BABLIJA

A ko sam ja da ti prigovaram? Nisam siguran da si ti ikad izdvojio neko valjano i

funkcionalno vreme za mene. Eto a ja ipak ponekad pomislim na tebe, ali ne zato što
mislim da si zaslužio, nego prosto ljudi oko mene te nahvališe, da jednostavno
pomislim - možda su te stvarno negde i videli. Kako te to ja sa ovolikom maštom i
(kažu) zavidnom inteligencijom i obrazovanjem ne osetih? Možda mi stvarno fali duša
ili duhovnost? Mada ti isti što te slede kažu da imam poveliku dušu. Možda samo
napuhanu a zabludelu - šta znam?
Ali kad smo već na vezi (nadam da ne kolutaš očima dok me slušaš) imam da ti
zamerim ponešto. Pročulo se da si rekao da onaj ko ne veruje u tebe neće baš dobro
proći za života a bogami i posle njega. To mi djeluje nekako ucenjivački, preteći,
naređivački, nadmeno. To bi bilo kao da majka kaže svom detetu: Ima da me voliš ili
nema ručka. Pa iskrena naklonost i ljubav se ne stiče pretnjom ili ucenom - nikad
nije tako bilo, niti će biti. Strahopoštovanje da. A šta je strahopoštovanje nego
strah od jačega, koju primenjuje svaka nabildovana ulična bitanga. Izvini za ovo:
Bitanga. Zapravo to je goli strah, a poštovanje tek treba nečim zaslužiti. Kad smo
kod poštovanja, ako si ti tvorac svega onda ti svaka čast. Stvarno je ingeniozno
bilo uklopiti sve te zakonitosti mikro i makro kosmosa, umrežiti sve te dimenzije
nežive materije, prostora i vremena, a kao kruna svega stvoriti održivi život u
nesagledivom broju kombinacija. I sve to spetljati za nekoliko dana. Mora da si se
prije postanka svega baš nadosađivao i narazmišljao (tako sam lebdeći u kosmosu) pa
ti je odjednom nadošlo - skupilo ti se, znam to po sebi. I kao šlag na torti
stvorio si čoveka - nešto kao inteligentno biče.
E tu si ga načisto zabrljao. Mora da ti se u to upetljao i neki đavo, nedaj bože da
si i njega slučajno napravio, grehota je i za pomisliti. Elem, kako bilo da bilo,
stvorio si Adama, od njegovog rebra Evu, ova mu dade neprskanu jabuku a on
nasrtljiv pa je počeo vijati po poljima, ona plodna i čedna pa narađala decu, deca
takođe plodna pa i ona narađala decu i to svako sa svakim unutar iste familije, pa
onda nije čudo da smo ispali ovakvi degenerici. Prođe koja hiljadarka godina u
mahanju toljagama pa se čovek nakon žvrljanja po pećinama malo po malo sam naučio
čitanju i pisanju. Tada ti je već bilo jasno šta si stvorio, jer nije bilo osobe
bez kraste, ožiljka ili flastera na čelu. Ako tako nastavimo potamaniti ćemo se
načisto. E sad kako popraviti stvar? Našao si jednog nagluvog bradonju (bradatima
se najlakše veruje) i diktirao mu u guščje pero. Ne znam da li te on najbolje čuo
ili si prebrzo govorio, ali tako je nastala Bablija - kao neko uputstvo za
ponašanje i upotrebu čoveka. Tamo si sve do detalja sve lepo objasnio šta se sme a
šta se ne sme, pa čak i kad se robinja ili žena sme ili ne sme silovati. Maltene si
nam kao deci nacrtao gde zeka pije vodu.
