SMRT MAJKE Kao lud sam se smejao kad mi je u jesen Umrla majka Mene poveli za ruke meni smeno

gledam Svi moji zajedno i prvi put stric iz mitrovice Najmlaa sestra crnom koprenom zaklonila lice Svi polako ja bih potrao Samo gde je majka zato i majku nismo poveli Ponekad su me vodili na utakmice tako za ruke udno mi zato se niko ne smeje Traim staklenac u levom depu plavih pantalona Moj najlepi staklenac od utog stakla Kad smo se vraali svaka mi je ruka kosu dotakla neno Lagano Pitam se zato i Vanja ne pomiluju Stoji sa ocem pored nas i uti Vanjo ima nekog starog drvenog konja Vanjo je dobar Samo esto plae Kasnije nisam video majku Kupili su mi malu eleznicu Godina uvek u oko uraste U srcu odraste Iz mozga izraste U seanju slomljen lepi staklenac od utog stakla Sedim nad sobom pognuta glava Neka mi je ruka iz davnih seanja kosu dotakla Odneli su je kao to odnose narane U ulicu gdje je zalutalo vreme Bio sam zauzet slaganjem sliica o pticama i malim srnama Neka me ena povela za ruku u onu veliku sobu na spratu Tamo sam iao samo kada sam krao eer i slatko od ljiva Bilo je mnogo ljudi u crnom neko je rekao nije vie iva Neko je odjednom ugasio sveu poveli su me vikao sam Neu neu ostavite me I Vanja su poveli imao je zelene pantalone Onda su nam davali kekse i bombone i bili smo opet ona Ista deca iz parka u najtioj varokoj ulici To je ve jesen jesen jesen Deca prolaze ulicama deca se smeju deca ne ute Bilo je jednom moje detinjstvo lipe su bile bolesno ute I u dnu sobe sanduk u svili Seam se samo da smo negde bili Da smo negde bili Da smo negde bili. (1964.)

Pismo Moniki I okna raduje o tebi vest na zgradi u Balzakovoj 26. I jo te, u snu, ponekad zove ona breza na uglu ekspirove. I ba kao i ti rastu topole, u onom parku ispred kole. Sve se izmenilo. I nije nita. Porasla deca iz tvog dvorita. Po zidovima novi grafiti. Da si tu, mozda bi arala i ti. Grad je radostan kad si prva, ima u svemu i njega, bar mrva. aljem ti pismo po jednoj lasti, samo se igraj i sporo rasti. Veliki smo samo dok sanjamo. Ostani uvek Mala Mo. Dunavska elegija Ta voda nije vie voda koju gleda Jer nju ve neko drugi, udaljen od tebe, Vidi a ti u drugu vodu gleda. I Grad koji reka preseca na dvoje Kao to jabuku dele zaljubljeni Nije vie Grad koji vidi Jer on se menja neprestano, samo ga svako, U svome seanju moe sauvati Neizmenjenog, jer deca rastu I opet je nad vodom zima, Moja ljubavi. I ja ti, bezbedno razmaknut od zaborava, Rei o Gradu izgovaram jer u mojim Reima, samo, moe u noi uti zvon Malenog zvona sa Jermenske crkve I zrnast, od zlata dobrote, tkan glas Brata moga sa druge obale kako u Vetar kazuje rei o Vojvodini Varmeskoj i svetonikoljskoj, od zlatnog

