Наслов оригинала

Lion Feuchtwanger
»DER JÜDISCHE KRIEG«
DER ROMANTRILOGIE »ЈОSEPHUS«
ERSTER BAND

Уредник
ВЛАДИМИР МЕДЕНИЦА
ЛИОН ФОЈХТВАНГЕР

ЈОСИФ ФЛАВИЈЕ
Роман трилогија

ЈЕВРЕЈСКИ РАТ
Део први

Превели с немачког
АМАЛИЈА и СТЕВАН Ј. МИЛОВИЋ

Београд, 2007
 Први део

РИМ

Шест мостова водило је преко Тибра. Када би се човек

нашао на његовој десној обали, осећао је сигурност; ту су улице
биле пуне људи међу којима су се већ по брадама препознавали
Јевреји; свуда су се опажали јеврејски, арамејски написи, а ипак,
са нешто знања грчког језика могло се снаћи. Али чим би се
прешло преко једног од мостова и отиснуло на леву страну
Тибра, у том великом дивљем граду Риму човек би се заиста
осећао као туђинац и безнадежно усамљен.
А ипак је Јосиф пред мостом Емилијуса вратио дечака
Корнела, свог ревносног малог водича. Хтео је, најзад, сам да
покуша да се снађе како би се већ једанпут уверио у своју
способност и спретност. Мали Корнел је желео да и даље прати
странца. Јосиф је гледао за њим како се оклевајући враћа преко
моста и непосредно, уз шаљиво љубазан осмех, он, Јеврејин
Јосиф, испружи руку са отвореном шаком, поздрављајући
дечака на римски начин, а дечак Корнел, такође Јеврејин,
смешећи се, упркос очевој забрани узврати поздрав на исти
начин. А онда скрену лево, иза једне високе зграде. Дечак је
нестао и Јосиф је остао сам.
Знао је да је пред њим сточна пијаца, а десно Велико
тркалиште, а да тамо негде, на Палатину и иза њега, где гамижу
они силни људи, цар гради свој нови дом, а лево, овде кроз
улицу Туска, да води пут на Форум. А знао је и то да су Палатин
и Форум центар света.
Много је читао о Риму, али то му је мало користило. Пожар
је пре три месеца изменио изглед града. Разорио је четири главна
кварта у центру, преко три стотине јавних зграда, око шест
стотина палата и вила и неколико хиљада најамних кућа.
Чудо колико су Римљани за то кратко време већ изградили!
Он није волео Римљане, управо их је мрзео, али им је једно
морао признати: имали су смисла за организацију, имали су
развијену технику. Али ни он није глуп, он ће већ успети да од
тих Римљана искористи нешто од те њихове технике.

4
 Корачао је енергично. Њушкао је радознало и узбуђено
удисао ваздух тих страних кућа и људи који су га, по својој вољи,
могли уздићи или уништити. Код њега, у Јерусалиму, месец
тишри, кога у Риму зову септембар, у својој последњој недељи
још је врло топао. А данас је овде свеже и пријатно. Лак
поветарац мрсио му је косу која је за римске прилике била нешто
дужа. У ствари, требало је да носи шешир јер је, насупрот
Римљанима, Јеврејин у његовом положају требало да излази
само покривене главе. Шта мари, овде у Риму ионако највећи
број Јевреја иду гологлави као и сви остали, нарочито кад пређу
тибарске мостове.
Стајао је пред Великим тркалиштем, било је сво у
рушевинама. Овде је настао пожар. Но ипак, камени делови
темеља остали су нетакнути. Огромно је ово Велико тркалиште.
Треба добрих десетак минута да се прође. Стадион у Јерусалиму
и онај у Цезареји нису мали, али према овој грађевини делују као
играчке.
У унутрашњости тркалишта слаже се камење и дрво, на све
стране се ради. Радознала деца и беспосличари тумарају наоколо.
Јосиф још није сасвим прилагодио обичајима престонице свој
начин облачења. Но ипак, шврљајући тако, млад, витак и наочит,
он је деловао елегантно и господски. Тискају се око њега, нуде
му амајлије, путничке успомене, копију обелиска који стоји
свечано на средини тркалишта. Неки овлашћени водич странаца
хоће да му покаже све појединости, царску ложу, модел
новоградње. Али Јосиф одбија правећи се немарним. Пење се
међу камене клупе као да је овде на тркама био стални гледалац.
Ово овде су очигледно клупе високе аристократије, сената.
Нико му није бранио да се спусти на једно од ових толико
тражених седишта. Пријатно је било седети на сунцу. Он се
опусти, подупре главу руком посматрајући обелиск у средини.
Није могао пожелети погодније време за своју замисао, од
ових месеци сада после великог пожара. Људи су добро
расположени, приступачни. Енергија с којом је цар приступио
обнови града делује оживљавајуће на све. Свуда се ради, свуд
влада поуздање и пословање. Осећа се ведар и свеж ваздух,
толико друкчији од тешке, загушљиве атмосфере Јерусалима, у
којој није више могао издржати.
У Великом тркалишту, на сенатској клупи, на пријатном
сунцу овог лењог раног поподнева, усред буке Рима који се
обнавља, Јосиф је страствено испитивао своје изгледе. Двадесет

5
шест му је година, има све услове за велику каријеру. Племићког
је порекла, има темељито образовање, државничку умешност,
снажно осећање частољубља. Не, он неће да се учаури у
Јерусалиму. Захвалан је свом оцу што верује у њега и што му је
издејствовао да га пошаљу у Рим.
Истина, његова је мисија овде врло сумњива. У ствари,
Велики савет у Јерусалиму није имао ни повода ни основа да за
ову ствар упути нарочитог изасланика у Рим. И Јосиф је заиста с
великим напором морао да скупи доказе док господа у
Јерусалиму нису најзад оклевајући попустила.
Она три члана Великог савета, које је гувернер Антон
Феликс пре равно две године послао пред царски суд као
бунтовнике, неправедно су осуђена на присилни рад. Истина, та
три човека била су у Цезареји када су тамо Јевреји, за време
изборних немира, поскидали царска знамења са гувернерове
резиденције и поломили их. Али они лично нису учествовали у
том бунтовничком акту. То што је гувернер осумњичио баш ову
тројицу врло угледних стараца била је самовоља према
невинима, срамно пресезање, увреда целокупног јеврејског
народа. Јосиф је у овоме видео прижељкивану прилику да се
истакне. Пронашао је нове сведоке да докаже невиност ове
тројице, он се надао да ће на царском двору постићи њихову
рехабилитацију или бар помиловање.
Међутим, знао је да му римски Јевреји неће много помоћи у
његовој мисији. Фабрикант намештаја, Кајус Барзароне,
председник агрипинске општине, код кога станује и којега му је
отац топло препоручио, наговестио му је ситуацију лукаво,
благонаклоно и опрезно. Рекао му је да Јеврејима у Риму није
лоше, да живе у миру са осталим становништвом и да с
негодовањем посматрају како у Јерусалиму до све већег утицаја
долази национална, Риму непријатељска, странка »Осветника
Израела«. Они уопште и не помишљају на то да свој угодан
положај доведу у неку опасност мешајући се у стална трвења
јерусалимске господе са Римом и царском управом. Не, оно
најбитније мораће Јосиф сам да уради.
Пред њим се ради, слаже се камен и дрво, цигле, стубови,
мермер сваке боје. Грађевина видно напредује. Када после
једног сата оде одавде, она ће порасти, не много, можда за
хиљадити део својих одређених размера, али ће мера која је
одређена баш за овај сат бити постигнута. Али и он је нешто
постигао за то време. Његова жудња да пође напред постала је

6
јача, жешћа, неодољивија. Сваки ударац, сваки бат чекићем,
свако стругање тестером што је допирало са грађевине, удара,
куца, тестера по њему, док је наизглед спокојно седео на сунцу.
Имаће много да ради док не ишчупа своје невине сународнике из
тамнице, али он ће у томе успети.
Није себи изгледао више тако сићушан и бедан као првог
дана. Његово поштовање пред тим дебелим, затвореним лицима
овдашњих људи умањило се. Приметио је да су Римљани мањи
по стасу од њега. Он се међу њима кретао витак и висок, а жене у
Риму окрећу се исто тако за њим као и оне у Јерусалиму и у
Цезареји. Ирена, кћерка председника општине Кајуса, вратила се
у собу сметајући оцу, сигурно само зато што је он био тамо.
Добро је грађен, бистар и окретан. У двадесет првој години
стекао је титулу доктора на Високој школи храма у Јерусалиму, а
влада целокупним разгранатим правничким и богословским
знањем тумачења списа. А зар није, штавише, живео две године
и као испосник у пустињи, код есејца Бануса, да би стекао чисте
погледе на живот, понирање у себе, интуицију? Ништа му није
недостајало осим прве пречаге на лествици успона, онај погодни
тренутак. Али тај ће доћи, мора доћи.
Чекајте, господо моја из Високог савета, надмена господо
моја из Камене дворане храма. Ви сте ми сабили рогове, на силу
сте ме потискивали. Да мој отац, уз трошкове што ми их је
одобрио ваш фонд храма, није додао још нешто, не бих могао
доћи овамо. Али сад седим овде у Риму, као ваш изасланик. И
будите уверени, искористићу то. Показаћу вам ја, доктори и
господо моја.
Људи у унутрашњости Великог тркалишта довикивали су се,
устајали, погледали сви у једном правцу. Са Палатина се
блештаво спуштала нека велика чета, тркачи, пажеви, пратња,
носиљке. И Јосиф се подиже, хтеде да види. Тада се његов ранији
водич опет нађе крај њега. Овог пута Јосиф га није одбио. То није
долазио цар, чак ни заповедник гарде, био је то неки сенатор или
неки други велики господин кога је градитељ Целер проводио
кроз новоградњу тркалишта.
Радознали нагрнуше ближе, потискивани од страже и
његових пратилаца. Вешти водич успе да продре са Јосифом у
први ред. Као што је то већ уочио по ливрејима пажева, тркача и
слугу, то је био сенатор Марул, који је разгледао тркалиште.
Јосиф је отприлике знао ко је то, јер као свуда у унутрашњости, и
у Јерусалиму су се препричавале разне приче о том Марулу као

7
једном од најраскалашнијих људи двора, који је упућивао цара у
сва префињена уживања. Чак и извесне популарне лакрдије, на
пример, оне дрске ревије које је приређивао велики комичар
Деметријус Либан, приписивале су се њему. Јосиф је пожудно
посматрао тог господина, који је, немарно седећи у својој
носиљци, слушао градитељева објашњења, приносећи понекад
оку смарагд лорњона да би боље видео.
Јосифу паде у очи неки други господин према коме су се сви
односили са највећим поштовањем. Али зар је то уопште био
господин? Изашао је из своје носиљке; лоше и немарно одевен,
провлачио се међу наслаганом грађом, дебељушкаст, са
неуредно обријаном, меснатом главом, тешких, поспаних очију
под испупченим челом. Слушао је само напола градитељева
излагања. Подигао је комад мермера, окретао га дебелим
прстима, приносио сасвим близу очима, мирисао га, а онда га
опет бацао, узео је од неког зидара његов алат из руке, опипавао
га је. Сео је најзад на неки камен, завезао стењући развезану
ципелу, мрзовољно одбијајући помоћ слуге који му је журно
пришао. Водич је познавао и њега: био је то Клаудијус Регин.
»Издавач?«, упита Јосиф.
Можда продаје и књиге, али о томе водич није знао ништа.
Познавао га је као дворског, царевог јувелира. Свакако, то је
врло утицајан господин, велики финансијер упркос томе што се
облачио скромно и што је тако мало полагао на број и сјај своје
пратње. Врло чудновато јер је био рођен као роб, син оца
Сицилијанца и мајке Јеврејке, а људи који тако нагло избију на
површину обично уживају у сјају и раскоши. Изванредну је
каријеру направио овај Клаудијус Регин са своје четрдесет две
године, то је несумњиво. Под предузимљивом владом садашњег
цара било је много великих послова, а Клаудијус Регин је био
укључен у све те послове. Велики део египатске и либијске
житне флоте припадао је њему, његови силоси у Путеолима и у
Остији били су праве знаменитости.
Сенатор Марул и дворски јувелир Клаудијус Регин
разговарали су гласно и без устручавања, тако да је први ред
радозналаца, у коме је стајао Јосиф, могао да чује сваку реч.
Јосиф је очекивао да ће ова два човека, чија су се имена у
књижевним круговима целога света помињала с поштовањем,
јер је Клаудијус Регин важио за првог издавача Рима, измењати
значајна естетска мишљења о новоградњи тркалишта.
Ослушкивао је напето. Није могао да следи брзу латинштину ове

8
двојице, али је схватио да не говоре о естетици или о погледима
на свет него о ценама, курсевима, пословима. Јасно је разабрао
светли, назални глас сенатора, који је тоном веселог
задиркивања из своје носиљке питао, тако гласно да се надалеко
могло чути:
»Зарађујете ли, у ствари, и на Великом тркалишту,
Клаудијусе Регину?«
Јувелир који је седео на каменом блоку на сунцу, с рукама
лако ослоњеним на дебеле бутине, одговори безбрижно:
»Нажалост, не, сенаторе Маруле, мислио сам да је код
испорука за тркалиште наш градитељ вас узео под окриље.«
Јосиф је могао још више чути од разговора ове господе, али
недовољно познавање језика и неупућеност спречавали су га да
више разуме. Водич који је и сам био слабо информисан,
покушавао је да му помогне. Клаудијус Регин је очигледно, као и
сенатор Марул, благовремено јефтино стекао огромна земљишта
у неизграђеним крајевима на периферији. Сад, после великог
пожара, цар је стварао у унутрашњем делу града простор за своје
јавне грађевине потискујући најамне куће на периферију;
уопште се није могло израчунати колику су вредност достигли
плацеви на периферији.
»Али, зар није забрањено да се чланови сената упуштају у
послове?«, упита изненада Јосиф водича.
Водич погледа странца забезекнуто. Неки око њих чуше
питање и почеше да се смеју, други се придружише. Питање
човека из унутрашњости преносило се даље и наједанпут
настаде громко смејање које се ширило целим огромним
тркалиштем.
Сенатор Марул упита за разлог. Створи се мали слободан
простор око Јосифа, он се нађе непосредно лицем у лице са оба
велика господина.
»Можда Вам се нешто не свиђа, млади човече?« упита
дебели агресивно, но ипак у шали; седео је на свом каменом
блоку са рукама на големим бутинама, као кип неког египатског
фараона. Сунце није било прејако, осећао се лак поветарац, а
унаоколо је владало добро расположење. Многобројна
раздрагана пратња слушала је разговор ове господе са човеком
из унутрашњости.
Јосиф је стајао скромно, али нимало збуњено.

9
 »Тек сам три дана у Риму«, рече слабим грчким језиком.
»Зар је заиста толико глупо ако се још не сналазим у стамбеним
питањима великог града?«
»А одакле сте?«, упита из своје носиљке сенатор.
»Из Египта?«, упита Клаудијус Регин.
»Из Јерусалима сам«, одговори Јосиф и рече своје пуно име:
Јосиф Бен Матијас, свештеник Првог реда.
»То је много за Јерусалим«, примети сенатор, али није било
јасно да ли је мислио озбиљно или се шалио.
Градитељ Целер постао је очито нестрпљив, јер хтеде да
објасни господи своје пројекте. Били су то велики пројекти,
пуни смелости, и није хтео да га у томе омета овај неспретни
дошљак. Али финансијер Клаудијус Регин био је радознао по
природи и седео је удобно на свом топлом каменом блоку и
испитивао младог Јеврејина. Јосиф је услужно давао
обавештења. Хтео је да прича што интересантније, да истакне
себе и свој народ. Да ли се и овде у Риму догађа, упита, да неку
кућу спопадне губа. Не, рекоше му, то се овде не догађа. Али у
Јудеји, извести Јосиф, понекад се то дешава. Појављују се тада у
зидовима мала црвенкаста или зеленкаста удубљења. Понекад се
то толико шири да се кућа мора срушити. Некад може свештеник
да помогне, али обред није једноставан. Свештеник мора
наредити да се оболело камење повади, онда мора узети две
птице, кедрово дрво, скрлетну вуну и исуп*.
Крвљу једне птице мора попрскати кућу седам пута, другу
птицу, међутим, мора пред градом на отвореном пољу да пусти
на слободу. Онда је кућа разрешена и чиста. Сви унаоколо
слушали су с интересовањем, јер су волели да слушају необичне
и тајанствене приче.
Јувелир Клаудијус Регин посматрао је озбиљно својим
поспаним очима жустрог, сувоњавог младог човека.
»Јесте ли ради неког посла дошли овде, докторе Јосифе?«
упита, »или желите само да посматрате обнову нашег града?«
»Имам овде посла«, одговори Јосиф. »Треба да ослободим
три невина човека. То је хитна ствар«.
»Бојим се«, примети сенатор зевајући, »да смо у овом
тренутку толико запослени обновом да ћемо наћи мало времена
за случај тројице невиних«. Градитељ рече нестрпљиво: »За
ограду царске ложе употребићу овај зелено и црно прошарани
серпентин. Из Спарте су ми послали нарочито леп комад«.

10
 »Видео сам новоградње у Александрији, сада на путу
овамо«, рече Јосиф јер није хтео да га искључе из разговора.
»Улице су тамо широке, светле и праве«.
Градитељ рече с омаловажавањем:
»Александрију уме да изгради сваки туцач камена. Тамо
имају простора, равну површину«.
»Умирите се, мајсторе«, рече високим, масленим гласом
Клаудијус Регин. »Да је Рим нешто друго него Александрија,
види и слепац«.
»Препустите мени да поучим младог господина«, рече
смешкајући се сенатор Марул. Био је подстакнут, обузела га је
воља да се покаже, као што је то волео и цар Нерон, а и многа
висока господа на двору. Наредио је да се завесе његове носиљке
више забаце како би сви могли видети његово мршаво, неговано
лице, сенаторску скерлетну траку његове хаљине. Посматрао је
човека из унутрашњости кроз смарагд свог лорњона.
»Да, млади господине«, рече својим назалним ироничним
гласом, »ми се засад још налазимо у изградњи и нисмо све
завршили. Упркос томе можете већ сада, и без велике маште,
видети какав ће ово бити град, и то пре него што се заврши ова
година«.
Он се мало уздигну, испружи ногу која је била обувена у
црвену ципелу с високим ђоном, коју је носило само највише
племство, и рече гласом вашарског продавца:
»Без претеривања смем да тврдим: ко не познаје златни Рим,
не може рећи да је уистину живео. Ма где се налазили у Риму,
господине, бићете увек у центру, јер немамо граница, ми
прождиремо све већи број насеља унаоколо. Ви чујете овде
стотину језика. Ви можете овде да студирате особености свих
народа. Ми имамо овде више Грка него Атина, више
Африканаца него Картагина. Ви можете овде да наиђете на све
производе света и без пута око света. Товаре из Индије и Арабије
ви ћете овде наћи у таквим количинама да морате доћи до
убеђења да је земља тамо заувек лишена свега, а ако они народи
хоће да подмире потребе у својим сопственим производима,
мораће да дођу к нама. Шта желите, господине мој, шпанску
вуну, кинеску свилу, алпски сир, арабљанске мирисе,
медицинске дроге из Судана? Добићете награду ако нешто не
нађете. Или желите најновије вести? На Форуму и ма Марсовом
пољу тачно су обавештени ако курсеви жита у горњем Египту
падају, ако неки генерал на Рајни одржи неки глупи говор, ако

11
наш посланик на двору партског краља прејаким кихањем
изазове неугодну пажњу. Ниједан научник не може да ради без
наших библиотека. Ми имамо толико кипова колико
становника. Плаћамо највећу цену за врлину и порок. Код нас
ћете наћи све што ваша машта може да замисли, штавише, наћи
ћете и много више од тога«.
Сенатор се био нагнуо из носиљке; далеко унаоколо
слушали су га. Одржао је ироничну позу све до краја,
подражавајући вашарског продавца, али његове речи одисале су
топлином и сви су осетили да је овај велики хвалоспев граду био
нешто више од пародије. Усхићено су слушали како хвали град,
њихов град, са његовим благословеним врлинама и његовим
благословеним пороцима, град најбогатијих и најсиромашнијих,
најживљи град на свету. Као у позоришту слављеном глумцу,
тако су ликујући клицали сенатору када је завршио. Али сенатор
Марул то већ више није слушао, није више ни погледао Јосифа.
Нестао је у својој носиљци, дозвао руком градитеља да му овај
објасни модел новоградње. Ни јувелир Регин није се више
обраћао Јосифу. Но ипак, када је Јосиф био одвучен од вреве
гомиле која се разилазила, намигнуо му је иронично, као
бодрећи га, што је његово меснато лице чудновато лукаво
изменило.
Замишљен, не гледајући свет око себе, ишао је Јосиф кроз
градску вреву. Он није потпуно разумео сенаторов говор на
латинском језику који је и њему загревао срце и давао му полета.
Попео се на Капитол упијајући слику храмова, улица,
споменика, палата. У златној кући која се тамо подизала владао
је римски цар светом, а на Капитолу је доносио сенат и народ
Рима одлуке које су мењале изглед света, док је тамо у архивима,
урезан у туч, почивао поредак света како га је Рим уредио. Рим
значи снагу и он изговори ту реч тихо: Рим, Рим, а онда је
преведе на хебрејски, и тада се звао Гевура и реч је звучала
много мање страшно, а затим је преведе на арамејски, и тада се
звао Кохба и сада реч изгуби сву своју претњу. Не, он, Јосиф,
син Матијаса из Јерусалима, свештеник првог реда, није се
плашио Рима.
Погледао је на град који је све више оживљавао, било је то
време великог поподневног саобраћаја. Вика, врева,
ужурбаност. Упијао је у себе слику града, али иза ње, стварније
од Рима, видео је свој завичајни град, предворје храма од
тесаника у коме је заседао Велики савет, и стварније од буке

12
Форума чуо је громки хук огромног лопатастог рога који је у
часу изласка и заласка сунца преко Јерусалима и све до Јерихона
оглашавао да се сада приноси свакодневна жртва паљеница на
Јахвеов олтар. Јосиф се смешкао. Само ко је рођен у Риму може
постати сенатор. Овај господин Марул гледа гордо и надмено из
своје носиљке и пружа своју ногу у црвеној ципели са високим
ђоном и црним ремењем. Али он, Јосиф, више воли да је рођен у
Јерусалиму упркос томе што нема ни прстен другог племства.
Овај се Римљанин њему смешка подругљиво; али дубље се он
смешкао над Римљанима. Силазио је низ Капитол. Његове
дугуљасте, ватрене очи пламтеле су на бледосмеђем, кошчатом
лицу. У Риму се знало да су многи људи са Истока били
опседнути својим богом. Гледали су за Јосифом, понеки и мало
подсмешљиво, неки и са завишћу; али највећем броју њих,
женама пре свега, он се допадао, допадало им се како је корачао,
пун снова и славољубља.

Кајус Барзароне, председник агрипинске општине, код кога

је Јосиф становао, био је власник фабрике уметнички израђеног
намештаја, која је радила најбоље у Риму. Његова главна
складишта налазила су се на другој страни Тибра, у самом граду,
имао је малу радњу у Субари, и две велике луксузне радње под
сводовима Марсовог поља; радним данима је и његова
пространа приватна кућа у Јеврејској четврти, у близини капије
трију улица, била крцата робом. Данас, међутим, у предвечерје
сабата, није од свега тога било ни трага. Цела кућа, нарочито
пространа трпезарија, изгледала је данас Јосифу преображена.
Иначе је ова просторија била отворена према дворишту; сада је
била огромном завесом затворена и Јосиф уочи, угодно дирнут,
обичај домовине, Јерусалима. Знао је: докле год ова завеса
остане затворена, био је свако као гост добродошао у трпезарију.
А ако би била одгрнута, тако да је могао да уђе чист ваздух, онда
је почињао обед, и ко би тада дошао, дошао би прекасно. Поред
тога, просторија данас није била осветљена на римски начин, већ
по обичају Јудеје: сребрне, љубичицама украшене лампе висиле
су с таванице. На столу у углу, на стоном посуђу, пехарима,
сланицима, боцама са уљем, сирћетом и мирођијама, светлуцало
се знамење Израела ‒ грозд. Између многобројног посуђа
налазило се и иеколико сламом обавијених сандука-грејача, што
је Јосифоно срце дирнуло пријатније од свег сјаја; јер сабатом се

13
није смело кувати, стога су јела већ била зготовљена, а њихов
мирис испуњавао је просторију.
Упркос околини која га је подсећала на домовину, Јосиф је
био незадовољан. Он је претпостављао да ће му као свештенику
првог реда и носиоцу велике јерусалимске докторске титуле
понудити место на једном од она три велика трпезаријска лежаја.
Али том уображеном Римљанину сигурно је завртело главу што
му је сад, после великог пожара, посао пошао тако сјајно, те
уопште није ни помишљао на то да му понуди једно од својих
почасних места. Очигледно је требало да седи са женама и мање
уваженим гостима за великом заједничком трпезом.
Зашто још увек стоје унаоколо и зашто не подигну завесу и
не почну с јелом? Кајус је већ одавно положио руку деци на теме,
благосиљајући дечаке уз прастару изреку: Нека те Бог учини као
Ефраима и Менасеа, а девојку: Нека те Бог учини као Рахелу и
Леу. Сви су нестрпљиви и при апетиту. На шта се чека?
Тада се из дворишта, иза завесе, зачу познати глас, а сад се
кроз завесу и леним корацима довуче неки дебели господин кога
је Јосиф већ био видео: финансијер Клаудијус Регин. Поздравио
је шеретски, на римски начин, домаћина и његовог прастарог оца
Арона, добацио је и мање уваженима неколико благонаклоних
речи, и гле, Јосиф постаде горд: он га препозна, намигну му
тешким поспаним очима и рече својим високим, масленим
гласом, да сви то чују:
»Добар дан, мир с тобом, Јосифе Бен Матијасе, свештениче
Првог реда«.
Одмах затим подигоше завесу. Клаудијус Регин леже на
средњи трпезаријски лежај, на почасно место. Кајус се спусти на
други, стари Арон на трећи. Затим Кајус над пуним пехаром
јудејског вина, вина из Ешкола, изговори молитву за освећење
сабатске вечери, благослови вино, велики пехар поче да кружи
од уста до уста, а онда благослови хлеб, разломи, подели, и сви
рекоше амин, и тек онда почеше да једу. Јосиф је седео између
дебељушкасте домаћице и њене лепушкасте шеснаестогодишње
кћерке Ирене, која се сва претворила у око гледајући у њега
својим благим очима. За великом трпезом је било још много
људи, дечак Корнел и други, млађи Кајусов син, а и два понизна,
безначајна студента теологије који су чекали да се вечерас овде
наједу, као и неки млади господин са смеђежутим, оштрим
лицем, који је седео преко пута њега и посматрао га с времена на
време сасвим отворено. Испоставило се да је тај господин такође

14
пореклом из Јудеје, додуше, из полугрчког града Тиберије, и да
се зове Јустус. Да, Јустус из Тиберије. Његов положај и његове
намере били су запањујуће слични Јосифовим. И он је студирао
теологију, право и књижевност. Бавио се првенствено
политиком, био је агент титуларног краља Агрипе па, иако је
својим пореклом заостајао за Јосифом, располагао је бољим
знањем грчког и латинског језика; осим тога скоро је већ три
године овде. Млада господа су почела да испитују један другог,
радознали обојица, учтиви и с много подозрења.
Преко, на трпезаријским лежајима, разговор је био гласан,
без устезања. Обе раскошне синагоге у самом центру Рима
изгореле су, док су три велике богомоље овде, на десној обали
Тибра, остале неоштећене. То што су оба храма Божја изгорела
било је, разуме се, болно и јадно искушење, али су се старешине
општина с десне обале Тибра упркос свему томе ипак помало
радовале. Свака од пет јеврејских општина Рима, које су се
међусобно оштро такмичиле, имала је свог председника.
Нарочито су се у том супарништву истицале општина храма
Велија с оне стране и Кајусова агрипинска општина. Први је
Кајусов отац, прастари Арон, безубо сиктао против оних
надувених глупана с друге обале. Зар није био закон и стари
обичај да се храм увек поставља на највишем месту своје
околине, исто као што је и храм у Јерусалиму са висине владао
над градом? Али, наравно, Јулијан Алф, председник општине
Велија, морао је да има свој храм у непосредној близини
Палатина па макар га због тога морао да постави ниже. Била је то
Божја казна што је његова светиња изгорела, казна пре свега и
зато што су Јевреји с друге обале куповали со код Римљана, иако
је свако знао да је римска со била премазана свињском машћу
како би лепше изгледала. Тако је старац грдио све и сваког.
Колико је Јосиф могао да разабере из његовог, не сасвим
повезаног, дивљег гунђања, стари је сад стигао до оних који су,
што због моде а што због послова, своја света хебрејска имена
мењали у латинска и грчка. Син Кајус, који се и сам у ствари
звао Хаим, смешкао се доброћудно и с пуно разумевања; у
ствари, деца то не би да чују. Клаудијус Регин се насмеја,
потапша старца по рамену и рече да се од рођења звао Регин, јер
је рођен као роб, а тако га је прозвао његов господар. У ствари,
требало би да се зове Мелек, јер га је мајка понекад тако звала, и
он нема заиста ништа против тога ако и стари жели да га зове
Мелек.

15
 Уто се смеђежути Јустус из Тиберије већ био приближио
Јосифу, који је за све то време осећао да га овај посматра. Стекао
је утисак да се Јустус потајно руга његовом разговору, његовом
изговору, његовом јерусалимском начину једења, како, на
пример, палцем и средњим прстом приноси устима намирисану
чачкалицу од сандаловине. Тада га је, изненада, Јустус запитао:
»Ви сте, по свој прилици, ради политичких послова овде, мој
докторе и господине Јосифе Бен Матијасе?«
Јосиф више није могао да се уздржи, морао је том
подругљивом младом Римљанину да докаже како је то ради чега
су га упутили овамо заиста нешто велико и важно, и он изложи
случај тројице невиних. Распалио се, говорио је нешто и сувише
патетично за ово скептично римско друштво; па ипак је у оба
дела просторије, на трпезаријским лежајима и око великог стола
настала тишина, сви су слушали речитог, младог човека,
занесеног собом и својом ствари. Јосиф је приметио Иренин
сањалачки поглед уперен у њега, приметио је како се колега
Јустус љути и како се Клаудијус Регин задовољно смешка. То му
је дало полета, његове речи су постале снажније, вера у његово
послање топлија, говор му је био надахнут. Уто га старац љутито
прекину: сабатом се не говори о пословима. Јосиф сместа ућута
скрушено преплашен. Али у себи је био задовољан, осећао је да
је његов говор деловао.
Најзад, обед је био завршен, Кајус је за столом изговарао
дугачку молитву, сви су се разишли, остали су само озбиљни
људи. Сада је Кајус позвао и Јосифа и Јустуса на трпезаријске
лежаје. Сложени апарат за мешање био је изнесен на сто. Пошто
је строги старац отишао, остали су скинули капе с главе.
Ту су сада лежала и седела четири човека, уз вино, слаткише
и воће, сити, расположени, спремни за разговор. Просторија је
била осветљена пријатним жућкастим светлом, завеса је била
подигнута, из тамног дворишта пиркао је освежавајући
поветарац. Оба старија господина чаврљала су с Јосифом о
Јудеји, испитивала су га. Кајус је, нажалост, само једном био у
Јудеји, као млад човек, давно је то било, и он је, као и стотине
хиљада поклоника, био донео у храм своје жртвено јагње на
свечаност Пасхе. Он је много тога видео у међувремену, свечане
поворке, раскошне призоре у Арени, у Великом тркалишту, али
слика златнобелог храма у Јерусалиму и оних одушевљених
стотину хиљада присутних који су испуњавали његов огроман
простор, било је нешто најлепше што је у свом животу видео. Зар

16
немају свој поклонички храм у Јерусалиму? Зар не шаљу даће и
поклоне храму? Зар не штеде новац да би своје лешеве слали у
Јудеју, да би били сахрањени у старој земљи? Али господа у
Јерусалиму чине све то да човеку огаде ту стару домовину.
Зашто се, триста му мука, не слажете са римском управом?
Са царским чиновницима може се лепо изаћи на крај, то су
трпељиви људи, ми смо то често искусили. Али не, ви у Јудеји
морате увек главом кроза зид, прегањање вам лежи у крви,
једног лепог дана лонац ће пукнути. Одсећи ћете сами себи
грану на којој седите, преведе он то себи на арамејски,
смешкајући се, али, у ствари, веома озбиљан.
Јувелир Клаудијус Регин констатова да Јосиф по строгом
јерусалимском обичају не испија свој пехар наједанпут, већ га
између првог и последњег гутљаја два пута ставља на сто.
Клаудијус Регин је тачно познавао прилике у Јудеји, био је тамо
пре две године. Ни римски чиновници, ни висока господа у
Јерусалиму, нису криви што у Јудеји нема мира. Криви су једино
и искључиво они ситни бунтовници, »Осветници Израела«.
Само зато што не виде други пут за стицање политичке каријере,
хушкају на безизгледну оружану буну. Никада Јеврејима није
било тако добро као под владавином овог благословеног цара
Нерона. Имају утицаја у свим областима, а тај ће утицај да расте
ако само буду довољно мудри да га сувише блиставо не истакну.
Шта је важније: имати моћ или показати моћ? Закључи и испра
уста млаким вином.
Јосиф је сматрао да је време да проговори коју реч за
»Осветнике Израела«. Господа у Риму, примети, не би требало
да забораве да у Јудеји не влада само хладан разум, већ да силом
прилика и срце мора да проговори. Човек се на сваком кораку
спотиче о знакове римске власти. Господин Кајус Барзароне
сетио се узаврела срца свечаности Пасхе у храму. Али ако човек
мора да гледа како се, на пример, римска стража, која је за време
свечаности Пасхе тамо одређена да чува ред, грубо и цинично
понаша у том храму, онда и мирном човеку навре крв у лице.
Није лако славити ослобођење од египатског ропства ако се при
свакој речи осећа за вратом песница Римљанина. Бити овде, у
Риму, миран, то није никаква вештина, овде то, по свој прилици,
ни мени не би било тешко; али неподношљиво тешко је то у
земљи Богом одабраној, у земљи Израелу.
»Бог није више у земљи Израелу, Бог је сада у Италији«,
рече један оштар глас.

17
 Сви погледаше жутоликог који је изговорио ове речи. Држао
је пехар у руци, поглед му није почивао ни на коме, речи је
наменио себи самом. А у њима није било ни одбијања ни поруге,
утврдио је једну чињеницу и сада је ћутао. Сви су ћутали. На ово
није имало шта да се каже. Чак и Јосиф, против своје воље, осети
да је у њој било истине.
»Бог је сад у Италији«, он преведе себи реченицу на
арамејски.
Реч га погоди дубоко.
»Ту сте, по свој прилици у праву, млади господине«, рече
мало касније финансијер Клаудијус Регин.
»Треба да знате«, обрати се он Јосифу, »да ја нисам Јеврејин,
већ син сицилијанског роба и мајке Јеврејке, мој ме господар у
своје време није дао обрезати, за шта сам му, искрено речено,
још и данас захвалан. Ја сам послован човек, избегавам штете
где год могу; а извлачим користи где их год нађем. Ваш бог
Јахве свиђа ми се. Наклоњен сам Јеврејима«.
Велики финансијер лежао је удобно, с пехаром млаког нина
у руци, лукавих, поспаних очију упртих у тамно двориште. На
трећем прсту носио је огроман бисер, с којег Јосиф није могао да
скине поглед.
»Да, докторе Јосифе«, рече Кајус Барзароне, »то је најлепши
бисер четири мора.«
»Носим га само сабатом«, рече Клаудијус Регин.
Ако не искористи ово вече, размишљао је Јосиф, ако сада из
ове сите благонаклоности, овог послеобедског расположења тог
моћног човека не извуче што се извући може, онда је неспособан
и никад неће бити у стању да ствар оне тројице невиних приведе
срећном крају.
»Пошто сте нам наклоњени, господине Клаудијусе Регине«,
обрати се скромно а ипак наваљујући на финансијера, »зар не
бисте хтели да се заузмете за ону тројицу невиних из Цезареје?«
Јувелир жустро стави пехар на сто.
»Цезареја«, рече, а његове иначе увек поспане очи
постадоше оштре, а високи глас претећи. »То је добар град са
дивном луком, извоз је знатан, рибља пијаца изванредна. Сјајне
могућности. Али ви ћете бити криви ако вам га истргну из руке.
Ви са вашим глупим захтевима. Вино ми преседне када чујем о
тим вашим »Осветницима Израела«.
Јосиф, застрашен од изненадне плахости иначе тако мирног
господина, одговори сасвим смерно да је ослобођење те тројице

18
невиних потпуно етичка ствар, повезана са хуманошћу, а не са
политиком.
»Ми нећемо да делујемо с политичким аргументима«, рекао
је, »а ни са правничким. Ми знамо да се на двору може само
преко личних веза нешто издејствовати«, и он погледа смерно
молећи Клаудијуса Регина.
»А јесу ли та ваша тројица невиних заиста невини?« упита
најзад Клаудијус жмиркајући.
Јосиф му одмах одговори страственим уверавањима како су
њих тројица били на сасвим другом крају града у тренутку када
су избили немири. Али Клаудијус га прекину, није он то хтео да
зна. Хтео је да зна којој су политичкој странци ова тројица
припадали.
»Јесу ли говорили у Плавој дворани?« питао је.
Плава дворана било је место зборовања »Осветника
Израела«.
»То да«, морао је Јосиф да призна.
»Ето видите«, рече Клаудијус Регин, и тиме је ствар за њега
очевидно била свршена.
Јустус из Тиберије посматрао је Јосифово лепо, пожудно
лице. Овај је претрпео очит пораз, а Јустусу то није било криво.
Посматрао је свог младог колегу. И овај је хтео да буде исто што
и он, велики списатељ с политичким утицајем. Служио се истим
средствима, имао исти пут, исте циљеве. Охоли Рим био је
сазрео за старију културу Истока, као што је Исток пре сто
педесет година био зрео за грчку културу. Да га ослаби утицајем
културе Истока, на томе треба радити, то је дражило, то је било
дивно занимање. Осетивши то, он је пре три године дошао у Рим
као сада Јосиф. Али њему, Јустусу, било је истовремено и лакше
и теже. Располагао је чистијим тежњама, оштријом
обдареношћу. Био је и сувише избирљив у својим средствима,
постављао је и сувише захтева. Он је сагледао све дубине
политичког и књижевног кретања престонице, гадило му се од
уступака, од јефтиних ефеката. Јосиф је био, очигледно, мање
избирљив. Он није зазирао ни од какних средстава, хтео је по
сваку цену да се истакне, глумио је, улагивао се, слагао се са
свим и сваким. Било је милина за познаваоца да посматра ову
необузданост. Његово јеврејство било је духовније од Јосифовог;
доћи ће до сукоба. Биће то оштар сукоб, и неће бити увек лако
остати частан, али он ће то остати. Пружиће оном другом сваку
могућност која му припада.

19
 »Саветовао бих вам, Јосифе Бен Матијасе«, рече, »да се
обратите глумцу Деметријусу Либану«. И опет сви погледаше на
жутоликог младог човека. Како да то другима није пало на
памет? Деметријус Либан, најпознатији комичар престонице,
размажени љубимац двора, Јеврејин који је сваком приликом
истицао своје јеврејство, да, то је био прави човек за Јосифову
сгвар. Царица га је радо виђала, позивала га је сваке недеље на
своје пријеме. Обојица су се сагласили: Деметријус Либан био је
прави човек за Јосифа.
Мало касније су се разишли. Јосиф је отишао горе у своју
собу. Убрзо је врло задовољан заспао. Јустус из Тиберије пошао
је кући сам, тегобно, кроз мрачну ноћ. Смешкао се; председник
општине Кајус Барзароне није чак нашао за вредно да му да
лучоношу за пратњу.
Ускоро после сванућа, Јосиф, у пратњи једног роба
председника општине Кајуса Барзаронеа, стиже до Тибурове
капије, где га је чекао кочијаш трговинског предузећа за
приградски саобраћај. Кола су била мала, на два точка, прилично
тесна и неудобна. Падала је киша. Мрзовољни кочијаш процени
трајање вожње на око три сата. Јосиф је дрхтао. Роб кога му је
Кајус дао за тумача показао се мало говорљив и ускоро је
задремао. Јосиф се замота чвршће у свој плашт. У Јудеји би му
сада могло бити још лепо и топло. Ипак, боље је што је овде.
Овог пута мора се све добро свршити, он верује у своју срећу.
Јевреји овде у Риму доводе увек у везу његову тројицу
невиних са политиком »Осветника Израела«. Свакако, за целу
земљу је значајно хоће ли од Јевреја разним подметањима отети
власт у граду Цезареји; али он не жели да се ово питање мовезује
са његовом тројицом невиних. Он то сматра цинизмом. Помоћи
заробљенима представља један од првих моралних захтева
јеврејског учења.
Ако хоћемо да будемо баш сасвим искрени, помисли он, она
тројица невиних, по свој прилици нису тек случајно била у
Цезареји, и то баш у време избора. Са свог становишта, тадашњи
гувернер Антон Феликс, свакако је имао својих разлога да
ухвати ову тројицу. Но, било како му драго, он, Јосиф, нема
потребе да мисли на те разлоге опозваног гувернера. За њега су
та тројица невини. Треба им помоћи.
Кола су се труцкала. Пут је био веома рђав. Убрзо су се
нашли у подручју циглане. Била је то сивожућкаста пустош,
унаоколо коље и палисаде. С капије су га посматрали докони

20
стражари, подозриво, радознало, једва дочекавши неку промену.
Роб је преговарао с њима, показивао им исправе. Јосиф је стајао
поред њега с осећањем нелагодности.
Одводе их до управника суморним путем који притискује
душу. Унаоколо пригушено, једнолико певање; за време рада
мора да се пева, то је пропис. Надзорници имају у рукама тољаге
и бичеве, гледају зачуђено на странце.
Управник је неугодно изненађен. Иначе, када стижу посете,
обично га благовремено обавесте. Подозрева од контроле, од
неугодности, не разуме Јосифов латински језик или неће да га
разуме, а на грчком се слабо изражава. Да би се некако
споразумели, стално морају да се обраћају робу за помоћ. Онда
наилази неки нижи чиновник, сашаптава се са управником и
његово се понашање сместа мења. Он сасвим отворено
објашњава зашто. Са здрављем оне тројице не стоји баш
најбоље. Бојао се да су их ипак послали на рад, али сада је дознао
да су их из човекољубља оставили у ћелији. Мило му је што је
све то ишло тако добро, раскравио се, сада већ много боље
разуме Јосифову латинштину, а и његов грчки језик постаје
бољи, он постаје говорљив.
Ево предмета ове тројице. Испрва су радили на Сардинији, у
рудницима, али то нису издржали. Иначе се осуђени још шаљу
на присилни рад за грађење путева, за чишћење канала, за рад на
долапима и на пумпама јавних купатила. Запослење у цигланама
је најлакше. Управници фабрика не гледају радо јеврејске
присилне раднике. Праве тешкоће због исхране, опиру се да раде
сабатом. Управник је према оној тројици кажњеника, то мора
признати, био нарочито човекољубив. Али и човекољубивост
мора, нажалост, да има своје границе. Због обнове града, баш се
од државних циглана много захтева. Свако мора да се заложи.
Тражене количине морају се испоручити под било каквим
околностима, а можете себи представити, господине, да римски
градитељи нису баш скромни. Петнаест сати рада је одређени
минимум. Од осам стотина до хиљаду људи, сваке недеље
просечно умиру по четворица. Мило му је што она тројица
досада нису међу њима.
Затим управник предаде Јосифа неком нижем чиновнику.
И опет су пошли кроз циглану, поред надзорника са тољагама и
бичевима, кроз ону пригушену, једноличну песму, кроз иловачу
и врућину, поред погнутих радника који клече и стењу под
теретом. И Јосиф се сећа стихова о фараону који је тлачио децу

21
Израела у Египту: »И Мисирци тераху децу Израела
немилосрдно на рад. И загорчаше им живот тешким радом у
циглани. И поставише роботаре да их тлаче тешким службама, и
они саградише фараону градове Питон и Рамзес«. Зашто се
светкује Пасха и слави клицањем и великим сјајем, када овде
деца Израела још увек вуку цигле да би њихови непријатељи
подизали градове? Иловача се тешко лепила за његове ципеле,
продирала је међу прсте ногу. А стално то једнолично,
пригушено певање.
Најзад су се нашли пред пребивалиштима присилних
радника. Војник позове тамничара. Јосиф је чекајући у
предсобљу читао натпис на вратима, изреку славног савременог
писца Сенеке: »Робови? Али и људи. Робови? Али и укућани.
Робови? Али и пријатељи«. И нека књига се тамо налазила.
Упутства писца Колумеле, стручњака за велика предузећа.
Јосиф прочита: »Треба свакодневно одржати збор присилних
радника. А осим тога свакодневно се мора прегледати да ли су
вериге издржљиве и јесу ли ћелије чврсте. Ћелије ће се
најцелисходније уредити за по петнаест робијаша«.
Одведоше га оној тројици. Ћелија је била подземна, уски
прозори су били врло високо, да се не могу досегнути рукама. У
њој се налазило петнаест тесно поређаних, сламом покривених
пољских кревета, али простор је био већ сада, кад их је свега
петоро ‒ он, чувар и она три робијаша ‒ неподношљиво
тескобан.
Она тројица чуче један поред другог. Полунаги су, одело им
виси у ритама, кожа им је бледопепељаста. Над чукљевима ногу
носе прстенове за ланце, на челу жиг, слово Е. Главе су им
обријане до темена, гротескно према њима изгледају огромне
брадурине, клобучасте, жућкасто беле. Јосиф зна имена ове
тројице: Натан, Гађа, Јехуда. Гађу и Јехуду виђао је ретко и тек
овлаш, па није ни чудо што их није препознао; али Натан Бен
Барух, доктор и члан Великог савета, био је његов учитељ.
Четири пуне године био је свакодневно сатима с њим. Међу
оном тројицом њега би требало да препозна. Али га он не
препознаје. Натан је био дебељушкаст човек, средње висине;
они што тамо седе, то су два костура средње висине и један врло
висок. И он не може да никако да откријее који би од та два
костура средње висине могао бити његов учитељ Натан.
Поздравио их је. Његов здрав, мучно пригушен глас
одјекнуо је чудновато кроз бедну просторију: »Мир с вама,

22
доктори и господо моја«. Она тројица су подигла поглед, и сада,
по густим обрвама, препознао је свог старог учитеља. Сетио се
како је страховао и љутио се пред тим дивљим очима под густим
обрвама; јер овај га је човек гадно мучио, понижавао и ругао му
се кад не би могао да прати његов запетљани начин тумачења,
газио је с горким предумишљајем његову самосвест. Он је тада ‒
колико пута ‒ том мргодном, мрзовољном човеку прижељкивао
свако зло; сада, када се угасли поглед пресахлог ока упире у
њега, то му као камен пада на срце и сажаљење му стеже дах.
Морао је да говори дуго и опрезно, да би речи продрле до
отупеле свести оне тројице. Најзад почеше да одговарају
кашљуцајући и муцајући. С њима је свршено. Јер иако их нису
могли присилити да Јахвеову заповед погазе, ипак су их
спречавали да испуњавају његове заповести. Они су, дакле,
изгубили и овај и онај живот. Хоће ли их батинати док се не
сруше, хоће ли их приковати на крст, на онај зликовачки начин,
како ти римски скотови обичавају да усмрте људе, то је њима
свеједно: Господ даје, Господ узима, што је крај бржи, утолико
је добродошлији, име Господње нека је хваљено.
У тескобној, полумрачној просторији, ваздух је тежак,
хладњикав, кроз узане прозорске отворе продире киша, густи
смрад не отиче; споља, издалека, чује се оно пригушено певање.
Јосиф се стиди што носи читаво одело на здравом телу, што је
млад и пун одлучности, што кроз један сат може да оде одавде,
да напусти ово место страве. Она тројица не знају да мисле ни о
чему што би прелазило сићушни круг њихове језиве
свакидашњице. Нема смисла говорити им о његовој мисији, о
корацима који се подузимају ради њих, о политици, о
повољнијим околностима на двору. За њих остаје најстрашније
што не могу да се држе прописа чистоће, строгих одредаба
обредних прања. Имали су разне надзорнике и чуваре, неки су
били строжији, одузимали су им њихове филактере да се не би
обесили. Неки су били блажи, они су им их остављали: али
необрезани безаконици и проклетници били су сви. Њима је
било свеједно да ли присилне раднике хране боље или слабије;
јер они нису јели месо животиња које су клане по њиховом
закону. Стога су морали да се прехрањују отпацима воћа и
поврћа. Они су о томе живо расправљали. Најпре је доктор Гађа
чињеницама доказивао да је у њиховом случају дозвољено да
једу то месо. Али најзад и он се сагласио с другом двојицом да је
дозвољено само као спасење непосредно пред смрт. Но ко може

23
знати да ли је Господ, нека је хваљено име његово, њихову смрт
одредио за овај или тек за идући месец? Дакле, упркос томе,
забрањено је. Када нису и сувише тупи и преморени, онда увек
на основу теолошких чињеница расправљају шта је дозвољено а
шта није, и сећају се каменог предворја храма. Јосиф је имао
утисак да су ове расправе често жучне и да се претварају у
празна препирања, али је очигледно да је то било једино што је
ову тројицу још одржавало у животу. Не, није било могуће да се
с њима иоле разумно говори. Кад је говорио о царичиним
симпатијама према Јеврејима, онда су му говорили како је
неизвесно да ли је уопште дозвољено молити се на овом месту
понора и прљавштине; а осим тога никако не знају календар,
тако да можда сабат скрнаве стављањем филактера*, а радни дан
тиме што га не стављају.
Јосиф је дигао руке. Слушао их је, и када је један навео неко
место из Списа, он прихвати и наведе друго, и гле, тада су
оживели и почели да се свађају и да износе чињенице из својих
немоћних грла, а он се свађао с њима, и то је за њих био велики
дан. Но, они нису издржали и ускоро опет западоше у своју
тупост.
Јосиф их је гледао како седе у мрачној тамници. Ова три
кукавна тела, у прљавштини и најдубљем понору, била су
великани и Израелци, њихова имена блистала су међу
законодавцима Каменог трема. Треба им помоћи. Не, није се
радило о томе, било је смешно и сујетно размишљати о томе
хоће ли власт у граду Цезареји бити у рукама Јевреја или неће.
Помоћи овој тројици, то је сада било главно. Поглед ове тројице
потресао га је, распалио ватру у њему. Био је испуњен побожним
милосрђем које га је скоро раздирало. Узбудило га је и уздигло
то што су се у својој невољи круто држали закона, како су се
само грчевито хватали за закон, једино их је он одржавао у
животу. Помислио је на време када је и сам био у пустињи, у
светој оскудици, код Есејаца, код свога учитеља Бануса, и како
га је тада, у његовим најбољим тренуцима, испуњавала спознаја,
понирањем у себе и у бога.

Треба ослободити заробљенике. Стиснуо је усне с чврстом

одлуком да ради ове тројице бедника избрише сваку помисао на
себе. Над кукавном песмом присилних радника чуо је снажне
хебрејске речи заповести. Не, он није овде из сујетне
себичности, Јахве га је упутио овамо. Одлазио је кроз сиву кишу

24
коју није осећао, није осећао ни иловачу која му се лепила за
ципеле. Треба ослободити заробљенике.
Човек Јосифових политичких назора никако није могао у
Јудеји поћи на трке или у позориште. Један једини пут
присуствовао је тајно и с грижом савести једној представи у
Цезареји. А како је то била ништавна ствар у поређењу с оним
што је данас видео у Марселовом позоришту. Глава му је бучала
од плесова, међуигара комичара, од балета, велике патетичне
пантомиме, раскоши и сталних промена на огромној позорници
која за све оне дуге сате никад није остајала празна. Јустус, који
је седео поред њега, на све то само је презриво одмахнуо руком.
За њега је једино бурлескна ревија, коју и народ воли, била од
вредности. Све оне друге ствари отрпео је само зато да би
осигурао место за ревију комичара Деметријуса Либана.
Овај комичар Деметријус Либан, ма колико да је понекад
деловао непријатно, био је ипак прави уметник. Рођен је као роб
царске куће, ослободио га је цар Клаудијус, обезбедио је себи
глумом нечувену имовину и титулу: »Први глумац епохе«. Цар
Нерон, кога је подучавао у говорништву и глуми, волео га је.
Уздигнут и потиштен својим јеврејством, тежак је био човек овај
Либан. Ни молбе, ни наређења царева нису га могла приволети
да наступа сабатом или за време великих јеврејских празника.
Стално је расправљао са докторима јеврејских универзитета да
ли је заиста одбачен од бога зато што наступа у позоришту.
Добијао би хистеричне нападе кад је морао да наступа у женским
хаљинама јер се тако огрешавао о заповест Списа: човек нека не
носи женско одело. Једанаест хиљада гледалаца у Марселовом
позоришту, који су били заморени од вишечасовног
приказивања првога дела, захтевало је сада, урличући и беснећи,
почетак бурлеске. Позоришна управа је оклевала, очигледно зато
што се очекивао цар или царица, у чијој су ложи биле извршене
све припреме. Но, публика је чекала већ пет сати, а била је
навикнута да у позоришту оствари своје право, чак и ако је двор
у питању. Претила је, викала, морало се почети.
Завеса се окретала у дубину, комедија Деметријуса Либана
је почињала. Наслов јој је био »Пожар«, а говорило се да јој је
аутор сенатор Марул. Њен јунак, кога је глумио Либан, био је
Исидор, роб из египатског града Птоломеја, који је надмашивао
свога господара и целу своју околину. Играо га је скоро без
икаквих помагала, без маске, без скупоценог одела, без високих
ципела. Био је само роб Исидор из египатске провинције,

25
туробан, промућуран момак, коме се не може десити ништа, који
у свакој ситуацији остаје у праву. Он помаже свом незграпном и
неспретном господару, и извлачи га из небројених незгода,
обезбеђује му новац и положај, спава са женом свога господара.
Једном приликом, кад му овај прилепи шамар, он му жалостиво
и одлучно изјављује да га, нажалост, мора напустити и да се неће
вратити пре него што господар на свим јавним трговима не
излепи молбу за извињење. Господар ставља роба Исидора у
ланце, обавештава тамничаре, али Исидору, разуме се, ипак
успева да умакне и уз огромно ликовање публике стално вуче
полицију за нос. Нажалост, на најузбудљивијем месту, када је
изгледало неизбежно да ће Исидора ипак ухватити, игра је
морала да се прекине јер се тада појавила царица. Сва публика се
подигла, једанаест хиљада грла поздравило је нежну плавокосу
жену која се захваљивала испруженом руком, дланом окренутим
публици. Њена појава представљала је двоструку сензацију јер
се у њеној пратњи налазила игуманија весталки, а досад није
било уобичајено да аристократске калуђерице гледају народне
бурлеске у Марселовом позоришту.
Игра је морала да почне изнова. Јосифу је то било добро
дошло. Нечувени, дрски реализам игре опчињавао га је, био му
је потпуно нов, и други пут га је много боље разумео. Његове
очи упрте у глумца Либана пламтеле су, гледао је његова дрска и
туробна уста, његове речите руке, цело његово живахно тело.
Сада је био на реду купле, чувени купле из комада с певањем
»Пожар«, који је Јосиф за кратко време свог боравка у Риму већ
стотину пута чуо да га певају, подврискују, звижде. Глумац је
стајао пред рампом, био је окружен једанаесторицом кловнова,
удараљке су продорно одјекивале, трубе брундале, флауте
циктале, а он је певао купле: »Ко је господар овде? Ко плаћа
маслац? Ко плаћа девојке? А ко, ко плаћа сиријске мирисе?«
Публика је скочила са својих места, сви су певали с њим, чак и
као ћилибар жута царица у ложи мицала је уснама, а свечана
игуманија смејала се од срца. Али сада, најзад, био је роб Исидор
опкољен, више није могао да умакне, густо око њега стајале су
страже. Он је тврдио да није роб Исидор, али како да то докаже.
Једном игром. И сада је долазила игра. Исидор је још носио
ланце на ногама. Требало је, дакле, играти, а при том скрити
ланце. То је било веома тешко, било је смешно и потресно у исти
мах, јер се радило о човеку који је играо за своју слободу и свој
живот. Јосиф је био одушевљен, публика је била занета. Како је

26
нога повлачила ланце, тако је сваки покрет глумца Либана
повлачио главе гледалаца. Јосиф се осећао потпуно
аристократом. Никада се није устезао да прихвати најниже
услуге робова; већина овде у позоришту била је као он. Али сада,
кад су гледали човека како игра са својим ланцима, издавајући се
за господара, сад су сви били за њега а против његовог
господара. Сви су ликовали, Римљани и њихова царица
пљескали су овом дрском момку који је опет насамарио своје
прогонитеље и сада је, тихо и лукаво, почео да певуши: »Ко је
господар овде? Ко плаћа маслац?«
И сада игра постаде сасвим дрска. Исидоров господар је
стварно излепио по зидовима своје извињење, вратио се своме
робу. Али је у међувремену починио глупост, посвађао се са
својим станарима, тако да му ови нису плаћали кирију. Упркос
томе, он их из извесних разлога није смео иселити, његове скупе
куће више нису имале никакву вредност. Ту нико није могао да
помогне осим лукавог Исидора, и он је помогао. Помогао је
онако како су, према мишљењу народа у једном сличном
случају, себи помогли цар и неколицина велике господе-запалио
је градску четврт са обезбеђеним кућама. Деметријус Либан
изводио је то дрско и изванредно, свака реченица била је алузија
на шпекулације градитеља, на огромне зараде при обнови града.
Нико није био поштеђен, ни градитељи Целер, ни Север, ни
чувени стари политичар и писац Сенека, који је у теорији хвалио
сиромаштво а у ствари живео у богатству, ни финансијер
Клаудијус Регин, који на трећем прсту носи огроман бисер, али,
нажалост, нема новаца да купи прикладне каишеве за ципеле, па
ни сам цар. Свака је реч палила, позориште је ликовало, људи су
били без даха од силног смеха, и када је на крају глумац Либан
позвао публику да пљачка кућу у пламену на позорници, настала
је узбуна какву Јосиф још никад није видео. Примамљива
унутрашњост куће била је помоћу сложене машинерије окренута
према гледаоцима. Хиљаде су се ваљале према позорници,
бацале се на намештај, посуђе, јела. Вика, гажење, гужва. А кроз
позориште, преко трга пред њим, кроз огромне колонаде, преко
целог пространог Марсовог поља певало се, урликало: »Ко је
господар овде? Ко плаћа маслац?«

Јосифа обузе зебња када га је Деметријус Либан на

Јустусову интервенцију позвао на вечеру. Када су га
представљали првосвештенику, краљу Агрипи, римском

27
гувернеру, није се збунио. Али пред глумцем је осећао дубље
поштовање. Његова комедија га је занела. Био је задивљен тиме
да је један једини човек, овај Јеврејин Деметријус Либан, успео
да присили оне многе хиљаде, велике и мале, Римљане и
странце, да мисле, да осећају као он.
Јосиф нађе глумца испруженог на лежају, у удобном,
зеленом кућном хаљетку; пружио му је немарно руку с
мноштвом прстења. Са запрепашћењем и дивљењем Јосиф
примети колико је био ситан овај човек који је успевао да до
последњег места испуни оно огромно Марселово позориште.
Обед је био приређен за мали круг. Присутни су били млади
Антон Марул, сенаторов син, неки други, још честито ни не
оперначени аристократа, затим неки јеврејски господин из
председништва Велија синагоге, неки доктор Лицин, прилично
извештачен и Јосифу на први поглед несимпатичан.
Јосиф се, иако је био први пут у једном отменом римском
дому, веома брзо снашао у мноштву ствари на које није био
навикао. Употреба посуђа, рибљих умока, мирођија, није била
нимало једноставна. Али он је брзо све најважније схватио
посматрајући несимпатичног доктора Лицина, који се налазио
на лежају прекопута његовог; већ је након пола сата враћао све
што му се није свиђало истим охолим елегантним покретом
главе, а дозивао малим прстом да му се донесе оно што би му
запало за око.
Глумац Либан је јео мало. Жалио се на дијету коју му
налаже његова професија, нажалост, и у погледу жена. Учинио је
неколико непристојних примедаба на начин на који извесни
управници позоришта спречавају своје робове-уметнике да дођу
у везу са женама помоћу неке на њиховом телу спретно
смештене машинерије. Али за добар новац, извесне даме из
високог друштва су их умилостивиле да својим јадним
глумцима скину механизам за поједине ноћи. А онда,
наједанпут, поче да се исмејава с неким својим колегама,
присталицама другог стила, извргавао је руглу традицију, маску,
глумачку ципелу с високим ђоном. Скочио је, карикирао глумца
Стратоклеса, корачао по соби тако да се његова зелена кућна
хаљина надимала, носио је сандале без потпетица, али гле,
просто се јасно осећала висока ципела и шепурење.
Јосиф је одлучио: скромно похвали како су неупадљиве а
ипак тако јасне биле алузије Деметријуса Либана на финансијера
Регина. Глумац га погледа:

28
 »Дакле, то вам се место допало? То ме весели; јер није тако
успело како сам очекивао«.
Јосиф узбуђен, а ипак још увек смеран, описа како га је цела
представа узбудила. Видео је милионе робова, али тек сада је
сазнао и осетио први пут шта је то роб. Глумац пружи Јосифу
своју прстењем украшену руку. Рече да сматра значајном
потврдом то што је баш неко ко долази из Јудеје тако потресен
његовом глумом. Јосиф је морао потанко да му опише како је
свака појединост деловала на њега. Глумац га је слушао
замишљено, једући полако неку салату која је доприносила
здрављу.
»Ви долазите из Јудеје, докторе Јосифе«, промени најзад
Деметријус Либан тему. »О, моји драги Јевреји«, рече с пуно
оптужбе и резигнације. »Они ми загорчавају живот. У хебрејској
синагоги проклињу моје име само зато што користим дарове
Господа Бога и страше децу са мном. Понекад ми крв навре у
главу, толико ме љути њихова ограниченост. Али ако треба
свршити нешто у царској резиденцији, онда знају да долете и да
ми пуне уши. Онда им је Деметријус Либан добар«.
»Боже мој«, рече млади Марул, »Јевреји имају стално нешто
да зановетају, то се већ зна«.
»Не допуштам такву примедбу«, викну наједанпут глумац и
усправи се срдито. »Не допуштам да се у мојој кући нападају
Јевреји. Ја сам Јеврејин«.
Антон Марул сав поцрвене, покуша да се насмеши, али му то
не успе. Извињавао се муцајући. Деметријус Либан га уопште
није слушао.
»Јудеја«, рече, »земља Израела, Јерусалим. Нисам никад био
тамо, никад нисам видео храм. Али једанпут ћу ипак отпутовати
онамо и принећу јагње на олтар«.
Његове плавосиве, туробне очи гледале су чезнутљиво из
бледог, лако надувеног лица.
»Умем ја и више од тога што сте ви видели«, обрати се нагло
Јосифу, важно и тајанствено. »Имам једну идеју. Ако ми успе,
онда ћу заиста заслужити своју титулу и бити Први глумац своје
епохе. Знам тачно како би ствар требало приказати. То је једино
питање храбрости. Молите се, докторе мој, и господине Јосифе
Бен Матијасе, да смогнем храбрости«.
Антон Марул стави поверљиво и љупко руку око глумчева
врата.

