АКАДЕМИЈА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА КОСОВСКО

МЕТОХИЈСКА

ОДСЕК Пећ-Лепосавић

Анализа у функцији унапређења ликвидности

привредних субјекта

- Мастер рад –

Милован Томић др Ненад Којић, проф.

Бр. Индекса 2032/2020

Лепосавић
2022. године
 АКАДЕМИЈА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА КОСОВСКО
МЕТОХИЈСКА
ОДСЕК Пећ-Лепосавић

Анализа у функцији унапређења ликвидности

привредних субјекта

- Мастер рад –

Студент: Ментор:
Милован Томић др Ненад Којић, проф.
Бр. Индекса 2032/2020

потпис студента потпис ментора

Лепосавић
2022. године
Cадржај

Увод..........................................................................................................................................................1
Предмет истраживања............................................................................................................................1
Циљ истраживања...................................................................................................................................1
Методе истраживања.............................................................................................................................2
Структура истраживања..........................................................................................................................2
Појам ликвидности..................................................................................................................................3
1.АНАЛИЗА ПОМОЋУ ФИНАНСИЈСКИХ ПОКАЗАТЕЉА ПОСЛОВАЊА....................................................5
1.1. Показатељи ликвидности......................................................................................................24
1.1.1. Општи (текући) рацио ликвидности.............................................................................24
1.1.2. Ригорозни рацио ликвидности (коефицијент киселости – брзи тест)........................25
1.1.3. Рацио дугорочног дуга према сопственом капиталу..................................................26
1.2. Показатељи пословне активности........................................................................................26
1.2.1. Коефицијент обрта купаца............................................................................................27
1.2.2. Коефицијент обрта укупних обртних средстава..........................................................27
1.2.3. Коефицијент обрта фиксних средстава........................................................................28
1.2.4. Коефицијент обрта сопствених средстава...................................................................28
1.3. Показатељи рентабилности..................................................................................................29
1.3.1. Стопа бруто добитка......................................................................................................29
1.3.2. Стопа пословног добитка..............................................................................................30
1.3.3. Стопа нето добитка........................................................................................................30
1.4. Показатељи економичности.................................................................................................30
1.4.1. Рацио пословне економичности...................................................................................31
2.Рацио анализа....................................................................................................................................32
2.1.Рациа ликвидности......................................................................................................................32
2.1.1.Рацио опште ликвидности...................................................................................................32
2.1.2.Рацио редуктивне ликвидности...........................................................................................33
2.1.3.Рацио новчане ликвидности.................................................................................................33
2.2.Рациа активности (ефикасности):..........................................................................................34
2.2.1.Коефцијент обрта купаца (потраживања)...........................................................................34
2.2.2.Koфцијент обрта добављача:...............................................................................................34
2.2.3. Коефцијент обрта залиха....................................................................................................35
3.Одржавање ликвидности не сме да угрози дугорочно пословање................................................36
3.1.Најважније мере за одржавање ликвидности..........................................................................36
4. ПОЈАМ И МЕРЕЊЕ ЛИКВИДНОСТИ...................................................................................................39
 4.1.Ризик ликвидности......................................................................................................................40
4.2.Мерење ризика ликвидности.....................................................................................................54
4.3.Криза ликвидности......................................................................................................................55
4.4.Мере за успостављање ликвидности.........................................................................................56
4.5.Управљање ризиком ликвидности.............................................................................................57
5.Најважнији показатељи ликвидности...............................................................................................60
5.1.Интерпретација показатеља ликвидности................................................................................63
5.2.Нето пословни циклус.................................................................................................................64
Закључак................................................................................................................................................66
Литература.............................................................................................................................................67
Сажетак рада.........................................................................................................................................68
Биографија.............................................................................................................................................70
ИЗЈАВА О АУТОРСТВУ РАДА..................................................................................................................71
 Увод

Ликвидност предузећа представља његову способност да на време измири (плати)

своје доспеле краткорочне обавезе. Ако бисмо потпуније хтели да дефинишемо
ликвидност, онда бисмо поред способности да се ликвидирају доспеле краткорочне
обавезе морали навести да и после тога предузеће мора да располаже са довољно
обртних средстава за наставак текуће пословне активности.

Реч ликвидност је латинског порекла и значи покретност, лакоћа реализације. Кад

говоримо о ликвидности можемо рећи да она представља способност неког предузећа
или банке да на време измири своје краткорочне доспеле обавезе. Дакле, појам
ликвидности представља способност банке да у сваком моменту располаже
одговарајућим износом средстава потребних за финансирање раста активе и
благовремено покриће свих обавеза које доспевају. Ликвидност подразумева проточност
средстава из почетног (новчаног) облика у остале појавне облике, редоследом како се
одвија пословни процес. Она представља способност и спремност финансијске
организације, банке или неког другог правног субјекта да све своје приспеле обавезе
извршава у роковима доспећа, а да с друге стране не трпи губитке. Ако бисмо потпуније
хтели да дефинишемо ликвидност, онда бисмо поред способности да се ликвидирају
доспеле краткорочне обавезе морали навести да и после тога предузеће мора да
располаже са довољно обртних средстава за наставак текуће пословне активности.

Сам рад се сатсоји из 5 делова и сваки од ових делова нам указујр на ликвидност
предузећа која је јекао битна приликом анализе самог предузећа, саме обавезе зависе од
ликвидности тј., дали ће предузеће у року испунити своје обавезе.

Такође смо у самом раду навели и мере за укидање могућности ризика и како
избећи сам ризик, и како остварити што боље пословање предузећа.

Предмет истраживања

Предмет истраживања датог масте рада јесте Анализа у функцији унапређења

ликвидности привредних субјекта, приликом израде рада коришћени су устав и закон
Републике Србије као и веома битна законитост да се послују сами прописи приликом
пословања предузећа како бисмо утврдили да ли предузеће способно да у року исплати
своје обавезе.

Циљ истраживања

Циљ истраживања самог рада , доводи до закњучка да ли ће дато предузеће бити у

могућности да испуни своје обавезе, тј. да на време испати своје краткорочне тј
дугорочне обавезе, и самим тим покаже да ли ће предузеће половати успешно.
 Методе истраживања

За мастер рад биће коришћене различите савремене методе за прикупљање и

анализу података код предузећа. Извори података биће постојећа законска регулатива и
доступна стручна литература.

Структура истраживања

Студијско истраживачки рад подразумеваће обављање одређених активности. Његову

структуру чине следећи елементи:

• Истраживање законске регулативе;

• Прикупљање различитих сазнања из доступне стручне литературе које се
односе на финансијски извештај предузећа;
• Прикупљање података о ликвидности предузећа

Појам ликвидности
 Реч ликвидност је латинског порекла и значи покретност, лакоћа реализације. Кад
говоримо о ликвидности можемо рећи да она представља способност неког предузећа
или банке да на време измири своје краткорочне доспеле обавезе. Дакле, појам
ликвидности представља способност банке да у сваком моменту располаже
одговарајућим износом средстава потребних за финансирање раста активе и
благовремено покриће свих обавеза које доспевају. Ликвидност подразумева проточност
средстава из почетног (новчаног) облика у остале појавне облике, редоследом како се
одвија пословни процес. Она представља способност и спремност финансијске
организације, банке или неког другог правног субјекта да све своје приспеле обавезе
извршава у роковима доспећа, а да с друге стране не трпи губитке. Ако бисмо потпуније
хтели да дефинишемо ликвидност, онда бисмо поред способности да се ликвидирају
доспеле краткорочне обавезе морали навести да и после тога предузеће мора да
располаже са довољно обртних средстава за наставак текуће пословне активности.

Неостваривање ликвидности води ка неликвидности, стању у којем предузеће

више није у могућности измирити настале обавезе. Неликвидност је проблем
финансијске нестабилности, односно то је криза ликвидности, као облик оперативне
кризе. Неостваривање минималног добитка или пословање са губитком доводи до
смањења властитог капитала, а на крају и до презадуживања. Презадуженост је веома
чест узрок неликвидности, односно први на листи узрока пословне кризе.

Иако постоји више дефиниција ликвидности једна од њих је та да ликвидност

банке представља способност банке да удовољи свим предвиђеним и непредвиђеним
финансијским захтевима својих клијената, те да осигура додатне изворе за прибављање
потребних средстава банке, односно треба бити способна да у кратком року и без
превеликих трошкова прибави додатна средства путем повећања обавеза,
секуритизацијом, продајом активе или на неки други начин. Дакле, ликвидна банка у
сваком моменту би требала бити способна да испуни преузете обавезе, и тако да буде у
стању да дође до потребних средстава трансформишући своју имовину у новчани облик
без већих губитака и у кратком временском року. Уколико банка није ликвидна она не
може да врши своју основну делатност што доводи до губитка поверења у њу. Из тог
разлога клијенти могу да врше притисак да им се исплате њихови депозити, што даље за
последицу има блокаду свих њених функција па и сам банкрот.

Ликвидност банке је процес несметаног претварања новчаних средстава у

кредитне и некредитне пласмане, односно претварање потраживања банке по свим
основама (главница, камата, накнада) и у свим облицима (кредит, вредносни папир) у
новчана средства планираном динамиком (Шверко, 2007).

Предузеће је привредно-правни ентитет који располаже ресурсима за обављање

дате привредне делатности с циљем да у дугом року максимира добитак. Да би
остварило свој циљ један од основних предуслова ја успостављање и одржавање
перманантне ликвидности која се дефинише као способност предузећа да у року измири
своје обавезе према повериоцима. Улагање предузећа у одређена ликвидна средства
може знатно придонети успешном остваривању општих циљева предузећа, ако се њима
ефикасно управља. Појам ликвидна средства користи се за описивање новца и средстава
која су одмах замењива за новац.
 Компаније користе веома софистициране системе управљања новцем, за праћење
свог новца и утрживих хартија од вредности и за одржавање потребне ликвидности при
минималном трошку. Новцем и утрживим хартијама од вредности заједно се управља, с
обзиром на то да су утрживе хартије од вредности веома ликвидне, те предузеће веома
брзо и при ниској цени може заменити једну хартију од вредности другом.1

1.АНАЛИЗА ПОМОЋУ ФИНАНСИЈСКИХ ПОКАЗАТЕЉА ПОСЛОВАЊА

Предмет финансијске анализе су финансијски извештаји произашли из рачуноводства

предузећа кроз редован закључак пословних књига. Чињеница да се рачуноводствени
извештаји не продукују превасходно за аналитичке потребе намеће задатак аналитичару
1
Јовић С. (1990.): Банкарство, Научна књига, Београд, стр.12, приступљено дана 22.10.2022
да информациону основу прилагоди захтевима финансијске анализе. У том контексту, за
ваљану и успешну анализу је неопходно:

1.припремити финансијске извештаје (информациону основу) за анализу, односно

а) размотрити употребљивост билансних података, тј. адекватност

примењених поступака билансирања (правилност алокације расхода
и прихода на обрачунске периоде и степен уважавање утицаја
монетарних флуктуација),

б) извршити консолидовање биланса стања и успеха,

ц) класификовати билансне податке

2.изабрати адекватне инструменте анализе и карактеристичне (аналитички

значајне) билансне (финансијске) релације.2

Међу различитим инструментима анализе финансијских извештаја предузећа

(метод визуелизације, рачун покрића, анализа токова, анализа нето обртног фонда)
најчешће се користи рацио анализа финансијских извештаја.3

Под рациом се обично подразумева однос једне величине према другој.

Размишљање о релацијама појединих величина није страно ни обичној свакодневици
(нпр. потрошња горива на 100 км; проценат шута у кошарци). Потреба сагледавања
одређене величине у односу са неком другом произлази из чињенице да изолован
податак често има малу или никакву аналитичку вредност (укупно потрошено гориво без
познавања пређеног пута или број постигнутих кошева без податка о укупном броју
шутева). Ствари слично стоје и кад је реч о одређеним финансијским величинама. Тако,
податак да је предузеће остварило нето добитак од 100.000 дин., сем о апсолутној висини
нето добитка, не даје никакве додатне информације. Много потпунију и реалнију слику
оствареног ефекта активности пружа податак о оствареном приносу, тј. односу нето
добитка и средстава употребљених за његово стицање. Утисак је још комплетнији ако се
текући принос упореди са раније оствареним приносима у предузећу (временска
упоредивост), односно са текућим приносима истих или сличних предузећа (просторно
поређење).

У том контексту, рацио анализа финансијских извештаја се бави истраживањем и

квантифицирањем аналитички важних односа између појединих билансних и
финансијским категорија ради сагледавања и оцене финансијског положаја и
рентабилности предузећа. Циљ тог сагледавања није само еx пост констатација стања у
прошлости и/или садашњости већ, превасходно, покушај да се на бази тих констатација
предвиди финансијски положај и зарађивачка способност предузећа у будућности. Рацио
анализа представља покушај да се кроз стандардизовање карактеристичних односа
обезбеди упоредивост финансијских перформанси иначе неупоредивих предузећа
(предузећа различите делатности, величине, правне форме итд.).

2
Ранковић др Ј.: Управљање финансијама предузећа, ИВ издање, Центар Београд, 1989., стр. 174.
3
Опширније Ранковић др Ј.: цитирано дело, 1989., стр. 176-176.
 За оцену финансијског положаја и зарађивачке способности предузећа није
довољно само констатовати одређена стања или односе. Потпуна слика о предузећу се
може стећи тек кад се стања констатована анализом упореде са одговарајућим
стандардима и утврде евентуална одступања. У том контексту, не треба ни наглашавати
колико је важан и сложен проблем изналажења адекватних стандарда. Пракса за
одређене аналитички значајне односе познаје широку лепезу могућих стандарда, који
могу произлазити из искуства самог аналитичара (ментални стандарди) или
карактеристика окружења.

Остављајући по страни бројне варијанте могућих стандарда, данашња схватања

рацио анализе инсистирају на њиховој оцени у контексту:

 времена (анализа тренда) и

 простора (поређење са другим предузећима).

Анализа тренда подразумева поређење утврђених рацио бројева са истим

величинама у ближој или даљој прошлости предузећа (историјски стандарди), као и са
њиховим очекиваним будућим вредностима, утврђеним у одговарајућим пројекцијама и
плановима активности предузећа (стандарди изведени из оперативно-финансијског плана
предузећа). При анализи тренда појединих рацио бројева, корисно је проанализирати и
кретање појединих апсолутних величина неопходних за њихово израчунавање (кретање
висине обртних средстава, краткорочних обавеза, нето добитка итд.). Просторно
поређење утврђених рацио бројева предузећа подразумева њихово поређење са рацио
бројевима у сличним предузећима или просецима за одређену грану у том тренутку
(грански стандарди). Тек констатована одступања дају праву слику о финансијским
перформансама предузећа (слабостима или предностима); у њима су садржани путокази
за различите акције у правцу максималног коришћења компаративних предности уз
елиминисање уочених недостатака. Корекција констатованих стања у правцу
побољшања садашњих и будућих перформанси предузећа је права сврха оцене
финансијских перформанси предузећа.

Мада већи обим података о ефектима активности предузећа даје основу за

свеобухватнију и дубљу финансијску анализу, аналитичар мора бити веома прагматичан.
Иако се између појединих финансијских категорија и билансних позиција може
успоставити изузетно много односа, анализа се мора ограничити на аналитички
најзначајније односе. Из тих разлога се у литератури срећу врло различита схватања
врста и броја аналитички важних рацио бројева. Мада не постоји опште прихваћена
класификација најважнијих рацио бројева, они се могу класификовати у неколико
основних група:

• показатељи ликвидности,
• показатељи активности,
• показатељи структуре финансирања,
• показатељи рентабилности (профитабилности) и
• показатељи тржишне вредности.

За илустрацију даљих излагања везаних за евалуацију финансијских перформанси

предузећа неопходно је послужити се конкретном финансијском ситуацијом предузећа,
као подлогом за објашњења одређених техника финансијске анализе и интерпретацију
добијених резултата. Стога су у Табелама 1 и 2 дати сукцесивни биланси стања и успеха
предузећа хипотетичног акционарског друштва XYЗ, који покривају период од 4 године.
Подаци о вредностима појединих билансних позиција дати су у хиљадама дин., а
вредности везане за тржишну цену акција у дин., о чему се мора водити рачуна приликом
утврђивања појединих показатеља.

Показатељи ликвидности

Ликвидност се дефинише као способност предузећа да извршава новчане обавезе

у пуном износу и на време, а да при томе очува 1) потребан обим и структуру обртне
имовине за обављање текућег пословања и 2) кредитни бонитет. Одржавање платежне
способности (ликвидности) је захтев наметнут предузећу споља – од стране поверилаца
(кредитора), односно правног система. Инсистирање поверилаца на одржавању
одређеног степена ликвидности је израз чистог прагматизма, пошто, под осталим
једнаким условима, ликвидно предузеће нуди веће гаранције да ће новчане обавезе
испунити у целости и на време. Обезбеђење безусловне способности плаћања предузећа
претпоставља формирање и држање резерви ликвидности (у облику готовине или
утрживих имовинских делова), на нивоу који гарантује ликвидност. У суштини, резерве
ликвидности значе извлачење дела имовине предузећа из непосредног процеса
активности, а експлицитна цена таквог поступка је губитак приноса који се могао
остварити да су резерве ликвидности непосредно укључене у процес активности.

Суштина проблема управљања ликвидношћу произлази из чињенице да предузеће

доспеле обавезе, у нормалним околностима, може исплатити искључиво готовином.
Потребна готовина за ту исплату прибавља се било продајом и наплатом производа,
услуга или других уновчивих имовинских делова, било из извора изван пословног
процеса. У том контексту, ликвидност предузећа се обично поистовећује са
конвертибилношћу појединих имовинских делова у готовину. У том смислу, готовина
представља апсолутно ликвидну имовину, односно мерило у релацији са којим се
одређује ликвидност свих осталих имовинских делова. Практично, ликвидност било ког
средства одражава лакоћу и брзину његове конверзије у готовину без значајнијих
трансакционих трошкова и губитка на вредности. У мноштву фактора који опредељују
конвертибилност (ликвидност) конкретног средства посебно су значајне карактеристике
средства (врста и дељивост), стање на тржишту, стабилност цена, трошкови продаје итд.

Ликвидност, по дефиницији, представља статичан концепт, мада сталне промене

краткорочних обавеза предузећа и готовине стварају илузију динамичности. Рацио
анализа ликвидности треба да пружи информациону основу за одговор на питање: Да
ли предузеће располаже са довољно готовине и утрживих средстава да одговори
обавезама које доспевају? При томе се под утрживим средствима обично
подразумевају делови обртне имовине предузећа (потраживања и залихе), који се у
нормалним околностима релативно лако и брзо (пре доспећа обавеза) могу конвертовати
у готовину по текућој тржишној цени.3 За тестирање текуће ликвидности предузећа
обично се користе 2 карактеристична односа позиција биланса стања, из којих се изводе
два показатеља: 1) рацио опште ликвидности и 2) рацио редуциране ликвидности.
`РОЛ се добија сучељавањем укупне обртне имовине и краткорочних обавеза предузећа
и показује са колико динара обртне имовине је покривен сваки динар краткорочних
обавеза. Представља индикатор заштићености интереса краткорочних поверилаца
предузећа, са чијег аспекта је пожељно да степен покрића краткорочних обавеза буде
што већи, јер су тиме њихова потраживања оптерећена сразмерно мањим ризиком од
ненаплативости. РОЛ се сматра грубим тестом ликвидности предузећа, јер целокупну
обртну имовину предузећа (готовина, потраживања и залихе) поистовећује са ликвидном
имовином.

У оцени добијеног резултата, озбиљан проблем представља непостојање

универзалног и опште прихваћеног стандарда за однос обртне имовине и краткорочних
обавеза, па се РОЛ обично оцењује у оквиру временске (кретања у прошлости предузећа)
и просторне (поређење са сличним предузећима из гране) анализе. Сигурно је да РОЛ = 1
представља доњу прихватљиву границу за овај однос, која гарантује ликвидност једино у
ситуацији кад обртну имовину чине искључиво готовина и имовински делови који се
брзо могу уновчити. Мада америчка банкарска пракса, на бази правила финансирања 2:1,
традиционално препоручује стандард РОЛ = 2, та препорука се не може сматрати опште
важећим правилом. Разлоге за то треба тражити у хетерогености обртне имовине са
аспекта конвертибилности у готовину. С тога се у литератури као тест валидности
утврђеног РОЛ препоручује додатна анализа:

• структуре обртне имовине,

• коефицијената обрта и периода конверзије потраживања и залиха у готовину и
• структуре краткорочних обавеза са аспекта рочности.