Saa i boinih kolaa i bruj tanke ice Sa malog prima s kojim se stau nae minule Godine. Ti zna, Grad je od ljudi tkan, A nai su prijatelji otili I gledaju nas sa umornih i Dalekih zvezda. Ali, svejedno, ja sam jo tu, i jo prelazim Jutrom mostom kojeg nema Do u seanju krhkom i vraam Se mostom kojeg nema. I pored reke stojim koja pamti Kako smo umeli plakati kao naputena Deca u zimne ase seanja na one kojih Nema a ova ista reka je strah njihov U jutru talasom tamnim zaplavila. I uvek nekoga nema. A Grad, svejedno, Stoji i zalazi u atare i neka nova deca tre Dugim obalama i svoju radost u Novo jutro izdiu. Voli li ovaj Grad, ume li se na licu njegovom, Katkada, prepoznati? Moe li u seanju vratiti mladu sliku Kako gimnazijalka Isidora zaplaena Naglim zvukom vidi kako iz irom otvorene Kapije dva besna vranca izleu a na koijama, Po sportskoj reguli, sa strane, stoji uspravna i tvrda Lenka Dunerska? I kako mladi Kaanin gleda kako Lazar Kosti s eirom zguvanim u ruci Zamie ulicom Dunavskom I kako Zmaj, s veeri, bodar, dugom obalom Kamenici se vraa. Ima li reka pamenje i da li iz tamnih Dubina zemlja ona ista voda Vraa se u izvorite odakle velika misao O venoj vodi dolazi i uvek na Grad ne Mimoie u svome toku ka moru koje sve slike U album seanja vode belei. Ti zna, mi smo od ovog Grada i ovaj Grad Je od nas, od ove smo reke i ona je od nas, I sat sa Varadina broji i nae sate I sate onih kojih nema i onih Koji e biti. U vremenu koje je mono kao reka Na kojoj umorne oi odmaramo. Da li ume da uje rei na jezicima

Koji se govorae ovde i koji se govore sada dok Mi utimo u svetu uspomenu zagledani? I da li moe da oslune pesme Koje su u ovom Gradu i o ovom Gradu Napisane, u vekovima koji se Gube u seanju? I da li moe da vidi sve te devojke Sa naeg starog korzoa kako tre uz reku U svojim prozirnim lepravim haljinama I zamiu spokojne iza vidika. A oni momci, to su ih osmatrali, Ushieni na uskim trotoarima naim, Na drugoj obali, vema i odavno, stoje I uzaludu se dozivamo. Vidi li ih? Da li ih mlade prepoznaje? A zvona sa Saborne, i Almake, i Uspenske i zvona Iz naih seanja, zatamnjenih, ali sa venim zvonom Radosti, zrnima svetlosti, opet zvone. I da smo prolazni I prolaznici, govore nam. I Sinagoga naa svetli iznutra I mirie na vreme iz koga smo potekli. Moe li da zamisli kako gore lampe Sa rundbrenerom i mekim svetlom zalivaju rei molitava Gospodu: ...da milostiv bude kada sudi "narodu svojemu jer ao e mu biti sluga njegovih kada bude video Gospod, da je prola snaga i da nema nita od uhvaenoga ili od ostavljenog..." A samo je grad ovaj vean i ovo nebo u koje se rei Nae uzdiu kao jato ptica koje se vinu u nebo, S Dunava, u veeri. Na plai, moja ljubavi, Ne plai u seanju, za seanjem, Nad seanjem. Grad e nam oprostiti sve to mi nismo Oprostili njemu. Za pamet vjenaju. Za jutro obino, pored Dunava, Za dan koji e i nas u drugi dan Velikom vodom prevesti. Moda se u pahuljama ranim opet vraa Zgusnuta voda koja pamti nae ruke Dok smo dlan Dunava letnjeg zahvatali, davno, Jer sve je oko nas u protoku i sve se Ponovo vraa. Nema druge vode doli ove koja se u oblake Pretvara i radosnim nam slikama oplemeni dan. I no u Kojoj se branimo snovima. A Grad, svejedno, Traje, umoran od istorije, ali sasvim nalik na nas.

On je od naih lica. I bez nas ne postoji. A na novim licima su sva lica dragih, kojih nema. I lepi mostovi nai. I kue, malene, kojih Vie nema. Ni ulica nae mladosti. Ni mladosti. Neko od naih peva i neko od naih plae. Ume li ih uti? To to uje vetar i kriku ptica u zraku, I bruj velikog grada i amor novog detinjstva, To je to to uje i ne uje i od toga zvuka Gradi se i ova pesma koja se na veliko i mono srce Naeg Grada, u seanju, ovog to se nad nas visokom Senkom nadnosi Oslanja - to je zvuk od kojeg se male rei istau I padaju na vodu, modru vodu, u koju se zvezde padalice Obaraju i odlaze, daleko, daleko, gde nas eka Poslednja i najtia tiina. Sveta tiina seanja. Svetla tiina seanja. Seanje na tiinu. Na Badnje vee, 6. januara 2004. g.