Ljudi su se oduševili. Jedni su dobili pravo da drugima rade šta hoće, drugi dobiše
satisfakciju što moraju da pate zbog ovih prvih, jer uz dovoljno ponavljanja
očenaša, i jedni i drugi skoro listom idu u Raj. Ma kuš’ bolje? Ne pamtim da je
jedna knjiga imala više izdanja vešto iskoristivši prirodan strah od smrti i
izbegavanje odgovornosti za svoje postupke. To se noćima stajalo u redu pred
kioskom. Moćni tako dobiše pravo, potporu i oprost za svoja nedela, a siromasi
utehu u “večnom“ životu. Malkice patiš, patiš, ponizno se klanjaš, praštaš i trpiš
svaki zulum, pa ona hop - srećan skokneš pravo u Rajće. A odmah sam bio siguran da
si zadojeno muško, jer u knjizi žene maltene ne bi ni pomenuo da je neko drugi
mogao rađati decu. One su ti došle kao neko lično-kućno pomagalo ili nemušti dekor.
Gde nema poštovanja, naravno ne može biti ni ljubavi. Jadno je i tužno koliko si tu
nadrobio svog muškog šovinizma, sramota za tvoju titulu. A ti stršiš iznad svih,
nepogrešiv, nadmen, premudar, osoran i osvetoljubiv, a od čoveka tražiš sve
suprotno: strahopoštovanje, poniznost i poslušnost, kao da je čovek zadnja
poltronska gnjida ili obična ovca čiji si ti pastir. Zar to nije malo previše
uvredljivo za biča kojima si podario inteligenciju? Ne valja ti posao dragi moj. To
je kao kad mama hrčak okoti pa pojede svu svoju decu. A ljudi kao ljudi su se opet
snašli: Jedni su počeli kopirati tebe, a drugi postadoše ovce.
Evo prošlo je 2000 godina od prvog izdanja Bablije. Pola Tajge je posečeno da se
štampa neko novo reizdanje. A čovek je lista, čita, upija tu njenu dobrotu i
mudrost - i sve je gori. Naše najnaprednije civilizacije su takoreći juče baš
velikodušno ukinule ropstvo i dale jadnim ženama pravo glasa. Ostalo im je još
nešto malo Indijanaca i Aboriđina da potamane po rezervatima, pa da opet puste neki
virus zla za desetkovanje crnih, žutih, obojenih, kljakavih, nepodobnih, grešno
samoverujućih, neposlušnih, siromašnih, suvišnih, obeleženih, njima nekorisnih i
svih onih u čijim grudima su posejane divlje trešnje. Naoko se svi zalažu za mir u
svetu, ali za mir pod njihovom čizmom. Istorija civilizacije se svela na
retrospektivu ratova i sukoba uvek napojenih i pothranjivanih religijom idealno
sročenom za zloupotrebu. A naivci još uvek traže (i za divno čudo nalaze) duhovnu
vrednost tvog štiva. Pa kad te neko na prvom listu nazove ovcom, kome nije jasno da
svog čitaoca smatra teškom budaletinom?
Više se svetom ne može koračati bez kabanice i gojzerica sa debelim đonom. Ne
krivim tebe, krivim one bradonje koji su pisali navodno u tvoje ime. Meni je jasno
da to nije mogao sročiti genije koji je stvorio svet, jer bih bar na ponekom mestu
zastao i priznao: Ovako nešto veličanstveno je mogao napisati neko jedinstven,
neko baš poseban. A autorima Bablije ne bih dao ni osigurač da mi zamene. Nepošteno
je igrati na kartu ljudskog straha i neznanja i prodavati iluziju koja od
prevarenih pravi slepe poslušnike. Ono “Bitanga“ se odnosi na te bradonje a ne na
tebe. Naružili te brate kao da si najgori galaktički despot i diktator. Ja odista
imam bolje mišljenje o tebi. Želim da verujem da postojiš i da nisi ni malo sličan
tom liku iz Bablije, koji misli da se bez religije ne može voleti. Zamišljam te kao
svetlost, kao skupinu najplemenitijih duša koja su nekad Zemljom hodale. Po meni,
ti nisi stvorio svet i moči su ti manje nego što ti pripisuju. Da si svemoćan,
javio bi mi se bar ponekad, sprečio bi milione nepravdi i smrti nevinih a zločince
kaznio. Želim da verujem da te ima zbog ovog mog osećaja samoće i nemoći da se
učini nešto više. Fale mi ljudi koji će ovom čemeru dodati kašiku šećera. Nedostaju
ljudi koji će srcem napisati jednu kratku Biblijicu (ne dužu od Malog princa) u
kojoj se niko ne precenjuje da se ne izazove strah i obožavanje, knjigu u čijem
središtu će biti iskren čovek bez predrasuda, obrazovan da razlikuje istinu i
obmanu, hrabar da sve nazove pravim imenom, ponizan samo prema slabijim od sebe i
gord koliko takvom čoveku dolikuje.