РРЛ респектује хетерогеност обртне имовине са аспекта конвертибилности у

готовину и почива на подели укупне обртне имовине предузећа на две категорије:

1. ликвидна средства (део обртне имовине која се одмах или у релативно кратком
року може употребити за исплату краткорочних обавеза, као што су готовина,
краткорочна потраживања и пласмани у краткорочне хартије од вредности) и
2. мање ликвидна средства (део обртне имовине која у нормалним околностима
захтева нешто дуже време за конверзију у готовину, као што су залихе и
унапред плаћени трошкови).

Стављањем у однос ликвидне обртне имовине (укупна обртна имовина умањена

за залихе) и краткорочних обавеза предузећа добија се знатно ригорознији тест
ликвидности у односу на РОЛ, а среће се под називима рацио редуциране ликвидности
или рацио ригорозне ликвидности (Qуицк ратио, Ацид тест). Према подацима из Биланса
стања (Табела 1) за 20X3., РРЛ се може утврдити из следећег односа

Добијени резултат показује да је сваки динар краткорочних обавеза предузећа

покривен са 1,24 дин. ликвидних средстава.

Аналогно напоменама учињеним код РОЛ, код оцене добијеног резултата, проблем
представља непостојање универзалног стандарда за однос ликвидне имовине и
краткорочних обавеза. Утврђени РРЛ обично се оцењује у оквиру временске и просторне
анализе. Слично као и код РОЛ, америчка банкарска пракса, на бази правила
финансирања 1:1 (Ацид тест), препоручује стандард РРЛ = 1. Провера валидности ове
препоруке подразумева анализу:

• структуре ликвидне имовине,

• коефицијента обрта и периода наплате потраживања и
• структуре краткорочних обавеза са аспекта рочности.

У контексту показатеља ликвидности, врло често се истичу Нето обртна средства

(фонд). Нето обртна средства (НОС) се утврђују као разлика обртне имовине и
краткорочних обавеза, а представљају део обртне имовине финансиран из дугорочних
извора. НОС нису реална билансна позиција већ представљају финансијску конструкцију
добијену модификацијом података садржаних у билансу стања. Мада нису класичан
рацио, НОС тангирају однос обртне имовине и краткорочних обавеза, па се користе за
оцену ликвидности. Сматра се да је, под осталим једнаким условима (брзина конверзије
залиха и потраживања у готовину), предузеће са вишим НОС ликвидније у односу на
предузеће са мањим НОС4.

Из претходне табеле је очигледно да пораст НОС (дугорочно финансирана обртна

имовина) не мора значити аутоматски и пораст текуће ликвидности мерене преко РОЛ;
може се уочити стално повећање НОС и смањење РОЛ. Пошто је могуће да предузеће
има позитивну вредност НОС и да истовремено буде неликвидно, РОЛ се сматра
објективнијим мерилом текуће ликвидности од НОС. Већи износ НОС је важан
индикатор перспективне ликвидности, јер омогућава предузећу нова краткорочна
задужења без битнијег утицаја на текућу ликвидност мерену преко РОЛ.

За сагледавање ефеката нових задуживања на ликвидност претпоставимо да

предузећа А и Б имају исти РОЛ, при различитом нивоу НОС.

Евидентно је да се РОЛ после задуживања погоршао код оба предузећа, с тим што
је погоршање веће код предузећа Б што коинцидира са мањим НОС пре задуживања.

Сагласно учињеним напоменама за РОЛ и РРЛ, потпунија слика и сигурнија

оцена стања ликвидности предузећа може се дати тек после тестирања карактеристика и
обрта појединих елемената обртне имовине и краткорочних обавеза, односно после
сагледавања релевантних показатеља активности.

Показатељи активности

Кроз процес активности, предузеће тежи да расположива средства користи што

ефективније, односно да са што мањим улагањима у средства оствари што већи обим
активности (минимаx принцип). Мера те ефективности се добија из односа између
оствареног обима активности (односно прихода или расхода као финансијског израза
количине и асортимана произведених и реализованих производа) и улагања у пословна
средства. Показатељи који резултирају из тог односа се означавају као показатељи
активности или показатељи ефективности. Ова група показатеља пружа одговор на
питање колико предузеће ефективно користи расположива средстава и представљају
основу за оцену да ли билансно исказана средства одговарају по висини оствареним

4
Опширније видети Стојилковић др М., Крстић др Ј.: Финансијска анализа (Теоријско-методолошке
основе), Економски факултет Ниш, Ниш, 2000., стр. 82.
(планираним) приходима. Утврђивање и контрола показатеља активности има велики
значај са аспекта управљања финансијама предузећа, јер релације ефеката и улагања
непосредно одређују степен ликвидности и рентабилности предузећа.

Мада се показатељи активности (коефицијенти обрта) могу дефинисати за сваку

категорију пословне имовине предузећа, ограничићемо се на неколико најчешће
коришћених, и то:

 коефицијент обрта купаца,

 коефицијент обрта залиха,
 коефицијент обрта добављача,
 коефицијент обрта сталне имовине и
 коефицијент обрта укупне пословне имовине.

Коефицијент обрта купаца (КОК)

Потраживања од купаца, формирана по основу продаје производа и услуга на

кредит, представљају имобилисану имовину предузећа. Не улазећи у факторе који
одређују висину потраживања од купаца, са аспекта одржавања способности плаћања
предузећа веома је важно антиципирање времена у коме се може очекивати конверзија
потраживања у готовину. Као опште прихваћен метод за тестирање конвертибилности
потраживања у готовину користи се коефицијент обрта купаца (КОК) и његов пандан
просечан период наплате. КОК се утврђује из односа нето прихода од продаје и
просечног салда рачуна потраживања од купаца утврђеног на нивоу месечних просека
или бар као просечна вредност стања са почетка и краја одређеног обрачунског периода
(нпр. године). Према подацима из Биланса стања (Табела 1) за 20X3., КОК се може
утврдити из односа:

Добијени резултат показује да се просечна потраживања од купаца наплаћују 8,69

пута годишње или да од сваких 8,69 дин. остварених прихода од продаје 1 дин. остаје
везан у потраживањима од купаца (апсолутно), односно да нето приходи од продаје
износе 869,6% у односу на просечан салдо купаца током године (релативно). Јасно је да
раст КОК значи бољу ликвидност и боље текуће финансијско стање (мања улагања у
потраживања). КОК показује и колико се пута годишње наплаћују просечна
потраживања (8,69) из чега се може извести још један показатељ:

КОК и из њега изведени показатељи оцењују се у контексту уобичајених услова у

конкретној грани и уговорених рокова кредитирања купаца. Битно заостајање просечног
периода наплате у односу на уговорене кредитне услове озбиљан је индикатор
неадекватних кредитних стандарда и ниске ефикасности политике наплате потраживања.
Тиме су ови показатељи тест брзине конверзије потраживања у готовину (релативне
ликвидности потраживања) и додатна провера односа из РОЛ.

Добијени резултат показује да се током године просечне залихе репродукују

(обрну) 4,89 пута или да од сваких 4,89 дин. цене коштања продатих производа 1 дин.
остаје везан у вредности залиха (апсолутно), односно да цена коштања продатих
производа износи 489% у односу на просечну вредност залиха током године (релативно).
Раст КОЗ указује на мања улагања у залихе, што под осталим једнаким условима значи
повољност са аспекта рентабилности и бољу ликвидност. Пошто позиција Залихе
обухвата имовинске делове у различитим фазама процеса активности, оне се са тог
аспекта обично диференцирају на:

• препродукционе залихе (сировине и материјали),

• залихе у процесу производње (недовршена производња и полупроизводи) и
• залихе готових производа.

КОЗ и из њега изведени показатељи компарирају се са уобичајеним вредностима

из претходних обрачунских периода, показатељима сродних предузећа и просеком за
грану којој предузеће припада ради оцене ефикасности управљања залихама са аспекта
њихове конвертибилности у готовину. Са тог становишта је посебно занимљив просечан
период везивања залиха, који показује да се залихе, од тренутка приспећа у предузеће
као сировина и материјала, преко задржавања у процесу производње до момента продаје
као готових производа, у различитим фазама процеса активности просечно у предузећу
задржавају 74,72 дана. Просечан период везивања залиха, односно просечна старост
залиха у предузећу, како се алтернативно назива, не значи да предузеће протоком тог
периода може рачунати на готовину, јер продати готови производи остају везани у
потраживањима од купаца за период наплате потраживања (41,975 дана). Сабирањем ова
два периода долази се до веома значајног показатеља који изражава просечан период
конверзије залиха у готовину (оператинг цyцле).

Не треба посебно истицати да скраћивање, било просечног периода везивања

залиха, било просечног периода наплате значи бржу конверзију залиха у готовину и
мање ангажованих средстава, што повољно утиче на ликвидност и рентабилност
предузећа. Период конверзије залиха у готовину не треба схватити као апсолутно мерило
конвертибилности залиха већ пре као релативни показатељ, који треба ценити у
контексту искуства претходних периода.

Коефицијент обрта добављача (КОД)

По основу набавки на кредит (отворен рачун) различитих врста препродукционих

залиха и услуга неопходних за функционисање процеса активности, формирају се
краткорочне обавезе предузећа (позиција Обавезе из пословања (Добављачи)). Са
аспекта одржавања ликвидности и управљања токовима новца врло је битно познавање
просечног времена у коме краткорочне обавезе доспевају за плаћање. Уобичајено се за те
потребе користи коефицијент обрта добављача (КОД), као однос годишњих набавки
материјала и услуга на кредит и просечног салда добављача.

Пошто износ годишњих набавки материјала и услуга на кредит не фигурира у

билансу успеха, могуће га је утврдити на два начина:

1. утврђивањем тачног износа на бази прегледа рачуноводствене документације

о извршеним набавкама, што је компликован и дуг процес и доступан само
аналитичарима у самом предузећу
 2. апроксимацијом износа годишњих набавки материјала и услуга на кредит на
бази података садржаних у позицијама биланса стања и биланса успеха.
Уобичајена, мада доста груба, апроксимација тог износа добија се корекцијом
цене коштања продатих производа за промену стања на рачуну залихе.
Принцип је да се повећање залиха на крају периода у односу на почетно стање
додаје, а смањење одузима од цене коштања продатих производа.

Просечно стање добављача, аналогно осталим показатељима, утврђује се на нивоу

месечних просека обавеза према добављачима или као просечна вредност стања обавеза
са почетка и краја одређеног обрачунског периода.

Овако утврђен рацио показује да се током године просечне обавезе према

добављачима измирују 60,36 пута. Стандард за оцену овог односа су уобичајене
вредности КОД из претходних обрачунских периода, показатељи у сродним предузећима
или просек за грану којој предузеће припада.

Добијени резултат показује да се просечан салдо обавеза према добављачима

(3.150) исплаћује сваких 6,05 дана. Тај резултат се мора процењивати у контексту
уговорених рокова плаћања, при чему свако значајније пробијање кредитног периода
добављача указује на проблеме са ликвидношћу и лош кредитни бонитет предузећа. Са
друге стране, познавање просечног времена плаћања добављача је битан параметар у
дефинисању кредитне политике предузећа, пошто само наплата потраживања обезбеђује
средства за исплату обавеза према добављачима.

Коефицијент обрта сталне имовине (КОСИ)

Стална имовина (фиксна средства), код већине производних предузећа, везује

највећи део пословне имовине (65-70%), због чега је веома важно контролисати
ефикасност њеног коришћења. За те потребе, уобичајено се користи коефицијент обрта
сталне имовине (КОСИ), као однос нето прихода од продаје и просечног салда сталне
имовине.

Добијени резултат показује да је предузеће на сваки динар просечне садашње вредности

сталне имовине остварило 3,21 дин. нето прихода од продаје. Како не постоји стандард
за овај однос, утврђени КОСИ се оцењује у контексту уобичајених вредности из
претходних обрачунских периода или се пореди са показатељима сродних предузећа или
просеком за грану којој предузеће припада. Разлоге за неповољан (низак) КОСИ треба
тражити или у претераним улагањима у сталну имовину (недовољно коришћење
капацитета) или у неповољној структури те имовине. Такве ситуације су уобичајене код
предузећа са предимензионираном непроизводном компонентом сталне имовине (нпр.
некретнине). Разумна је препорука да се разлози за низак КОСИ морају подробно
испитати, с обзиром на то да, због висине улагања, стална имовина значајно утиче на
рентабилност и ликвидност предузећа.

Коефицијент обрта укупне пословне имовине (КОУПИ)

Укупна пословна имовина представља целокупну снагу привређивања коју

предузеће у датом периоду има на располагању за процес активности. Пошто се, у
финансијском смислу, ниво пословне активности огледа у оствареним пословним
приходима током одређеног периода, онда је логично да ниво пословних прихода
изражава ефикасност коришћења укупне пословне имовине предузећа. Однос нето
прихода од продаје и просечне укупне пословне имовине предузећа се означава као
коефицијент обрта укупне пословне имовине (КОУПИ) и представља сумарни показатељ
пословне ефикасности предузећа.

Овако израчунат коефицијент обрта показује да је предузеће на сваки динар

уложен у просечну укупну пословну имовину остварило 1,63 дин. нето прихода од
продаје. Пошто не постоји опште прихваћени стандард, утврђени КОУПИ се оцењује у
контексту уобичајених вредности из претходних обрачунских периода, показатеља
сродних предузећа или просека за грану којој предузеће припада.

Будући да у обрачун овог коефицијента улази укупна расположива пословна

имовина предузећа, КОУПИ представља најуопштенији показатељ ефикасности
коришћења пословних средстава предузећа и, сходно томе, у себи интегрише и сумарно
изражава коефицијенте обрта појединих категорија имовине (потраживања, залиха,
сталне имовине). односно у себе укључује коефицијенте обрта појединих категорија
имовине. Несумњиви интерес предузећа је раст ефикасности коришћења пословне
имовине (максимизирање КОУПИ), што је објективно лимитирано могућностима
максимизирања обрта појединих категорија имовине.

Показатељи финансијске структуре

Укупне изворе финансирања предузећа могуће је класификовати према

различитим критеријумима. У финансијској литератури је уобичајена класификација са
аспекта:

• власништва (порекла, припадности) и

• рока доспећа за враћање.

Композиција различитих извора финансирања, схваћена као однос између сопствених и

позајмљених извора финансирања предузећа, обично се назива финансијском структуром
предузећа. Дугорочни аспект финансијске структуре, схваћен као однос сопствених и
дугорочних позајмљених извора представља структуру капитала предузећа. Односи у
финансијској структури и структури капитала се огледају на пасивној страни биланса
стања, која изражава композицију извора финансирања предузећа.

Финансирањем пословне имовине из туђих извора, предузеће преузима обавезу да у

одређеним фиксираним роковима отплати дуг уз одговарајућу камату. Присуство
расхода камате у билансу успеха потврђује да предузеће ангажује туђе изворе
финансирања, а њихова висина на индиректан начин говори о структури финансирања
предузећа. Обавезе по основу извора финансирања су фиксног карактера и приоритетна,
па не зависе од остварених ефеката активности (пословног добитка), односно морају се
исплати чак и у случају пословања предузећа са губитком. Већи фиксни финансијски
расходи (расходи камате) указују и на повећани ризик, односно опасност да очекивана
примања готовине из пословне активности неће бити довољна да покрију обавезе по
основу преузетог дуга.
За потребе сагледавања способности предузећа да исплати преузете фиксне финансијске
обавезе, односно да преброди евентуалну кризу без угрожавања интереса поверилаца
(обезбеди дугорочну ликвидност), неопходно је потражити одговоре на два кључна
питања:

а) Како предузеће финансира имовину?

б) Може ли предузеће да одговори обавезама по основу ангажованих извора?

Одговор на прво питање подразумева анализу односа у пасиви биланса стања и,

евентуално, односа неких категорија извора са појединим елементима активе. Односи из
ове групе обично се називају показатељима задужености (солвентности). Тражење
одговора на друго питање претпоставља сагледавање односа између појединих позиција
биланса успеха. Односи из ове групе се обично називају показатељима покрића.

Показатељи задужености (солвентности)

За потребе сагледавања односа у финансијској структури предузећа користи се више

показатеља који прате односе укупних или дугорочних дугова предузећа и различитих
категорија извора или имовине. Међу тим показатељима, које неки аутори називају и
показатељима солвентности, најчешће се користи неколико карактеристичних односа.

Рацио задужености (дебт ратио)

Презентирани однос истиче две важне ствари – учешће позајмљеног капитала у укупним
расположивим изворима предузећа и допринос позајмљеног капитала покрићу активе
(пословне имовине). Показатељ задужености, утврђен према подацима из Биланса стања
за 20X3., указује на то да је у сваком динару расположивих извора предузећа садржано
0,532 динара туђих извора (апсолутно), односно да задуженост предузећа износи 53,2%
укупних извора финансирања (релативно). То истовремено значи да на расположиву
имовину предузећа повериоци полажу право у висини степена задужености. Пошто не
постоји стандард за овај однос, он се обично оцењује у контексту уобичајених вредности
из претходних обрачунских периода, показатеља сродних предузећа или просека за грану
којој предузеће припада.

Рацио структуре капитала (Д/Е рацио)

Овај показатељ, који се често назива и показатељем структуре капитала, се

концентрише на дугорочне компоненте извора – дугорочне дугове и сопствени капитал,
одсликавајући односе у структури капитала која је израз дугорочне финансијске
политике предузећа. Потреба издвајања дугорочних компоненти од укупних извора
финансирања произлази управо из њихове дугорочне везаности за предузеће, а самим
тим, већег утицаја на финансијску структуру од осталих извора. Показатељ структуре
капитала, утврђен према подацима из Биланса стања за 20X3., указује на то да је
предузеће на сваки дин. улагања из сопствених извора ангажовало 0,806

У случају окончања активности предузећа, под претпоставком да би имовина

предузећа била уновчена у висини књиговодствене вредности, повериоци предузећа би
имали право на 53,2% ликвидационе масе предузећа. дин. дугорочних обавеза, односно
да дугорочни позајмљени извори (дугорочни кредити) достижу 80,6% сопственог
капитала предузећа.

У оцени добијеног резултата углавном се полази од тзв. вертикалних правила

финансирања (правила за однос сопственог и позајмљеног капитала),6 при чему је
распрострањено мишљење да највећа прихватљива висина овог показатеља износи 1.
Однос већи од 1 указује на то да дугорочни дугови превазилазе сопствени капитал
предузећа, што би могло да указује на недовољну заштићеност интереса дугорочних
поверилаца. Ову констатацију, наравно, треба схватити крајње условно и обавезно
размотрити у контексту показатеља рентабилности, о којима ће тек бити речи. Наиме,
висока рентабилност гарантује стабилне приливе готовине, који су најбоља гаранција
дугорочне ликвидности предузећа. Наравно, као и у претходном случају, однос
дугорочних дугова и позајмљеног капитала се оцењује у контексту уобичајених
вредности из претходних обрачунских периода, показатеља сродних предузећа или
просека за грану којој предузеће припада.

Слично као претходни показатељ, овај однос истиче дугорочну компоненту

извора са циљем да утврди учешће дугорочних дугова у укупно расположивим
дугорочним изворима (сопственим и позајмљеним), тј. укупној дугорочној
капитализацији. Максимални износ овог коефицијента износи 1 и он коинцидира са
ситуацијом када предузеће не располаже сопственим капиталом, односно када укупне
дугорочне изворе чине дугорочни дугови. Према подацима из Биланса стања (Табела 1)
за 20X3., предузеће је од сваког динара дугорочних извора 0,446 дин. прибавило из
дугорочног дуга, односно дугорочни дугови учествују са 44,6% у укупним дугорочним
изворима (сопственим и туђим).