29
 »Кажи нам ту твоју мисао, драги Деметријусе«, замоли га.
»Већ нам трећи пут говориш о њој«.
Али Деметријус Либан остаде затворен.
»И царица наваљује на мене«, рече, »да изиђем на видело са
том својом идејом. Верујем да би много дала за то кад бих ту
идеју извео«, и на његовом лицу се појави тајанствено дрзак
осмех. »Али, не пада ми ни на крај памети«, заврши.
»Причајте ми о Јудеји«, обрати се опет Јосифу.
Јосиф поче да говори о Пасхи, о свечаности доношења дрва,
о служби на дан измирења, кад првосвештеник један једини пут
у години назива Јахвеа његовим правим именом, и како сав
народ, када чује велико и страшно име, пада ничице пред
невидљивим Богом, и педесет хиљада чела додирује камени под
храма. Глумац га је слушао затворених очију.
»Да, једанпут ћу и ја чути то име«, рече. »Годину за годином
одлажем пут у Јерусалим, године снаге нису многобројне за
једног глумца, он мора да се штеди. Али једанпут ћу ипак сести у
брод. И кад остарим, онда ћу купити кућу и мало имање близу
Јерусалима«.
Док је глумац говорио, Јосиф је размишљао оштро и брзо:
сад би се на њега још најбоље могло деловати, у правом је
расположењу.
»Смем ли да вам испричам још нешто о Јудеји?« замоли га.
И онда поче да говори о својој тројици невиних. Сетио се
циглане и влажнохладне подземне просторије, костура оне
тројице, међу којима није препознао свог старог учитеља
Натана. Глумац је загњурио чело у руку, држао је очи затворене,
Јосиф је говорио, а његова је реч имала своју боју и добар замах.
Сви су ћутали када је завршио. Онда рече доктор Лицин из
Велија синагоге:
»Врло занимљиво«.
Али се глумац оштро обрецну на њега; хтео је да буде
узбуђен и да верује. Лицин се бранио. А где је доказ да су та
тројица заиста невини? Свакако, овај доктор Јосиф Бен Матијас
говори из највећег убеђења. Али зашто би његов исказ био
веродостојнији од исказа сведока које је привео гувернер Антон
Феликс и које је римски суд прогласио истинитим? Јосиф је,
међутим, гледао глумца поверљиво, озбиљно, и одговори
једноставно:
»Погледајте она три човека. Они се налазе у циглани у
Тибуру. Говорите с њима. Ако после тога још и даље будете

30
веровали у њихову кривицу, преко мојих усана неће прећи ни
једна једина реч«.
Глумац је корачао горе-доле, његове очи нису биле више
мутне, малаксалост је потпуно нестала.
»То је добар предлог«, узвикну. »Мило ми је, докторе
Јосифе, што сте дошли к мени. Поћи ћемо у Тибур. Хоћу да
видим ту тројицу невиних. Помоћи ћу им, докторе мој и
господине Јосифе Бен Матијасе«.
Стајао је пред Јосифом. Био је мањи од Јосифа, али је
изгледао много већи.
»Знате ли«, рече, »да овај пут лежи у правцу моје замисли?«
Био је расположен, живахан, сам се бринуо о крчагу за
мешање, говорио је сваком понешто пријатно. Пило се много.
Касније неко предложи коцку. Коцкало се са четири коцке од
слонове кости. Деметријусу Либану нешто паде на ум. Мора да
има негде још из детињства сачуване хебрејске коцке,
чудновате, са осовином чији је горњи део служио као држак,
тако да су се могле окретати као чигра. Јосиф је познавао ту
врсту коцки. Тражили су. Нашли су их. Коцке су биле незграпне
примитивне, а окретале су се на смешан начин. Играли су с
уживањем. Иако невелики, за Јосифа су улози били огромни.
Одахнуо је када је добио прве три игре.
Биле су то четири коцке. Свака је носила слова Гамел, Хе,
Нун, Шин. Шин је био најслабији, а Нун најбољи хитац.
Правоверни Јевреји били су против ове игре, говорили су да
слово Шин заступа стару слику бога Сатурна, слово Нун слику
богиње Нога-Истар, код Римљана зване Венера. После окретања,
коцке би опет бацили у средину. Сваки играч могао је за свој
хитац да изабере коју је год хтео коцку од оне четири. У току
игре Јосиф је врло често срећно бацао слово Нун. Проницљив,
примети ускоро да је то била једна одређена коцка која је при
сваком окретању давала слово Нун. То је по свој прилици било
зато што је та коцка на једном углу била неприметно оштећена.
Када Јосиф то уочи, охлади се. Ако други примете да је баш
с том коцком са оштећеним углом толико пута бацио Нун, неће
ли онда сав резултат данашње вечери, наклоност великог човека,
бити доведен у опасност? Постаде веома обазрив, смањи
добитак. Оно што му је преостало било је довољно да одсад
живи у Риму без цицијашења.

31
 »Јесам ли врло нескроман, господине Деметријусе«, упита
када се заврши игра, »ако вас замолим да ми ове коцке
поклоните за успомену?«
Глумац се насмеја. Незграпно уреза почетна слова свог
имена у једну коцку.
»Кад ћемо поћи до оне тројице невиних?« упита Јосифа.
»Кроз пет дана«, предложи Јосиф оклевајући. »Прексутра«, рече
глумац.

У циглани су величанствено дочекали Деметријуса Либана.

Одред стражара звекетом оружја поздрави првог глумца епохе
на начин који је био прописан за људе највишег ранга.
Надзорници, чувари, гурали су се крај капија, поздрављајући
пружали су десну руку, дланом окренутим према њему. Са свих
страна викало се: »Да си нам здраво, Деметријусе Либане!«
Блиставо је било небо. Иловача, погнути присилни радници,
изгледали су мање очајно. Свуда, кроз једнолично певање, чуо
се чувени купле: »Ко је господар овде? Ко плаћа маслац?«
Ошамућен, Јосиф је ишао поред глумца; поштовање које је
Деметријус Либан уживао и на овом месту крајње беде дирнуло
га је више од ликовања оних хиљада у позоришту.
У подземној, влажнохладној просторији, међутим, није било
свечане углађености којом је циглана данас одисала. Високи,
уски прозори, смрад, једнолично певање. Она тројица седела су
као и раније, испијени, са прописаном гвозденом кариком око
ноге, утиснутим словом Е на челу, са замршеним брадама које су
гротескно одскакале од полуобријаних лобања. Јосиф покуша да
их наведе на разговор. Истим срдачним настојањем као
прошлога пута, он је из њих извлачио речи беде, безнадежног
подавања.
Глумац, лако узбуђен, гутао је пљувачку. Његове су очи
биле уперене у старце који су изнурени, сломљени, шапутали
бедне речи, док им је јабучица тешко поскакивала у грлу. Његове
су уши похлепно примале њихово промукло, испрекидано
муцање. Радо би корачао горе-доле, али то је било тешко у овој
тесној, ниској просторији, те је тако остао непомичан, узбуђен.
Он је у својој машти видео како су некад ови људи корачали
уздигнуте главе, у белим одеждама, свечано, у каменом трему
храма, као објављивачи закона у Израелу. Сузе му навреше. Он
их није брисао. Потекле су му преко благо надувених образа.
Стајао је, чудновато усиљен, непомично, а затим стиснутих зуба,

32
сасвим полагано, подиже руку с прстењем и раздера своју
хаљину одозго до доле, како су то Јевреји чинили у знак велике
жалости. А онда је чучнуо поред она три бедника, припио се
сасвим уз њихове смрдљиве рите, тако да га је посред лица
запахнуо њихов трули дах, а њихове прљаве браде голицале су
му кожу. И почео је да говори с њима арамејски; била је то
муцава, збрда-здола покупљена арамејштина јер већ дуго није
говорио на арамејском. Али то су биле речи које су они
разумели, биле су прикладније њиховом душевном
расположењу и њиховом положају од Јосифових. То су биле
речи саучествовања у њиховој ситној, бедној свакидашњици,
људске речи, и они су плакали и благосиљали га при растанку.
За време вожње натраг Деметријус Либан је дуго ћутао, а
онда огласи своја размишљања. Шта је велики патос несреће која
човека задеси једанпут, горућег Херакла, оборена Агамемнона,
према угушиваном јаду ове тројице који полако нагриза кожу и
срце? Какав су бескрајни, мучан пут морали да пређу док су ови
велики у Зиону, који су понели бакљу живота, тако отупели и
тако разорени у три свежња ништавила.
Стигавши у град код Тибур-капије, када се опраштао од
Јосифа, рече: »Знате ли шта је било најстрашније? Не оно што су
говорили, већ чудноват начин како су се горњим делом трупа
љуљали овамо-онамо, увек равномерно. То могу да чине само
људи који стално седе на земљи и које дуго држе у тмини.
Речи могу да лажу али ови покрети су страшна истина. Морам да
размислим о томе. Овде лежи могућност за јака деловања«.
Те ноћи Јосиф није пошао на спавање, већ је седео у својој
соби и састављао меморандум о тројици невиних. Уље у његовој
лампи се угаси и фитиљ постаде прекратак, он обнови уље и
фитиљ и настави писање. Писао је мало о случају у Цезареји,
више о беди ове тројице стараца и врло много о правди. Правда,
писао је, важи код Јевреја од најстаријих времена као прва
врлина. Они могу да поднесу јад и невољу, али не и неправду,
они славе сваког, чак и свог тлачитеља, ако успостави правду.
»Право се шири као течна вода«, говори један од њихових
пророка, »а правда као непресушени поток«. »Време ће постати
златно«, говори други, »ако се и у пустињи настани право«.
Јосиф је пламтео. Мудрост старих пламтела је у његовој
сопственој ватри. Седео је и писао. Фитиљ лампе почео је да се
пуши: он је и даље писао. С капија дотутња звук теретних кола

33
која се преко дана нису смела кретати улицама: он није обраћао
пажњу ни на шта, писао је даље и дотеривао свој спис.
Три дана после тога донесе тркач Деметријуса Либана
Јосифу писмо којим га глумац кратко и званично позива да буде
спреман прекосутра у десет сати да у његовом друштву посети
царицу.
Царица. Јосифу застаде дах. Свуд, у свим улицама стајало је
њено попрсје, поштовано као божанство. Шта да јој каже? Како
да за ову њему непознату жену, чији су живот и мисао толико
надмашивали живот и мисао свих других људи, нађе речи које
ће допрети до њена срца? Док је још о томе размишљао, већ је
знао да ће наћи праве речи; јер она је била жена, а он је жене
помало и у потаји презирао, и знао је да ће је баш тиме задобити.
Прочитао је свој рукопис. Читао га је гласно уз необуздане
покрете, као што би га читао у Јерусалиму. Писао га је на
арамејском, а сада га с муком преведе на грчки. Био је то превод
са много незграпности и грешака, он је то знао. Није ли
неуљудно доћи пред царицу са рђаво припремљеним рукописом
пуним грешака? Или ће можда баш те његове грешке деловати
наивно, привлачно?
Избегавао је да ма с ким говори о предстојећој посети.
Лутао је улицама. Окретао се чим би угледао неког познаника.
Падао је из највишег поуздања у најдубљу потиштеност.
Према попрсјима, царица има ниско, јасно, љупко чело,
дугуљасте очи, не премала уста. И њени непријатељи признају
да је лепа, а многи говоре да делује збуњујуће на свакога ко је
први пут види. Како ће он, ситан човек из унутрашњости, да
опстане пред њом. Мора да нађе човека с којим би поразговарао
о свему томе. Отрчао је кући. Рече Ирени да јој у великој
тајности мора саопштити нешто веома важно и онда све из њега
провали: како замишља састанак са царицом, шта ће јој рећи.
Испробавао је пред Иреном речи, покрете.
Дан касније, величанствено, у раскошној носиљци
Деметријуса Либана, понесоше га у царску палату. Напред су
слуге које праве места, тркачи, велика пратња. Куд год носиљка
пролази, људи застају, поздрављају глумца. Јосиф примећује
царичина попрсја по улицама, бела и обојена. Као јантар жута
коса, бледо, љупко лице, веома румене усне. То је Попеја. Попеја
значи лутка. Помисли на јеврејску реч: Јаники. Тако су и њега
некад звали. Неће бити тешко с царицом изаћи на крај.

34
 По причању о царици, Јосиф је очекивао да ће је наћи попут
источњачких владарки на меким душецима и јастуцима,
окружену лепезарима, служавкама с мирисима, у раскошној
хаљини. Уместо тога, она је седела сасвим једноставно у удобној
столици, била је обично, чедно одевена, са дугом столом;
истина, стола је била од неке, као дашак танке материје која је у
Јудеји била на злу гласу. Једва да је била нашминкана, а коса јој
је била права, с раздељком, а завршавала се пунђом. Није било
оне високе, драгим камењем искићене фризуре, какве су се
иначе виђале код жена владајућег слоја. Танана, као сасвим
млада девојка, седела је царица, црвених дугих усана, смешкала
се господи која су улазила, пружајући им белу детињу руку. Да,
с правом се звала Попеја, Јаники; али је уистину збуњивала, те
Јосиф није знао шта би јој, у ствари, требало рећи.
Царица рече:
»Молим, господо моја«.
А пошто глумац седе, седе и Јосиф и онда наста мали мук.
Царичина коса била је заиста жута као јантар, као што је речено
у царевим стиховима, али трепавице и обрве њених зелених
очију биле су тамне. Јосиф размисли бесомучном брзином: она
је сасвим друкчија од попрсја, она је дете, али дете које може
наредити да се неко смакне. Како да се говори с оваквим
дететом? А осим тога, кажу да је веома паметна.
Царица га је гледала нетремице и без устручавања, а он је с
муком, лако се знојећи, задржавао смерни и пажљиви израз.
Сасвим полако и скоро неприметно њена се уста искривише, и
сад више није изгледала детињасто, већ веома искусно и
подругљиво.
»Ви управо долазите из Јудеје?« упита Јосифа.
Говорила је грчки, њен глас звучао је помало тврдо, а ипак
звонко.
»Причајте ми«, молила је, »како се у Јерусалиму мисли о
Јерменији?«
То питање га је заиста изненадило; иако је кључ римске
политике на Истоку лежао у одлуци о Јерменији, ипак је Јосиф
своју Јудеју сматрао и сувише важном а да се о њој не говори
самостално, без везе са земљом тако варварском, као што је
Јерменија. У ствари, у Јерусалиму се није уопште мислило о
Јерменији, или бар он није о томе мислио, и стога му не паде на
памет ништа као одговор на овакво питање.

35
 »Јеврејима у Јерменији је добро«, рече после дужег ћутања,
помало неспретно.
»Заиста?« примети царица, и сад се смејала, широко,
неприкривено развесељена.
Питала је даље, на исти начин, уживала је у том младом
човеку са дугуљастим, плахим очима, који очигледно није имао
појма шта се збива око његове земље.
»Хвала«, рече најзад, када је Јосиф с муком завршио неку
запетљану реченицу о стратешким приликама на партској
граници, »сада сам много боље обавештена«.
Осмехнула се задовољно Деметријусу Либану; какво јој је
то чудно зеље са Истока привео?
»Скоро верујем«, добаци глумцу зачуђено и одобравајући,
»да се заиста из добра срца заузима за своју тројицу невиних«.
Затим се благонаклоно и веома углађено обрати Јосифу:
»Молим вас, причајте ми о својим штићеницима«. Седела је
удобно у столици; врат јој је био бледобео, ноге и руке су се
назирале кроз танки вео њене хаљине.
Јосиф извади меморандум. Али, када је почео да чита грчки,
она му одмах рече:
»Шта вам пада на памет? Говорите само арамејски«.
»А зар ћете ме потпуно разумети?« упита Јосиф глупаво.
»Ко вам каже да бих желела да вас потпуно разумем?«
одговори му царица.
Јосиф слегну раменима, више надмено него увређено, а онда
поче арамејски, онако како је првобитно скицирао свој говор, а
цитате из старих списа изговарао је, штавише, без устручавања,
хебрејски. Ипак није могао да се концентрише. Приметио је да
говори без полета, гледао је нетремице у царицу, прво смерно,
затим помало глупо, онда заинтересовано, најзад управо дрско.
Није знао слуша ли га, а понајмање да ли га разуме. Када је
завршио, скоро непосредно после његове последње речи, она га
упита:
»Познајете ли Клео, жену мога гувернера у Јудеји?«
Јосиф чу оно »мога«. Како је то звучало: мој гувернер у
Јудеји. Замишљао је да би овакве речи требало да звуче као да су
у камену уклесане, а овде је седело неко дете и говорило
смешкајући се: мој гувернер у Јудеји, и то је звучало сасвим
природно, знало се, то је Касијус Флор, који је био њен гувернер
у Јудеји. Но, упркос томе, на Јосифа то није учинило јак утисак.

36
 »Не познајем гувернерову жену«, рече, а затим дрско
додаде: »Смем ли да очекујем одговор на моја излагања?«
»Примила сам ваша излагања к знању«, рече царица.
И зар је сад ико жив могао знати шта ово треба да значи?
Глумац је сматрао да је сад време да се и он уплете.
»Доктор Јосиф има мало времена да се бави друштвеним
стварима«, поможе свом штићенику. »Он се занима
књижевношћу«.
»О«, рече Попеја и постаде сасвим озбиљна и замишљена,
»хебрејска књижевност. Ја је мало познајем. А оно што знам,
лепо је, али врло тешко«.
Јосиф се напрегну. Морао је да придобије ову жену која је
седела тако мирно и подругљиво. Говорио је да једино тежи да
упозна Римљане са великом хебрејском књижевношћу.
»Ви довлачите са Истока бисере, зачине, злато и ретке
животиње«, наводио је. »Али његова највећа блага, његове
књиге, остављате«.
Попеја га упита како он то замишља да приближи хебрејску
књижевност Римљанима.
»Упознајте ме с нечим из те књижевности«, рече и погледа
га пажљиво својим зеленим очима.
Јосиф спусти очне капке, као што је виђао да чине
приповедачи у његовој домовини и поче да прича. Причао је о
Соломону, краљу Израела, о његовој мудрости и моћи, о
његовим грађевинама, његовим женама, о његовом
идолопоклонству и храмовима и о томе како га је посетила
краљица из Етиопије, и како је мудро изгладио свађу жена око
неког детета, и како је написао две веома мудре књиге, једну о
мудрости, звану Проповедник, а другу о љубави, звану Песма
над песмама. Јосиф покуша да рецитује неке стихове из Песме
над песмама, мешајући грчки и арамејски. То није било лако.
Сад није више затварао очи и није само рецитовао, више се
трудио да пламене стихове објасни покретима и дахом и целим
телом. Царица клизну лако напред са столице. Руке је држала на
наслону, уста су јој била полуотворена.
»То су лепе песме« рече, када Јосиф застаде тешко дишући
од напора. Окрену се према глумцу. »Ваш пријатељ је згодан
младић«, рече.
Деметријус Либан, који се осећао мало запостављеним,
искористи прилику да се опет истакне. Приметио је да је благо

37
хебрејске књижевности неисцрпно. И да га он често користи
како би освежио своју уметност.
»Били сте величанствени, Деметријусе«, рече с пуно
признања царица, »недавно као роб Исидор. Толико сам се
смејала«, рече.
Деметријус Либан лако искриви лице. Царица је морала
добро да зна да су то биле примедбе које он од ње није желео да
чује. Овај млади, дрски и неспретни човек из Јерусалима није му
доносио срећу. Цела ова аудијенција била је промашена; није
требало да се упусти у то.
»Ви ми, уосталом, дугујете још један одговор, Деметријусе«,
настави царица. »Причате стално о некаквој бунтовној идеји која
вам се врзма по глави. Зар нећете већ једанпут одати ту своју
идеју? Истину да вам кажем, скоро да у то и не верујем«.
Глумац је седео намрштен и раздражан.
»Немам никаквог разлога да више тајим своју замисао«, рече
најзад свађалачки. »Она је у вези с овим о чему све време сада
говоримо«.
Застао је за тренутак да би појачао дејство својих речи и
набаци онда, као узгред:
»Хтео бих да играм Јеврејина Апелу«.
Јосиф се уплаши. Јеврејин Апела био је лик Јеврејина како га
је видела пакосна римска народна досетка: силно одвратан тип,
сујеверан, смрдљив, пун огавног лакрдијаштва. Велики песник
Хорације пола века раније увео је ову личност у књижевност. А
сада Деметријус Либан хоће да је уведе на позорницу. Јосиф се
уплаши.
Још се више уплаши због царице. Њено бледобело лице се
зарумени. Њена живахност била је задивљујућа и застрашивала
је.
Глумац је уживао у дејству својих речи.
»На нашим позорницама«, објашњавао је, »приказивани су
Грци, Римљани, Египћани и Варвари, али још није приказан
Јеврејин«.
Сви су седели ћутећи, замишљено.
»И сувише опасна замисао«, рече најзад глумац туробно, већ
кајући се. »Страхујем да је нећу моћи извести. Није требало
говорити о њој. Било би дивно играти Јеврејина Апелу, али не
ону глупу луду коју је народ направио од њега, већ оног правог,
са свом његовом тугом и комиком, с његовим постом и
невидљивим богом. По свој прилици ја сам једини који би то

38
умео. То би било изванредно. Али је и сувише опасно.
Величанство, ви се разумете нешто у нас, Јевреје; али таквих је
мало у Риму. Смејаће се и само смејати, а оно најбоље изазиваће
злобан смех. То би било зло за све Јевреје«.
»А онда би то било опасно и за мене пред мојим
невидљивим Богом«.
Јосиф је седео скамењен. То су биле смеле и надасве опасне
ствари у које се глумац заплео. Осетио је на сопственој кожи
како чудовишно може да делује таква једна позоришна
представа. У својој живој машти он је већ гледао глумца
Деметријуса Либана како са позорнице улива снажан живот у
Јеврејина Апелу, играјући, поскакујући, молећи се, говорећи и
кретњама свога тела. Цео свет зна како је ћудљиво било
расположење римске позоришне публике. Нико није могао да
предвиди какве би последице таква једна представа могла да има
све до партске границе.
Царица устаде. Необичним покретом прекрсти руке испод
пунђе, тако да су јој рукави спали натраг. Ишла је горе-доле по
соби, а шлеп њене достојанствене хаљине вукао се за њом. Оба
човека су поскочила када је царица устала.
»Ћутите, ћутите«, рече глумцу. Била је одушевљена. »Не
будите кукавица кад већ једанпут имате неку заиста добру
замисао«. Застаде пред глумцем, положи му скоро нежно руку
на раме. »Римско позориште је досадно«, тужила се. »Или грубо
и просто, или искварено у сувој традицији. Играјте ми Јеврејина
Апелу, драги Деметријусе«, молила је. »Наговорите га и ви,
млади човече«, окрене се Јосифу. »Верујте ми да бисте сви ви
могли много тога да научите ако би он играо Јеврејина Апелу«.
Јосиф је стајао ћутке, у неугодној неизвесности. Његово
бледосиво лице црвенело је и бледело. Да ли да наговара
Деметријуса? Знао је да овај глумац свим својим бићем чезне за
тим да своје јеврејство изнесе разголићено пред очи великог
Рима. Била је потребна само једна његова реч и камен би почео
да се котрља. А куда ће се откотрљати, није знао нико.
»Досадни сте«, констатова мрзовољно царица.
Опет је села. Њих су двојица још увек стајали. Глумац,
навикнут иначе да контролише своје тело, стајао је сада ружно и
незграпно.
»Говорите већ, говорите већ«, наваљивала је царица на
Јосифа.

39
 »Бог је сада у Италији«, рече Јосиф.
Глумац подиже поглед. Видело се да га је погодила ова
двосмислена реч, да је с њега скинула читаво бреме сумње. И
царици се свидела ова реченица.
»То је изванредно речено«, рече и запљеска рукама. »Ви сте
паметан човек«, рече и забележи Јосифово име.
Јосиф је био збуњен, а и срећан. Није знао шта је то
проговорило из њега. Је ли он, у ствари, нашао ту реченицу? Је
ли је раније икад изговорио? У сваком случају, била је то права
реч у правом тренутку. Сасвим је свеједно да ли ју је пронашао
он или неко други. Важно је којом се приликом нешто каже.
Речи: Бог је у Италији, оживеле су тек сада, у тренутку када су
могле најјаче деловати.
Али, зар су оне уопште деловале? Глумац је још увек стајао
неодлучан или је бар изигравао неодлучног.
»Та пристаните већ једанпут, Деметријусе«, рече царица.
»Ако га наведете да пристане«, обрати се Јосифу, »онда ће ваша
тројица невиних бити ослобођена«.
Плахе Јосифове очи зажарише се. Он се дубоко погну, узе
нежно царичину белу руку са наслона и дуго ју је љубио.
»Када ћете ми играти Јеврејина?« питала је за то време
царица глумца.
»Нисам обећао ништа«, бранио се Деметријус брзо и
бојажљиво.
»Дајте му писмено обећање за наше штићенике«, мољакао
је Јосиф.
Царица се насмеши с признањем због овог »му« и »наше«.
Нареди да дође њен секретар. »Ако глумац Деметријус Либан«,
диктирала је, »буде играо Јеврејина Апелу, издејствоваћу да она
три Јеврејина, који су присилни радници на циглани у Тибуру,
буду пуштени на слободу«. Нареди да јој се донесе таблица и
потписа се са П. Предаде је Јосифу. Погледа га зеленим,
бистрим, подругљивим очима. А он њу смерно, но тако
продорно и упорно, да је поруга полако нестајала из њених очију
и њихова бистрина се мутила.
После посете царици Јосиф је лебдео у облацима. Други су
обожавали царичина попрсја, попрсја једне велике, божанствене
жене која је смешећи се наредила да се њена моћна супарница
царица-мајка убије, која је смешећи се успела да сенат и народ
Рима баци на колена. А он је овој првој жени света говорио
обично као некаквом девојчету, Јилди, Јаники. Требало је само

40
да је дуго гледа у очи па да му одмах обећа да ће пустити на
слободу ону тројицу, што Велики савет у Јерусалиму са свом
мудрошћу и државничком умешношћу није успео.
Пролазио је као на крилима кроз јеврејску четврт на десној
обали Тибра. Журили су за њим с пуно поштовања.
Дошаптавали су се: то је доктор Јосиф Бен Матијас из
Јерусалима, свештеник Првог реда, царичин миљеник. Девојка
Ирена простирала му је своје обожавање као неки ћилим под
ноге. Прошло је време када је Јосиф у предвечерјима сабата
морао да седи међу мање поштованим гостима. Сада се Кајус
Барзароне осећао почашћеним када би Јосиф заузимао почасно
место на трпезаријској лежаљци. И још више од тога. Стари
лукави господин разлабави помало своју опрезну уздржаност и
упозна га с извесним тешкоћама које је пред другима брижљиво
скривао.
Његова велика фабрика намештаја радила је, као и досад,
изванредно. Али је сада све злобније претила опасност коју је
осећао већ годинама. Међу Римљанима је све више улазило у
моду да намештај украшавају животињским фигурана, као
орнамент, као рељеф. Али у Писму је стајало: »Не прави себи
кипа«, па је Јеврејима било забрањено да израђују фигуре живих
створова. Кајус Барзароне избегавао је све до сада израду
животињских орнамената. Али његови конкуренти су све
безобзирније искоришћавали ово одрицање. Проглашавали су
његове производе застарелим, било је болно колико је
муштерија изгубио. Одрицање од израде животињских
орнамената коштало је, сад после великог пожара, Кајуса
Барзаронеа стотине хиљада. Изврдавао је, тражио излаза.
Доказивао је да лично не употребљава намештај из свог
магацина, већ га само продаје. Прибављао је мишљења разних
теолога. Угледни доктори у Јерусалиму, Александрији и
Вавилону сматрали су израду таквих орнамената у његовом
случају опростивим па чак и дозвољеним грехом. Но ипак, Кајус
Барзароне је оклевао. О тим мишљењима није говорио никоме.
Знао је тачно: ако, ослањајући се на њих, пређе преко
ортодоксних верских обичаја, његов ће положај у агрипинској
општини бити озбиљно доведен у опасност. А његов отац,
прастари Арон, могао би можда због таквог либерализма још и
да умре од туге. Овај наоко тако сигуран човек био је пун сумњи
и брига.

41
 Јосиф није био баш тако строг у погледу придржавања
ортодоксних верских обичаја. Али: »Не прави себи кипа«, то је
било више него закон, била је то једна од основних истина
јеврејства. Реч и слика се искључују. Јосиф је био књижевник до
сржи. Он је свом душом био за невидљиву реч. То је било
најдивније на свету, безлично је деловало јаче од сваког лика.
Само је онај могао уистину да поседује Божју реч, свету
невидљиву, који је није скрнавио чулном представом, који се из
дубине срца свога одрицао сујетне ништавности лика. Уздржано
је слушао излагања Кајуса Барзаронеа, не одобравајући му. А
баш то је мамило старога. Јосиф је стекао утисак да би радо био
примљен као зет.
Уто се прочу да је пуштање на слободу оне тројице невиних
везано за један услов. Када су Јевреји чули тај услов, њихова је
радост нагло спласнула. Шта? Глумац Деметријус Либан
требало би да игра Јеврејина Апелу, још уз то, можда, чак у
Помпејевом позоришту, пред четрдесет хиљада људи? Апела!
Јевреје би пролазила језа када би чули овај пакосни надимак у
који је Рим сажео сву своју одвратност према дошљацима са
десне обале Тибра. Ова погрдна реч одиграла је своју несрећну
улогу за време прогона под царевима Тиберијем и Клаудијем,
она је значила покољ и пљачку. Није ли успавана мржња сваког
тренутка могла опет да се пробуди? Зар то није било исто толико
глупо колико и злочиначки дирати у смирено? Било је доста
рђавих примера о томе како се римска позоришна публика дала
завести у афекту. Била би то нечувена обест ако би Деметријус
Либан призвао Јеврејина Апелу на позорницу.
Поново се, са још већом јарошћу, подигоше против глумца
строги јеврејски свештеници. Зар није било већ само по себи
грех стати на позорницу, увући се у кожу и одело неког другог
човека? Зар није Господ, нека је хваљено име његово, свакоме
дао његово лице и кожу? И зар то већ није побуна, ако неко хоће
да их мења? А приказати чак једног Јеврејина из семена
Аврамовог, једног изабраника, и то за разоноду необрезаних, то
је смртни грех који би могао да навуче несрећу на главе свих. И
они су захтевали проклетство и прогонство Деметријуса Либана.
Слободоумнији међу свештеницима ватрено су бранили
глумца. Зар није ово што је наумио било за спас оне тројице
невиних? Зар то није било једино средство да ову тројицу
ослободи? Зар није била једна од врховних заповести Писма
помоћи заробљенима? Зар би се смело рећи глумцу: Не чини то,

42
пусти нека она тројица иструну, као што су хиљаде твојих
предака пропале у цигланама Египта?
Расправљало се жучно. У семинарима студената богословије
износили су се једни цитати из Светог писма против других. Овај
занимљиви проблем био је изнесен пред све јеврејске високе
школе: око њега су се гложили у Јерусалиму, у Александрији,
расправљали су о њему теолози Вавилона и далеког Истока. Та
ствар је била као створена за теологе и правнике да на њој
испробавају своју интелигенцију.
Сам глумац показивао је свуда и сваком трагични сукоб
између своје верске и уметничке савести. У себи је био већ
одавно одлучио да игра Јеврејина Апелу, без обзира на
последице. Већ је тачно знао како ће све да изведе. Његови писци
либрета, нарочито духовити сенатор Марул, побринули су се већ
за снажну радњу и плодне ситуације. Нарочито је оном
чудноватом механичком и резигнираном љуљању, које су
попримила тела оне тројице невиних у тамницама, требало да
захвали за понеку гротескно-језовиту досетку. То што је
намеравао да прикаже била је смела мешавина трагике и комике.
Опрезно је по народним крчмама трговачког краја, око житница
и барака изводио поједине сцене, испитујући њихово дејство.
Али онда га је опет обузимао немир. По свој прилици, ову игру
ипак неће моћи да прикаже, јер му то савест забрањује. Са
задовољством примети да је цео Рим почео да говори о томе хоће
ли глумац Деметријус Либан играти Јеврејина Апелу? Где год би
се показала његова носиљка, настајала би весела гунгула, народ
би пљескао и довикивао му: Да си нам здраво, Деметријусе
Либане, играј нам Јеврејина Апелу.
Говорио је царици о томе у какав се мутни и смиони
подухват упустио и како га море тешке сумње. Царица се
смејала колебљивцу. Издато је упутство да се добро поступа са
том тројицом јеврејских присилних радника, да не би у
међувремену помрли. Уосталом, Попеја је очекивала мишљење
министарства за молбе и жалбе. Пуштање на слободу ове
тројице била би велика ствар; па ипак, источна политика Рима
била је замршена, а Попеја је била довољно Римљанка да сместа
дигне руке од помиловања ове тројице ако би постојале ма и
најмање политичке сумње. Ако устреба, она ће с осмехом
повући своје обећање.
Засада, свакако, весели је да глумца све више упетљава у
његову намеру. Говорила му је како висока аристократска

43
опозиција у сенату ради против помиловања. Нека се, дакле,
одлучи. Није право да непотребно продужава патње оне тројице
јадника. Питала га је осмехујући се:
»Када ћете нам играти Јеврејина Апелу, Деметријусе?«

Министар Филип Талас, начелник Источног одељења

царске канцеларије, по други пут нареди да му дође масер и
протрља му ноге и руке. Још је рана јесен, сунце је тек зашло,
никоме није хладно, али министар никако да се угреје. Човек
ниска раста и кљунаста носа лежи, чврсто увијен у јастуке и
ћебад, пред њим је мангала за руке и друга за ноге. С друге
стране лежаја роб-масер трудећи се, бојажљиво трља
престарелу, збрчкану кожу на којој се истичу плаве и суве жиле.
Министар псује, прети. Масер се труди да овлаш пређе преко
ожиљака на старчевим раменима; ова места, зна, потичу од
удараца бичем које је министар Талас добио када је још био роб
у Смирни. Лекари су покушавали на све начине да уклоне ове
ожиљке и оперисали су их. Чувени специјалиста Скрибон Ларг
употребио је све своје масти и уља, али стари ожиљци никако не
ишчезоше.
Данас је министров лош дан, све слуге у његовом дому то су
већ осетиле. Секретар зна шта је узрок том лошем расположењу.
Оно је спопало министра када му је предао писмо из
министарства за молбе и жалбе. Господа у овом министарству, а
нарочито дебели, лукави Јунијус Тракс, радо би заобишли
министра Таласа, не воле га. Али они знају какву бесну кавгу
Филип Талас уме да заподене ако се о ма којој ствари, која има и
најмању везу с његовим ресором, не затражи његово мишљење.
Стога господа нису донела никакву коначну одлуку о извесном
питању из царичина кабинета пре него што и он о њему није дао
своје мишљење.
То није била никаква велика ствар. Радило се о неколико
старих Јевреја, пре више година осуђених на присилни рад у вези
с немирима у Цезареји. Царица, очигледно, има опет неке своје
ћудљиве прохтеве. Који су то већ по реду? Хоће да помилује
злочинце. Њено величанство показује подозриву слабост према
тој јеврејској багри. »Курва, проклета!« помисли министар и
бесно гурну масера лактом. По свој прилици и сама потиче од
неког курварлука с Јеврејима, упркос њеног старог
аристократског имена. Ови охоли римски аристократи још од

44
својих предака заражени су свим пороцима и покварени су до
сржи.
Но ипак против царичине ћуди не може се баш много рећи.
Само са општег гледишта ситуација на Истоку захтева крајњу
енергију и у наизглед незнатним стварима.
Мали човек кљунаста носа се наљути. Посла масера до
ђавола, тај му идиот ионако не може помоћи. Леже на страну,
подиже шиљата колена до груди, размишљајући оштро и
мрзовољно.
Увек ти Јевреји, свуд се човеку испрече. Источна политика
задовољава својом активношћу откад је маршал Корбуло
постигао своје успехе на партској граници. Цара подбада
славољубље да постане нови Александар, да прошири утицајну
сферу царства све до Инда. Велики, тајанствени походи на
далеки Исток, о којима Рим сања већ читав век, пре једне
генерације били су само дечачке фантазије, сада се озбиљно
разматрају. Меродавни војни кругови разрадили су планове,
министарство финансија је после брижљивог испитивања
изјавило да је могућно стављање средстава на располагање.
Овај смели пројект тог новог »Александровог похода« има
само једну болну тачку: а то је баш покрајина Јудеја. Она лежи
усред области у којој трупе треба да се скупе и развију. Велико
дело не може да се почне пре него што се несигурно место не
стегне и не учврсти. Остала господа царског кабинета смешкају
се када министар Талас почне да говори о томе, они сматрају
његову мржњу према Јеврејима неком фикс-идејом. Али он,
Филип Талас, познаје Јевреје из своје азијатске прошлости. Он
зна да се с њима не може живети у миру, они су фанатичан,
сујеверан, сулудо охол народ, и они неће да мирују пре него им
се коначно потпуно не сабију рогови, пре него што њихова
бунтовна престоница не буде сравњена са земљом. Никад се ова
глупа, мала покрајина није лојално уклопила у власт царевине
као толике друге веће и моћније области. Њихов бог се не слаже
с другим боговима. У ствари, у Јудеји влада рат од смрти
последњег краља који је столовао у Јерусалиму, и Јудеја ће
остати немирна. »Александров поход« неће бити могућ све док
Јерусалим не буде разорен.
Министар Талас зна да су ова разматрања тачна. Али он зна
и то да она нису једини разлог што га хватају грчеви у утроби
кад год се поведе реч о Јеврејима. Сећао се своје прошлости:
како је као додатак уз неки драгоцен свећњак доспео у

45
власништво неког просвећеног грчког господина; како се
крајњом жилавошћу, својим памћењем и талентом за језике
уздигао, тако да га је његов господар дао на школовање; како је
доспео у ужи избор оних који су требало да буду преузети у
царску службу; како се онда, када га је начелник персоналног
одељења цара Кајуса испитивао, јеврејски тумач Теодор Цахејус
ругао његовом арамејском језику, тако да га царска канцеларија
умало није одбила. А радило се о тако ситној грешци да би се
могло препирати око тога је ли то уопште грешка. Али онај
смрдљиви чифут није се препирао, само га је исправио. Рекао је
»Наблион« али Јеврејин га је исправио: »Набла« или можда
»Небел«, но свакако не »Наблион«, а при том се управо
простачки и подло смешкао. А шта би се догодило да после
толиких година зноја и трошкова није уследило преузимање у
царску службу, шта би онда почео његов господар с њим?
Наредио би да га бичују док не цркне. И кад год би се министар
сетио како се онај чифутин смешкао, спопала би га језа од страха
и беса.
Не, заиста, нису то била само лична осећања, већ политички
инстинкт који га је упућивао против Јевреја. Свет је био римски,
свет је живео у миру на основу јединственог, римскогрчког
система. Само су се Јевреји бунили, нису хтели да признају
благодети ове савршене организације која је везивала народе.
Велики трговачки пут према Индији, који је одређен за
преношење културе на Далеки исток, не може да се проведе у
дело докле год овај охоли, тврдоглави народ не буде згажен.
Нажалост, на двору нису уочавали опасност од Јудеје.
Царском палатом провејавао је благонаклон ветар за Јевреје.
Његов дебели колега Јунијус Тракс из правосуђа штитио их је. А
Јевреји су запосели и управу финансија. Само за последње три
године двадесет двоје их је уведено у списак племства. Увукли
су се у позориште, у књижевност. Зар се није управо физички
осећало како својим глупим празноверним књигама разједају
царство? Овај Клаудијус Регин баца сада то ђубре у бродским
товарима на тржиште. При помисли на Регина, стари министар
скупи ноге још више. Ма колико да му је био огаван, пред
његовом лукавошћу осећао је поштовање. А осим тога, овај
Регин има у своме ковчегу бисер, огроман, беспрекоран, нежно
ружичаст примерак. Радо би му откупио тај бисер. Веровао је да
би његова кожа била мање сува ако би га носио на прсту. По свој

46
прилици бисер би повољно деловао и на ожиљке на рамену; али
тај смрдљиви чифут је богат: новац га не мами, неће дати бисер.
Министар Талас је даље размишљао о немирима у Цезареји,
о Региновом прстену, о томе да ли би требало мобилисати сенат?
Нагло се баци на леђа, испружи се, зурећи упаљеним, сувим
очима у таваницу. Болови у стомаку су нестали, а и језа га је
прошла. Имао је једну замисао, изванредну замисао. Не, он се не
бакће са ситницама. Шта би постигао ако би она три пса у
циглани у Тибуру цркла? Нека господа Јевреји извуку своје
љубимце. Нека ону тројицу метну у чешњак или нека их ставе у
своје сабатске сандуке за кување. Он зна нешто боље. Он ће
Јеврејима за пуштање на слободу ове тројице написати рачун,
маснији него што би га ико из министарства финансија могао
искалкулисати. Обзнана, обзнана о Цезареји. Он ће ствар
Цезареје повезати са помиловањем ове тројице. Поднеће опет
цару обзнану о Цезареји. Већ седам месеци чека он на потпис:
овом приликом ће га добити. Не може се Јеврејима баш све дати.
Не могу им се изручити њихова три злочинца и уз то још и град
Цезареја. Или једно или друго. Пошто царица то жели, пустиће
се њени поштовани мученици на слободу. Али онда Јевреји
морају коначно да одустану од својих захтева у погледу
Цезареје.
Нареди да дође секретар. Затражи свој меморандум о
Цезареји. Колико се сећао, био је кратак и убедљив. То цар воли;
јер он неће да се мучи дуго с политиком, њега интересују друге
ствари. Уосталом, цар добро схвата, има бистру, оштру памет.
Ако га само наведе на то да меморандум честито прочита, имаће
и његов потпис за обзнану. А ова ствар са та три присилна
радника уопште се не може решити а да се, најзад, цео предмет
Цезареје не реши.
Овог пута цар мора да се определи. Била је то управо
благословена досетка Попеје да захтева пуштање на слободу ове
тројице.
Секретар му је донео меморандум. Талас га прелети
погледом. Приказао је ствар јасно и убедљиво.
Слободно становништво Цезареје састављено је од
четрдесет процената Јевреја и шездесет процената Грка и
Римљана. Међутим, у градској управи Јевреји имају већину. Они
су богати, а изборни статут уређује право гласа по економским
начелима. На оваквим начелима засновано право гласа показало
се углавном као исправно у покрајинама Сирији и Јудеји. Зашто

47
не би они који дају највећи део општинских приреза одређивали
и употребу тих приреза? У Цезареји, међутим, овакво право
гласа представља за већину становништва изванредну
окрутност. Јер Јевреји искоришћавају своју моћ у општинској
управи с нечувеном самовољом. Они јавни новац не
употребљавају за потребе становништва, већ шаљу несразмерно
велике износе у Јерусалим, за храм и у верске сврхе. Није чудо
да приликом избора увек долази до крвавих сукоба. Грци и
Римљани Цезареје сећају се с огорчењем да су они, када је тај
град под Иродом основан, били његови први становници, да су
градили луку од чијих прихода град живи. Напослетку, зар не
пребива римски гувернер у Цезареји, па насиље Јевреја над
Грцима и Римљанима у званичној престоници покрајине делује
још неиздржљивије. Према осетљивости Јевреја имало се заиста
довољно обзира уступајући им у Јерусалиму апсолутну
аутономију. Не вреди да се овом, никад задовољном народу, још
више излази у сусрет. Историја Цезареје, порекло и религија
претежног дела становништва, њихова лоза и њихова снага нису
јеврејски. Град Цезареја, на коме почива мир и безбедност целе
покрајине, неће схватити ако се најлојалнијем, царевини
највернијем делу њена становништва заувек ускрати његово и те
како заслужено право гласа.
Министар Филип Талас није у свом мудром и подмуклом
мишљењу прећутао аргументе Јевреја. Указао је на то да би у
случају измене изборног статута грчко-римско становништво
добило право располагања над свеукупним јеврејским градским
прирезима, што би, практично, представљало скоро потпуно
одузимање права својине јеврејским капиталистима. Одмах
затим врло је спретно доказивао како је то мало зло у односу на
огромну неправду да се званична престоница једне, за
целокупну источну политику тако важне покрајине, као што је, у
ствари, Јудеја, постојећим правом гласа доводи у зависност од
воље малог броја богатих Јевреја.
Читао је још једанпут. Испитао је брижљиво рукопис:
аргументи су му били убедљиви. Био је чврсто одлучен, смешкао
се уверено. Да, даће мање ‒ она три присилна радника, да би за
то Јеврејима отео велики, лепи лучки град ‒ Цезареју.
Дозвао је слуге, псовао је. Наредио је да се изнесу мангале,
јастуци, ћебад. Шта пада на памет тим глупанима, хоће ли да га
задаве том врућином? Трчкарао је на својим мршавим ногама
горе-доле, његове руке као у костура, оживеше. Тражио је за

48
следеће јутро хитну и важну аудијенцију код цара. Сада му је
био јасан његов пут, морао је да успе.
Није му се журило. Могао је хладно да ужива у својој
освети. Прошло је већ неколико деценија откад се Јеврејин
Теодор Цахејус смешкао. »Наблион«, баш заинат и заувек
остаће: »Наблион«. Он може да чека. Ако само буде потписана
обзнана којом Јевреји у Цезареји губе свој надмоћан положај
који су присвојили, не мора одмах да буде и објављена. Нека
онда мирно лежи месецима, па чак и годину, све док се јасно не
види почетак великог »Александровог похода«. У том ће облику
сутра предложити цару решење у вези с Цезарејом. Сигуран је да
ће му то успети. Смешкао се задовољно. Још пре вечере
издиктира одговор на питање министарства за молбе и жалбе за
царичин кабинет у вези с мишљењем о помиловању тројице
јеврејских присилних радника у циглани у Тибуру. Дебели
Јунијус Тракс чудиће се када види да министар Талас нема
ништа, ама баш ништа да приговори против пуштања на слободу
оне тројице.
За време вечере његови гости дубоко су се замислили
уочивши како стари мрзовољни министар уме да буде управо
раскалашан.

Јосиф се све више допадао Деметријусу Либану. Глумац

није био више сасвим млад, живот и уметност стајали су га
много снаге. Чинило му се као да се на плахости овог младића из
Јерусалима може поново распалити. Зар није Јосиф био повод да
је најзад своју велику и опасну замисао, приказивање Јеврејина
Апеле, обелоданио? Све чешће је позивао Јосифа у своју кућу.
Овај се ослобађао својих провинцијских манира, схватио је
хитру, окретну животну мудрост престонице, постао је светски
човек. Од оних бројних писаца које је упознао преко глумца брзо
је усвојио технику, па чак и вештину њихова заната. Водио је
политичке и философске разговоре са познатим људима,
љубакао се са женама које су му се свиђале, са робињама као и са
аристократкињама.
Јосиф је, дакле, живео угледно и пријатно. А ипак га је
често, када је био сам, обузимала нека нелагодност. Он је, разуме
се, знао да пуштање на слободу оне тројице невиних није могло
да уследи преко ноћи. Али, пролазиле су недеље, месеци, он је
чекао и чекао као што је чекао и у Јудеји. Разједало га је, морао је
силом да се уздржава да не изгуби поверење.

49
 Клаудијус Регин је затражио да му пошаље меморандум,
који је на царицу оставио такав утисак. Јосиф посла рукопис.
Чекао је жељно одговор великог издавача. Али овај је ћутао.
Јосиф је чекао четири дуге недеље: Регин је ћутао. Јосифу
постаде нелагодно при помисли на хладног и оштрог Јустуса.
Најзад га Регин позва на ручак. Једини гост осим Јосифа био
је Јустус из Тиберије. Јосифа испуни подозрење, предосећао је
да ће доћи до расправе. Није требало дуго да чека. Већ после
предјела домаћин рече да је прочитао Јосифов меморандум.
Значајан таленат за уобличавање, но садржај и аргументи су
слаби. Јустус се такође, својевремено, по налогу краља Агрипе,
изјаснио о случају ове тројице осуђених. Било би љубазно од
њега ако би им хтео саопштити своје мишљење. Јосифу
задрхташе колена. Мишљење целога Рима изгледало му је
наједанпут неважно пред мишљењем Јустуса из Тиберије.
Јустуса нису морали да моле. Случај ове тројице се може
разматрати само у вези с питањем Цезареје, а питање Цезареје се
може разматрати само у вези с целокупном источном политиком
Рима. Откад на Истоку командује маршал Корбуло, Рим је у
формалном погледу понекад попуштао али стварно никад. Уза
све поштовање према Јосифовом таленту, он не верује да ће се у
царској канцеларији донети одлука за његов меморандум, већ,
напротив, одлучиће извештаји и мишљење министарства
финансија и генералштаба. Он, Јустус, у меморандуму који је по
налогу свог краља Агрипе предао источном одељењу
канцеларије, истакао је у првом реду правну страну питања
Цезареје. Указивао је на пример Александрије, где Рим није
дозволио смицалице непријатеља Јевреја. Но он страхује да ће
министар Талас, који је ионако антисемита, а по свој прилици
подмићен од цезарејских Грка, упркос свим правним
аргументима повлађивати непријатељским намерама
нејеврејског становништва. Посматрано са становишта
целокупне римске источне политике, то је, нажалост, потпуно
оправдано.
Јустус се усправио на трпезаријском лежају; говорио је
оштро, логично, упечатљиво. Јосиф је слушао, лежећи, с рукама
скрштеним под главом. Наједанпут се усправи, нагну се преко
стола према Јустусу и рече непријатељски:
»Није истина да се у случају мученика из Тибура ради о
политици. Ради се о праведности, о човечности. Једино ради
праведности сам овде. Праведност! То вичем људима у лице

50
откад сам у Италији. Жељом за праведношћу убедио сам
царицу«.
Регин је окретао меснату главу од једног према другом.
Гледао је час Јосифово бледосмеђе мршаво лице, час Јустусово
жутосмеђе и мршаво.
»Знате ли, господо моја«, рече, и његов мукли глас био је
тронут, »да личите један на другог?«
Обојица су била запрепашћена. Погледали су се
испитивачки: јувелир је био у праву. Мрзели су се.
»Уосталом, могу вам рећи у поверењу, господо моја«,
настави Регин, »да се препирете око случаја који је решен. Да«,
рече им док су га они забезекнуто гледали, »питање Цезареје је
одлучено. Може још потрајати неко време док обзнана не буде
објављена; али је потписана и упућена гувернеру Сирије. Ви сте
у праву, докторе Јустусе. Питање Цезареје одлучено је на штету
Јевреја«.
Оба млада човека зурила су укоченим очима у Клаудијуса
Регина, који је поспано жмиркао. Били су толико пренеражени
да су заборавили један на другог и на своју препирку.
»То је најстрашнији ударац против Јудеје уназад више од сто
година«, рече Јосиф. »Страхујем да ће се због ове обзнане
пролити још много крви«, рече Јустус.
Ћутали су. Пили су.
»Настојте, докторе Јосифе«, рече Регин, »да ваши Јевреји
остану разборити«.
»Овде у Риму лако је давати савете«, рече Јосиф, а његов
глас био је испуњен искреном горчином. Седео је погнуте главе,
уморан, као исцеђен. Саопштење овог огавног, дебелог човека
толико га је ражалостило да у његовом срцу није било више
места ни за осећање понижења. Како су сада били смешни он и
његова мисија. Наравно, његов супарник је био у праву, он је све
предвидео, а оно што је он, Јосиф, урадио, била је само магла, а
његов успех празна слама.
Клаудијус Регин проговори.
»Уосталом, баш сада ћу«, рече, »пре него што буде
обелодањена обзнана, објавити ваш меморандум, докторе
Јустусе. Морате да га чујете«, обрати се неуобичајено жустро
Јосифу, »то је право мало ремек-дело«.
И он замоли Јустуса да прочита једну главу. Јосиф је, упркос
својој потиштености, слушао пажљиво, био се занео. Поред ових

51
јасних, снажних речи, његово бедно патетично трабуњање није
могло да опстане.
Дигао је руке од свега. Одустао је. Одлучио је да се врати у
Јерусалим, да прими скромну службу у храму. Спавао је те ноћи
рђаво, а и сутрадан је био потиштен. Јео је мало, без уживања,
није посетио девојку Луцилу, с којом је имао састанак. Пожелео
је да никад није дошао у Рим, већ да је остао у Јерусалиму, да не
зна ништа о тим гадним претећим стварима које се овде
припремају против Јудеје. Он је добро познавао град Цезареју,
његово пристаниште, велику четврт са амбарима, бродарска
друштва, синагоге, трговачке радње, јавне куће. Чак и грађевине
које су Римљани тамо подигли: гувернерова резиденција,
огромни кипови богиње Рима и првог цара, ма колико да су биле
озлоглашене, увећавале су славу Јудеје све док су њоме
управљали Јевреји. Међутим, ако пређе под управу Грка и
Римљана, ако постане римска престоница, све ће се обрнути.
Јевреји целе Јудеје, па и Јерусалима, биће само још трпљени у
својој сопственој земљи. При самој помисли на то, Јосифу се
измицало тле под ногама. Туга и гнев испуњавали су га од срца
па све до пора на кожи, тако да се скоро разболео.
Но, када му Деметријус Либан свечано и одлучно саопшти
да ће ипак играти Јеврејина Апелу, како би она три мученика из
Тибура била избављена, Јосиф се поново озари као у првом
непомућеном сјају свога успеха. Римски Јевреји прихватили су
глумчеву одлуку мирније но што се то могло очекивати после
њиховог првог узбуђења зато што је била зима, те представа
неће, бар засад, бити јавна, већ ће се одржати у малом приватном
позоришту у царским вртовима. У ствари, још само се прастари
Арон бунио; но он је ионако стално гунђао и мумлао неке псовке
против безбожне глумчеве намере и против целе те обесне
савремене генерације.
»Јеврејин Апела« био је први народни комад с певањем,
извођен у царском приватном позоришту. У позоришту је било
места за свега око хиљаду особа, високо друштво Рима завидело
је онима који су добили позивнице за ову премијеру. Били су
присутни сви министри, мршави Талас, дебели, доброћудни
Јунијус Тракс, министар за молбе и жалбе, чак и командант
гарде Тигелим. Затим радознала, весела игуманија весталки.
Јевреја није било много: елегантни Јулијан Алф, председник
општине Велија, и његов син; с тешком муком Јосиф је прибавио
позивницу и за Кајуса Барзаронеа и девојку Ирену.

52
 Завеса се полако диже. На позорници је стајао Јеврејин
Апела, средовечан човек, дуге, шиљате браде која је мењала
боју. Он је живео у неком обласном граду Јудеје, кућа му је била
мала, он, његова жена и многобројна деца живели су у једној
просторији. Половину његове оскудне зараде одузимају му
велика господа у Јерусалиму; од остатка половину узимају
Римљани у Цезареји. Када му је жена умрла, он се одселио.
Понео је мали свитак са вероисповестима, да га причврсти на
довратку куће и свој филактер, сандук-грејалицу за сабатска
јела, сабатски свећњак, своју многобројну децу и свог
невидљивог Бога. Он одлази на Исток, у земљу Парта. Гради
кућицу, причвршћује на довратку мали свитак са
вероисповестима, обавија филактер око главе и руке, окреће се
лицем према западу, према Јерусалиму, где се налази храм, и
моли се. Живи бедно, једва излази на крај, али он је с малим
задовољан па, штавише, шаље чак и понешто у Јерусалим за
храм. Али онда долазе они други, оних једанаест кловнова, они
су Парти, ругају му се. Скидају мали свитак са довратка и
узимају му филактер, гледају шта се тамо скрива, налазе исписан
пергамент и ругају се смешним боговима тог човека. Хоће да га
присиле да се клања њиховим боговима, светлом Ормузду и
тамном Ариману, а пошто он то одбија, вуку га за браду и за
косу, вуку га све док не клекне. Он не признаје њихове видљиве
богове, а они, опет, не признају његовог Бога. За сваки случај,
међутим, они му за олтаре својих богова одузимају оно мало
пара што је скупио, и онда убијају троје од седморо деце. Он
сахрањује то троје деце, хода између њихова три мала гроба,
седа и пева стару песму: И сеђасмо на водама вавилонским и
плакасмо. Уз то се некако чудновато гибао, а то је деловало
гротескно и тужно. Затим пере руке и опет одлази, сада на југ, у
Египат. Малу кућу коју је сазидао оставља, али узима са собом
свитак са вероисповестима, филактер, сандук-грејалицу,
свећњак, преосталу децу и свог невидљивог Бога. Зида нову
кућицу, узима другу жену, године долазе и пролазе, стиче
поново новац, и уместо она три убијена детета, жена му роди
четири друга. Сад, када се моли лицем према северу, где леже
Јерусалим и храм, не заборавља да сваке године шаље данак у
земљу Израел. Али ни на југу га његови непријатељи не
остављају на миру. И опет се појављује оних једанаест кловнова,
сада су то Египћани, и траже од њега да се клања њиховим
боговима, Изиди и Озирису, бику, овну и копцу. Али, појављује

53
се римски гувернер и наређује да га се окану. Оних једанаест
кловнова веома су смешни у свом разочараном повлачењу. А он,
Јеврејин Апела, још је много смешнији у својој радости што је
победио. И опет се његово сувоњаво тело гиба на неки чудноват
начин; али овог пута он игра пред Богом, игра пред ковчегом са
светим књигама. Гротескно подиже ноге све до побелеле браде,
дроњци његовог одела лепршају, коштуњавом, прљавом руком
удара по даирама. Љуља се, цео његов костур хвали невидљивог
Бога. Тако игра пред ковчегом завета. Висока римска господа у
гледалишту силно се смеју, кроз општи грохот јасно се чује
оштар смех министра Таласа. Но већина их је донекле зачуђена,
а оно неколико Јевреја зури збуњено, управо преплашено у
човека на позорници који скакуће, игра, љуља се. Сећају се
левита како светачки, са сребрним трубама, стоје на високим
степеницама храма, и првосвештеника, како усправно и
достојанствено, у сјају величанствене одежде и драгуља храма
ступа пред Бога.
Зар то није светогрђе што тај човек тамо на позорници
изводи? Али, најзад, ни римски гувернер не може више да штити
Јеврејина. Јер, Египћана је много, од оних једанаест кловнова
постало је једанаест пута једанаест, они сипају отровне оптужбе
у царево уво, и играју шаљиво, боцкају и штипају и бацају мале,
смртоносне стреле, и опет убијају три детета и још и његову
жену. На крају, Јеврејин Апела се опет сели, са свитком и
филактером, сандуком и свећњаком, децом и својим
невидљивим Богом, и овог пута стиже у Рим. Сада игра постаје
већ сасвим смела и дрска. Кловнови се не усуђују да га
непосредно муче, држе се крајева позорнице. Но ипак се,
скакућући као мајмуни, пењу на кров његове куће и упадају у
њу, разгледају шта се то налази у свитку а шта у
сандуку-грејалици. Подругљиво опонашају како се моли, овог
пута према истоку, где леже Јерусалим и храм. Оних једанаест
водећих кловнова носе веома смеле маске, портретске маске,
тако да се лако могу препознати министар Талас, велики
правник сената Касијус Лонгин, философ Сенека и други, врло
моћни непријатељи Јевреја. Али они више не могу да науде
Јеврејину Апели, њега штите цар и царица. Но они вребају да он
покаже неку своју слабост. И гле, он показује слабост. Жени се
неком домороткињом, ослобођеницом. И они сада прилазе тој
његовој жени, и ругају јој се. Певају неколико веома пакосних
куплета о обрезаном Апели, о његовом чешњаку и о његовом

54
смраду, о даху његовог поста, о његовом сандуку-грејалици.
Долази до тога да га жена у присуству његове деце исмејава зато
што је обрезан.
Онда је он отера и остаје сам с децом и својим невидљивим
Богом, под заштитом римског цара. Резигнирано и у силном
болу љуљкајући се, пева своју стару песму: Сеђасмо на водама
вавилонским и плакасмо, а издалека, сасвим тихо, исмејавају га
оних једанаест кловнова.
Гледаоци се окрећу и не знају, у ствари, треба ли да праве
весела или тужна лица. Окретали су се према царској ложи.
Царица рече гласно својим високим дечјим гласом, тако да се
могло надалеко чути, да ју је ретко који комад из савременог
стваралаштва заинтересовао као овај. Похвалила је сенатора
Марула, који је, опет, с лажном скромношћу одбијао ауторство
текстова. Цар је уздржан; његов учитељ књижевности Сенека
толико му је поповао о традицији да за сада не може никако да се
снађе у овој новој техници игре. Цар је млад, плав, његово
оштроумно лице лако је надувено; очи круже заинтересовано, а
ипак одсутно, над гледаоцима који не смеју да напусте
позориште пре него што он не крене. Јеврејска господа у
гледалишту стоје снуждено. Клаудијус Регин везује стењући
каишеве ципела и кад га питају, крешти нешто неразумљиво.
Јосифа кидају јед и признање. Очи су га заболеле од оне
заслепљујуће животне истине с којом је овај Јеврејин Апела
стајао на позорници. Да неко тако безобзирно може да смеша
сву комичност тог Јеврејина и његову озбиљну судбину,
испуњавало га је исто толиком нелагодношћу. Највећи број
присутних, у ствари, осећао је исто што и он. Незадовољни су, а
јеврејска господа управо снуждена. Стварно увесељен је био
једино министар Талас. Цар га је позвао заједно са министром
правде Траксом у ложу и замишљено рекао да га заиста занима
како ће Јеврејин примити извесну одлуку. Царица је Јосифу
пред свој полазак саопштила да ће већ сутра бити пуштена на
слободу његова тројица невиних.
Следећег дана, одмах после сванућа, она три мученика
пуштена су на слободу. У четврти вила, у летњиковцу Јулијана
Алфа, председника општине Велија, њих су, под надзором
лекара окупали, нахранили, обукли у скупоцена одела. Затим су
их ставили у путничка кола Јулијана Алфа. Дуж пута који је из
Тибура водио у Рим, стајале су групе Јевреја. Кад су пролазила
кола с тркачима напред, а великом пратњом за њима, изговарали

55
су благослов, прописан после спасења од велике опасности,
довикујући оној тројици:
»Нека су благословени ови који долазе. Нека је мир с вама!«
Код Тибурове капије била је огромна гужва. Овде су, усред
простора оивиченог стражом и војском, мученике чекали
председници пет јеврејских општина, поред државног секретара
Полиба из министарства за молбе и жалбе, једног од царичаних
церемонијара. Највише су очекивали писца Јосифа Бен
Матијаса, изасланика Великог савета у Јерусалиму, и глумца
Деметријуса Либана. Разуме се да је и овде глумац изазивао
највећу пажњу; али сви, без изузетка, и римска господа и Јевреји
показивали су једни другима витког младог човека с мршавим,
фанатичним лицем, смелим носем и плахим очима: то је био
доктор Јосиф Бен Матијас, који је издејствовао помиловање ове
тројице. То је био велики тренутак за Јосифа. Изгледао је млад,
озбиљан, узбуђен и достојанствен, речју, уочљива појава, чак и
поред глумца.
Најзад су стигла кола с оном тројицом. Извукли су их. Били
су врло слабашни, њихова су се тела љуљала овамо-онамо,
чудновато, механички. Празна погледа зурили су у она силна
лица, на оне силне свечане беле хаљине, слушали тупо
поздравне говоре пуне славља и величања. Присутни су тронуто
скретали један другом пажњу на полуобријане главе са
утиснутим жигом Е, и трагове окова изнад чукљева. Многи су
плакали. А глумац Деметријус клекну, погну главу у прашину
пута и пољуби ноге људима који су издржали толике патње за
Јахвеа и земљу Израел. Свет је био навикнут да га гледа као
комичара, народ се смејао кад год би га угледао, али никоме није
био смешан сада док је лежао пред оном тројицом у прашини,
док је љубио њихове ноге и плакао.
Следећег сабата одржала се велика служба у синагоги
Агрипина. Најстарији од оне тројице читао је прве стихове из
дела Списа одређеног за овај сабат; тешко, дубоко из грла,
извирале су речи. Пространа богомоља је до последњег кутка
била пуна света. Стиснути, неми и тронути стајали су дуж целе
улице. А Јосиф је био позван да по завршетку читања подигне
свитак Торе увис. Витак и озбиљан стајао је на узвишеном
месту, дижући високо свитак обема рукама, окрећући се, како би
га сви могли видети, гледајући својим плахим очима преко
безбројног мноштва. И погледи римских Јевреја били су упрти у

56
младог, блиставог човека, гледајући како пред њима подиже
свети свитак Списа.
Те зиме су три мученика били много слављени. Полако су се
опорављали, њихова изнурена тела поново су се освежила,
њихове обријане лобање покривале су се ретком, новом косом, а
ожиљци окова над чукљевима збрисани су по рецептима
Скрибона Ларга. Једна општина их је предавала другој, један
утицајни и богати Јеврејин другоме. Поштовање и величање,
које су им указивали, примали су прилично тупо, као данак који
им припада.
Полако, како им се враћала снага, почели су да говоре све
више. Испоставило се да су ови мученици свадљива, жустра,
џандрљива стара господа. Ништа им није било довољно
побожно и према прописима. Препирали су се међу собом и са
другима, кретали су се међу Јеврејима Рима као да се налазе у
Јерусалиму и као да су сви ови Јевреји потчињени њиховој
власти, наређивали су и забрањивали. Док их једног дана Јулијан
Алф не упозори, учтиво али одлучно, да његова Велија синагога
не лежи на подручју њиховог храма. На то су га они проклели и
хтели да га ставе под Велико проклетство и да позову остале
свештенике против њега. Свима лакну када је, најзад, опет
отпочела пловидба, тако да су ову тројицу могли у Путеолима да
сместе у брод за Јудеју.
Јосифов задатак у Риму био је завршен. Али он је ипак
остао. Циљ, ради кога је дошао у Рим, стајао му је јасно пред
очима: хтео је да освоји овај град. Постајало му је све јасније да
за њега постоји само један једини пут: књижевност. Мамила га је
велика грађа из историје његове земље. Одувек га је у старим
књигама његовог народа највише привлачила борба за слободу
Макабејаца против Грка. Сада му је тек било јасно шта га је
привукло овамо. Рим је био сазрео да прими мудрост и тајну
Истока. Његов је задатак био да прикаже свету онај
патетично-херојски период из древне старине Израела, како би
сви спознали: ова је земља изабрана, у њој је обитавао Бог.
Није ником говорио о својој намери. Наизглед је проводио
живот младог човека из доброг друштва, али је све што би видео,
чуо и доживео, доводио у везу са својим делом. У староставним
књигама проживљавао је муке предака који су узели на себе да
се не огреше о Јахвеове заповести, а на Форуму, у Ливијиним
колонадама Марсова поља, у јавним купатилима, доживљавао је
нови Рим.