I dok ovo pročitate na stotine dece će umreti od gladi a desetine ljudi će podleći
gojaznosti. I dalje će sotonska krilatica zapadnih civilizacija dominirati mrežama:
Naučite da volite sebe (a za druge ćemo lako). Naravno mnogi će je bez razmišljanja
usvojiti, nesvesni da kad previše zavolimo sebe zauvek postajemo deo sveukupnog
zla. Religija je ono što ostaje kad strah umanjite za razum. Najbolje je kad je ta
razlika nula. Tada će i On konačno odahnuti i reči: “Hvala Bogu da vam više ne
trebam - eto takvog čoveka sam hteo napraviti.“
A ko sam ja da bilo čemu prigovaram? Jedan običan čovek koji se nada da među svojim
precima nije imao robovlasnike, inkvizitore, materijaliste, nacionaliste, poltrone
i samožive sadiste čije mutacije bi zagadile njegovu svest i genetski kod. Neko ko
se nada da se upornošću, čistotom misli i dela, ljubav i dobrota može naseliti u
ljudske duše, tamo gde joj je i mesto, a ne da se traži tamo gde je nema.
Kotoraš Pepi
po dalmatinski
BABLIJA
A ko san ja da ti ča brontulan? Nisan sigur da si ti ikad poklonija neko vajano i
funkcionalno vrime za mene. Eto a ja ipak digod pensajen na tebe, ali ne zato ča
mislin da si zasluži, nego prosto judi oko mene te fale, da jednostavno pomislin -
možda su te stvarno nigdi i vidili. Kako te to ja sa ovolikin fantažijunon i
(govoridu) zavidnon pameču i skulon nisan ćutija? Možda mi stvarno fali duša ili
duhovnost? Mada ti isti ča te fale kažu da iman poveliku dušu. Možda samo napuhanu
a zabludilu - ča znan?
Ali kad smo već na liniji (nadan da ne kolutaš očiman dok me slušaš) iman ti čagod
zamirit. Pročulo se da si reka da onaj ko ne viruje u tebe neće baš dobro proć u
životu a bogami i poslin njega. To mi se pari nikako ucinjivački, priteći,
naređivački, nadmjeno. To bi bilo ka da mater kaže svon ditetu: Moraš me volit ili
nima obida. Pa iskrena naklonost i jubav se ne stiče pritnjon ili ucinon - nikad ni
tako bilo, nit će bit. Strahopoštovanje da. A ča je strahopoštovanje nego straj od
jačega, ča koristi svaka nabildana ulična bitanga. Izvini za ovo: Bitanga. Zapravo
to je goli straj, a poštovanje tek triba nečin zaslužit. Kad smo kod poštovanja,
ako si sve stvorija onda ti svaka čast. Stvarno je ingeniozno bilo uklopit sve te
zakonitosti mikro i makro kosmosa, umrižit sve te dimenzije nežive materije,
prostora i vrimena, a kao kruna svega stvorit održivi život u nesagledivon broju
kombinacijuna. I sve si to spetlja za jednu šetemanu. More bit da si se prije
postanka svega baš nadosađivao i narazmišljao (tako fjakasto sam lebdeći u kozmosu)
pa ti je odjednon nadošlo, skupilo ti se - znan to po sebi. I kao šlag na pašti
stvori si čovika - nešto ka inteligentno biče.