У оцени овог показатеља не постоји опште прихваћен стандард, мада као

оријентир могу послужити односи у грани или кретања у претходним обрачунским
периодима. Начелно се може рећи да померање структуре капитала према јефтинијим
позајмљеним изворима погодује захтеву рентабилности, али подразумева високе фиксне
финансијске расходе, односно висок ризик да предузеће у неком тренутку буде у
немогућности да их уредно отплаћује.

Показатељи покрића

Различити извори финансирања подразумевају различите износе и динамику

фиксних финансијских расхода (камата). То чини могућом ситуацију да два предузећа
истог степена задужености, зависно од композиције извора финансирања, имају
различите издатке по том основу. Умешност структурирања односа у финансијској
структури управо се изражава кроз цену укупно ангажованих извора финансирања.
Пошто у тржишној економији нема бесплатних извора, расходи по основу финансирања
имају свој одраз у билансу успеха. На основу њихове висине, могуће је посредно судити
о оптималности финансијске структуре или структуре капитала. Наиме, високи расходи
камате у билансу успеха, без икаквих других података (биланса стања), убедљив су доказ
ангажовања позајмљених извора и високе задужености.

Будући да раст камате повећава финансијско напрезање предузећа, односно

повећава опасност да предузеће не оствари ефекте активности довољне да покрије
расходе камате, корисно је сагледати степен оптерећења ефеката активности расходима
камате. За те сврхе развијена је посебна група показатеља покрића.

Како су издаци за камату фиксни и приоритетни јасно је да они морају бити

првенствено покривени из пословног добитка. У том смислу, ТИЕ рацио мери степен
оптерећења пословног добитка, као приноса на укупно ангажовану имовину предузећа,
издацима за камату. Према подацима из Биланса успеха (Табела 2) за 20X3., анализирано
предузеће сваки динар периодичних обавеза за камату покрива са 4,364 динара
пословног добитка. Као и у претходним случајевима не треба посебно истицати да већи
степен покрића расхода за камату пословним добитком аутоматски значи и већу
заштићеност интереса поверилаца, односно бољу кредитну способност предузећа.

У оцени овог показатеља, америчка банкарска пракса узима једнакост пословног

добитка и периодичних расхода за камату, тј. ТИЕ рацио=1, као минимално прихватљив
ниво. Професори Красуља и Иванишевић7 истичу да је само на основу овог односа у
одређеном тренутку тешко закључивати о заштићености интереса поверилаца. Њихова
препорука је да се ТИЕ рацио рачуна за све периоде до доспећа кредита, те да се у оцени
добијених односа размотри:

- стабилност пословне активности предузећа,

- тенденције кретања каматних стопа,

- тенденције услова привређивања,

- перспективе остварења будућих пословних добитака и

- могућности финансирања из нових дугорочних извора.

Рацио покрића укупног дуга

Обавезе по основу кредита укључују две компоненте, и то:

• исплату периодичних расхода на име камате и

• отплату главнице дуга у тренутку доспећа.

Потреба раздвајања ових компоненти произлази из разлика у њиховом

рачуноводственом третману – по правилу се расходи камате сматрају трошком
пословања и покривају се на терет пословног добитка (пре плаћања пореза), док се
отплата главнице сматра издатком финансијске активности који пада на терет нето
добитка (добитка после пореза). Ова разлика има своје реперкусије у финансијском
смислу, јер су ефективни (стварни) издаци за камату једнаки билансно исказаним
расходима за камату, што није случај са издацима за отплату главнице. Наиме, отплата
главнице пада на терет нето добитка, односно износа на који је већ плаћен порез на
добитак. То значи да су ефективна издавања новца за отплату главнице већа од
номиналних, за висину пореза који је плаћен на сваки динар периодичног добитка пре
пореза. За илустрацију ове констатације послужићемо се једноставним примером.

Обавеза за отплату главнице износи 180.000, док је стопа пореза на добитак п =

40%. Да би предузеће могло да плати главницу (обавезу из нето добитка) морало би да
има добитак пре опорезивања бар у висини Главница/1-п =180.000/0,6=300.000
 Тек износ од 300.000 дин. добитка пре опорезивања би омогућио предузећу да
после плаћања пореза (300.000*40%=120.000) задржи износ довољан да покрије
главницу од 180.000 дин. Следи да билансно исказани издатак за отплату главнице од
180.000 дин. захтева стварни издатак од 300.000 дин.

Рацио покрића укупног дуга представља тест способности предузећа да из

постојећих ефеката активности сервисира обавезе по основу дугу у целини (да отплати
камату и главницу), а представља однос Бруто добитка и збира укупних обавеза по
основу дуга. У бројиоцу се користи Бруто добитак као апроксимација годишњег
пословног новчаног тока (поред пословног добитка укључује и амортизацију као расход
који не захтева издавања) и извор из кога могу бити намирене обавезе по основу дуга.

Добијени резултат показује да је сваки динар периодичног ануитета (отплате

камате и главнице дуга) за анализирану годину покривен са 2,199 дин. бруто добитка.
Као и за остале показатеље из ове групе, не постоји опште прихваћен стандард за овај
однос, тако да се добијени резултат процењује у контексту вредности из претходних
обрачунских периода, показатеља сродних предузећа или просека за грану којој
предузеће припада. Ван Хорне8 истиче да кредитори ситуације у којима овај показатељ
пада испод 2 оцењују као ризичне за своја потраживања. Емпиријска истраживања су
показала високу корелацију рејтинга обвезница и висине рација покрића укупног дуга –
обвезнице високог рејтинга (ранга од ААА до БББ) углавном имају вредности рација
покрића укупног дуга изнад 4.

Финансијски аналитичари, рацио покрића укупног дуга сматрају грубом мером

финансијског ризика предузећа, јер низак степен покрића обавеза по кредитима значи
напрегнуту структуру капитала и висок ризик за повериоце (лош кредитни бонитет
предузећа).

Показатељи рентабилности

Рентабилност изражава ефективност коришћења (зарађивачку моћ) имовине

(уложеног капитала). Степен зарађивачке моћи сматра се изразом способности предузећа
да генерише нову вредност, која је циљ финансијског управљања. У финансијском
смислу, способност генерисања нове вредности се поистовећује са финансијском
кондицијом предузећа, односно примарним обезбеђењем интереса власника и кредитора
предузећа. Наиме, инвеститори и кредитори ће се тешко одлучити на улагања у
предузеће чији је принос на уложени капитал минималан, јер то не пружа довољно
гаранција да ће обавезе по основу ангажованог капитала бити у целости и на време
исплаћене.

Ради оцене зарађивачке моћи предузећа, развијена је посебна група показатеља

рентабилности (профитабилности), који остварене ефекте активности сагледавају у
односу на ниво прихода од продаје или у односу на средстава уложена у њихово
стицање. Циљ те анализе је тражење одговора на два кључна питања:

1. Који део сваког динара прихода од продаје представља добитак (профит)?

2. Колики добитак (профит) доноси сваки динар ангажованих пословних
средстава?
Одговор на прво питање даје анализа односа оствареног добитка и прихода од продаје из
биланса успеха, преко показатеља стопе добитака (марже приноса). Одговор на друго
питање дају показатељи стопе приноса (глобални показатељи рентабилности), који се
утврђују из односа ефеката активности и категорија средстава којим су генерисани.

Показатељи стопе добитка (марже приноса)

Показатељи из ове групе представљају односе појединих међуфазних резултата и

нето прихода од продаје, а срачунати су на тестирање мере у којој остварени приходи од
продаје, после покрића трошкова продатих производа, омогућавају предузећу остварење
нето добитка. Предмет анализе је биланс успех, односно апсолутна разлика између
прихода и појединих категорија расхода, као потенцијал за генерисање нето добитка.
Висина периодичног резултата је детерминисана низом фактора (асортиман производње,
обим продаје, продајне цене, структура трошкова итд) и њиховом међусобном
интеракцијом.

Биланс успеха за потребе анализе стопе добитка мора бити структуриран тако да
приходе и расходе исказује сегментирано (по врстама, функционалним целинама,
тржиштима итд.). Циљ је да се из целине прихода од продаје постепено покривају
сегмент по сегмент расхода (трошкови продатих производа, трошкови периода, камате и
порези) ради:

• добијања међурезултата активности различитих нивоа (бруто добитак, пословни

добитак, добитак пре и после опорезивања и нето добитак)

• сагледавања учешћа и доприноса сваког сегмента расхода оствареном резултату

пословања.

Разлози за такав приступ су чисто прагматични, јер би покривање свих расхода из

периодичних прихода онемогућило контролу појединих сегмената укупних трошкова и
међурезултата. Циљ такве контроле је држање варијабилних компоненти појединих
сегмената трошкова у директној сразмери са обимом активности, уз истовремено
одржавање фиксних компоненти на релативно константном нивоу или превођење у зону
дегресије. Међу показатељима стопе добитка се обично истичу три показатеља.

Сваки од ова три показатеља одсликава разлике између прихода и расхода,

изражавајући поједине међурезултате у виду релативног односа величина (%).
Конкретно, ови показатељи указују на то колики део сваког динара нето прихода од
продаје остаје за конкретни међурезултат (бруто, пословни или нето). Сагласно
подацима из Табеле 2, произлази да од сваког динара нето прихода од продаје 16,13%
чини бруто добитак, 12,80% пословни добитак, а тек 5,25% нето добитак. Како не
постоји општеприхваћен стандард за ове односе, утврђене стопе добитка се оцењују у
контексту вредности из претходних обрачунских периода или се пореде са стопама
сродних предузећа или просеком за грану којој предузеће припада.

Начелно, раст показатеља стопе добитка значи позитивну тенденцију, у смислу

ширења распона између прихода и расхода. Анализа кретања појединих стопа (маржи)
током неколико узастопних година може дати сасвим пристојан увид у пословање
предузећа у том периоду. Стабилност бруто марже (стопе бруто добитка) у току
посматраног периода, уз истовремено опадање нето марже (стопе нето добитка) је
сигуран показатељ раста трошкова периода, финансирања или стопе пореза. То упућује
на потребу детаљније анализе ових категорија ради сагледавања узрока таквог кретања.
Ван Хорне истиче да постоји велики број комбинација промена у стопама бруто и нето
добитка и да су те промене увек добра индикација за дубље анализе и откривање правих
узрока за констатована кретања.

Иако је раст стопи добитка пожељан, у оцени ових кретања треба бити врло
опрезан јер тај раст не мора бити нужно праћен повећањем рентабилности предузећа.
Смањење обима реализације и успорен обрт средстава или неизмењен обим продаје уз
повећање ангажованог капитала има за резултат раст стопе добитка, који није праћен
повећањем рентабилитета (стопе приноса) ангажованог капитала. ″Та околност управо
чини стопе добитка инструментом који помаже да се открије да ли је промена стопе
приноса условљена променама ефективности коришћења средстава или повећањем
распона приходи-трошкови.″

Показатељи из ове групе представљају глобалне показатеље рентабилности, а

базирани су на односу ефеката активности и обима средстава уложених у њихово
стицање. Циљ анализе тих односа је сагледавање колико се сваки динар ангажованих
пословних средстава увећава кроз процес активности, односно оцена зарађивачке моћи
имовине предузећа.

Као показатељ зарађивачке моћи предузећа доста се често користи стопа нето
приноса на укупну пословну имовину (ретурн он ассетс - РОА), која нето добитак
супротставља просечним укупним пословним средствима предузећа. У суштини, нето
добитак представља апсолутни вишак прихода над расходима и износ који би могао да
буде извучен из предузећа, а да оно у несмањеном обиму може да настави процес
активности. Као такав, нето добитак се сматра извором финансирања предузећа из
пословања и изразом стварног нето прираста ангажоване имовине. Због тога се РОА у
англосаксонској пословној пракси уобичајено користи приликом оцене укамаћења
капитала и поређења зарађивачке моћи различитих предузећа.

Овако утврђен показатељ открива да је предузеће на сваки динар уложен у

просечну укупну пословну имовину остварило 0,0857 дин. нето добитка, а оцењује се у
контексту вредности овог показатеља у претходним обрачунским периодима, показатеља
сродних предузећа или просека за грану којој предузеће припада.

У аналитичком смислу, веома је важно истаћи да РОА, као глобални показатељ

рентабилности, представља резултат дејства два фактора:

• стопе нето добитка и

• коефицијента обрта укупне пословне имовине.

Интеракција ових фактора и њихов утицај на РОА обично се објашњава преко тзв.
троугаоне међузависности у коју су укључени нето добитак, нето приходи од продаје и
просечно ангажована пословна имовина.

У претходним излагањима је истакнуто да на висину нето добитка, поред

зарађивачке моћи имовине предузећа, утиче и степен задужености, односно висина
фиксних финансијских расхода (камата). Из тих разлога, у ситуацијама кад је неопходно
упоредити зарађивачку моћ предузећа различитих степена задужености, РОА се може
показати као непоуздана, пошто разлике не морају бити резултат разлика у ефективности
коришћења имовине, већ разлика у оптерећењу фиксним финансијским расходима. У
тим ситуацијама Ван Хорне12 препоручује коришћење стопе приноса на укупну
пословну имовину (СПУПИ), као односа пословног добитка и просечне укупне пословне
имовине предузећа, која отклања утицај фиксних финансијских расхода на зарађивачку
моћ имовине.

СПУПИ открива да је предузеће је на сваки динар уложен у просечну укупну

пословну имовину остварило 0,2087 дин. пословног добитка, а оцењује се у контексту
вредности овог показатеља у претходним обрачунским периодима, показатеља сродних
предузећа или просека за грану којој предузеће припада. Аналитички се СПУПИ, такође,
може рашчланити на производ стопе пословног добитка и коефицијент обрта укупних
пословних средстава.

Са аспекта садашњих и будућих акционара, врло битан податак представља

принос остварен на укупну сопствену имовину предузећа, који се добија из односа нето
добитка и просечног износа сопственог капитала предузећа.

Утврђени показатељ открива да предузеће на сваки динар просечно коришћеног

сопственог капитала остварује 0,1736 дин. нето добитка, а оцењује се у контексту
вредности овог показатеља у претходним обрачунским периодима, показатеља сродних
предузећа или просека за грану којој предузеће припада. Са аспекта власника трајних
улога у предузеће, свакако је пожељан раст РОЕ, јер указује на могућност будућег раста
предузећа или остварења високих приноса по основу капитала.

Ова веза је, са финансијског аспекта, веома важна јер указује на везу степена
задужености и РОЕ. Наиме, уколико предузеће оствари већу стопу приноса на укупно
ангажовани капитал (РОА) од цене коју плаћа на позајмљене изворе, тај ″вишак″ приноса
после покрића камате остаје предузећу на располагању и служи као подршка укамаћењу
сопственог капитала. У супротном, евентуални мањи принос на укупно ангажовану
имовину од цене позајмљених извора, смањио би укамаћење сопственог капитала, пошто
трајни извори, по дефиницији, морају поднети ризик и губитке пословања.

Рацио анализу не треба посматрати и интерпретирати као збир изолованих

показатеља већ у њој треба видети целину у којој су поједини показатељи међусобно
повезани интерактивним везама. Полазећи од интеракције показатеља и чињенице да
само сагледавање њихове целине даје основа за ваљане закључке о финансијском стању
и зарађивачкој способности предузећа, у пракси су чињени покушаји развијања
интегрисаних приступа рацио анализи. Најпознатији од таквих приступа је тзв. ДУ
ПОНТ анализа,13 која се врло често користи при доношењу пословних одлука из домена
финансијског управљања.

Ду Понт анализа почива на претходно објашњеној релацији према којој РОА

представља производ стопе нето добитка по једном обрту и коефицијента обрта укупне
пословне имовине, односно:

РОА = СНД x КОУПИ

 РОА изражена на овај начин назива се у литератури основном Ду Понт формулом
и, према подацима из нашег примера, износи 8,6% = 5,25% * 1,63.

Сличан приступ анализи први пут је коришћен у француској компанији Ду Понт

(Дипон) после И светског рата. Таква анализа је касније прихваћена у великом броју
највећих америчких фирми.

Ду Понт анализа се у пракси обично користи у широј (модификованој) варијанти

у којој се РОА доводи у везу са РОЕ. Као што следи из претходних анализа ових стопа
(показатеља рентабилности), РОА и РОЕ су идентичне само у случају кад је пословна
имовина једнака сопственој имовини предузећа, односно кад предузеће имовину
финансира искључиво сопственим капиталом. У свим ситуацијама када су у структуру
финансирања укључени и позајмљени извори, веза између РОА и РОЕ се успоставља
преко тзв. мултипликатора сопствених средстава (капитала), према следећем моделу:

РОЕ = РОА x мултипликатор сопствених средстава (капитала)

Мултипликатор сопствених средстава (капитала) (МСС) изражава однос

просечних укупних пословних средстава и просечних сопствених средстава (капитала) и
према подацима из нашег примера износи:

МСС показује да је предузеће од сваких 2,026 дин. просечних укупних пословних

средстава 1 дин. финансирало из сопствених извора (апсолутно), односно да просечна
укупна пословна средства износе 202,6% у односу на просечан сопствени капитал
(релативно). Јасно је да веће ослањање на позајмљене изворе финансирања значи већи
степен задужености, а самим тим и раст МСС.

Мада је добијени резултат идентичан раније непосредно утврђеном РОЕ,

развијени Ду Понт модел је аналитички јако значајан јер јасно исказује интеракцију три
важне категорије, и то:

 стопе нето добитка,

 коефицијента обрта укупне пословне имовине и

 мултипликатора сопствених средстава.

Јасно је да ефикасно управљање појединим и укупним трошковима (раст стопе

нето добитка), убрзање коефицијента обрта укупне пословне имовине и коришћење
дугова све док СПУПИ превазилази цену позајмљених извора (каматну стопу) директно
воде расту РОЕ.

Овакав приказ веза појединих величина које, у коначном, одређују висину РОЕ,
поред јасности и прегледности омогућава:

• Анализу узрока промена РОЕ у сукцесивним обрачунским периодима,

• „Шта ако“ анализу, кроз коју је могуће сагледати ефекте варирања појединих
величина (стопе нето добитка, коефицијента обрта и степена задужености) на
промене РОЕ.

Показатељи тржишне вредности

 Показатељи тржишне вредности, за разлику од осталих група показатеља
ослоњених само на податке садржане у финансијским извештајима, користе и
информације са финансијског тржишта. Најважнија информација са тог тржишта је
тржишна цена акција конкретног предузећа (под условом да се акције котирају на берзи),
која изражава преовлађујућу цену по којој се једна акција у одређеном тренутку продаје
или купује. Под условом да је тржиште капитала ефикасно (Аксиом 6), онда производ
броја емитованих акција предузећа и текуће тржишне цене акција изражава тржишну
вредност предузећа. Подаци о тржишним ценама појединих акција, заједно са осталим
релевантним подацима, јавно се објављују у специјализованим берзанским и другим
публикацијама.

Показатељи тржишне вредности треба да пруже одговор на питање: Да ли

власници предузећа (акционари) добијају адекватан принос на свој улог? Из угла
акционара, поседовање акција има смисла само ако капитал уложен у њихову куповину
доноси принос, било кроз дивиденду, било преко раста тржишне цене акција. Износ
дивиденде по акцији означава годишњи приход акционара по једној акцији, а изражава
се у апсолутном новчаном износу. До податка о годишњој дивиденди по акцији долази се
једноставном поделом дела нето добитка опредељеног за исплату дивиденди
акционарима и броја обичних акција (за прошле периоде) или на основу декларисаних
дивиденди (предвиђених за исплату), које предузећа обично квартално објављују.
Податак о нето добитку по акцији са аспекта садашњих или потенцијалних акционара
није превише релевантан, јер висину дивиденде по акцији, поред висине оствареног нето
добитка опредељују и одлуке о расподели.

Утврђени износ од 321,07 дин. показује отпадајући износ нето добитка на сваку
обичну акцију, односно максимални принос који акционар може добити по основу
дивиденде, под условом да се целокупни нето добитак расподели. Добијени износ се
оцењује у контексту уобичајених кретања ЕПС у претходним годинама, показатеља у
сродним предузећима или просека гране којој предузеће припада. Са аспекта власника
обичних акција предузећа, пожељан је раст овог показатеља јер указује на високе
потенцијалне приносе од дивиденде и/или на могућност будућег раста предузећа.