57
 Пружила му се прилика да удобно живи. Кајус Барзароне
хтео је да уда своју кћерку Ирену. По мајчиној жељи изабрао је
за зета младог доктора Лицина из Велија синагоге, али он није
желео ту везу. Очи девојке Ирене биле су упрте истим
сањалачким одушевљењем у Јосифово мршаво, фанатично лице,
као и првога дана. Одуговлачило се са венчањем. Требало је да
Јосиф каже једну једину реч, и за сва времена могао би да се
скраси у Риму као зет овог богатог човека. То је било
примамљиво, то је значило миран, удобан живот, углед и обиље.
Али то је значило и повлачење. Није ли то био ипак премален
циљ?
Удвострученим жаром поче да ради. Припремао је
безгранчном савесношћу своју »Историју Макабејаца«. Није се
устручавао да као ђак учи латинску и грчку граматику. Вежбао
се у вештини изражавања на тешким одломцима. Радио је овако,
на овај мучан начин, целог пролећа док, најзад, није осетио да је
сазрео да почне сам да пише.
Тада се догоди нешто што га је потресло из темеља.
Тог раног лета, врло неочекивано и врло млада умре царица
Попеја. Желела је да умре млада, неувела, говорила је често о
смрти. Сада јој се жеља испунила. Чак и после смрти доказивала
је своју наклоност према Истоку. Својим тестаментом одредила
је да њено тело не буде спаљено већ, према обичају Истока,
балсамовано.
Цар, дубоко ожалошћен, приреди огромну свечаност. Кроз
град се кретала велика погребна поворка, музика, нарикаче,
хорови. Кретала се бескрајна поворка предака међу којима је
царица сада била последња. Воштане маске мртвих праотаца
биле су у ту сврху извађене из својих светих ковчега. Носили су
их глумци одевени у раскошне званичне одоре мртвих конзула,
председника, министара, а пред сваким мртвацем корачали су
његови ликтори са секирама и сноповима прућа. Онда се цела
поворка још једанпут гротескно поновила, а приказали су је
играчи и глумци који су карикирали оне претходне. У тој
поворци била је и мртва царица. Деметријус Либан није хтео да
пропусти да својој заштитници не укаже ову последњу, језиву
услужност, а Јевреји су вриштали од смеха и туге када је поред
њих пролазила ова скакутава, цупкава, болно-смешна прилика
њихове моћне заштитнице. Затим су дошле слуге покојнице,
огромна поворка њених чиновника, робова, ослобођеника, па
официри телесне гарде и на крају мртва царица коју су носила

58
четири сенатора. Седела је у наслоњачи, одевена у једну од оних
озбиљно скројених, а срамно провидних хаљина како је то
волела, балсамована с пуно вештине и у облацима мириса. За
њом цар, покривене главе, у једноставном црном оделу, без
ознака своје моћи. А за њим сенат и народ Рима.
Поворка се заустави пред говорничком трибином Форума.
Преци сиђоше из својих кола и седоше на столице од слоноваче,
а цар одржа посмртно слово. Јосиф виде Попеју, седела је на
столици као што је онда седела, с јантар-жутом косом и помало
подругљива израза. Цар заврши, а Рим последњи пут поздрави
своју царицу. Десетине хиљада људи стајале су с испруженим
рукама и отвореног длана, а преци се дигоше са својих места,
испружише руке с отвореним длановима и стајаху тако,
поздрављајући, један минут, а само мртва царица остаде да седи.
Јосиф је све време избегавао свог колегу Јустуса. Сада га
потражи. Шврљали су заједно кроз колонаде Марсовог поља.
Јустус примети да сада, после Попејине смрти, господа Талас и
другови, по свој прилици, неће више дуго чекати са
објављивањем обзнане. Јосиф слегну раменима. Пролазили су
ћутке између беспосличара покрај колонада. А онда ‒ и то баш
пред лепом радњом Кајуса Барзаронеа ‒ Јустус се заустави и
рече:
»И ако сада Јеврејима у Цезареји одузму њихова права, нико
жив неће то сматрати преваром. Јевреји у овој ствари не могу
бити у праву. Ако поднесу жалбе које би иоле биле оправдане,
Рим ће их саслушати и помоћи им. Па зар нису њихова тројица
невиних помилована? Рим је великодушан. Рим поступа благо са
Јудејом, блаже него са другим покрајинама«.
Јосиф пребледе. Је ли овај човек у праву? Његов успех,
пуштање на слободу оне тројице, зар је то било штетно за општу
политику Јевреја? На овај начин Рим је попуштањем у једној
споредној ствари, лажно могао да ублажи свирепост главне
одлуке? Изгубљена погледа зурио је у намештај пред магацином
Кајуса Барзаронеа, који је био изложен за продају.
Не одговори ништа, убрзо се растадоше. Јустусове речи су га
онерасположиле. То није смело да буде истина. Он је имао
својих сујетних дана, ко их нема? Али за ову тројицу невиних
залагао се искреним срцем, није погоршао ствар свога народа
ради личног ситног успеха.
Новом, загриженом ревношћу баци се на свој посао. Постио
је, мучио своје тело, заклињао се да се неће дотаћи жене пре него

59
што заврши своје дело. Писао је. Причао је свету причу о
чудесној борби свога народа за слободу. Патио је с мученицима
своје књиге, побеђивао с њима. С Јудом је поново освећивао
храм Макабејцима. Благо и величанствено вера га узе под своје
окриље. Веру, ослобођење, тријумф, сва узвишена осећања која
су га обузимала пред старим књигама, изливао је у своје дело.
Док је писао, био је изабрани борац Јахвеов.
Заборавио је Цезареју.
Почео је поново да живи ранијим животом, одлазио у
друштва, тражио жене, разметао се. Читао је своју књигу о
Макабејцима изабраном кругу младих књижевника. Честитали
су му. Послао ју је издавачу Клаудијусу Регину. Он одмах изјави
да преузима објављивање.
Али, истовремено, такође код издавача Клаудијуса Регина,
појавило се једно Јустусово дело »О идеји јеврејства«. Јосиф је
то сматрао подлим, јер ни Регин а ни Јустус нису му рекли пре
тога ништа о томе. Замерао је Јустусовој књизи да је сувопарна и
без полета. Изгледало му је да је оно што је сам написао бљутава
надувеност у поређењу са свежим, сажетим и убедљивим
Јустусовим текстом. Упоређивао је Јустусов портрет који је био
испред текста књиге са својим. Читао је мало Јустусово дело
други, трећи пут. Његово властито писање изгледало му је
детињасто, безнадежно.
Но, гле, не само девојка Ирена, сада жена доктора Лицина, и
благонаклони читаоци с десне обале Тибра, већ и књижевници и
млади снобови с леве обале, сматрали су да је књига о
Макабејцима добра. Јосифов углед порасте, његова ратничка
књига о Јеврејима деловала је као занимљиво и плодно
обнављање јуначког епа. Млади књижевници приближили су му
се, већ су почели да га подражавају. Прогласили су га вођом
једне школе. Угледне породице молиле су га да им у њиховом
кругу чита одломке из своје књиге. На десној обали Тибра
подучавали су децу из његове књиге. А дело Јустуса из Тиберије
нико није познавао, нико није читао. Књиговођа издавачког
пословања у кући Клаудијуса Регина исприча Јосифу да је
Јустусова књига продата у 190, а Јосифово дело у 4200
примерака, а потражња из свих покрајина, нарочито са Истока,
стално расте. Јустус као да се био повукао из Рима. Јосиф га тих
месеци свог књижевног успеха нигде не срете.

60
 Зима прође, а рано пролеће донесе упечатљив приказ римске
моћи, дуго припремани тријумф Рима над Истоком, поносни
зачетак новог »Александровог похода«. Суседно царство на
Истоку, царство Парта под Вологесом, једина велика сила
познатог света осим Рима, било се заморило од дугог ратовања и
напустило спорну територију. Уз свечани церемонијал цар
лично затвори двери Јанусова храма у знак да је на земљи
завладао мир. А онда величанствено прослави ову прву велику
победу над Истоком који ће поново освојити. Јерменски краљ
Тиридат морао је лично да се појави пред њим, да би из његове
руке примио круну као лено. Месецима је источњачки владар с
огромном пратњом, коњаницима и раскошним поклонима,
златом и измирном путовао према Западу, на поклоњење
римском цару. На целом Истоку шириле су се легенде о три
краља са Истока, према којима су они кренули на пут да се
поклоне пред звездом која се рађала на Западу. Министра
финансија у Риму мориле су, уосталом, тешке бриге ‒ како да
плати сву ту раскош која је, разуме се, ишла на терет царске
благајне.
Када је поворка краља Тиридата, најзад, ступила на тле
Италије, једном прокламацијом позвани су сенат и народ да
присуствују поданичком поклоњењу Истока пред царем. По
свим улицама тискали су се радозналци. Војници цареве гарде
правили су двојни ред. Кроз њихове редове корачао је
источњачки краљ у ношњи своје земље, са тијаром на глави,
кратком персијском сабљом за појасом; но оружје је било
безопасно јер је било заковано за корице. Тако је пролазио преко
Форума, пењао се уз подијум на коме је римски цар престоловао,
погнуо је чело ка земљи. Међутим, цар му је скинуо тијару а на
њено место ставио му је дијадему. А онда трупе ударише
копљима о штитове и повикаше, како су то данима вежбали:
Поздрав цару, владару, императору, богу!
На једној трибини у Светој улици, која је водила преко
Форума, присуствовали су почасни гости из покрајина овом
призору, међу њима је био и Јосиф. Дубоко узбуђен гледао је
Тиридатово понижавање. Борба између Истока и Запада била је
прастара. Персијанци су својевремено знатно обуздали Запад,
али онда је Александар за векове потиснуо Исток. Последњих
деценија, а нарочито откада су пре једног века Парти сатрли
једну велику римску армију, изгледало је као да Исток опет
напредује. У сваком случају осећао се духовно надмоћним.

61
Јевреје је испуњавала нова нада да ће Спаситељ васкрснути на
Истоку, како су то објављивала стара пророчанства, а Јерусалим
постати престоница света. А сада је Јосиф морао да гледа, јасно,
сопственим очима, како Тиридат, брат моћног владара на
Истоку, пред Римом спушта чело у прашину. Царство Парта
налазило се далеко, њихови војни подухвати били су скопчани с
огромним тешкоћама. Још су тамо живели унуци оних који су
великог римског генерала Красуса и његову армију потпуно
потукли. А ипак су Парти склопили овај бедни компромис. Он,
тај партски принц, пристао је да му закују сабљу у корицама.
Само извесну аутономију задржао је својом иако позајмљеном
дијадемом. Када се моћни Парт тим задовољавао, зар није била
лудост што се у малој Јудеји веровало да би се могли ухватити у
коштац са римском моћи? Јудеја се могла лако освојити,
окружена романизираним покрајинама. Више од једног века Рим
је усавршавао своју управу и своју војну технику. Оно што су
Осветници Израела трабуњали у Плавој дворани у Јерусалиму
била је права лудост. Јудеја је морала, као и сви остали, да се
прилагоди свету. Бог је био у Италији, свет је био римски.
Одједном се Јустус створи крај њега.
»Краљ Тиридат лоше изгледа поред ваших Макабејаца,
докторе Јосифе«, рече.
Јосиф га погледа, био је жут у лицу, скептичан, помало
огорчен и много старији од њега, иако то није био. Да ли му се
руга, шта ли, у ствари, треба да значе његове речи?
»Свакако сам, међутим, мишљења«, рече, »да је ова у
корицама закована сабља мање симпатична од исукане«.
»Али у много случајева мудрија, а у неким чак и херојскија«,
одговори Јустус. »Збиља«, рече, »штета што тако обдарен човек
као што сте ви израста у таквог штеточину«.
»Ја и штеточина?« узбуни се Јосиф.
Крв му навре што је неко тако јасно и отворено формулисао
магловите приговоре који су га понекад ноћу мучили.
»Моја књига о Макабејцима показала је Риму«, рече, »да
смо ми Јевреји још увек Јевреји, а не Римљани. Је ли то штетно?«
»И цар ће сада повући потпис са обзнане о Цезареји, зар
не?« упита га Јустус благо.
»Обзнана још није објављена«, одговори Јосиф јетко. »Има
људи«, цитирао је, »који знају шта је Јупитер шапнуо Јунони«.

62
 »Страхујем«, примети Јустус, »да сада, пошто је Рим своју
ствар с Партима довео у ред, нећете морати дуго да чекате на
објављивање«.
Седели су на трибини, пролазила је коњица у парадној
униформи, али опуштена, немарна држања. Гомила је пљескала,
официри су охоло гледали преда се, ни десно ни лево.
»Не би требало самог себе да заваравате«, рече Јустус скоро
презриво. »Знам«, одмахну главом«, ви сте написали класичан
приказ наших ратова за ослобођење. Ви сте јеврејски Тит
Ливије. Само, видите, ако наши живи Грци данас читају о
мртвом Леониди, онда то остаје безазлена, академска забава.
Али ако наши Осветници Израела у Јерусалиму читају вашу
историју Јуде Макабејца, онда им се ужагре очи и они погледом
траже оружје. Сматрате ли то пожељним?«
Сад је пројахао човек са закованом сабљом. Сви на трибини
устадоше. Народ му је клицао френетично.
»Цезареја је«, рече Јустус, »коначно отргнута. Ви сте то
Римљанима донекле олакшали. Хоћете ли им пружити још друге
могућности да и Јерусалим претворе у римски град?«
»Шта ту један јеврејски писац може данас да учини? Ја нећу
да се Јудеја утопи у Рим«, рече Јосиф.
»Једном јеврејском писцу«, одговори Јустус, »мора пре
свега да буде јасно да се свет данас не може изменити гвожђем
или златом«.
»И гвожђе и злато постају дух ако се употребе за духовне
ствари«, рече Јосиф.
»Лепа реченица за ваше књиге, господине Ливије, ако
немате да изнесете баш ништа стварно«, подругљиво ће Јустус.
»А шта би Јудеја требало да учини ако не жели да потоне?«
одврати му Јосиф новим питањем. »Макабејци су победили зато
што су били спремни да погину за своје убеђење и своју
спознају«.
»Ја у томе не могу да видим никаквог смисла«, одговори
Јустус, »да се умре за једну спознају. Погинути за убеђење,
ратнички је начин. Задатак књижевника и јесте да их пренесе
другима«. »Не верујем«, настави, »да је невидљиви Бог
Јерусалима данас тако јефтин као бог ваших Макабејаца. Не
верујем да би било учињено нешто нарочито ако неко за њега
умре. Он захтева више. Веома је тешко за овог невидљивог Бога
сазидати невидљиви дом. Ни у ком случају није тако једноставно
као што сте ви то замишљали, докторе Јосифе. Ваша ће књига

63
можда унети нешто од римског духа у Јудеју, али свакако ништа
од јеврејског духа у Рим«.
Јосифа је овај разговор са Јустусом заокупљао знатно више
него што је он то желео. Узалуд се убеђивао да из Јустуса говори
само завист зато што су његове књиге имале успеха, а Јустусове
нису. Оно што је Јустус изнео против њега, погодило га је и није
то могао да истргне из срца. Читао је књигу о Макабејцима,
призивао у помоћ сва племенита осећања из оних самотних ноћи
док је писао своју књигу. Узалуд. Морао је са Јустусом да изведе
ствар на чистину. Даље се тако није могло живети.
Одлучи да питање Цезареје прихвати као повод. Ето, већ
годину дана му стављају стално под нос ту глупу обзнану.
Једино питање Цезареје даје Јустусовим мислима право против
њега. У реду. Ако би заиста требало да се одлучи на штету
Јевреја, онда ће се покорити, онда није у праву, онда његова
књига о Макабејцима не представља прави јеврејски дух, онда је
Јустус велики човек, а он ситан, сујетан лакташ.

64
 Дани су пролазили у мучном ишчекивању. Најзад није више
могао да издржи ту неизвесност. Узео је коцке. Ако падну
повољно, онда ће одлука бити у корист Јевреја. Обртао је
чиграсте коцке. Оне су пале неповољно. Обрнуо их је још
једанпут. Оне су опет пале неповољно. Обрнуо их је трећи пут.
Овог пута су пале повољно. Он се тргне. Био је узео, заиста
ненамерно, оштећену коцку.
Као и увек, зажелео је да се врати у Јудеју. За тих осамнаест
месеци боравка у Риму он је много заборавио о Јудеји, губио ју је
из вида, морао је натраг да из ње црпе снагу.
Убрзано се припремао за одлазак. Много Јевреја је стајало
код капије трију путева, одакле су полазила кола којима је
требало да се одвезе до брода у Остији. Троје од присутних су га
отпратили и даље: Ирена, жена доктора Лицина, глумац
Деметријус Либан и књижевник Јустус из Тиберије.
Деметријус је успут говорио о томе како ће и он једанпут
путовати у Сион, и то заувек. Не, неће морати више дуго да чека.
Не верује да ће наступати више од седам или осам година. А
онда ће најзад видети Јерусалим. Он сања о храму који се
блештаво уздиже над градом са својим огромним терасама,
својим белим и златним дворанама. Он сања о завеси која одваја
светињу храма, о најскупоценијој тканини познатог света. Он
познаје сваки детаљ светилишта, по свој прилици боље од
многих који су га видели сопственим очима, толико пута је
тражио да му се прича о њему.
Стигли су у пристаниште Остију. Сунчани сат показивао је
осми час. Јосиф је рачунао детињасто, мучно и упорно. Прошло
је годину дана, седам месеци, дванаест дана и четири сата откад
је отишао из Јудеје. Одједном га спопаде скоро телесна жудња за
Јерусалимом.
Пријатељи су стајали на обали: озбиљна и тиха Ирена,
подругљиви и туробни Јустус и Деметријус који је пружио
широким гестом руку с отвореним дланом, нагнувши се напред.
То је било више од опроштајног поздрава Јосифу, то је био
поздрав целој далекој, жарко прижељкиваној земљи.
Људи су нестали. Нестали су Остија, Рим, Италија. Јосиф је
пловио на отвореном мору. Пловио је у Јудеју.
Истим бродом путовао је с њим тајни курир који је
гувернеру Јудеје носио наређење да објави граду Цезареји
царску одлуку о изборном статуту.
 Други део

ГАЛИЛЕЈА

Тринаестог маја у девет сати пре подне примио је гувернер

Гесијус Флор магистрата Цезареје и саопштио му царску одлуку
о изборном статуту којим су Јевреји изгубили власт над
званичном престоницом земље. У десет сати владини
представници објавили су едикт са говорничке трибине на
великом Форуму. У радионици браће Сакинт већ се у бронзи
изливао текст обзнане, како би се у том облику за вечита
времена сачувао у архивама града.
Међу грчко-римским становништвом завладало је силно
весеље. Свечано су биле окићене огромне статуе на улазу у луку,
стубови са киповима богиње Рима и оснивача монархије и
попрсја владајућег цара на угловима улица. Музике, хорови,
пролазили су улицама. У пристаништу се бесплатно точило
вино. Робови су добили слободан дан.
Домови Јевреја, иначе толико живахни, замрли су. Радње су
биле затворене. Страх пред прогонима тескобно је притискивао
људе по ужареним улицама.
Сутрадан је био сабат. Када су Јевреји хтели да посете
главну синагогу, пред капијом наиђоше на вођу неког грчког
ударног одреда који је са својим људима приносио на жртву
птице. Такве жртве приносили су губавци, а у целој предњој
Азији најрадије су се ругали Јеврејима тиме што су их
проглашавали потомцима египатских губаваца. Слуге синагоге
позвале су Грке да за своју жртву потраже неко друго место.
Грци су подругљиво одвратили да су прошла времена када су
Јевреји у Цезареји могли да заповедају. Јеврејски чиновници
обратили су се стражи. Она је изјавила да мора тек да затражи
упуте. Неке усијане јеврејске главе нису више хтеле да трпе ову
дрску церемонију Грка и покушали су да силом отму жртвену
посуду. Каме и ножеви заблисташе. Било је мртвих и рањених,
умешале су се римске трупе. Похапсиле су неколико Јевреја као
виновнике немира, а Грцима су запленили жртвени суд. Ко год је
од Јевреја могао, бежао је са својом имовином из Цезареје; свици
са светим списима однесени су на сигурно место.

66
 Догађаии у Цезареји, обзнана и њене последице,
проузроковали су да је устаничко ратовање, које је Јудеја равно
сто година водила против римске силе, плануло сада свуда у
земљи, с новим, дивљим огорчењем. Досада су, бар у
Јерусалиму, обе странке реда ‒ аристократски "Непоколебљиво
праведни" и грађански "Уистину правоверни", могле да спрече
насиља против Римљана. Сада, после обзнане о Цезареји,
надјачала је трећа странка, Осветници Израела.
Отворено им је прилазило све више људи из редова Уистину
правоверних, па чак им је пришао и начелник управе храма,
доктор Елеазар Бен Симон. Свуда се виђао њихов знак, реч
Макаби која је означавала иницијале хебрејске реченице: »Ко је
као ти о Господе«, а то је била парола устанка. У Галилеји се
наједанпут појави агитатор Нахум, син вође родољуба Јуде, кога
су Римљани погубили. Преко десет година није се појављивао,
веровало се да је погинуо, а сад је крстарио градовима и селима
северне провинције, и масе су му свуда прилазиле.
»На шта још чекате?« преклињао је ватрено, натмурене и
огорчене слушаоце. »Већ само присуство необрезаних каља
вашу земљу. Њихове легије табају дрско преко камених плоча
наших храмова, њихове трубе креште огавно уз свету музику Ви
сте изабрани да служите Господу: ви не можете да се клањате
Цезару, свињождеру. Сетите се великих поборника Господњих:
Пинхаса, Елија, Јуде Макабејца. Зар вас не угњетавају довољно
ваши сопствени тлачитељи? Зар да вам још и странци отму
благослов који је Јахве одредио за вас, да би тиме могли да
приређују гладијаторске игре и хајке на животиње? Не
дозволите да вас застраши кукавичлук Уистину правоверних!
Зар да вам зачепи губицу похлепа за профитом Непоколебљиво
праведних, који милују руку угњетача зато што им она штити
кесе с новцем! Време се испунило. Царство небеско је близу. У
њему сиромах вреди исто онолико колико и богаташ. Месија се
родио, он само чека на то да се побуните, онда ће вам се
приказати. Побијте кукавице Великог савета у Јерусалиму!
Побијте Римљане!«
Наоружани одреди Осветника Израела, за које се мислило да
су збрисани, појавили су се опет у целој земљи. У Јерусалиму је
дошло до бурних побуна. По унутрашњости су нападани
Римљани, који су се без војничке заштите нашли на друмовима,
и одвлачени су као таоци. Пошто је баш у то доба царска
финансиска управа свирепо утеривала извесне пореске

67
заостатке, појавиле су се на улицама младе присталице
Осветника Израела са кутијама за прилоге, просјачећи код
пролазника: Дајте неку милостињу за бедног, несрећног
гувернера. Гесијус Флор одлучи да иступи оштро, те постави
захтев да му се изруче коловође. Домаће власти изјавиле су да их
не могу пронаћи. Гувернер нареди да војска претражи кућу по
кућу на Горњем тргу и у пограничним улицама где се
претпостављало да се налазе главна седишта Осветника
Израела. Смртне пресуде су пљуштале. Закон је дозвољавао да
се римски грађани могу погубити само мачем. Гесијус Флор
нареди да се осуђеници Јевреји срамно прикују за крст чак и ако
су носили златан прстен Другог римског племства. А када је
требало да буђу осуђена и два члана Великог савета, појави се
пред официрима преког суда принцеза Беренике, сестра
титуларног краља Агрипе. Да би оздравила од неке тешке
болести, она је учинила тежак завет, те је потшишала косу
сасвим кратко и није носила никакав накит. Била је то лепа жена,
у Јерусалиму много омиљена, и радо виђена и на римском двору.
Њен начин хода био је чувен у целом свету. Од немачке границе
до Судана, од Енглеске па све до Инда, ниједној жени не би се
могло више поласкати него кад би јој се рекло да хода као
принцеса Беренике. А сада је ова жена корачала скрушено, као
они који моле заштиту, босих ногу, у црној, само гајтаном
придржаној хаљини, погнуте главе с кратком косом. Поклонила
се пред председавајућим и замолила милост за оба свештеника.
Официри су испрва били учтиви, почели су с галантним шалама.
Али пошто принцеза није одступила, постали су хладни и
одсечни, на крају управо груби, и Беренике је, најзад, била
присиљена да се повуче понижена.
За тих пет дана, у Јерусалиму је преко три хиљаде људи
изгубило животе, међу њима и око хиљаду жена и деце.
Град је кључао у пригушеном узбуђењу. Досад су већином
сељаци и пролетери прилазили Осветницима Израела, сада им се
прикључило много грађана. Свуда се шапутало, па чак и
отворено викало: прекосутра, не, већ сутра ће се подићи цела
земља против римског насиља. Домаћа влада, сабор
првосвештеника и Велики савет посматрали су забринуто како
су се ствари окренуле. Цео виши слој желео је споразум с Римом,
плашио се рата. Непоколебљиво праведни, већином аристократе
и богати људи, који су држали најважнија места у државној
управи, прибојавали су се да ће се рат против Рима неизбежно

68
завршити револуцијом против њихове сопствене власти, јер су
одувек круто и охоло одбијали скромне захтеве сељака-закупаца,
ситних грађана, пролетера. Уистину правоверни, странка
доктора јерусалимског храма, научници, демократи којима је
била привржена велика маса народа, веровали су да треба
препустити Богу да поново успостави стару слободу државе,
одвраћали су од сваког насиља, све док Римљани не такну у
науку, у 613 Мојсијевих заповести.
Вође обеју странака обратише се хитно краљу Агрипи који
је боравио у Египту, молећи га да посредује између устаника и
римске владе. Овом краљу праву власт оставили су Римљани,
додуше, само у Трансјорданији и у неким градовима Галилеје,
ограничавајући је у Јудеји на главни надзор над храмом. Али још
је носио краљевску титулу, сматрали су га првим човеком међу
Јеврејима, био је омиљен. На молбу јеврејске владе отишао је
најхитније у Јерусалим, вољан да лично говори масама.
Десетине хиљада људи слегло се да га чује на великом тргу
пред палатом Макабејаца. Стајали су густо збијени, за њима су
биле старе градске зидине и узаним мостом пресвођен дубоки
кланац, а иза њега, бела и златна, уздизала се Западна дворана
храма. Маса поздрави краља потиштено, напето, помало
подозриво. А онда у капији палате, међу официрима који су се
клањали, појави се принцеза Беренике, опет у црнини, али овог
пута не у хаљини оне која моли милост, већ у тешком брокату.
Под кратком косом, њено дугуљасто, племенито лице, изгледало
је много смелије. Сви су умукли када је изашла из палате, као
што умукну богомољци који на дан младине чекају на млад
месец који је међу облацима и невидљив, и коме се радују када
се појави. Принцеза је полагано силазила низ степенице према
своме брату, брокат се тешко борао око ње, иако је тихо
корачала. А када је подигла обе руке с длановима према народу,
одвратили су жарко, бурно: Буди нам поздрављена, Беренике,
кнегињо која долазиш у име Господње.
А онда краљ поче да говори. Убедљивим речима изложио је
колико је безнадежан устанак против римских протектора.
Указивао је на сву бесмисленост оваквог подухвата. Зар се нису
сви народи света помирили с чињеницама? Грци, који су се
могли одржати против целе Азије, Македонци, чији је
Александар некада посејао семе светског царства, зар данас нису
довољне две хиљаде римских војника за обе земље заједно?
Галија је имала 305 разних племена, имала је изванредна

69
природна утврђења, производила је све сировине у сопственој
земљи, па зар није било довољно 1200 војника, не више него што
је ова земља имала градова, да угуше и најмању помисао на неку
побуну? Две легије биле су довољне да осигурају римски ред у
огромном, богатом Египту са његовом старом културом. С
Германима, који су познати по својој напраситој нарави,
излазило се на крај са четири легије, те се у целој области с ове
стране Рајне и Дунава путовало исто тако безбедно као и у самој
Италији.
»Зар заиста немате«, затресе краљ забринуто главом,
»никакво мерило о сопственој слабости и снази Рима? Ето,
реците ми, где вам је флота, где артиљерија, где су финансијски
извори? Свет је римски: одакле ћете намакнути савезнике и
помоћ? Из ненастањене пустиње, можда?«
Краљ Агрипа образлагао је својим Јеврејима, као неразумној
деци. Ако се добро размотри, порези које Рим захтева нису
превисоки.
»Размислите само, Александрија сама даје у једном месецу
више пореза него цела Јудеја за годину дана. А зар Рим не пружа
много тога за ове порезе? Зар није створио изванредне путеве,
модерне водоводе, експедитивну, способну управу?« Великим,
усрдним гестом преклињао је скуп. »Ваш брод се још налази у
луци. Будите разумни. Не крећите у страховито невреме и
сигурну пропаст«.
Краљев говор оставио је дубок утисак. Многи су узвикнули
да нису против Рима већ само против овог гувернера, против
Гесијуса Флора. У том тренутку спретно су се умешали
Осветници Израела. Млади, отмени доктор Елеазар захтевао је
пред свима, упечатљивим речима, да краљ као први потпише
ултиматум Риму којим би се захтевало да се гувернер сместа
опозове. Агрипа поче да узмиче, покуша да одуговлачи, да
скрене целу ствар. Елеазар је захтевао јасан одговор, краљ одби.
Све више их је викало: »Потпис! Ултиматум! Доле Гесијус
Флор!« Расположење се преокрену. Викало се како и краљ
шурује са гувернером, сви они само хоће да експлоатишу народ.
Већ су се неки младићи одлучна изгледа пробијали у близину
краља. Овај је у последњем тренутку успео да се под заштитом
своје господе повуче у палату. Сутрадан је напустио град, веома
огорчен отпутовао је у своје безбедне трансјорданске покрајине.
После овог пораза феудалне господе и владе радикали су
потерали свим средствима ствари до крајности. Већ сто година

70
од оснивања монархије, цар и сенат Рима слали су недељно
жртву за Јахвеа и његов храм. Сада је доктор Елеазар, као
начелник управе храма, издао свештењицима на служби
упутство да више не примају ову жртву. Узалуд су га
преклињали првосвештеник и његов колегијум да не изазива
заштитничку силу на тако нечувен начин. Доктор Елеазар врати
цареву жртву с поругом.
То је био знак за јеврејске малограђане, сељаке и пролетере
да отворено устану против Римљана и против својих сопствених
феудалних господара. Римски гарнизон био је слаб. Осветници
Израела запосели су за кратко време све стратешки важне тачке
града. Запалили су финансијску управу, уништили су уз
клицање масе пореске спискове и хипотекарне пописе. Разорили
су и опљачкали куће многих омрзнутих аристократа. Затворили
су римске трупе у палати Макабејаца. Римљани су ово последње,
јако утврђено упориште, храбро бранили. Али њихов положај
био је безизлазан и када су им Јевреји обећали слободан одлазак,
под условом да предају оружје, они су радосно прихватили
понуду. Обе странке потврдиле су споразум свечаном заклетвом
и часном речи. Но чим су опседнути положили оружје,
Осветници Израела напали су на разоружане и почели су да их
убијају. Римљани се нису одупирали, нису молили ни за живот,
али су викали: Заклетва! Уговор! Викали су то у хору и, на крају,
викао је само још један једини: Заклетва! Уговор! а ондаје
занемео и он. То се догодило једног сабата 7. септембра, 20.
елула по јеврејском рачуну.
Тек што прође занос догађаја, а цео град обузе дубока
стрепња. Ово рђаво осећање потврдиле су ускоро вести да су у
многим градовима са мешовитим становништвом Грци
насрнули на Јевреје. У самој Цезареји оног црног сабата
двадесет хиљада Јевреја је поклано, остале је гувернер потерао у
бродоградилишта и прогласио робовима. Као одговор на ово
Јевреји су, у градовима где су били у већини, разорили грчке
квартове. Већ вековима су се Јевреји и Грци, који су становали
дуж обале у Самарији, на граници Галилеје, у истим градовима,
међусобно мрзели и презирали. Јевреји су се поносили својим
невидљивим Богом, били су убеђени да ће Месија доћи само за
њих, били су охоли јер су се сматрали изабранима. Грци су се
ругали њиховом празноверју, смешним варварским обичајима, и
сваки је свом суседу чинио нажао где год је могао. Одувек су
међу њима биле крваве кавге. Сада су далеко преко граница

71
Јудеје беснеле пљачке, убиства, паљевине и земља се напунила
лешевима.
Када се већ дотле стигло, Цестијус Гал, генерални гувернер
Сирије одлучи да најзад у Јудеји заведе ред. Тај стари скептик
био је убеђен да се човек ређе и мање горко каје због онога што
не учини него због онога што је учинио. Но, пошто се ствари
изродише тако гадно, није се смела показати лажна слабост:
требало је Јерусалим енергично казнити.
Цестијус Гал мобилисао је целу дванаесту легију, уз то још
осам пукова сиријске пешадије. Захтевао је и од вазалних
држава значајно учествовање. Јеврејски титуларни краљ Агрипа
је, у жељи да докаже Риму своју савезничку верност, позвао сам
под заставу две хиљаде коњаника, три пука стрелаца, и ставио се
лично на њихово чело. Исцрпно, до у најмању ситницу,
Цестијус Гал припреми програм казнене експедиције. Није чак
заборавио ни на вести о победама помоћу огњеног телеграфа.
Када буде излазио као пресудитељ у Јерусалиму, требало је да
Рим то сазна још истог дана.
Огромном снагом провали са севера у побуњеничку земљу.
Заузео је, тачно по програму, лепо насеље Забулон, опљачкао га
и спалио. Заузео је затим пристанишни град Јопе. Опљачкани,
спаљени градови, побијени људи оцртавали су његов пут док је,
тачно по програму, 27. септембра стигао пред Јерусалим.
Али овде је запео. Деветог октобра, тако је био прорачунао,
освојиће утврђење Антонија а десетог храм. Данас је био већ
четрнаести, а утврђење Антонија се још увек држало. Осветници
Израела нису оклевапи да наоружају безбројне поклонике који
су стигли поводом празника сеница, град је био пун
добровољаца. Освануо је и 27. октобар. Цестијус Гал је већ
стајао месец дана пред Јерусалимом, а телеграфисти су још увек
узалуд чекали покрај брижљиво припремљених пожарних
станица, већ страхујући да није апарат затајио и да ће бити
кажњени. Цестијус је наредио долазак нових трупа, довукао је уз
велике жртве све опсадне машине у положај под зидине,
припремио је за 2. новембар коначни јуриш с таквим средствима
да би, према свим предвиђањима, морао да успе.
Јевреји су се држали храбро. Али шта је могла појединачна
храброст против надмоћне организације Римљана? Шта је, на
пример, могао да користи дирљиви испад тројице стараца, који
су првог новембра, дан пре јуриша, сами пошли пред зидине да
запале римску артиљерију? У по бела дана појавила су се

72
наједанпут пред римским стражама тројица прастарих Јевреја са
знаком Осветника Израела, с појасом на коме су била слова
Макаби, односно иницијали хебрејских речи: »Ко је као ти, о
Господе?« Испрва се поверовало да су преговарачи и да треба да
донесу неку посланицу опседнутих, али они нису били никакви
преговарачи, већ су, напротив, дрхтавим старачким рукама
одапели запаљене стреле против машина. То је очигледно било
безумље, и Римљани су их ‒ шта су друго могли учинити с
безумницима ‒ смакнули зачуђено, добродушно се шалећи,
скоро сажаљиво. Још истог дана испоставило се да су то била она
три члана Великог савета, Гађа, Јехуда и Натан, које су
својевремено царски судови осудили на присилан рад, а онда
благонаклоно пустили на слободу. Римљани су стално наводили
ово помиловање као убедљив пример своје добронамерности,
доказујући тиме да главну кривицу за настале немире не сноси
римска строгост, већ јеврејска тврдоглавост. И у говорима
Непоколебљиво праведних и Уистину правоверних важну улогу
играло је то помиловање као доказ римске великодушности. Она
три мученика нису више хтела да се крећу по граду као живи
пример за племенитост исконског непријатеља. Њихово срце
припадало је Осветницима Израела и тако су се одлучили на ово
фанатично херојско дело.
Вођа Макабејаца знао је, међутим, врло добро да се самим
убеђењем врло мало може постићи против опсадних машина
Римљана. Спремни да град не предају, али без наде да га могу
одржати, посматрали су припреме за последњи јуриш који је
морао да уследи идућег дана.
Он није уследио. У ноћи је Цестијус Гал издао наређење да
се опсада прекине, почео се повлачити. Изгледао је болесно и
унезверено. Шта се догодило? То нико није знао. Салетели су
питањима пуковника Паулина, ађутанта Цестијуса Гала. Овај је
слегао раменима. Генерали су вртели главом. Цестијус за овако
изненађујуће наређење није објавио никакве разлоге, а
дисциплина је забрањивала било каква питања. Армија је почела
да узмиче.
Прво запањени, у неверици, затим одахнувши, а онда с
неизмерним ликовањем Јевреји су гледали овај одлазак
опсадничке војске. Оклевајући, још увек подозревајући неки
тактички маневар, кренули су са великом снагом у потеру. Било
је то за Римљане тешко повлачење. Из Јерусалима су жестоко
притиснули побуњеници. У северној области, кроз коју су

73
Римљани морали да прођу, организовао је неки Симон Бар
Гиора, галилејски вођа добровољаца, огорчено устаничко
ратовање. Сада је овај Симон Бар Гиора, после брзог
заобилазног покрета, са главнином својих снага заузео кланац
Бет Хорон. Име овог кланца звучало је дивно у ушима јеврејских
устаника. Овде је Господ зауставио сунце како би генерал Јосуа
извојевао победу за Израел: овде је Јуда Макабејац потпуно
потукао Грке. И маневар Симона Бар Гиоре је успео: Римљани
су претрпели пораз какав у Азији још од партских ратова нису
доживели. Од Јевреја је погинуло једва хиљаду људи, а Римљани
су имали 5680 пешака и 380 коњаника мртвих. Међу мртвима
био је и гувернер Гесијус Флор. Целокупна артиљерија, сав
ратни материјал, Златни орао легије, богата ратна благајна пали
су у руке Јевреја. То се збило 3. новембра римског, 8. диоса
грчког, 10. мархешвана по јеврејском рачунању, у дванаестој
години владавине цара Нерона.

Левити су, држећи у рукама инструменте, свечано стајали на

степеницама светилишта, а иза њих у самом светилишту стајали
су свештеници. После изненађујуће победе над Цестијусом
Галом морао је првосвештеник Анан, иако је предводио странку
Непоколебљиво праведних, да закаже благодарење, и сада се
служило велико Алилуја. Догађаји последњег дана су на све
улице града избацили странце, који су запањени зурили у ову
строгу величанственост. Као ударање морских таласа о стене
одјекивали су кроз огромне беле и златне дворане речи: Ово је
дан Господњи. Кличимо и веселимо се. Нека је слава Господу!
Јосиф је стајао сасвим напред, у белој одећи, с плавим
појасом са извезеним цвећем око струка, занесен као и остали,
клањао се у прописаном ритму. Нико није осећао дубље од њега
каква је чудесна била ова победа коју су извојевали побуњеници
над римском легијом, тим ремек-делом технике и прецизности
која се, иако састављена од многих хиљада, кретала као једно
тело, управљано једним мозгом. Бет Хорон, Јосуа, чудо! Била је
то величанствена потврда његовог осећања да за невоље
данашњег Јерусалима није био довољан само разум. Ова велика
дела нису постигнута само разумом, она потичу непосредно од
Божјег надахнућа. Ове хиљаде људи пред степеницама гледале
су тронуто с каквим жаром овај млади озарени свештеник пева
са осталима химну захвалницу.

74
 Али ни његово побожно одушевљење није успело да га
спречи да не мисли о последицама које ће ова непредвиђена
победа Макабејаца имати за њега лично.
Јерусалим није имао много времена да га слави због његовог
успеха у ствари оне тројице невиних. Немири су избили већ
недељу дана после његовог повратка. Својим успехом у Риму он
је ипак постао популаран, умерена влада није могла младог
аристократу дуже да ниподаштава иако се често виђао у Плавој
дворани Осветника Израела: дали су му звање и титулу тајног
секретара у служби храма. И сувише мало. Сад, после велике
победе, његове су шансе веома порасле. Власт се морала наново
поделити. Расположење народа присиљавало је владу да и
неколицину Макабејаца прими у владу. За који дан требало је да
се одржи састанак законодавних тела. Није се смело догодити да
приликом ове деобе буде заборављен.
Могао је да разуме зашто је влада све досад свим средствима
настојала да избегне рат против Рима. Чак јуче још, после велике
победе, побегло је неколико мудрих људи у највећој брзини из
града, журећи за генералним гувернером Цестијусом Галом да
га, упркос његовог пораза, увере како они немају никакве везе са
подмуклим нападом побуњеника на цареву армију. Стари,
богати Ханан, власник великих робних складишта на
Маслиновој гори, шмугнуо је из града, државни секретар
Себулон оставио је кућу и отишао, свештеници Зефанија и
Херод побегли су на другу обалу Јордана, у област краља
Агрипе. И многи есејци одселили су се одмах после победе над
Цестијусом, а они секташи који су се називали хришћанима
листом одоше. Јосиф је мало марио за бескрвну побожност
једних и суву мудрост других.
Света служба била је завршена. Јосиф се гурао кроз масе
које су испуњавале огроман круг храма. Највећи број носио је
траке са ознаком Осветника Израела: Макаби. Стајали су у
густим гомилама око заплењених ратних машина, опипавали су
огромне овнове који могу провалити и најтврђе зидине, лаке
катапулте и тешке балисте који своју огромну ђулад могу да
избацују на велике даљине. Свуд унаоколо, на пријатном
новембарском сунцу, весели, добро расположени, цењкали су се
око римског плена: одеће, оружја, шатора, коња, мазги, кућног
намештаја, накита, успомена сваке врсте, снопова прућа,
ликторских секира. Радознало, злурадо, показивали су једни
другима каишеве што их је сваки римски војник носио са собом

75
да би њиме везао заробљенике. Ризничари храма имали су пуне
руке посла мењајући страни новац одузет од побијених.
Јосиф стиже до једне узбуђене групе војника, грађана и
свештеника, која је живо расправљала. Радило се о Златном орлу
са портретом цара, знамењу Дванаесте легије, којега су били
запленили. Официри добровољачких чета захтевали су да се
Орао постави на спољни зид храма, поред трофеја Јуде
Макабејца и Ирода, на видном месту, као знаменитост за град и
земљу. Али Уистину правоверни то нису хтели да трпе:
животињске фигуре, ма под којим изговором, биле су законом
забрањене. Предложили су да се Орао однесе у ризницу храма и
тамо стави на располагање доктору Елеазару, начелнику управе
храма, који ионако припада Осветницима. Официри, опет, на то
нису пристали. Људи који су преносили Орла, стајали су
оклевајући; и њима би било милије да трофеј не буде у ризници
храма. Знамење армије, које је задавало толико страха,
изгледало је изблиза незграпно и сирово, па чак и царева слика у
медаљону испод њега била је груба и ружна, нимало
застрашујућа. Људи су се жестоко препирали. Јосифа у том
тренутку испуни надахнуће, његов млади глас продре кроз буку,
захтевајући послушност. Орао не треба да се стави ни на зид,
нити да уђе у ризницу храма. Треба да се разори, раскомада, да
нестане. Тај предлог био је свима по вољи. Извршење, међутим,
није било баш просто. Орао је био солидно израђен, потрајало је
добар сат док су га сасвим раскомадали и разграбили комадиће
злата. Јосиф, јунак оне тројице из Цезареје, стекао је нове
симпатије.
Иако је био уморан, Јосиф није могао да напусти ово место,
нешто га је терало даље. Одједанпут угледа како се гомила
размиче пред неким младим официром ниског стаса, са кратком,
негованом брадом, снажним, правим носом и уским, смеђим
очима. Био је то Симон Бар Гиора, вођа добровољаца из
Галилеје, победник. Испред њега су водили непорочну, као снег
белу животињу, очигледно жртву захвалницу. Али Јосиф с
нелагодним чуђењем примети да је Симон Бар Гиора наоружан.
Зар ће с оружјем приступити олтару кога гвожђе никад није
додирнуло ни за време грађења, нити икад касније? Он то не сме.
Јосиф му препречи пут.
»Ја сам Јосиф Бен Матијас«, рече.
Млади официр је чуо за њега и поздравио га је с пуно
поштовања, срдачно.

76
 »Идете ли на жртвовање?« упита га Јосиф.
Симон потврди. Он се осмехивао, озбиљно, из њега је
зрачило дубоко задовољство и поуздање. Али Јосиф га упита:
»Под оружјем?«
Симон порумени.
»У праву сте«, рече.
Нареди људима који су носили животињу да причекају, да
би одложио оружје. А онда се још једанпут окрену Јосифу.
Срдачно, искрено, да га сви могу чути, рече:
»Ви сте, докторе Јосифе, били први. Када сте ону тројицу
невиних извукли из тамнице Римљана, осетио сам да је оно што
сам сматрао немогућим могуће. Нека нам Бог буде на помоћи,
докторе Јосифе«.
Поздрави га, приносећи руку челу, а из његових очију
зрачила је побожност, смелост и срећа.

Јосиф је пролазио улицама града које су се благо успињале

кроз трговачке четврти малопродаваца, преко трга ковача, кроз
улицу лончара. И опет је са задовољством примећивао како се
овај град развија у трговачку и индустријску четврт. Имао је он
овде нека земљишта која би му фабрикант стакла Нахум Бен
Нахум радо откупио. Већ се био одлучио да му их препусти. Али
сада, после велике победе, он то више није хтео. Дувач стакла
Нахум чекао је на одговор. Јосиф ће сад отићи к њему и отказаће
му. Саградиће своју сопствену кућу овде, у новом делу града.
Фабрикант стакла Нахум Бен Нахум седео је најастуцима
пред својом радионицом, прекрштених ногу. Изнад главе, над
улазом, висио је велики грозд од шареног стакла, знамење
Израела. Устао је да поздрави Јосифа, понудио му да седне.
Јосиф је сео на јастуке, помало тешко, јер се већ био одвикао да
овако седи.
Нахум Бен Нахум беше стасит, крупан човек педесетих
година. Имао је лепе, живе очи, због којих су Јерусалимљани
били чувени. Његово свеже лице било је уоквирено густом,
четвртастом, црном брадом, протканом само понеком седом.
Занимало га је да чује Јосифову одлуку, али није показивао своју
радозналост, већ започе одмерен разговор о политици. Можда је
и добро ако и млади људи стану на кормило. Пошто су
Осветници извојевали ову победу, требало би да се владајућа
господа у Каменој дворани с њима нагоде. Говорио је живахно,
али ипак достојанствено и одлучно.

77
 Јосиф га је слушао пажљиво. Било је занимљиво сазнати
становиште Нахума Бен Нахума после велике победе код Бет
Хорона. Оно што је он говорио било је, свакако, мишљење
већине јерусалимских грађана. Још пре осам дана сви су били
против Осветника Израела; сада су то заборавили, били су
убеђени да је већ одавно требало пустити Макабејце на власт.
Из куће је изашао доктор Нитај, старији, мрзовољни
господин, који је по мајци био с Јосифом у неком далеком
сродству. Доктор Нитај је и са фабрикантом стакла био у
сродству и овај га је узео у посао. Доктор Нитај се, додуше, није
ништа разумевао у послове, али се углед фирме знатно подизао
када би примила неког научника и омогућила му да учествује у
приходима, »давала му у уста«, како се то говорило побожно и
помало презриво. И тако је доктор Нитај, мучаљив и мрзовољан,
живео у кући дувача стакла. Сматрао је великим доброчинством
што је фабриканту дозвољавао да води фирму под именом
доктор Нитај и Нахум, а да он од њега прима све што му је било
потребно за живот. Ако не би расправљао на универзитету,
седео би љуљајући се пред кућом, на сунцу. Пред собом би имао
свитак Светог писма. Тада нико није смео да га узнемирава.
Овог пута, међутим, он није био заузет проучавањем Светог
писма и зато га Нахум упита да ли је и он за то да се Осветници
Израела приме у владу. Доктор Нитај се намршти.
»Не правите од науке ашов«, рече осорно, »да бисте њиме
копали. Списи нису ту зато да се из њих нагађа о политици«.
У Нахумовој радњи и фабрици било је прилично живо.
Римски плен донео је новаца у град, људи су радо куповали
његова надалеко чувена стакла. Нахум је достојанствено
поздрављао купце, нудио их хлађеним пићем, слаткишима.
Дивна, величанствена победа, зар не? Послови иду изванредно,
Богу нека је хвала. Ако тако потраје, ускоро ће моћи да подигне
складишта, велика као што су она браће Ханан, под кедровима
Маслинове горе. Ко се храни радом својих руку, стоји изнад
побожних, цитирао је, не баш сасвим тачно. Али је постигао оно
што је хтео: доктор Нитај се љутио.
Знао би он многе цитате којима би му противречио, али их је
прећутао; јер кад би се узрујао, онда би се примећивао његов
вавилонски акценат, а Јосиф би га због тог акцента, уз свако
дужно поштовање, задиркивао: »Ви, Вавилонци, разорили сте
храм«, обичавао је да каже, а доктор Нитај није подносио
задиркивање. И зато није учествовао у разговору, а није ни

78
проучавао Списе, чучао је на пријатном сунцу и сањарио. Откад
се из свог вавилонског родног града Нехардеја доселио у
Јерусалим, осми свештенички ред, коме је припадао, ред Абија,
више пута био је коцком изабран за службу у храму.
Често је коцком био изабран да принесе олтару делове
жртвоване животиње. Али његов животни сан, да сипа тамјан из
златног суда на олтар, никад се није испунио. Кад год би
зазвучала магрефа, стогласна лопатаста свирала, најављујући да
се сада приноси жртва кађења, дубоко би завидео свештенику
коме је био припао овај благослов. Испуњавао је све услове, није
имао ни једну једину телесну ману од оних сто четрдесет седам,
које би свештеника учиниле неспособним за ову службу. Али, он
више није био млад. Хоће ли Јахве удесити да му жртва кађења
буде додељена коцком.
Јосиф је у том саопштио дувачу стакла своју одлуку да
задржи земљиште. Нахум прими саопштење без и најмањег
знака срџбе.
»Нека нам ваша одлука буде обома на срећу, докторе и
господине мој«, рече мирно и углађено.
Стигао је млади Ефраим, четрнаестогодишњи Нахумов
најмлађи син. Носио је знак са иницијалима Макаби. Био је то
леп, живахан дечак, а данас је зрачио двоструким животом.
Видео је Симона Бар Гиору, јунака. Дугуљасте очи блистале су
одушевљено из топлог, тамног лица. Можда је погрешио што је
данас побегао из радионице. Али, зар је могао да пропусти
велико Алилуја у храму. А био је и награђен, видео је Симона
Бар Гиору.
Јосиф је већ наумио да крене, када стиже и Нахумов
најстарији син Алексас. Човек стасит и крупан, као и отац му, са
истом густом, четвртастом брадом и свежим лицем; али његове
очи биле су мутније, много је вртео главом, често пролазио
грубом, од хватања вреле масе испуцалом руком кроз браду.
Није био смирен као отац му, изгледао је увек брижан, заузет
пословима. Оживео је угледавши Јосифа. Није га пустио да оде.
Треба да му помогне да убеди оца да би сада, још док је време,
требало отићи из Јерусалима.
»Ви сте били у Риму«, говорио је, »познајете Рим. Реците
само, зар ово што сада раде Макабејци не води неизбежно
слому? Одржавам најбоље везе, имам пословне пријатеље у
Нехардеји, у Антиохији, у Батни. Обавезујем се животом своје
деце да ћу у ма ком граду у иностранству у року од три године

79
отворити радњу која неће заостајати иза наше овде. Наговорите
оца да се уклони са овог опасног тла«.
Дечак Ефраим скочи на брата, а његове лепе очи биле су
црне од беса.
»Не заслужујеш да живиш у овом времену. Сви ме гледају
попреко што имам таквог брата. Јахве те је испљунуо из својих
уста«.
Нахум укори дечака, али сасвим благо. Он није радо слушао
речи свога сина Алексаса. Истина, понекад би га хватао страх
пред оним дивљањем Осветника Израела, и он је, као и остали
строго правоверни, био против њих, али пошто је сад скоро цео
Јерусалим био на страни Макабејаца, није требало говорити као
Алексас.
»Не обраћајте пажњу на мог сина Алексаса, докторе
Јосифе«, говорио је. »Добар је син, али увек мора нешто да
захтева. Увек је пун неких настраних мисли«.
Јосиф је знао да је Нахумова фабрика баш тим настраним
мислима Алексаса имала да захвали за свој процват. Нахум Бен
Нахум водио је радионицу као што су је водили његов отац и
његов деда. Производио је увек исто. Ограничавао се на
јерусалимско тржиште. Одлазио је на берзу, састављао уз помоћ
надлежних бележника церемонијалне, опширне купопродајне
уговоре и бринуо се о томе да се чувају у градској архиви. Да
учини нешто више, изгледало му је штетно. Када је у Јерусалиму
подигнута друга фабрика стакла, он се са својим пословним
принципима не би могао одржати против окретне конкуренције
да се није умешао Алексас. Док се досад у Нахумовој радионици
стакло уобличавало углавном руком, Алексас је модернизовао
погон, тако да се сада примењивала скоро искључиво дугачка
дувачка лула, те су се њоме издувавали лепи округли судови.
Алексас је, надаље, увео веће количине уситњеног кварцног
шљунка, подигао врло рентабилну филијалу у Горњем граду, у
којој су се продавала само раскошна и луксузна стакла. Слао је
робу на велике робне пијаце у Газу, Цезареју и на годишњи сајам
у Батну и Месопотамију. Све ове новитете тридесетогодишњи
Алексас је морао да проводи уз сталну борбу с оцем.
И данас се Нахум љутио на сина и на његове и сувише
опрезне, и сувише мудре речи. Никад више, после овог пораза,
Римљани неће поћи на Јерусалим. А ако и дођу, одбациће их
натраг преко мора. Он, Нахум Бен Нахум, велетрговац, свакако
никад неће оставити своју фабрику стакла и отићи из

80
Јерусалима. Уобличавали смо стакло руком и дували стакло
лулом и Јахве је благословио дело. Вековима смо били дувачи
стакла у Јерусалиму и остаћемо дувачи стакла у Јерусалиму.
Седели су на јастуцима, наоко мирни, али обојица су били
узбуђени, обојица су нервозно трљали четвртасту, црну браду.
Дечак Ефраим је намргођено посматрао брата; било је очигледно
да га само поштовање према оцу задржава да не нападне на њега.
Јосиф их је посматрао. Алексас је седео мирно, чак се и
осмехивао, али Јосиф је врло добро приметио да је тужан и
огорчен. Свакако је Алексас био у праву, али његова
предострожност деловала је некако бедно и пред очевом
упорношћу и дечаковим поуздањем.
Алексас поче поново да објашњава.
»Ако Римљани зауставе наше транспорте песка са реке Бел,
онда можемо нашу радионицу закључати. Ви, разуме се, докторе
Јосифе, ви сте политичар, ви морате да останете у Јерусалиму.
Али за обичне трговце, као што смо ми...« ‒ »Велетрговце«,
исправи га благо Нахум и поглади браду ‒ »зар неће бити
најбоље да се што хитније одселе из Јерусалима?«
Но Нахум није више хтео да слуша о тим стварима. Нагло
промени тему разговора.
»Наша породица«, објасни Јосифу, »у свим стварима је
истрајна. Када је умро мој деда, нека је благословена његова
успомена, имао је још двадесет осам зуба, а када је умро мој
отац, нека је благословена његова успомена, имао је још
тридесет зуба. Мени је педесет и имам још све зубе, а моја је коса
још црна и не опада«.
Када је Јосиф хтео да пође, Нахум га позва у радионицу да
изабере поклон, пошто се још слави победа код Бет Хорона, а
нема славе без поклона.
Пећ је зрачила неподношљивом јаром, а радионица је била
пуна дима. Нахум је по сваку цену хтео да натури Јосифу
раскошно стакло, јајолики пехар, чија је спољна страна била
шупљикаво израђена, тако да је цело изгледало као да је некако
оплетено стакластом мрежицом. Држећи пехар у руци, Нахум је
певушио стихове старе песмице: »Нека само једанпут, само
једанпут, само данас, имам свечани пехар, а сутра нек се
разбије«. Но, Јосиф одби овај скупоцени поклон, како је то
захтевала пристојност, и задовољи се нечим једноставнијим.
Дечак Ефраим, не могавши да се уздржи, заподену с братом,
у диму и у јари радионице, нову, жучну, политичку расправу.