E tu si ga načisto zamrčija. Mora da ti se u to upetlja i niki Vrag, ne daj bože da
si i njega slučajno napravi, griota je i za pomislit. Elem, kako bilo da bilo,
stvori si Adama, od njegovega rebra Evu, ova mu dade neprskanu jabuku a on ka svaki
fakin je poče vijati po pojima, ona plodna i čedna pa naradjala dicu, dica isto
plodna pa i ona naradjala dicu i to svako sa svakin unutar iste fameje, pa onda ni
čudo da smo ispali vaki degenerici. Pasa je još koji milenij u mahanju tojagama pa
se čovik, nakon žvrljanja po pećinama, malo po malo sam nauči čitat i pisat. Onda
ti je već bilo jasno ča si stvori, jer nije bilo osobe bez kraste, friža ili
plastera na čelu. Ako tako nastavimo potamanit ćemo se načisto. E sad kako popravit
stvar? Našao si jednog nagluvog bradonju (bradatima se najviše viruje) i diktira mu
u guščje pero. Ne znan oli te je on najboje ču ili si prebrzo govorija, ali tako je
postala Bablija - ka neko uputstvo za ponašanje i upotribu čovika. Tamo si sve do
detaja sve lipo objasni ča se smi a ča se ne smi, pa čak i kad se robinja ili žena
smi oli ne smi silovat. Maltene si nan ka dici narisa di zeka pije vodu.
Judi su se oduševili. Jedni su dobili pravo da drugima rade ča oće, a drugi su
dobili satisfakciju ča moraju patit zbog ovih prvih, jer uz dovojno ponavljanja
očenaša, i jedni i drugi skoro liston idu u Raj. Ma kuš boje? Ne pantin da je jedna
knjiga imala više izdanja vješto iskoristivši prirodan straj od smarti i dajući
recept kako pobić od odgovornosti za sva svoja činjenja. To se noćima stalo u fili
prid trafikaman. Moćni tako dobiše pravo, potporu i oprost za svoja nedila, a
siromasi utjehu u “vičnon“ životu. Pinkicu patiš, potiš se, ponizno se klanjaš,
praštaš i trpiš svaku nevoju, pa ona hop - srićan skočiš drito u Rajće. A odma san
bija sigur da si pravo muško, jer u libru žene maltene ne bi ni spominija da je
neko drugi moga rodit umisto njih. One su ti došle kao niko lično-kućno pomagalo
oli mutavi ukras. Di nema poštovanja, naravno ne more bit ni jubavi. Jadno je i
tužno koliko si tu nadrobi svog muškoga šovinizma, sramota za tvoju titulu. A ti
strčiš poviše svih, nepogrišiv, nadmen, premudar, osoran i osvitojubiv, a od čovika
tražiš sve suprotno: strahopoštovanje, poniznost i poslušnost, ka da je čovik
zadnji poltronski čorv oli obična ovca čiji si ti pastir. Jel to nije malo preveč
uvridljivo za biča kojima si poklonija inteligenciju? Ne vaja ti posal dragi moj.
To je ka kad mama hrčak okoti pa izide svu svoju dicu. A judi ka judi su se opet
snašli: Jedni su stali kopirat tebe, a drugi su postali ovce.