Овај однос представља везу између текуће тржишне цене акција и зараде по
акцији у последњој години, а изражава износ који би потенцијални акционар морао да
плати при куповини акције да би обезбедио будућу годишњу зараду по акцији од 1 дин.
У конкретном случају, према подацима из нашег примера, потенцијални акционар мора
да плати 7,63 дин. у тренутку куповине да би обезбедио годишњу зараду по акцији од 1
дин. Алтернативно, износ П/Е рација означава број текућих годишњих зарада које би
акционар морао да уложи да би стекао власништво над једном акцијом посматраног
предузећа (куповина акције чија је тржишна цена 2.450 дин. значила би за потенцијалног
акционара лишавање 7,63 годишњих зарада по акцији у висини од 321,07 дин.).

П/Е рацио је саставни део сваког берзанског извештаја, а изражава тржишну

оцену перспектива раста и развоја предузећа, коју детерминише низ фактора (очекиване
промене тржишне каматне стопе, очекивани раст цена акција на тржишту капитала,
аверзија према ризику итд.). Раст П/Е рација указује на то да тржиште антиципира раст
предузећа у будућности, што повлачи спремност улагача да плате већи износ за сваки
динар будућег приноса од дивиденде. Као ни претходни показатељи, ни П/Е рацио нема
утврђених стандарда за поређење, па се оцењује у контексту уобичајених кретања П/Е
рација у претходним годинама, показатеља у сродним предузећима или просека гране
којој предузеће припада. Пословна пракса често користи моделе засноване на П/Е рацију
за апроксимацију тржишне вредности, односно тржишне цене акција, као практично
једино и могуће решење у ситуацијама кад се акцијама корпорације не тргује јавно (не
котирају се на берзи).

Међу финансијским аналитичарима постоји схватање да се у добро вођеним и

стабилним предузећима П/Е рацио уобичајено креће у распону од 15 до 30. Према
подацима Стандард&Поор′с15, берзански индекс С&П 500, за период од 20 година
(1982-2002.) имао је вредност П/Е рација у распону од 8 до 28.

Финансијски показатељи су односи између две величине изражени у простој

математичкој формули и користе се за испитивање ликвидности, сигурности и
финансирања сталних средстава, задужености и утицаја расхода и прихода на
финансијски резултат. Добијени коефицијент сам по себи не значи много ако није
правилно интерпретиран. Интерпретација се обично обавља у односу на просек гране у
којој компанија послује, у односу на историјске показатеље исте компаније (предходне
године) или се пореди са другом компанијом из исте делатности.

Показатељи (рациа) који ће бити коришћени у анализи финансијских извештаја су:

- показатељи ликвидности,
- показатељи пословне активности,
- показатељи рентабилности,
- показатељи економичности,
- показатељи профитабилности и
- Ду Понт систем анализе.

1.1. Показатељи ликвидности

Ликвидност предузећа представља његову способност да на време измири (плати)

своје доспеле краткорочне обавезе. Ако бисмо потпуније хтели да дефинишемо
ликвидност, онда бисмо поред способности да се ликвидирају доспеле краткорочне
обавезе морали навести да и после тога предузеће мора да располаже са довољно
обртних средстава за наставак текуће пословне активности.5

Коефицијенти ликвидности се употребљавају за мерење способности компаније

да подмири своје краткорочне обавезе. Они пореде краткорочне обавезе са краткорочним
или текућим или обртним средствима, која су доступна за њихово измирење. Из ових
коефицијената можемо добити бољи увид у текућу платну способност компаније и
способност компаније да остане солвентна у неповољним околностима. 6

5
Иванишевић, Милорад. 2012. Пословне финансије. Београд: Центар за издаваĉку дјелатност Економског
факултета у Београду. стр. 23 ,приступљено дана 22.10.2022
6
Ţиравац Младеновић, Маријана. 2011. Увод у пословне финансије. Бања Лука: Универзитет за пословни
инţињеринг и менадţмент. стр. 227. ,приступљено дана 22.10.2022
 1.1.1. Општи (текући) рацио ликвидности

Општи рацио ликвидности или рацио текуће ликвидности показује способност

предузећа да са укупно расположивим обртним средствима изврши своје краткорочне
(текуће) обавезе. Разумљиво је да се текуће обавезе могу ликвидирати готовином, што
подразумева конверзију појединих обртних средстава у новчани облик. Овај рацио се
може рачунати на следећи начин:

Теоријски гледано, што је већи текући коефцијент компнија је способна да плати

своје рачуне. Међутим, коефицијент морамо посматрати као грубу меру, јер не узима у
обзир ликвидност појединих компоненти текуће имовине (не знамо да ли су залихе
курантне, да ли су потраживања наплатива). Компанија чија се текућа имовина састоји
претежно од новца и недоспелих потраживања, уопштено се сматрају ликвиднијим од
компанија чија се текућа имовина састоји претежно од залиха.7

Општи рацио ликвидности могли бисмо анализирати тако што бисмо га поредили
са истим показатељем: у претходној години или низом претходних година у предузећу,
са просјечним рациом у привредној грани у којој предузеће послује, с планираним
рациом у предузећу, са рациом конкурентских предузећа и слично. Код детаљније
анализе општег рациа ликвидности требало би проверити да ли се потраживања од
купаца наплаћују у оквиру кредитног периода, да ли међу потраживањима од купаца има
сумњивих и спорних потраживања или евентуално ненаплативих потраживања. Када су у
питању залихе, треба испитати да није дошло до успоравања њиховог обрта, да ли имамо
неупотребљиве залихе и сл. Такође је веома важно да је доспелост плаћања
краткорочних обавеза нормално распоређена. Приликом анализе овог рациа тешко бисмо
могли вршити поређења између различитих привредних грана.8

1.1.2. Ригорозни рацио ликвидности (коефицијент киселости – брзи тест)

Рацио ригорозне ликвидности представља строжији критеријуме за утврђивање

степена ликвидности од општег рациа ликвидности. За његово рачунање потребно је
извршити поделу обртних средстава према степену ликвидности на релативно ликвидна
средства и мање ликвидна средства. У ликвидна средства се убрајају: готовина,
потраживања од купаца и брзо утрђиви краткорочни пласмани у хартије од вриедности.
Из ликвидних средстава изузимају се залихе, јер је зе њихову конверзију у готовину
7
Ţиравац Младеновић, Маријана. 2011. Увод у пословне финансије. Бања Лука: Универзитет за пословни
инţињеринг и менадţмент. стр. 227. ,приступљено дана 23.10.2022
8
Иванишевић, Милорад. 2012. Пословне финансије. Београд: Центар за издаваĉку дјелатност Економског
факултета у Београду. стр. 24. ,приступљено дана 23.10.2022
потребно дуже време. У мање ликвидна обртна средства спадају и унаприед плаћени
трошкови, којима такође треба дужи период за конверзију у готовину.9

Ако ликвидна обртна средства ставимо у однос са краткорочним обавезама,

добијемо рацио ригорозне ликвидности.

При чему су:

Анализа овог рациа се врши на сличан начин као и анализа општег рациа
ликвидности, поређењем са рациом из прошле године или низом претходних година, са
просечним рациом у привредној грани и сл. Такође би требало проверити да ли се
редовно наплаћују потраживања од купаца и како је распоређена доспелост
краткорочних обавеза.

1.1.3. Рацио дугорочног дуга према сопственом капиталу

Овај рацио је показатељ структуре капитала, односно дугорочног аспекта

финансирања предузећа и добија се на следећи начин:

1.2. Показатељи пословне активности

Као што је у науци и пракси одавно познато основни услов за постојање и развој
предузећа јесте улагање. При томе предузеће је увек заинтересовано да из тих улагања
извуче максималну корист. Наиме, предузеће улаже у пословна средства, обртна и
фиксна, са намером да их користи ефикасно што обавезно претпоставља његову тежњу
да се помоћу што мањих улагања, оствари што већи обим пословне активности. У
финансијском смислу, овај обим активности изражава се приходима или расходима у
билнасу успеха који су резултат улагања у фиксна и обртна средства. Аналогно томе,
финансијски показатељи активности предузећа обухватају све релативне односе између
прихода и расхода, с једне, и појединачних и укупних улагања у пословна средства, с
друге стране, који се у стручној литератури називају коефицијентима обрта пословних
9
Вујиновић - Глигорић, Богдана. 2007. Пословне финансије. Бања Лука: Паневропски универзитет
''Аперион''. стр. 28. ,приступљено дана 23.10.2022
средстава. При томе треба напоменути да су утврђивање и контрола ових коефицијената
(рациа) веома значајни са аспекта финансијског управљања у предузећу, с обзиром на
њихов директан утицај на степен ликвидности и рентабилности пословања. У зависности
од тога шта се жели обухватити анализом активности предузећа, зависиће и конкретан
број коефицијената којима ће се изразити економија делова и целине. У вези са тим,
треба рећи да се у литератури и пракси најчешће примењују следећи коефицијенти
(рациа) обрта:10

- Коефицијент обрта залиха,

- Коефицијент обрта купаца,
- Коефицијент обрта укупних обртних средстава,
- Коефицијент обрта нето обртних средстава,
- Коефицијент обрта фиксних средстава,
- Коефицијент обрта сопствених средстава и
- Коефицијент обрта укупних пословних средстава.

1.2.1. Коефицијент обрта купаца

Коефицијент обрта купаца показује колико се на новчану јединицу ненаплаћеног

салда потраживања од купаца остварује укупног прихода у току године, односно колико
се пута годишње наплате потраживања од купаца.

Низак коефицијент обрта говори да су висока потраживања од купаца. Да бисмо

лакше проценили ефикасност наплате потраживања од купаца, односно ефикасност
управљања купцима, израчунава се просечан период наплате потраживања од купаца.
Просечан период наплате потраживања се рачуна стављањем у однос броја дана у години
са коефицијетном обрта купаца.

1.2.2. Коефицијент обрта укупних обртних средстава

Коефицијент обрта укупних обртних средстава рачуна се стављањем у однос

укупних расхода са просечно ангажованим обртним средствима из којих су ти расходи
10
Иваниш, Марко и Нешић, Сандра. 2011. Пословне финансије. Београд: Универзитет Сингидунум. стр. 207.
,приступљено дана 24.10.2022
финансирани током године.

Овај рацио показује колико се пута просечно користе обртна средства за

финансирање расхода. Укључивањем расхода у математичку формулу уместо прихода,
има за циљ да се елиминише утицај добити на рачунање коефицијента обрта.

Циљ сваког друштва је да максимизира рентабилност, тј. да оствари што већу

добит са што мање ангажованих средстава. Новостворена вредност (добит) може се
употребити за нова улагања или за побољшања текуће ликвидности.

1.2.3. Коефицијент обрта фиксних средстава

Овај коефицијент омогућава оцену ефикасности коришћења фиксних средстава.

Он представља количник из односа нето прихода од продаје и просечне набавне
вредности фиксне имовине, односно:

Аналитичка интерпретација овог коефицијента зависи првенствено од његовог

односа према општеприхваћеним стандардима међу којима се просечни коефицијент
обрта за дату привредну грану ипак сматра најприхватљивијим стандардом. То је разлог
што се у имениоцу наведене формуле јавља набавна вредност, а не садашња вредност,
односно неотписана вредност фиксне имовине. У случају употребе садашње вредности,
одступања у коефицијентима обрта између појединих предузећа одражавала би
првенствено разлику у политици отписивања и одржавања фиксних средстава, из чега би
се тешко могао извући прихватљив закључак о ефикасном коришћењу средстава
предузећа.

1.2.4. Коефицијент обрта сопствених средстава

У активи биланса стања садржана су укупна средства предузећа груписана

најчешће према њиховој функционалној намени. У пасиви биланса стања приказани су
извори тих средстава, односно начин њиховог финансирања. Једна од могућности
груписања тих извора је подела на сопствене изворе и на позајмљене изворе. Без обзира
на начин финансирања средстава она истовремено (заједно) функционишу у предузећу и
практично је немогуће тврдити да можемо испитивати ефикасност коришћења средстава
која смо финансирали сопственим капиталом. Међутим, за аналитичке потребе можемо
утврдити коефицијент обрта сопствених средстава, односно средстава финансираних из
сопствених извора. Овај коефицијент има посебан значај код утврђивања стопе приноса
на сопствена средства, када се ова стопа израчуна у аналитичкој форми.11То се утврђује
на следећи начин:

1.3. Показатељи рентабилности

Пословни добитак, као разлика пословних прихода и расхода, представља прираст

који је остварен на ангажована пословна средства која су коришћена за обављање
делатности. Непобитна повезаност биланса стања и биланса успеха омогућила је да се
сваки приход представља као повећање активе или смањење пасиве, док се расходи
тумаче као смањења активе и повећање пасиве. Из ових односа произлази да приходи и
расходи и њихова разлика проистичу из анагажовања средстава и извора финансирања
неке компаније. Ако су средства и извори ефикасно коришћени предузеће остварује
добитак, у противном остварује губитак. У том смислу износ добитка или губитка није
толико значајан за анализу (користи се код хоризонталне анализе), док је далеко
значајније ставити тај добитак у однос са средствима која су ангажована у његовом
стварању. Показатељи рентабилности су релативни односи две позиције где је у
бројиоцу добитак, а у имениоцу нека форма средстава компаније.12

У наставку ћу објаснити стопу бруто добитка, стопу пословног добитка, стопу

нето добитка.

1.3.1. Стопа бруто добитка

Стопа бруто добитка или бруто профитна маржа је индикатор учешћа бруто
профита у укупном приходу (нето продајама). Рачуна се следећом математичком
релацијом:

Већа стопа бруто добитка говори о успешнијем пословању друштва. Наведена

стопа треба да има умерено кретање у временској серији.

11
Иванишевић, Милорад. 2012. Пословне финансије. Београд: Центар за издаваĉку дјелатност Економског
факултета у Београду. стр. 33.
12
Кнеţевић, Горанка. 2008. Анализа финансијских извјештаја. Београд: Универзитет Сингидунум. стр. 115.
 1.3.2. Стопа пословног добитка

Стопа пословног добитка добија се искључиво на основу података из биланса

успеха и она показује парцијално учешће пословног добитка у пословним приходима.
Аналогно томе, овај показатељ спада у тзв. парцијалне показатеље рентабилности
предузећа. Стопа пословног добитка добија се непосредно из следећег обрасца:

Када се стопа пословног добитка већа од нуле, што значи да су пословни расходи
мањи од пословних прихода, онда служи, пре свега, за сагледавање развоја
рентабилности пословања предузећа у низу сукцесивних периода, односно за
упоређивање односа пословног добитка и пословних прихода у анализираном периоду са
односом истих величина који је остварен у ранијим периодима. Стопа пословног добитка
представља кључни показатељ рентабилности предузећа будући да она у суштини
представља однос оствареног профита према ангажованом капиталу. При томе, треба
имати у виду да на величину стопе пословног добитка утичу два кључна фактора: прво,
маргина продаје, и друго, коефицијент обрта укупних пословних средстава. Наиме,
комбинацијом ова два фактора могће је остварити различите величине стопе пословног
добитка, с тим што постоји потреба и за проценом ризика са којим предузеће послује ако
је мали коефицијент обрта или ако је мала маргина продаје. 13

1.3.3. Стопа нето добитка

Фактори који утичу на висину предходне две стопе углавном су везани за

пословну активност предузећа.

Поред већ набројаних фактора од којих зависи величина предходне две стопе овде
можемо додати да ће стопа нето добитка зависити и од расхода на име камате. Ако у
финансијској структури имамо значајно учешће дугова прибављених уз високе каматне
стопе, онда и поред великог износа пословног добитка можемо имати мали нето добитак
или чак губитак.

1.4. Показатељи економичности

Економичност је показатељ ефикасности предузећа и предстваља једну од мера

успешности пословања. Показатељи економичности мере однос прихода и расхода и
показују колико ће се прихода остварити по јединици расхода. Из тога произилази да се
13
Иваниш, Марко и Нешић, Сандра. 2011. Пословне финансије. Београд: Универзитет Сингидунум. стр. 217.
,приступљено дана 25.10.2022
овај показатељ рачуна на темељу биланса успеха. По правилу показатељ би требао бити
већи од један, односно што је већи, то се више прихода остварује на јединици расхода. За
израчунавање економичности биће коришћен рацио пословне економичности и рацио
економичности продаје.

1.4.1. Рацио пословне економичности

Рацио пословне економичности је најзначајнији показатељ пословања предузећа,

јер су пословни приходи у већини предузећа најважнији извор прихода. Овај рацио се
риказује као однос пословних прихода и пословних расхода.

Добијени резултат полазује колико се јединица пословних прихода оствари на

сваку јединицу пословних расхода у датом периоду. Ако је резултат већи од један, значи
да су пословни приходи већи од пословних расхода што представља пожељну величину
са аспекта економичности. Рацио мањи од један показује да је предузеће пословало са
губитком из редовног пословања.

2.Рацио анализа

Представља инстумнет за процену финансијске позиције и потенцијала

предузећа. Стављањем у однос логички повезаних целина из Биланса стања и
Биланса успеха, долази се до резултата успостављених релација, које за циљ имају
 оцену стања и активности предузећа. Рациа имају вредност само ако су правилно
протумачени, тачније у односу на стандарде. Стандарди за тумачење могу бити:
стандарди које поставља аналитичар, просек гране, историјски показатељи
конкретног предузећа, планови и стандарди из литературе тзв. идеалне вредности.

Основне врсте рацио показатеља, који су потеребни за анализу у овом раду су:

• рациа ликвидности,

• рациа активности (ефикасности),

• рациа профитабилности,

• рациа солвентности и финансијске структуре.

Такође за потребе приступног рада анализираће се и:

• рациа рентабилности,

• рациа економичности,

• рациа продуктивности.

2.1.Рациа ликвидности – Ликвидност је способност предузећа да измри

обавезе у року доспећа.

2.1.1.Рацио опште ликвидности

ROL= Obrtna imovina Kratkoročne obaveze

ROL= 1.986.030
985.365

ROL = 2,01

Стандард за анализу је правило финансирања 2:1 – ликвидност је

задовољавајућа ако је ROL већи или једанк 2. Ликвидност предузећа „Pet
Shop” је задовољавајућа.

2.1.2.Рацио редуктивне ликвидности

RRL = Obrtna imovina - zalihe Kratkoročne obaveze

RRL = 1.986.030-850.250
985.365

RRL = 1,15

Стандард је правило финансирања 1:1, ако је RRL већи од 1 онда је

ликвидност задовољавајућа. Ликвидност предузећа „Pet Shop” је
задовољавајућа.

2.1.3.Рацио новчане ликвидности

RNL= Gotovina Kratkoročne obaveze

36
RNL= 93.000
985.365

RNL= 0,094

Стандард је правило финансирања 1:1, ако је RNL већи од 1 ликвидност је

задовољавајућа. Ликвидност предузећа „Pet Shop”није задовољавајућа.

2.2.Рациа активности (ефикасности):

Показују токове набавног и продајног процеса.

2.2.1.Коефцијент обрта купаца (потраживања)

KOP = Prihod od
prodaje Potraživanja

КОP = 8.126.135
1.019.660

KOP = 7,97

Такође, утврђује се пресечно време наплате које показује колико по

јединици ненаплаћеног стања потреживања долази укупног прихода у
том преиоду.

Просечно време наплате = 360 = 360 = 45,17

КОP 7,97

2.2.2.Koфцијент обрта добављача:

37
KOD = Godišnje nabavke materijala
Dobavljači

КОD = 1.856.450
534.124

KOD = 3,47

Такође израчунава се просечно време плаћања добављачима:

Просечно време плаћања = 360 = 360 = 103,74

KOD 3,47

2.2.3. Коефцијент обрта залиха

KOZ = Prihod od prodaje

Zalihe

КОZ = 8.126.135
850.250

KOZ = 9,56

Низак коефцијент (већи број дана) показује да је обрт залиха спорији.