81
 »Јеси ли присуствовао великом Алилуја?« наваљивао је на
њега. »Разуме се да ниси. Јахве те казнио слепилом. Али сад ми
нико не може више солити памет. Ступићу у грађанску војску«.
Алексас развуче уста. Није могао да одговори том занесеном
дечаку друкчије већ само ћутањем и сметеним осмехом. Тако би
радо са женом и своје двоје мале деце напустио Јерусалим, али је
целим својим срцем био везан за породицу, за свог лепог,
залуђеног оца Нахума и свог лепог, залуђеног брата Ефраима.
Једино је он међу њима био разуман. Морао је остати да их
сачува од најгорег.
Најзад Јосиф одлучи да пође. Оставио је врата под великим
стакленим гроздом за собом, удишући с уживањем угодан, свеж
ваздух после јаре и дима у радионици. Алексас пође с њим да га
мало отпрати.
»Видите и сами«, говорио је, »како се неразумност нагло
шири на све стране. Пре недељу дана мој отац је још био убеђени
противник Макабејаца. Останите нам бар ви разумни, докторе
Јосифе. Свет вас воли и поштује. Ви сте велика нада. Желим од
свег срца да сутра у Каменој дворани позову и вас у владу«.
Јосиф помисли у себи: жели да и ја постанем исто тако
несимпатичан као што је он. Када се опрости од њега, Алексас
рече туробно сам себи:
»Више бих волео да нам је ова победа измакла«.
Јосиф оде у Камену дворану пола сата пре заказаног почетка
скупштине. Али тамо су се већ налазили представници
законодавних тела скоро у пуном броју. У плавим одеждама
била су господа из збора првосвештеника, у белим и плавим
свечаним одорама господа из Великог савета, у белом и
црвеном, господа из Врховног суда. Некако чудновато изгледао
је међу њима Симон Бар Гиора, који је био са неколико својих
официра под оружјем.
Тек што је Јосиф ушао, обрати му се његов пријатељ Амрам.
Раније фанатични присталица Непоколебљиво праведних,
прикључио се пре извесног времена Осветницима Израела.
Откада је Јосиф издејствовао пуштање на слободу оне тројице
мученика, Амрам му се придружио са удвострученом страшћу.
Оно што му је саопштио представљало је за Јосифа велику
задовољштину. Галилејски добровољци заробили су неког
римског курира и нашли код њега, како изгледа, врло значајно
писмо. Симон Бар Гиора показао га је доктору Амраму, кога је
много ценио. У њему је пуковник Паулин, Цестијусов ађутант,

82
хитно и поверљиво обавештавао неког пријатеља о поразу
Дванаесте легије. За оно кобно наређење да се војска повуче,
није постојао никакав разуман разлог. Његов шеф је просто
изгубио живце. А за ту кризу живаца, за несхватљиву ћуд
судбине која би могла да озлоједи човека, разлог је био једна
безначајност: самоубиство оне тројице помахниталих
присилних радника из Тибура. Старац је целог свог живота
веровао у разум, а луда и херојска смрт ове тројице просто га је
оборила. Било је бесмислено против таквог помахниталог и
фанатичног народа војевати са регуларном војском. Он није хтео
да се даље бори, дигао је руке.
Јосиф прочита извештај и постаде му вруће под
свештеничким шеширом, иако је био свеж новембарски дан. Ово
писмо представљало је значајну и величанствену потврду.
Понекад је сумњао да ли је његово римско дело било добро. А
сада је постало јасно да је његово дело ипак било спасоносно.
Да, мој господине докторе Јустусе из Тиберије, моје је држање
било, можда, неразумно, али зар није тако дивно оправдано
последицама.
Првосвештеник Анан отвори седницу. Ситуација није била
лака за њега. Стајао је на челу Непоколебљиво праведних,
предводио крило екстремних аристократа који су под заштитом
римског оружја свирепо и охоло ускраћивали малограђанима,
сељацима и пролетерима свако олакшање. Његов отац и његова
три брата заузимали су, један за другим, место првосвештеника,
прво звање у храму и у држави. Јасан, хладан и исправан, био је
погодан за преговарање с Римљанима: сада је његова политика
споразумевања претрпела сраман пораз, рат је био пред вратима,
зар нису били већ усред њега? Шта ће, дакле, првосвештеник
Анан сада да учини и да каже? Миран, као и увек, стајао је у
одежди боје зумбула, не напрежући дубоки глас, но чим
проговори, наста тишина. Био је заиста храбар човек. Као да се
уопште није десило ништа, рече:
»Изненађује ме што видим господина Симона Бар Гиора
овде у Каменој дворани. Чини ми се да војник одлучује једино на
бојишту. Шта ће бити даље са овим храмом и са овом земљом, о
томе, засада, још увек одлучују збор првосвештеника, Велики
савет и Врховни суд. Молим стога господина Симона Бар Гиора
и његове официре да се удаље«.

83
 Са свих страна се дигоше гласови против првосвештеника.
Вођа добровољаца погледа око себе као да није разумео. А Анан
настави, увек истим, не гласним, али дубоким гласом:
»Али пошто се господин Симон Бар Гиора већ налази овде,
хтео бих да га питам: Којој је власти предао новац заплењен од
Римљана?«
Неумесност овог питања деловала је тако да су сви били
разочарани. Поцрвеневши, официр одговори одсечно:
»Новац се налази у рукама начелника управе храма«. Све
главе окренуле су се према младом доктору Елеазару, који је
гледао право и незаинтересовано преда се. А онда, кратким
поздравом, Симон Бар Гиора се удаљи.
Тек што је он отишао, плануо је доктор Елеазар. Нико у
народу неће разумети како је првоствештеник могао тако охоло
да удаљи са седнице хероја од Бет Хорона. Осветници Израела
неће више трпети застарела схватања те господе. Стално су
малодушно и рачунџијски тврдила да је немогуће устати против
римских трупа. А сада: где је сада Дванаеста легија? Бог се
очевидно изјаснио за оне који нису хтели дуже да чекају;
починио је чудо.
»Рим има двадесет шест легија«, добаци му неки млађи
аристократа, »верујете ли у то да ће Бог учинити још даљих
двадесет пет чуда?«
»Саветујем вам да то не разглашавате изван ових зидина«,
претио је Елеазар. »Народ није више расположен за такве бедне
шале. Ситуација захтева да се власт наново подели. Вас, који не
припадате Осветницима Израела збрисаће ако не понудите
Симону Бар Гиору положај и глас у новој влади«.
»Не намеравам да понудим господину Симону положај у
влади«, примети првосвештеник Анан. »Мисли ли неко од
доктора и господе друкчије?«
Његове сиве очи пређоше полагано цео круг, узано,
дугуљасто лице под плавом и златном траком првосвештеника
изгледало је незаинтересовано. Нико није проговорио.
»А како замишљате да се употреби новац који вам је предао
господин Симон?«, упита Анан начелника управе храма.
»Новац је одређен искључиво за народну одбрану«, рече
доктор Елеазар.
»Не и за друге сврхе владе?« упита Анан.
»Не познајем никакве друге задатке владе«, одговори
доктор Елеазар.

84
 »Смелим препадом вашег пријатеља«, рече првосвештеник,
»настале су прилике које су нам налагале да поједина наша
права уступимо управи храма. Али, ви ћете разумети да не
можемо с вама делити наше надлежности ако ви сматрате да је
наш задатак толико ограничен«.
»Народ захтева владу народне одбране«, примети упорно
млади Елеазар.
»Таква влада ће и бити, докторе Елеазаре«, одговори
првосвештеник, »али мислим да ће морати да се лиши сарадње
доктора Елеазара Бен Симона. Постојале су и у тешким
временима, владе«, настави, »у којима се није налазио ни
стручњак за финансије, а ни војник, већ само свештеници и
државници. И то нису биле најлошије владе у Израелу«. Затим се
обратио скупштини: »Закон признаје доктору Елеазару Бен
Симону право на самосталну одлуку о новчаним средствима
управе храма. Благајне владе су празне, новчана средства
доктора Елеазара повећавала су се пленом из Бет Хорона за
најмање десет милиона сестерција. Желите ли, моји доктори и
господо моја, да примимо доктора Елеазара у владу?«
Многи су поустајали, опомињали зловољно, тражили су
споразум.
»Немам шта да повучем нити шта да додам«, чуо се дубоки,
умерени глас првосвештеника. »У овим тешким временима
новац је важан, а пријем у владу темпераментног доктора
Симона сматрам оптерећењем. За и против је јасно. Прелазимо
на гласање«.
»Гласање није потребно«, рече сив од узбуђења, доктор
Елеазар. »Одбио бих да ступим у владу«.
Устао је и без поздрава отишао из скупштине која је ћутала.
»Сада немамо ни пара, ни војника«, проговори замишљено
доктор Јанај, финансијски управник Великог савета.
»С нама су Бог, правда и разум«, одговори првосвештеник.
Утврђен је акциони програм владе за следећи период. Збор
свештеника и Врховни суд дошли су, после испитивања
ситуације, до закључка: не налазимо се у рату против Рима.
Побуњенички поступци дело су појединаца, власти не сносе
никакву одговорност. Јеврејска Централна влада у Јерусалиму
мора бити у приправности. Али она поштује област под
непосредном римском управом ‒ Самарију, обалски појас.
Најстроже забрањује сваку делатност која би се могла
протумачити као напад. Њен је програм: оружани мир.

85
 Против хладног, мирног расуђивања старе господе тешко се
могло нешто учинити. Показало се одмах да ће, упркос победе
кад Бет Хорона, Непоколебљиво праведни и Уистину
правоверни остати на власти. Јосиф је био дошао на седницу с
толиким поуздањем. Знао је, поделиће земљу, сигурно ће и њему
допасти један део, овог пута сигурно ће моћи да ускочи међу
сите, а ипак халапљиве великаше, па да и сам приграби који
комад. Но сада, за време ове расправе о акционом програму,
изгубио је сваку наду. Постао је потпуно равнодушан. Када је
дошао, био је сигуран да ће имати да каже нешто значајно што ће
нагнати ове људе да му предају неко руководеће место. А сад је
био уверен да ће и овај дан, и ова велика прилика проћи, а он ће и
даље као и досад морати да остане у позадини као окретан
лакташ.
Да би се спровео оружани мир, именовали су по два народна
комесара са диктаторском пуномоћи за седам округа земље.
Јосиф је седео опуштено на свом месту у последњим редовима.
Шта га се то тицало? Нико се неће сетити да предложи њега.
Јерусалим, град и околина, били су додељени. Доделили су
и Идумеју, Тамну, Гофну. Сад се радило о северном граничном
округу, богатом сељачком крају Галилеји. Овде су Осветници
Израела имали највише присталица. Ту је настао ослободилачки
покрет, овде су биле најјаче одбрамбене јединице.
Предложили су да се у овај крај пошаље стари доктор Јанај,
који је био и најбољи финансијски стручњак Великог савета,
обазрив и трезвен. Јосиф се пренуо из своје обамрлости. Зар ову
дивну земљу, са свим њеним богатствима и вредним
становништвом хоће да препусте старом Јанају? Био је без
сумње изванредан теоретичар и заслужни национални економ:
али никако човек за Галилеју. Јосиф хтеде да се успротиви, већ је
напола устао, нагнуо се напред, његови га суседи погледаше, али
он не рече ништа, било би ионако узалуд, само уздахну, задржа
дах, као човек који би имао много да каже, али који ће то
прећутати.
Његови суседи су му се подругљиво насмејали, али један од
њих који је видео његов револт и његово одустајање, није се
смешкао. Седео је испред Јосифа. Случајно је приметио плахи
гест младог човека; иначе, по навици, понајчешће су му жути,
наборани капци били спуштени на очи. Био је то омален
господин, прастар, усахнуо, Врховни судија земље, велики
доктор Јохан Бен Сакај, ректор универзитета храма. Када се

86
после једногласног избора комесара Јанаја неодлучно чекало на
други предлог, он је устао. Његове очи заблистале су упадљиво
светло и живо на његовом ситном, са хиљаду бора ишараном
лицу. Рекао је:
»Предлажем као другог комесара за Галилеју доктора
Јосифа Бен Матијаса«.
Када су сви погледали према њему, Јосиф је остао чудновато
непомичан. Он је то овога дана већ много пута унапред очекивао
и био разочаран, опробао је у машти испуњење и разочарање:
сад га више није узбудило што је споменуто његово име. Седео
је одсутан, као да је реч о неком другом. И друге је изненадио
овај предлог. Зашто благи и сувопарни велики доктор Јохан Бен
Сакај, уважени законодавац, предлаже овог младог човека? Па
он се досад ни у једној одговорној служби није истакао, већ је,
штавише, пошто је својим безначајним апелом у ствари оне
тројице невиних стекао симпатије почео са додворавањем
члановима Плаве дворане. Да ли је велики доктор сматрао,
можда, паметним да старом Јанају придода неког младог човека
који је и код Осветника Израела уживао глас? Да, мора да је у
томе ствар. Предлог је добар. Жестина Макабејаца брзо
сплашњава чим се нађу на неком положају и добију власти,
Јосиф ће, по свој прилици, у Галилеји бити питомији него у Риму
и у Јерусалиму, а хладна трезвеност старог финансијског
теоретичара Јанаја могла би сасвим добро да поднесе малу
примесу младог вина овог плахог човека.
За то време Јосиф се био пробудио из своје укочености. Зар
није неко изговорио његово име? Да, то је био Јохан Бен Сакај,
велики доктор. Јосиф је некада, као дете, са страхопоштовањем
осећао лаку руку благог човека на својој глави, кад га је
благосиљала. У Риму је сазнао да је он чак и тамо уживао глас
мудрог човека. Он је тај глас стекао без сопственог суделовања,
једноставно деловањем свог бића. Овакав тихи, нечастољубиви
начин био је Јосифу туђ, управо чудовишан, он га је дражио, био
му је нелагодан, најрадије је зато великог доктора избегавао. И
баш он га је сада предложио.
Био је тронут када је скупштина потврдила предлог. Људи
који су га овластили били су мудри и добри. И он ће бити мудар
и добар. Он неће отићи у Галилеју као један од Осветника
Израела, и без славољубља. Држаће се кротко и смерно и
поуздаће се у то да ће га испунити прави дух.

87
 Заједно са старим Јанајем опрости се од првосвештеника.
Хладан и јасан, као увек, пред њим је стајао Анан. Његова
упутства су била недвосмислена. Галилеја је најугроженија. Мир
у овом крају треба да се одржи по сваку цену.
»Боље ће бити да у сумњивим случајевима не урадите ништа
него нешто опасно. Сачекајте упутства из Јерусалима. Галилеја
има јаке грађанске војне одреде. Ваш је задатак, господо и
доктори моји, да ове снаге држите на расположењу Јерусалиму«.
А Јосифу рече још, мерећи га без благонаклоности: »Вама је
поверен одговоран задатак. Надам се да се није погрешило«.
Јосиф је слушао упутства првосвештеника учтиво, скоро
смерно. Али су она допирала само до његовог ува. Свакако, док
је у Јерусалиму, мора да слуша првосвештеника. Али чим буде
прешао границе Галилеје, он је одговоран само себи.
Навече рече Анан Јохану Бен Сакају:
»Надајмо се да нисмо пренаглили што смо тог Јосифа Бен
Матијаса послали у Галилеју. Он зна само за своје славољубље«.
»Може бити«, одговори Јохан Бен Сакај, »да има
поузданијих од њега. Изгледаће, можда, много година као да
ради само за себе. Али све док не умре, вероваћу да је, на крају
крајева, ипак увек радио за нас«.
Нови комесар, Јосиф Бен Матијас, путовао је кроз своју
покрајину, уздуж и попреко. Година је била кишовита, Јахве је
био милостив, цистерне су се напуниле, на брдима Горње
Галилеје лежао је снег, брдски потоци су се весело сливали низ
обронке. У равници сељаци су чучали, мирисали земљу да виде
какво ће бити време. Била је то богата земља, плодна, разнолика
са својим долинама, брежуљцима, брдима, језером Генезарет,
Јорданом, морском обалом, и са две стотине градова. Прави врт
божји лежао је у чаробном светлом ваздуху. Јосиф је ширио
груди. Постигао је, уздигао се високо, дивно је то бити господар
ове покрајине. Ко у ову земљу долази са пуномоћима као он,
мора свом имену да прибави важност, иначе ће га сматрати
неспособним.
Но већ после неколико дана почело је да га нагриза дубоко
нерасположење и гризло га је даље, из дана у дан. Проучавао је
акта, архиве, позивао председнике срезова, преговарао са
градоначелницима, свештеницима, старешинама синагога и
училишта. Покушао је да организује управљање земљом,
издавао упутства. Али је јасно осећао да се све ради без вере,
његове су мере остајале без учинка. Исте ствари друкчије су

88
изгледале у Јерусалиму, а друкчије у Галилеји. Када су из
Галилеје у Јерусалим стизале жалбе како земља силно пати под
тешким порезима, онда би тамо слегали раменима, наводили
неке цифре, смешкали се на жалбе Галилеје као на уобичајено
јадиковање и под заштитом римског оружја утеривали порезе
као и дотада. Сада Јосиф види да жалбе ових галилејских
сељака, рибара, занатлија, лучких и фабричких радника, нису
празна јадиковања. Они живе у обећаној земљи, али лозе земље
не расту за њих. Маст из земље одлази у Цезареју, Римљанима,
њено уље великој господи у Јерусалим. Затим дажбина на
земљиште: од житарица трећина, од вина и уља половина, од
воћа четвртина. А затим десетина за храм, годишња главарина,
порези за ходочашће. Онда дажбине за дражбе, порез на со,
путарина и мостарина. Овамо порези, онамо порези, свуда само
порези.
Додуше, ове финансијске ствари тичу се његовог колеге
Јанаја. Али овим људима у Галилеји Јосиф није могао да замери
ако мрко гледају на докторе из Камене дворане који им служећи
се лукавим и замршеним тумачењем уредби дижу најбоље, па и
на њега, Јанајевог заступника. Научио је он у Риму и у
Јерусалиму како треба поступати с незадовољницима, с малим
олакшицама, озбиљним и благим говорима, свечаним изјавама и
јефтиним почастима. Али с тим средствима он овде није
успевао.
У Јерусалиму су с презиром говорили о људима из Галилеје.
То су за њих били необразовани и неотесани сељаци. Већ прве
недеље Јосиф је морао да се ослободи ове јефтине охолости.
Свакако, људи овде слабо испуњавају заповести. А с друге
стране су чудновато строги и фанатични. Нису били задовољни
постојећим стањем. Сматрали су да држава и живот треба из
темеља да се измене; тек тада ће речи Писма да се испуне. Сви
овде у земљи знају књигу пророка Исаије напамет. Пастири
говоре о вечитом миру, лучки радници о царству божјем на
земљи и недавно га је неки ткач исправио када није тачно
цитирао Језекиља. Спори су то људи, троми, мирни и наизглед
мирољубиви, али у ствари су насилници, спремни на све. Јосиф
је јасно осећао: ово су људи који су њему били потребни.
Њихова туробна, неукроћена вера чвршћа је подлога за одлучна
човека и велики подухват од хладне учености и углађене скепсе
Јерусалима.

89
 Покушавао је и усрдно настојао да се приближи људима из
Галилеје. Није хтео да буде овде ради Јерусалима, већ ради њих.
Његов сакомесар, стари доктор Јанај, пустио га је на миру, није
се мешао у његов рад. Њега је интересовала једино и искључиво
финансијска управа. Засео је с огромном гомилом аката у
Сефори, удобном, мирном главном граду земље и спроводио
реорганизацију финансија ведра лица, али жилаво и истрајно.
Све остало препустио је млађем колеги. Но, иако је Јосиф могао
да ради све што је желео, он није успевао много. Одбацио је сву
учену охолост, сву аристократску и свештеничку гордост; са
рибарима, радницима бродоградилишта, сељацима, занатлијама
разговарао је као са себи равнима.
Људи су љубазни, почашћени су тим, али он кроз њихове
речи и њихово понашање осећа извесну уздржаност.
Земља галилејска има друге вође. Јосиф неће то да увиди,
није хтео да има посла с тим људима, али он је врло добро знао
њихова имена. То су руководиоци војничких организација које
Јерусалим не признаје, вођа сељака Јохан из Гишале и неки
Сапита из Тиберије. Јосиф је примећивао како се очи људи
зацакле када се спомену њихова имена. Хтео је да се састане с
том двојицом, да их чује, да се распита како су они узели ствар у
своје руке. Али се осећао неискусним, неспособним,
недозрелим. Он је имао положај и високу титулу, можда и власт:
али моћ су имали они.
Растрзавао се у послу. Све жешће га је заокупљала жеља да
придобије баш ову земљу. Али се земља пред њим затварала.
Већ пет недеља се налазио овде, али је још увек био на почетку.

Једног од тих зимских дана пролазио је Јосиф кроз улице

малога града Капернаума, средишта судија Израела. На некој
бедној, запуштеној кући видео је истакнуту заставу, знак
крчмара да је стигло ново вино. Своје Галилејце Јосиф је више
пута виђао на скупштинама савета, седницама комисија, по
синагогама, училиштима. Хтео је да их упозна и при вину. Ушао
је у крчму.
То је била ниска просторија, оскудно, примитивно грејана
простим судовима у којима је пламсала балега. Кроз смрдљиви
дим Јосиф је приметио десетак људи. Када је добро одевени
господин ушао подигли су поглед, мерили су га уздржљиво, не
нељубазно. Крчмар му је пришао, упитао га је за његове жеље,
објашњавао му је како је господин данас добро погодио што је

90
дошао. Прошао је неки трговац са караваном, наручио богат
обед, па је остало још нешто живинског печења и млека.
Додуше, строго је забрањено јести месо с млеком; али
земљорадничко становништво Галилеје сматра да живина није
месо, па се не да одвратити од обичаја да је кува у млеку и пече.
Почели су да збијају доброћудне шале када је Јосиф учтиво
одбио ову посластицу. Људи су се питали ко ли је тај човек, где
ли је на конаку, а из његова наречја препознали су да се ради о
човеку из Јерусалима. Јосиф је одговарао љубазно, али помало
неодређено; није знао да ли су га препознали.
Крчмар је сео за његов сто, причао му благаглагољиво. Звао
се Теофил али се сада зове Гиора, странац је али пошто
симпатише Јевреје, намерава да постане Јеврејин. У Галилеји
становништво је јако измешано са нејеврејским, али многи од
њих осећају да их привлачи невидљиви Бог Јахве. И овог
Теофила-Гиору свештеници су одвраћали од наума да пређе на
јеврејску веру, јер, докле год је нејеврејин, неће изгубити
спасење, па макар се и не држао 613 заповести. Али ако једанпут
преузме обавезу онда је његова душа угрожена ако не испуни
закон, а закон је тежак и строг. Теофил-Гиора није још био
обрезан, речи свештеника оставиле су на њега дубок утисак; али
баш њихова строгост га је привлачила.
Остали, подстакнути присуством необичног госта, почели
су поново да распредају, нашироко, полагано, помало незграпно
о својој главној бризи, тешком притиску владе. Столар Халафта
морао је да прода последњи виноград. Имао је козе, с оне стране
Јордана; Римљани су их високо оцаринили, хтео је да
прокријумчари козе, али су га ухватили. Урадио човек с
цариницима како год му драго, увек ће урадити погрешно.
Тешко оном ко пријави робу, као и оном ко је не пријави. Сад су
га казнили десетоструко јер је то било по други пут, па је морао
да прода виноград. Ткачу Асарји запленио је тржишни
надзорник из Магдале трећи разбој јер је у заостатку са
дажбинама. Сви људи у овој богатој земљи изгледали су
одрпано, живели су бедно. Било је много живине у Галилеји,
козје млеко је било јефтино; али су пожудно цоктали када је
крчмар Гиора причао о живинском печењу куваном у млеку.
Тако шта су добивали само на велике празнике. Мучили су се не
за сопствени трбух, већ само за мешину Цезареје и Јерусалима.
Била су тешка времена.

91
 Је ли време било испуњено? Већ агитатор Јуда прогласио је
то овде у Галилеји и основао је странку Осветника Израела, али
су га Римљани онда приковали на крст. Сада његов син Нахум
путује по земљи и проглашава исто. И пророк Теуда дигао се у
Галилеји, починио је чуда, а онда је отишао у Јерусалим,
објавивши да ће разделити воде Јордана. Али Римљани су га
приковали на крст, а господа у Великом савету сагласила су се с
тим.
Сељак Терађон, који је гајио маслине, примети да је можда
тај пророк Теуда заиста био варалица. Столар Халафта је тешко
и забринуто вртео главом: »Варалица? Варалица? Можда Јордан
заиста није подељен по заповести овог човека. Али ни тада он
није био варалица. Онда је био претеча. Јер, када би време
требало да буде испуњено ако не сад, када Гог и Магог поново
устају да насрну на Израел, како је то записано код Језекиља и у
Таргум Јонатану?«
Ткач Асарја примети лукаво: онај Теуда сигурно није могао
бити прави Месија; јер, како је он, Асарја, поуздано чуо, Теуда је
био Египћанин, а немогуће је да би неки Египћанин могао да
буде Месија.
Вино је било добро, и било га је много. Људи су заборавили
на господина из Јерусалима и разговарали су полагано, жустро и
важно у облацима смрдљивог дима балеге у судовима за грејање
говорили су о Месији који је морао доћи данас или сутра, али
сигурно још ове године. Свакако да Месија може бити и
Египћанин, тврдио је тмурно и упорно столар Халафта. Јер, зар
не стоји записано о гвозденој метли која чисти све труло у
Израелу и у свету? А зар није спаситељ та гвоздена метла? А ако
је то он, зар ће Јахве послати Јеврејина да удари по Јеврејима, зар
неће радије послати неког необрезаног? Зашто, дакле, не би
Месија могао да буде и неки необрезани?
Бакалин Тарфон, међутим, вајкао се дубоким, тешким,
грленим наречјем овог краја: »Тешко и куку нама, свакако ће
бити Јеврејин. Јер, зар не учи доктор Доса Бен Натан да ће
скупити све раштркане и да ће онда, тешко нама, лежати убијен,
несахрањен, на улицама Јерусалима, а да ће његово име бити
Месија Бен Јосиф. А како би име неког нејеврејина могло бити
Месија Бен Јосиф?«
Али сада се умеша крчмар Теофил-Гиора и прискочи у
помоћ столару Халафти. Вређало га је што и странац не би могао
да буде Месија. Тмурно и упорно остајао је при своме: само

92
нејеврејин може да буде спаситељ. Јер, зар не стоји записано да
ће савити небо као свитак књиге и да ће прво бити казна и велики
покољ и пожар у убилачком граду?
Више њих се сагласило с њим, други су му опет
противречили. Сви су били узбуђени. Говорили су оптужујући
полако, тмурно, разјарено; расправљали су жестоко о нејасним и
противречним посланицама. Чврсто су веровали у спаситеља
ови галилејски људи. Само је сваки имао другу представу о
њему, и сваки је бранио своју, тврдећи да је он у праву а да онај
други греши, и сваки је за своју представу тражио потврде у
списима.
Јосиф их је напето слушао. Очи и нос били су му осетљиви,
али он се и не осврну на штипање огавног, смрдљивог дима.
Посматрао је ове људе како тврдоглаво бране своје веровање.
Просто се опажало како их проналазе и како их тешко
претварају у речи. Некад још, када је живео код испосника Бена
у пустињи, посланице спасења пророка биле су за њега
величанствене и стално око њега, он их је удисао у ваздуху који
га је окружавао. Али у Јерусалиму су обећања избледела, а од
речи Списа оне које су говориле о спаситељу постале су му
најтање, најнеубедљивије, највише туђе. Доктори Камене
дворане нису радо гледали када би се ова пророчанства
примењивала на садашњицу; многи су се прикључили мишљењу
великог учитеља закона да се Месија већ одавно појавио у
облику краља Хискије, те су из Осамнаест молби избрисали ону
о појави спаситеља. И кад би се Јосиф испитивао, нашао би да
већ дуги низ година није било места нади на спаситеља ни у
његовим мислима, а ни у његовим делима; сад, ове вечери, у
мрачној, задимљеној крчми, отелотвори му се опет очекивање
спаситеља, постаде срећа и невоља, камен темељац свеукупног
живота. Отворених ушију и пуним срцем слушао је ове људе, а
мишљења ових припростих ткача, трговчића, столара, сељака
изгледала су му важнија од оштроумних коментара
јерусалимских доктора. Хоће ли спаситељ донети маслинову
грану или мач? Он је врло добро разумео да су се људи све јаче
успаљивали на противречностима њихове насилничке вере и у
свој својој побожности једни су другима све више претили.
Најзад, стигли су тако далеко да је столар Халафта хтео
песницом да насрне на бакалина Тарфона. Тада наједанпут,
стегнутих усана и нагло, рече један од млађих: »Пустите то,
причекајте, чувајте се, он види«. Тада погледаше сви према

93
месту поред суда за грејање. Тамо је седео грбавац, блед,
сувоњав и, како је изгледало, и кратковид. Досад је једва отварао
уста. Сада је напето жмиркао кроз дим, скупљао очне капке као
да би хтео нешто да препозна, опет их ширио и настављао да
жмирка.
Људи су га обасули питањима:
»Акавја, видиш ли? Реци нам шта видиш«
Сандалар Акавја, и даље напето гледајући, од вина и дима
промуклим гласом, рече сувопарно и пророчански:
»Да, видим га«.
»Како изгледа?«, упиташе људи.
»Није висок«, рече, »али је широк«.
»Је ли Јеврејин?« упиташе га.
»Не верујем«, одговори. »Нема браде. Али ко би с нечијег
лица прочитао да ли је Јеврејин?«
»Је ли наоружан?«
»Не видим мача«, одговори, »али верујем да носи оклоп«.
»Како говори?«, упита Јосиф.
»Миче устима«, одговори сандалар Акавја, »али не могу да
га чујем. Чини ми се да се смеје«, дода важно.
»Како може да се смеје ако је Месија?«, упита незадовољно
столар Халафта.
Видовити му одговори: »Смеје се, а ипак је страшан«.
Затим пређе руком преко очију и изјави да сада више не
види ништа. Осећао је умор и глад, постаде мрзовољан, поче да
пије вино, затражи нешто од оне у млеку куване живине. Крчмар
обавести Јосифа о сандалару Акавји. Био је веома сиромашан,
али је упркос томе сваке године одлазио у Јерусалим на хаџилук
и доносио своје јагње у храм. Није смео да ступи у унутрашња
дворишта, јер је био богаљ. Био је привржен храму, свим срцем
својим и свим својим иметком, а познавао је унутрашња
дворишта боље од многих који су били у њима. Можда му је баш
стога што није смео да види храм, Јахве омогућио да угледа
нешто друго.
Људи су још дуго остали на окупу, али нису више говорили
о спаситељу. Говорили су, напротив, о томе како је нарастао број
Макабејаца, о њиховој организацији и њиховом наоружању.
Буна тек што није планула. Сандалар Акавја, опет расположен,
поче да задиркује необрезаног крчмара да ће, ако буде дошао тај
дан, и он настрадати у оном општем великом чишћењу. А онда
су се опет окренули господину из Јерусалима и почели да га

94
задиркују на свој неспретан, а ипак пријатељски начин. Јосиф
прихвати и поче, на крају, да се смеје с њима заједно. Најзад су
захтевали да буде њихов гост и да једе живину кувану у млеку.
Пре свих сандалар Акавја, видовњак, упорно је понављао захтев.
Понављао је тврдоглаво, упорно: »Једите, човече, једите«. Јосиф
се у Риму није много обазирао на поштовање обичаја, а у
Јерусалиму је строго поштовао заповести и забране. Ово је била
Галилеја. Размишљао је мало, а онда поче да једе.

За свој главни стан Јосиф је изабрао Магдалу, велико место

на Генезаретском језеру. Са језера се види на југу бео и
раскошан град, најлепши град земље, али он није спадао у
његову област, потчињен је краљу Агрипи. Зове се Тиберија. И у
њему суди гувернер Јустус, кога је поставио краљ. Није лако
управљати овим градом, више од једне трећине његових
становника су Грци и Римљани које је краљ распустио, али
доктор Јустус, то се не може порећи, одржава добар ред. Кад је
Јосиф дошао у Галилеју, он му је учтиво узвратио прву посету.
Али о политици није говорио ни речи. Очигледно је да неко
омаловажава јерусалимског опуномоћеника. То је Јосифа силно
огорчило. Испунила га је жеља да му покаже шта зна.
На узвисини изнад Тиберије беласа се широка и
величанствена палата краља Агрипе у којој столује Јустус. Дуж
кејова нижу се велике виле и трговачке зграде. Али у Тиберији
има и много сиротиње, рибара и морнара, носача, индустријских
радника. У Тиберији су Грци и Римљани богаташи, а Јевреји
пролетери. Рада много, порези високи, у граду сиромах још теже
осећа у чему све оскудева него на селу. Има много
незадовољника у Тиберији. По свим крчмама се чују њихови
бунтовнички говори против Римљана и против краља Агрипе,
кога они издржавају. Главну реч међу незадовољницима води
онај Сапита, секретар рибарске задруге. Он се позива на Исаију:
»Тешко онима што ређају кућу уз кућу и додају ораницу
ораници«. Јустус покушава свим средствима да угуши покрет,
али његова се моћ завршава на границама атара Тиберије, и он не
може да спречи да Сапитова оружана организација ствара себи
упоришта у осталим деловима Галилеје и да јој се из тих крајева
прикључује све већи број људи.
Јосиф са извесним задовољством посматра како број
Сапитових присталица расте и како се његове чете проширују и
по областима јерусалимске владе. Сапитови људи од општина

95
које су под Јосифовом управом захтевају прилоге за националну
ствар, у случају одбијања предузимају казнене експедиције које
личе на разбојништво и пљачку. Јосифова се војска ретко меша у
то, његови судови поступају благо са онима које ухвате.
Јосиф се веома радује када Сапита дође к њему. Галилеја
почиње да му верује, Галилеја долази к њему. Он то осећа. Неће
проћи много времена а он ће и овог охолог Јустуса успети да
изведе из његове издржљивости. Али он мудро прикрива своју
радост. Посматра Сапиту. То је снажан човек, здепаст. Једно му
је раме ниже. Носи ретку браду с два шиљка, има ситне,
фанатичне очи. Јосиф разговара с њим, преговара, све у
наговештајима. С њим се лакше може споразумети него с
Јустусом. Ништа се не утврђује писмено, али кад Сапита пође,
знају обојица да је дошло до споразума који је јачи и утицајнији
од неког писменог уговора. Ко се од Сапитових људи не осећа
више сигурним у Тиберији, може мирно да пребегне у Јосифову
област; тамо ће поступити благо с њим. А Јосиф не мора убудуће
да се толико мучи око тога како ће од шкртог доктора Јанаја
исцедити паре за своје ратне фондове; што му Јанај ускрати,
добиће од Сапите.
Тако је Јосиф заиста дотерао Јустуса дотле да овај почиње да
говори о политици. У једном писму он хитно захтева да
јерусалимска господа не ометају више његове напоре око
сузбијања разбојништва у Галилеји. Стари доктор Јанај
поставља Јосифу нека неугодна питања. Али овај се прави
зачуђеним, чини му се да Јустус пати од халуцинација. Чим
остане сам, он се задовољно смешка. Радује се борби.
Уговара састанак са Јустусом. Јосиф на свом лепом
арапском коњу Стрели јаше заједно са старим доктором Јанајем
кроз брижљиво одржаване улице Тиберије. Становништво га
радознало посматра. Он зна да на коњу изгледа врло стасито,
гледа право преда се, незаинтересовано и помало охоло. Јаше уз
брежуљак према палати краља Агрипе. Пред улазом се
испречила бела и раскошна, огромна статуа цара Тиберија, по
коме је назван град. И аркаде пред улазом пуне су разних статуа.
Јосифа је то озлоједило. Он није баш толико привржен старим
обичајима, али његово је срце испуњено невидљивим Богом
Јахвеом и до дна душе га узбуђује када у Јахвеовој земљи мора
да гледа забрањене слике. Стварање лика остаје искључиво
право стваралачког Бога. Људима је он дозволио да тим
ликовима дају имена: стварати их, представља, међутим,

96
дрскост и злочин. Ови кипови унаоколо скрнаве невидљивог
Бога. Унутрашњи немир и осећање кривице, који су пратили
Јосифа на путу к Јустусу, нестали су; сада је пун чистог
узбуђења, осећа се надмоћно. Јустус заступа неку трезвену
политику, а он, Јосиф, долази као Јахвеов војник.
Јустус, осведочени непријатељ свега свечаног, труди се да
из овог разговора избрише сваку званичност. Господа леже један
према другом, доручкујући. Јустус је испрва говорио грчки, али
је онда прешао на арамејски, упркос томе што му је то очигледно
теже. Полако се прелази на политику. Доктор Јанај је љубазан,
весео као увек. Јосиф брани своју политику; постаје жешћи него
што би то хтео. Баш зато да би се ратна странка уздржала од
непромишљених испада, треба јој излазити у сусрет.
»Ви мислите, дакле, да треба мир активирати?« упита
Јустус. Питање је звучало неугодно и иронично. »Не могу а да не
уверим писца књиге о Макабејцима да ми у практичној
политици гестови Макабејаца, у коју год сврху учињени, и данас
изгледају неумесни«.
»Не седе ли најнеугоднији Макабејци баш овде, у вашој
Тиберији?«, упита доброћудно доктор Јанај.
»Нажалост, немам моћи«, призна Јустус отворено, »да
ухапсим оног мог Сапиту. Пре бисте ви, господо, могли то да
учините. Али, као што сам вам већ писао, ствар је у томе што
баш благост ваших судова доприноси да моји Осветници
Израела постају обесни«.
»Па то ни за нас није баш тако просто«, извини се доктор
Јанај. »На крају, ти људи ипак нису прости разбојници«.
Јосиф се умеша:
»Ови се људи позивају на Исаију. Они верују«, додаде
снажно и ратоборно, »да је време испуњено и да ће ускоро доћи
Месија«.
»Исаија««, одговори Јустус тихо али одсечно, »учио је:
зауставите се пред влашћу. Останите мирни и уздајте се«.
Јосифа овај цитат увреди. Хоће ли то овај Јустус да га
поучава?
»Жариште немира је ваша Тиберија«, рече оштро.
»Жариште немира је ваша Магдала, докторе Јосифе«,
одговори учтиво Јустус. »Ја ту не могу ништа кад ваши судови
ослобађају моје лопове. Али ако још и даље кљукате свој ратни
фонд из прихода ових лоповштина, докторе Јосифе«, говорио је

97
сада нарочито учтиво, »не могу вам гарантовати да мој краљ ове
износе неће повратити силом«.
Доктор Јанај поскочи.
»Имате ли Сапитовог новца у својој благајни, докторе
Јосифе?«
Јосиф је беснео. Овај проклети Јустус мора да одржава
изванредну шпијунску службу; новчане пошиљке биле су
прикриване на све могуће начине. Измицао је. Пристизао му је,
додуше, и новац из Тиберије, из галилејске отаџбинске
организације, али он не може замислити да он потиче из плена
Сапитове банде.
»Верујте ми, он потиче оданде«, изјави љубазно Јустус.
»Морам вас најозбиљније замолити да ову багру не подупирете
на овакав начин. Не могу да дозволим, по својим званичним
дужностима, да ми ви подбуњујете Тиберију«.
Говорио је још увек врло учтиво; његово узбуђење
примећивало се више у томе што је сад опет прешао на грчки.
Стари доктор Јанај престао је наједанпут да буде љубазан.
Скочио је и почео, размахујући рукама, да говори Јосифу.
»Имате ли новца од Сапита?«, викао је. »Имате ли новца од
Сапита?«
И не сачекавши Јосифов одговор, окрену се Јустусу.
»Уколико је приспео неки новац из Тиберије, биће сви ти
износи враћени вама«, обећа.
Тек што су одмакли из града, оба су се комесара разишла.
»Скрећем вам пажњу на то«, рече Јанај, а глас му постаде
леден, »да ви нисте дошли у Магдалу као један од Осветника
Израела, већ као комесар из Јерусалима. Забрањујем вам сваку
настраност и сваку пустоловину«, викао је.
Јосиф, пребледео од срџбе, није могао ништа да му узврати.
Било му је јасно, преценио је своје снаге. Овај доктор Јанај имао
је добар нос. Ипак, требало је још да причека, није још смео да се
упусти у ову борбу против Јустуса. Јерусалим ће га првом
приликом опозвати, а Јустус ће се осмехивати оним, Јосифу тако
добро познатим подлим смешком.
Али Јосиф ће умети то да спречи. Шта зна тај Јустус о
Галилеји? Иако он сматра да има богзна какво искуство. Он не
страхује и не зазире више од тих галилејских вођа. Сапита је сам
дошао к њему, а позваће и оног другог Јохана из Гишале. Већ ће
се показати да праву власт у земљи не држи Јерусалим, већ
тријумвират Јохан, Сапита, Јосиф. Нека их онда назову

98
разбојничком бандом, или како му драго. Он и не помишља на то
да прекине везу са Сапитом. Напротив, он ће спојити све
наоружане организације у области јерусалимске владе, па и
преко ње, биле оне признате или не биле. Не као комесар из
Јерусалима, већ као вођа партије Осветника Израела.

Јохану из Гишале, вођи добро наоружане галилејске

сељачке устаничке организације било је очигледно мило када га
је Јосиф позвао к себи. Он је у околини свог родног места, малог
планинског насеља Гишала, по коме се и називао ‒ по списима
се звао Јохан Бен Леви ‒ имао не баш толико уносно имање, на
коме је, пре свега, производио уље и смокве. Био је то човек
плећат, тром, доброћудан, врло промућуран, човек баш онакав
каквог су желели Галилејци. За време Цестијусовог ратног
похода организовао је у Горњој Галилеји лукав, огорчен
четнички рат против Римљана. Био је стално на путу, познавао
сваки угао земље. Када је Јохан, најзад, дошао к њему, Јосиф
није разумео, у ствари, зашто се већ одраније није повезао с њим.
Није био висок, али је био позамашан и снажан, седео је пред
Јосифом опаљена, широка лица, с кратком густом брадом,
удубљена носа, сивих очију, препреден. При свој својој
лукавости био је доброћудан, отворен човек.
Јохан је одмах изнео јасан и недвосмислен предлог. Краљ
Агрипа нагомилао је свуда по земљи жито, бесумње за Римљане.
Он, Јохан, хтео би да заплени ово жито за своју војску, те је за
овај подухват тражио Јосифов пристанак. Под утицајем оних
трулих богаташа и аристократа, жалио се, Јерусалим се одриче
сваке везе с његовом војском. О Јосифу је стекао утисак да је
друкчији од оне подмукле господе у храму.
»Ви, докторе Јосифе, припадате у срцу Осветницима
Израела. То се осећа на три миље. Вама бих хтео да подредим
своје оружане одреде«, рече простосрдачно и пружи му тачан
списак своје војске. Имао је осамнаест хиљада људи. Јосиф се
сагласио с тим да се жито заплени.
Није се бојао буре коју ће то изазвати. Ако безобзирно
искористи свој положај, ако задобије у Галилеји стварну моћ,
можда се Јерусалим више неће усудити да га опозове. А ако то и
учини, до њега стоји хоће ли се овом позиву одазвати или неће. У
скоро раздраганој напетости ишчекивао је даљи ток догађаја.
И Јохан из Гишале био је задовољан разговором са Јосифом.
Био је то храбар човек, и не без хумора. Сва је Галилеја знала да

99
је он запленио жито краља Агрипе. Он је изигравао невиног,
правио се као да о свему томе ништа не зна. Што год би се збило,
дешавало би се по наређењу јерусалимског комесара. Отпутовао
је сасвим јавно у непријатељску област, у Тиберију, да на
тамошњим топлим изворима лечи реуматизам. Знао је да ће
његови људи, ако Јустус подузме нешто против њега јуришати
на Тиберију. Јустус се смејао. Колико год да су му дела овог
сељачког вође изгледала опасна и зла, толико му се свиђао његов
начин.
С друге стране, послао је у Јерусалим и у Сефор огорчену
ноту. Стари доктор Јанај посетио је Јосифа љутит, дашћући од
срџбе. Жито, разуме се, мора сместа да се врати. Јосиф га прими
веома учтиво. Жито се, нажалост, не може вратити, он га је
продао. Јанају не преостаде друго него да необављена посла
напусти Јосифа, који је љубазно слегао раменима. Мало га је
утешило то што је Јосиф знатан део утрошка предао Јерусалиму.

Најомиљеније средство агитације Осветника Израела у

Тиберији била је борба против безбожништва владајућег слоја,
против њихове склоности да се приклоне Римљанима и Грцима.
Када се Сапита по други пут појави пред Јосифом, овај му
добаци како је и он с највећим гневом гледао кипове који се тако
изазивачки шепуре пред краљевском палатом. Мрки,
дежмекасти човек подиже своје раме још више, његове ситне очи
се подигоше и опет се спустише, трзао је узбуђено врховима
раздељене браде. Јосиф је хтео да га гурне даље. Цитирао му је
речи пророка:
»Тело је у земљи, Јахве га одбацује. Људска га је рука
направила, те не може бити бог«.
Чекао је на то да Сапита настави овај чувени цитат:
»Зато ово тело треба да буде смрвљено«.
Али се Сапита само насмеши, прескочи овај део и поче да
цитира, врло тихо, више себи него ли Јосифу, даљу реченицу:
»Они сеју ветар, а пожњеће олују«.
А затим трезвено констатова:
»Ми стално протестујемо против ових злочиначких испада.
Били бисмо захвални комесару владе у Јерусалиму ако би и он
поднео одговарајућу представку Тиберији«.
Сапита није био тако отворен као Јохан из Гишале, али се
човек могао поуздати у његове тихе наговештаје. Ко ветар сеје,

100
пожњеће олују. И не обавештавајући о томе доктора Јанаја,
Јосиф замоли Јустуса да се поново састану.
Јосиф је овог пута стигао у Тиберију скромно, само с једним
јединим слугом. Јустус га поздрави на римски начин,
испруженом руком и дланом окренутим према њему, али брзо
спусти руку, смешкајући се и у неку руку исправљајући се, те га
дочека са хебрејским поздравом: »Мир«. А онда су оба
господина села један према другом, без сведока, знајући много
један о другоме, у срдачном непријатељству. Обојица су нешто
постигли од свог последњег објашњавања у Риму, имали су
власт над људима и судбинама, остарели су, њихова су лица
постала тврђа, али још увек су личили један на другог,
бледосмеђи Јосиф и жутосмеђи Јустус.
»Кад смо ономад разговарали«, рече Јосиф, »цитирали сте
пророка Исаију«.
»Тако је«, рече Јустус, »Исаија учи да мала Јудеја не би
требало да се упушта у борбу против свог противника који је
светска сила«.
»То је проповедао«, рече Јосиф, »а на крају свог живота
повукао се у шупаљ кедар и био претестерисан«.
»Боље је да један човек буде претестерисан него цела
земља«, рече Јустус. »Шта ви, у ствари, хоћете, докторе Јосифе?
Трудим се да пронађем неку паметну везу с вашим мерама. Али,
или сам и сувише глуп да те везе разумем, или оне све одреда
имају само једну једину сврху: Јудеја објављује Риму рат под
вођством новог Макабејца ‒ Јосифа Бен Матијаса!«
Јосиф се уздржа. Нажалост, још из Рима била му је позната
ова сумња доктора Јустуса ‒ он га је сматрао ратним хушкачем.
Али он то није био. Он не жели рат. Само, он га и не избегава.
Уосталом, његове методе сматра погрешним. Стално разметање
с миром доводи истом нужношћу до рата као и стално разметање
с ратом. Треба, напротив, мудрим излажењем у сусрет ратној
странци одузети све изговоре.
»Зар ми у Тиберији то не чинимо?« упита Јустус.
»Не«, одговори Јосиф, »ви у Тиберији то не чините«.
»Слушам«, рече учтиво Јустус.
»Ви у Тиберији«, објасни Јосиф, »имате, на пример, ову
краљевску палату која са својим сликама људи и животиња
представља срамоту за целу провинцију, сталан подстрек на
рат«.
Јустус га погледа, а онда поче широко да се осмехује.

101
 »Јесте ли зато дошли да ми то саопштите?« упита.
Јосиф је био пун срџбе против кипарства.
»Да«, рече.
Тада га Јустус замоли да пође с њим. Водио га је кроз палату.
А та палата с правом је била чувена као најлепша грађевина
Галилеје. Јустус га проведе кроз дворане, дворишта, тремове,
вртове. Свуд су била вајарска дела срасла са грађевином. Краљ
Агрипа, његов претходник и претходник овога, скупили су овде
с муком, новцем и укусом лепе ствари из целог света и
ускладили их, то су биле веома старе и чувене уметнине. У
једном дворишту, поплочаном смеђим ломљеним каменом,
Јустус застаде пред неким малим, трошним, старим вајарским
делом које је било египатски рад, и представљало је грану, а на
грани птицу. Био је то веома строг рад, чак и помало крут, но
упркос томе што је мала птица још мировала, осећала се блажена
лакоћа лета за коју је припремала крила. Јустус је неко време
стајао пред овим делом, занет. А онда, као да се буди, рече
нежно:
»Зар ово да одстраним?« и показујући унаоколо: »И ово? И
ово? Онда је цела грађевина бесмислена«.
»Онда порушите грађевину«, рече Јосиф и у његовом гласу
било је толико неизмерне мржње да Јустус не рече више ништа.
Већ следећег дана Јосиф је позвао вођу банде Сапиту. Овај
га упита да ли је нешто постигао код властодржаца у Тиберији.
Не, одговори Јосиф, њихово је срце окорело. А њихове границе
власти завршавају се, нажалост, пред границама овог града.
Сапита поче узбуђено да трза једним делом своје браде. Овог
пута изговори оно што је прошлог пута само мислио: »Тело
Самарије треба да буде смрвљено«. Ако би људи у Тиберији
уклонили ону срамоту с очију, примети Јосиф, он ће имати
разумевања за њих.
»И уточиште?« упита Сапита.
»Можда и уточиште«, рече Јосиф.
Јосифа су испуњавала опречна осећања када је Сапита
отишао. Овај Сапита је упркос његовог спуштеног рамена
снажан момак, он неће баш нежно поступати са стварима. Ако
он и његови људи продру у палату, онда свакако неће бити
уклоњени само кипови. То је лепа грађевина, њене су таванице
од кедровине и злата, пуна је драгоцености. Она неоспорно
припада краљу Агрипи и стоји под заштитом Римљана. Извесно
време био је мир у земљи, а у Јерусалиму су се надали да ће се с

102
Римом некако споразумети. Сандалар Акавја у задимљеној
крчми у Капернауму видео је Месију: а он није носио мач.
Извесни људи у Риму само су чекали на то да влада у Јерусалиму
предузме нешто што би се могло протумачити као напад. Оно
што је сад рекао може да покрене један тежак камен кога су
досад многе руке с много снаге задржавале на месту.
Те ноћи је на јуриш заузета палата краља Агрипе. Била је то
пространа грађевина, чврсто зидана и није било лако сравнити је
са земљом. То и није потпуно успело. Све се збило при слабој
месечини и, зачудо, без вике. Мноштво ревносних људи ударало
је срдито по чврстом камењу, развлачило га голим рукама,
газило га. Газили су и леје с цвећем и вртовима. С нарочитим
бесом разрушили су водоскоке. Трчали су ужурбано тамо-амо да
себи осигурају драгоцене тепихе и тканине, златну превлаку
таванице, одабране плоче столова, све то без вике. Јустус ускоро
увиде да су његове трупе и сувише слабе да би могле с успехом
да се супротставе, те забрани сваки отпор. Али Осветници
Израела побили су већ преко стотину војника и грчких
становника града када је почео јуриш који је требало да се
одупре пљачки. Сама грађевина горела је још скоро читав дан.
Заузимање палате у Тиберији на јуриш изазва у целој
Галилеји праву обамрлост. У Магдали су власти од Јосифа
захтевале упутства какав став да заузму према овом догађају.
Јосиф је јетко ћутао. А онда, наједанпут, у највећој журби, тек
један дан после пожара, крену у Тиберију да изрази Јустусу
саучешће јерусалимске владе поводом ове велике несреће, и да
му стави на располагање своју помоћ. Нашао га је међу
развалинама, где је отупело и беспомоћно ходао тамо-амо.
Јустус није затражио од свога краља никакве трупе, није
предузео ништа против Сапите и његових људи. Сада је овај,
иначе тако активан човек, опустио руке, млитаво и очајнички. И
сад, када је угледао Јосифа, није се ругао, није му упутио ниједну
заједљиву примедбу. Рекао му је, а глас му је био храпав од
узбуђења и туге, а лице бледо:
»Ви и не знате шта сте починили. Зло није у обустави
храмске жртве, па ни у нападу на Цестијуса, па чак ни у обзнани
о Цезареји. Ово коначно значи рат«.
Очи су му биле пуне суза од беса и туге.
»Вас је частољубље потпуно ослепило«, рекао је Јосифу.
Сапита је велики део плена из палате доставио Јосифу.
Злато, племенито дрво, делове статуа. Јосиф је нехотице почео

103
да тражи ону грану са птицом од мркога камена, али је није
нашао; по свој прилици рађена је од безвредног материјала.
Вести из Тиберије погодиле су господу у Јерусалиму као
ударац у срж. Већ је, посредством мирољубивог пуковника
Паулина, царска влада дала нека обећања. Уколико Јудеја остане
мирна, изјавио је Рим, задовољиће се издавањем мањег броја
коловођа, Симона Бар Гиоре, доктора Елеазара. У Јерусалиму су
били задовољни тиме јер су и они желели да се отресу тих
хушкача. Овим бесмисленим делом у Тиберији све се разбило.
Осветници Израела, већ притиснути уза зид, поново
одахнуше. Њихово зборно место, Плава дворана, постало је
средиште Јудеје. Успели су да њихов доктор Елеазар буде позван
у владу. Он се држао охоло уживајући до краја у понижењу оног
другог, младог, отменог господинал и морали су дуго да га моле
пре него што је прихватио избор. Бунтовничког гувернера
Галилеје, који је тако очигледно поступао против упутстава
своје владе, међутим, чак ни Плава дворана није могла да одржи
на власти. Доктор Јанај поднео је лично Великом савету
извештај, огорчено тражећи смењивање и кажњавање злочинца
Јосифа Бен Матијаса. Осветници Израела нису се усудили да га
бране; уздржали су се од гласања. Међу господом у влади једино
је стари и благи доктор Јохан Бен Сакај нашао реч у корист
Јосифову. Он је рекао:
»Не осуђујте никог пре него што му видите крај«.
Јосифов стари отац, сувоњави, живахни Матијас био је сада
исто толико очајан колико је ономад био срећан приликом
именовања његовог сина. Преклињао га је усрдно да дође у
Јерусалим пре него што стигне указ о његовом смењивању у
Галилеји, да изиђе пред Велики савет да се оправда. Уколико
остане у Галилеји, то ће бити сигурна пропаст за све. Његово је
срце смртно уцвељено. Он није желео да умре пре него што још
једанпут види свога сина Јосифа.
Када је Јосиф примио његово писмо, осмехнуо се. Његов је
отац, кога је он веома волео, све то схватао и сувише бојажљиво
и суморно. Јосифово срце било је пуно поуздања. Све је овде у
Галилеји изгледало друкчије него у Јерусалиму. Од оног јуриша
на кипове у Тиберији Галилеја га слави; сада се у целој земљи
зна да се то не би никад могло догодити без његове сагласности.
Он је порушио зид који је стајао између њега и народа у
Галилеји, он сада у земљи уистину важи као други Јуда
Макабејски, како му се онај Јустус ругао. Слушала га је

104
наоружана војска. Није он више зависио од Јерусалима, већ је
Јерусалим зависио од њега. До њега је да онај указ у вези
Јерусалима просто поцепа.
Те ноћи сањао је тежак сан. На свим путевима надирале су
легије Римљана, видео је како се неодољиво приближавају,
полако, неизбежно у строгом реду, у редовима од по шест људи,
многе хиљаде, али као једно једино биће. То је био рат који се
устремио на њега, то је била она »техника«, чудовишна, силна
машина слепе сигурности, било је бесмислено бранити се
против ње. Видео је уједначен корак легија, видео га је потпуно
јасно, али, а то је било оно што је застрашивало, он га није чуо.
Стењао је. Била је то једна једина тешка нога у огроминој
војничкој чизми, она се непрестано дизала и газила. Није било
могућно измакнути јој, за пет минута, за три минуте згазиће
човека. Јосиф је седео на свом коњу Стрели, а Сапита и Јохан из
Гишале, гледали су га мрко, чекајући и захтевајући да извуче
мач из корица. Машио се мача, али га није могао извући, био је
закован у канији, стењао је. Јустус из Тиберије се церио. Сапита
је бесно чупкао један прамен своје раздељене браде, столар
Халафта дизао је снажне песнице. Јосиф је трзао мач, трајало је
то читаву вечност, трзао је и трзао и није га могао истргнути.
Сандалар Акавја је крештао: »Једите, човече, треба да једете«, а
нога у огромној војничкој чизми подизала се, газила,
приближавала се.
Али, када се Јосиф пробудио, било је блиставо зимско јутро,
а она ужасна вечност пуна очекивања ударца војничке чизме
била је избрисана. Све се збило баш као што треба. Не
Јерусалим, сам Бог га је поставио на ово место. Бог хоће рат.
Почео је усрдно да припрема Свети рат. Како се то могло
збити да је у Риму јео са странцима за једним столом, да је
спавао с њима у истој постељи? Сада се, као и сви други, гадио
испаравања њихове коже, они су кужили земљу. Можда је
управа Римљана била добра, њихови путеви, њихови водоводи;
али ова света земља Јудеја огубавила би ако би се у њој живело
друкчије него јеврејски. Обузе га она суманутост у којој је
некада написао своју књигу о Макабејцима. Написао ју је
предосећајући своју сопствену судбину. Његова је снага расла.
Радио је дан и ноћ, неуморно. Пооштри управу, нагомила залихе,
дисциплинова војску, појача утврђења. Крстарио је градовима
Галилеје. Прокрстарио је њене велике, тихе пределе, брда и
долине, обале река, језера и мора, винограде, маслињаке,

105
воћњаке. Пролазио је на свом коњу Стрели, млад, снажан,
зрачећи ведрином и поуздањем, пред њим се вијорила застава са
словом Макаби, ко је као ти, о Господе, а његова појава, његова
реч и застава, распаљивали су омладину Галилеје.
Кад би слушали Јосифове говоре, његове жарке и поуздане
речи о уништењу Едома, које су куљале као камење и пламен из
неког брда, многи су узвикнули да је нови пророк васкрснуо у
Израелу.
»Марин, Марин, наш Господ, наш Господ«, викали би
страствено му одани куд год би пролазио, љубећи му руке и
огртач.
Упутио се у Мерон, у Горњој Галилеји. Био је то безначајан
град, чувен једино по својим маслињацима, универзитетима и
старим гробовима. Овде су почивали учитељи закона из древних
времена, строги велики доктор Самај и благи велики доктор
Хилел. Људи из Мерона важили су као нарочито загрејани за
веру. Можда је Јосиф баш због тога пошао у Мерон. Говорио је у
старој синагоги; људи су га пажљиво слушали, највећим делом
доктори и студенти, били су овде пажљивији него на другим
местима, клатили су се слушајући напето и узбуђено. И
наједанпут, када Јосиф умукну изговоривши неку дугачку,
напорну реченицу, у оној тишини, неки блед, сасвим млад човек,
пригушено промрмља:
»Овај је«.
»А ко би то требало да сам?« упита гневно Јосиф. А млади
човек, са псећи оданим, помало приглупим очима стално је
понављао:
»Ти си, да, ти си«.
Испоставило се да људи ове варошице сматрају овог младог
човека Јахвеовим пророком те да су недељу дана раније врата
својих кућа оставили отвореним пошто је он прорицао да ће те
ноћи спаситељ доћи к њима.
Када Јосиф чу ово наклапање, обузе га језа. Поче гласно и
срдито да грди, обрецнувши се жестоко на младог човека. И у
најтајнијим својим мислима он је далеко и као светогрђе одбијао
сваку помисао на то да би то могао бити он. Али га је све дубље
испуњавапа вера у божанственост његове мисије. Они који су га
називали спаситељем били су деца и лудаци. Али је, свакако, био
позван да припреми царство спаситеља.
Људи из Мерона нису се дали одвратити од тога да су
угледали Месију. Излили су у бакру трагове копита Стреле, и

106
ово им је место било светије од гробова учитеља закона. Јосиф се
љутио, смејао се и грдио ове лудаке. Али се осећао све тешње
повезаним с оним чији се долазак очекивао и са све већом
чежњом, управо пожудно, очекивао је да га види властитим
очима.