Evo pasalo je 2000 godišća od prveg izdanja Bablije. Pola Tajge je isičeno da se
štampa neko novo reizdanje. A čovik je lista, čita, upija tu njenu dobrotu i
mudrost - i sve je greziji. Naše najnapridnije civilizacije su takoreći juče baš
velikodušno ukinule ropstvo i dale jadnin ženama pravo glasa. Ostalo im je još
nešto pinku Indijanaca i Aboriđina za potamanit po rezervatima, pa da jopet puste
niki virus zla za desetkovanje čornih, žutih, pituranih, kjakavih, nepodobnih,
grišno samovirujućih, neposlušnih, bidnih, suvišnih, žigosanih, njima nekorisnih i
svih onih u čijin grudima su posijane divje trišnje. Naoko se svi zalažu za mir u
svitu, ali za mir pod njiovon čizmon. Istorija civilizacije se svela na
retrospektivu ratova i sukoba uvik napojenih i pothranjivanih religijon idealno
sročenon za zloupotrebu. A naivci još uvik traže (i za divno čudo nalaze) duhovnu
vridnost tvog štiva. Pa kad te neko na prvom listu nazove ovcon, kome ni jasno da
svog čitaoca smatra teškin cukunon?
Više se sviton ne može hodit bez kabanice i gojzerica sa debelin đonon. Ne krivin
tebe, krivin one bradonje ča su pisali navodno u tvoje ime. Meni je jasno da to
nije moga sročit genije ča je stvori svit, jer bi bar digod zasta i prizna: Ovako
nešto veličanstveno je mogao napisat neko jedinstven, neko propja poseban. A
autorima Bablije ne bi da ni osigurač da mi zamine. Nepošteno je igrati na kartu
judskog straja i neznanja i prodavat iluziju ča od izvaranih pravi slipe
poslušnike. Ono “Bitanga“ se odnosi na te bradonje a ne na tebe. Naružili te brate
ka da si najgori galaktički despot i diktator. Ja odista iman boje mišjenje o tebi.
Želin da virujen da postojiš i da nisi ni malo sličan ton liku iz Bablije ča govori
da se bez religije ne može volit. Zamišjan te ka svitlost, ka skupinu
najplemenitijih duša ča su nekad Zemjon hodile. Po meni, ti nisi stvorija svit i
moči su ti manje nego ča ti pripisuju. Da si svemoćan, javio bi mi se bar digod,
sprečija bi milione nepravdi i smarti nevinih, a zločince kaznija. Želin virovat da
postojiš zbog ove moje ćutnje samoće i nemoći da se učini čagod više. Fale mi judi
koji će ovem čemeru dodat žlicu cukra. Nedostaju judi ča će sarcen napisat jednu
kratku Biblijicu (ne dužu od Malega princa) u kojoj se niko ne kuje u zvizde da se
ne izazove straj i obožavanje, libar u čijen središtu će bit iskren čovik bez
predrasuda, obrazovan da razlikuje istinu i laž, hrabar da sve nazove pravin
imenon, ponizan samo kontra slabijih od sebe i gord koliko takovon čoviku dolikuje.
I dok ovo proštijete na stotine dice će umrit od gladi a desetine judi će podleći
gojaznosti. I daje će sotonska krilatica zapadnih civilizacija dominirat mrižama:
Naučite volit sebe (a za druge ćemo lako). Naravno mnogi će je bez razmišjanja
usvojit nesvjesni da kad previše zavolimo sebe zauvik postajemo bokunić sveukupnog
zla. Religija je ono ča ostaje kad straj umanjite za razum. Najboje je kad je ta
razlika ništica. Tada će i On finalmente odahnit i reč: “Fala Bogu da van više ne
triban - eto takoveg čovika san tija napravit.“
A ko san ja da bilo čemu prigovaran? Jedan običan čovik ča se nada da meju svojin
precima nije ima robovlasnike, inkvizitore, materijaliste, nacionaliste, poltrone i
samožive sadiste, čije mutacije bi šporkale njegovu svijest i genetski kod. Neko ko
se nada da se upornošću, čistoton misli i učinaka, jubav i dobrota može naselit u
judske duše, tamo di joj je i misto, a ne da se iska tamo di je nima.
Kotoraš Pepi