38
3.Одржавање ликвидности не сме да угрози дугорочно пословање

Мере за краткорочну ликвидност треба структурирати на начин да не

угрожавају основне елементе пословања од којих зависи дугорочна позиција
компаније.

Сведоци смо великих промена изазваних епидемијом Ковид-19, које значајно

утичу на економију и привредне субјекте. При томе, интензитет последица је различит
од индустрије до индустрије. Одређене индустрије су изузетно погођене, као рецимо
авио-индустрија и туризам, док су друге отпорније на утицај епидемије, као што је
случај са пољопривредом и фармацеутским сектором.

Утицај Ковид-19 на привредне субјекте се огледа пре свега у два сегмента:

утицај на краткорочну ликвидност, и утицај на дугорочно пословање.

Дугорочно пословање може бити поремећено на начин који захтева нови

оперативни модел пословања. Рецимо, главни купац или добављач (у земљи или
иностранству) је постао неликвидан, изгубљено је најважније инострано тржиште које
су заузели други учесници, раскинути су кључни пословни уговори, марже у
пословању су се материјално промениле, и слично. У датим случајевима потребне су
значајне промене у пословном моделу и усклађивање са новонасталим околностима.

Са друге стране, на кратак рок, кључно је одржавање ликвидности и сам

опстанак компаније у периоду поремећених услова пословања. У датом периоду,
адекватно управљање новчаним токовима и одржавање ликвидности је од пресудне
важности, чиме ћемо се детаљније бавити у наставку текста.

3.1.Најважније мере за одржавање ликвидности

У случају појачаног ризика нарушавања ликвидности (а самим тим и

функционисања саме компаније), потребно је израдити детаљни недељни план
новчаних токова. Уобичајено се дати планови раде за 13 недеља, што је најчешће
пројектован период за достизање стабилизације новчаних токова.

У наставку су представљена главна начела и мере које је потребно имати у виду

приликом сачињавања и имплементације датог плана. При томе, свакако не треба
генерализовати мере које је потребно применити. Свака компанија, као и свака
индустрија, имају своје специфичности које треба узети у обзир приликом одабира
одговарајуће комбинације мера.

Централизација одобрења плаћања: потребно је имати стриктну контролу

плаћања, где на крају само једна особа има могућност коначног одобрења новчаних
одлива. Тиме се елиминише ризик да се преко више центара одлучивања изврше
плаћања која кумулативно угрожавају ликвидност.

Дневно управљање ликвидношћу: плаћања је потребно разматрати и одобравати

на дневном нивоу. Такође, на дневном нивоу је потребно вршити евентуална
ажурирања недељног плана новчаних токова.

39
Рационализација нивоа залиха: Потребно је брзо прилагодити управљање залихама
новонасталим околностима. У случајевима смањене тражње, потребно је утврдити
нови ниво залиха који је неопходно одржавати, при чему дати ниво треба да буде што
мањи, а да не ремети оперативно пословање. Остатак залиха је потребно уновчити
чиме се прибављају свежа средства, док се са друге стране смањују производни
трошкови (производња се зауставља или смањује у периоду реализације вишка залиха).

Предност давати новчаним средствима у односу на профит: у ситуацијама

угрожених новчаних токова, краткорочан профит постаје секундаран у односу на
ликвидност. Приоритет је одржати компанију како би била у могућности да дугорочно
остварује профит. У том смислу, потребно је сагледати могућности превремене
наплате потраживања уз одређен дисконт, како би се прибавила преко потребна свежа
средства.

Могућност брзог унапређења пословног модела у складу са промењеним

околностима: потребно је сагледати могућност одговора на промењене навике и
преференције потрошача у условима кризе. Рецимо, преусмерити фокус на онлајн
продају, преусмерити се на врсту производа и услуга за којима је повећана тражња у
условима епидемије, и слично.

Не рачунати на „договорене приливе“: често привредни субјекти врше одређена

плаћања, при чему очекују прилив средстава наредних дана којим би покрили друге
издатке. У околностима нарушене ликвидности, не треба се ослањати на обећане
приливе, јер изостанак истих може имати несагледиве последице. При одобравању
одлива, неопходно је ослањати се искључиво на примљена средства.

Елиминисање свих дискреционих трошкова: потребно је зауставити све

трошкове који нису апсолутно неопходни. Дакле, одобрени трошкови треба да буду
искључиво они који су неопходни за континуитет оперативног пословања.

Одлагање инвестиционих активности: приоритет треба дати оперативним

новчаним токовима. С друге стране, све инвестиционе активности (које нису апсолутно
неопходне за континуирано пословање) треба одложити за време након стабилизације
пословања.

Испитати могућност подршке кључних добављача: У случају када кључни

добављачи представљају фирме које су ликвидне и више отпорне на текуће услове,
потребно је испитати могућност подршке датих пословних партнера. Наиме, свим
странама је у интересу да се оперативно пословање настави и да компанија и убудуће
врши набавке од датих добављача, у складу са чим треба испитати могућност
продужења рокова плаћања или друге видове подршке.

Смањење оперативних трошкова: испитати да ли су одређени трошкови постали

сувишни услед утицаја епидемије. Рецимо, да ли се може смањити пословни простор
који се изнајмљује, да ли се закуп возила може прекинути, да ли се може
испреговарати смањење закупнине простора који би се и даље користио, да ли се
одређени сервиси/ремонти могу одложити услед мањег коришћења опреме, и слично.

Такође, производне фирме где је смањена тражња морају пажљиво да

оптимизују план производње, имајући у виду трошак заустављања и поновног

40
покретања производње, време потребно за отпочињање производње, динамику тражње
за производима, и слично.

Трошкови запослених могу да буду значајно оптерећење у условима смањене

тражње, док с друге стране задржавање квалитетне радне снаге може бити важно за
дугорочно пословање компаније. Једна од мера која се може размотрити је привремено
смањење радне недеље и последично смањење зарада (у периоду умањених
активности). Тиме се може постићи одржање адекватне радне снаге уз смањење
трошкова, а све у циљу опстанка компаније у условима нарушене ликвидности. Тиме
се такође не нарушава испуњеност услова за коришћење државне помоћи (који се
односи на критеријум одржавања броја запослених радника), док се уједно избегавају
трошкови отпремнина који могу представљати значајан новчани одлив. Додатно,
потребно је сагледати целисходност ангажовања трећих лица по уговору о делу и
привременим пословима.

Искористити државну помоћ и олакшице: треба детаљно проучити све

могућности које пружају државне мере за помоћ привредним субјектима, као што су
одлагање пореза и доприноса, субвенције за трошак зарада, и слично. Свакако треба
испитати могућност коришћења „гарантне шеме”, односно подизање кредита или
репрограм постојећих обавеза уз повољније услове. Ово нарочито што је предвиђен
период почека („grace period“) који може бити кључан за одржавање ликвидности.

Уновчење непословне имовине: компаније у Србији неретко поседују одређену

имовину која се не користи за редовно пословање. Такође, могуће да је неки део
имовине престао да буде потребан услед утицаја Ковид-19. У тим случајевима,
потребно је уложити напор на уновчењу дате имовине, како би се прибавио свежи
новац док се са друге стране не нарушава редовно пословање.

Сваку од наведених мера је потребно детаљно испитати, како би се

идентификовале и активирале све интерне резерве и ресурси. Компаније које су ушле у
ризик нарушене ликвидности морају брзо да реагују и да се прилагоде, с обзиром на
неизвесност у погледу трајања ефеката епидемије.

Треба такође имати у виду да одржавање ликвидности није циљ сам по себи.
Наиме, поред самог унапређења ликвидности, неопходно је задржати предуслове за
профитабилно дугорочно пословање (одржавање кључних канала продаје, односи са
купцима/добављачима, адекватан квалитет радне снаге, и слично). У складу са тим,
мере за краткорочну ликвидност треба структурирати на начин да не угрожавају
основне елементе пословања од којих зависи дугорочна позиција компаније. 14

14
Живко И., Канџија В. (2014.): Управљање банкама, Економски факултет Свеучилишта у Ријеци,
Свеучилиште и Економски факултет Свеучилишта у Мостару, Ријека, Мостар,приступљено дана
26.10.2022

41
 4. ПОЈАМ И МЕРЕЊЕ ЛИКВИДНОСТИ

Према старијим интерпретацијама ликвидност се дефинисала као способност

појединих делова имовине привредног субјекта да се могу претворити, односно
вратити у новчани облик. Оваква дефиниција ликвидности је статична и непотпуна јер
не води рачуна о обавезама предузећа. Новије интерпретације доводе стање
ликвидности делова имовине у везу са обавезама субјекта. Сматра се да се под
ликвидношћу треба схватити способност предузећа да у року измири своје обавезе
према повериоцима . Овако схваћена ликвидност обухвата три основна елемента, и то:

1. обавезе
2. временске рокове
3. средства плаћања

Да би се постигла и одржавала ликвидност ови елементи морају бити усклађени. То

значи да износ расположивих новчаних средстава мора бити једнак износу доспелих
обавеза у време њиховог доспећа. Ликвидност се може означити и као финансијска
равнотежа. Финансијска равнотежа предузећа значи да су његови новчани издаци које
мора у одређено време учинити покривени његовим новчаним примањима. 15

Другим речима, привредни субјекат је ликвидан онда када је способан

безусловно да измири своје обавезе у оном моменту када оне доспју за плаћање без
ограничења у погледу висине и рока. Да би то успио субјект мора имати онолико
новчаних средстава колико износе новчане обавезе односно мора имати финансијску
равнотежу између расположивих новчаних средстава и доспјелих обавеза.

Начело ликвидности је једно од основних начела банкарског пословања, па се

долази до закључка да је ликвидност од великог значаја за банку. За његову успешну
реализацију банка мора у сваком тренутку бити способна реално проценити своје
изворе средстава и пласмане - извори средстава и пласмани су реалне финансијске
категорије, стога се банка приликом процјене не може заносити никаквим нереалним
предвиђањима (Катунарић, 1988).

Ниво ликвидности банке исказује се показатељима ликвидности.

„Коефицијенти, индикатори ликвидности могу да се израчунају као:

1. Садашња ликвидност

2. Перспективна ликвидност

3. Оптимална ликвидност

4. Општа (текућа) ликвидност

15
Шверко И. (2007.): Управљање некредитним ризицима у хрватским финанцијским институцијама,
Хрватски институт за банкарство и осигурање, Загреб,приступљено дана 27.10.2022

42
 Банке и финансијске институције су дужне да ликвидност држе на нивоу, тако
да показатељ ликвидности:

• Износи најмање 1, кад је обрачунат као просек показатеља

ликвидности, за све дане у месецу;
• Не буде мањи од 0,9 узастопно дуже од 3 дана;
• Износи најмање 0,8 кад је обрачунат за један радни дан.

Критичан ниво ликвидности је онај чији је показатељ мањи од 0,8 (Ковачевић,

2016).“ Ликвидна банка је она банка која има способност: да подмирује трошкове
пословања, да исплаћује депозите, да клијентима који су кредитно способни одобрава
кредите, да испуњава обавезе по гаранцијама и која лако може да прикупи капитал на
тржишту, а да не угрози свој репутацијски капитал.

На основу претходно наведеног можемо рећи да је ликвидна она банка која на

залихама увијек има одговарајућу количину утрживих средстава или има способност
да у сваком тренутку може обезбиједити средства позајмљујући на тржишту или
продавајући своју активу.16

4.1.Ризик ликвидности

Ризици су карактеристични за банкарство и стално су присутни у банкарском

пословању. Основни ризици у пословању банке су:

• Ризик ликвидности,
• Кредитни ризик,
• Валутни ризик,
• Каматни ризик,
• Ризик из условних обавеза.

16
Стојановић, В., (2017): Пословне финансије, Европски дефендологија центар Бања Лука,приступљено
дана 28.10.2022

43
 Ризик ликвидности јесте ризик од настанка негативних ефеката на финансијски
резултат и капитал, услед немогућности испуњавања доспелих обавеза. Он настаје на
основу одлива депозита, на основу изостанка очекиваног прилива средстава, на бази
активирања условних обавеза итд. Један од основних узрока појаве ризика
ликвидности јесте рочна трансформација средстава банке. Због асиметрије у
формирању и пласирању банкарских средстава долази се до тога да банке са
ликвидним средствима финансирају неликвидне кредитне пласмане што доводи до
ризика ликвидности. Дакле, ликвидност инвестиционог средства је у директној вези са
степеном њене ризичности. Уколико се ризик схвати кроз дистрибуцију вероватноће
онда је испарљивост одступања од очекиваних цијена већа, што су стандардне
девијације могућих промена веће. Односно, што је релативни значај одступања већи,
мања је ликвидност инвестиционог средства. Према томе, новац је савршено ликвидан
јер увек има вредност која одговара номиналној вредности. Ризик ликвидности је
важан јер се у тржишним економијама ликвидност банке посматра као неопходан
услов банкарства.17

Неравнотежа између средстава и пласмана (прелевање дугорочних средстава у

краткорочне пласмане) у пракси је веома редак случај, па не представља евентуалну
опасност за банке, нарочито не за ризик ликвидности.

Постојање ризика је прихваћено као нешто што је неминовно у сваком од

сегмената људског деловања. Разне организације стално се суочавају са све већом
конкуренцијом и различитим видовима нестабилности па их то нагони да стално буду
свесне одређеног нивоа ризика. Многи менаџери често помињу појам ризика да означе
могућности појаве позитивних или негативних исхода. Појам ризик се односи на
будуће исходе посматране појаве. Ризици су опасности које прате процес постављања
и остваривања циљева предузећа и могу негативно да утичу на њега па се тако
разликују ризици из: економског, технолошког, еколошког, социокултурног и
политичког окружења.

С обзиром да фирме послују у веома динамичном привредном систему, ризик је

увек присутан и неизбежан. Данас се предузећу не поставља питање хоће ли или неће
да послује са ризиком, већ колики ризик је то предузеће спремно прихватити.. Дакле,
све активности предузећа су повезане са ризиком. Ризик се различито дефинише, али
са аспекта финансија, он представља могућност настанка губитка.18

Промене на тржишту, у банкарском сектору, политици и светска економска

криза која је наступила 2008. године довели су до тога да се све више размишља о
утицају ризика и потребе за његовим значајнијим проучавањем. Стога ћемо у овом
раду пажњу посветити ризику ликвидности који заједно са кредитним ризиком
представља најзначајнији ризик прије свега у банкарском сектору.

Реч ликвидност је латинског порекла и значи покретност, лакоћа реализације.

Кад говоримо о ликвидности можемо рећи да она представља способност неког
предузећа или банке да на време измири своје краткорочне доспеле обавезе. Дакле,
појам ликвидности представља способност банке да у сваком моменту располаже
17
Саундерс А., Миллон Цорнетт М. (2006.): Финанцијска тржишта и институције: модерно виђење,
Пословни дневник, Масмедиа, Загреб,приступљено дана 28.10.2022
18
Анђелко Тадић, ЈУ Спортско – туристичка организација општине Станари, 74208 Станари, Република
Српска-Босна и Херцеговина,

44
одговарајућим износом средстава потребних за финансирање раста активе и
благовремено покриће свих обавеза које доспевају. Ликвидност подразумева
проточност средстава из почетног (новчаног) облика у остале појавне облике,
редоследом како се одвија пословни процес. Она представља способност и спремност
финансијске организације, банке или неког другог правног субјекта да све своје
приспеле обавезе извршава у роковима доспећа, а да с друге стране не трпи губитке.
Ако бисмо потпуније хтели да дефинишемо ликвидност, онда бисмо поред
способности да се ликвидирају доспјеле краткорочне обавезе морали навести да и
после тога предузеће мора да располаже са довољно обртних средстава за наставак
текуће пословне активности (Стојановић, 2017).

Неостваривање ликвидности води ка неликвидности, стању у којем предузеће

више није у могућности измирити настале обавезе. Неликвидност је проблем
финансијске нестабилности, односно то је криза ликвидности, као облик оперативне
кризе. Неостваривање минималног добитка или пословање са губитком доводи до
смањења властитог капитала, а на крају и до презадуживања. Презадуженост је веома
чест узрок неликвидности, односно први на листи узрока пословне кризе.

Иако постоји више дефиниција ликвидности једна од њих је та да ликвидност

банке представља способност банке да удовољи свим предвиђеним и непредвиђеним
финансијским захтевима својих клијената, те да осигура додатне изворе за прибављање
потребних средстава банке, односно треба бити способна да у кратком року и без
превеликих трошкова прибави додатна средства путем повећања обавеза,
секуритизацијом, продајом активе или на неки други начин (Живко, Канџија, 2014).

Дакле, ликвидна банка у сваком моменту би требала бити способна да испуни

преузете обавезе, и тако да буде у стању да дође до потребних средстава
трансформишући своју имовину у новчани облик без већих губитака и у кратком
временском року. Уколико банка није ликвидна она не може да врши своју основну
делатност што доводи до губитка поверења у њу. Из тог разлога клијенти могу да врше
притисак да им се исплате њихови депозити, што даље за последицу има блокаду свих
њених функција па и сам банкрот.

Ликвидност банке је процес несметаног претварања новчаних средстава у

кредитне и некредитне пласмане, односно претварање потраживања банке по свим
основама (главница, камата, накнада) и у свим облицима (кредит, вредносни папир) у
новчана средства планираном динамиком (Шверко, 2007).

Начело ликвидности је једно од основних начела банкарског пословања, па се

долази до закључка да је ликвидност од великог значаја за банку. За његову успешну
реализацију банка мора у сваком тренутку бити способна реално проценити своје
изворе средстава и пласмане - извори средстава и пласмани су реалне финансијске
категорије, стога се банка приликом процене не може заносити никаквим нереалним
предвиђањима (Катунарић, 1988).

Ниво ликвидности банке исказује се показатељима ликвидности.

„Коефицијенти, индикатори ликвидности могу да се израчунају као:
1. Садашња ликвидност

45
 2. Перспективна ликвидност

3. Оптимална ликвидност

4. Општа (текућа) ликвидност

Банке и финансијске институције су дужне да ликвидност држе на нивоу, тако

да показатељ ликвидности:

• Износи најмање 1, кад је обрачунат као просек показатеља ликвидности, за све дане у
месецу;
• Не буде мањи од 0,9 узастопно дуже од 3 дана;
• Износи најмање 0,8 кад је обрачунат за један радни дан.

Ликвидна банка је она банка која има способност: да подмирује трошкове

пословања, да исплаћује депозите, да клијентима који су кредитно способни одобрава
кредите, да испуњава обавезе по гаранцијама и која лако може да прикупи капитал на
тржишту, а да не угрози свој репутацијски капитал. На основу претходно наведеног
можемо рећи да је ликвидна она банка која на залихама увијек има одговарајућу
количину утрживих средстава или има способност да у сваком тренутку може
обезбиједити средства позајмљујући на тржишту или продавајући своју активу.

Ризици су карактеристични за банкарство и стално су присутни у банкарском

пословању. Основни ризици у пословању банке су:

• Ризик ликвидности,
• Кредитни ризик,
• Валутни ризик,
• Каматни ризик,
• Ризик из условних обавеза.

Ризик ликвидности јесте ризик од настанка негативних ефеката на финансијски

резултат и капитал, усљед немогућности испуњавања доспелих обавеза. Он настаје на
основу одлива депозита, на основу изостанка очекиваног прилива средстава, на бази
активирања условних обавеза итд.

Један од основних узрока појаве ризика ликвидности јесте рочна

трансформација средстава банке. Због асиметрије у формирању и пласирању
банкарских средстава долази се до тога да банке са ликвидним средствима финансирају
неликвидне кредитне пласмане што доводи до ризика ликвидности.

Дакле, ликвидност инвестиционог средства је у директној вези са степеном

њене ризичности. Уколико се ризик схвати кроз дистрибуцију вероватноће онда је
испарљивост одступања од очекиваних цијена већа, што су стандардне девијације
могућих промена веће.

Односно, што је релативни значај одступања већи, мања је ликвидност

инвестиционог средства. Према томе, новац је савршено ликвидан јер увек има

46
вредност која одговара номиналној вредности. Ризик ликвидности је важан јер се у
тржишним економијама ликвидност банке посматра као неопходан услов банкарства.

