Владимир КОСТОВ

ПЕСMА
Душо моја, продадох те за песму.
Сергеј Јесењин

Дуги неми плач, праћен обилним сузама, увек се веома тешко доживљава. Особито, ако се он
односи на особу која је песник и која жели да напише песму о изгубљеној вољеној. Да би се
написала песма на било коју тему, неопходно је поставити дистанцу с предметом
инспирације. Уколико се сјединиш с песмом, постоји опасност, да она, попут струје, прође
кроз тебе и убије те. Или пак, ако је инспирација много снажна, ти можеш убити песму.
Свакако, мораш бити обазрив док радиш на њој. Најбезбедније је да, уместо тебе, „онај
други“ у теби напише песму, твој Alter ego. Иначе, нема уметности, нема песме: с тобом је
свршено, с тобом ће бити као са смрћу твоје вољене девојке. Скамениће те, претвориће те у
споменик који ће је подсећати ко је написао песму и за кога је написана. Можеш плакати
колико желиш, можеш море суза пролити за Дулсинеју твога срца како би је оживео, али
тако нећеш написати песму за њу. Зато буди камен, а не срце. Или, у прихватљивој
варијанти, буди Дон Кихот који је у свом лудилу у сељанки из Тобоза видео Даму свог срца.
Немој мислити да је Дантеова Беатриче била бог зна шта, нешто узвишеније од сељанке.
Изгледала је као анђео у Дантеовој представи, од оног тренутка када се аутор ставио у улози
Дон Кихота. То је версифицирано и у нашој народној поезији:
Подај ме, мила мајко, подај ме,
за то, мила мајко, Циганче:
Дању га видим, мајко, Циганче,
Ноћу је код мене голупче!
Тако је у једној кафани покрај Драгора Ванету говорио пијанац, који је невиђено
личио на Едгара Алана Поа, као да је његова инкарнација. Душевну кризу, у којој се Ване
нашао после Јасминине смрти, није могао олако преболети. Свим силама се трудио да је
барем контролише и да је не манифестује у присуству људи. Ипак, било је момената када би
се изненада пред његовим очима појавио њен лик и, доживљавајући то као психолошки шок,
како не би бризнуо у плач пред укућанима или пред колегама у редакцији, тобоже због личне
потребе, напуштао је просторију и одлазио у тоалет, где је, стежући уста једном руком, а
грло, до бола, другом, испуштао безгласни јецај који му је, у немогућности да избије, цепао
груди. Сузе, које би му обилно потекле, на крају би пробиле ту препреку у њему и олакшале
му. Али, помисао да је олакшање нека врста издаје Јасмине, увреда успомене на њу, поново
би га бацала у психолошку кризу. Они који су га волели, саветовали су му да се обрати
лекару, али је он упорно одбијао да се лечи. Одбијао је да прима и храну. Изгубио је сан.
Почео је да пропада психички, али и физички.
А песме је писао. Та поетска активност као да га је одржавала у животу. Ипак, са
друге стране га је, као наркотик, уништавала, јер песме, не само што нису доприносиле
његовом излечењу, већ су утицале на повећање његове унутрашње тегобе. У ни једној од
њих није успевао у потпуности да се изрази и да искаже свој душевни бол.
Управо у томе је твоја грешка, рекао му је Алан По, то што ти желиш да се изразиш
преко песама, то што преко њих желиш себи да олакшаш, да се излечиш. Све док их заливаш
сузама, оне нису песме. Да си и камен, све док се из камена може изцедити суза, песма није
песма. Преточена,она треба у крвним судовима песме да потече, као што се из казана, у којем
врије комина, лучи хладна ракија. Други неко треба да плаче, товариш мој, а не ти. Смешан
си, када ти, као песник, плачеш. Као што је жалосно, када се бедни кловн, уместо публике,
смеје сам својим шалама.
Алан По је издавао приватни часопис, који је у друштву флаше с ракијом, редактирао
у једној малој кафани покрај Драгора.
Једнога дана Ване му је донео своју написану стоту песму, у складу са „савршеним“
поетским бројем сто, а по узору на Дантеову стоту песму у„Божанственој комедији“,
насловљену „Смрт Дулсинеје од Тобоза“.
То је песма! Засузио је, непосредно пошто је прочитао песму. Прихватам је! Објавићу
је!
На лицу места је исплатио Ванету ауторски хонорар, који није износио више од једне
„дупле препеченице“ коју је одмах поручио. Испио је садржај чаше на искап, што је имало за
последицу да му глава клоне и загњури се у гомилу папира са исписаним песмама,
разбацаним по столу, и да бризне у плач као надошли Драгор.

Са македонског превела Снежана Алексић Станојловић