Када стиже комисија из Јерусалима која му уручи указ о

смењивању, он јој изјави, смешкајући се, да мора да је посреди
нека заблуда, а све док не добије поуздан одговор из Јерусалима,
мораће, да би сачувао земљу од немира, да стави господу у
заштитни притвор. Јерусалимци су га упитали ко га је овластио
да Риму објави рат. Он им одговори да његов налог потиче од
Бога. Јерусалимци цитираше закон: »Ко се дрзне да проговори у
моје име, а ја му нисам наредио да говори, треба да умре«. Још
увек се смешкајући, пун љубазне обести, Јосиф слегну
раменима, мораће се сачекати да би се видело ко говори у име
Господње, а ко не. Био је озарен, сигуран у себе и у свог Бога.
Ујединио је своју војску са људством Јохана из Гишале и
пошао на Тиберију. Јустус му преда град без отпора. Опет су
седели један према другом; али овог пута на месту старог Јанаја
био је енергични, добродушно-лукави Јохан из Гишале.
»Пођите мирно свом краљу Агрипи«, говорио је Јустусу.
»Ви сте паметан човек, за ослободилачки рат и сувише паметан
човек. За то треба имати вере и уво за унутрашњи позив«.
»Можете понети са собом све, докторе Јустусе«, примети
љубазно Јосиф, »што од новца и новчаних вредности припада
краљу. Само вас молим да оставите сва владина акта. Можете
отићи неометано«.
»Немам ништа против вас, господине Јохане«, рече Јустус.
»Верујем вашем унутрашњем позиву. А ваша је ствар
изгубљена, без обзира на разумне разлоге, већ тиме што је овај
човек ваш вођа«.
Није гледао Јосифа, али му је глас био пун презира.
»Наш доктор Јосиф«, примети смешкајући се Јохан из
Гишале, »као да није по вашем укусу. Али је сјајан организатор,
диван је говорник, рођени вођа«.
»Ваш доктор Јосиф је хуља«, рече Јустус из Тиберије.
Јосиф не одговори ништа. Поражен човек био је огорчен и
неправедан, не вреди расправљати с њим и побијати га.
Јосиф је корачао уздигнуте главе и срећан кроз ову
галилејску зиму. Јерусалим се није усудио да употреби силу

107
против њега; штавише, сагласили су се прећутно с тим што се,
после неколико недеља, опет представљао као комесар
централне владе. Без по муке одржавао је своје границе против
Римљана, проширујући их и на њихове области, узе и из
подручја краља Агрипе западну обалу Генезаретског језера и
запоседну и учврсти своје градове. Организовао је рат. Из свете
земље допирале су му ненадане, велике мисли.
Рим је ћутао, из Рима није стизала никаква вест. Пуковник
Паулин прекинуо је сваку везу са својим јерусалимским
пријатељима. Прва победа била је врло лако извојевана.
Римљани су се ограничили на Самарију и на приморске градове
где су, ослоњени на већину грчког становништва, имали сигурну
власт. А трупе краља Агрипе избегавале су сваку чарку. У земљи
је владала тишина.
Ко год је имао покретну имовину, уколико није срцем
својим припадао Осветницима Израела, настојао је да се са
својом имовином стави под заштиту римских власти. Приликом
таквог једног бекства, Јосифови људи ухватили су жену неког
Птоломеја, интенданта краља Агрипе. То се збило у близини
села Дабарита. Жена је имала велики пртљаг са собом,
драгоцене ствари, очигледно из краљева поседа, добар плен, а
они што су га запленили радовали су се своме уделу. Али су се
тешко разочарали. Јосиф нареди да се ствари пребаце на римско
подручје, уз учтиво писмо пуковнику Паулину.
Није то било први пут да је тако поступио, и његови људи
почели су да негодују. Потужили су се Јохану из Гишале. Дошло
је до огорченог разговора између Јохана, Сапита и Јосифа. Јосиф
је указивао на то да су у ранијим ратовима Римљани и Грци
пружали често такве доказе витештва. Но Јохан поче да бесни.
Његове сиве очи зацаклиле су се злоћудно, закрвавиле су се,
његова кратка, густа брада нагло се истури, био је сав као брег
који се покренуо. Викао је:
»Јесте ли ви полудели, господине? Мислите ли ви да ми
овде приређујемо Олимпијске игре? И ви се усуђујете да нам
нешто трабуњате о витештву када су у питању Римљани. Ово је
рат, господине, а не спортска приредба. Овде се не ради о
храстову венцу. Овде се ради о шест милиона људи који више не
могу да удишу ваздух који су Римљани окужили, који се даве у
њему. Разумете ли, господине?«
Јосиф није могао изаћи на крај против необуздане
огорчености овог човека; био је зачуђен, осећао се увређеним

108
јер му је учињена неправда. Погледао је Сапиту. Али овај је
стајао мрка погледа не говорећи ништа. Али било је јасно: Јохан
је говорио само оно што је сам осећао.
Ова три човека била су, уосталом, и сувише разумна да би
угрозили свој задатак неким несугласицама. Искористили су
зиму да осигурају, што је било могућно боље, одбрану Галилеје.
У земљи је било мирно, али је та тишина почињала да
притискује. Јосиф је чврсто држао своју срећу и своју сигурност.
Али понекад су се кроз ову ведру сигурност чуле Јустусове
мржњом испуњене речи. Иако је своје дане до краја испуњавао
радом, чуо би кроз речи чиновника и официра, кроз буку својих
народних зборова јасно, тихо и горко: Ваш доктор Јосиф је
хуља, и чувао те речи у своме срцу, њихов нагласак, њихов
презир, њихову резигнацију, њихову напорну арамејштину.

У средишту света лежала је земља Израел, Јерусалим је

лежао у средишту земље, храм у средишту Јерусалима, олтар у
средишту храма. Све до времена краља Давида Јахве је становао
у шатору, привременој колиби. Краљ Давид одлучи да му
подигне дом. Купио је гумно Аравна, пресвето брдо Сион. Али
он је смео само да положи темеље; било му је ускраћено да
сагради храм јер је у својим бројним ратовима пролио много
крви. Тек његов син Соломон био је удостојен да изведе свето
дело. Градио је седам година. За то време није умро ниједан
радник, ниједан се чак није ни разболео, ниједна алатка није
била оштећена. Пошто се за свету грађевину није смело
употребљавати гвожђе, Бог пошаље краљу неког чудесног
каменог црва, званог Шамир, који је ситнио камење. Често се и
само постављало на своје место, без људског суделовања. Суров
и свет дизао се жртвеник, крај њега леген за свештенике,
гвоздено море, које је почивало на дванаест бикова. У предворју
су два чудновата бронзана дрвета штрчала према небу. Звала су
се Јахин и Боас. Зидови предворја били су обложени
кедровином, а под покривен даскама од чемпреса, зидови и
камење потпуно застрти. Дуж сваког зида стајало је по пет
свећњака, и столови за жртвени хлеб. А у самом светилишту,
потпуно заклоњени завесом, стајали су огромни крилати људи,
херувими, изделани од дрвета дивље маслине, а њихове птичје
главе зуриле су језовито својим укоченим погледом. Својим
огромним, златом обложеним крилима, заштитнички су

109
покривали Јахвеов ковчег који је пратио Јевреје кроз пустињу.
Више од четири стотине година стајала је ова кућа, све док је
краљ Набукодоносор није разрушио и однео свети прибор у
Вавилон. Вративши се из вавилонског сужањства, Јевреји
подигоше нови храм. Али он је био бедан у поређењу са првим
све док није устао један велики краљ, по имену Ирод, који је у
осамнаестој години своје владавине почео да обнавља храм. Са
хиљадама радника проширио је брежуљак на коме је стајала
грађевина, подзиђујући је троструком терасом. Уложио је
толико умешности и рада на томе делу да је његов храм
неоспорно важио за најлепшу грађевину Азије, а за многе била
је то најлепша грађевина света. Свет је око, говорили су у
Јерусалиму, беоњача у њему представља мора, земља је дужица,
Јерусалим зеница: а храм је слика која се одражава у зеници.
Њега нису китили ни сликарева кичица, а ни вајарево длето;
само хармонији својих великих размера, одабраности материјала
захваљивао је за утисак који је остављао. Огромне удвостручене
дворане окруживале су га са свих страна штитећи од кише и
сунца, по њима се кретао народ. Најлепша међу дворанама била
је Камена дворана у којој је заседао Велики савет. Тамо су се
налазили и синагога, многе радње, продавнице жртвених
животиња, светих и несветих мириса, велика кланица и банке
мењача.
Камена ограда одвајала је профане просторије од светих.
Грчки и латински натписи претили су безобзирно да под
смртном казном ниједан нејеврејин не сме ићи даље. Круг оних
који су могли ући постајао је све ужи. Болесницима су била
забрањена света дворишта, а и богаљима, па и онима који су
боравили у близини мртвих. Женама је била дозвољена једна
једина, велика просторија. Унутрашња дворишта била су
приступачна само свештеницима, само онима који су без мане
рођени.
Храм се уздизао бео и златан са својим терасама над градом;
из даљине је изгледао као снегом покривен брежуљак. Његови
кровови били су начичкани оштрим, златним копљима, да их
птице не загаде. Дворишта и дворане били су обложени
уметничким мозаиком. На све стране су биле терасе, капије,
понајвише од мермера, многе обложене златом и сребром или
најплеменитијим металом, коринтском мешавином, том
јединственом легуром која је настала приликом коринтског
пожара од стапања драгоценог метала. Над дверима које су

110
водиле у Свету просторију Ирод је поставио знамење Израела,
винову лозу. Истицала се раскошно, од сувог злата, а њени
гроздови били су величине човека. Уметнички предмети
светског гласа красили су унутрашњост храма. То је био свећњак
са седам кракова, а његове светиљке представљапе су седам
планета: Сунце, Месец, Меркур, Венеру, Марс, Јупитер и
Сатурн. Ту је био сто са дванаест жртвених хлебова, они су
представљапи Зодијак и годину. Био је ту и суд са тринаест
различитих врста тамјана, из мора, из ненастањене пустиње, из
настањене земље, показујући да све долази од Бога и да је све
Бога ради овде.
Дубоко у унутрашњости, на најзаштићенијем месту, под
земљом, налазиле су се ризнице храма у којима су се чували
државна благајна, знатан део злата и драгоцености света. И
одежда првосвештеника се чувала овде, света грудна овојница,
драго камење храма, златан обруч који је носио име Јахве. Око те
одежде била је нека дуга распра између Рима и Јерусалима пре
но што је најзад смела да се похрани у ризници храма. У тој
распри проливено је много крви.
У срцу храма опет, затворено пурпурном завесом, налазило
се светиште. Било је празно и тамно, само је један необрађен
камен штрчао из голе земље, стена Шетијах. Овде је, тако су
тврдили Јевреји, становао Јахве. Нико није смео да ступи у ову
просторију. Само једанпут у години, на дан када би се Јахве
помирио са својим народом, одлазио би првосвештеник у ово
светиште. Сви Јевреји света тог дана су постили, дворане и
дворишта храма били су препуни људи. Они су чекали на то да
првосвештеник призове Јахвеа његовим именом. Јер Јахвеово
име није се смело изрећи, већ сам покушај кажњавао се смрћу.
Само тог јединог дана призивао би првосвештеник Бога његовим
именом. Није их било много који су могли чути име које би
свештеник изговорио, али сви су веровали да су га чули и
стотине хиљада колена пало би на камени под храма. Било је
много причања и тајанствености у свету око тога шта ли се то
обожава иза завесе светишта. Јевреји су изјављивали да је Јахве
невидљив, дакле, да не постоји ни његова слика. Али свет није
хтео да поверује да је просторија потпуно празна. Једном су се
богу приносиле жртве, постојао је неки бог, видљив у својој
слици. Сигурно да је и тај Бог Јахве био ту, а овде себични
Јевреји само га крију да га неко не би одвратио од њих и
придобио га за себе. Непријатељи Јевреја, а пре свих

111
подругљиви, просвећени Грци, изјављивали су да се у светишту,
у ствари, обожава магарећа глава. Али та поруга није имала
дејства. Бистри, разборити Римљани, као и тмурни,
непросвећени Варвари, сви су они постајали тихи и замишљени
када би се говорило о Богу Јевреја; око оног страшног
невидљивог у светишту плели су се тајна и страх света.
За Јевреје целог света храм је представљао праву и једину
домовину, непресушни извор њихове снаге. Где год се налазили,
било крај Ебра или крај Инда, крај Британског мора или крај
горњег тока Нила, за време молитве окретали су лице према
Јерусалиму, тамо где је био храм. Сви су давали данак храму
радосна срца, сви су одлазили к њему у хаџилук, или су имали
чврсту намеру да једанпут, о Пасхи, донесу своје јагње у храм.
Ако би им неки подухват пошао за руком, онда би се захвалили
невидљивоме у храму, а ако би били слаби и у невољи, онда би
тражили помоћ од њега. Само на подручју храма земља је била
чиста. Они који су живели у другим земљама слали су овамо
своје лешеве да би бар после смрти били ту. Ма колико били
раштркани, овде су имали своју домовину.

Када је извештај о јуришу на палату у Тиберији стигао у

Рим, цар се налазио на уметничком путовању по Грчкој. За
време свога одсуства поверио је вођење владиних послова
управнику двора, Клаудијусу Хелу. Овај сместа сазове седницу
кабинета. На окупу су била сва господа, њих тридесет и седам
који су заузимали меродавна места у служби двора. Вест да је
поново планула буна у Јудеји дубоко их је узбудила. Десет
година раније ова вест представљала би неважно обавештење из
неке покрајине. Сада је она погодила владу у њену
најосетљивију тачку, угрожавала њен важан пројект, нови
»Александров поход«.
Њих тридесет седморица поставили су овај велики пројект
на чврсте темеље. Створили су упоришта у Јужној Арабији за
поморски пут до Индије, прибавили финансијска средства за
ратни поход у Етиопији и за један, још смелији, у правцу
Каспијских врата. Сходно ратном плану већ су биле стављене у
покрет трупе маршала Корбула и Тиберијуса Александра.
Двадесет друга легија, као и све трупе које су се из Германије,
Енглеске и Далмације могле извући, налазиле су се на путу за
Исток. Петнаеста легија на путу за Египат. И сад је цео тај
ванредни план био упропашћен због ове, поново распламтеле

112
буне. О, како би радо поверовали уверавањима локалних власти
да ће се ова покрајина ускоро опет сама смирити. Али, ето, сад
се показало да се ствар није могла тако лако средити, да ће се
морати употребити врло много људи и драгоценог времена за
угушивање тог устанка.
Већина министара нису били Римљани, него страствени
Грци; њихово је срце било испуњено жељом да њихова грчка
земља, њихов Исток, постане основа царства. Ови саветници и
војсковође новог Александра киптели су од беса што ће њихов
војни поход овом будалаштином бити успорен или, чак, можда,
заувек осујећен.
Међутим, наизглед су остајали тихи и свечани. Понеки међу
њима, већина, били су синови и унуци робова и баш стога
показивали су сада, када су били на власти, ледено достојанство
староримских сенатора.
Клаудијус Хел објави несрећну вест из Јудеје, њен значај за
велики источни подухват. Клаудијус Хел је и сам рођен као роб.
Био је беспрекорно грађен, строга и дивна изгледа, складна
лица, пун енергије. Он носи царев печатни прстен. Сваки други
на његовом месту пратио би цара на путу за Грчку, јер је опасно
изложити га тако дуго туђим утицајима. Клаудијус Хел је више
волео да остане у Риму. Скоро је сигурно да се нека мера коју ће
предузети неће свидети цару. По свој прилици ће Клаудијус Хел
умрети млад, удишући златан прах или пререзаних жила. Али то
није висока цена када се владало светом.
Он говори мирно, одмерено, без улепшавања. Побуна је
схваћена и сувише олако, сад се мора схватити много озбиљније.
»Сви смо се ми преварили«, признаје без околишења. »С
једним јединим изузетком. Молим за мишљење човека који се
није преварио«.
Иако господа нису марила за сувоњавог Филипа Таласа с
орловским носом, ипак су с поштовањем погледали на
начелника источног одељења. Он је од самог почетка упозоравао
да се не треба заваравати оним лукавим, сладуњавим
помирљивим причама Јерусалима. Био је чак и помало смешан
са својим вечитим страхом пред Јеврејима, са својом старачком
мржњом. Сад се показало да је око мржње видело боље од
сношљиве сумње осталих.
Министар Филип Талас није ни по чему показивао своје
задовољство. Ситан, искривљен, неугледан, седео је тамо, као и
увек. Али у себи је ликовао од среће; чинило му се да чак ни

113
ожиљак из времена његова робовања није више тако видљив.
Сад, после пљачке палате у Тиберији, коју су љубазни богови
досудили, после овог новог, до крајности дрског гажења свих
обећања, време је сазрело за велики обрачун. Сада се више није
могло остати при некој благој казни, убијању неколико хиљада
побуњеника, глобе од неколико милиона или тако нечег. То су
сада и остали морали да увиде. Министар Филип Талас рече:
»Јерусалим мора бити разорен«.
Он није подигао глас, нити му је овај подрхтавао. Али ово је
био највећи тренутак његова живота, сад може умрети
задовољан. У себи је ликовао: »Наблион«, и баш за инат тумачу
Захеусу: »Наблион«. Сањао је о томе како пукови насрћу на
дрски Јерусалим, како чупају његове становнике за браде и
убијају их, како пале куће, како руше зидине, како онај горди
храм сравњују са земљом. Али ништа од свега тога није било у
његовом гласу када је, као да се то разуме само по себи, скоро
некако мрзовољно, констатовао: »Јерусалим мора бити
разорен«.
Клаудијус Хел окрене своје лепо тамно лице Регину и упита
да ли директор царског лова на бисере има шта да примети.
Клаудијус Регин није имао ништа да примети. Овај се Галилејац
понео и сувише глупо. Сад заиста није преостајало ништа друго
већ да се армија стави у покрет.
Клаудијус Хел је укратко све сажео. Замолиће, дакле, цара,
уз сагласност господе, да што је могућно брже отпочне војни
поход против Јудеје. Досад су курири за Грчку увек могли да се
опреме ловоровим венцем на копљу који доноси срећу; овог пута
послаће цару злокобно перо на копљу да би тако показао његову
величанству како се ситуација у Риму озбиљно схвата.

Сенат је на тражење Клаудијуса Хела наредио да се отвори

Јанусов храм у знак да у царству влада рат. Марул, сенатор на
служби, изјави Клаудијусу Хелу с иронијом своје жаљење што
ову церемонију не може да изведе поводом неког сјајнијег
догађаја. Годину дана свет је живео у миру. Рим је био изненађен
када су се шкрипећи отворила тешка крила врата на Јанусовом
храму, храму бога сумње. Знао се почетак али нико није знао
крај. Многе обузе нелагодна језа када су сазнали да је добри,
велики Јупитер њиховог Капитола сада отпочео рат против
страшног, невидљивог Бога на Истоку.

114
 У квартовима малих грађана били су задовољни што је цар,
најзад, снажно кренуо против Јевреја. Свуда су се угнездили, већ
је цела трговачка четврт била прошарана њима, сви су се
радовали да својој мржњи против конкуренције могу дати
патриотског одушка. По крчмама су се препричавале све оне
старе, истините приче да Јевреји у свом светишту обожавају
магарећу главу, да на Пасху овом светом магарцу жртвују грчку
децу. Ишарали су синагоге скаредним, претећим речима. У
купатилу Флоре тукли су обрезане, избацивали су их. У некој
прчварници у улици Субура, захтевали су од неких Јевреја да
једу свињетину, а кад су се они опирали, отварали су им силом
уста, трпајући им страшно, забрањено месо у уста. У близини
Капије трију двери нагрнули су на неко стовариште умока од
риба, разбили су боце, намазали су њиховом садржином
Јеврејима косу и браде. Војска, уосталом, ускоро докрајчи овај
неред.
Господа из сената, из дипломатије, и из финансијских
кругова силно су се ужурбала. Требало је створити безброј
нових места и поставити одговарајуће чиновништво. У ваздуху
се осећао мирис пљачке. Оживели су стари, ислужени генерали.
Шуњали су се један око другог, вребајући један другог,
сјактавих очију. Форум је одзвањао од ведрог смеха, у
колонадама Ливије, на Марсову пољу, у купатилима жива врева.
Свако је имао свог кандидата, своје посебне интересе; чак су и
игуманију Весталки свакодневно носили у носиљци на Форум
да би министрима изложила своје жеље.
Цена злату, драгоценим тканинама, робовима на берзама у
Делосу и Риму падала је јер ће се у Јудеји много тога запленити.
Цена житу је скакала јер ће се трупама у покрету морати
дотурати велике количине хране. У бродоградилиштима се
пословало, у Равени, Путеолима, Остији радило се грозничаво.
У домове господина Клаудијуса Регина и Јунијуса Тракса, у
палату сенатора Марула, стизали су и из њих отпремани курири
за куририма. Господа су на рат у Јудеји гледала с искреном
тугом. Али пошто су се ту могли направити послови, зашто да
други поберу зараду?
Међу Јеврејима је владала збуњеност и жалост. Располагало
се тачним вестима из Јерусалима, знало се о Јосифовој улози.
Зар се могло замислити да овај човек који је живео с њима, који
се облачио као они, говорио као они, који је знао шта је Рим, зар
се могло замислити да ће се овај доктор Јосиф Бен Матијас

115
ставити на чело једне тако безизгледне пустоловине? Клаудијус
Регин се љутио највише на господу у Великом савету. Како су
могли да пошаљу тог малог писца у Галилеју. Такви се људи
пуштају да се иживљавају у књижевности, а не у политици. Већи
број истакнутих Јевреја у Риму пожури да изрази влади своје
гнушање због држања овог фанатичног злочинца у Галилеји.
Влада је ту господу, која су се толико копрцала, умирујуће
уверавала. Оних пет милиона Јевреја изван Јудеје, који су
живели раштркани по целом царству, били су лојални поданици,
плаћали су велике порезе. Влада није ни помишљала на то да их
узнемирује.

Вести из Галилеје тешко су погађале глумца Деметријуса

Либана. Био је ожалошћен и радосно узбуђен у исти мах. Позвао
је неколико поверљивих пријатеља Јевреја и прочитао им, иза
брижљиво закључаних врата, неколико глава из књиге о
Макабејцима. Знао је он одувек каква је велика, унутрашња
ватра пламтела у младом доктору Јосифу. Али нико, опет, није
знао боље од њега како је бесмислена и безизгледна борба
против Рима. Уосталом, засад је он у Риму био једини који је
озбиљно патио због оних нереда у Јудеји. Кроз улице Рима опет
су се почеле разлегати хушкачке речи о Јеврејину Апели. Већ су
и наваљивали на њега да, најзад, и јавно одигра ову улогу.
Уколико одбије, грдиће га исто тако страшно као што су му
досад пљескали.
Велика маса римских Јевреја била је потресена, унезверена,
очајна. Читали су у књигама пророка: »Чујем врисак неке која
рађа, дреку једне која је у порођајним боловима. То је кћер
Сиона, она виче и лелече и крши руке: »Тешко мени, морам
страдати од џелата«. Читали су, а срце им је било пуно страха.
Куће су се позатварале, одређен је пост, по синагогама су се
молили. Нико од Римљана није ометао службу.
Међу Јеврејима Рима био је и мали број оних који су у
јудејском устанку видели спас, испуњавање старих
пророчанстава о спаситељу. Њима је припадала и девојка Ирена,
жена доктора Лицина. Слушала је ћутке када је њен муж
изражавао своје гнушање према оним помахниталим
зликовцима, али у себи је ликовала. Није се препустила
недостојним осећањима, одувек је знала: Јосиф је био великан у
Израелу, један из редова пророка, војник Јахвеов.

116
 Курир са злокобним пером на копљу затекао је цара у
главном граду покрајине Грчке, ведром Коринту, који је сада
одјекивао од свечаности.
Млади владар света још се никад досад није осећао тако
срећним. Грчка, најкултурнија земља света поздрављала га је и
клицала му, искрено одушевљена његовом уметношћу, његовом
љубазношћу, његовим пријатним начином опхођења. Осим тога,
он је знао да је цело ово путовање по Грчкој само увод у много
већи подухват. Сада ће својој половини света додати још и
другу, племенитију, мудрију. Довршиће дело највећег човека
који је икад живео. Обогатиће обе половине света и учинити их
срећним, све у знаку његовог царског имена.
Данас је пут по Грчкој крунисао једним великим
подухватом. Златним ашовом довршио је први закоп за
пробијање Коринтског земљоуза. Сутра ће прославити
»Изградњу канала« свечаном представом. Он лично написао је
завршне стихове у којима бог достојанствено корачајући
наређује орлу да рашири крила на велики лет.
Тог дана, непосредно после повратка у палату, са
свечаности почетних радова на каналу стигао је курир са
јудејским вестима. Цар прелете извештај, баци га на сто, тако да
је напола покрио рукопис свечане представе. Царев поглед паде
на стихове: Онај који океанима наређује да круже, и сунце
скреће по својој вољи.
Устао је, доња усна била му је истурена. То је завист богова.
Завиде му на његовом »Александровом походу«. »Онај који
наређује океанима да круже и сунце скреће по својој вољи«. Ови
завршни стихови имају једино смисла као пролог за
»Александров поход«. Сад немају никаквог смисла. Гесијус
Флор, гувернер Јудеје, извукао се јефтино. Пао је. Цестијуса
Гала ће, разуме се, немилосрдно опозвати. За ту дрску Јудеју
нису неке млакоње.
Цар је размишљао. Кога да пошаље у Јудеју? Јерусалим је
најјачи град целог Истока, народ је тамо, он то зна од Попеје,
фанатичан, тврдоглав. Овај се рат мора водити оштро. Он не сме
да траје дуго. Дуже од годину дана »Александров поход« се ни
под којим околностима не сме одгађати. За Јудеју му је потребан
човек, чврст и бистар. И без маште. То мора бити човек који ће
поверену му моћ употребити само против Јерусалима, а не, на
крају, против цара.

117
 Где ће наћи таквог човека? Износе му имена. Мали број. Кад
се узме оштрији критериј, има их још мање. На крају остаје једно
једино: Муцијан. Цар мрзовољно стиска очи. И сенатор Муцијан
се може искористити једино уз одговарајућу опрезност. Цар га
се добро сећао. Био је то сићушан господин, исцеђен од силних
уживања, избраздана лица, веома углађен. Пошто мало храмље,
носи штап; обично га, међутим, држи за леђима, што цару иде на
живце. И оно његово трзање лица цар не може да подноси.
Свакако, Муцијан је бистар, оштроуман, он ће брзо свршити са
побуњеном покрајином. Али ако овај необуздано славољубиви
човек, који је био већ једанпут свргнут и поново уздигнут, а сада
на прагу старости, добије моћ у руке, може се лако догодити да
подузме опасне подухвате.
Цар уздахну нелагодно, седе опет и узе рукопис свечане
представе. Брисао је по њему мрзовољно. Који скреће сунце. И
баш најбољи стихови морају да отпадну. Он не може ризиковати
да крај повери неком глумцу, мораће сам да игра бога. Не, не сме
том Муцијану дати превелику власт у руке, не треба никог
доводити у искушење. Већ је касно. Не може никако да се
концентрише, да састави прекинута места која су настала
брисањем завршних стихова. Одгурну рукопис. У кућном
хаљетку, вукући ногама, пређе у собу своје пријатељице
Калвије. Мрзовољан, знојем орошена надувена лица, лако
уздишући, чучнуо је крај њене постеље. Одмеравао је још
једанпут све што је било за и против Муцијана. Па онда га
пошаљи, рече Калвија. То и то говори против Муцијана. Онда га
немој слати. Можда ће се ипак наћи још неки други. Цар неће да
размишља даље о томе. Доста се натезао са аргументима; сада
остаје само још ствар просвећења, среће, његове среће. Сада ће
се забављати само још свечаном представом. Сутра, после
свечане представе, донеће одлуку.
У Риму су напето чекали на одлуку.
Она је била донесена још пре него што је свечана представа
била завршена. Цар је донео одлуку док се налазио у гардероби,
док је седео с тешком маском и у високим ципелама божанства и
чекао на свој наступ. Именоваће Муцијана: али не њега самог,
додаће му још једног човека да га контролише. Он већ зна и.
кога. У његовој околини стално се врзмао неки стари генерал
који никада није успео да дође до високог положаја, а ако би
успео, убрзо би га изгубио, па је због тих својих сталних
неуспеха постао већ помало и смешан. Звао се Веспазијан. Више

118
је личио на неког сеоског трговца него на генерала; али се
показао способним у енглеском походу и важио је као одличан
војник. Истина, он је недавно наљутио цара. Одувек је с муком
скривао како му тешко пада слушање царевих рецитација, а пре
три дана једноставно је заспао док је цар изговарао оне дивне
стихове Данае о лишћу које се повија на ветру. Он је почео јасно
и гласно да хрче. Цар је у првом тренутку хтео да га казни, али је,
у ствари, више сажаљевао тог бедника коме су богови ускратили
смисао за стихове. Досад није предузео ништа против њега.
Само га више није примао. И данас и јуче цар га је видео на свом
путу, по страни, снужденог и ревносног. Знао је, тај му је човек
веран. Тај неће постати дрзак. Њега ће послати у Јудеју. Прво и
прво, ова њушка ће му тиме за дуго нестати с очију, а друго, овај
промућурни и груби човек је онај прави који ће оном лукавом
Муцијану оштро гледати на прсте. Поделиће пуномоћја,
именоваће Муцијана за генералног гувернера Сирије, а
Веспазијана за маршала у Јудеји. Један неће имати војничких, а
други политичких овлашћења и један ће шпијунирати другога.
Цар се, и поред тешке и вруће маске на лицу, осмехнуо.
Нема шта, ово је одлично решење, то је оно право. Иступио је на
позорницу и изговарао звонке стихове. Улога је била кратка: али
још никада, како му се чинило, није говорио тако савршено као
данас. Заслужио је аплауз.
Генерал Веспазијан вратио се са свечане представе у кућицу
на периферији, коју је за време свог боравка у Коринту изнајмио
од трговца Лахеса. Одложио је огртач и свечану униформу,
псовао је што му слуга не слаже довољно брижљиво одела,
обукао је чисту, већ изношену кућну хаљину а испод ње дебело
доње рубље. Претпролећни дан био је прилично хладан, а њему
је било већ педесет осам година и осећао је свој реуматизам.
Мрзовољан, још јаче урезаних дубоких бора на широком
челу, мрка округла сељачка лица, упркос стиснутих дугачких
уста гласно је и зловољно дисао, табајући горе-доле по соби.
Свечана представа протекла је за њега врло несвечано. Ледени
мук је владао где год би се окренуо, једва да се одговарало на
његове поздраве, а коморник Гортин, та налицкана свиња, на
његово питање да ли има изгледа да се идућих дана поклони
пред његовим величанством одговорио му је на оном дрском
сељачком грчком језику: »Ждерите сами своју балегу«.
Ако добро размисли, заиста му не преостаје ништа друго.
Зар му се та глупа ствар пре три дана морала догодити. Сад је

119
цело то скупо путовање по Грчкој било без сврхе. А при том је
цела ствар приликом цареве рецитације била просто надувена.
Признаје да је заспао. Али хркао није, то је дрска клевета тог
пасјег сина коморника. Шта је могао кад по природи тако гласно
дише.
Стари генерал млатарао је рукама да би се загрејао. Било
како му драго, до цара сигурно више неће доћи, то је данас у
позоришту могао да уочи без наочара. Биће и сва срећа ако му не
накаче још и суђење због увреде величанства, а све због његовог
тобожњег хркања. Биће најпаметније ако се тихо врати на своје
италијанско имање.
Није му баш ни толико криво што сада треба да проживи у
миру. Сам од себе никад не би своје старе кости помучио и
пошао за царем у Грчку, него је то учинио једино зато што му
његова пријатељица, госпођа Ценис, није давала мира.
Непрестано га је хушкала, све док се не би опет уздигао, да би
поново срећно пао.
То је тако почело већ у његовој младости, а свему је томе
криво оно проклето сељачко празноверје његове мајке. За време
његовог рођења неки стари свети храст Марса потерао је
невероватно бујну младицу из корена, па је његова мајка то
примила као сигуран знак среће: њен син, то је судбина
одредила, постићи ће више од закупаца пореза, провинцијских
банкара и трупних официра, од којих потиче. Од детињства се он
сам радо бавио сеоском економијом и најрадије би целог живота
остао на имању својих родитеља уновчавајући производе овог
имања са сељачки израженим смислом за финансије. Али његова
одлучна мајка није попуштала све док и њему није усадила своју
непоколебљиву веру у његову велику будућност и натерала га
против његове воље у политичко-војничку каријеру.
Када је стари генерал помислио на све неуспехе које му је
донела та каријера, почео је још жешће да брекће, стиснуо је још
јаче дугачке усне. Три пута узастопце је пропао. Најзад, с
тешком муком дотерао је до градоначелника престонице. Два
месеца ишло је све да не може бити боље. Његова је полиција
функционисала, служба безбедности приликом спортских
приредаба и у позориштима била је беспрекорна, довоз
намирница и пијаце били су добро уређени, улице Рима
одржаване су у примерном реду. Али баш код одржавања улица
доживео је прву незгоду. Цара Клаудијуса натера неки бес да
приликом показивања престонице неком страном изасланику

120
прође кроз једну од малобројних лоше одржаваниих споредних
улица, па је цела свечана поворка заглибила у блато. Без отезања
и за пример нареди цар да се свечана одора градоначелника
Веспазијана, који се по његовом наређењу налазио у пратњи, сва
намаже блатом и коњским изметом.
Цела афера прошла је тада ипак повољно. Мора да је својим
блатњавим рукавима учинио такав бедно-смешан утисак који се
цару утиснуо у мозак као нешто забавно. Било како му драго, али
он, Веспазијан, није примећивао после тога да је у немилости,
пре се могло говорити о супротном. За достојанство ионако
никад није марио те је од сада, свестан свог циља, подносио,
правећи невино лице, у највишем колегијуму царства ‒ сенату,
предлоге такве кловновске понизности да чак ни његово окорело
биће није знало треба ли да се смеје или да плаче. У сваком
случају његови су предлози бивали прихваћени. И када данас,
после толиких година, тачно испита шта је све учинио а шта
пропустио, није могао себи да пребаци неку недоследност.
Оженио се Домицилом, бившом пријатељицом витеза Капеле
коме је она досадила. Разним подвалама и уз помоћ разних веза
овог врло спретног господина, он је ступио у пословне везе са
министром Нарцисом, љубимцем цара Клаудијуса. То је био
човек по његовом укусу. С њим се могло говорити јасно и
неувијено. Тражио је, додуше, провизију, али се није противио
да и други нешто заради. То су била лепа времена када га је
Нарцис као генерала послао у немирну Енглеску. Тамо
непријатељи нису били неки снобистички дворјани који би се
борили непровидним интригама, већ врло реални дивљаци на
које се могло пуцати и ударати по њима мачем, а радило се о
земљи, обалама, шумама, острвима, које је требало освојити и
која су се освајала. То су била времена када се највише
приближио пророчанству светог храста. Када се вратио,
одобрили су му чак и званичан тријумф и на два месеца највише
почасно звање у држави.
Генерал је хукао у прсте да их загреје, трљао је надланице.
Јер, после два месеца толиког успона, разуме се, дубоко је пао.
То му је већ било као суђено. Дошао је нови цар, нови министри,
пао је у немилост. У међувремену му је умрла и мајка и сада,
када га више није подстрекавала њена чврста вера надао се да ће
до краја живота моћи да живи у радиној тишини. Преселио се на
своје имање не завидећи свом брату Сабину, који се био
прилично уздигао и чувао свој положај.

121
 Али онда је у његов живот ступила госпођа Ценис. Била је то
кћерка роба Антонија, а царица-мајка дала је бистрој девојци
образовање и узела је за своју секретарицу. Имала је разумевања
за оно што је Веспазијан тражио од живота, за његов начин
живљења. Као и он, ни она није давала ни пребијене паре за
свечаности и достојанство, али је зато, као и он, уживала у
масним шалама и војничком отвореном надмудривању; као и он,
рачунала је брзо и трезвено, смејала се и љутила на његовог
охолог брата Сабина. Али се у њој, како је ускоро могао с
уздахом и са задовољством да утврди, усадила она чврста вера
његове мајке у његову судбину, знатно, знатно дубље него у
њему самом. Она га је гонила све док стењући и псујући није још
једанпут заменио свој мирни живот на имању бучном вревом
Рима. Овог пута приграбио је место гувенера покрајине Африке.
Богата покрајина, њен народ као и снобистичка велика господа,
хтели су репрезентативног гувернера, а не њега, неспретног
сељака. Бунили су се против њега. Где год би се показао,
долазило би до немира. У граду Хадрумету гађали су га трулим
репама. Он се на те труле репе не би љутио више него на онај
коњски измет под царем Клаудијусом, али су те демонстрације,
нажалост, имале врло опипљиве последице: био је опозван.
Тежак ударац, јер је целокупни свој иметак уложио у ову
покрајину, у мутне послове из којих би гувернер ове покрајине
могао да извуче велике паре, а приватно лице ништа. Сада је
било готово са његовим финансијским талентом. Вративши се
на имања која су заједнички припадала њему и брату, морао је од
надменог Сабина подићи огромну хипотеку да би се ослободио
најтежих обавеза. За све то време, овај весели човек имао је
повода само један једини пут да се насмеје. Покрајина Африка
подигла му је ироничну спомен-плочу с натписом: поштеном
гувернеру. Још би се и данас насмејао када би се сетио јединог
позитивног резултата своје делатности у Африци.
Отад је све пошло низбрдо. Отворио је шпедитерско
предузеће и потпомогнут одважном Ценис бавио се
посредовањем служби и племићких титула. Али су га ухватили у
неком сумњивом послу, па га је опет само интервенција његовог
несимпатичног брата спасла од тешке казне. Сада му је било 58
година, нико жив више није мислио на то да је ипак једанпут у
победничким колима прешао преко Форума и био конзул. Где
год би се појавио, смешкали би се и говорили о трулим репама.
Називали су га само »шпедитер«. Његов брат Сабин, сада

122
председник полиције у Риму, развукао би лице кад год би се
спомињало његово име и говорио би кисело: »Ћутите. Смрди на
коњско ђубре кад се говори о том шпедитеру«.
Сад, после тог неуспеха у Грчкој, свакако да је коначно
свршено. У ствари, било би добро да бар онај бедни остатак
живота може да проведе по сопственој вољи. Одмах сутрадан
кренуће натраг. Пре тога ће се још овде у Коринту обрачунати с
трговцем Лахесом који му је изнајмио ову кућу. Тај се човек
држи као да чини богзна какву милост што овог расходованог
генерала за скупе паре трпи у својој кући. Веспазијану је већ
унапред било мило како ће том налицканом Грку, који га вара
где год стигне, на неувијен, добар римски начин, казати своје
мишљење. Када то учини, вратиће се задовољан у Италију,
живеће пола године на свом имању код Козе а пола године на
свом имању код Нурсије, гајиће мазге и неговаће своје маслине,
пиће са суседом вино и збијати шале, забављаће се поподне са
Ценис или неком од служавки. А онда, кроз пет или десет
година, када спале његов леш, Ценис ће ронити искрене сузе,
Сабину ће лакнути што се решио брата који га је толико
компромитовао, а остали гости ће расположено шапутати на
погребу о коњском ђубрету и трулим репама, а онај бујни млади
изданак светог храста узалуд се трудио.
Титус Флавијус Веспазијан, бивши заповедник једне римске
легије у Енглеској, бивши конзул Рима, бивши гувернер
Африке, расходован, на двору у немилости, човек са милион и
сто хиљада сестерција дугова, човек кога је коморник Гортин
позвао да сам своје ђубре поједе, завршио је свој биланс. Био је
задовољан. Отићи ће сада по бродовласника и ценкаће се с тим
Грцима, преварантима, око цене за превоз. Онда ће мунути
Ценис у стражњицу и рећи ће: »Е, стара крнтијо, готово је. Од
сада ме сигурно више нећеш измамити иза пећи, па ма колико
дизала ногу«. Био је задовољан. Застењавши расположено
пребаци огртач.
У предсобљу му дође трговац Лахес у сусрет, управо
згранут, необично учтив, сав пресамићен од клањања и
услужности. За њим достојанствен, свечаног, званичног лица,
царски курир са ловоровом гранчицом на курирском штапу, што
је означавало срећу.
Курир нагну копље поздрављајући га и рече: »Порука
његовог величанства конзулу Веспазијану«. Веспазијан већ
дуго, није чуо своју избледелу титулу. Изненађено прими

123
запечаћено писмо, погледа још једанпут на штап гласника. Тамо
је била ловорика, а не перо; није, дакле, било у питању оно
несрећно спавање за време рецитације. Врло несвечано, у
присуству радозналог Лахеса и курира, Веспазијан скину печат.
Његове дугачке усне су се рашириле, цела округла, широка
сељачка главурда се набора, поче да се церека. Лупнуо је курира
снажно по рамену и узвикнуо: »Лахес, стара лопужо, дајте
момку три драхме напојнице. Или, стој, две су доста«.
Машући писмом потрча горе, на први спрат, лупи своју
пријатељицу Ценис по стражњици да је све звонило: »Ценис,
стара крнтијо, на коњу смо«.
Госпођа Ценис и он знали су обично и без иједне речи шта је
други у извесним случајевима мислио и осећао. Али ипак су сад
почели да се међусобно обасипају бујицом речи. Хватали су
једно друго за рамена, смејали се једно другом у лице,
разилазили се, тапкали по соби, свако за себе, па онда опет
заједно. Нека их чује било ко, из њих је избило све што је
превирало у њима.
Триста му богова и Јупитера! Ово се путовање исплатило.
Савлађивање побуњене покрајине Јудеје, то је била опипљива
ствар, као скројена за Веспазијанов таленат. С онаквим
фантастичним стварима као што је »Александров поход« нека се
бакћу они генијални стратези, Корбуло или Тибер Александар.
Он, Веспазијан, увек би навлачио огртач преко ушију када би
било говора о тим разметљивим, империјалистичким
пројектима. Али при помисли на овако солидан посао као што је
овај војни поход у Јудеју, срце старог генерала просто се
расплинуло. Сада су господа маршали могли да чекају, а он је
био жуманце у јајету. Е, баш су благословени ти Јевреји. Нека их
бог поживи, и још једанпут: Живели! Већ одавно је требало да се
побуне.
Био је веома расположен. Госпођа Ценис нареди трговцу
Лахесу да набави како уме и зна Веспазијанова најомиљенија
јела, па ма како скупа била. А осим тога треба за поподне да
прибави неку нарочито згодну, не премршаву девојку с којом би
се Веспазијан могао забављати. Али изгледа да је Веспазијан сву
ту пажњу једва и приметио. Сместа се дао на посао. Већ више
није стари сељак, него генерал, војсковођа који трезвено
прилази решењу свог задатка. Сиријски пукови су дозлабога
запуштени; он ће већ научити те клипане шта значи римска
дисциплина. Сигурно ће влада хтети да га усрећи са Петнаестом

124
легијом коју су сад пребацили у Египат. Или са Двадесет
другом, јер је ионако већ стављена у покрет за тај разметљиви
»Александров поход«. Али он се неће задовољити тиме. Мораће
у војном кабинету да се цењка за сваког појединог војника. Он
се неће устручавати да лупи песницом о сто ако то буде
потребно, и да господи јасно и недвосмислено каже своје
мишљење. Господо, рећи ће, овде се не иде против неких
примитивних дивљака као што су Немци, овде се иде против
војнички потпуно организованог народа.
Још данас ће отићи у палату. Задовољно се смешкајући
облачио је на своје старе кости свечану униформу за коју је још
пре три сата веровао да му никад више неће требати.
У царској резиденцији прими га комормик Гортин. Пружи
му руку са отвореним дланом, поздрављајући га званично.
Кратак, званичан разговор. Да, господин генерал може да види
његово величанство кроз један сат, можда. А префект гарде му
сместа стоји на расположењу. Онако као узгред, доброћудно,
пролазећи поред коморника Гортина идући да конферише са
префектом гарде, Веспазијан примети:
»Дакле, младићу мој, ко ће сада да пождере свој сопствени
измет?«

Зима, добра зима за Јосифа прође пребрзо.

Радио је грозничаво. Он се, додуше, ругао техници Римљана,
али се није устручавао да је подражава. Он је у Риму отворених
очију прикупио искуства, имао је сопствене идеје. Одбацио је
све ситничаво из срца, сада му је само једно било важно: да
припреми одбрану. Његова је вера расла. Вавилон, Египат,
краљевство Селеукида, зар то нису била исто тако моћна царства
као што је Рим? А ипак им се Јудеја знала супротставити. Шта је
најјача армија пред дахом Божјим? Он ће их одувати преко
земље као празну плеву, а њихове ратне машине бациће у море
као шупље орахе.
У градовима, у дворанама синагоге, на великим зборним
местима, на тркалиштима у Тиберији и Сепхориси, па и под
ведрим небом, окупљао је Јосиф масе око себе.
»Марин, Марин! Наш Господ наш Господ«, довикивали су
му.
А он, сувоњав и витак, стајао је тамо, истурао лице с
ужареним очима, високо уздигнутих руку, чупајући из груди
мукле, силне речи поуздања. Ову земљу посветио је Јахве, а сада

125
су је напале римска губа и црвоточина. Они морају бити згажени,
уништени, избачени. У шта се поуздају ти Римљани када се
крећу тако безобзирно? Имају своју армију, своју смешну
»технику«. Њихове легије могу се тачно измерити, свака броји
десет хиљада људи, десет кохорти, 60 чета, и 65 топова. Израел
има свог Бога Јахвеа. Он је безличан, његова се снага не може
измерити. Али пред његовим дахом сломиће се опсадне машине,
а легије ће ископнити на ветру. Рим има моћ. Али његова моћ је
већ минула, јер је испружио дрску руку против Јахвеа и његових
изабраника којима се он толико радује, против његовог првенца:
Израела. Време је испуњено, Рим је био, али ће царство Месије
тек доћи, оно се помаља.
Он ће доћи, данас, сутра; можда је већ ту. Незамисливо је да ви, с
којима је Јахве склопио савез, у овој земљи треба да будете
тлачени, а свињождери да буду господари. Нека само доведу
своје легије морским бродовима и кроз пустињу. Верујте и
борите се. Они имају своје чете и машине: ви имате Јахвеа и
његову војску.

Зима је прошла, над виноградима, терасама са

маслињацима, шумарцима смокава и дудова Галилеје блистало
је дивно пролеће. Обала Генезаретског језера око града Магдале,
где је Јосиф још увек становао, била је пуна цвата и мириса.
Људи су дисали лако и добро. Тих блиставих пролећних дана
дошли су Римљани.
Прво су њихове претходнице продрле у земљу са севера и из
градова на обали, не избегавајући чарке Јосифових претходница,
а онда нагрнуше, три целе легије с коњима и колима и лаким
снагама вазалних држава. Напред лако наоружани стрељачки
пукови, извиђачке трупе. А онда први тешко наоружани одреди.
Затим пионири да би поравнали грбава места на путу, уклонили
жбуње како би трупе биле неометане у маршу. Затим комора
маршала и генералштаба, гарда војсковође те он лично. Затим
коњица и артиљерија, огромне опсадне машине, овнови, топови
којима су се сви чудили, балисте и катапулти. Затим знамења,
попут богова поштовани орлови. А онда главнина армије у
редовима од по шест војника. Најзад огромна комора, колоне с
храном, правници и благајници. А сасвим на крају читава
булумента цивила: дипломате, банкари, безбројни трговци,
нарочито јувелири и мешетари робова, извршитељи за плен,
приватни курири дипломата и великих трговаца царства и жене.

126
 Како су се Римљани примицали, земља је замирала. Многи
трговци су се изгубили. Полако, неизбежно, напредовала је
армија. Веспазијан је плански чистио Галилеју, земљу, пустињу
и море.
Да умири десну обалу Генезаретског језера била је, заправо,
ствар краља Агрипе. Овај предео са градовима Тиберијом и
Магдалом припадао је њему. Али краљ који је био безбрижно
доброћудан, није хтео да сам изведе сва она насиља која су била
неизбежна приликом кажњавања побуњеника. Веспазијан је,
дакле, испунио молбу пријатељског, Риму делотворно оданог
краља, и преузео казнену експедицију сопственом армијом.
Тиберија се предала без отпора. Добро утврђен град Магдала
покушао је да се брани. Али није могао дуго да се одупире
артиљерији Римљана; издаја у самом граду учинила је своје.
Када су Римљани продрли у град, многобројни устаници
побегоше на велико Генезаретско језеро. Заузели су целу малу
рибарску флоту, тако да су Римљани били присиљени да их
прогоне на сплавовима. Била је то гротескна битка на води у
којој су Римљани имали много успеха, а Јевреји врло много
мртвих; јер су обале унаоколо биле опседнуте. Римљани су
превртали лаке чамце, па је дошло до занимљивог лова на
дављенике. Војници су с интересовањем посматрали батргање
бродоломника, кладили се хоће ли онај тамо радије потонути
или ће пре дозволити да га они убију. И, треба ли их побити
стрелама или сачекати док се ипак не ухвате за сплав да би им
онда одсекли руке? Лепо језеро, чувено по својој игри боја, било
је тога дана једнобојно црвено. Његове обале, чувене због својих
миомириса, недељама су се осећале на лешеве, његова добра
вода била је покварена, али су његове рибе у следећим месецима
постале масне и добро су пријале Римљанима. Јевреји, напротив,
па и краљ Агрипа, годинама су одбијали да једу рибе из
Генезаретског језера. Касније се међу Јеврејима певала и нека
песма која је овако почињала: »Нашироко је језеро црвено од
крви у близини Магдале, недалеко је обала пуна лешева у
близини Магдале«. Тачним пребројавањем дошло се на крају до
тога да је у току ове битке на води побијено 4200 Јевреја. То је
капетану Сулпицу донело 4200 сестерција. Јер он се био кладио
да ће број мртвих изнети више од 4000. Да их је било мање, онда
би он морао да плати 4000 сестерција и још онолико колико је
било мање мртвих од 4000.

127
 Два дана касније Веспазијан позва своју господу на ратно
саветовање. О највећем броју становника могло се
недвосмислено утврдити да ли су се држали мирољубиво или не.
Али шта да се ради са оним силним заробљеним бегунцима који
су се из свих крајева Галилеје сакупили у овом добро утврђеном
граду? Било их је око 38 хиљада. Било би и сувише тешко
утврдити да ли је овај или онај био бунтовник. Да се једноставно
ослободе, за то су били и сувише сумњиви. Да се задрже у дугом
заробљеништву, било је и сувише тегобно. С друге стране, они
су се Римљанима предали без противљења, на веру и поверење,
те Веспазијан није сматрао часним да их просто побије.
Господа његовог ратног савета дошла су после дужег
разматрања једнодушно до убеђења да је према Јеврејима све
дозвољено, па ако се не може спојити једно с другим, онда се
мора корисно претпоставити часном. Веспазијан после извесног
оклевања усвоји ово мишљење. На свом двосмисленом, тешко
разумљивом грчком језику указао им је милост, али им за
одлазак одобри само пут према Тиберији. Заробљеници су радо
поверовали у оно што су прижељкивали и пошли су одређеним
путем. Римљани су, међутим, запосели пут према Тиберији и
нису дозволили да неко скрене странпутицом. Када су бегунци
стигли у град, упутили су их на велико тркалиште. Седели су
тамо, напето ишчекујући шта ће им римске војсковођа рећи.
Затим се појави Веспазијан, изда наређење да се издвоје они са
преко 55 година и болесни. Многи су се угурали међу издвојене,
јер су веровали да ће они колима бити отпремљени у домовину, а
остали пешке. Али то је била заблуда. Када је издвајање
завршено, Веспазијан нареди да се издвојени побију; јер
низашта нису били способни. Међу преосталима изабрао је 6000
најснажнијих и послао их с љубазним писмом цару у Грчку за
радове на каналу код Коринта. Остатак је за рачун армије продат
на јавној дражби као робље. Неколико хиљада поклонио је
Агрипи.
Током немира било је већ 109000 Јевреја продато као робље
па је цена робова почела забрињавајуће да пада; у источним
покрајинама пала је од просечно 2000 сестерција на 1300 по
глави.
С куле на зидинама малог, јаког брдског утврђења Јотапат
Јосиф је гледао како надире Десета легија. Војни геометри већ су
премеравали место за логор. Јосиф је познавао те римске логоре.
Знао је како су те легије, увежбаване вековима, научиле да

128
сваког дана кад би се заустављале, подижу овакве логоре. Знао је
да ће два сата после почетка рада све бити завршено. Хиљаду две
стотине шатора за сваку легију, међу њима улице, унаоколо
шанчеви, капије и куле, све у свему, добро утврђен град.
Јосиф је мрко и спреман посматрао полагано надирање
Римљана у великом кругу, затим како су заузели околна брда,
како су опрезно продрли у кланце и долине. И тада се обруч
затворио.
Осим Јотапата у рукама Јевреја остала су сада у целој
Галилеји само још два утврђена места: брдо Табор и Гишала, где
је командовао Јохан. Ако Римљани заузму ова три места,
отворен им је пут према Јерусалиму. Заповедници су закључили
да тврђаве држе колико год буде могуће, а да се сами, у
последњем тренутку, пробију до престонице. Тамо је било много
војске, али мало вођа и организатора.
Када је Јосиф видео да је сада и Десета легија стајала пред
његовом тврђавом, осетио је неку врсту гневне радости. Генерал
Веспазијан није био као Цестијус Гал, он није имао само једну
већ три легије у пуном саставу: Пету, Десету и Петнаесту, па ће
Јосиф тешко освојити један од она три златна орла што су их
легије носиле са собом. Али и његова тврђава Јотапат има добре
зидине и куле, она лежи високо и утешно стрмо, он има огромне
количине животних намирница, и његови људи, пре свега
војници Сапите, у доброј су кондицији. Маршал Веспазијан
мораће да се помучи пре него што ће моћи да нареди разарање
зидина ове тврђаве и пре него што ће одвући свитке закона из
богомоље.
Веспазијан није предузимао никакав јуриш. Његова је војска
логоровала лења као клада, али свакако и чврста као клада. По
свој прилици хтео је да сачека док Јосиф изврши очајнички
испад из своје рупе, или док се изнурен не преда.
Тајним путевима стиже Јосифу писмо из Јерусалима.
Престоница, саопштавао му је отац, неће послати никакву војску
за ослобађање тврђаве. Доктор Елеазар Бен Симон захтевао је,
додуше, хитно одашиљање помоћне војске, али у Јерусалиму
има људи који не би марили ако Јотапат падне, само ако и Јосиф
тамо погине. Нека преда тврђаву која се без помоћи са стране не
може држати ни две недеље. Јосиф је пркосно размишљао. Био је
мај. Ако се Јотапат одржи до јула, биће за Римљане, можда, већ
прекасно да пођу на Јерусалим. Зар они тамо у Каменој дворани
то не схватају? Онда ће он овај заслепљени град спасти против

129
њихове воље. Одговорио је своме оцу да ће се Јотапат држати не
две недеље већ седам пута седам дана. Седам пута седам дана:
речи су му дошле саме од себе. Таквом сањалачком сигурношћу
можда су некад пророци објављивали своја привиђења. Али
Јосифово писмо није стигло његовом оцу. Римљани су га
ухватили, а господа из генералштаба смејала су се том
разметљивом јеврејском команданту: било је искључено да ће се
Јотапат одржати тако дуго.
Дошла је и друга недеља, а Римљани још увек нису
нападали. Град је био добро снабдевен животним намирницама,
али је почела да недостаје вода у цистернама. Јосиф је морао
строго да је штеди. Било је топло лето, опседнути су из дана у
дан све више патили од жеђи. Многи су се подземним путевима
искрадали из града у потрази за водом, јер је цело брдо било
прошарано замршеним и непрегледним системом подземних
ходника. Али такви покушаји представљали су лудачке
подухвате. Онога ко би тада Римљанима пао у руке, прибијали
су на крст.
Овим погубљењима командовао је капетан Лукијан. То је у
основи био доброћудан господин, али је много патио од врућине
и био услед тога често лоше расположен. У таквом расположењу
наређивао би да се осуђеници привежу на крст што је значило
спорију, мучнију смрт. При бољем расположењу дозвољавао је
да осуђеницима прибију руке на крст тако да су излив и тровање
крви изазивали брзу смрт.
Из вечери у вече промицале су бедне поворке уз брдо.
Осуђеници су носили на затиљку попречне греде својих крстова,
а истегнуте руке биле су им већ привезане за њих. Ноћ је хладила
обешена тела, али су ноћи биле кратке, а чим би се помолило
сунце, нападале су на њих муве и друга гамад. Унаоколо су се
сакупљале птице и пси луталице чекајући на свој оброк. Људи на
крсту изговарали би самртну исповест: Чуј, Израелу, Јавхе је
наш Бог, Јахве је једини. Говорили су то док су још из њихових
уста излазиле речи, говорили један према крсту другога. Ускоро
је јеврејска формула била у римском логору добро позната,
добродошао повод за разне шале. Војни лекари су састављали
статистике о томе колико је дуго умирао приковани, а колико
дуго привезани за крст. Тражили су за своја посматрања
нарочито снажне и нарочито слабуњаве заробљенике и
утврђивали у којој мери летња врућина доприноси убрзању
процеса умирања. На свим висовима унаоколо стајали су

130
крстови, а они што су висили на њима мењани су свако вече.
Римљани нису могли сваком да дају засебан крст, морали су да
штеде у дрвету, упркос томе што је околина била шумовита.
Дрво им је било потребно за извесне вештачке бедеме и
ходнике помоћу којих су се све више приближавали упорном
граду. Посекли су сву шуму наоколо и направили такве бедеме.
Радили су под заштитом оштроумно измишљених конструкција
од животињског крзна и овлажене коже које су слабиле дејство
запаљивих кугли опседнутих. Становници Јотапата завидели су
Римљанима који су у ту сврху могли да употребе воду. Вршили
су испаде, па им је неколико пута успевало да запале
непријатељске бедеме. Али разорено би било брзо надокнађено,
а бедеми и ходници били су све ближи.
Јосиф их је из вечери у вече осматрао са куле на градским
зидинама. Ако спољни ходници достигну извесну тачку на
северу, онда је Јотапат изгубљен, чак и ако би Јерусалим послао
трупе у помоћ. Јосифов поглед полако је кружио видиком. На
свим врховима били су крстови, брдски путеви су били
оивичени крстовима. Погубљенима су падале главе на груди,
укосо, уста су им била искривљена. Јосиф је гледао, покушавао
да броји крстове. Његове су усне биле суве и испуцане, непце
исушено, очи закрвављене; он није узимао за себе веће
следовање воде од осталих.
На дан 20. јуна, 18. сивана по јеврејском рачунању, бедеми
су на северу достигли опасну тачку. Јосиф је за следећи дан
одредио богослужење. Окупљенима је рекао да изговара смртну
исповест. Загрнути огртачима са пурпурноплавим молитвеним
нитима, стајали су мушкарци, ударајући се бесомучно у прса,
вичући у заносу молитве: О, Адонај! Грешио сам, згрешио сам,
чинио безакоње пред лицем твојим. Јосиф је стајао напред, као
свештеник Првог реда, жарко, као и остали, исповедао се Богу:
О, Адонај! Грешио сам, згрешио сам, чинио безакоње, и осећао
се прљав, низак и скрушен. А тада, када је почео да изговара
трећу реченицу исповести грехова, нешто му тргну главу увис,
осећао је из последњих редова, из ситних суманутих очију, зао и
чврст поглед, уперен у себе и видео уста која нису заједно са
осталима говорила у хору: Грешио сам, згрешио сам, већ су
оштро и необуздано уобличавале речи: Грешио си ти, згрешио
си ти. Била су то уста Сапите. И када је Јосиф на крају службе са
осталим свештеницима изговарао благослов, када је уздигнутих
руку, раширених прстију, стајао пред скупом који је погнуо

131
главу к земљи, јер је над свештеницима који су благосиљали
лебдео дух Божји, опет се пар очију дрско подигао и злобно и
чврсто упро у њега. Лице Сапите јасно се ругало: Затвори уста,
Јосифе Бен Матијасе. Радије ћемо поцркати без твог благослова,
Јосифе Бен Матијасе.
Јосиф је био веома зачуђен. Он није узмицао ни пред каквом
опасношћу, патио је од жеђи и невоље као и последњи његов
војник, његове су се мере показале као добре и делотворне. Бог
је, очигледно, био с њим, град се држао дуже него што је то ико
сматрао могућим. Шта је хтео тај Сапита? Јосиф се није љутио
на њега. Овај је човек био заслепљен, а оно што је чинио, било је
хуљење.
Напад који је Јосиф следећег дана извршио на северу бедема
изведен је с дивљим фанатизмом. Погинути у борби било је
боље него на крсту, а она дубока чежња за смрћу у борби повела
је Јевреје, упркос густој киши стрела и танади, све до угрожене
тачке. Поубијали су непријатељску одбрану, запалили бедеме и
машине. Римљани су узмицали. Узмицали не само на овом месту
већ и на југу. Ускоро су браниоци Јотапата сазнали за разлог:
Веспазијан је био погођен, римски маршал био је рањен. У граду
се ликовало. Јосиф је наредио да се раздели двоструко
следовање воде. Било је то пете недеље. Ако успе да издржи до
седме недеље, онда је лето већ и сувише одмакло, Јерусалим ће у
том случају за ову годину бити спасен.
Прошло је скоро седам дана док су Римљани опет осигурали
утврђења на северу. Али су у међувремену довукли на положаје,
наспрам три стране зидина, своје опсадне машине и овнове. То
су били огромни балвани, слични јарболима бродова,
снабдевени силним блоковима гвожђа у облику овнујске главе.
Ови јарболи у средини били су обешени конопцима за
водоравну греду која је почивала на јаким колцима. Известан
број артиљераца вукао је греду са овнујском главом унатраг да
је, када се конопци затегну, пусте да полети напред. Ниједан, ма
колико дебео зид, није могао дуже време да одоли ударној сили
ове машине.
Најзад, генерал Веспазијан је сматрао да је тврђава сазрела
за општи напад. Напад је почео рано ујутро. Небо је потамнело
од стрела и танади, трубе легија одјекивале су језовито и упорно.
Из свих бацача летело је у исто време огромно камење, ударне
машине су потмуло одјекујући брујале. На бедеме су дејствовале
три гвожђем оковане куле, свака висока по 17 метара,

132
запоседнута бацачима копаља, стрелцима, праћкашима, па и
лаким машинама за бацање. Опседнути су били беспомоћни
против ових оклопних немани. Под њиховом заштитом извирале
су из спојница страшне, огромне корњаче, које су биле
састављене од по сто људи римских елитних трупа који су своје
штитове изнад главе састављали као крљушти, тако да су били
недостижни за свако оружје. Оклопни торњеви сарађивали су
тачно са овим корњачама, управљали су своју танад против
места на зидинама која су корњаче изабрале, тако да су их
браниоци морали напуштати. Нападачи су већ на пет места
истовремено стигли до зидина и постављали своје јуришне
мостове. Али у тренутку када Римљани нису могли да пуцају а
да не угрозе своје сопствене људе, браниоци су нападаче
поливали кључалим уљем које је продирало испод гвожђа
оклопа и сипали на јуришне мостове клизаву слуз од грчког
сена, тако да су се нападачи повукли.
Пала је ноћ, али напад Римљана није попуштао. Ударци
овнова тупо су одјекивали целу ноћ, куле су биле опкољене,
машине за бацање деловале су равномерно. Погођени су се
котрљали низ зидине. Било је вике, стењања и јечања. Ноћ је
била испуњена тако језовитом виком да су јеврејске вође
саветовале војницима да запуше уши воском. Јосиф је слушао
буку са скоро дивљим задовољством. Био је то четрдесет шести
дан: седам пута седам дана он ће држати град. А онда ће доћи
педесети дан, и биће тишина. Можда ће ова тишина бити смрт.
Било како било, он је блажен усред ове пусте буке унапред
уживао у тишини тог педесетог дана и мислио на речи предања:
први је бура и велика бука, али у тишини долази Бог.
Један од бранилаца успе у тој ноћи да са зида баци огроман
камен на једног од овнова са толиком снагом да се гвоздена глава
машине одвалила. Јеврејин је скочио сазида, изнео главу овна
усред непријатеља, понео је натраг, иако су око њега сипале
стреле, попео се на зид и стрмоглавио се погођен низ унутрашњу
страну зида. Овај човек био је Сапита.
Јосиф се нагну над њим. Сапита није смео да умре са
неокајаним хуљењем у срцу. Око њих се окупило десетак људи.
Да би се преселио у вечност исповеђен, говорили су над њим:
»Чуј, Израеле, једини и вечан је наш Бог Јахве«. Сапита је
измучено чупао влат своје браде. Мицао је уснама, али Јосиф је
добро видео да те речи које је муцао нису биле речи исповедања.
Јосиф се нагну дубље над њим. Ситне, сумануте Сапитине очи

133
жмиркале су злобно и болно, мучио се да нешто каже. Јосиф
сасвим приближи уво његовим сувим уснама. Није га могао
разумети, али је било јасно да је Сапита хтео да каже нешто
презриво. Јосиф је био зачуђен и тужан што ће овај заслепљени
човек тако завршити. Брзо се одлучи и поче да му говори тихо и
страствено:
»Слушај ме, Сапита, спречићу Римљане да овог лета пођу на
Јерусалим. Држаћу град још три дана. И нећу се пробити до
Јерусалима као што смо се договорили. Остаћу у граду до
четвртог јутра«.
Људи су у хору, да би чуо Сапита, продорно викали: Чуј,
Израеле. Јосиф је зурио у Сапиту. Он је морао да увиди свој грех,
морао је да умре измирен. Али Сапитине закрвављене очи
затвориле су се, брада му је пала. Јосиф је обећање дао мртвацу.
Од тога дана Јосиф скоро није ни спавао. Био је стално на
зидинама. Његово је лице горело, очни капци су га болели, непце
му је било набрекнуто, уши заглувеле од буке опсадних машина,
глас рапав и промукао. Али он се није чувао, није се штедео.
Тако је издржао три дана, док није дошла поноћ четрдесет
деветог дана. Онда је пао у дубоки сан.
У освит зоре првог јула, педесет дана од почетка опсаде,
Римљани су заузели град Јотапат.