Неравнотежа између средстава и пласмана (прелевање дугорочних средстава у

краткорочне пласмане) у пракси је веома редак случај, па не представља евентуалну
опасност за банке, нарочито не за ризик ликвидности.

Због додатне регулације управљања ризиком ликвидностии због заоштравања

кредитних услова, ризик ликвидности прелази са банака на предузећа која све теже
долазе до неопходних ликвидних средстава. Показатељ тога је све већи број предузећа
у стечају, ликвидацији или у предстечајним нагодбама.

Ризик ликвидности је у групи водећих финансијских ризика у банкарству. Јавља

се са промјеном ликвидне позиције банке, у којој њена ликвидна актива није довољна
за измиривање њених обавеза. Извори ризика ликвидности у банкарству најчешћи су
други финансијски ризици, чија реализација узрокује поремећаје у новчаном току
(Матић, 2008):

• Кредитни ризик, у смислу високе концентрације ризичне активе у

кредитном портфолију банке, високог износа доспјелих
неизмирених потраживања банке по кредитним пословима, или
• Тржишни ризици, у смислу позиција за трговање које су у
неликвидној активи, што умањује могућност њене ликвидације.

Поремећаје у новчаним токовима банке узрокују и други разлози, неки од њих

су:
• Тренд пада пословне добити у временској серији;
• Валутна неусаглашеност позиција активе и пасиве у билансу стања;
• Увођење услуга са неадекватном процјеном утицаја на ликвидност;
• Нагли раст активе која се односи на промјењиву депозитну
структуру.

Следећи подаци могу указивати на растући ризик ликвидност:

• Однос кредита и депозита указује на степен до кога структура

депозита банка финансира кредитни портфолио;
• Степен ослањања на средства са професионалних тржишта новца;
• Нето краткорочне обавезе;
• Расположива ликвидност; и
• Ослањање на великопродајно финансирање.

„Ризик ликвидности један је од најзначајнијих међу банковним ризицима јер

представља ризик губитка односно немогућност подмиривања доспелих текућих
обавеза због недостатка новца или новчаних еквивалената.

Стога свака банка има задатак осигурати ликвидност у сваком тренутку,

односно удовољити захтевима за повлачењем депозита од стране депонената или
пружити обећана средства клијентима која су уговорена кредитним линијама. Уколико
банка није способна прибавити захтевана средства (кориштењем и продајом активе или
узајмљивањем од других) у тренутку кад је то потребно, сматра се да та банка није

47
ликвидна. Неликвидност банку може довести до пропасти што имплицира важност
управљања наведеним ризиком, те уједно, пропаст једне банке може довести до учинка
заразе банака, тј. негативно се одразити на целоукупни банкарски систем.“

Ризик ликвидности је један од најважнијих банковних ризика јер банка у сваком

моменту треба бити способна да подмири обавезе према својим клијентима и
депонентима. Он се дефинише као ризик да финансијска институција неће моћи
несметано претварати своја средства планираном и потребном динамиком.

Ризик ликвидности представља опасност од неусклађене доспелости средстава и

обавеза према изворима средстава у привредном субјекту, што може резултовати
тешкоћама са ликвидношћу (недостатком новчаних средстава за подмирење доспелих
обавеза) или чак стечајем привредног субјекта.

Прохаска дефинише ризик ликвидности за банку као ризик од немогућности

наплате потраживања (главница, камата, накнада) на дан доспећа, али и немогућности
банке да изврши обвезу за издани кредит.

Леко дефинише шири и ужи обухват дефиниције ризика ликвидности. У ужем

смислу, ризик ликвидности упозорава на опасност да се вредносни папири неће моћи
пребацити у новчаном облику у жељеном времену и по жељеној цени, док у ширем
смислу, ризик ликвидности означава опасност да се било који неновчани облик
имовине неће моћи, без губитака претворити у новац кроз одређено време (Леко 1993).

Недостатак ликвидности указује на то да се банка налази у проблему, јер је

ликвидност основни услов опстанка банке на тржишту. У оваквим ситуацијама када
банка има проблеме са ликвидношћу, остале кредитне институције ће све теже
позајмљивати средства банкама, које су проблематичне, без додатног осигурања или
виших каматних стопа, што може довести до проблема са зарадом и до пропасти
проблематичне банке (Росе, Худингс, 2015). Ако банка не води довољно бриге о
ликвидности може се у кратком временском року срести са проблемима који негативно
дјелују на њену профитабилност и солвентност, тј. банка може пропасти. Пропаст
банке се може одразити негативно на читав банкарски систем.

Четири основна индикатора неликвидности банке су (Јовић, 1990):

• банка нема довољан износ новчаних средстава на рачуну код

централне банке;
• банка није у стању исплаћивати новчана средства на основу
одобрених кредита;
• банка није у могућности отплатити кориштене кредите код централне
банке, других банака или у иностранству у претходно уговореним
роковима;
• држи нижи ниво обавезних резерви код централне банке у односу на
прописани обим.

Потреба банке за ликвидношћу се може сагледати на основу извора потражње и

понуде ликвидности. Удружењем извора понуде и потражње ликвидности одређује се
нето позиција ликвидности сљедећим начином (Росе, Худингс, 2015):
Нето позиција ликвидности (Лт) = опскрбљивање финансијског предузећа

48
 токовима ликвидности [депозити који пристижу (приливи) + приходи од продаје
недепозитних услуга + отплате кредита комитената + продаја активе + позајмљивања с
тржишта новца] – потражња финансијског предузећа за ликвидношћу [повлачење
депозита (одливи) + обим прихватљивих захтјева за кредитима + отплате позајмица +
други трошкови из пословања + исплате дивиденди дионичарима.

Уколико је потражња за ликвидношћу већа од понуде тј. (Лт0) менаџмент се

припрема за суфицит ликвидних средстава те планира начин како ће профитабилно
инвестирати тај вишак (Росе, Худингс, 2015). У зависности од ликвидности
потраживања на страни активе, те структуре и интезитета обавеза на страни пасиве,
ликвидност банке може бити већег или мањег степена.

Ризик ликвидности је ризик немогућности трансформације имовине у новчани

облик у кратком временском року и без губитака. Јавља се кад власници пасиве
финансијске институције, као што су депоненти или носитељи полисе осигурања,
траже готовину одмах за финансијска потраживања која имају код финансијске
институције или када власници изван билансних кредитних обавеза (или кредитних
линија) изненада изврше своје право на посуђивање - повуку своје кредитне обавезе.

Постоје три основна ризика ликвидности:

• ризик неусклађене ликвидности - појављује се због неусклађености

пасиве и активе.
• ризик појачане ликвидности - настаје због могуће потребе банке у
будућности за значајно вишим износима ликвидних средстава.
• тржишни ризик ликвидности - настаје због потенцијалне слабије
ликвидности неког тржишта, па се на тај начин може
проузроковати слабија продаја банкарских резерви ликвидности
(Шверко, 2007).

Банке на страни активе пласирају кредите клијентима и тиме појачавају токове

капитала у националној економији. На страни пасиве, оне пружају ликвидна средства
својим депонентима на позив, па из таквих процеса настаје ризик ликвидности
(Диамонд ет.ал., 1999). Ризик ликвидности настаје усљед наглих промјена у
подмиривању обавеза банке, која је принуђена да прода дио активе по нижој цијени
или да позајми средства са каматом вишом од реалне.

Ризик ликвидности може се мјерити двама основним алатима:

• омерима ликвидности или

• гаповима тј., плановима ликвидности.

Планови ликвидности могу бити оперативни, тј. краткорочнији, или стратешки,

тј.дугорочнији. Оперативни планови ликвидности израђују се најчешће за раздобља
попут једног дана, седам дана, једног месеца, или три месеца. Стратешки планови
ликвидности раде се најчешће у оквиру годишњег плана. Врло је битно за сваку банку
поставити што је могуће реалније системе планирања ликвидности. Такви планови
ликвидности морају бити разрађени по најзначајнијим валутама те је веома битно
пратити њихово остваривање.

49
 Мерење и праћење ликвидности банке се континуирано спроводи, али важно је
знати како се може измерити ризик ликвидности. „Износ нето потребних средстава и
ликвидности дефинишу ризик ликвидности:

РЛ=Л-НПС

Где је:

РЛ- ризик ликвидности;

Л-ликвидност, извор готовинских средстава;
НПС- нето потребна средства.

Када је РЛ негативан, постоји ризик ликвидности и тада су нето потребна

средства већа од расположивих ликвидних ресурса. Ако је РЛ већи од нуле, банка је
способна да задовољи захтјев за нето потребним средствима. Разумије се постоје и
софистициранији модели мјерења, али карактериситчно је за сваку банку да
примјењује сопствену методологију. Најчешће коришћени методи су: анализа гепа
ликвидности, анализа рациа ликвидности, индекс ликвидности и ликвидност у ризику
(Милошевић, 2014).

Криза ликвидности се одражава кроз проблем ликвидности, односно настају

тешкоће у плаћању које се не могу ублажити резервама ликвидности, а настали губици
се не могу покрити из властитог капитала, па прети инсолвентност. О кризи
ликвидности се ради онда када је угрожена краткорочна или средњорочна способност
плаћања предузећа или кад прети презадуженост, и обиљежава је екстремна оскудица
финансијских средстава. Стога је задатак кризног менаџмента да утврди проблеме који
угрожавају ликвидност или непоуздано финансирање фирме и предузме неопходне
мере за њихово отклањање. Неопходне су, пре свега, финансијске мере (прибављање
нових кредита, успоравање планираног одлива капитала, убрзање наплате прихода
итд.).

Стварни узроци кризе ликвидности су бројни:

• Ако се снажно смањи продаја, смањују се примици, док вишак

капацитета те растуће залихе веже постојећи капитал. Пад продаје уз
изостанак реакције производње брзо води порасту залиха. Пораст залиха,
као и свака друга инвестиција, финансира се из неких извора и оптерећује
ликвидност.
• Интензивно повећање продаје уз истодобну промјену понашања купца.
Индикатор за то је интензивно повећање потраживања од купаца у
биланци. То је типична ситуација за предузеће у фази коњунктурног
опоравка.
• Погоршање услова испоруке. Криза предузећа на тржишту се не може
дуго сакривати. Добављачи који се боје за наплату својих потраживања
реагују често заоштравањем услова плаћања, све до захтјева плаћања
унапријед.

• Погрешно финансирање опреме. Краткорочно финансирање опреме или

варијабилне камате финансирања опреме воде при повећању камата до

50
 појачаног финансијског оптерећења.
• Финансирање губитака. У примеру негативног доприноса покрићу свака
продаја води оперативним губицима те појачава потребе за финансирање,
• Висок и неочекиван изостанак наплате потраживања води интензивном
погоршању ликвидности

Ликвидација подразумева престанак пословне активности предузећа продајом

или затварањем производних и пословних јединица, и иакото није толико атрактивна
мера ипак је пожељнија опција него да дође до банкротства. Током поступка
ликвидације стечајни управник путем аукције или на други начин, настоји продати
имовину дужника по највећој могућој цени у складу са роковима и законским
процедурама, а све се то врши под надзором поверилаца. Средства од продаје се
исплаћују повериоцима који на основу судске одлуке имају пријављена и неоспорена
потраживања.

Међутим, да не би дошло до ликвидације предузеће које има проблема са

ликвидношћу мора стално да анализира могућност искориштавања свих потенцијала
повећања ликвидности који се морају брзо идентификовати и направити корисним.
Постоји шест основних стратегија за успостављање ликвидности, односно санирање
кризе ликвидности како би се повећали приходи и смањили расходи, а то су (Барош,
2014):

• Осигурање прихода из текућег пословања – наплата потраживања

• Убрзање прилива из текућег пословања
• Повећање прихода из до сада неискориштених извора ликвидности
• Смањење издатака у текућем пословању
• Померање издатака у текућем пословању и
• Смањење издатака који се односе на до сада некориштене изворе
ликвидности.

Ризик ликвидности је у прошлости био подцијењен, међутим у времену рецесија

и финансијских криза актуелних у посљедње време све више добија на важности. Како
су банке биле у средишту финансијске кризе, а њихове су биланце биле оптерећене с
једне стране неликвидном имовином (растућим уделом неприходујућег кредитног
портфеља са тешко утрживим некретнинама у залогу), а са друге стране доспевајућим
обвезама (по кредитним линијама и опадајућим примљеним депозитима), регулаторни
су механизми ставили већи нагласак на управљање ризиком ликвидности (Гребенар,
2015).

Управљање ризиком ликвидности обухвата дневно вредновање свих

финансијских обавеза, издвајање минималне резерве ликвидности и избегавање
додатних трошкова позајмљивања у случају нужде и присилне продаје имовине.
Понашање клијената, као и међузависност између одобравања кредита и повлачења
финансијских средстава представља главни изазов за успешно управљање ризиком
ликвидности. Банке транзицијских држава и супервизори банака морају усвојити
Базелске принципе управљања ризиком ликвидности за банке. Стратегија управљања
ризиком ликвидности је саставни део стратегије управљања другим ризицима, с
обзиром на узрочно-посљедичну повезаност и усклађено деловање различитих ризика.

Да би управљање ризиком ликвидности било успешно битно је стално мерити и

51
пратити новчане токове банке како би се на време могле уочити потенцијалне
опасности. Корисне су следеће методе (Ковачевић, 2016):

• Управљање приступом тржишту. Да би управљање ризиком

ликвидности било успешно, банка мора имати приступ
финансијским тржиштима и користитити га успешно, како би
обезбиједила средства или пласирала вишак. Битно је нагласити да
је у Србији овај принцип јако тешко испоштовати у целости због
стања на финансијском тржишту.
• Алтернативно планирање. Веома је битно да банка увек има
алтернативне планове за случај кризе ликвидности које би
имплементирала у хитним случајевима у којима првобитно
замишљени планови не могу бити спроведени;
• Управљање девизном ликвидношћу. Због пословања банака на
више тржишта и са више валута важно је да свака банка има
посебне системе мерења, праћења и контролисања трансакција
главних валута. Наравно, битно је да банка има и посебне
стратегије за управљање валутним ризиком када су све главне
валуте у питању;
• Интерне контроле за управљање ризиком ликвидности. Системи
интерне контроле и вредновања ликвидности и њиховог ефикасног
спровођења су постали обавеза банке такође;
• Улога објављивања података о побољшању ликвидности. Код
управљања ризиком ликвидности је важно да банка објективно
извештава јавност о стању своје ликвидности;
• Улога супервизора. Супервизори банкарског сектора су дужни да
спроводе независно вредновање банкарских стратегија, политика,
процедура и праксе. Супервизор захтијева ефикасан систем за
мерење, праћење и контролу ризика ликвидности банке.

Обухватна мера ризика ликвидности не постоји. Управљање ризиком

ликвидности, осим анализе банчиних билансних и ванбилансних позиција у односу на
будуће готовинске токове, претпоставља и обезбеђење извора средстава за одржавање
оптималног нивоа ликвидности. Веома је важно да се стратегијом управљања ризиком
ликвидности предвиде евентуалне потешкоће и трошкови позајмљивања средстава на
тржиштима, за потребе очувања ликвидне позиције банке.

Као и у случају других ризика, успјешно управљање ризиком ликвидности

претпоставља да у банци постоји (Матић, 2008):

• Јасно дефинисан процес управљања ризиком ликвидности

(идентификација, процена, мерење, мониторинг изложености и
контрола целог процеса) као и процедуре;
• Развијен информациони систем који представља основу успешног
управљања ризиком ликвидности на дневној основи и његове
контроле;
• План обезбјеђења средстава за тешко предвидиве и ванредне
ситуације, на кратак и дуги рок, који би требало да увери да банка
може превентивно и ефикасно да управља како рутинским, тако и
неочекиваним променама своје ликвидне позиције.

52
 Успешно управљање ризиком ликвидности осим добре информационе подршке,
система и процедура, подразумијева и укљученост одређених структура у овај процес,
и то (Матић, 2008):

• Борда директора, који је одговоран за стратегију управљања овим

ризиком, као и доношење одлуке о обухватном оквиру за управљање
ризиком ликвидности на нивоу банке,

• Старијег менаџмента, који је одговоран за примену политика управљања

овим ризиком, надзор над имплементацијом, одржавањем и управљање
информационим и другим системима, и успостављање ефикасне интерне
контроле над процесом управљања ризиком ликвидности,

• Одбора за управљање активом и пасивом (АЛЦО одбор), чији састав

чини старији менаџмент, обично из функције трезора и функције
управљања ризицима (обично менаџмент за управљање ризиком
ликвидности) и

• Појединаца који имају потребна искуства у управљању овим ризиком,

примењују одговарајуће процесе и процедуре и раде релевантне
експертизе.

Управљање ризиком ликвидности банке значајно је за њено свакодневно

пословање и очување целокупне стабилности финансијског система. Ефективно и
ефикасно управљање ризиком ликвидности, кроз процену неопходног новчаног тока
како у редовном пословању, тако и у случају ванредних околности, омогућава банци
благовремено испуњавање обавеза које доспевају, а које су под утицајем и интерних
(пословне одлуке банке) и екстерних догађаја, и понашања свих учесника на
финансијском тржишту (Народна банка Србије, 2008).

Управљање ризиком ликвидности утиче на добит и краткорочну способност

банке да измирује доспеле обавезе, као и на капитал и дугорочну способност банке да
измирује своје обавезе. Дугорочна позиција банке утиче на могућност банке да набави
потребна ликвидна средства, посебно у условима нестабилности на финансијском
тржишту. Међузависност ризика ликвидности и осталих ризика којима банка може
бити изложена је веома висока. Из тога разлога је потребно да банка анализира
свеобухватан утицај других ризика на ризик ликвидности, као и да успостави
адекватан систем управљања ризиком ликвидности.

На крају можемо рећи да се управљање ризиком ликвидности своди на два

основна питања:

• Да ли компанија може довољно брзо прикупити готов новац у

складу са динамиком доспијевајућих обавеза како би их на време
подмирила?
• Колико брзо може да прода мање ликвидну имовину уз плаћање
данка између времена и цене продаје имовине?

Због додатне регулације управљања ризиком ликвидностии због заоштравања

53
кредитних услова, ризик ликвидности прелази са банака на предузећа која све теже
долазе до неопходних ликвидних средстава. Показатељ тога је све већи број предузећа
у стечају, ликвидацији или у предстечајним нагодбама.

Ризик ликвидности је у групи водећих финансијских ризика у банкарству. Јавља

се са променом ликвидне позиције банке, у којој њена ликвидна актива није довољна за
измиривање њених обавеза. Извори ризика ликвидности у банкарству најчешћи су
други финансијски ризици, чија реализација узрокује поремећаје у новчаном току
(Матић, 2008):
• Кредитни ризик, у смислу високе концентрације ризичне активе у
кредитном портфолију банке, високог износа доспелих
неизмирених потраживања банке по кредитним пословима, или
• Тржишни ризици, у смислу позиција за трговање које су у
неликвидној активи, што умањује могућност њене ликвидације.

Поремећаје у новчаним токовима банке узрокују и други разлози, неки од њих су:

• Тренд пада пословне добити у временској серији;

• Валутна неусаглашеност позиција активе и пасиве у билансу стања;
• Увођење услуга са неадекватном проценом утицаја на ликвидност;
• Нагли раст активе која се односи на промењиву депозитну
структуру. Следећи подаци могу указивати на растући ризик
ликвидност (Ковачевић, 2016):
• Однос кредита и депозита указује на степен до кога структура
депозита банка финансира кредитни портфолио;
• Степен ослањања на средства са професионалних тржишта новца;
• Нето краткорочне обавезе;
• Расположива ликвидност; и
• Ослањање на великопродајно финансирање.

„Ризик ликвидности један је од најзначајнијих међу банковним ризицима јер

представља ризик губитка односно немогућност подмиривања доспелих текућих
обавеза због недостатка новца или новчаних еквивалената. Стога свака банка има
задатак осигурати ликвидност у сваком тренутку, односно удовољити захтевима за
повлачењем депозита од стране депонената или пружити обећана средства клијентима
која су уговорена кредитним линијама. Уколико банка није способна прибавити
захтевана средства (кориштењем и продајом активе или узајмљивањем од других) у
тренутку кад је то потребно, сматра се да та банка није ликвидна. Неликвидност банку
може довести до пропасти што имплицира важност управљања наведеним ризиком, те
уједно, пропаст једне банке може довести до учинка заразе банака, тј. негативно се
одразити на цјелоукупни банкарски систем.“

Ризик ликвидности је један од најважнијих банковних ризика јер банка у сваком

моменту треба бити способна да подмири обавезе према својим клијентима и
депонентима. Он се дефинише као ризик да финансијска институција неће моћи
несметано претварати своја средства планираном и потребном динамиком.

Ризик ликвидности представља опасност од неусклађене доспелости средстава и

54
обавеза према изворима средстава у привредном субјекту, што може резултовати
тешкоћама са ликвидношћу (недостатком новчаних средстава за подмирење доспелих
обавеза) или чак стечајем привредног субјекта.

Прохаска дефинише ризик ликвидности за банку као ризик од немогућности

наплате потраживања (главница, камата, накнада) на дан доспећа, али и немогућности
банке да изврши обвезу за издани кредит.

Леко дефинише шири и ужи обухват дефиниције ризика ликвидности. У ужем

смислу, ризик ликвидности упозорава на опасност да се вредносни папири неће моћи
пребацити у новчаном облику у жељеном времену и по жељеној цени, док у ширем
смислу, ризик ликвидности означава опасност да се било који неновчани облик
имовине неће моћи, без губитака претворити у новац кроз одређено време.

Недостатак ликвидности указује на то да се банка налази у проблему, јер је

ликвидност основни услов опстанка банке на тржишту. У оваквим ситуацијама када
банка има проблеме са ликвидношћу, остале кредитне институције ће све теже
позајмљивати средства банкама, које су проблематичне, без додатног осигурања или
виших каматних стопа, што може довести до проблема са зарадом и до пропасти
проблематичне банке (Росе, Худингс, 2015). Ако банка не води довољно бриге о
ликвидности може се у кратком временском року срести са проблемима који негативно
дјелују на њену профитабилност и солвентност, тј. банка може пропасти. Пропаст
банке се може одразити негативно на читав банкарски систем.19

Четири основна индикатора неликвидности банке су (Јовић, 1990):

• банка нема довољан износ новчаних средстава на рачуну код централне

банке;
• банка није у стању исплаћивати новчана средства на основу одобрених
кредита;
• банка није у могућности отплатити кориштене кредите код централне банке,
других банака или у иностранству у претходно уговореним роковима;
• држи нижи ниво обавезних резерви код централне банке у односу на
прописани обим.

Потреба банке за ликвидношћу се може сагледати на основу извора потражње и

понуде ликвидности. Удружењем извора понуде и потражње ликвидности одређује се
нето позиција ликвидности сљедећим начином :

Нето позиција ликвидности (Лт) = опскрбљивање финансијског предузећа токовима

ликвидности [депозити који пристижу (приливи) + приходи од продаје недепозитних
услуга + отплате кредита комитената + продаја активе + позајмљивања с тржишта
новца] – потражња финансијског предузећа за ликвидношћу [повлачење депозита
(одливи) + обим прихватљивих захтјева за кредитима + отплате позајмица + други
трошкови из пословања + исплате дивиденди дионичарима.

Уколико је потражња за ликвидношћу већа од понуде тј. (Лт0) менаџмент се

припрема за суфицит ликвидних средстава те планира начин како ће профитабилно
19
Росе П. С., Худгинс С. Ц. (2015.): Управљање банкама и финанцијске услуге, Наклада Мате,
Неум,приступљено дана 28.10.2022

55
инвестирати тај вишак (Росе, Худингс, 2015). У зависности од ликвидности
потраживања на страни активе, те структуре и интезитета обавеза на страни пасиве,
ликвидност банке може бити већег или мањег степена.

Ризик ликвидности је ризик немогућности трансформације имовине у новчани

облик у кратком временском року и без губитака. Јавља се кад власници пасиве
финансијске институције, као што су депоненти или носитељи полисе осигурања,
траже готовину одмах за финансијска потраживања која имају код финансијске
институције или када власници изван билансних кредитних обавеза (или кредитних
линија) изненада изврше своје право на посуђивање - повуку своје кредитне обавезе .20

Постоје три основна ризика ликвидности:

• ризик неусклађене ликвидности - појављује се због неусклађености пасиве и

активе.
• ризик појачане ликвидности - настаје због могуће потребе банке у
будућности за значајно вишим износима ликвидних средстава.
• тржишни ризик ликвидности - настаје због потенцијалне слабије
ликвидности неког тржишта, па се на тај начин може проузроковати слабија
продаја банкарских резерви ликвидности.

Банке на страни активе пласирају кредите клијентима и тиме појачавају токове

капитала у националној економији. На страни пасиве, оне пружају ликвидна средства
својим депонентима на позив, па из таквих процеса настаје ризик ликвидности. Ризик
ликвидности настаје услед наглих промена у подмиривању обавеза банке, која је
принуђена да прода део активе по нижој цени или да позајми средства са каматом
вишом од реалне.21

Ризик ликвидности може се мерити двама основним алатима:

• омерима ликвидности или

• гаповима тј., плановима ликвидности.

Постоје различити омери које банка може пратити при анализи ризика ликвидности.
Неки од важнијих су:

• омера кредита и депозита - један од најтрадиционалнијих омера

ликвидности. Основна је логика била ставити у омер кредите (који
су у основи неликвидни инструменти) и депозите.
• омера ликвидне активе и укупне пасиве - већи омер значи и већу
ликвидност банке.
• омера краткорочне активе и краткорочне пасиве - у основи би
требао бити изнад један, односно краткорочна актива би требала
20
Прохаска, З., (1996.): Анализа вриједносних папира, Инфоинвест, Загреб,приступљено дана 29.10.2022
21
Прга,И., Врдољак, Т., Шверко, И., (2009) Управљање ризиком ликвидности кориштењем валутних
СWАП уговора,Принципи за управљање ризиком ликвидности ,приступљено дана 30.10.2022

56
 бити виша од краткорочне пасиве.
• омера основних депозита и укупне активе - ставља у однос
дугорочније и стабилније депозите и укупне активе. На тај начин се
може донети закључак о стабилности извора средстава банке.

Следи закључак да што је мањи омера кредита и депозита, то банка има бољу
ликвидну позицију.22

Према Јурману, планирање ликвидности банке темељи се на сљедећем обрасцу1+2-

3=4, при чему је:

1. стање новчаних средстава на почетку раздобља;

2. + прилив новчаних средстава;
3. – одлив новчаних средстава;
4. = стање новчаних средстава на крају раздобља (Јурман, 2003).

Планови ликвидности могу бити оперативни, тј. краткорочнији, или стратешки,

тј.дугорочнији. Оперативни планови ликвидности израђују се најчешће за раздобља
попут једног дана, седам дана, једног месеца, или три месеца. Стратешки планови
ликвидности раде се најчешће у оквиру годишњег плана. Врло је битно за сваку банку
поставити што је могуће реалније системе планирања ликвидности. Такви планови
ликвидности морају бити разрађени по најзначајнијим валутама те је веома битно
пратити њихово остваривање.23

4.2.Мерење ризика ликвидности

Мерење и праћење ликвидности банке се континуирано спроводи, али важно је

знати како се може измерити ризик ликвидности.

„Износ нето потребних средстава и ликвидности дефинишу ризик ликвидности:

РЛ=Л-НПС

Где је:

РЛ- ризик ликвидности;

Л-ликвидност, извор готовинских средстава;
НПС- нето потребна средства.

Када је РЛ негативан, постоји ризик ликвидности и тада су нето потребна

22
Кнежевић, Горанка. 2008. Анализа финансијских извјештаја. Београд: Универзитет Сингидунум. стр.
115. приступљено дана 30.10.2022
23
Иваниш, Марко и Нешић, Сандра. 2011. Пословне финансије. Београд: Универзитет Сингидунум. стр.
217. приступљено дана 31.10.2022

57
средства већа од расположивих ликвидних ресурса. Ако је РЛ већи од нуле, банка је
способна да задовољи захтев за нето потребним средствима. Разумије се постоје и
софистициранији модели мерења, али карактериситчно је за сваку банку да примењује
сопствену методологију. Најчешће коришћени методи су: анализа гепа ликвидности,
анализа рациа ликвидности, индекс ликвидности и ликвидност у ризику (Милошевић,
2014).

4.3.Криза ликвидности

Криза ликвидности се одражава кроз проблем ликвидности, односно настају

тешкоће у плаћању које се не могу ублажити резервама ликвидности, а настали губици
се не могу покрити из властитог капитала, па прети инсолвентност. О кризи
ликвидности се ради онда када је угрожена краткорочна или средњорочна способност
плаћања предузећа или кад прети презадуженост, и обиљежава је екстремна оскудица
финансијских средстава. Стога је задатак кризног менаџмента да утврди проблеме који
угрожавају ликвидност или непоуздано финансирање фирме и предузме неопходне
мере за њихово отклањање. Неопходне су, прије свега, финансијске мере (прибављање
нових кредита, успоравање планираног одлива капитала, убрзање наплате прихода
итд.).24

Стварни узроци кризе ликвидности су бројни :

• Ако се снажно смањи продаја, смањују се примици, док вишак капацитета те

растуће залихе веже постојећи капитал. Пад продаје уз изостанак реакције
производње брзо води порасту залиха. Пораст залиха, као и свака друга
инвестиција, финансира се из неких извора и оптерећује ликвидност.

• Интензивно повећање продаје уз истодобну промену понашања купца.

Индикатор за то је интензивно повећање потраживања од купаца у биланци.
То је типична ситуација за предузеће у фази коњунктурног опоравка.

• Погоршање услова испоруке. Криза предузећа на тржишту се не може дуго

сакривати. Добављачи који се боје за наплату својих потраживања реагују
често заоштравањем услова плаћања, све до захтева плаћања унапред.

• Погрешно финансирање опреме. Краткорочно финансирање опреме или

варијабилне камате финансирања опреме воде при повећању камата до
појачаног финансијског оптерећења.

• Финансирање губитака. У примеру негативног доприноса покрићу свака

продаја води оперативним губицима те појачава потребе за финансирање,

• Висок и неочекиван изостанак наплате потраживања води интензивном

погоршању ликвидности25
24
Иванишевић, Милорад. 2012. Пословне финансије. Београд: Центар за издавачку дјелатност
Економског факултета у Београду. стр. 33. приступљено дана 1.11.2022
25
Ţиравац Младеновић, Маријана. 2011. Увод у пословне финансије. Бања Лука: Универзитет за
пословни инжињеринг и менадџмент. стр. 227. приступљено дана 1.11.2022

58
 4.4.Мере за успостављање ликвидности

Ликвидација подразумева престанак пословне активности предузећа продајом

или затварањем производних и пословних јединица, и иакото није толико атрактивна
мера ипак је пожељнија опција него да дође до банкротства. Током поступка
ликвидације стечајни управник путем аукције или на други начин, настоји продати
имовину дужника по највећој могућој цени у складу са роковима и законским
процедурама, а све се то врши под надзором поверилаца. Средства од продаје се
исплаћују повериоцима који на основу судске одлуке имају пријављена и неоспорена
потраживања.26

Међутим, да не би дошло до ликвидације предузеће које има проблема са

ликвидношћу мора стално да анализира могућност искориштавања свих потенцијала
повећања ликвидности који се морају брзо идентификовати и направити корисним.
Постоји шест основних стратегија за успостављање ликвидности, односно санирање
кризе ликвидности како би се повећали приходи и смањили расходи, а то су:

• Осигурање прихода из текућег пословања – наплата потраживања

• Убрзање прилива из текућег пословања

• Повећање прихода из до сада неискориштених извора ликвидности

• Смањење издатака у текућем пословању

• Померање издатака у текућем пословању и

• Смањење издатака који се односе на до сада некориштене изворе

ликвидности.27

4.5.Управљање ризиком ликвидности

26
Вујиновић - Глигорић, Богдана. 2007. Пословне финансије. Бања Лука: Паневропски универзитет
''Аперион''. стр. 28. приступљено дана 1.11.2022
27
Катунарић, А. (1988.): Банка: принципи и пракса банковног пословања, Центар за информације и
публикације, Загреб приступљено дана 2.11.2022

59
 Ризик ликвидности је у прошлости био подцењен, међутим у времену рецесија и
финансијских криза актуелних у посљедње време све више добија на важности. Како
су банке биле у средишту финансијске кризе, а њихове су биланце биле оптерећене с
једне стране неликвидном имовином (растућим уделом неприходујућег кредитног
портфеља са тешко утрживим некретнинама у залогу), а са друге стране доспевајућим
обвезама (по кредитним линијама и опадајућим примљеним депозитима), регулаторни
су механизми ставили већи нагласак на управљање ризиком ликвидности.

Управљање ризиком ликвидности обухвата дневно вредновање свих

финансијских обавеза, издвајање минималне резерве ликвидности и избјегавање
додатних трошкова позајмљивања у случају нужде и присилне продаје имовине.
Понашање клијената, као и међузависност између одобравања кредита и повлачења
финансијских средстава представља главни изазов за успешно управљање ризиком
ликвидности. Банке транзицијских држава и супервизори банака морају усвојити
Базелске принципе управљања ризиком ликвидности за банке. Стратегија управљања
ризиком ликвидности је саставни део стратегије управљања другим ризицима, с
обзиром на узрочно-посљедичну повезаност и усклађено деловање различитих ризика.
Да би управљање ризиком ликвидности било успешно битно је стално мерити и
пратити новчане токове банке како би се на време могле уочити потенцијалне
опасности. Корисне су следеће методе:

• Управљање приступом тржишту. Да би управљање ризиком

ликвидности било успешно, банка мора имати приступ
финансијским тржиштима и користитити га успешно, како би
обезбедила средства или пласирала вишак. Битно је нагласити да је
у Србији овај принцип јако тешко испоштовати у целости због
стања на финансијском тржишту.

• Алтернативно планирање. Веома је битно да банка увек има

алтернативне планове за случај кризе ликвидности које би
имплементирала у хитним случајевима у којима првобитно
замишљени планови не могу бити спроведени;

• Управљање девизном ликвидношћу. Због пословања банака на

више тржишта и са више валута важно је да свака банка има
посебне системе мерења, праћења и контролисања трансакција
главних валута. Наравно, битно је да банка има и посебне
стратегије за управљање валутним ризиком када су све главне
валуте у питању;

• Интерне контроле за управљање ризиком ликвидности. Системи

интерне контроле и вредновања ликвидности и њиховог ефикасног
спровођења су постали обавеза банке такође;

• Улога објављивања података о побољшању ликвидности. Код

управљања ризиком ликвидности је важно да банка објективно
извештава јавност о стању своје ликвидности;

• Улога супервизора. Супервизори банкарског сектора су дужни да

спроводе независно вредновање банкарских стратегија, политика,

60
 процедура и праксе. Супервизор захтева ефикасан систем за
мерење, праћење и контролу ризика ликвидности банке.

Обухватна мера ризика ликвидности не постоји. Управљање ризиком

ликвидности, осим анализе банчиних билансних и ванбилансних позиција у односу на
будуће готовинске токове, претпоставља и обезбеђење извора средстава за одржавање
оптималног нивоа ликвидности. Веома је важно да се стратегијом управљања ризиком
ликвидности предвиде евентуалне потешкоће и трошкови позајмљивања средстава на
тржиштима, за потребе очувања ликвидне позиције банке.28

Као и у случају других ризика, успешно управљање ризиком ликвидности

претпоставља да у банци постоји :

• Јасно дефинисан процес управљања ризиком ликвидности

(идентификација, процена, мерење, мониторинг изложености и контрола
целог процеса) као и процедуре;

• Развијен информациони систем који представља основу успешног

управљања ризиком ликвидности на дневној основи и његове контроле;

• План обезбеђења средстава за тешко предвидиве и ванредне ситуације, на

кратак и дуги рок, који би требало да увери да банка може превентивно и
ефикасно да управља како рутинским, тако и неочекиваним променама
своје ликвидне позиције.

• Успешно управљање ризиком ликвидности осим добре информационе

подршке, система и процедура, подразумијева и укљученост одређених
структура у овај процес.

• Борда директора, који је одговоран за стратегију управљања овим

ризиком, као и доношење одлуке о обухватном оквиру за управљање
ризиком ликвидности на нивоу банке,

• Старијег менаџмента, који је одговоран за примену политика управљања

овим ризиком, надзор над имплементацијом, одржавањем и управљање
информационим и другим системима, и успостављање ефикасне интерне
контроле над процесом управљања ризиком ликвидности,

• Одбора за управљање активом и пасивом (АЛЦО одбор), чији састав

чини старији менаџмент, обично из функције трезора и функције
управљања ризицима (обично менаџмент за управљање ризиком
ликвидности) и

• Појединаца који имају потребна искуства у управљању овим ризиком,

примењују одговарајуће процесе и процедуре и раде релевантне
експертизе.

28
Барош, Ж., (2014): Кризни менаџмент у условима транзиције, Паневропски универзитет Апеирон Бања
Лука приступљено дана 3.11.2022

61
 Управљање ризиком ликвидности банке значајно је за њено свакодневно
пословање и очување целокупне стабилности финансијског система.

Ефективно и ефикасно управљање ризиком ликвидности, кроз процену

неопходног новчаног тока како у редовном пословању, тако и у случају ванредних
околности, омогућава банци благовремено испуњавање обавеза које доспевају, а које
су под утицајем и интерних (пословне одлуке банке) и екстерних догађаја, и понашања
свих учесника на финансијском тржишту (Народна банка Србије, 2008).29

Управљање ризиком ликвидности утиче на добит и краткорочну способност

банке да измирује доспеле обавезе, као и на капитал и дугорочну способност банке да
измирује своје обавезе. Дугорочна позиција банке утиче на могућност банке да набави
потребна ликвидна средства, посебно у условима нестабилности на финансијском
тржишту.

Међузависност ризика ликвидности и осталих ризика којима банка може бити

изложена је веома висока. Из тога разлога је потребно да банка анализира свеобухватан
утицај других ризика на ризик ликвидности, као и да успостави адекватан систем
управљања ризиком ликвидности.

На крају можемо рећи да се управљање ризиком ликвидности своди на два основна

питања:

 Да ли компанија може довољно брзо прикупити готов новац у складу са

динамиком доспевајућих обавеза како би их на време подмирила?

 Колико брзо може да прода мање ликвидну имовину уз плаћање данка између
времена и цене продаје имовине?

5.Најважнији показатељи ликвидности

Показатељи ликвидности показују способност подузећа да подмири своје

краткорочне обвезе о доспећу. Ликвидност мери колико се брзо имовина може
претворити у новац.
29
Петерлин, Ј., (2004.): Инструменти за управљање финанцијским ризицима Рачуноводство, ревизија и
финанције, бр. 2/2004. приступљено дана 3.11.2022

62
 Реч ликвидност је латинског порекла и значи покретност, лакоћа реализације.
Кад говоримо о ликвидности можемо рећи да она представља способност неког
предузећа или банке да на време измири своје краткорочне доспеле обавезе. Дакле,
појам ликвидности представља способност банке да у сваком моменту располаже
одговарајућим износом средстава потребних за финансирање раста активе и
благовремено покриће свих обавеза које доспевају. Ликвидност подразумева
проточност средстава из почетног (новчаног) облика у остале појавне облике,
редоследом како се одвија пословни процес. Она представља способност и спремност
финансијске организације, банке или неког другог правног субјекта да све своје
приспеле обавезе извршава у роковима доспећа, а да с друге стране не трпи губитке.
Ако бисмо потпуније хтели да дефинишемо ликвидност, онда бисмо поред
способности да се ликвидирају доспеле краткорочне обавезе морали навести да и после
тога предузеће мора да располаже са довољно обртних средстава за наставак текуће
пословне активности.30

Показатељи ликвидности пореде краткорочне обвезе са краткорочним или

текућим изворима средстава доступним за подмиривање краткорочних обвеза.