Није прошло ни два сата како је Јосиф легао, када су га

тргнули и довикнули му: ево их. Тетурао је бунован, приграбио
што му је пало под руке, месо, хлеб, цветовима извезен
свештенички појас, документ о његовом именовању за комесара,
коцке што му их је једном приликом поклонио глумац
Деметријус Либан. Саплићући се и спотичући, доспео је на
улицу, у освит дана. Неки из његове околине повукоше га за
собом, доле, у подземни ходник неке запуштене цистерне која се
ширила у прилично пространу пећину.
Била је добра десетина у тој пећини, међу њима и један
тешки рањеник. Имали су намирница, али само једну једину
малу канту воде. Преко дана били су пуни поуздања, али се у
ноћи показало да се на бекство не може ни мислити. Подземни
ходник био је разгранат и пун завијутака, али су се сви опет
враћали у ову пећину. Постојао је само један једини излаз, у
град, а тамо су Римљани будно пазили.

134
 Другога дана умре рањеник. Трећег дана неста воде,
четвртог људи, ослабљени од дуге опсаде, поразбољеваше се и
скоро полудеше од жеђи.
Петог дана Јосиф Бен Матијас лежао је у једном углу
пећине, ставио је плави свештенички појас под главу, навукао
хаљину преко лица и чекао да дођу Римљани да га убију. Његова
је утроба горела, било му је поигравало, свака га је кост бола и
пекла. Склопљени капци пекли су га, пред очима су му
светлуцале тачке и кругови који су расли, смањивали се,
блештали и прождирали се. Било би слатко и примамљиво
убрзати смрт, убити се; али једна је нада остајала: можда ће пре
тога моћи да се напије. Можда ће му Римљани када дођу дати да
пије пре него што га прикују на крст. У Јерусалиму постоји неко
удружење добротворних жена које осуђенима на крст на
њиховом последњем путу дају напитак од вина и измирне. То би
била добра смрт. Склонио је одело с главе и смешкао се сувим
устима.
На дохвату, пред собом, види велику цистерну са водом.
Пошто су сада Римљани ту, не треба заиста више штедети воду.
Како му то досад није пало на памет. Он види себе на путу ка
цистерни. Многи се налазе на том путу. Али он пролази посред
Јевреја који вичу и Римљана који се полако успињу путем, јер он
је војсковођа, а ови се људи склањају пред њим, и он иде право
ка цистерни, без оклевања, похлепно. Пити! Код цистерне нема
више стражара. Али тад се појави неко и не пушта га да пије.
Торњај се одавде, Сапита. Пребићу те ако ме не пустиш да
пијем. Јесам ли био кукавица? Јесам ли се штедео кад су севали
мачеви, летело гвожђе, угарци, када су се људи стропоштавали
са зидина? Не подижи тако глупо ту овнујску главу твојом
здравом руком. Ја знам сасвим тачно да си мртав. Ти си бестидна
лажовчина, Сапита, па да си сто пута мртав. Изађи одавде.
Мучно, узалудно гутање разгребало је Јосифу набрекло
грло, трза га из његових маштања. Опет повлачи хаљину преко
лица. Хоће да све нестане. Када је био у пустињи, код Есејца
Бануса, и када се мучио, онда су му била потребна привиђења,
али сада хоће јасност у глави, ред. Он уопште и не помишља на
то да цркне само зато што неколико дана није пио воде. Свакако,
ако се неколико дана не пије, онда се угине, то је позната
чињеница. Али он неће. Они други, да, они ће на крају умрети од
жеђи. Али он неће, јер је то немогуће. Има он још много тога да
уради, и сувише је пропустио. Где су жене које није имао, вино

135
које није пио, дивоте света које није видео, књиге које није
написао? Зашто, заправо, није онда шчепао Попеју? Њена је
хаљина била од коиске тканине, танка као дах, тако да су се под
њом назирале длаке. Сигурно су биле жуте као јантар. Било је
толико жена које је пропустио. Он види бедра, груди, лица.
Али то нису лица. То су гомиле воћа које се продаје на
пијацама, округло, сочно воће, смокве, јабуке, огромни
гроздови. Хоће да загризе, да једе, да срче; али чим му се
приближи, оно се претвара у бестидно, жутосмеђе лице које он
тако добро познаје. Не, проклета псино, нећу умрети, то
задовољство вам нећу причинити. Најзад ви. Ви бедни педанте,
ви мајмуне разума, са тим вашим статуама и целом том вашом
симетријом и вашим системом. И ви хоћете да говорите о
Јудеји? Шта се ви разумете у то? Јесте ли ви учествовали, јесте
ли ви били на лицу места? Па ви немате крви у жилама. Ви,
ниткове. Ако Јудеја разори вашу проклету незнабожачку палату,
онда је у праву, десет пута у праву, и ја ћу помоћи приликом
разарања.
Ја не маштам, господине. Врло сам жедан, али знам сасвим
тачно: ниско је и подло из Рима исмевати Макабејце. То је јадно
и бедно. Ви сте једна убога појава, Јустусе из Тиберије.
Глава му је бучала од силних гласова: Марин, Марин. И
један танак, упорно покоран глас који се стално пробијао: то је
овај.
Не, он никада није дозволио да овај глас постане надмоћан.
Он се никад није преуздизао, увек је далеко одбацивао ово
хуљење. То је заводник који злоупотребљава његову слабост и
доводи га овим гласом у искушење. Да, сигурно је то само дрска
подвала заводника који Јахвеово лице хоће да скрене од њега.
Тешком муком се подиже на колена, удара челом о земљу
пун патње, изговарајући исповест грехова, говори пун патње,
значајно и гордо: О, Адонај, нисам грешио, нисам згрешио.
Мораш ми дати да пијем, славио сам твоје име. Хоћу воде. Не дај
да твој роб умре од жеђи јер ја сам те добро служио, а ти ми
мораш дати воде.
Наједанпут одјекну у пећини неки глас, био је то промукли,
Јосифу добро познати глас римског официра. Други су га
дрмали. Био је то стваран глас, то је било јасно. Официр је
говорио грчки и рекао да се зна да се галилејски војсковођа
налази у пећини, и да ће их поштедети ако се предају.
»Дајте ми да пијем«, рече Јосиф.

136
 »Имате један сат за размишљање«, одговори официр, »а
онда ћемо вас истерати димом«.
Блажен осмејак развуче Јосифово лице. Победио је.
Надмудрио је мртвог Сапиту и дрског, живог Јустуса, који није
хтео да га припусти воћу. Сада ће ипак да пије и живеће.
Али међу Јосифовим друговима нашли су се неки који нису
хтели да чују за предају. Сетили су се збивања у Магдали,
претпостављали да ће Римљани, ако их шчепају, у најбољем
случају оставити Јосифа за победничку поворку, а друге ће
приковати на крст или их продати на дражби робова. Одлучили
су да се боре. Скоро полудели од жеђи испречили су се пред
Јосифом. Пре ће га убити него што ће дозволити да се преда
Римљанима.
Јосиф је хтео само једно: да пије. Да ли ће га Римљани заиста
поштедети или неће, то долази тек касније. У сваком случају
даће му да пије, а ови лудаци то нису хтели. Па то су
помахнитали, побеснели пси. Било би управо смешно ако би се
после толиких мука убио пре него што се напије. Из свих углова
свог исцрпљеног мозга прикупљао је снагу да се одржи против
других, да пије, да живи.
Јосиф је дуго и узалудно објашњавао. Његов храпави,
промукли глас једва је смогао толико снаге да им изнесе
последњи предлог: нека не убијају сами себе, већ бар један
другог; то је мањи грех. То су увидели, прихватили су предлог, а
то је био спас. Пустили су да коцка одлучи ко ће кога убити, па
су бацили оне коцке које је глумац Деметријус Либан поклонио
Јосифу на његово тражење. Молили су један другог за опроштај
и умирали са исповешћу на уснама. Када је Јосиф остао сам с
последњим, пошао је једноставно путем из пећине према
Римљанима. Овај други стајао је неко време млитаво, а онда је
почео да пузи за њим.

Јосифа допремише до пуковника Паулина. Он му пружи

руку са отвореним дланом, поздрављајући ведро као спортиста
побеђеног противника. Јосиф се не захвали. Паде и рече: Воде.
Донели су му да пије, а он ‒ било је то најпобожније дело у
његовом животу ‒ савлада се и изговори благослов: Слава теби,
Боже наш Јахве, који створи све речју својом, па тек онда поче да
пије. Сав блажен осети како му течност цури преко усана, кроз
уста, низ ждрело, затражи још воде и опет воде, жалећи што
мора да одваја крчаг од уста да би дисао, и онда настави да пије.

137
Око њега су стајали војници, церили су се доброћудно,
посматрајући га.
Дозволили су Јосифу да се на брзу руку опере, дали су му да
једе и онда га везаног одвели до стана војсковође. Пут је водио
кроз логор. Свуда су се тискали војници, сви су хтели да виде
непријатељског вођу. Многи су се добродушно церили: то је,
дакле, онај човек који им је седам недеља задавао посла.
Способан момак, нема шта. Понеки, огорчени због смрти
другова, претили су, псовали на сва уста. Други су, опет, збијали
шале јер је изгледао тако млад, танак и мршав: но, Јеврејче, када
будеш висио на крсту, птице и муве имаће мало шта да ждеру.
Иако је био веома запуштен, са слепљеном косом, прљавих маља
на образима, Јосиф је мирно пролазио кроз целу ону узбуну.
Претње и шале га уопште нису дотицале, а неки су спуштали
поглед пред његовим сетним, ватреним очима. А када га неко
пљуну, он не изусти ни речи против увредиоца, већ само замоли
своје пратиоце да обришу пљувачку јер би било непристојно да
се тако појави пред војсковођом.
Био је то дугачак пут проз логор. Шатори и шатори и
радознали војници. А онда логорски олтар. Пред њим незграпни,
златни, непријатељски и насилнички орлови трију легија. А онда
опет шатори и шатори. Ослабела човека стајало је мука да се
држи усправно, али је скупио последњу снагу и ишао усправно
цели дугачки пут понижења.
Када су, најзад, стигли до маршаловог шатора, Јосиф је
испрва, осим пуковника Паулина, видео само још неког младог
човека са значком генералштаба, не високог, али широког и
чврстог по стасу, округла, отворена лица са снажно истуреном
брадом, која је тако стварала оштар троугао. Јосиф је одмах знао
да је то Титус, син војсковође. Млади генерал пође му у сусрет.
»Жао ми је«, рече отворено и љубазно, »да вас је потерала
несрећа. Борили сте се одлично. Ми смо вас Јевреје потценили,
ви сте изванредни војници«.
Приметио је његову исцрпљеност и рекао му да седне.
»Веома су врућа лета овде«, рекао је. »Али овде у шатору
имамо угодну хладовину«.
У то је испод завесе, којом је шатор био подељен, ушао и сам
Веспазијан, раскошно одевен, а с њим је била једна лепа,
одлучна дама. Јосиф устаде, покуша да поздрави на римски
начин. Маршал одмахну доброћудно руком.

138
 »Не трудите се. Изгледате ми проклето млади, Јеврејче моје.
Колико вам је година?«
»Тридесет«, одговори Јосиф.
»Видиш ли, Ценис«, смешкао се Веспазијан, »докле се са
тридесет година може стићи«.
Госпођа Ценис је посматрала Јосифа без благонаклоности.
»Овај Јеврејин ми се не свиђа«, изјави отворено.
»Она вас не трпи«, објасни Веспазијан Јосифу, »јер се
толико препала када сте ми оно камено ђуле звизнули на ногу.
Уосталом, то је ионако био само ћорак, сад се већ скоро ништа
не примећује«.
Али када је затим прилазио Јосифу, ипак се јасно приметило
да мало храмље.
»Да вас мало опипам«, рече и поче да га опипава као роба.
»Мршав, мршав«, констатовао је, снажно дишући. »Требало је
много тога издржати. Могли сте све то да свршите и много
јефтиније. Изгледа ми, уосталом, да имате прилично бурну
прошлост, млади господине. Причали су ми о вама. Она ствар с
вашом тројицом, тобоже невиних, који су онда нашем Цестијусу
Галу ишли тако на живце: као што рекох, свашта«.
Био је добро расположен. Помислио је на то да би без те
тројице стараца гувернер Цестије тешко био опозвао тог
промућурног момка и да он у том случају не би стајао овде.
»Шта мислите, млади господине«, упита доброћудно, »да ли
још ове године да кренем на Јерусалим? Баш бих хтео да
погледам ваш Велики сабат у храму. Али ви сте ме с тим вашим
Јотапатом толико задржали. Година је већ прилично поодмакла.
А ако су у Јерусалиму исто тако бандоглави као ви овде, онда ће
то бити прилично дуготрајна и мучна борба«.
То је било изговорено онако узгред, као у шали. Али Јосиф
је видео светле, пажљиве очи човека на широком сељачком лицу
са дубоким борама, чуо је његов снажан дах, и наједанпут
муњевитим осећајем сину му: овај Римљанин, у најскровитијој
дубини душе, уопште и неће на Јерусалим, никако њему није
стало до брзе победе над Јудејом. Тај ми не изгледа као да би
лако испустио из руке нешто што већ има. Тај хоће да задржи
армију, своје три веома добро међусобно усклађене легије. А ако
се војни поход заврши, онда ће му их без даљега опет одузети, и
онда је свршено с његовим командовањем. Јосиф је јасно уочио:
генерал Веспазијан неће у овој години кренути на Јерусалим.
Ова спознаја му ули нове снаге. Узбуђења из пећине још су

139
владала њиме. Знао је тек сада да треба да се бори за свој живот,
а спознаја да Римљанин уопште није хтео да крене на Јерусалим,
пружала му је за ту борбу нечувено преимућство.
»Кажем вам, генерале Веспазијане, да ове године нећете
кренути на Јерусалим. А по свој прилици ни следеће«.
Гледајући с напором, полако тражећи речи у себи, наставио
је:
»Ви сте одређени за нешто више«.
Сви су били погођени неочекиваним одговором: овај
јеврејски официр, који се беспрекорно тукао, говорио је некако
чудновато. Веспазијан скупи очи, погледа свог заробљеника.
»Гле, гле«, поче да се шали, »пророци, дакле, нису изумрли
у Јудеји?«
Али се ругање у његовом старом, храпавом гласу слабо
осећало, у њему је било више бодрења, благонаклоности. Било је
много чудноватих ствари у овој јудејској земљи. У
Генезаретском језеру јавила се нека риба која је викала; а све
што би се засејало на содомитским пољима, постало би црно и
распадало би се у пепео. На површини Мртвог мора свак је
могао да се одржи, без обзира да ли је умео да плива или не. Све
је овде било необичније него на ма ком другом месту. Зашто,
дакле, не би и у том младом Јеврејину, иако је био добар
политичар и војник, био скривен лудак и свештеник?
У Јосифу је бесомучном брзином нешто превирало. Пред
овим Римљанином, који је располагао његовим животом, јавиле
су се опет оне речи које је он већ одавно био у себи потиснуо,
речи тешких, простодушних људи из крчме у Капернауму.
Упињао се грозничаво, радило се о његовом животу и, оно што
су они потмуло предосећали, то је он наједанпут видео
муњевито јасно и оштро.
»Нема много пророка у Јудеји«, одговори, »а њихове су речи
нејасне. Они су нам објавили да ће се Месија јавити у Јудеји. Ми
смо их криво разумели и отпочели рат. Сада, стојећи пред вама,
конзуле Веспазијане, у овом вашем шатору, знам њихово право
значење«.
Поклонио се с великим поштовањем, али је његов глас
остајао трезвен и умерен.
»Месија ће се јавити у Јудеји али он није Јеврејин. То сте ви,
конзуле Веспазијане«.
Ова пустоловна, дрска лаж запањила је све у шатору. О
Месији су већ чули, цео је Исток био пун тог причања. Месија,

140
то је био полубог о коме је овај део земље сањао да ће устати
како би осветио Исток који је био подјармљен Риму. Неко
тајанствено и надземаљско биће, које је помало изазивало ругло,
као и све источно празноверје, које је ипак било пуно
привлачности али и претње.
Ценис устаде, уста су јој била полуотворена. Њен
Веспазијан ‒ Месија? Она се сетила оне појаве с изданком светог
храста. О томе овај Јеврејин није могао ништа знати. Зурила је у
Јосифа, сумњичаво, збуњено. Оно што је он говорио, било је
велико и радосно и у сваком погледу одговарало је њеним
надама, али јој овај Јеврејин ипак није био пријатан.
Млади генерал Титус волео је да до краја разјасни и утврди
изјаве људи; постала му је навика да бележи значајне разговоре.
Учинио је то и сада, а онда зачуђено подиже поглед. Био би
разочаран ако би се показало да је овај млади, храбри војник
варалица. Не, он заиста није изгледао као варалица. Можда је,
упркос простог и природног понашања, био некакав смушењак
као што су то били многи на Истоку. Можда су га дуготрајно
гладовање и жеђ довели до лудила.
Веспазијан погледа својим светлим, лукавим сељачким
очима у Јосифове очи које су биле испуњене поштовањем. Овај
дуго издржа његов поглед. Презнојавао се иако у шатору заиста
није било претопло, окови су га жуљали, хаљине гребале. Али је
издржао поглед. Знао је, ово је одлучујући тренутак. Можда ће
се Римљанин, љутит, просто окренути и наредити да га одвуку
на крст или на брод с робовима одређеним за египатске руднике.
А можда ће му Римљанин и поверовати. Он му мора веровати.
Ужурбано се молио у себи чекајући на одговор: »Боже, учини да
ми Римљанин верује. Ако то не учиниш мене ради, учини то
твога храма ради. Јер ако Римљанин поверује, ако заиста ове
године не крене на град, онда, до следеће године, може се твој
град и твој храм можда још спасти. Ти мораш учинити, Боже, да
Римљанин верује. Ти то мораш учинити«. Тако је стајао молећи
се, стрепећи за свој живот, издржавајући поглед Римљанина, у
страшној напетости очекујући његов одговор. Римљанин само
рече: »Но, но. Не тако бурно, млади човече«. Јосифу лакну. Овај
човек се није окренуо, овај човек није наредио да га одвуку,
добио је. Тихо, брзо, са пуно самопоуздања, убедљиво, настави:
»Молим вас, верујте ми. Само зато што сам био одређен да
вам то кажем, нисам се пробио до Јерусалима као што је то био
наш план, већ сам се до краја држао у Јотапату«.

141
 »Глупост«, зарежао је Веспазијан. »Ви се никад не бисте
могли пробити до Јерусалима«.
»Примио сам писма из Јерусалима и послао писма онамо«,
примети Јосиф, »према томе бих и сам могао проћи«. Титус, за
столом, рече смешкајући се: »Ваша смо писма похватали,
докторе Јосифе«. Пуковник Паулин се сада умеша скромно:
»У једном од ухваћених писама се каже: Држаћу тврђаву
Јотапат седам пута седам дана. Ми смо се томе смејали. Али
Јевреји су држали тврђаву седам недеља«.
Сви су се замислили. Веспазијан се церио према Ценис:
»Но, Ценис«, рече.
У ствари, тај младић са својом тројицом невиних узрок је
што се бог Марс још у последњем тренутку није обрукао с
његовим храстовим изданком. Маршал је просвећен човек. Но
ипак, зашто не би поверавао у неке предзнаке ако то не ремети и
његове планове? Понекад су се људи варали у тумачењу
предзнака, али постоје потврђене и истините приче о
запањујућој поузданости извесних видовњака. А што се тиче
безобличног Бога Јевреја који станује у свом тамном светишту у
Јерусалиму: зашто да то пренебрегне ако му тај јеврејски Бог
саопштава ствари које се тако добро допуњују са његовим
сопственим плановима? Све досад он ни сам није тачно знао да
ли ће заиста кренути на Јерусалим или неће. Влада га гони да још
током лета заврши с војним походом. Али то би заиста била
штета, не само за њега већ и за државу, ако би ова источна
армија, коју је сада тако лепо довео у ред, после једне пребрзе
победе опет била разбијена и доспела ко зна у чије руке. У
ствари, овај момак му је с Јотапатом, тим тврдим орахом, учинио
добру услугу, а Бог који говори из њега није лош саветодавац.
Јосиф је цветао као исушено поље под кишом. Бог је био
милостив; било је очигледно да му је војсковођа веровао. А
зашто да му, опет, не верује? Овај који је ту пред њим стајао био
је заиста човек о коме се каже да ће поћи из Јудеје да суди свету.
Зар није стајало у списима: »Либан ће пасти у руке неког
моћног?« Адир, хебрејска реч за моћан, зар није значила тачно
исто што и цезар, император? Зар је постојала нека боља,
подударнија реч за овог плећатог, лукавог, бистрог човека?
Сагнуо је главу пред Римљанином, дубоко, са руком на челу. Реч
о Месији и она стара, мрачна реч да ће Јахве казнити Израел да
би га очистио од греха, било је једно те исто, а овај Римљанин је
дошао да је испуни. Као што маслина даје уље само ако се цеди,

142
тако и Израел испољава најбоље само ако се тлачи, а онај који га
цеди и муља, зове се Веспазијан. Да, Јосиф је нашао последњи,
закључни аргумент. Био је потпуно сигуран, осећао је у себи
снаге да својим тумачењем изиђе на крај са најдовитљивијим
човеком. Пећина у Јотапату била је пуна грчева и понижења, али
као што човеков плод бива избачен из крви и блата, тако је и из
ње произишао добар плод. Био је сав испуњен поуздањем.
Ценис се, међутим, нелагодно вртела око заробљеника.
»Из овог човека говори само страх пред крстом«, дурила се.
»Ја бих га послала у Рим или Коринт. Нека му суди цар«.
»Не шаљите ме у Рим«, молио је Јосиф упорно. »Ви сте тај
који ће имати да одлучује о мојој судбини и судбини свију нас«.
Био је као празан од изнемоглости, али то беше нека
изнемоглост пуна среће, није се више плашио. У себи је осећао
да је већ надмоћнији од овог Римљанина. Стајао је пред њим,
говорио своје смеле, ласкаве речи, клањао му се, али је већ имао
осећај да он њега води. Римљанин је несвесно био бич у божјој
руци: он, Јосиф, био је свесно и побожно Јахвеово оруђе. Оно
што је осећао кад је први пут са Капитола погледао на Рим,
испунило се на чудноват начин. Он држи судбину Рима у својој
руци. Веспазијан је човек кога је Бог изабрао, али он, Јосиф, је
човек који ће управљати њиме по вољи Божјој.
Маршал рече, а у његовом храпавом гласу осећала се тиха
претња:
»Јеврејче, пази се. Бележи само добро, Титусе, сине мој.
Можда ће нас једанпут спопасти жеља да овог господина
повучемо за реч. А можете ли ми рећи и то«, обрати се Јосифу,
»када ће то бити, оно с мојом месијанском славом?«
»То ја не знам«, одговори Јосиф. И наједанпут, неочекивано,
ватрено рече: »Држите ме све дотле у ланцима. Убијте ме ако
потраје дуго. Али неће трајати дуго. Био сам добар слуга
Осветника Израела докле год сам веровао да је Бог у Јерусалиму,
а ти људи његови овлашћеници. Бићу вам добар слуга, конзуле
Веспазијане, откад знам да је Бог у Италији, а ви сте његов
овлашћеник.
Веспазијан рече:
»Изузимам вас из плена у своју приватну службу«.
А када Јосиф хтеде да одговори, он рече:
»Не честитајте себи пребрзо, Јеврејче, моје. Ваш
свештенички појас можете да носите даље, али ћете носити и

143
своје ланце све док се не испостави шта је тачно у вашем
пророчанству«.
Војсковођа је писао цару и сенату да се ове године мора
задовољити тиме да осигура што је постигнуто.
Још увек су на местима која је Цестијус Гал припремио,
телеграфисти чекали на вест да је Јерусалим пао. Веспазијан их
је повукао.

144
 Трећи део

ЦЕЗАРЕЈА

Јосиф се налазио у Веспазијановој близини и с њим су

поступали строго, али не рђаво. Војсковођа је често слушао
његове савете који су се односили на јеврејске обичаје и на
личне прилике појединих Јевреја, било му је пријатно његово
присуство. Али ипак је показивао да не верује сасвим у његова
обавештења која је често испитивао, ругао му се и понижавао га
понекад врло осетно. Јосиф је примао ругање и понижавање
савитљивом скромношћу и настојао је да на сваки начин буде
користан. Стилизовао је прогласе војсковође јеврејском
становништву, наступао као стручњак у размирицама између
окупационих власти и меродавних Јевреја па је његова
делатност ускоро постала неопходна.
Јевреји Галилеје су Јосифа сматрали кукавичким
пребеглицом, иако се он свим силама заузимао за њих. А у
Јерусалиму су га сигурно мрзели из дна душе. У области које су
запосели Римљани стизале су, додуше, само неодређене вести из
главног града, али било је сигурно да су Макабејци тамо постали
неограничени господари, да су успоставили страховладу.
Издејствовали су да се над Јосифом изрекне велико проклетство.
Уз јечање труба било је обзнањено: »Нека буде проклет,
смлављен, анатемисан Јосиф Бен Матијас, раније свештеник
Првог реда из Јерусалима. Нека се нико не дружи с њим. Нека га
нико не спасава од огња, падавина, воде, или било чега што га
може уништити. Нека свако одбије његову помоћ. Његове књиге
нека се сматрају књигама лажног пророка, његова деца као
копилад. На њега нека мисли свако када се буде изговарала
дванаеста од осамнаест молби, молба за клетву, а ако наиђе, нека
се свако пред њим држи на одстојању од седам корака као пред
губавцем«.
Општина Мерон, у Горњој Галилеји, показала је нарочито
упечатљиво своје гнушање према Јосифу, упркос томе што се
налазила у области коју су окупирали Римљани. Овде, у Мерону,
једном је неко узвикнуо: »Он је«, а људи из Мерона излили су у
бакру траг копита његова коња и сматрали су то место светим.
Сада су главној улици прилазили заобилазно јер су је једанпут
посули цвећем и зеленилом у знак поздрава Јосифу. Сада су уз
свечану церемонију посејали траву на месту где је некад била
њихова главна улица да би трава расла по путу којим је корачао
издајица и да би се заборавила успомена на њега.
Јосиф је стезао зубе и затварао очи. Ова увреда само је
окрзнула његову самосвест. У Веспазијановој пратњи дошао је и
у Тиберију. Овде је извршио одлучујуће дело у свом животу.
Пролазио је улицама на свом коњу Стрели. Гледао је мрко преда
се. Носио је своје ланце гордо улицама Тиберије не обраћајући
пажњу на људе који су пљували пред њим пуни мржње и
гнушања. Није се стидео судбине која га је од диктатора
Галилеје направила презреним маженим робом Римљана.
Његова гордост није могла да одоли једино пред Јустусом и
његовим немим презиром. Јустус би стао усред реченице кад би
Јосиф ступио у собу, окрећући од њега ојађено жутомрко лице.
Јосиф је хтео да се правда. Овај је човек толико знао о људском
срцу, он га је морао разумети. Али Јустус није никако
дозвољавао да га Јосиф ослови.
Краљ Агрипа се прихватио да поново сагради своју
разорену палату. Јосиф је сазнао да Јустус скоро по цео дан
тумара по пространом градилишту. Често се пео на брежуљак на
коме се подизала нова палата, тражећи прилику да сретне
Јустуса. Најзад га нађе самог. Био је ведар дан ране зиме. Јустус
је седео на испусту неког зида, подигао је очи када је Јосиф
почео да говори. Али је одмах повукао огртач преко главе као да
му је хладно. Јосиф није знао да ли га чује. Говорио му је, молио
га, преклињао, покушавао је да му све објасни. Зар није снажна
заблуда боља од слабашне истине? Зар човек не мора да прође
кроз осећања Макабејаца пре него што сме да их одбаци?
Јустус је ћутао. Када је Јосиф завршио, устао је, журно, мало
неспретно. Прошао је без речи поред Јосифа, који је стајао
молећи, отишао је праћен снажним мирисом малтера и свежег
дрвета. Понижен, огорчен, гледао је Јосиф за њим како се
помало уморно и тешко вере преко великог камења,
напуштајући најближим путем градилиште.

Многи у Тиберији нису трпели Јустуса. У овом ратном

времену здрав разум није био популаран ни код домаћег
грчко-римског становништва Јудеје а ни код Јевреја. А Јустус је
био разуман. Докле год је био комесар града, страственим
разумом посредовао је између Јевреја и нејевреја да би сачувао
мир. Није имао среће. Јевреји су га сматрали и сувише Грком, а

146
Грци и сувише Јеврејином. Грци су му пребацивали што није
оштрије поступио против Сапите и што није спречио разарање
палате. Они су знали да краљ Агрипа високо уважава свог
секретара и зато су после поновног заузимања града ћутали. Али
сада, охрабрени присуством римског маршала, поднели су
тужбу да Јеврејин Јустус сноси главну кривицу што се побуна у
Галилеји и у њиховом граду тако раширила.
У овим подозривим временима краљ Агрипа је настојао да
Римљанима докаже своју приврженост. Стога се није усудио да
заштити свог службеника. Пуковник Лонгин, највиши судија у
Веспазијановој армији, држао се уз то увек начела да је боље
смакнути неког невиног него пустити кривца. Ствар је, дакле,
изгледала прилично лоше по Јустуса. А он, пун презира према
људима, поносан, огорчен, бранио се без жара. Нека га његов
краљ остави на цедилу. Он је знао ко сноси кривицу за све зло
које се збило у Галилеји. Оном превртљивом, површном
ниткову полазило је за руком све. Нека га Римљани сада мазе.
Све је било сујета. Јустус је био задојен горким фатализмом.
Из обзира према краљу Агрипи пуковник Лонгин је целу
ствар примио врло савесно. Позвао је Јосифа за сведока.
Добивши Јустусову судбину у своје руке, Јосифа је кидало
двоумљење. Јустус је у најскривенијем куту срца видео оно што
је било најпрљавије: сада је од њега зависило хоће ли тај човек
заувек нестати или неће. За све и за сваког имао је овај Јустус
довољно разумевања. За њега није. За њега је имао само ћутање
и презир. Јосиф се био решио многих достојанстава, научио је да
трпи, ишао је у ланцима, али презир продире чак и кроз оклоп
корњаче. Било је тако једноставно допринети да за сва времена
нестане онај који га је вређао. Јосиф није морао чак ни да лаже,
било је довољно ако његов исказ буде млак.
Његов исказ био је страствен и за Јустуса повољан.
Жестоким убеђењем и добрим разлозима доказивао је да нико
није доследније заступао ствар мира и Римљана него овај доктор
Јустус. А његови тужиоци су или лажљивци или будале.
Пуковник Лонгин поднео је исказ војсковођи. Веспазијан је
дувао кроз нос. Посматрао је свог заробљеника испод ока и
осећао је да је између те двојице било неких личних ствари. Али
досад он ниједанпут није ухватио свог промишљеног Јеврејина
да даје лажне изјаве. Уосталом, овај доктор Јустус био је
типични литерат и философ, према томе, безопасан. Маршал

147
обустави истрагу и стави доктора Јустуса на располагање краљу
Агрипи.
Краљ Агрипа је према свом опробаном секретару био учтив
и осећао се кривим. Јустус је јасно видео колико му смета.
Смејао се пакосно, познавао је људе. Понудио се да у име свог
господара оде у Јерусалим да тамо заступа Агрипина права и да
за време зиме, док је војна делатност била обустављена, ради за
мир. Сада, када су Осветници Израела необуздано господарили
Јерусалимом, то је исто толико безизгледан колико и опасан
подухват. Нико није очекивао да ће се краљев секретар вратити
жив.
Јустус је отпутовао са лажним пасошем. Јосиф је стајао на
путу када је овај кренуо. Јустус је прошао поред њега не
гледајући га као и досад, ћутећи.

За време великог јесењег сајма у Цезареји Јосиф је видео

дувача стакла Алексаса из Јерусалима, сина Нахумовог. Јосиф је
веровао да ће га овај далеко заобићи, као већина Јевреја, Али,
гле, Алексас му приђе, поздрави га. Јосифови ланци и велико
проклетство нису га одвратили да поразговара с њим.
Алексас је корачао поред Јосифа, крупан и дежмекаст као и
увек, али његове очи су биле још тмурније и забринутије. Он је
само уз велику опасност могао да се искраде из Јерусалима.
Макабејци су оружјем спречавали сваког да напусти град и да се
стави под власт Римљана. У Јерусалиму влада суманутост и
крајње насиље. Пошто су Осветници Израела уклонили скоро
све умерене, сада се међусобно глођу. Симон Бар Гиора бори се
против Елеазара, а Елеазар против Јохана из Гишале, а Јохан
опет против Симона, а сви заједно устају једино против једног:
против разума. Ако се ствари посматрају трезвено, онда
опасност овог путовања у Цезареју није била у правом размеру
са добити. Јер он, Алексас, чврсто је решен да се опет врати у
Јерусалим. Било како му драго, он ће и даље живети у овом
граду који се гушио у бесмислу и слепој мржњи Макабејаца. То
је била лудост с његове стране.
Али он је волео оца и браћу, није могао да живи без њих, није
хтео да их остави на цедилу. Али последњих дана није више
могао да издржи суманутост града. Морао је опет да се надише
слободног ваздуха, морао је сопственим очима да види да још
постоји разуман свет.

148
 Додуше, забрањено је да овде стоји с Јосифом и да с њим
разговара и ако се то у Јерусалиму сазна Макабејци ће му се
осветити. И Јосиф је поприлично крив за то што су се ствари
овако окренуле. Он је у Галилеји много тога могао да спречи.
Али Јосиф је штошта опет исправио. Бар он, Алексас, сматра
великом заслугом, победом разума, што Јосиф није умро заједно
с другима у Јотапату, већ је погнуте главе прешао Римљанима.
Боље жив пас, него мртав лав, говорио је.
У Јерусалиму, разуме се, мисле друкчије, наставио је горко,
па је испричао Јосифу како је Јерусалим примио пад тврђаве
Јотапат. Испрва је било јављено да је и Јосиф пао приликом
заузимања Јотапата. Цео град учествовао је у дивљем и
величанственом помену хероју који је тврђаву држао тако
невероватно дуго. Опширно је Алексас причао како је у дому
старог Матијаса свечано, у присуству првосвештеника и чланова
Великог савета, претурена постеља у којој је Јосиф спавао.
Његов рођени отац Нахум Бен Нахум, по налогу грађанства, у
поцепаном оделу и са пепелом на глави, донео је затим старом
Матијасу, у прописаној корпи од врбова прућа, зделу сочива,
јестиво жалости. И цео Јерусалим био је присутан када је стари
Матијас први пут говорио кадиш, молитву за мртве, додајући
оне три речи које се смеју изговорити само онда када у Израелу
умре неки великан.
»А онда?« упита Јосиф.
Алексас се насмеши кобно. Онда, дакако, причао је, када се
сазнало да је Јосиф жив и да се предао на милост и немилост
Римљанима, дошло је до утолико бурнијег преокрета. Доктор
Амрам, Јосифов пријатељ из детињства, предложио је
анатемисање и само веома мали број господе из Великог савета
усуди се да се томе супротстави, међу њима и велики доктор
Јохан Бен Сакај. Када је са степеништа према светилишту било
објављено проклетство и анатемисање Јосифа, дворане храма
биле су пуне, као за време свечаности Пасхе.
»Али, нека вас то не брине«, рекао је Јосифу и срдачно му се
смешкао, при чему су се из четвртасте црне браде истицали
његови бели зуби, велики и здрави. »Ко се изјасни за разум, мора
да трпи«.
Опростио се од Јосифа. Наочит, дежмекаст, забринута лица
свежих бора, корачао је међу шаторима. Касније је Јосиф видео
како код неког трговца набавља кварц у праху, како нежно
прелази руком преко фине прашине; мора да је дуго био без тог
драгоценог материјала за своју љубљену уметност.

149
 Јосиф је често са подељеним осећањима мислио на овај
разговор. Већ у Јерусалиму је био мишљења да Алексас јасније
расуђује од свога оца Нахума, али његово, Јосифово срце било је
наклоњено лудом Нахуму а против паметног Алексаса. Сада су
сви устали против њега, а паметни Алексас је био за њега. Ланац
за који је веровао да се на њега већ привикао, притискивао га је и
стезао. Проповедник је сигурно био у праву, боље жив пас, него
мртав лав. Али би понекад зажалио што није погинуо у Јотапату,
заједно с осталима.

Маркус Лицинијус Красус Муцијанус, генерални гувернер

Сирије, нервозно је пролазио кроз простране одаје своје палате у
Антиохији. Био је убеђен да Веспазијан овог пута неће наћи
више никакав изговор за даље одуговлачење ратног похода.
Пошто је терор Осветника Израела уништио умерене у
Јерусалиму, беснели су побуњеници између себе. У Јерусалиму
је владао грађански рат, вести су биле јасне и поуздане. Било би
бесмислено да се ова прилика пропусти. Сада је Веспазијан,
најзад, морао да крене на град да га заузме, да заврши рат.
Муцијан је с највећом напетошћу очекивао извештај ратног
савета који је сада, при крају зиме, требало да одреди смернице
за пролећну акцију. Извештај се налазио сада пред њим. Највећи
број господе ратног савета, па чак и Веспазијанов син, млади
генерал Титус, били су мишљења да треба поћи на Јерусалим не
чекајући ни часа. Али онај шпедитер, она дрска, трапава
сељачина, онај скупљач коњског ђубрета, нашао је нови изговор.
Унутрашњи раздор Јевреја, говорио је, убрзаће сазревање
ситуације у догледно време, тако да ће се град моћи заузети са
много мање жртава него сада. Поћи сада на Јерусалим значило
би непотребно расипање крви добрих римских легионара. Он је
за то да се причека, да се засада запоседне до сада незаузети Југ.
О, тај Веспазијан је био лукав. Ма колико био циција, са
изговорима није шкртарио. Тај неће тако брзо предати команду.
Моћни Муцијан бесно је корачао са штапом за леђима и
укосо истуреном главом. Није био више млад, имао је за собом
већ педесету, живот пун дивних порока због којих се никад није
кајао, испуњен студијама о неисцрпном обиљу чудноватих
појава у природи, живот пун моћи и падова, богатства и слома.
Сад, још у пуној својој снази, постао је господар у овој дубоко
узбуђујућој прастарој Азији, и киптео је од беса што је
препредени млади цар овај изванредни залогај поделио баш
између њега и те одвратне сељачине. Скоро читаву годину морао

150
је да трпи тог препреденог шпедитера као равног себи. Али сада
је било доста. Он је, разуме се, прозрео маршалове намере исто
као и цареве. Овај клипан не сме му стајати дуже на путу. Морао
је да оде из његове Азије, морао је већ једанпут да заврши с тим
тричавим јеврејским ратом.
У журби и силном гневу Муцијан је издиктирао читав
свежањ писама, цару, министрима, пријатељима и сенаторима.
Не разуме зашто војсковођа, чак и на почетку лета, после
толиких припрема и пошто је противник ослабљен унутрашњим
размирицама, још увек сматра да Јерусалим није сазрео за напад.
Он не жели да размишља о томе како је овакво, нимало
енергично вођење рата, угрозило планове »Александровог
похода«. Али је сигурно да ће, ако се настави стратегија
оклевања, на целом Истоку бити угрожен престиж цара, сената и
армије.
Када су ова писма стигла у Рим, време је за Муцијанове
намере било прилично непогодно. Западне покрајине јавиле су
баш тада много важније и неугодније ствари. Гувернер Лиона,
неки Виндекс, побунио се, изгледало је као да су симпатије целе
Галије и Шпаније на његовој страни. Под тим околностима
Муцијанов извештај је наишао на стварну, пуну подршку само
на једном једином месту, код министра Таласа. Овај стари
господин сматрао је да генерал Веспазијан и њему лично наноси
увреду тиме што је толико одуговлачио са разарањем
Јерусалима. Одговорио је Муцијану с пуно разумевања,
сагласивши се с њим од свег срца.
Држећи овај одговор у рукама, генерални гувернер се
одлучи да се лично позабави са шпедитером, те отпутова у
Цезареју, у главни стан Веспазијанов.
Маршал га прими смешкајући се, очигледно добро
расположен. За столом су били Веспазијан, Титус и Муцијан у
срдачном разговору. Полако, док су служене посластице,
прешло се на политику. Муцијан је наглашавао како је далеко од
тога да се меша у ствари другога; али Рим и римски министри
настоје да се заврши војни поход. Он лично потпуно схвата
маршалове разлоге, али му, с друге стране, жеља Рима изгледа
толико важна да је спреман да из својих сопствених сиријских
легија стави трупе на располагање, уколико Веспазијан крене на
Јерусалим. Млади генерал Титус, жељан да већ једанпут покаже
своје војничке способности, бурно му се придружи:

151
 »Учини то, оче, учини! Моји официри и цела армија горе од
жеље да крену на Јерусалим«.
Веспазијан је са уживањем посматрао како се на мудром, од
похоте, грамзивости и славољубља избразданом лицу
Муцијановом све јаче оцртавају симпатије према његовом сину
Титу, помешане са похлепом. Маршал се смешкао. Ма колико да
му је био драг, он своме сину ипак ништа није рекао о својим
стварним разлозима. Био је убеђен да младић за њих исто тако
добро зна као и тај превејани Муцијан или његов Јеврејин Јосиф;
али се радовао што је Титус тако бурно износио своја
прижељкивања. Утолико му је било лакше да прикрије своје
личне разлоге износећи друге, потпуно убедљиве.
Касније, када је остао сам с Муцијаном, овај извуче писмо
министра Таласа. Веспазијан се управо дивио његовој
жилавости. Овај човек био је одвратан али паметан: с њим се
могло говорити отворено. Веспазијан одмахну руком:
»Оставите само, екселенцијо. Знам, хоћете сада да ми
пружите мишљење неког утицајног мудраца из Рима који вас
уверава како ће Рим пропасти ако не крене из ових стопа на
Јерусалим«.
Примакнуо се Муцијану, дунуо му свој снажан дах у лице
тако да је била потребна сва Муцијанова учтивост да не узмакне,
и рече му сасвим мирно и хладно:
»Па макар ми показали још десет таквих писама, драги мој,
ја ипак не помишљам на тако нешто«.
Исправи се, протрља стењући костобољну руку, примакну
се сасвим близу и рече поверљиво:
»Слушајте ме сад, Муцијане. Не знамо се од јуче и не треба
један другом да причамо којекакве приче. Мени је одвратно кад
морам да погледам у вас, с тим вашим трзавим лицем и том
штапином иза леђа, а вама је сигурно исто тако одвратно кад
чујете моје гласно дахтање и удишете мирис моје коже. Зар није
тако?«
Муцијан одговори учтиво: »Молим, само наставите«.
И Веспазијан настави:
»Е, али сад смо, нажалост, упрегнути у иста кола. То је била
проклето лукава досетка његовог величанства. Само, зар не би
требало да будемо исто тако лукави? Камила и бик тешко ће
изаћи заједно на крај упрегнути у иста кола, Грци и Јевреји могу
се с успехом изиграти: али два стара, дубока посматрача као што
смо ми ‒ шта мислите о томе?«

152
 Муцијан поче силно и нервозно да жмирка.
»Пратим с највећом пажњом ток ваших мисли, конзуле
Веспазијане«, рече.
»Имате ли вести са Запада?« упита сада Веспазијан сасвим
отворено и његове светле очи не испустише га из вида.
»Мислите из Галије?« одговори Муцијан питајући.
»Видим да вам је ствар јасна«, смешкао се Веспазијан. Није
потребно да ми овде заиста сервирате писмо вашег римског
поузданика. Рим сад има друге бриге«.
»Са ваше три легије не можете постићи богзна шта«, рече
природно Муцијан.
Оставио је штап, брисао надланицом мале, неговане руке,
зној са горње усне.
»Сасвим тачно«, потврди мирно Веспазијан. »Зато вам
предлажем споразум. Ваше сиријске легије су очајне, али
заједно с моје три добре, ипак их је седам. Држимо наших седам
легија на окупу док се на Западу ситуација не разбистри«.
А пошто је Муцијан ћутао, он му је мудро објашњавао:
»Пре него што се на Западу не разбистри, ионако ме се
нећете решити. Будите, дакле, паметни«.
»Хвала вам на вашим искреним и доследним излагањима«,
одговори Муцијан.
Муцијана су следеће недеље задржавали тобоже његови
научни интереси у Јудеји; радио је на једном великом делу, некој
врсти приказа земљописа и етнографије империје, а Јудеја је
била пуна необичних појава. Млади Титус пратио је веома
ревносно гувернера на његовим излетима, често записујући оно
што су домороци имали да причају. Ту је био извор Јерихонски,
који је некада уништавао не само плодове земље и дрвећа, већ и
плод жена и уопште свему живом доносио је смрт и пропаст, све
док га неки пророк Елисеус није очистио од греха
богобојажљивошћу и свештеничком вештином, тако да је добио
потпуно супротно дејство. Муцијан је посетио Асфалтно језеро,
Мртво море, које носи чак и најтеже предмете и одмах их
избацује на површину, ако их неко силом потапа. Муцијан је
хтео да се увери у то па је наредио да се лица која нису знала да
пливају баце у дубину са рукама везаним на леђа, па је с
интересовањем посматрао како су пливала по површини. А
затим је пропутовао Содомитска поља тражећи трагове ватре
послате с неба, видео је у језеру контуре пет потонулих градова,
брао плодове који су по боји и облику били слични онима за

153
јело, али који су се, међутим, распадали у прах још док би их
брао.
Постављао је питања о свему, био је врло знатижељан,
записивао је и бележио. Једног дана нађе такве белешке писане
његовим рукописом, иако је тачно знао да те белешке нису
његове. Испоставило се да их је написао Титус. Титус је знао да
опонаша рукопис другога, тако да се није могло приметити да је
то туђи рукопис. Муцијан, замишљен, замоли Титуса да му
напише неколико речи очевим рукописом. Титус му учини по
вољи и било је заиста немогућно уочити било какву разлику
између његовог и Веспазијановог рукописа.
Најчудноватије што је Муцијан за време свог боравка у
Јудеји видео и доживео био је заробљени генерал Јосиф Бен
Матијас. Већ првог дана у Цезареји гувернеру је заробљени
Јеврејин пао у очи по томе како се скромно, а ипак упадљиво
креће са својим ланцем по улицама Цезареје. Веспазијан је на
његова питања некако чудновато и као узгред одговарао.
Приметио је ускоро да Веспазијан свог заробљеника сматра
неком врстом пророчанства, према чијим се изјавама у
сумњивим случајевима равнао, али, разуме се, тако да
заробљеник не примети овај свој значај. Муцијана је то копкало;
он је маршала сматрао потпуно трезвеним човеком. Говорио је с
Јосифом о свим могућим стварима између неба и земље и све се
изнова ишчуђавао како чудновато источњачка мудрост мења
грчко знање о свету. Он је познавао свештенике свих врста,
свештенике Митре и Аумуа, варварске свештенике енглеских
Сулија и германске Росмерте: овај свештеник Јахвеа, иако се по
вањштини мало разликовао од неког Римљанина, привлачио га
је више од осталих.
При свему томе он није заборавио да до краја разбистри
своје односе са маршалом. Веспазијан је био у праву: докле год
се на Западу и у Риму ситуација не рашчисти, оба господара
Истока, гувернер Сирије и врховни заповедник у Јудеји, имају
потпуно истоветне интересе. Веспазијан је у својој неотесаној
отворености одредио до које мере ће заједница да се одрази у
пракси. Ниједан неће без сагласности другог предузети важне
политичке или војничке мере; у својим званичним извештајима
Риму они ће, међутим, и даље, као досад, роварити један против
другог, али сада на тачно договорен начин.
Не баш јако дарежљив, Веспазијан је страховао шта ће
расипнички и лакоми гувернер измолити као поклон пред

154
повратак. Муцијан је захтевао један једини поклон: заробљеног
Јосифа. Маршал је испрва био изненађен толиком скромношћу,
па је већ хтео да пристане. Али се онда предомисли; не, он неће
да се лиши свог Јеврејина.
»Па ви знате«, смејао се подло, »да је шпедитер шкрт«.
Гувернер је ипак постигао бар толико да је Веспазијан
пристао да Титус пође с њим у посету Антиохији. Маршал је
сместа прозрео да би Титус требало да буде нека врста таоца за
то да ће се Веспазијан заиста држати договора. Али то га није
вређало. Отпратио је Муцијана до брода за Антиохију.
Опраштајући се, Муцијан му рече на њему својствен учтив
начин:
»Ваш син Титус, конзуле Веспазијане, има све ваше добре
особине, али нема ваше рђаве«.
Веспазијан је јако дувао кроз нос, а онда одговорио: »Ви,
екселенцијо, нажалост, немате никаквог Титуса«.

Веспазијан је у бродоградилиштима у Цезареји разгледао

ратне заробљенике које је требало продати на дражби. Капетан
Фронто, под чијом је командом био заробљенички логор,
саставио је списак заробљеника. Било их је око три хиљаде.
Сваки је носио око врата таблицу на којој је био записан његов
број, затим старост, тежина, болести, а и неке његове нарочите
способности. Трговци су се кретали по логору, захтевали да
заробљеници устану, да чучну, да подигну руке, ноге, отварали
су им уста, опипавали их. Трговци су зановетали; била је то
слаба роба. Сутрашња дражба испашће прилично мршаво.
Веспазијан је водио са собом неколико официра, Ценис, и
свог Јеврејина Јосифа, који му је био потребан да би се боље
споразумео са заробљеницима. Имао је право на десет робова из
плена. Хтео је да их изабере пре него што ће сва роба да се
изнесе на тржиште. Ценис је хтела да има фризерку и неког
дечка добра изгледа који би за столом могао да послужује.
Практични Веспазијан хтео је да узме неколико снажних момака
да би их употребио као пољопривредне раднике на својим
италијанским имањима.
Био је добро расположен, збијао је шале на рачун робова.
»Проклето су компликовани с тим својим сабатима,
празницима, замршеним прописима о јелу и свим тим
глупостима. Ако човек дозволи да врше све те своје верске
прописе, онда ће морати да отрпи да скоро пола свог живота

155
ленствују; а ако то не трпи, онда се опет они узјогуне. У ствари,
они су само зато ту да их човек препрода другим Јеврејима.
Питао сам се«, окрене се наједанпут Јосифу, »не би ли требало
да вас препродам вашим земљацима. Али су понудили и сувише
смешну суму; изгледа да имају пророка у изобиљу«.
Јосиф се насмеши тихо и смерно. У себи, међутим, није му
било никако до смеха. Из делова разговора које је начуо,
закључио је да је госпођа Ценис, која га никако није трпела,
покушала да га препрода генералном гувернеру Муцијану. Овај
учтиви, за књижевност заинтересован човек, сигурно не би себи
дозвољавао такве грубе шале као маршал. Али Јосиф се осећао
некако обавезан Веспазијану. Бог га је приковао за њега, овде је
била његова велика шанса. Када се Веспазијан шалио да ли да га
прода, његов осмејак био је усиљен, помало грчевит.
Стигли су до једне гомиле жена. Баш су им донели јело;
похлепно, а ипак некако чудновато тупо, кусале су чорбу од
сочива и жвакале уз њу рошчиће. Био је то први, сасвим топао
дан, свуд унаоколо спарина и смрад. Старијим женама које су
могле да се употребе само за рад остављене су хаљине, млађе су
биле наге. Међу њима је била и нека сасвим млада девојка,
витка, а ипак не мршава. Она није јела, седела је прекрштених
ногу, са повијеним леђима, а рукама се била ухватила за чукљеве
нагињући се напред да би тако прикрила своју голотињу. Тако је
седела врло плашљива и гледала мушкарце великим очима,
изнемогла, пуна прекора.
Веспазијану је девојка пала у очи. Пришао јој је кроз гомилу
жена, тешко дашћући од врућине. Ухватио ју је за рамена и
раширио их. Престрашена, ужасно заплашена, подигла је очи
према њему:
»Устани«, обрецну се капетан Фронто на њу.
»Оставите је, нека седи«, рече Веспазијан. Нагнуо се, узео
дрвену таблицу која јој је висила око врата, прочитао гласно:
»Мара, кћерка Лакиша, позоришног послужитеља из Цезареје,
четрнаест година, девица. Е, лепо«, рече и усправи се опет
стењући.
»Хоћеш ли устати, кучко«, сиктао је неки надзорник.
Она га није разумела, очигледно од силног страха.
»Мислим да би требало да устанеш, Мара«, рече Јосиф
благо.
»Пустите је на миру«, примети Веспазијан полугласно.

156
 »Хоћемо ли даље?« упита госпођа Ценис. »Или хоћеш да је
узмеш? Само, не знам, хоће ли бити добра за краварицу«.
Госпођа Ценис није имала ништа против тога да се
Веспазијан забавља, али је волела да сама изабере објекте тих
забављања. Девојка је сад устала. Из дугачке, сасвим црне косе
истицало се нежно и јасно јајолико лице, лако истурених уста с
набубрелим уснама и великим зубима. Беспомоћна, нага, млада,
бедна, стајала је, трзајући главом овамо-онамо.
»Питајте је да ли зна нешто нарочито«, обрати се Веспазијан
Јосифу.
»Велики господар пита да ли знаш неку нарочиту вештину«,
рече Јосиф љубазно и обазриво девојци.
Мара је дисала узбуђено и на махове, молећиво погледала
Јосифа својим дугуљастим очима. Наједанпут стави руку на
чело и дубоко се поклони, али не одговори ништа.
»Хоћемо ли даље?« упита госпођа Ценис.
»Мислим да би требало да одговориш, Мара«, наговарао је
Јосиф девојку. »Велики господар пита да ли знаш неку нарочиту
вештину«, понови стрпљиво.
»Знам многе молитве напамет«, рече Мара. Говорила је
снебивљиво, њен је глас звучао чудновато дубоко, пријатно.
»Шта каже?« распитивао се Веспазијан.
»Она уме да се моли«, обавести га Јосиф.
Господа почеше да се смеју. Веспазијан се није смејао.
»Лепо«, рече.
»Смем ли вам послати девојку?« упита капетан Фронто.
Веспазијан је оклевао.
»Не«, одговори најзад, »потребни су ми радници за моја
имања«.
Увече упита Веспазијан Јосифа.
»Моле ли се ваше жене много?«
»Наше жене нису обавезне да се моле«, објасни му Јосиф.
Обавезне су да се држе забране, али не заповести. Ми имамо
365 заповести, колико је дана у години, а 248 забрана, колико је
у човека костију«.
»То је прилично«, примети Веспазијан. »Верујеш ли да је
заиста девица?« упита после извесног времена.
»Нечедност жене наш закон кажњава смрћу«, рече Јосиф.
»Закон«, слеже Веспазијан раменима. »О вашем закону,
докторе Јосифе«, примети, »брину се, можда, девојке али
сигурно не и моји војници. Морам рећи да сам заиста успео у

157
много чему ако су и у овом случају били дисциплиновани. Ради
се о њеним великим, буљавим очима. Изгледају као да се иза
њих крије много шта. По свој прилици да иза њих нема ничега,
као и увек у вашој земљи. Све само патетична фасада, а ако се
човек мало боље загледа, онда се иза ње не налази ништа. А шта
је с вашим пророштвом, господине пророче?« постаде
неочекивано злобан. »Да сам вас послао у Рим, били бисте, по
свој прилици, већ одавно осуђени и могли бисте да аргатујете у
неком сардинском руднику уместо да се овде забављате са
згодним Јеврејкама«.
Јосиф се мало освртао на маршалове шале. Он је већ од
неког времена приметио да није само он везан.
»Генерални гувернер Муцијан«, одговорио је дрском
учтивошћу, »платио би цену од најмање два туцета рударских
радника да сте ме препустили њему. Не верујем да би ми у
Антиохији било рђаво«.
»Постао си веома дрзак, Јеврејче«, рече Веспазијан. Јосиф
промени тон.
»Мој живот био би разбијен«, рече плахо, смерно и убеђено,
»да сте ме неком дали. Верујте ми, конзуле Веспазијане, ви сте
спаситељ и Јахве ме послао к вама да вам то кажем, ви сте
спаситељ«, понављао је упорно, ватрено и уверљиво.
Веспазијан је гледао подругљиво, лако одбијајући. Он није
могао да спречи да ватрена уверавања тог човека продру у
његову стару крв. Љутило га је то што је из тог Јеврејина све
изнова измамљивао таква пророчанства. И сувише се већ
навикао на тајанствени глас пун поуздања, и сувише је већ био
везан за Јеврејина.
»Ако се тај твој бог не пожури, Јеврејче«, задиркивао га је,
»онда ће Месија изгледати прилично расклиматан када се,
најзад, појави«.
Јосиф, не знајући одакле му та сигурност, одговори тихо и
непоколебљиво.
»Ако се још пре него што лето стигне до свог врхунца не
деси нешто што ће вашу ситуацију из темеља изменити, конзуле
Веспазијане, онда, молим вас, продајте ме у Антиохију«.
Веспазијан је с уживањем гутао ове речи. Али он то није
хтео да покаже и зато окрену разговор на другу страну:
»Ваш краљ Давид узимао је топле младе девојке себи у
постељу. Није био од раскида. Све некако мислим да нико од вас

158
није баш од раскида. Хм, шта мислите, Јеврејче, да ли бисте да
ми нешто причате о томе?«
»Код нас се каже«, објасни Јосиф, »ако је неки мушкарац
био с неком женом, да онда бог седам мена не говори више из
њега. Докле год сам писао књигу Макабејаца, нисам такнуо
ниједну жену. Откад сам добио врховну команду у Галилеји,
нисам се дотакао ниједне жене«.
»Али то вам је ипак мало помогло«, примети Веспазијан.

Сутрадан је маршал на дражби купио девојку Мару, кћерку

Лакиша. Још исто вече му је приведена. Још је носила венац
оних које се продају по ратном праву под копљем, али је, по
наређењу капетана Фронта, била окупана, намазана мирисним
мастима и одевена у хаљину од провидне, коиске материје.
Веспазијан је погледа својим светлим, оштрим очима од главе до
пете. »Глупани«, псовао је. »Вране су им мозак испиле! Удесили
су је као неку шпанску курву. За тако шта никад не бих платио
сто сестерција«. Девојка није разумела шта тај човек говори.
Толико се тога сручило на њу, и сада је стајала преплашена и
тупа. Јосиф јој је говорио на њеном домаћем арамејском, благо,
обазриво, она је одговарала снебивљиво својим дубоким гласом.
Веспазијан је стрпљиво слушао њихов њему туђи, грлени
разговор. Најзад му Јосиф објасни:
»Она се стиди што је нага. Голотиња је код нас велики грех.
Жена се не сме разголитити чак и ако би јој то, према изјави
лекара, спасло живот«.
»Глупост«, констатова Веспазијан.
Јосиф настави:
»Мара моли кнеза да нареди да јој се да хаљина из једног
комада и четвртаста. Мара моли кнеза да нареди да јој се да
мрежа за њену косу и парфимисане сандале за њене ноге«.
»Мени она и овако мирише добро«, примети Веспазијан. »У
реду. Добиће оно што тражи«.
Пустио ју је, не треба данас више да се врати.
»Умем ја да чекам«, објасни поверљиво Јосифу. »Научио
сам да чекам. Добре ствари волим радо да чувам неко време пре
него што у њима уживам. Морао сам, најзад, и да чекам извесно
време пре него што сам дошао до овог положаја«.
Трљао је стењући реуматичну руку, постао је још
поверљивији.

159
 »Налазите ли уопште нешто на том јеврејском девојчету?
Снебивљива је, глупа је, да разговарам с њом такође не могу.
Оно недирнуто је, додуше, сасвим згодно, али се овде могу наћи
заиста лепше жене. Ђаво би га знао шта ту човека дражи код
такве животињице«.
И Јосифа је девојка Мара привлачила. Он је познавао жене
из Галилеје. Биле су споре, снебивљиве, па чак и туробне, али
када би се отвориле, биле су бујне и богате.
»Рекла је«, објаснио је Римљанину неуобичајеном
отвореношћу, »да је настрадала. Изгледа да је у праву. Ова
Мара, кћи Лакиша, нема много разлога да изговори благослов
када добије своју нову четвртасту хаљину«.
Веспазијан се љутио.
»Постајете сентиментални, Јеврејче? Почињете да ме
љутите. Сви се ви правите и сувише важни. Ако човек хоће да
узме неко девојче к себи у постељу, захтевате којекакве
припреме, као за неки војни поход. Рећи ћу ти нешто, пророче.
Утуви јој мало латински. Говори с њом сутра пре подне. Али,
немој да куснеш пре мене, јер би то могло да нашкоди твом
пророштву«.
Сутрадан је Мара била доведена Јосифу. Носила је домаћу
четвртасту хаљину из једног комада, тамносмеђу, са црвеним
пругама. Маршал је имао добар нос. Чистоћу њеног јајоликог
лица, ниско, блиставо чело, дугуљасте очи, бујна, истурена уста
много је јаче истицала њена скромна хаљина него накинђурена
голотиња.
Јосиф је почео обазриво да је испитује. Отац и цела
породица су побијени. То је, веровала је девојка Мара, било
стога што је свој живот проводио у греху, па ће, веровала је, и
она бити кажњена због његових греха. Лакиш Бен Симон био је
послужитељ у позоришту у Цезареји. Пре него што је примио
ово место он је питао неколико свештеника и доктора, па су му,
истина оклевајући, најзад дозволили да на овај начин зарађује
свој хлеб. Али други су се побожно жестили на њега због
његовог посла. Мара је веровала овим побожним људима, она је
чула изјаве Макабејаца да је посао њеног оца био грех, она је
проклета. А сада је још стајала нага пред необрезаним,
Римљанин је уживао у њеној голотињи. Зашто Јахве није
допустио да она пре тога умре? Тужила се тихо својим дубоким
гласом, речи су долазиле смерно из њених бујних уста, млада,
слатка и зрела седела је пред Јосифом. Њен виноград цвета,

160
помислио је. Осетио је наједанпут велику жељу, колена му
поклекнуше, било му је као онда када је лежао у пећини у
Јотапату. Погледао је девојку, она није спуштала своје
дугуљасте, молећиве очи пред његовим погледом, њена се уста
отворише напола, њен свеж дах је допирао до њега, он је силно
пожеле. Она настави:
»Шта да радим, мој докторе и господине? Велика је утеха,
велика милост што ми Бог омогућује да чујем ваш глас«.
И она се насмеши.
Овај осмех учини да се у Јосифу подиже дивљи,
безгранични бес против Римљана. Трзао је своје ланце,
повиновао се, трзао их је поново, и поново се повиновао. Морао
је лично да припомаже да ову девојку баци пред оног
прождрљивог Римљанина, ту животињу.
Мара се одједним подиже. Стално се смешкајући, лаконога,
у плетеним, парфимисаним сандалама, ходала је горе-доле.
»Сабатом сам увек носила парфимисане сандале. То је
заслуга и то се пред Богом рачуна, ако се неко сабатом лепо
облачи. Је ли било право то што сам од Римљанина тражила
парфимисане сандале?«
Јосиф рече:
»Чуј ме, Мара, кћери Лакишева, девице, девојко моја«, и
покуша опрезно да јој објасни како су њих двоје, он и она, од
Бога и у исту сврху послати овом Римљанину. Говорио јој је о
девојци Естери коју је Бог послао краљу Ахасверу да спасе свој
народ, и о девојци Ирени пред краљем Птоломејем.
»Твој је задатак, Мара, да се Римљанину допаднеш«.
Али Мара се бојала. Необрезани, безбожник који ће бити
погубљен у далини Хином, тај старац, она се гадила, гнушала.
Јосиф, бесан у срцу и на себе и на оног другог, наговарао ју је
обазривим, нежним речима, припремао је залогај за Римљанина.
Веспазијан је идућег јутра простачки и отворено описивао
како је било с Маром. Мало страха и стида били су му баш
добродошли; али она је дрхтала целим телом, била је управо
онесвешћена, а после свега лежала је дуго времена укочена и
непомична. Он је старији господин, помало реуматичан, она је за
њега и сувише напорна.
»Изгледа«, примети, »као да је пуна празноверних
представа: ако је дотакнем, прождраће је демони или тако
нешто. Ти то, свакако, мораш знати боље, Јеврејче. Слушај,
припитоми ми је. Хоћеш ли? Уосталом, како се каже арамејски:

161
буди нежна, девојчице, не буди глупа, голубице, или томе
слично?«
Када је Јосиф опет видео Мару, била је уистину залеђена и
затворена. Речи је изговарала механички, била је као нашминкан
леш. Када је Јосиф хтео да јој се приближи, она је устукнула и
викала као губава, беспомоћна и ужаснута:
»Нечиста! Нечиста!«

Пре него што је лето достигло свој врхунац, стигле су важне

вести из Рима. Побуна на Западу успела је, сенат је свргнуо цара.
Нерон, пети Аугустус, сам се убио, не недостојно, пружајући
својој околини велики призор. Господари света били су сада
војсковође. Веспазијан се смешкао. Он није био патетичан
човек, али се испрсио јаче. Било је добро да је послушао
унутрашњи глас и да је тако брзо привео крају војни поход. Сада
је имао три јаке легије, с Муцијановим ‒ седам. Зграбио је Ценис
за рамена и рекао:
»Нерон је мртав. Мој Јеврејин није глупан, Ценис«.
Погледаше се, њихова тешка тела почеше да се љуљају
тамо-амо, тихо, равномерно, обоје су се смешкали.
Када је Јосиф чуо вест о Нероновој смрти, устао је сасвим
полако. Био је још сасвим млад, имао је тридесет и једну годину,
а доживео је више успона и падова него што то иначе доживи
човек од тридесет и једне године. Устао је, дисао, узбуђено се
ухватио за груди, држао уста лако отворена. Он се поуздавао у
то да је Јахве у њему, заиграо је врло велику игру, није је
изгубио. Тешком муком, везаним рукама стави свештенички
шешир на главу, изговори благослов: »Нека си хваљен, Јахве,
Боже наш, који си допустио да доживимо и достигнемо и
постигнемо овај дан«. А онда, полако и тешко, подиже десну
ногу, затим леву. Играо је онако како велика господа играју пред
народом у храму на светковини захватања воде. Корачао је
табајући, ланац је звецкао, скакао је, скакутао, корачао табајући,
покушао да пљеска рукама, да се удара по бедрима. Девојка
Мара је ушла у његов шатор, застала веома забезекнута и
престрашена. Он није престајао, играо је даље, беснео, викао:
»Смеј се, Мара, кћери Лакишева. Смеј се, као што је
непријатељица исмевала краља Давида. Не бој се. То није
сатана, архииграч, то је краљ Давид који игра пред заветним
ковчегом«.

162
 Тако је, дакле, доктор и господин Јосиф Бен Матијас,
свештеник Првог реда, славио што Бог није упропастио његово
пророчанство.
Увече рече Веспазијан Јосифу:
»Можете сада да скинете ланце, докторе Јосифе«.
Јосиф одговори:
»Ако дозволите, конзуле Веспазијане, носићу ланац и даље,
све док ми га цар Веспазијан не раскине«.
Веспазијан се кезио.
»Ви сте смео човек, Јеврејине мој«, рече.
Полазећи кући Јосиф је безгласно звиждукао. То је чинио
врло ретко, само кад је био нарочито добро расположен. А
звиждукао је купле роба Исидора: »Ко је господар овде? Ко
плаћа маслац?«

Курири су летели из Антиохије у Цезареју, из Цезареје у

Антиохију. Хитне поруке су стизале из Италије, из Египта.
Сенат и гарда прогласили су врло старог генерала Галбу за цара,
реуматичног, мрзовољног, ћудљивог господина. Тај неће дуго
остати цар. Ко ће постати нови цар, одређују армије: рајнска
армија, дунавска армија, источна армија. Генерални гувернер
Египта Тибер Александар предложио је да се уже повеже са оба
господара Азије. Чак и мрзовољни Веспазијанов брат,
председник полиције Сабин, ставио се у покрет, јавио се, чинио
мрачне понуде.
Било је много посла и Веспазијан није имао времена да због
девојке Маре студира арамејски језик. Триста му богова и
Јупитера! Нека та курвица, најзад, научи да на латинском буде
нежна. Али Мара није учила. Штавише, управо су је једва
спречили да се прободе иглом за косу. Толико неразумевање
озловољило је војсковођу. Он се на неки необјашњив начин
осећао обавезан према јеврејском Богу, није хтео да га девојка с
тим Богом завади. Јосифу се у овој ствари није поверавао; стога
је покушао да преко других посредника дозна шта ли је то у
њеном срцу толико жалости. Био је изненађен када је сазнао.
Ово безвредно створење било је испуњено истом наивном
охолошћу као и његов Јеврејин. Веспазијан се широко смешкао,
а помало и злобно. Знао је како да помогне себи, девојци и
Јосифу
»Ви Јевреји«, објаснио је Јосифу још истог дана у присуству
госпође Ценис, »заиста сте потпуно испуњени дрским,

163
варварским празноверјем. Замислите само, докторе Јосифе, она
мала Мара чврсто је убеђена у то да је нечиста зато што је била
са мном у постељи. Разумете ли то?«
»Разумем«, рече Јосиф.
»Е, онда сте бистрији од мене«, примети Веспазијан.
»А има ли неког средства да она опет буде чиста?«
»Нема«, обавести га Јосиф.
Веспазијан је пио оно добро вино из Ешкола, а онда обја-
сни:
»Али она зна за једно средство. Ако је неки Јеврејин узме за
жену, онда ће, тако она вели, опет постати чиста«.
»То је детињасто брбљање«, објасни Јосиф.
»То нипошто није лошије празноверје од првог«, примети
помирљиво Веспазијан.
»Тешко да ћете наћи Јеврејина«, рече Јосиф, »који ће је
узети за жену. Закон то забрањује«.
»Наћи ћу већ неког«, одговори љубазно Веспазијан.
Јосиф га погледа упитно.
»Тебе, Јеврејче«, смешкао се Римљанин.
Јосиф пребледе. Веспазијан га пријатељски укори:
»Ви сте неучтиви, пророче мој. Могли бисте бар рећи: хвала
лепо!«
»Ја сам свештеник Првог реда«, рече Јосиф, његов је глас
био промукао и чудновато тих.
»Е, баш су ови Јевреји пробирачи«, рече Веспазијан госпођи
Ценис. »То чега се неко од нас дотакао, не прија им више. А при
том смо се и цар Нерон и ја оженили, такорећи, из треће руке.
Зар не, Ценис, стара крнтијо?«
»Ја водим порекло од Хасмонејаца«, рече Јосиф сасвим
тихо, »моја лоза води порекло од краља Давида. Ако се оженим
овом девојком, губим своја свештеничка права заувек, а деца из
таквог брака су незаконита, обесправљена. Ја сам свештеник
Првог реда«, поновио је тихо, упорно.
»Ти си гомила ђубрета«, рече просто и закључујући овај
разговор Веспазијан. »Ако добијеш дете, хоћу да га видим после
десет година. Онда ћемо испитати је ли то твој син или мој«.
»Хоћете ли се оженити њом?« питала је заинтересовано
госпођа Ценис.
Јосиф је ћутао.
»Да или не?« упита изненадно љутито Веспазијан.

164
 »Не кажем ни да ни не«, одговори Јосиф. »Бог који је
одредио да војсковођа постане цар, улио је војсковођи ову жељу.
Клањам се пред Богом«. И он се дубоко поклони.
Јосиф је следећих ноћи спавао рђаво; ланац му је задирао у
месо. Колико га је високо уздигло испуњавање пророчанства,
толико га је дубоко стрмоглавила ова дрска шала Римљанина.
Сећао се поука Есејца Бануса у пустињи. Похота за женом
отерала је дух Божји; сматрао је сасвим природним да се уздржи
од жена све док његово пророчанство не буде испуњено. Девојка
Мара била је његовом срцу и његовој кожи мила, то је сад морао
да плати. Ако се ожени овом девојком која је заробљеништвом и
блудом са Римљанином постала курва, онда ће бити одбачен од
Бога и заслужиће казну јавног бичевања. Он је тачно познавао
одредбе; овде није постојало никаквих изузетака. »Лоза не треба
да се вије око трна«, то је било оно основно место. А за речи:
»Нека је проклет ко спава са животињом«, аутентични
коментатор каже да свештеник који се меша с курвом није бољи
од оног који спава са животињом.
Али Јосиф је прогутао отров. Велика игра захтева велики
улог. Повезан је с тим Римљанином, он ће срамоту узети на себе.
Веспазијан је посветио доста времена томе да у својој шали
ужива до краја. Тражио је тачна обавештења о запетљаном
јеврејском брачном праву, а и о церемонијалу приликом веридбе
и венчања који су били друкчији у Галилеји него у Јудеји. Пазио
је на то да се све одвија тачно према прописима.
Прописи су захтевали да уместо мртвог оца тутор преговара
са младожењом о куповној цени младе. Веспазијан се прогласи
за тутора. Био је обичај да младожења плати две стотине зуза ако
је млада била девица, сто зуза, ако је била удовица. Веспазијан
нареди да се у докуменат као куповна цена за Мару стави сто
педесет зуза и инсистирао је на томе да му Јосиф лично
испостави обвезницу на овај износ. Позвао је докторе и студенте
школа у Тиберији, Магдали, Сепфори и остале угледне личности
окупиране области као сведоке венчања. Многи су одбили да
учествују у овој страхоти. Војсковођа их казни, а казни и њихове
општине наметом.
Целокупно становништво позвано је преко гласника да
учествује у свечаности. За дан венчања прибављена је
најскупоценија венчана столица, како је то био обичај приликом
венчања велике господе. Кад је Мара, седећи на венчаној
столици украшеној миртама, изведена из његове куће,

165
Веспазијан је рекао уместо оца: »Нека да бог да се више не
вратиш овамо«. Онда су је водили кроз град, најотменији Јевреји
Галилеје, и они закићени миртама, носили су венчану столицу.
Девојке са бакљама ишле су испред поворке, поред њих
студенти који су махали алабастерским крчазима пуним мириса.
По путу је проливано вино и уље, бацани су ораси и ражано
класје. Чула се песма на све стране: »Не требају ти ни шминка,
ни масти, ни лековито биље, љупка газело«. Играло се по свим
улицама; шездесетогодишња старица морала је да поскакује уз
гајде исто као и шестогодишња девојчица, па чак су и стари
доктори морали да играју, са миртиним гранама у рукама, јер је
Веспазијан желео да младенци буду слављени по обичају.
Тако су Јосифа водили кроз Цезареју дугим путем, ништа
мање мучним од оног којим је прошао кроз римски логор кад су
га први пут привели Веспазијану. А затим је, најзад, стајао са
Маром у вереничком шатору, у хупи. Веренички шатор био је од
белог, златом протканог платна. Са таванице су висили
гроздови, смокве и маслине. Веспазијан и неколико његових
официра, као и јеврејски достојанственици из Галилеје, били су
сведоци када се Јосиф оженио девојком Маром. Они су чули
како је разговетно јетко изговарао прописане речи: »Овим
изјављујем да си ми привенчана по закону Мојсија и Израела«.
Земља се није отворила када је свештеник изговарао ове,
забрањене му речи. Плодови су се лако љуљушкали на таваници
вереничиног шатора. А присутни су певали: »Сестро моја,
веренице мила, ти си затворен врт, затворен извор, запечаћен
кладенац«. А девојка Мара, бестидна и мила, упила је своје
дугуљасте, молећиве очи у Јасифово бледо лице и узвратила
стихом: »Нека пријатељ мој ступи у врт мој и нека једе његове
добре плодове«. Веспазијан затражи да му то преведу па се
насмеши: »Једно, свакако, захтевам, драговићу мој«, рече
Јосифу, »да се не изгубиш пребрзо из врта«.

Принцеза Беренике, кћерка првога, а сестра другога краља

Агрипе, вратила се у Јудеју након својих размишљања у
пустињи. Страствено се препуштајући својим осећањима, она је
телесно патила када су Римљани разарали градове Галилеје, па
је побегла у јужну пустињу. Била је као у грозници, одбијала
јело и пиће, мучила своје тело, пустила да јој се коса замрси, да
јој тело буде изгребано од покајничке кошуље, излагала се
подневним жегама и ноћним мразевима. Тако је живела

166
недељама, месецима, сама, у очајничкој погружености а да је
нико није видео, осим пустињака, есејске браће и сестара.
Али када су гласови о свим оним страшним збивањима у
Риму, о смрти Нероновој и о смутњама под Галбом на
необјашњив начин стигли и у пустињу, принцеза се бацила на
политику истим жаром којим се суновратила у неизмерно море
покајања. Њене су се наклоности одвајкада нагло мењале; час би
утонула у Свете списе тражећи Бога страствено и необуздано,
час је, опет, сву снагу свог смелог и покретљивог духа упутила у
правцу метежа у владавини царства и покрајина.
Још на путу, она је већ почела да делује, да снује, слала је и
примала безброј писама, депеша. Још пре него што је поново
стигла у Јудеју, њој су били јасни конци који су текли од Истока
на Запад, расподела моћи у царству, већ је стварала планове,
заузимала став. Требало је многе факторе измерити у њиховом
међусобном односу: рајнску армију, дунавску армију, војску на
Истоку; сенат, богату господу у Риму и у покрајинама; начин
владања и моћ гувернера Енглеске, Галије, Шпаније, Африке,
водећих службеника у Грчкој, на Црном мору; шкрту,
мрзовољну, прастару личност цара; многобројне тихе, а и гласне
кандидате за наследство. Што више збрке у свету, утолико боље.
Ове су збрке већ учиниле да Јерусалим и храм стоје читави и
нетакнути. Можда ће успети да тежиште светске политике буде
опет помакнуто према Истоку, да се светом не влада из Рима већ
из Јерусалима.
Принцеза одмерава, броји, тражи тачку где би могла да се
уплете. Власт на Истоку држе три човека: господар Египта,
Тиберије Александар; господар Сирије, Муцијан; маршал Јудеје,
Веспазијан. Она је сада дошла у његов главни стан да упозна тог
маршала. Пуна је предрасуда против њега. Називају га
шпедитером, онај с коњским изметом. Кажу да је подмукла,
препредена сељачина, груб и трапав, њену је земљу Јудеју
свакако сурово и крваво шчепао. Када помисли на њега, она
криви дугачке, јаке усне. Нажалост, на њега често мора мислити,
избио је на површину, има среће. Цели Исток шапуће о Божјим
предсказањима и пророчанствима који указују на њега.
Веспазијан неучтиво дуго оклева са својом званичном
посетом принцези. И он долази пун предрасуда. Чуо је о тој
извештаченој жени, о њеним модним хировима, о њеним
необузданим љубавним пустоловинама, не баш сестринским
односима са братом. Снобистичко, цифрасто понашање ове даме

167
са Истока ишло му је на живце. Али, било би глупо да је без
преке потребе учини својим непријатељем. Она има многобројне
везе с Римом, важи као врло лепа, неизмерно је богата. Чак и
њена необуздана пасија градитељства није приметно окрзнула
њено богатство. Она и њен брат засејали су цео Исток палатама.
Беренике се за његов пријем обукла озбиљно и
церемонијално. Њена велика, племенита глава, још опаљена од
сунца, краљевски се истиче из наборане хаљине. Кратка,
непослушна коса је без накита, брокатни рукави падају преко
лепих, дугачких, још од пустиње изгребаних руку. Већ после
првих уводних речи она иде право ка циљу:
»Хвала вам, конзуле Веспазијане, што сте Јерусалим тако
дуго поштедели«.
Њен је глас дубок и пун, али у њему је осећао извесно ситно,
нервозно подрхтавање, а, осим тога, звучи помало сломљено,
узбудљиво промукло.
Веспазијан је својим тврдим, светлим очима хладно
посматрао ову жену од главе до пете, а онда, дашћући, рече
резервисано:
»Искрено речено, нисам ја штедео ваш Јерусалим већ своје
војнике. Ако ваши земљаци и даље тако устрају, онда ћу, надам
се, заузети град без великих жртава«.
Береника одговори учтиво:
»Молим, говорите даље, конзуле Веспазијане. Ваш сабински
дијалект тако је милозвучан«.
Она је говорила лаким латинским, без икаква акцента.
»Да«, одговори јој Веспазијан мирно, »ја сам стара
сељачина. То има својих преимућстава, али и својих штетних
страна. За вас, мислим«.
Принцеза Беренике је устала; лако се гибајући, својим
чувеним кораком приђе сасвим близу војсковођи.
»Зашто сте, у ствари, тако свадљиви? По свој прилици су
вам причали којекакве глупости о мени. Не треба да им
поверујете. Ја сам Јеврејка, Иродова и Хасмонејаца унука. То је
прилично тешка ситуација док су ваше легије у овој земљи«.
»Ја могу разумети, принцезо Беренике«, одговори
Веспазијан, »да сањарите о разним дражесним
замешатељствима док се у Риму налази неки врло стари цар који
није одредио свог наследника. Било би ми жао ако бих био
присиљен да вас сматрам непријатељицом«.

168
 »Мој брат Агрипа је отишао у Рим да би се поклонио цару
Галби«.
»Мој син Титус је с истом намером отпутовао у Рим«.
»Знам«, рече Беренике спокојно. »Ваш син иде цару Галби
на поклоњење иако сте из ухваћених писама поуздано сазнали
да је овај цар хтео помоћу плаћених људи да вас макне«.
»Ако неки врло стари господин«, одговори још спокојније
Веспазијан, »седи на врло климавом престолу, онда се мало
цилита да би одржао равнотежу. То је сасвим природно. Кад нас
двоје остаримо, онда ћемо, по свој прилици, поступати на исти
начин. Али, на шта то циљате, у ствари, принцезо Беренике?«
»На шта ви циљате, конзуле Веспазијане?«
»Ви људи са Истока хоћете увек да измамите прво цену
другога«.
Живахно, променљиво лице принцезе наједанпут се
обасјало великом, смелом поузданошћу.
»Ја хоћу«, рече својим дубоким, узбудљивим гласом, »да
овај прастари, свети Исток узме одговарајућег удела у власти
над светом«.
»То је и сувише уопштено изражено за моју сабинску
сељачку главу. Али, бојим се да сваки од нас жели тачно
супротно. Ја хоћу да већ једном престане овај величанствени
неред који је са Истока продро у царство. Видим да су источни
планови цара Нерона и његово источно наглашено убеђење
донели царству неколико милијарди дугова. Сматрам да је тиме
прастара светост нешто преплаћена«.
»Ако цар Галба умре«, упита Беренике без увијања, »зар
неће источна армија покушати да утиче на именовање новог
цара?«
»Ја сам за закон и право«, изјави Веспазијан.
»Сви смо ми за то«, одговори Беренике, »али се понекад
разилазе мишљења о томе шта су закон и право«.
»Био бих вам захвалан, госпођо, ако бисте хтели јасно да ми
кажете шта у ствари хоћете«.
Беренике се прибрала, њено лице постало је сасвим мирно.
Тихом, жестоком усрдношћу рече:
»Хоћу да не разорите Јахвеов храм«.
Веспазијан је био послат овамо са мандатом да Јудеју укроти
свим средствима која би му се учинила умесним. За тренутак га
спопаде жеља да јој одговори: »Одржање светске привреде не

169
дозвољава, нажалост, увек архитектонске обзире«. Али кад виде
њено непомично, усрдно напето лице, он одсечно одби:
»Ми нисмо варвари«.
Она не одговори ништа. Полако својим дугуљастим очима,
испуњеним туробним сумњама, урони у његове, и њему поста
нелагодно. Зар није сасвим свеједно хоће ли га ова Јеврејка
сматрати варварином? Зачудо, није му било свеједно. Осетио је
пред њом ону ситну нелагодност као понекад у присуству свога
Јеврејина Јосифа. Покуша да пређе преко тога:
»Не би требало да покушате да заголицате моје славољубље.
За то нисам више довољно млад«.
Беренике осети да је тај шпедитер тврд, тежак орах,
дозлабога подмукао упркос све отворености. Она скрену
разговор.
»Покажите ми слику свога сина Титуса«, замоли га.
Он посла тркача да донесе слику. Она је погледа
заинтересовано и рече много тога што је требало да угоди очеву
срцу. Али Веспазијан је био стар и познавао је људе и он виде
добро да јој се слика није допадала. Разиђоше се љубазно, а
Римљанин и Јеврејка били су начисто с тим да су непријатељи.

Када је Јосиф Бен Матијас, на њену жељу, посетио

Беренику, она испружи руку као у одбрану и узвикну:
»Не приближујте ми се. Останите где сте. Између вас и мене
треба да буде одстојање од седам корака«.
Јосиф пребледе, јер се држала према њему као према
губавцу.
Беренике рече:
»Прочитала сам вашу књигу двапут«.
Јосиф одговори:
»Ко не би писао радо и одушевљено кад има да обавести о
прецима као што су наши?«
Беренике нагло заглади кратку, непослушну косу. Да, било
је тачно, овај човек је био с њом у сродству.
»Жао ми је, рођаче Јосифе«, рече, »што смо са вама у
сродству«.
Говорила је врло мирно, она подрхтавајућа промуклост
осећала се само сасвим лако над њеним гласом. »Не разумем
како сте могли остати живи када је Јотапат пао. Отада у Јудеји
нема никога коме се не би згадило кад чује име Јосифа Бен
Матијаса«.

170
 Јосиф се сети како је Јустус из Тиберије изјавио: »Ваш
доктор Јосиф је нитков«. Али женска га реч није огорчавала.
»Свакако се рђаво прича о мени«, рече, »али не верујем да
вам је ико говорио о томе да сам кукавица. Имајте на уму, молим
вас, да понекад заиста није тешко умрети. Умрети је било лако и
представљало је велико искушење. Требало је одважности да се
живи. Требало је храбрости за то. Остао сам у животу јер сам
знао да сам оруђе Јахвеово«.
Береникине усне се искривише, цело њено лице изражавало
је ругање и презир.
»Истоком круже гласови«, рече, »да је неки јеврејски
пророк објавио како је Римљанин Месија. Јесте ли ви тај
пророк?«
»Ја знам«, рече Јосиф тихо, »да је Веспазијан онај човек о
коме говоре списи«.
Беренике се нагну преко границе од седам корака, коју беше
поставила. Међу њима је био цели простор собе, па и мангала,
јер је био хладан зимски дан. Посматрала је тог човека; још увек
је носио свој ланац, али је изгледао негован.
»Морам добро да гледам тог пророка«, ругала се, »који је
вољно прогутао избљувак Римљанина када му је овај то наредио.
Просто ми се смучило од презира кад сам чула како су доктори
из Сепфориса морали да присуствују вашем венчању«.
»Да«, рече Јосиф тихо, »ја сам и то прогутао«.
Изгледао је наједанпут ситан и потиштен. Више га је
притискивало и понижавало нешто друго него то што се венчао с
том девојком. Тада, под венчаним шатором, заветовао се да неће
такнути Мару. Али онда је Мара дошла к њему, села на његову
постељу, млада, глатке пути, врела, пуна ишчекивања. Он ју је
узео, морао ју је узети, као што је морао да пије када је дошао из
пећине. Отада је девојка Мара била око њега. Њене велике очи
биле су истом усрдношћу уперене у њега кад би је узео као и кад
би је после тога, жестоко и с пуно презира одгурнуо од себе.
Беренике је била више него у праву. Он не само да је прогутао
избљувак Римљанина, већ је налазио и задовољство у томе.
Јосифу је лакнуло када Беренике није истрајала на овој
теми. Говорила је о политици, жестила се на маршала:
»Нећу да ова сељачина заседне у средиште света. Нећу«.
Њен тамни глас био је узаврео од усплахирености. Јосиф је
стајао мирно, обуздано. Али је био пун ироније због њене
немоћи. Она је то добро видела.

171
 »Идите к њему, рођаче Јосифе«, ругала му се, »и кажите му
то. Издајте ме. Можда ћете добити још богатију награду него
што је робиња Мара«.
Стајали су, одвојени простором, две јеврејске душе, младе
обе, лепе обе, гоњене обе необузданом вољом за својим
циљевима. Стајали су око у око, пуни поруге једно према
другом, а у себи ипак сродни.
»Ако кажем војсковођи«, враћао јој је Јосиф мило за драго,
»да сте противник, рођако Беренике, он би се смејао«.
»Е, онда насмејте вашег римског господара«, рече Беренике.
»По свој прилици, због тога вас и држи. Ја ћу, рођаче Јосифе,
добро опрати руке и дуго се купати јер сам била са вама«.
Враћајући се, Јосиф се смешкао. Више је волео да га жена
као што је Беренике и вређа него да га равнодушно посматра.

У Веспазијановом главном стану у Цезареји појавио се један

прастари, веома угледни Јеврејин. Римљани су га примили са
страхопоштовањем. Био је то Јохан Бен Сакај, ректор
универзитета храма и врховни судија у Јудеји. Својим увелим
гласом причао је у кругу Јевреја у Цезареји о страхотама које су
испуњавале главни град. Скоро сви водећи људи Умерених
поубијани су, првоствештеник Анан, као и највећи део
аристократа, а и многи од Уистину правоверних такође.
Макабејци сада огњем и мачем бесне једни против других. Своје
тешко оружје поставили су чак и у предворје храма, те су људи
који су хтели да донесу своје жртве пред олтар били погођени
њиховим мецима. Уз велику опасност искрао се из Јерусалима.
По његовом налогу пронели су се гласови да је умро, па су га
његови ученици изнели у мртвачком ковчегу изван зидина
Јерусалима.
Замолио је маршала за разговор и Веспазијан га сместа
замоли да дође. Прастар, пожутео, стајао је велики доктор
Јевреја пред Римљанином, а његове плаве очи истицале су се
упадљиво свеже из збораног лица, уоквиреног малом,
избледелом брадом. Рекао је:
»Дошао сам, конзуле Веспазијане, да са вама говорим о
миру и потчињавању. Иза мене не стоји никаква власт. Власт у
Јерусалиму држе Осветници Израела; али закон није мртав, а ја
доносим са собом печат врховног судије. То није много. Али
нико не зна боље од Рима да се једно велико царство може само

172
правом, законом и печатом држати трајно на окупу, па зато то
ипак није мало«.
Веспазијан одговори:
»Веома ми је мило што говорим с човеком који у Јудеји носи
најдостојанственије име. Али моја је мисија да се борим. О миру
може да преговара само цар у Риму и његов сенат«.
Јохан Бен Сакај климао је старом, ситном главом. Лукаво,
тихо, једноличним источњачким поучним гласом, он поче да
изводи:
»Има их, има, који се називају царем. Али само је један с
којим бих хтео да мењам печат и докуменат. Је ли Либан освојио
Галба? Само онај ко освоји Либан, моћник је. Либан није освојио
Галба«.
Веспазијан погледа старца подозриво. Упита га:
»Јесте ли говорили с мојим заробљеником Јосифом Бен
Матијасом?«
Јохан Бен Сакај одговори одречно, помало зачуђено.
Покајнички, неспретно, рече Веспазијан:
»Извините, зар ви заиста нисте говорили с њим«.
Седе, шћућури се, није могао гледати старога с висине:
»Молим вас саопштите ми шта дајете и шта хоћете да
узмете«.
Јохан испружи своје увеле руке и понуди:
»Дајем обавезу да ће се Велики савет и доктори Јерусалима
потчинити сенату и народу Рима. За узврат вас молим једно:
Оставите ми један мали град да бих тамо основао универзитет, и
дајте ми слободу учења«.
»Да бисте ми изнова припремали отровне рецепте против
Рима«, смешкао се Веспазијан.
Јохан Бен Сакај се скупи још више:
»Шта ћете? Засадићу сићушан изданак с моћног стабла
Јерусалима. Дајте ми, рецимо, варошицу Јабну. Јабне ће, ето,
тако постати мали универзитет«.
Љубазно је наговарао Римљанина, показивао гестовима
незнатност свог универзитета: ох, биће тако мали његов
универзитет Јабне, и затвори па поново отвори своју мајушну
шаку.
Веспазијан одговори:
»Лепо, доставићу ваш предлог Риму«.
»Не достављајте га«, умоли га Јохан. »Ја бих желео да имам
само с вама посла, конзуле Веспазијане«. Упорно је понављао:

173
»Ви сте адир«. (Адир је једно од Божијих имена у јудаизму;
значи "Јаки".)
Веспазијан устаде; крупан, сељачки чврст стајао је пред
уваженим старцем који је седео.
»Искрено речено«, рекао је, »не могу потпуно да разумем
шта сте то нашли баш на мени. Ви сте стар и мудар и, како ми се
чини, искрен човек. Да ли бисте хтели да ми то објасните? Зар
није тешко схватљиво да баш ја треба да будем адир у земљи
коју вам је ваш Бог Јахве обећао? Чујем да се ви од свих народа
света највише плашите додира с другима«.
Јохан је затворио очи.
»Када су анђели божји«, почео је да тумачи, »после
пропасти Египћана у Црвеном мору хтели да запевају песму
славља, рече Јахве: Моји створови се утапају, а ви хоћете да
певате песму славља?«
Маршал приђе сасвим близу мајушном научнику, дотаче му
раме лако, поверљиво, и упита лукаво:
»Али ово је ипак тачно: не признајете нас као праве,
пуновредне људе?«
Јохан, још увек затворених очију, одговори тихо, као из
даљине:
»На празник сеница ми жртвујемо седамдесет бикова ради
окајања грехова нејевреја пред Богом«.
Веспазијан рече необично учтиво:
»Ако нисте и сувише уморни, докторе мој и господине
Јохане, онда вас молим за још једну поуку«.
»Радо ћу вам одговорити, конзуле Веспазијане«, рече
велики доктор.
Веспазијан се подбочи рукама о сто. Преко стола, напето,
упита:
»Има ли нејеврејин бесмртну душу?«
Јохан одговори:
»Ми Јевреји обавезни смо да држимо 613 заповести.
Нејеврејин је обавезан само на седам заповести. Ако их се
придржава, онда ће у њега сићи свети дух«.
»А које су тих седам заповести?« упита Римљанин.
Јохан подиже обрве, његове плаве очи погледаше ведро и
младалачки у сиве Веспазијанове очи.
»Он мора да буде праведан, не сме да порекне Бога, не сме
да служи идолима, не сме да убија, да краде, да проводи блуд и
да мучи животиње«.

174
 Веспазијан мало размисли, па онда са жаљењем рече:
»Е, онда, нажалост, имам мало изгледа да се у мене спусти
свети дух«.
Велики доктор му је ласкао:
»Сматрате ли заиста толико опасним за Рим ако ми дате тај
мали универзитет?«
Важно, помало разметљиво Веспазијан рече:
»Било опасно или не, био он велик или мален, из ког би
разлога уопште требало да вам изађем у сусрет?«
Стари направи промућурно лице, подиже мајушну руку,
прође њом кроз ваздух, објасни опет једноличним тоном
источњачког учења:
»Докле год нисте адир, немате разлога да заузмете
Јерусалим, јер су вам ваше трупе можда потребне да будете
адир. А чим будете именовани, можда нећете више имати
времена да заузмете Јерусалим. А можда ће вам бити корисно да
понесете са собом у Рим ипак неки правни вид, ако већ не
заузмете Јерусалим. Можда вам тај правни вид вреди ту малу
услугу за коју вас молим«.
Ућутао је, изгледао је исцрпен. Веспазијан је с великом
пажњом пратио његова излагања:
»Када би ваша остала господа била тако лукава као ви«,
закључио је разговор с осмехом, »онда по свој прилици никада
не бих ни дошао у ситуацију да ме ви називате адиром«.
Било је грехова за које велики доктор није имао милости
упркос све благости, па је Јосифу залупало срце када му је
речено да се појави пред њим. Али Јохан се није држао оних
седам корака одстојања. Јосиф се поклони с руком на челу, а
стари благослови свог најомиљенијег ученика.
Јосиф рече:
»Употребио сам пророкове речи двосмислено, крив сам због
злог језика. Стога су настале многе несреће.
Стари рече:
»Јерусалим и храм били су сазрели за пад још пре вашег
дела. Двери храма ће се отворити чим неко само дуне у њих. Ви
сте чак и у својој кривици и сувише горди. Хоћу да говорим с
вама, докторе Јосифе, учениче мој«, настави.
»У Јерусалиму верују да сте колебљиви, па су вас
анатемисали. Али ја верујем у вас и хоћу да говорим с вама«.
Ове речи окрепиле су Јосифа као роса поље у право
годишње доба, и његово се срце широм отвори.

175
 »Држава је изгубљена«, понови Јохан. »Али нас не држи на
окупу држава. И други су оснивали државе, оне су пропале, доћи
ће нове државе, и оне ће пропасти. Држава није оно најважније«.
»А шта је најважније, оче мој?«
»Заједницу не стварају народ и држава. Смисао наше
заједнице није у држави, закон је смисао наше заједнице. Док
трају наука и закон, ми смо повезани чвршће него ли преко
државе. Закон траје све док је гласа да га објављује. Докле год се
чује глас Јакова, остаће Езаусове руке немоћне«.
Јосиф упита бојажљиво:
»Имам ли ја тај глас, оче?«
»Други верују«, одговори Јохан, »да сте изгубили своје
јеврејство, Јосифе Бен Матијасе. Али ако се со и раствори у
води, она је ипак ту, па када вода испари, со остаје«.
Ова реч старога уздиже Јосифа и понизи га да дуго није
могао проговорити. Затим упита тихо, снебивајући се, свог
учитеља:
»Хоћете ли ми рећи, оче, своје планове?«
»Да«, одговори Јохан, »рећи ћу ти их. Дићи ћемо руке од
храма. Хоћемо на место видљивог дома Божјег да поставимо
невидљиви, хоћемо да окружимо дах Божји зидинама од речи
уместо зидинама од гранита. Шта је дах Божји? Наука и закон.
Они нас не могу раздвојити све док имамо језик или хартију за
закон. Зато сам замолио Римљанина за град Јабну да тамо могу
основати универзитет. Мислим да ће ми га дати«.
»Вашем плану, оче, потребан је рад многих поколења«.
»Ми имамо времена«, одговори стари.
»А зар нас Римљани неће спречити?« упита Јосиф.
»Свакако, Римљани ће покушавати да нас спрече; сила је
увек подозрива према духу. Али дух је еластичан. Ништа се не
може тако чврсто затворити а да ипак дух у њега не би могао
продрети. Они нам уништавају државу и храм: на њиховом
месту чуваћемо науку и закон. Забрањују нам реч: ми ћемо се
споразумевати знацима. Забрањују нам писмо: ми ћемо
измишљати шифре. Затварају нам прави пут: Бог неће зато
постати мањи ако његови следбеници морају да долазе к њему
лукавим странпутицама«. Затим стари затвори очи, поново их
отвори и рече: »Није нам дато да завршимо дело, али нам је
досуђено да не одустанемо од њега. То је оно за шта смо
изабрани«.
»А Месија?« упита Јосиф последњом надом.

176
 Велики доктор говорио је све теже, али је прикупио и
последњу снагу, било је важно да своје знање преда свом
најомиљенијем ученику Јосифу. Позвао је Јосифа руком да се
нагне према њему и увелим устима шапутао је у његово младо
ухо:
»Питање је«, шапутао је, »да ли ће Месија икада доћи. Али
се мора веровати у то. Не сме се никад рачунати с тим да Месија
долази, али се увек мора веровати да ће доћи«.
Када су се растали, Јосифу је било тешко око срца.
Веровање овог великог старца није било, дакле, ништа блиставо
што би му помогло, већ нешто мучно, лукаво, што је увек било
повезано с јереси, а увек се бранило од јереси, терет. Ма колико
различито изгледали, ипак није било велике разлике између
Јохана Бен Сакаја и Јустуса из Тиберије. Јосиф се осети
потиштеним.

Јохан Бен Сакај чуо је много рђавог о Јосифовом браку.

Позвао је Мару, кћер Лакиша, к себи и разговарао с њом. Осетио
је мирис њених сандала. Она рече:
»Кад се молим, онда увек обувам ове сандале. Хоћу да
ступим намирисана пред Бога«.
Знала је многе молитве напамет; није било дозвољено
записивати молитве, оне су морале долазити из срца и морале су
се носити у срцу. Говорила му је с пуно поверења:
»Чула сам да је од земље до неба пет стотина година, а од
једног неба до другог опет пет стотина година, а висина неба
такође пет стотина година. Па ипак: када станем иза неког стуба
синагоге и шапућем, чини ми се као да шапућем у Јахвеово ухо.
Је ли дрскост и грех, докторе и господару мој, ако поверујем да
ми је Јахве тако близак као уво устима?«
Јохан Бен Сакај пажљиво је слушао мисли које су извирале
из њене детиње главе и расправљао је с њом озбиљно као с
неким доктором у Каменој дворани. А кад је пошла, ставио је
своју благу, увелу руку на њено теме и благословио је старом
изреком: Нека те Јахве учини као Рахелу и Леу.
Чуо је да Јосиф хоће да се разведе од Маре чим се не буде
више морао бојати Веспазијанова приговора. Није било тешко
развести се. У списима је стајало јасно и просто: »Ако нечија
жена не нађе наклоност пред његовим очима, јер је открио на њој
нешто срамно, онда нека напише разводно писмо и нека је
пошаље од своје куће«.

177
 Јохан рече:
»Постоје ствари чији се звук не чује ни једну миљу далеко, а
ипак одјекује с једног краја света до другог. То је као када се
сруши дрво посечено док још носи плодове и када уздахне жена
коју муж шаље од себе а она га воли«.
Јосиф рече тврдоглаво:
»Нисам ли је узео грешну?«
Јохан рече:
»Нисте је узели грешну: јер грех је почињен пре него што
сте је узели. Испитајте се, докторе Јосифе. Ја нећу да вам будем
сведок када својој жени будете исписивали разводно писмо«.

Веспазијанови односи према цару Галби нису били тако

једноставни као што их је он приказао принцези Беренике. Титус
није отпутовао у Рим само ради поклоњења, већ пре свега да
тамо дође до оних високих државних положаја који су му још
недостајали. Последња намера била је још виша. Веспазијанов
брат, онај укрућени, мрзовољни Сабин, натукнуо је како није
искључено да би стари цар, пошто није имао деце, могао да
посини Веспазијанова сина како би на тај начин везао армије
Истока за себе. Ово писмо привремено је докрајчило тегобне
преговоре између Веспазијана и Муцијана. Великодушно су
увек један другог уверавали како и не помишљају на то да
преузму сву власт. У ствари, обојица су тачно знали да се
ниједан није осећао довољно јаким за борбу против другога, те
им је тако Сабиново писмо показало добродошао излаз.
Али још усред зиме стиже једна вест која је докрајчила све
планове. Ослањајући се на римску гарду и на сенат, власт је
приграбио неко на кога Исток није рачунао: Био је то Ото, први
Попејин муж. Старог цара су убили, а овај млади био је храбар,
обдарен, угледан и уживао је симпатије. Није се знало хоће ли
Титус наставити пут и поклонити се новом господару, или ће се
вратити. Овде, на Истоку, нису се осећали тако спремним да се с
изгледом на успех побуне против овог цара, а ко би, опет,
требало да буде изабраник Истока? Ликвидација старог Галбе
дошла је пребрзо, још није био склопљен никакав споразум; и
Веспазијанове, и Муцијанове трупе заклеше се новом цару
Отону.
Но нико није веровао у трајност ове нове владавине. Ото је
могао да се ослони на италијанске трупе, али он није имао

178
никакве везе са армијама покрајина. Престо овог младог цара
није стајао чвршће од престола старога.
Принцеза Беренике је свакодневно добијала опширне
извештаје из Рима. После невоља у пустињи, удвострученом
страшћу се бацила на политику. Сплеткарила је с царским
министрима, сенаторима, гувернерима и генералима Истока.
Исток не сме други пут да буде стављен пред свршен чин. Сад,
јаш овог пролећа, он мора да постане потпуно спреман да освоји
престоницу. Не сме да буде расцепкан. Мора да има свог
господара, а тај господар треба да се зове Муцијан. Понајпре је
важно осигурати Муцијанову јасну сагласност да се постави
против маршала као претендент.
Беренике је отпутовала у Антиохију у великом сјају, са
огромном пратњом. Вртела се опрезно око Муцијана, а искусни
Муцијан умео је зналачки да цени преимућства јеврејске
принцезе, лепоту, дух, укус, богатство, необуздано предавање
политици. Пошто су обоје били уметнички настројени, врло
брзо су се разумели. Али Беренике никако није могла да га
потпуно придобије за своје планове. Муцијан јој је врло искрено
изложио своје мишљење о свему. Да, он је славољубив. Он,
истина, није кукавица, али је мало уморан. Освојити Рим с
Истока, веома је несигурно, а он није човек способан за тај
задатак. Он уме да преговара са дипломатама, са сенаторима,
гувернерима, привредним вођама. Али данас, нажалост,
одлучује војска, а њему се гади свако братимљење с тим
некадашњим наредницима.
Упирао је своје паметне, туробне, незаситне очи у принцезу.
»Спалити овим Полифемима њихово око, губи током
времена сваку чар. Опасност и добитак не стоје у правој
размери. У односу на данашњу ситуацију Веспазијан је заиста
прави човек. Он има потребну грубост и суровост да би у наше
време био популаран. Признајем, он ми је, у ствари, исто толико
мрзак као и вама, принцезо Беренике. Али он је тако чисто
утеловљење духа времена да постаје скоро опет симпатичан.
Учините га царем, принцезо Беренике, и пустите ме да на миру
завршим своју историју империје«.
Беренике није попуштала. Она се није борила само речима,
расипала је на све стране новац да би стварала расположење за
свог кандидата, наговарала све жешће Муцијана, подбадала га,
ласкала му. Човек тако жив као он не сме да се устручава, не сме
да буде лењ. Он јој одговори смешкајући се:

179
 »Ако би једна дама као што сте ви, височанство, заиста била
за мене, онда би ме то могло мамити да се упркос свих
двоумљења одважим на ову дрску игру. Али ви уопште нисте за
мене, ви сте само против Веспазијана«.
Беренике поцрвене, не хтеде то да призна, поче да говори
много и спретно да би га разуверила. Он је слушао љубазно и
правио се као да га је она убедила. Али, док је настављала с њим
да говори поверљиво и не без топлине, приметила је како својим
штапом црта по песку неке речи, грчке речи, свакако не за њу
одређене, али их је она умела одгонетнути: »Једном богови
додељују обдареност, другом срећу«. Док је читала, њен глас је
малаксавао.
Када је чак и Јосиф Бен Матијас стигао у Антиохију,
Беренике је са сигурношћу знала да ће њено путовање Муцијану
остати без успеха. Она је сместа осетила, и с правом, да је
Јосифа послао Веспазијан да омете њен посао.
Јосиф није своме задатку пришао неспретно. Пустио је да
му се други приближи. Муцијану је било мило да опет чује
чудновати, узбуђени, преклињући глас јеврејског пророка.
Проводио је сате и сате с њим испитујући га о обичајима,
старинама његовог народа. Том приликом је дошло до говора о
јеврејским краљевима и Јосиф исприча Муцијану причу о Саулу
и Давиду.
»Саул је био први краљ у Израелу«, рече Јосиф; »али се код
нас само мало њих зову Саул, а врло много њих Самуел. Ми
сматрамо Самуела већим од Саула«.
»Зашто?«, упита Муцијан.
»Ко моћ подарује«, одговори Јосиф, »већи је од онога ко моћ
има. Ко краља прави, већи је од краља«.
Муцијан се насмеши:
»Ви сте охоли људи«.
»Можда смо и охоли«, призна Јосиф спремно. »Али зар се и
вама не чини да је моћ која се проводи из позадине финија,
духовнија, да има више дражи од моћи која се кочопери пред
очима целог света?«
Муцијан не рече ни да ни не. Јосиф настави, а његове речи
беху сазнање плаћено многим тешким искуствима.
»Моћ заглупљује. Никад нисам био глупљи него у време
када сам био на власти. Самуел је већи од Саула«.

180
 »Сматрам«, рече смешкајући се Муцијан, »да је у вашој
историји најсимпатичнији млади Давид. Штета«, уздахну, »што
је план са младим Титусом пропао«.
Ускоро после Јосифова доласка Беренике се опрости од
Муцијана. Напустила је сваку наду и пошла у сусрет своме брату
кога су наредних дана очекивали у Галилеји. Остао је све досад у
Риму. Отовој владавини прорицао је само још неколико недеља,
па је хтео да се благовремено и неупадљиво изгуби из Рима, да
се не би морао обвезивати неком новом цару. Береники је
лакнуло при помисли да ће ускоро опет видети свог вољеног
брата; горчина неуспеха била је ублажена овом радошћу.
»Слатка принцезо«, рече јој при опроштају Муцијан, »сад
када треба да вас изгубим, не схватам зашто нисам пристао на
ваш предлог«.
»И мени је тешко да то схватим«, одговори Беренике.

Нашла је свога брата у Тиберији. Нова палата била је

довршена. Лепше него раније блистала је над градом и језером.
Поједине дворане без прозора грађене су од кападокијског
камена, тако прозирног да су оне и при затвореним вратима
остајале светле. Све је било лако, ваздушасто, ништа претрпано,
као што је то сада у Риму била мода. Ремек-дело архитектуре
била је трпезарија. Њена купола била је тако висока да је
заморени поглед једва стизао до поља свода од слоноваче; ова
поља била су покретна тако да се на госте могло сипати цвеће и
миришљава вода.
Брат и сестра пролазили су кроз кућу држећи се за руке,
пуни дубоке радости. Пролеће је било почело, дани су већ
постајали дужи, раширених груди корачало је њих двоје кроз
светле дворане зналачки уживајући у хармоничним размерама
грађевине и њеној лепоти. Ругајући се, Агрипа је причао о новим
палатама које је видео у Риму, о њиховим празно-чудовишним
димензијама, њиховој раскоши нагомиланој без укуса. Ото је
одобрио педесет милиона за довршење Неронове златне куће;
али и он ће једва доживети довршење градње. Беренике накриви
уста.
»Само знају да граде, ти римски варвари. Мисле да је
врхунац градитељске уметности ако узимају неки нарочито
редак мермер и ако на њега ставе што више злата. Немају другог
талента осим оног за власт.
»Ипак прилично користан таленат«, примети Агрипа.

181
 Беренике се заустави.
»Морам ли заиста да трпим тог Веспазијана?« тужила се.
»Зар ми то можеш наметнути, брате? Он је тако груб и суров,
брекће као пас без даха«.
Агрипа исприча мрко:
»Кад сам сада био код њега у Цезареји, понудио ме рибама,
стално наглашавајући да су из Генезаретског језера. Када сам
одбио да једем ове рибе, јер су се храниле мртвима, он ме је
горко исмевао. Имао сам, додуше, добар одговор, али сам га
прећутао«.
»Изазива ме до крајности«, жестила се Беренике. »Када само
чујем његове незграпне шале, чини ми се да се налазим усред
роја комараца. И ми сад треба да припомогнемо да овај човек
постане цар.
Агрипа јој објасни:
»Цар кога ће поставити Запад ускоро ће нам овде све
порушити. Маршал је мудар и умерен. Он ће узети што може
употребити, а остало ће нам оставити«. Слегнуо је раменима.
»Армија чини цара, армија се определила за Веспазијана.
Буди паметна, сестро моја«, молио је.
Млади Титус је сазнао о Галбином убиству у Коринту, још
пре него што је стигао у Рим. Било би бесмислено да настави
пут. Био је убеђен да ће Галбино усиновљење успети, па је
царева ликвидација представљала за њега тежак ударац. Он није
хтео да се поклони том Отону, о чијем је месту сам сањао. Остао
је у Коринту, провео у овом граду четрнаест бурних дана лака
живота, испуњеног женама, дечацима, развратом сваке врсте.
Онда се отргну и, упркос рђавим временским приликама, врати
се у Цезареју.
На броду су у њему дивље и снажно пламтели славољубиви
снови његове бабе. Генерал Титус, ма колико био млад, имао је
за собом буран живот. Успони и падови његовог оца, промене од
конзула до шпедитера, од раскошног почасног звања у тескобно
сиромаштво, уздрмали су и његову судбину. Био је одгојен
заједно са принцом Британиком. Лежао је за истим столом с
овим младим, блиставим наследником престола, јео иста јела.
Када је цар Нерон овога отровао, и сам се разболео. Он је
познавао сјај Палатина и хладну кућу у граду његовог оца, тихи
живот на имању и пустоловне војне походе на германској и
енглеској граници. Волео је свог оца, његову трезвену

182
разборитост, његову тачност, његов здрав разум; али често га је
и мрзео због његовог сељачког понашања, његове неумерености,
његове недостојанствености. Титус је могао недељама,
месецима да издржи сваки напор и оскудицу, а онда,
неочекивано, спопао би га необуздан нагон за луксузом и
развратом. Био је пријемчив за спокојно достојанство
староримских племићких породица, а свештенички раскошни
сјај прастарих краљевских поколења узбуђивао га је. На
наговарање свог стрица Сабина оженио се врло рано неком
сувоњавом, строгом девојком из угледне породице, Марцијом
Фурнилом. Она му је родила кћерку, али му тиме није постала
дража; неугледна и бедна живела је у Риму, он јој није одлазио,
није јој писао.
Стари Веспазијан дочека сина смешкајући се, уз ведро
сажаљевање:
»Очигледно нас прати иста судбина, сине мој Тите, обојица
се успињемо и падамо. Морамо настојати да идући пут устанемо
раније и да ствар удесимо паметније. Спаситељ долази из Јудеје.
Ти си млад, сине мој, не смеш да обрукаш мог Јеврејина«.

Агрипа и његова сестра приредили су свечану церемонију

освећења новоградње своје палате у Тиберији. Маршалу је
принцеза била несимпатична па је послао свог сина. Титусу је
ово наређење добродошло. Он је волео Јудеју. Народ је био стар
и мудар, па ма какве бесмислене ствари и починио, имао је
инстинкт за онај други свет, за вечно. Чудновати, невидљиви Бог
Јахве привлачио је и збуњивао младог Римљанина. Осим тога,
импоновао му је краљ Агрипа, његова отменост, његова
меланхолична разборитост. Титус је радо пошао у Тиберију.
Колико год су му се свиђали Агрипа и његов дом, толико је био
разочаран принцезом. Био јој је представљен непосредно пре
него што се полазило столу. Био је навикнут да брзо нађе додир
са женама; она је његове прве речи само учтиво саслушала.
Налазио је да је хладна и неприступачна, а зачудио га је и њен
помало промукли глас. За време јела он се врло мало бринуо о
принцези Беренике, али се утолико више бринуо о осталом
друштву. Био је ведар, забаван приповедач, па су га слушали са
симпатијом. Заборавио је принцезу, тако да су за време дуге
гозбе измењали тек понеку реч.
Гозба је била при крају. Беренике је устала; била је одевена
у хаљину из једног комада, какве су овде биле уобичајене, од

183
драгоценог броката који је падао у тешким наборима. Климнула
је главом према Титусу равнодушно и љубазно, и почела је да се
пење степеницама, ослањајући се руком лако на братовљево
раме. Титус погледа за њом. Био се упустио у шаљиво огорчену
дебату о војно-техничким стварима. Одједном, усред реченице
застаде, његове радознале, неуморне очи зуриле су, пиљиле за
њом. Његова ситнозуба уста била су некако приглупо отворена.
Колена су му подрхтавала. Неучтиво остави свог сабеседника и
похита за Агрипом и Береником.
Какав је ход имала ова жена. Не, она није ходала, за њу је
постојала само једна једина реч, грчка, хомеровска: гредила је.
Свакако било је смешно употребити ову велику хомеровску реч
у овом случају, али за ход ове жене није било друге.
»Вама се, изгледа, жури«, рече му она својим дубоким
гласом.
Досад га је овај помало промукли глас изненађивао, скоро
одбијао, сада му је звучао узбудљиво и заводљиво. Рекао је
нешто о потребној журби војника, није баш било нарочито
уверљиво, иначе је имао и боље изговоре. Понашао се дечачки,
неспретно, услужно. Беренике је добро приметила какав је
утисак оставила на њега и нађе да је он пријатан, с извесном
незграпном љупкошћу.
Разговарали су о физиогномици, о графологији. То је и на
Истоку и на Западу било у великој моди. Беренике је хтела да
види Титусов рукопис. Титус је узео своју златом уоквирену
воштану таблицу и, пишући, смешкао се обешењачки. Беренике
се зачуди: па сваки потез је исти као рукопис његовог оца. Титус
је признао, нашалио се; у ствари, он и нема више сопственог
рукописа, толико је пута опонашао туђе рукописе. Али сада нека
му она покаже свој. Она поново прочита оно што је он написао.
То је био стих из неког модерног епа: »Орлови легиона и њихова
срца шире своја крила на лет«. Она се уозбиљи, оклевала је један
тренутак, онда избриса са табле оно што је он написао и написа:
»Лет орлова не може да покрије невидљивог у светилишту«.
Млади генерал погледа рукопис; школски исправан, прилично
детињаст. Размишљао је, није избрисао реченицу, већ је написао
испод ње: »Титус би хтео да види невидљивог у светилишту«.
Пружио јој је восак и писаљку. Она написа: »Храм у Јерусалиму
не сме бити порушен«. Он је желео да остави таблу. Она га
замоли да јој је препусти. Ставила му је руку на раме питајући га
када ће већ једном завршити овај ужасни рат. Најстрашније је то

184
поразно, очајничко чекање. Брз крај је милостив крај. Нека
најзад већ заузме Јерусалим. Титус је оклевао, поласкан:
»То не зависи од мене«, рече.
Како је могао Беренику да сматра хладном и охолом? Она
говори молећиво и убеђујући га:
»Ипак то зависи од вас«.
Поверљиво, пошто је Титус отишао, упита Агрипа сестру за
њен утисак:
»Зар не налазиш да има мека, неугодна уста?«
Беренике му одврати осмех:
»Ја налазим много тога неугодног на том дечаку. Има много
сличности са својим оцем. Али, кажу да се већ дешавало да су
Јеврејке добро изишле на крај с варварима. На пример, Естера са
Ахасвером. Или Ирена са седмим Птоломејем«.
Агрипа рече, а Беренике добро примети тиху опомену у
његовој шали:
»Али наша прабаба Маријана, на пример, изгубила је главу у
оваквој игри«.
Беренике устаде и пође.
»Буди без бриге, драги брате«, рече, а њен глас је остао тих,
али је био врло сигуран и пун ликовања. »Овај дечак Титус неће
дати да ми се одруби глава«.
Одмах по повратку у Цезареју Титус је наваљивао на оца да
већ једанпут почне с опсадом Јерусалима. Постао је
неуобичајено плаховит. Рече да не може то дуже да подноси, да
се стиди пред својим официрима. Тако дуго оклевање може се
протумачити само слабошћу. Углед Рима на Истоку угрожен је,
Веспазијанова предострожност се граничи са кукавичлуком.
Госпођа Ценис слушала је пажљиво и негодовала:
»Шта хоћете, уопште, Титусе? Јесте ли тако глупи или се
само правите?«
Титус одговори узбуђено да се госпођи Ценис не може узети
за зло што захтева да јој овако жалосно полаже рачуне; од ње се
не може захтевати смисао за војничку пристојност. Веспазијан
се устреми на сина:
»Али од тебе, момчићу, захтевам да се сместа извиниш
Ценис«.
Ценис остаде мирна.
»У праву је, заиста имам мало осећања за достојанственост.
Достојанственост је код омладине увек популарнија од разума.