Најучесталији показатељи ликвидности су:

• коефицијент текуће ликвидности,

• коефицијент убрзане ликвидности,
• коефицијент тренутне ликвидности,
• коефицијент финансијске стабилности,
• нето радни капитал или обртни капитал,
• нето радни капитал према укупној имовини.

Неостваривање ликвидности води ка неликвидности, стању у којем предузеће

више није у могућности измирити настале обавезе. Неликвидност је проблем
финансијске нестабилности, односно то је криза ликвидности, као облик оперативне
кризе. Неостваривање минималног добитка или пословање са губитком доводи до
смањења властитог капитала, а на крају и до презадуживања. Презадуженост је веома
чест узрок неликвидности, односно први на листи узрока пословне кризе.

Коефицијент тренутачне ликвидности показује је ли ваше друштво способно

тренутачно подмирити своје обвезе. Контролна је мера два. Ако је контролна мера
мања од два, то значи да тренутачно не можете подмирити све своје краткорочне
обвезе.

Коефицијент убрзане ликвидности бољи је показатељ. Његова је контролна мера

једнака 1 или већа од 1. Ако је контролна мера мања од један, подузеће нема довољно
уновчиве имовине да би могло подмирити своје краткорочне обвезе.

30
Милошевић, М., (2014): Управљање ризиком ликвидности, оригинални научни рад, Београдска
пословна школа

63
 Коефицијент текуће ликвидности има контролну меру два, што значи да имате
двоструко више краткотрајне имовине него што су ваше краткорочне обвезе.

Коефицијент финанцијске стабилности мора имати контролну меру мању од

један. Што је мера мања од један, то су ликвидност и финанцијска стабилност веће,
односно удео је раднога капитала већи. Радни је капитал разлика између краткотрајне
имовине и краткорочних обвеза (о томе пишемо у сљедећем тексту).

Задуженост

Показатељи задужености показују вам каква је структура капитала и из којих се

извора ваше подузеће финанцира. За показатеље задужености посебно су
заинтересирани инвеститори и кредитори. То су:

• коефицијент финанцијске полуге (укупна пасива / капитал + резерва)

• коефицијент задужености (укупне обвезе / укупна имовина)
• коефицијент властита финанцирања (властити капитал / укупна имовина)

Коефицијент финанцијске полуге потребно је успоредити с коефицијентом

конкуренције. Инвеститори / кредитори заинтересирани су за што мањи број.

Исто вреди и за коефицијент задужености ‒ могу се ставити у однос

краткорочне обвезе и укупна актива.

Коефицијент властита финанцирања такођер је потребно успоредити с

коефицијентом конкуренције. У том коефицијенту инвеститори/кредитори
заинтересирани су за што већи број. Укупну имовину чине краткорочна имовина и
дуготрајна имовина.

Споменути су коефицијенти израчунани на темељу података из биланце и зато

изражавају статичку задуженост, односно задуженост на одређен дан.

Постоје коефицијенти који изражавају динамичку задуженост, а израчунавају се

на темељу података из рачуна добити и губитка и биланце. Дуг се тада разматра с
аспекта могућности подмирења. То су коефицијент трошкова камата (добит прије
пореза и камата/камате) и фактор задужености (укупне обвезе / задржана добит +
амортизација).

Активност

Показатељи активности упућују на то колико брзо циркулира имовина у

пословном процесу.

То су:

• коефицијент обрта укупне имовине (укупни приходи од продаје / укупна

имовина)

64
 • коефицијент обрта потраживања (укупни приходи од продаје / потраживања
од купаца)
• просјечни дани наплате потраживања у данима (365 дана у години /
коефицијент обрта потраживања)

Коефицијент обрта укупне имовине показује вам колико пута обрнете укупну
имовину да остварите једну куну прихода. Можете на исти начин израчунати
коефицијент краткотрајне имовине или дугорочне имовине ако их ставите у однос с
укупним приходима од продаје.

Коефицијент обрта потраживања служи за израчунавање просјечног броја дана

наплате потраживања. Могуће је израчунати и коефицијент обрта укупних залиха или
коефицијент обрта потраживања за свакога купца. Коефицијент обрта треба бити што
већи, а вријеме везивања у данима што краће.

Иако постоји више дефиниција ликвидности једна од њих је та да ликвидност

банке представља способност банке да удовољи свим предвиђеним и непредвиђеним
финансијским захтевима својих клијената, те да осигура додатне изворе за прибављање
потребних средстава банке, односно треба бити способна да у кратком року и без
превеликих трошкова прибави додатна средства путем повећања обавеза,
секуритизацијом, продајом активе или на неки други начин. Дакле, ликвидна банка у
сваком моменту би требала бити способна да испуни преузете обавезе, и тако да буде у
стању да дође до потребних средстава трансформишући своју имовину у новчани
облик без већих губитака и у кратком временском року. Уколико банка није ликвидна
она не може да врши своју основну делатност што доводи до губитка поверења у њу.
Из тог разлога клијенти могу да врше притисак да им се исплате њихови депозити, што
даље за последицу има блокаду свих њених функција па и сам банкрот.

Ликвидност банке је процес несметаног претварања новчаних средстава у

кредитне и некредитне пласмане, односно претварање потраживања банке по свим
основама (главница, камата, накнада) и у свим облицима (кредит, вредносни папир) у
новчана средства планираном динамиком (Шверко, 2007).

Предузеће је привредно-правни ентитет који располаже ресурсима за обављање

дате привредне делатности с циљем да у дугом року максимира добитак. Да би
остварило свој циљ један од основних предуслова ја успостављање и одржавање
перманантне ликвидности која се дефинише као способност предузећа да у року
измири своје обавезе према повериоцима. Улагање предузећа у одређена ликвидна
средства може знатно придонети успешном остваривању општих циљева предузећа,
ако се њима ефикасно управља. Појам ликвидна средства користи се за описивање
новца и средстава која су одмах замењива за новац.31

Компаније користе веома софистициране системе управљања новцем, за

праћење свог новца и утрживих хартија од вредности и за одржавање потребне
ликвидности при минималном трошку. Новцем и утрживим хартијама од вредности
31
Матић В., (2008): Ризик ликвидности 6, приступљено дана 4.11.2022

65
заједно се управља, с обзиром на то да су утрживе хартије од вредности веома
ликвидне, те предузеће веома брзо и при ниској цени може заменити једну хартију од
вредности другом.

Најважнији показатељи ликвидности су коефицијент тренутне ликвидности,

коефицијент убрзане ликвидности и коефицијент текуће ликвидности. Заједничко је
наведеним показатељима да називник обухваћа краткорочне обвезе, а бројник
краткотрајну имовину, према различитом ступњу ликвидности. Сва три показатеља
рачунају се на основи позиција биланце, те стога показује ликвидност подузећа на
одређени дан. Што су показатељи већи, ликвидност је боља. Да би се добила боља
слика о ликвидности подузећа, уз израчун показатеља, потребно је провјерити састав
краткорочних обвеза. Нека подузећа финанцирају се властитим изворима, стога неће
имати обвеза за краткорочне зајмове.

Показатељи који ће се израчунати у склопу ове скупине наведени су у таблици.

Израчун показатеља ликвидности

Таблица 1. Показатељи ликвидности

5.1.Интерпретација показатеља ликвидности

Коефицијент тренутне ликвидности показује способност подузећа за тренутно

подмирење обвеза. Бројник показатеља обухваћа најликвиднију имовину, новац. Ипак,
бројник показатеља може се проширити тако да обухваћа и краткорочна ликвидна
улагања.

Коефицијент убрзане ликвидности, за разлику коефицијента тренутне

ликвидности, укључује и мање ликвидну краткотрајну имовину, потраживања. Овај
показатељ требао би бити једнак или већи од 1. и новчане еквиваленте, нпр. депозите.
У том случају, показатељ ће бити већи, односно прецењен, стога је потребно при
66
израчуну показатеља навести на основи којих позиција биланце је рачунат.

Коефицијент текуће ликвидности обухваћа целокупну краткотрајну имовину.

Код израчуна овог показатеља потребно је проверити од чега се састоје залихе. У
случају да подузеће има застареле, неликвидне залихе или залихе специјализираних
производа, коефицијент убрзане ликвидности је боља мјера ликвидности. На
ликвидност залиха указују показатељи активности. Овај показатељ требао би бити
једнак или већи од 2. Величина овог показатеља указује и на стање радног капитала

5.2.Нето пословни циклус

Радни капитал рачуна се као разлика краткотрајне имовине и краткорочних

обвеза. Радни капитал је важан зато што се дио краткотрајне имовине, ради
ликвидности, мора финанцирати из дугорочних обвеза.

Ликвидност предузећа представља његову способност да на време измири

(плати) своје доспеле краткорочне обавезе. Ако бисмо потпуније хтели да дефинишемо
ликвидност, онда бисмо поред способности да се ликвидирају доспеле краткорочне
обавезе морали навести да и после тога предузеће мора да располаже са довољно
обртних средстава за наставак текуће пословне активности.32

Коефицијенти ликвидности се употребљавају за мерење способности компаније

да подмири своје краткорочне обавезе. Они пореде краткорочне обавезе са
краткорочним или текућим или обртним средствима, која су доступна за њихово
измирење. Из ових коефицијената можемо добити бољи увид у текућу платну
способност компаније и способност компаније да остане солвентна у неповољним
околностима.33

Општи рацио ликвидности или рацио текуће ликвидности показује способност

предузећа да са укупно расположивим обртним средствима изврши своје краткорочне
32
Иванишевић, Милорад. 2012. Пословне финансије. Београд: Центар за издаваĉку дјелатност
Економског факултета у Београду. стр. 23 приступљено дана 5.11.2022
33
Ţиравац Младеновић, Маријана. 2011. Увод у пословне финансије. Бања Лука: Универзитет за
пословни инţињеринг и менадţмент. стр. 227. приступљено дана 5.11.2022

67
(текуће) обавезе. Разумљиво је да се текуће обавезе могу ликвидирати готовином, што
подразумева конверзију појединих обртних средстава у новчани облик. Овај рацио се
може рачунати на следећи начин:

Теоријски гледано, што је већи текући коефцијент компнија је способна да

плати своје рачуне. Међутим, коефицијент морамо посматрати као грубу меру, јер не
узима у обзир ликвидност појединих компоненти текуће имовине (не знамо да ли су
залихе курантне, да ли су потраживања наплатива). Компанија чија се текућа имовина
састоји претежно од новца и недоспелих потраживања, уопштено се сматрају
ликвиднијим од компанија чија се текућа имовина састоји претежно од залиха.34

Општи рацио ликвидности могли бисмо анализирати тако што бисмо га

поредили са истим показатељем: у претходној години или низом претходних година у
предузећу, са просјечним рациом у привредној грани у којој предузеће послује, с
планираним рациом у предузећу, са рациом конкурентских предузећа и слично. Код
детаљније анализе општег рациа ликвидности требало би проверити да ли се
потраживања од купаца наплаћују у оквиру кредитног периода, да ли међу
потраживањима од купаца има сумњивих и спорних потраживања или евентуално
ненаплативих потраживања. Када су у питању залихе, треба испитати да није дошло до
успоравања њиховог обрта, да ли имамо неупотребљиве залихе и сл. Такође је веома
важно да је доспелост плаћања краткорочних обавеза нормално распоређена.

Финансијски сектор је жила куцавица сваког предузећа и уколико се ту десе

неке сметње цело предузеће може да доживи колапс. Очување ликвидности, остварење
успеха, као и чување и изградња потенцијала успеха су егзистенцијални циљеви
предузећа. Могућност престанка рада предузећа или банака услед неликвидности чини
један од темељних ризика у предузетничком и банкарском пословању. Ризик
ликвидности је најопаснији убица предузећа и један од најзначајнијих ризика са којима
се сусрећу савремене банке.

Ризик ликвидности је важан јер се у тржишним економијама ликвидност банке

посматра као неопходан услов банкарства. Он настаје на основу одлива депозита, на
основу изостанка очекиваног прилива средстава, на бази активирања условних обавеза
итд. Због асиметрије у формирању и пласирању банкарских средстава долази се до тога
да банке са ликвидним средствима финансирају неликвидне кредитне пласмане што
доводи до ризика ликвидности.

Да би се одржало поверење и стабилност у банкарски систем појављују се

заштитни механизми, као што су систем осигурања депозита и дисконтни прозор. Али
ти механизми могу проузроковати и негативне учинке, па свака банка има задатак
адекватно управљати ризиком ликвидности што се постиже добром политиком
управљања ликвидношћу. Такође, банке би свакодневно требале мјерити изложеност
ризику ликвидности, те покушати да предвиде будуће догађаје на које ће увек имати и
дати спреман одговор.
34
Ţиравац Младеновић, Маријана. 2011. Увод у пословне финансије. Бања Лука: Универзитет за
пословни инţињеринг и менадţмент. стр. 227. приступљено дана 5.11.2022

68
 Ризик ликвидности због природе банкарског пословања није могуће у
потпуности избјећи, али је могуће, активном политиком управљања ризиком
ликвидности, смањити његове негативне ефекте.35

Закључак

Ликвидност предузећа представља његову способност да на време измири

(плати) своје доспеле краткорочне обавезе. Ако бисмо потпуније хтели да дефинишемо
ликвидност, онда бисмо поред способности да се ликвидирају доспеле краткорочне
обавезе морали навести да и после тога предузеће мора да располаже са довољно
обртних средстава за наставак текуће пословне активности.

Коефицијенти ликвидности се употребљавају за мерење способности компаније

да подмири своје краткорочне обавезе. Они пореде краткорочне обавезе са
краткорочним или текућим или обртним средствима, која су доступна за њихово
измирење. Из ових коефицијената можемо добити бољи увид у текућу платну
способност компаније и способност компаније да остане солвентна у неповољним
околностима.

35
Јурман, А., (2003.): Планирање ликвидности банке, Економска истраживања, Факултет економије и
туризма «Др. Мијо Мирковић», Пула, приступљено дана 6.11.2022

69
 Литература

1. Иваниш, Марко и Нешић, Сандра. 2011. Пословне финансије. Београд:

Универзитет Сингидунум. стр. 217.
2. Кнежевић, Горанка. 2008. Анализа финансијских извјештаја. Београд:
Универзитет Сингидунум. стр. 115.
3. Иванишевић, Милорад. 2012. Пословне финансије. Београд: Центар за
издавачку дјелатност Економског факултета у Београду. стр. 33.
4. Ţиравац Младеновић, Маријана. 2011. Увод у пословне финансије. Бања Лука:
Универзитет за пословни инжињеринг и менадџмент. стр. 227.
5. Вујиновић - Глигорић, Богдана. 2007. Пословне финансије. Бања Лука:
Паневропски универзитет ''Аперион''. стр. 28.
6. Барош, Ж., (2014): Кризни менаџмент у условима транзиције, Паневропски
универзитет Апеирон Бања Лука
7. Гребенар Д., (2015): Ризик ликвидности – најопаснији убица предузећа,
8. Јовић С. (1990.): Банкарство, Научна књига, Београд
9. Јурман, А., (2003.): Планирање ликвидности банке, Економска истраживања,
Факултет економије и туризма «Др. Мијо Мирковић», Пула

70
 10. Катунарић, А. (1988.): Банка: принципи и пракса банковног пословања, Центар
за информације и публикације, Загреб
11. Ковачевић В.,(2016): Модели управљања ризиком у банкарском сектору,
12. Леко, В., (1993.) Рјечник банкарства и финанција, Масмедиа
13. Матић В., (2008): Ризик ликвидности 6,
14. Милошевић, М., (2014): Управљање ризиком ликвидности, оригинални научни
рад, Београдска пословна школа
15. Османагић Беденик, Н., (2003.): Криза као шанса, Школска књига д.д. Загреб
16. Петерлин, Ј., (2004.): Инструменти за управљање финанцијским ризицима
Рачуноводство, ревизија и финанције, бр. 2/2004.
17. Прга,И., Врдољак, Т., Шверко, И., (2009) Управљање ризиком ликвидности
кориштењем валутних СWАП уговора,Принципи за управљање
ризиком ликвидности,
18. Прохаска, З., (1996.): Анализа вриједносних папира, Инфоинвест, Загреб
19. Росе П. С., Худгинс С. Ц. (2015.): Управљање банкама и финанцијске услуге,
Наклада Мате, Неум
20. Саундерс А., Миллон Цорнетт М. (2006.): Финанцијска тржишта и институције:
модерно виђење, Пословни дневник, Масмедиа, Загреб
21. Стојановић, В., (2017): Пословне финансије, Европски дефендологија центар
Бања Лука
22. Шверко И. (2007.): Управљање некредитним ризицима у хрватским
финанцијским институцијама, Хрватски институт за банкарство и осигурање,
Загреб
23. Тица Т., (2016): Методе управљања ризиком ликвидности банка,
24. Живко И., Канџија В. (2014.): Управљање банкама, Економски факултет
Свеучилишта у Ријеци, Свеучилиште и Економски факултет Свеучилишта у
Мостару, Ријека, Мостар

Сажетак рада

Финансијски сектор је жила куцавица сваког предузећа и уколико се ту десе

неке сметње цело предузеће може да доживи колапс. Очување ликвидности, остварење
успеха, као и чување и изградња потенцијала успеха су егзистенцијални циљеви
предузећа. Могућност престанка рада предузећа или банака услед неликвидности чини
један од темељних ризика у предузетничком и банкарском пословању. Ризик
ликвидности је најопаснији убица предузећа и један од најзначајнијих ризика са којима
се сусрећу савремене банке.

Ризик ликвидности је важан јер се у тржишним економијама ликвидност банке

посматра као неопходан услов банкарства. Он настаје на основу одлива депозита, на
основу изостанка очекиваног прилива средстава, на бази активирања условних обавеза
итд. Због асиметрије у формирању и пласирању банкарских средстава долази се до тога

71
да банке са ликвидним средствима финансирају неликвидне кредитне пласмане што
доводи до ризика ликвидности.

Да би се одржало поверење и стабилност у банкарски систем појављују се

заштитни механизми, као што су систем осигурања депозита и дисконтни прозор. Али
ти механизми могу проузроковати и негативне учинке, па свака банка има задатак
адекватно управљати ризиком ликвидности што се постиже добром политиком
управљања ликвидношћу. Такође, банке би свакодневно требале мјерити изложеност
ризику ликвидности, те покушати да предвиде будуће догађаје на које ће увек имати и
дати спреман одговор.

Ризик ликвидности због природе банкарског пословања није могуће у

потпуности избјећи, али је могуће, активном политиком управљања ризиком
ликвидности, смањити његове негативне ефекте.

Биографија

Милован Томић рођен 01. јула 1996. године у Гњилану. Основну школу
завршио у Ранилугу. Средњошколско образовање завршио у Ранилугу у Економско-
трговинској школии стекао звање Економски техничар.

Уписао Академију струковних студија косовско метохијску Пећ-Лепосавић на

смеру Финансијско пословање предузећа 2017. године, дипломирао 2020.године. и
стекао звање „Струковни економиста из области финансијског пословања предузећа“.

72
АКАДЕМИЈА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА КОСОВСКО MЕТОХИЈСКА улица Доситеја
Обрадовића бб, 38218 Лепосавић, тел. 028/83-780 www.akademijakm.edu.rs, e-mail:
office@akademijakm.edu.rs

Образац бр. 3

ИЗЈАВА О АУТОРСТВУ РАДА

Изјављујем и својим потписом потврђујем да је овај завршни рад искључиво

резултат мог властитог рада и ослања се на објављену литературу што показују
коришћење белешки и библиографских извора.
Изјављујем како ниједан део рада није написан на недозвољен начин, нити је
преписан из нецитираног рада и ниједан део рада не крши било чија ауторска права.

73
 Потврђујем да ниједан део рада није искоришћен за било који други рад у било
којој другој високошколској, научној или образовној установи.
Својим потписом потврђујем и дајем сагласност за јавно објављивање мог
завршног рада под насловом:

____________________________________________________________
____________________________________________________________

У _____________________ Студент:
Датум: _________________ године Име и презиме
број индекса

потпис

74