185
Али би ипак требало да увиди да би у оваквој ситуацији само
неки глупан испустио армију из руке«.
Веспазијан упита:
»Јесу ли те у Тиберији нахушкали, младићу мој? Мени је тек
шездесет. Ипак ћеш морати још десет година да се стрпиш«.
Када је Титус отишао, ражестила се Ценис против оне багре
у Тиберији. Разуме се да су они Јевреји тамо натуткали Титуса.
Онај подмукли краљ, она сујетна пауница Беренике, онај
прљави, непријатни Јосиф. Паметније ће бити да Веспазијан
потпуно прекине с том источњачком фукаром и да по римски,
око у око, преговара с Муцијаном. Маршал је слушао пажљиво.
Онда рече:
»Ти си паметна и одлучна госпођа, крнтијо стара. Али ти
недостаје чуло за Исток. На овом Истоку без новца и без
препредености мојих Јевреја не могу далеко стићи. Овде су
најкривљи путеви најправији«.
Стигла је вест да је Северна армија прогласила за цара свог
вођу Витела. Ото је био срушен. Сенат и народ Рима признали су
Витела за новог цара. Свет је напето гледао према Истоку, а нови
господар, ждероња и флегматичар, трзао би се чим би се
споменуо вођа на Истоку. Али Веспазијан се правио као да све
то уопште и не примећује. Спокојно, без оклевања, заклео је
своје легије новом цару, а његов пример следили су, оклевајући,
зловољно, гувернер Египта Тибер Александар и гувернер Сирије
Муцијан. Са свих страна навалише на Веспазијана. Али он се
правио као да уопште не разуме о чему се ради.
Ради свог обезбеђења, западни цар је морао да повуче јаке
одреде у престоницу, четири доњо-рајнске, две легије из Мајнца,
и четрдесет шест помоћних пукова. Веспазијан је почео да
вреба. Он је био добар војник, знао је да се са стотину хиљада
деморалисаних професионалних војника у граду као што је Рим
тешко може изаћи на крај. Војници који су Витела направили
царем очекивали су награду. Новаца је било мало, а с новцем ‒
Веспазијан је познавао расположење армије ‒ неће се ни
задовољити. За њима је била напорна служба, сада су били у
Риму и рачунали су на краће време службовања а на вишу плату
престоничке гарде. Вител у најбољем случају може да у Рим
смести двадесет хиљада људи, али шта ће да уради с осталима?
У источним армијама ширили су се све одређенији гласови да
Вител у знак захвалности хоће ово људство да премести на лепи,
топли Исток. Источне легије су већ приликом полагања заклетве

186
прилично бедно извикивале прописано »живео« за новог
господара. Сада су своје огорчење показивале јавно. Одржавали
су зборове, грдили, претили да ће се штошта доживети ако их
покушају транспортовати у сурову Германију или ону проклету
Енглеску. Господари Истока слушали су то са задовољством. На
питања својих официра шта је истина у тим гласовима о
прегруписавању армије ћутали су, слегали раменима с
двосмисленим жаљењем. Из Рима су стизале све несређеније
вести. Финансије су биле у очајном нереду, у целој Италији
привреда је стала, а у самој престоници долазило је и до пљачки.
Нови, рђаво организовани двор понашао се безбрижно,
расипнички, царству је претила општа пропаст. Расла је побуна
на Истоку. Тибер Александар и краљ Агрипа, подстицали су је
новцем и гласинама. Цела пространа земља од Нила до Еуфрата
одјекивала је пророчанством о Веспазијану. Сви су говорили о
чудесном предсказивању заробљеног јеврејског генерала Јосифа
Бен Матијаса, које је учинио маршалу у присуству сведока:
»Спаситељ ће доћи из Јудеје«. Када је Јосиф пролазио улицама
још увек с ланцем, био је окружен страхопоштовањем и
бојажљивим шапатом.
Чаробно светао и свеж био је ваздух овог раног лета на
обали Јеврејског мора. Веспазијан је бистрим, сивим очима
гледао преко блиставог језера, вребао, чекао. Постајао је све
мање говорљив. Његово тврдо лице било је још тврђе,
одлучније, његово укрућено тело прсило се, као да је порастао.
Проучавао је депеше из Рима. Збрка и немири у целом царству,
финансије разорене, армија запуштена, грађанска безбедност
нестала. Спаситељ ће доћи из Јудеје. Али Веспазијан стисну
дуге усне, савлада се. Догађаји треба да сазру, он је чекао да они
њему пођу у сусрет.
Ценис га је посматрала. Још никад досад није имао
никаквих тајни пред њом; сада је постао подмукао, неразумљив.
Није знала шта да предузме, а много га је волела.
Написала је неспретно и брижно писмо Муцијану. Па цела
Италија чека да Источна армија крене да спасе отаџбину. Али
Веспазијан ништа не ради; не проговара, не миче се. У Италији
би она сигурно с том чудноватом равнодушношћу већ изашла на
крај. Али у овој проклетој, страшној Јудеји нико се жив не може
снаћи. Она је усрдно молила Муцијана да на свој паметан и
енергичан начин раздрма Веспазијана.

187
 Ово писмо било је написано крајем маја. Почетком јуна
дошао је Муцијан у Цезареју. Са завидним и збуњеним
респектом примети како је овај човек постајао све већи што су
му се више приближавали велики догађаји. С дивљењем је
исмевао његову чврстину, тежину, ширину.
»Ви сте философ, пријатељу мој«, рекао је Веспазијан. »Али
вас усрдно молим да не философирате предуго«.
Замахнуо је штапом против неког невидљивог непријатеља.
Привлачило га је да дрски маршалов мир омете неким
смутњама. Стара завист га је мучила. Али, сада је било
прекасно. Сада је армија била на Веспазијановој страни, он је
могао да корача само још у његовој сенци. Увидео је то,
савладао се, подгурнуо другог. Побринуо се да се појачају
гласине о замени сиријских и јудејских трупа западним трупама.
Већ су се помињали и одређени рокови. Почетком јула требало
је да легије крену.
Око половине јула појави се код Веспазијана Агрипа. Био је
опет у Александрији код свог пријатеља и рођака Тибера
Александра. Цели Исток, објашњавао је маршалу, буни се
против Витела. Узнемирени рђавим вестима из Рима, Египат и
обе Азије чекали су с дивљом, чезнутљивом напетошћу да
богомдани спасилац већ једанпут пређе на дело. Веспазијан не
одговори ништа, погледа Агрипу. Ћутао је упорно. Тад настави
Агрипа неуобичајено енергично: има људи који су чврсто
одлучили да потпомогну Божју намеру. Колико му је познато,
египатски гувернер Тибер Александар решио је да на дан 1. јуна
своје трупе закуне Веспазијану.
Веспазијан се савлада, али није могао спречити да његово
дахтање не постане обеспокојавајуће оштро и бурно. Најзад
рече, али су његове речи звучале пре као хвала него као претња:
»Чујте ме, краљу Агрипа, у том случају морао бих вашег
рођака Тибера Александра сматрати велеиздајником«. Пришао
је сасвим близу краљу, ставио му обе руке на рамена, дунуо му
свој оштри дах у лице и рекао необично срдачно:
»Жао ми је, краљу Агрипа, што сам вам се ругао кад нисте
хтели да једете рибу из Генезаретског језера«. Агрипа на то рече:
»Рачунајте на нас, царе Веспазијане, на нашу целу војску и
на нашу целу имовину«.
Приближавао се јули. Свуда на Истоку јављали су се
гласови да је цар Ото, пре него што се убио, у једном писму
преклињао Веспазијана да преузме његово наслеђе и да спасе

188
царство. Једног дана Веспазијан заиста нађе ово писмо у својој
пошти. Мртви Ото упућивао је велике, усрдне речи маршалу
Истока да га освети на распуснику Вителу, да заведе ред, да не
дозволи да пропадне Рим. Веспазијан пажљиво прочита писмо.
Своме сину Титусу рече да је заиста велики уметник; човек се
просто мора плашити његове уметности. Страх га је да ће се
једног јутра пробудити и наћи докуменат којим је Титуса
именовао царем.
Дошла је и четврта седмица јуна. Напетост је постала
неиздржљива. Ценис, Титус, Муцијан, Агрипа, Беренике, сви су
изгубили живце. Облетали су необуздано око Веспазијана. Нека
се већ једанпут изјасни. Тешког човека нису могли помаћи с
места. Давао је двосмислене одговоре, смешкао се, збијао шале,
чекао.

У ноћи између 27. и 28. јуна позва Веспазијан у великој

тајности Јохана Бен Сакаја.
»Ви сте врло учен човек«, рече му. »Молим вас да ме
поучите о бити вашег народа и вашег бога. Постоји ли код вас
неки основни закон, неко златно правило, на које би се могле
свести ваше многобројне заповести?«
Велики доктор поче да клима главом, затвори очи и поче да
прича:
»Пре стотину година живела су међу нама два надалеко
чувена доктора, Шамај и Хилел. Неки нејеврејин дође Шамају и
рече му да хоће да пређе у нашу веру ако Шамај може да га
упути у суштину те вере за време док би се он могао одржати на
једној нози. Доктор Шамај га љутито отпусти. Тада онај
нејеврејин оде Хилелу. Доктор Хилел му изађе у сусрет. Рече му:
што нећеш да ти неко други учини, то не чини ни ти другом. То
је све«.
Веспазијан се озбиљно замисли, затим примети:
»Такве су максиме добре; али се њима једно велико царство
тешко може одржати у реду. Пошто имате овакве максиме, било
би вам паметније да пишете добре књиге, а да политику
препустите нама«.
»Ви заступате мишљење, конзуле Веспазијане«, сагласи се
Јеврејин, »које је ваш слуга Јохан Бен Сакај одувек заступао«.
»Мислим, докторе мој«, настави Римљанин, »да сте ви
најбољи човек у овој земљи. Мени је стало до тога да схватите
моје разлоге. Верујте ми, ја се ретко држим као нитков, то чиним

189
само онда када то безусловно мора да буде. Треба да знате,
немам баш ништа против ваше земље. Само, добар сељак
подиже ограду око свог имања. Ми морамо оградити царство.
Јудеја је наша ограда против Арабљана и Парта. Нажалост, ви
сте врло рђав колац кад вас човек остави саме. Према томе,
морамо сами да се поставимо овде. То је све. Шта иначе радите,
то нас се не тиче. Оставите нас на миру, па ћемо и ми вас
оставити«.
Јоханове врло светле и свеже очи погледаше из увела,
зборана лица.
»Неугодно је«, рече, »што ваша ограда иде баш преко наше
области. То је веома дебела ограда, тако да мало шта преостаје
од те наше земље. Но, лепо, направите своју ограду. Само, и
нама треба ограда. Друкчија, ограда око закона. Оно, за шта сам
вас ономад молио, конзуле Веспазијане, то је наша ограда. Она
је скромна и бедна у поређењу са вашом ‒ неколико учених
људи и мали универзитет. Ми нећемо ометати ваше војнике, а ви
ћете нам дати универзитет Јабне. Ево, овако мали универзитет«,
наставио је упорно, описујући својом мајушном руком његову
сићушност.
»Мислим да ваш предлог није лош«, рече Веспазијан
полако. Онда наједанпут устаде, веома измењен. Јохан одмах
сигурним инстинктом схвати ову промену. Досад је Веспазијан
говорио као што би неки стари, помирљиви сабински сељак
говорио с неким старим, помирљивим јерусалимским
научником; а сада се Рим обраћао Јудеји.
»Будите спремни«, рече маршал, »да прекосутра примите од
мене докуменат који одобрава ваш захтев. Хоћете ли, молим вас,
докторе мој и господине, да ми исто тако, из руке у руку, предате
докуменат о потчињавању са печатом Великог савета«.
Веспазијан после овог разговора сазва за други дан свечани
збор на Форуму Цезареје. Свим властима области које су заузели
Римљани, и изасланствима свих пукова било је наређено да се
појаве. Очекивало се као сигурно да ће сада, најзад, доћи до
проглашења Веспазијана за цара, како су то све трупе желеле.
Уместо тога појави се на говорничкој трибини маршал заједно са
Јоханом Бен Сакајем. Један високи чиновник прочита проглас, а
гласник објави звучним гласом: побуњена покрајина увидела је
своју кривицу и враћа се покајнички под заштиту сената и
народа Рима. У знак тога предаће сада Велики доктор Јохан Бен
Сакај маршалу документ и печат највиших власти Јерусалима.

190
Овим је докрајчен јеврејски рат, кога је као изасланик царства
водио војсковођа Титус Флавијус Веспазијан. Кажњавање
Јерусалима, што је још преостало да се учини, била је ствар
цивилне власти. Војници се погледаше зачуђено, разочарано.
Очекивали су да ће свог војсковођу моћи да поздраве као цара,
да ће сазнати нешто сигурно о својој будућој судбини и да ће,
можда, бити и награђени. Уместо тога требало је сада да буду
сведоци неког правничког чина. Они су знали да су докуменат и
печат важна ствар, али ипак нису схватили смисао овог
документа. Само неки од њих, као Муцијан, Ценис и Агрипа,
правилно су схватили ову церемонију. Они су разумели да је
човеку какав је био Веспазијан било стало до тога да од
противничке стране, пре него што се врати као цар у Рим, добије
написмено потврду да је испунио свој задатак.
Војници су, дакле, били разочарани, завладало је опште
нерасположење. Али Веспазијан је добро дисциплиновао своје
трупе, и када се сад од њих захтевало да поздраве склапање мира
са великом церемонијом, нису показивале своје нерасположење
како је то војни правилник прописивао за овакве прилике.
Армија је, дакле, промарширала пред малим доктором из
Јерусалима. Знамења и стегови пролазили су пред њим. Римске
легије су га поздрављале дижући руку са испруженим дланом.
Није ли Јосиф већ једанпут видео нешто слично? Тако је
гледао једанпут једног краља са истока којег је поздравио град
Рим, пред царем Нероном, али је тада његова сабља била
закована у корицама. Сада је римска армија одавала почаст
јеврејској мудрости, али тек пошто је претходно сломила мач
Јудеје.
Јосиф је посматрао призор из једног угла великог трга,
сасвим позади, међу ситним људима и робовима, гурали су га,
притешњавали, викали. Зурио је право преда се, не мичући се.
Међутим, онај ситни стари човек стајао је на трибини;
касније, када се очигледно био уморио, донеше му столицу.
Стално је дизао руку према челу, захваљивао, поздрављао. С
времена на време је климао главом, смешкајући се сасвим тихо.

Чим се церемонија завршила, армија поче да бесни. Муцијан

и Агрипа беху сигурни да је маршал намерно подбадао побуну
трупа. Наваљивапи су на њега, плод је већ сувише зрео, требало
би да се већ једанпут прогласи господарем. А када се и овог пута

191
правио да је наиван и обазрив, послали су Јосифа Бен Матијаса к
њему.
Била је свежа, пријатна ноћ, са угодним поветарцем с мора,
али је Јосиф био пун врелог уздрхталог узбуђења. Ствар, је у
томе: његов Римљанин ће постати цар, а он има великог удела у
томе. Није сумњао да ће успети да доведе колебљивца до одлуке.
Разуме се да ово колебање није било ништа друго већ само
мудро одуговлачење. Као што вероватно тркачи на десет дана
пре утакмице навлаче ципеле од олова да би тренирали ноге,
тако је и наследник престола, разним изговорима и тобожњим
опирањем отежавао себи трку да би, на крају, утолико брже
стигао на циљ. Јосиф показа пред Веспазијаном оданост,
поуздање и велико познавање судбине. Веровао је да овоме неће
преостати ништа друго него да се приклони пред Богом и својом
судбином и да пристане.
Али Веспазијан се још увек одупирао. Био је заиста охол и
тврд као стена. Ниједан једини корак није хтео да учини сам; све
до последњег тренутка хтео је да га други гурају и подстичу.
»Ви сте будала, Јеврејче моје«, говорио је. »Ваши
источњачки владарчићи могу, можда, себи да налепе круне од
крви и блата; али то није за мене. Ја сам римски сељак и не
помишљам на то. Код нас цара постављају армија, сенат и народ,
а не нечија самовоља. Цар Вител је законски изабран. Ја нисам
бунтовник. Ја сам за закон и ред«.
Јосиф стисну зубе. Говорио је уложивши сву своју
способност, а његове речи нису утицале на овог упорног човека.
Тај је заиста хтео оно што је било немогуће, хтео је да споји
законито са незаконитим. Било је бесмислено убеђивати га и
даље, није преостајало друго него да одустане.
Јосиф се није могао одлучити да оде, а Веспазијан га не
отпусти. Пет дугих минута седела су оба човека немо у ноћи:
Јосиф измучен и очајан, Веспазијан сигуран и одлучан.
Наједанпут маршал прихвати прекинути разговор, одмеравајући
сваку реч:
»Можете рећи свом пријатељу Муцијану да се нећу
покорити, устукнућу само пред највећом силом«.
Јосиф подиже главу, погледа га и уздахну дубоко. Приупита
га још једанпут сигурности ради:
»Али пред силом бисте устукнули?«
Веспазијан слегну раменима:

192
 »Разуме се да не бих волео да ме баш умлате. Шездесет
година нису никаква старост за крепког сељака као што сам ја«.
Јосиф се опрости што је брже могао. Веспазијан је знао да ће
Јеврејин сместа отићи Муцијану, а да ће он, Веспазијан, сутра
постати цар. Он је био трезвен човек, себи и Ценис строго је
бранио да окушају циљ док још није био на домаку. Сада је
уживао у њему. Дисао је оштро кроз нос. Газио је у тешким
војничким цокулама преко хладног каменог пода.
»Титус Флавијус Веспазијан, цар, владар, бог«, смешкао се,
церио се широко, уозбиљивши се поново. »Хм, да«, рече.
Изговарао је, без везе, латинске и источњачке речи: цезар,
адир, император, месија. У ствари, смешно је што му је његов
Јеврејин то први предсказао. Било му је мало криво: осећао се
чвршће повезан с овим човеком него што је то хтео.
Спопаде га жеља да пробуди Ценис, жену која је тако дуго с
њим делила све добро и зло, да јој каже: »Е, сад смо на циљу«.
Али ова жеља потраја само тренутак. Не, он је сад морао да буде
сам, није могао да види никога, ни живе душе.
Осим једну. И опет му се разбора лице, широко, опако,
срећно. Усред ноћи посла у Јосифову кућу и нареди да му дође
Јосифова жена, Мара, кћи Лакиша из Цезареје.
Јосиф се управо вратио од Муцијана, занет, свестан значаја
његовог удела у томе да ће сутра његов Римљанин бити цар.
Утолико је дубљи био његов пад. Срамота и разочарање
нагризали су га што је Римљанин на такав начин понижавао
човека који му је надахнуо ту велику идеју. Тај дрски
необрезаник неће допустити да се он икад опет извуче из блата
овог брака. У себи је шкргутао сва она подругљива имена којим
су називали маршала: смрдљиви шпедитер, сељачина с коњским
ђубретом! Додавао је најпогрдније грчке псовке, шта му је год
падало на памет.
Његова жена Мара, престрављена као и он, упита тихо:
»Јосифе, господару мој, да ли да умрем?«
»Лудо«, рече Јосиф.
Она је седела пред њим, немоћна, бледа, убога, у танкој
кошуљи. Говорила је:
»Крв која је требало да дође пре три седмице, није дошла.
Јосифе, мужу мој кога ми је дао Јахве, чуј: Јахве је благословио
моје тело«.
А пошто је он ћутао, наставила је, сасвим тихо, понизно,
пуна ишчекивања:

193
 »Зар нећеш да ме задржиш?«
»Иди!« рекао је он.
Она паде. После неког времена с муком се подиже, одвуче
се до врата. А он, када је хтела да пође онаква каква је била,
додаде осорно, заповеднички:
»Обуци најлепше хаљине«.
Она послуша плашљиво, оклевајући. Он је погледа
испитивачки и примети да носи обичне ципеле.
»И намирисане сандале«, обрецну се на њу.
У часу када је била крај њега, Веспазијан се осећао врло
задовољним, уживао је у њој свим својим чулима. Знао је, сутра
ће га прогласити царем, а онда ће заувек отићи са овог Истока
онамо куда спада, у свој град Рим да тамо створи ред и стегу. У
ствари, он је презирао Исток, али с извесном покровитељском
љубављу. Ова Јудеја му је, у сваком случају, добро дошла. Ова
необична, угњетена земља која му је донела срећу, била је
његово упориште, показала се као врло погодна за угњетавање и
извлачење користи, а и ова Мара, кћи Лакиша, одговарала му је
баш стога што је била тако тиха и испуњена презирном
благошћу. Пригушио је свој промукли глас, ставио њену
месечином обасјану главу на своје маљаве груди, мрсио својим
костобољним прстима њену црну косу, тепао јој са оно мало
арамејских речи што их је знао:
»Буди нежна, девојчице моја! Не буди глупа, голубице
моја!«
Говорио је то неколико пута, што је могао блаже, али ипак
мало одсутно и презирно. Дахтао је, био је угодно уморан, рекао
јој је да се умије и обуче, дозвао свог коморника, наредио да је
одведе, а минут касније већ ју је заборавио и заспао задовољан у
очекивању сутрашњег дана.
Била је врло кратка ноћ и у прво праскозорје вратила се
Мара Јосифу. Ходала је тешко, као да носи сваку своју кост.
Њено лице било је мутно, омлитавило, као да је од влажног,
лошег сукна. Скинула је хаљину. Полако с муком је петљала око
ње, раскопчала је, раздерала ју је с муком, у саме ситне крпе.
Онда је узела сандале, драге намирисане сандале, кидала их је
ноктима, зубима, све полако, немо. Јосиф ју је мрзео јер се није
тужила, није се бунила против њега. Обузела га је једна једина
мисао: Даље од ње, даље од ње! Нећу се уздићи све док удишем
исти ваздух с њом.

194
 Када је излазио из своје спаваће собе, војници на стражи
поздравише Веспазијана одавањем почасти и царским
поздравом. Веспазијан поче да се смеје: »Јесте ли луди, момци?«
Али тада се пред њим створи дежурни официр, створише се
и остали официри и они поновише царски поздрав. Веспазијан
се разгневи. Појави се и неколико пуковника и генерала, на челу
с Муцијаном. Цела зграда била је наједанпут пуна војника,
војници су испуњавали цели пространи трг пред њом, и све
гласније понављали царски поздрав док је цео град био све више
ван себе од одушевљења. За то време Муцијан је наваљивао на
маршала убедљивим и изванредно вештим говором да не
допусти да отаџбина пропадне. Остали су подупирали његов
говор дивљим узвицима, наваљујући све дрскије, извлачећи,
најзад, чак и мачеве и претећи, да ће га, пошто су већ
бунтовници, убити ако се не стави на чело. Веспазијан узврати
својом омиљеном узречицом:
»Де, де, не тако бурно, момци! Али, ако сте баш тако
упорни, онда нећу да вас одбијем«.
Оној једанаесторици војника који су били на стражи, одреди
због непрописног поздрава казну од тридесет удараца и награду
од седам стотина сестерција. Ко је од њих хтео, могао се
искупити од оних тридесет удараца са три стотине сестерција.
Оних пет војника који су примили и ударце и сестерције
унапреди у нареднике.
Јосифу рече:
»Мислим да сад, Јеврејче моје, можеш скинути ланац«.
Јосиф, не рекавши хвала, подиже руку ка челу. Лице му је
било бледосмеђе, мрзовољно, пуно побуне.
»Јесте ли очекивали више?« боцкао га је Веспазијан.
А пошто је Јосиф ћутао, настави набусито:
»Отворите већ једанпут уста! Ја нисам никакав пророк«.
Он је, свакако, већ одавно погодио шта је Јосиф хтео, али му
се прохтело да га Јеврејин замоли сам за то. У то се умеша
доброћудни Титус:
»Доктор Јосиф очекује да му се ланац пресече«.
То је био начин како се ослобађају људи који су по неправди
били заробљени.
»Е, па лепо«, слегну Веспазијан раменима и дозволи да се
разбијање ланца обави с великом церемонијом.
Јосиф, као слободан човек, дубоко се поклони и упита:
»Смем ли одсад да носим племенско име царево?«

195
 »Ако мислите да ће вам то нешто помоћи«, примети
Веспазијан, »немам ништа против тога«.
И Јосиф Бен Матијас, свештеник Првог реда из Јерусалима,
назва се отада Флавијус Јозефус.

196
 Четврти део

АЛЕКСАНДРИЈА

Као дугачак, узан правоугаоник простирала се дуж мора

египатска Александрија, после Рима највећи град познатог света и
сигурно најмодернији. Седам великих булевара просецали су га
по дужини, дванаест по ширини; куће су биле високе и простране,
све са текућом водом.
На стожеру три дела света, раскрсници Истока и Запада, на
путу за Индију, Александрија се уздигла до првог трговачког
центра света. На целом путу дуж азијске и афричке обале, дугом
девет стотина километара, између Јопе и Претонијума, једино је
лука овог града била заштићена од ветрова. Овде су се гомилали
златан прах, слонова кост, корњачевина, арапски зачини, бисери
Персијског мора, индијско драго камење, кинеска свила.
Индустрија заснована на најсавременијој техници испоручивала
је чувено платно све до Енглеске, ткала ћилиме и гоблене,
израђивала народне ношње за арапска и индијска племена.
Производила је племенита стакла, чувене парфеме. Снабдевала
цео свет хартијом, од оне најтање за женска писма све до оне
најгрубље за паковање.
Александрија је била радни град. Овде су чак и слепи имали
посла, а и изнурени старци нису беспосличили. Био је то
плодоносан рад, а град није скривао те плодове. Док је по тесним
улицама Рима и бреговитим улицама Јерусалима преко дана
забрањен сваки колски саобраћај, дотле су у Александрији
булевари одјекивали од десетине хиљада возила и непрекидни
ланац луксузних кола кретао се дуж шеталишта. Огромна
резиденција старих краљева усред широких паркова, музеј, горда
библилотека, маузолеј са стакленим ковчегом и лешом
Александра Великог. Странцу је било потребно неколико недеља
да би се упознао са свим многобројним знаменитостима. Ту је
било још светилиште Сераписа, позориште, тркалиште, острво
Фарус, које је било крунисано белим, чувеним светиоником,
огромна индустријска и пристанишна постројења, базилика, берза
која је утврђивала цене робе целог света и, напослетку, огромни
забавни кварт који се завршавао у раскошном купалишту
Канопус.

197
 У Александрији се живело лако и добро. Било је много
прчварница и крчми у којима се точило чувено домаће јечмено
пиво. У све дане када је то закон дозвољавао одржавале су се игре
у позориштима, у палати спорта, у арени. У својим градским
палатама и вилама у Елојзису и Канопусу, на својим луксузним
јахтама, приређивали су богаташи рафинирано смишљене
свечаности. Обала канала дугачког двадесет километара, који је
спајао Александрију са купалиштем Канопус, била је начичкана
ресторанима. Свет се баркама возио по каналу; кабине су имале
справе помоћу којих су могле да се спусте завесе; свуд дуж обале,
у сенци грања египатског пасуља, лежали су укотвљени овакви
бродићи. Овде, у Канопусу, ограничио је свет јелисејска поља
Хомерова; по свим покрајинама сањали су малограђани о
канопуским развратима, штедели новац за путовање у
Александрију.
И племенитијим уживањима служило је богатство града.
Музеј је надмашивао збирке уметнина Рима и Атине, библиотека
је имала у сталној служби девет стотина писара. Училишта
Александрије била су боља од школа у Риму. У ратној науци,
можда и правној и националној економији, престоница царства
могла је бити надмоћнија; али у осталим наукама била је
неоспорно надмоћнија александријска академија. Римске
породице владајућег слоја цениле су лекаре који су студирали
александријску анатомију. Осим тога, на захтев медицинара,
обављао се у граду хумани начин погубљења, при чему се
употребљавао ујед змије отровнице која се гајила нарочито у ту
сврху.
Александринци су, уза сав свој модернизам, неговали
традицију. Настојали су да својим храмовима сачувају глас
светости и делотворности, старали су се да не дође до уништења
староегипатске магије, наслеђене од предака, држали су се у
свему преузетих обичаја. Као у древна времена, обожавали су
своје свете животиње, бика, копца, мачку. Ако би неки римски
војник нехотице убио мачку, никаква сила није га могла спасти од
погубљења.
Тако је живело ових дванаест пута стотину хиљада људи, без
одмора, бацајући се из рада у уживање, из уживања у рад, стално
жудећи за нечим новим. Побожно круто држали су се предања,
били су веома ћудљиви, нагло и неочекивано прелазећи из
највише наклоности у дивљу одвратност, похлепни за новцем,
духовити, политичари до сржи. Људи са свих страна света стекли

198
су се у овом граду. Али ускоро су заборављали своју постојбину и
осећали се само Александринцима. Александрија, то је био град
Истока и Запада, развијене философије, ведре уметности,
рачунџијске трговине, неуморног рада, раскалашног уживања,
најстарије традиције, најсавременијих облика живота. Били су
необуздано горди на свој град и није их се ни најмање тицало што
је њихова неумерена, разметљива љубав према своме граду
изазивала мржњу у целом Египту.
Усред ове заједнице живело је једно племе које је било још
старије, још богатије, још образованије, још више гордо од
осталих: било је то племе Јевреја. Они су имали бурну историју
за собом. Када су пре седам стотина година храбри јеврејски
пешаци извојевали велику победу краља Псаметиха, они су
населили ову земљу. Касније их је Александар Македонски
населио на стотине хиљада. Сада их је у граду Александрији
живело скоро пола милиона. Њихова верска одвојеност, њихово
богатство, њихова охолост, довели су их до тога да су били
стално прогоњени. Пре три године, када је избила побуна у
покрајини Јудеји, побијено је у Александрији око педесетак
хиљада Јевреја за време једног дивљег покоља. Још данас су
стајали велики квартови опустошени у делу Делта, њиховом
главном пребивалишту. Много тога што је било разрушено
намерно су остављали недирнуто, чак нису спирали крв која је
тада била проливена са зидова својих синагога. Били су горди и
на нападе, они су били потврда њихове моћи, јер су они у ствари
владали Египтом, као што је некад Јосиф, син Јаковљев,
господарио земљом под својим фараоном. Маршал Тибер
Александар, генерални гувернер Египта, био је пореклом
Јеврејин, а Јевреји су били и водећи људи покрајине, адвокати,
фабриканти текстила, закупци пореза, трговци оружјем,
банкари, велетрговци житом, власници бродова, фабриканти
хартије, лекари, наставници академије. Главна синагога у
Александрији била је једно од светских чуда. У њој је било
места за више од стотину хиљада људи; поред храма у
Јерусалиму она је била највећа јеврејска грађевина на свету.
Седамдесет једна столица од чистог злата биле су ту за великог
мајстора и председнике општинског савета. Није било тако
снажног људског гласа који би могао да продре кроз огромну
кућу: требало је заставицама најављивати када је општина
требало да одговара амином оном који је читао молитве.

199
 Александријски Јевреји су с висине гледали на римске и на
западне Јевреје који су већином живели оскудно и никако нису
успевали да се издигну изнад свог пролетерског начина живота.
Они, Александринци, мудро су ускладили своје јеврејство са
животним облицима и светом грчког Истока. Још пре сто педесет
година они су превели Библију на грчки и нашли су да се њихова
Библија добро уклапа у грчки свет.
Упркос свему и упркос томе што су у Леонтополису имали
свој сопствени храм, за њих је Сионско брдо важило као њихово
средиште. Они су волели Јудеју, посматрали су с дубоким
саучешћем како је јеврејској држави претило расуло услед
политичке неспособности Јерусалима. Били су веома брижни: да
ли ће бар храм остати сачуван. Плаћали су храму данак као и сви
други Јевреји, путовали као ходочасници у Јерусалим, имали тамо
своја обитавалишта, синагоге, гробља. Многа завештања храму,
двери, стубови, тремови, припадали су њима. Живот без храма у
Јерусалиму ни александријски Јевреји нису могли да замисле.
Корачали су уздигнуте главе, нису дозвољавали да се на њима
примети колико су их погађали догађаји у Јудеји. Послови су
цветали, нови цар имао је разумевања за њих. Блиставо су
пролазили шеталиштима у својим луксузним кочијама, кнежевски
седели на својим високим столицама у берзи унутар преграде
базилике, приређивали своје велике свечаности у Канопусу, на
острву Фарусу. Али када су били сами међу собом, онда би им се
често смркла охола лица. Нешто би их гушило, а њихова горда
рамена опуштала су се.
Када је Јосиф у пратњи новог цара сишао са брода,
александријски Јевреји дочекали су га срдачно и с поштовањем.
Изгледало је као да се зна колики је његов удео у признању
Веспазијана, тај удео се чак и прецењивао. Срца је освајала
Јосифова младост, његова уздржана пријатност, озбиљна лепота
његовог мршавог, плахог лица. Као некад у Галилеји, када би се
појављивао у улицама Јевреја, тако се и сада у Александрији
довикивало: »Марин, Марин, наш господар, наш господар«.
После тмурног фанатизма Јудеје, после неотесаности римског
војничког опхођења, он се сада с уживањем напајао слободарском
светлошћу светског града. Оставио је у Галилеји свој туробни и
дивљи ранији живот, своју жену Мару. Његово подручје нису
биле интриге актуелне политике, ни груби задаци војне
организације, његово подручје било је оно духовно. С поносом је
за појасом носио златни прибор за писање који му је млади

200
генерал Титус даровао као почасни поклон када су напустили
Јудеју.
Возио се величанственим шеталиштем, седећи поред великог
уметника Теодора Бар Данијела. Појављивао се у библиотеци, у
купатилу, у луксузним ресторанима Канопуса. Јеврејин са
златним прибором за писање био је ускоро свуда познат. У неким
учионицама би поустајали учитељи и студенти када би он ушао.
Фабриканти и богати трговци били су горди када би разгледао
њихове фабрике, стоваришта, магацине, књижевници почашћени
када би присуствовао њиховим предавањима. Живео је као
велики господин. Људи су га слушали, жене му се подавале.
Његово се пророчанство обистинило. Веспазијан је заиста
био Месија. Спас се, истина, одвијао друкчије но што је он то
мислио, полако, јасно, трезвено. Састојао се у томе што је овај
човек разбио љуску јеврејства да би се њен садржај разлио преко
света а јединство и јеврејство су се стапали. У Јосифов живот и у
његову слику света продирало је све више светлог духа ових
источњачких Грка. Више није разумео како је раније могао да
осећа гађење према свему што није јеврејско. Хероји грчког мита
и пророци Библије нису се међусобно искључивали, није
постојала никаква супротност између Јахвеових небеса и
Хомеровог Олимпа. Јосиф је почео да мрзи границе које је некад
сам изабрао.

Одвајкада је Александрија била главно седиште непријатеља

Јевреја. Овде су Апион, Аполонијус Моло, Лисимахос, египатски
првосвештеник Мането подучавали да Јевреји потичу од
губаваца, да у свом светишту обожавају магарећу главу, да у
својим храмовима кљукају младе Грке па их онда на своју Пасху
кољу пијући крв ових жртава и да тако склапају сваке године неки
тајни јеврејски савез против свих осталих народа. Пре тридесет
година два директора високе спортске школе, Дионис и Лампон,
организовали су антијеврејски покрет. Бела ципела ове спортске
школе постепено је постала симбол, па су се сада непријатељи
Јевреја у целом Египту називали »Белообувени«.
С Јеврејином Јосифом, по мишљењу Белообувених, снашла је
Александрију нова недаћа. Његово бахато возикање по граду и
дозвољавање да га славе, представљало је за њих отеловљење
јеврејске обести. У својим клубовима, на својим састанцима
певали су куплете, делом доста духовите, о јеврејском борцу за

201
слободу који је пребегао Римљанима, о окретном Макабејцу који
се свуда увлачио и окретао капут према сваком од осам ветрова.
Једног дана када је Јосиф хтео да уђе у купатило Агрипе,
морао је у предворју да прође поред једне групе младих људи у
белој обући. Само што су га Белообувени спазили, почели су да
креште одвратно уњкавим, грленим, сиктавим погрдним
гласовима: »Марин, Марин«, очигледно с намером да пародирају
одушевљене повике Јевреја, упућене Јосифу.
Јосифово бледосмеђе лице пребледе још више. Али је корачао
право, не окрећући се ни десно ни лево. Када су Белообувени
видели да не обраћа пажњу на њих, удвостручили су повике. Неки
повикаше:
»Не прилазите му преблизу да вас не зарази«.
Други:
»Како вам прија наша свињетина, господине Макабејче?« Са
свих страна се сада урлало, вриштало:
»Јосиф, Макабејац! Обрезани Ливије!« И Јосиф угледа пред
собом зид пакосних, од мржње запенушаних лица.
»Желите ли нешто?« упита најближе лице, неко
маслинасто-мрко, а његов глас био је врло миран. Ословљени
рече са претерано дрском понизношћу:
»Хтео бих од вас само једно обавештење, господине
Макабејче. Је ли и ваш господин отац био губав?«
Јосиф га погледа у очи, не рече ништа. Неки други
Белообувени упаде показујући на Јосифов прибор за писање:
»Је ли то један од ваше господе отаца украо када су били
протерани из Египта?«
Јосиф је и даље ћутао. Наједанпут, застрашујући наглим
покретоми, извуче иза појаса тешки прибор за писање и лупи га о
главу ономе што га је питао. Овај се сруши. Унаоколо сви
занемеше, настаде тајац. Јосиф пође гордо у унутрашњост
купатила, не окрећући се за срушеним. Белообувени хтедоше за
њим, али се служитељи купатила и гости бацише међу њих.
Погођени, неки Кереас из угледне породице, био је озбиљно
озлеђен. Истрага која је била поведена против Јосифа ускоро је
обустављена. Цар рече Јосифу:
»Добро, де, момче, сасвим лепо. Али за то вам, заиста, нисмо
поклонили онај прибор за писање«.

Александријски Јевреји приређивали су сваке године на

острву Фарусу велику свечаност у знак сећања на завршени
превод грчке Библије. Други Птоломеј и управитељ његове

202
библиотеке, Деметријус из Фалерона, покренули су пре три
столећа превођење Светог писма на грчки. Седамдесет два
јеврејска доктора, познаваоци хебрејског и грчког језика,
завршили су ово тешко дело. Оно је Јеврејима Египта који више
нису разумели изворни текст било посредник за реч Божју. Ова
седамдесет два доктора радила су под строгим надзором сваки за
себе, у строго одвојеним собама; ипак се на крају текст сваког
појединог, од речи до речи подударао са текстовима свих осталих.
Ово чудо којим је Јахве показао да одобрава помирљивост Јевреја
и њихов заједнички живот са Грцима, славили су Александринци
својом свечаношћу сваке године.
Сви водећи људи и жене града, па и нејевреји, показивали би
се тог дана на острву Фарусу: једино би изостајали Белообувени.
Учествовали су и цар, и принц Титус, и сва она велика господа из
Рима и из свих покрајина, коју је двор довео у Александрију.
Јосифу је допао задатак да се захвали странцима који су
позвани на свечаност. Он је то учинио на ведар, али не безначајан
начин, славећи узбуђеним речима светски град Александрију који
је повезивао народе.
Да би могао говорити с успехом, морао је да осети деловање
својих речи на лицима слушалаца. Обичавао је да изабере ма које
лице у мноштву како би с њега читао утисак. Овог пута његово се
око задржало на нечијем меснатом, а ипак строгом, сасвим
римском лицу. Али се то лице ограђивало од њега и остајало за све
време његовог говора равнодушно. Хладно и одсутно гледале су
га те очи, с неком чудновато тупом охолошћу која га је скоро
збунила.
Завршивши говор Јосиф се распита ко је тај човек. Испостави
се да је то био Кајус Фабул, дворски сликар цара Нерона, од којег
су потицале фреске Златне куће. Јосиф знатижељно загледа тог
човека који је саслушао његов говор са тако неучтивом
равнодушношћу. На здепастом, дебелом, скоро безобличном телу
насадила се снажна, строга глава. Кајус Фабул био је, уосталом,
нарочито брижљиво одевен, држао се круто и достојанствено, што
је уз његову дебљину деловало помало смешно.
Јосиф је у Риму чуо много прича о настраностима тог Кајуса
Фабула. Сликар, убеђени Хелен, чија је уметност била лака,
чулна, био је у свом опхођењу наглашено достојанствен; сликао је
само у свечаном оделу, био охол, није говорио са својим
робовима, споразумевао се с њима само знацима. Ма колико била
чувена и тражена његова уметност ‒ није постојао ниједан, ни

203
најмањи провинцијски град који није имао фреске и слике рађене
његовим начином ‒ ипак није успео да продре у старе римске
породице. Уз то се, на крају, оженио хеленизираном Египћанком
и тиме себи заувек затворио приступ у владајући слој.
Јосиф се чудио што је Фабул уопште био овде; говорили су да
спада међу најревносније присталице Белообувених. Јосиф није
волео сликарство, оно му није казивало ништа. Верски пропис: не
чини себи слику, дубоко је био уврежен у њему. И у Киму је
књижевник био високо цењен а сликар сматран бићем ниже класе.
Овог сујетног уметника Фабула, Јосиф је посматрао с
удвострученом презирном одвратношћу.
Цар ослови Јосифа. У лепом примерку грчке Библије, што су
му га предали као почасни поклон, он је сигурним оком пронашао
извесна еротска места и затражи сада крештавим гласом од
Јосифа да му их објасни.
»Угојили сте ми се мало, Јеврејче моје«, рече наједанпут,
зачуђено. Окренувши се Фабулу, који је стајао у близини,
настави: »Требало је да видите мог Јеврејина у Галилеји, мајсторе.
Тада је био сјајан. Чекињав, мршав као пас, запуштен. Заиста,
прави пророк за сликање«.
Фабул је стајао крут и надувен, а Јосиф се учтиво смешкао.
»Узео сам овде«, настави Веспазијан, »лекара Хекатеуса. Он
ми сваке недеље наређује један дан поста. То ми изванредно
добро чини. Шта мислите ви о томе, Фабуле? Када би овај момак
постио недељу дана, да ли бисте онда хтели да га сликате?«
Фабул је стајао крут као мотка, мало искривљена лица. Јосиф
рече послушно:
»Радује ме, величанство, што сте данас у положају да се тако
расположено шалите с Јотапатом«.
Цар се насмеја.
»Кад се мења време«, рече, »још увек осећам ногу на коју су
ми ваши људи звизнули оно камено ђуле«. Показујући на девојку
која је стајала поред сликара рече: »Ваша кћи, Фабуле?«
»Да», рече сликар суво, уздржано, »моја кћи Дорион«.
Сви су посматрали девојку. Дорион је била прилично висока,
танка и нежна, жутосмеђе пути, дугуљасте, танке главе, косог и
високог чела, с очима боје мора. Јагодични лук наглашен, нос туп,
нешто широк, профил лак и чист; велика, дрска уста истицала су
се на нежном, гордом лицу.

204
 »Згодна девојка«, рече цар. И, опраштајући се, додаде:
»Добро. Размислите, Фабуле, хоћете ли да ми сликате мог
Јеврејина«. Затим се удаљи.
Остали су стајали неко време на окупу ћутљиви и збуњени.
Фабул је дошао на свечаност једино из обзира према новој власти.
Стајало га је муке да наговори Дорион да пође с њим. Сада се
кајао што је био овде. Није му падало ни на крај памети да слика
оног лењог, сујетног јеврејског књижевника. Јосиф, са своје
стране, није помишљао на то да га портретира овај уображени
сликар који није имао разумевања за његову уметност. Но ипак се
није могло порећи да је девојка Дорион била упадљива појава.
Згодна девојка, рекао је цар. То је било мало речено, а осим тога
погрешно. Како је само стајала тамо, нежна до крхкости,
опуштена, а ипак строгог држања, са сасвим ситним, ликујућим и
непристојним осмехом око великих уста. Јосиф је и против своје
воље осећао њену понешто дивљу љупкост.
»Добро, де« понављала је помало подругљиво девојка Дорион
омиљену узречицу цареву. »Хоћемо ли и ми поћи, оче?«
Имала је висок, танак, злобан глас. Јосиф отвори уста да је
ослови, али њему, иначе тако спретном, не паде ништа паметно на
ум. У том тренутку осети како се нешто мота око његових ногу.
Погледа доле, била је то велика, риђосмеђа мачка. Мачке, свете
животиње, биле су у Египту мажене, Римљани и Јевреји за њих
нису марили. Јосиф покуша да је отера, али је она остала,
досађивала му. Он се сагну, шчепа животињу. Наједанпут га
дочека девојчин глас:
»Оставите мачку!«
Био је то пискав, неугодан глас. Чудновато како је постала
блага, сад, кад се обраћала мачки:
»Ходи, животињице моја! Драга моја, моја мала богињо!
Ништа о теби не разуме тај човек. Је ли те уплашио?«
И она помилова мачку. Гадна животиња почела је да преде.
»Извините«, рече Јосиф, »нисам хтео да увредим вашу мачку.
То су корисне животиње у годинама с пуно мишева«.
Дорион схвати његову поругу. Њена је мати била Египћанка,
а и њена васпитачица. Мачка је божанског порекла, у њој се још
налази један део лавље богиње Бастет, снага и сила исконског
доба. Јеврејин је хтео да понизи њеног бога. Није требало доћи на
ову свечаност. Уметност њена оца била је јединствена, ниједна
влада, ниједан цар нису могли без њега, није му било потребно да
новом режиму прави уступке. Није рекла ништа, стајала је мирно,

205
с мачком у руци и представљала лепу слику: кићена девојка у
игри с мачком. Док је уживала у многобројним погледима који су
почивали на њој, размишљала је. Згодна девојка, рекао је цар. Њен
отац треба да слика овог Јеврејина. Каква незграпна, недуховита
шала. Цар је неотесан, прави Римљанин. Штета што њен отац није
био толико присебан да се одбрани од таквих шала. Није умео да
им супротстави ништа друго осим свог киселог лица. Ту се
Јеврејин са својом ропском иронијом боље извукао. Она је добро
приметила да се свидела Јосифу, упркос његове дрске примедбе о
мачки. Ако сада каже коју реч, онда ће он сигурно одговорити
многим ласкавим и помирљивим речима. Али она одлучи да не
каже ништа. Ако је поново ослови, онда ће јој се, можда, свидети
да му одговори. Ако не проговори, онда ће отићи, и то ће бити њен
последњи сусрет с тим Јеврејином.
Јосиф је, са своје стране, размишљао: Ова девојка Дорион је
подругљива и охола. Ако се упусти с њом, доћи ће ускоро до
непријатних последица, неугодности. Најбоље би било да је
остави на миру са том њеном глупом, гадном мачком. Како је
чудновато смеђа боја њених руку према гадној смеђој боји мачке.
Има необично танке, дуге руке. Она је подсећала на ликове са
старих, угластих, тврдих слика, које је овде упознао.
»Не сматрате ли претераним то што се од мене тражи да
постанем још мршавији, како би ме ваш отац могао сликати?«
изусти, и још док је говорио, већ се покајао што није отишао.
»Мислим да мали пост није превелика цена да човек остане
жив за вечност«, рече високим дечјим гласом Дорион. »Ако ћу
живети и даље«, одговори Јосиф, »мислим да ћу живети опет у
својим књигама«.
Дорион се наљути на овај одговор. Ето, то је опет та чувена
јеврејска надменост. Тражила је одговор који је требало да погоди
тог човека; али још пре него што га је нашла, рече Фабул
сувопарно и латински:
»Хајдемо, кћери моја. Не зависи ни од нас а ни од њега хоћу
ли га сликати. Ако цар нареди, онда ћу насликати и неку цркнуту
свињу«.
Јосиф је гледао за њима када су нестали међу стубовима
трема који је оивичавао насип према копну. Није прошао баш
најбоље, али се није ни кајао што је говорио.
Тих дана написао је Јосиф псалм који је касније назван Псалм
космополите:

206
 О, Јахве, подари ми боље уши и боље очи,
Да видим и чујем ширину света твог.
О, Јахве, подари ми више срца,
Да схватим разналикост света твог.
О, Јахве, дај ми више гласа
Да исповедим величину света твог.
Почујте, народи и добро чујте, нације,
Не штедите, говори Јахве, дух што га
излих над вама.
Расипајте се, иде глас господњи,
Јер испљунућу оног ко тврдичи.
А ко стисне срце своје и иметак свој,
Од њега ћу одвратити лице своје.
Откини се од сидра твог, говори Јахве.
Не волим оне што у луци затрпају се муљем.
Гнусоба суми они што гњијуу смраду тромости своје.
Дао сам човеку стегна да га носе широм света,
И ноге за трчање,
Да не застане, као дрво у свом корењу.
Јер дрво само једну храну има.
Али човек се храни свим
Што створио сам под сводом небеским.
Дрво увек само за једно зна.
Али човек очи има да упије туђе у се,
И кожу да опипа и да окуси све.
Славите Бога и расипајте се преко свих земаља. Славите
Бога и расипајте се преко свих мора. Роб је ко се везује за
једну једину земљу. Не зове се Сион царство што вам га
обећах. Његово име је: свет.

И тако Јосиф од грађанина Јудеје постаде грађанин света, а од

свештеника Јосифа Бен Матијаса постаде књижевник Флавијус
Јозефус.
И у Александрији је било присталица Осветника Израела.
Упркос опасности које су биле скопчане с тим, појављивали су се
чак и на улицама људи са забрањеним појасом на коме су се
налазили иницијали Макаби: Ко је као ти, о Господе. Макабејци
су према Јосифу, издајнику њихове ствари, од његова доласка, у
свакој прилици исказивали свој презир. После оног сукоба са

207
Белообувенима ови су се мало ућутали. Али сада, после »Псалма
космополите«, устајали су удвострученим повицима против тог
дволичњака са толико љаге.
Јосиф се томе испрва смејао. Али је ускоро морао приметити
да је агитација Осветника Израела захватила и Умерене, да су чак
и господа Великог општинског савета почела да га се клоне.
Јеврејске вође у Александрији мислиле су, додуше, у својим
срцима као он: али за општинске величине Псалм космополите
био је страшна јерес па је, једва две недеље после објављивања
овог псалма, дошло до скандала у главној синагоги.
Ако би неки Јеврејин Александрије мислио да су велики
мештар и његови чиновници у некој ствари донели неправедну
пресуду, онда им је један стари обичај дозвољавао да се обраћају
целој општини, и то сабатом, пред отвореним замотуљком списа.
Света служба сабата, читање из списа, морала је тако дуго да буде
обустављена, док цела општина не донесе одлуку на ту тужбу.
Било је опасно позивати се на овакву одлуку јер ако би општина
одбила тужиоца, онда би он три године био под великим
проклетством. Услед овакве строгости врло се ретко
употребљавало ово право; за последњих двадесет година то се
догодило свега три пута.
Сада када се Јосиф после објављивања својих стихова први
пут појавио у великој Главној синагоги, догодило се то четврти
пут. Био је сабат када је требало да се прочита одломак који
почиње речима: »И појави му се Јахве под смрдљикама Мамре«.
Тек што је замотуљак изнесен на велику проповедаоницу одакле
је требало да се чита, тек што је замотуљак извађен из свог
скупоценог омотача и отворен, када вођа Макабејаца са неколико
својих присталица јурну на проповедаоницу и они забранише
читање. Правници у општини објавили су, додуше, наводећи
разне запетљане одредбе, да анатема Јерусалима сада не важи за
Александрију. Но већина Јевреја Александрије била је другог
мишљења. Овај човек, Јосиф Бен Матијас, крив је за несрећу у
Галилеји и Јерусалиму, он је двоструки издајица. Већ сам његов
срамни, ропски брак са Веспазијановом наложницом довољан је
за његово искључење из заједнице синагоге. Говорник уз бурно
одобравање постави захтев да се Јосиф истера из свете
просторије.
Јосиф је стајао мирно, с чврсто стиснутим уснама. Ових
стотину хиљада овде у синагоги, па то су били они исти који су му
још пре кратког времена клицали: Марин, Марин. Зар је сад било

208
тако мало оних који би се заузели за њега? Погледао је великог
мештра Теодора Бар Данијела и ону седамдесеторицу господе на
златним столицама. Они су седели бледи у својим молитвеним
огртачима, не отворивши уста. Не, они га нису могли заштитити.
И да је био царев пријатељ, не би му помогло. Истеран је срамно
из синагоге.
Понеки, кад су га видели како излази тако понижен, рекоше
себи:
»То је зато што је он један точак у свету. Он је долап, диже се
и пада, пуни празно, а просипа пуно ведро. И сад је погодило
њега; јуче је још био горд, а данас прекривен срамотом«.

Јосиф, међутим, као да ствар није узимао нарочито озбиљно.

Живео је и даље својим сјајним животом као досад, са женама, са
књижевницима и глумцима, био је високопоштовани гост у
расипничким круговима Канопуса. Принц Титус га је још
уочљивије одликовао него досад и појављивао се скоро увек у
његовом друштву.
Али када је Јосиф ноћу био сам, мучили су га горчина и срам.
Оптуживао је самог себе. Био је нечист, био је губав изнутра и
споља. Никакав Титус није могао да му очисти његову срамоту.
Она је била на дохвату, свако је могао да је види. Она је имала и
име, она се звала Мара. Морао је да уништи тај извор свога зла, и
то заувек.
После неколико недеља, а да се ни са ким није посаветовао,
отишао је до Врховног судије општине, доктора Басилида. Од
дана истеривања из синагоге Јосиф се није појавио ни код једног
од велике јеврејске господе. Врховном судији је ова посета била
неугодна. Тражио је неку посредну реч, врпољио се, изговорио
неколико празних фраза. Али Јосиф извуче поцепани
свештенички клобук, као што је то верски обред прописивао у
његовом случају, положи га пред Врховног судију, и рече:
»Мој докторе и господине, ја сам ваш слуга и потчињени
Јосиф Бен Матијас, некада свештеник Првог реда у Јерусалиму.
Починио сам грех злог нагона. Оженио сам се женом с којом ми је
било забрањено да се женим, ратном заробљеницом која је
блудничила с Римљанима. Заслужио сам казну истребљења«.
Доктор Басилид, Врховни судија, пребледе када Јосиф
изговори ове речи; он је добро знао шта оне треба да значе.
Потрајало је неко време пре него што је одговорио, како је то било
прописано:

209
 »Казна истребљења, грешниче, не долази од људи, она долази
од Бога«
И Јосиф пође даље и упита:
»Има ли, мој докторе и господине, неко средство којим
грешник може да одврати казну истребљења од себе и од свог
рода?«
Врховни судија одврати:
»Ако грешник прими казну четрдесет удараца, онда ће Јахве
бити милостив. Али грешник мора молити за ову казну«.
Јосиф рече:
»Молим вас, мој докторе и господине за казну од четрдесет
удараца«.
Снажно је одјекнуло у целој Александрији када се прочуло да
Јосиф хоће да прими казну бичевања; бичевање се није вршило
често него обично само над робовима. Макабејци су занемели, а
понеки који су у синагоги приликом Јосифова истеривања
најгласније викали, покајали су се у својим срцима. Белообувени
су, међутим, ишарали све кућне зидове карикатурама бичеваног
Јосифа, а по крчмама су се певали куплети.
Јеврејске власти нису објавиле дан извршења казне. Ипак је
утврђеног дана двориште Аугустејске синагоге било пуно људи, а
улице унаоколо врвеле су од радозналаца. Блед и мршав,
ужарених, укочених очију, Јосиф је пошао према Врховном
судији. Ставио је руку на чело; гласно, да га се могло чути и у
најудаљенијем углу, рече:
»Мој докторе и господине, починио сам грех злог нагона.
Молим за казну четрдесет удараца«. Врховни судија одговори:
»Предајем те служитељу суда, грешниче«. Судски служитељ
Ананијас Бар Акашја дозва своја два помоћника и они стргоше
Јосифу хаљину. Приступи лекар, прегледа га да ли је способан да
издржи бичевање, како под бичем не би испустио мокраћу и
измет; јер то би представљало понижавање достојанства, а закон
је прописивао: »Твој брат не сме бити понижен у своме
достојанству пред твојим очима«. Јосифа је прегледао лекар
општине Јулијан. Опипавао га је, испитивао нарочито срце и
плућа. Многи гледаоци веровали су да ће лекар прогласити Јосифа
неспособним да издржи цело бичевање, или, у најбољем случају,
способним за тек неколико удараца. У себи се Јосиф надао
сличном налазу. Али лекар опра руке и изјави:
»Грешник је способан да издржи четрдесет удараца«. Судски
служитељ рече Јосифу да клекне. Помоћници су му везали обе

210
руке за колац, тако да су му колена била на одстојању од колца, и
сви видеше како се глатка, бледа кожа његових леђа напиње. Онда
су му везали тежак камен око груди, тако да је горњи део тела био
нагнут надоле. Судски служитељ Ананијас Бар Акајша дохвати
бич. Полако причврсти широки каиш од волујске коже на дршци,
док се видело како Јосифово срце удара под ребрима, прегледа га,
разлабави, стегну, опет га разлабави. Врх каиша морао је стићи до
трбуха кажњеног. Такав је био пропис.
Врховни судија поче да чита она два стиха из списа о
бичевању. »Овако треба да се збије: ако грешник заслужује
ударац, судија ће наредити да га положе и удараће га пред
његовим очима, а број удараца биће у сразмери његова греха.
Задаје се четрдесет удараца, не више. Не сме да буде прекобројних
удараца не сме брат твој да буде лишен достојанства у очима
твојим«. Судски служитељ ударио је тринаест пута по леђима.
Други је судија бројао, онда су помоћници напојили грешника.
Затим трећи судија рече: ударај, а судски служитељ му је ударио
тринаест удараца по грудима. Затим су опет помоћници напојили
грешника. На крају је судски служитељ поново тринаест пута
ударио по леђима. Било је врло тихо док је ударао. Чуло се оштро
пљескање удараца, чуо се пригушен дах Јосифов, видело се
његово устрептало срце.
Јосиф је лежао везан и тешко дисао под ударцима. Ударци су
били одсечни и оштри, али је бол била као бескрајно, узбуркано
море; наилазила је у високим таласима, односила Јосифа,
смањивала се, дозвољавала Јосифу да изрони, опет наилазила и
сручила се над њим. Јосиф је дахтао, гушио се, осећао мирис крви.
Све се то збивало због Маре, Лакишеве кћери, он ју је тражио,
мрзео ју је, дао да је сада избију из његове крви. Молио се: Из
дубина вапијем за тобом, о Господе. Бројао је ударце, али му се
бројеви помрсише, било је већ много стотина удараца, а они су га
још увек ударали. Закон прописује да не треба да буде четрдесет
удараца, већ тридесет девет; јер, било је записано: »по броју«, а то
је једнако: отприлике, и према томе треба да их буде само
тридесет девет. О, како је окрутан био закон. О, како је свирепо
било Писмо. Ако сада не престану, умреће. Било му је као да ће
Јохан Бен Сакај рећи да престану. Велики доктор био је у Јудеји, у
Јерусалиму или у Јабни, али упркос томе он ће доћи, он ће
проговорити. Ради се само о томе да Јосиф дотле издржи. Под и
колац пред њим расплињују се, али Јосиф скупи сву снагу.
Наређено му је да види јасно, да тачно распознаје под и колац док

211
не дође Јохан Бен Сакај. Али Јохан Бен Сакај не дође и Јосиф,
најзад, ипак изгуби свест и спознају. Код двадесетчетвртог ударца
се онесвести и лежао је као мртав у конопцима. Али, пошто га
напојише, дође опет к себи и лекар рече: способан је, а судија
рече: настави.
Међу гледаоцима је била принцеза Беренике. Није било
трибина и никаквих одвојених места. Али она је већ ноћ пре тога
послала свог најснажнијег кападокијског роба да јој сачува место.
Сада је стајала у другом реду, стиснута међу многим другима, с
полуотвореним уснама, тешко дишући, истрајно упирући тамне
очи у Јосифа. У дворишту је било сасвим тихо. Чуо се само глас
судије који је читао стихове Писма, врло полако, три пута у свему,
а из даљине, са улица чула се дерњава гомиле. Беренике је врло
пажљиво посматрала како је овај охоли Јосиф издржавао ударце
да би се ослободио курве за коју је морао везати своје име. Да, он
је уистину био њен рођак. Он се није бавио ситним гресима, а ни
ситним врлинама. Понизити се дубоко, да би се онда утолико
више уздигао, то је она схватала. И она сама је у пустињи окусила
сладострашће таквих понижења. Стајала је врло бледа; није било
лако посматрати тај призор, али она га је посматрала. Мицала је
немо уснама, бројала механички. Била је срећна када је пао
последњи ударац; али могла би да стоји још дуже и да гледа. Њени
су се зуби осушили под танким уснама.
Јосифа су изнели онесвешћеног и крвавог у дом општине.
Опрали су га под надзором лекара Јулијана, мазали га мастима,
давали му неко пиће од вина и измирне. Када је дошао к себи,
рекао је: »Дајте судском служитељу 200 сестерција«.

Мара, кћи Лакиша, живела је за то време пуна блаженства,

радујући се детету које ће се родити, чувајући га уз хиљаду брига.
Била је веома радина, али сада није окретала ручни млин да дете
не би постало пијаница. Није јела незреле урме да не би добило
крмељаве очи, није пила пиво да његова пут не буде рђава, није
јела слачице да га сачува од неумерености. Напротив, јела је јаја
да очи детета буду што веће, морске мрене да се допадне људима,
и лимунове да добије угодан мирис. Бојажљиво је избегавала све
што је непријатно, тражила је ревносно погледе лепих људи. С
муком прибави магијски орловски камен који, по природи
шупаљ, садржи у себи мањи камен сличан материци који, иако је
према унутрашњости отворен, задржава плод да не испадне.

212
 Када је дошло време, посадили су Мару у порођајну столицу,
сталак од летава у коме се могло упола седети, упола лежати, те
привезаше о сталак кокошку, како би њено лепршање убрзало
порођај. Био је то болан порођај, данима је Мара осећала љуту
хладноћу на бедрима. Бабица јој је говорила неке магијске речи,
бројала, звала је по имену, бројала.
А онда дође дете, и гле, био је дечак, Кожа му је била
плавоцрна, прљава, пуна слузи и крви, али се дерао, а дерао се
тако да је његов крик одјекивао од зида. То је био добар знак, а
био је добар знак и то што је дете дошло сабатом на свет. Узели су
топле воде за купање, упркос сабату, и улили су вина у воду,
скупоцена вина из Ешкола. Опрезно су ишчашили удове детета и
намазали му мекану лобању кашом од незрелог грожђа да би се
растерала гамад. Намазали су му тело топлим уљем, посипали га
прашком туцане измирне, увили га у фино ланено платно; Мара је
штедела на својим хаљинама да би набавила најбоље ланено
платно за дете.
Јаник, Јаники, или Јилди, дете моје, детенце моје, говорила је
Мара сутрадан гордо и дала да се засади кипарис, јер је био дечак.
За свих оних девет месеци она је размишљала о томе које би
име дала дечаку. Али сада, у недељу пред обрезивање, када је
морала да се одлучи, дуго се колебала. Најзад се одлучи. Позва
писара и издиктира му писмо:
»Мара, кћер Лакиша, поздравља свог господара, Јосифа, сина
Матијаса, свештеника Првог реда, царевог пријатеља.
О Јосифе, господару мој, Јахве је видео да је твоја служавка
постала мрска твојим очима и он је благословио моје тело и
удостојио ме да ти родим сина. Рођен је једног сабата, а тежак је
седам литри и шездесет пет зуза, а његов крик је одјекнуо од зида.
Назвала сам га Симеоном, то је син услишања јер Јахве ме је
услишао када сам ти била мрска. Јосифе господару мој, буди ми
здраво и постани велик у царевом сунцу, а Господ нека те обасја
сјајем лица свог. И не једи палмину срж јер те то тишти на
грудима«.

У исто време, још пре него што је примио ово писмо, стајао је
Јосиф у свечаној сали општине у Александрији. Био је још блед и
силно изнурен од бичевања, али се држао усправно. Поред њега
су стајали као сведоци Велики мештар, Теодор Бар Данијел и
председник Аугустејске општине, Никодем. Врховни судија
Басилид лично је председавао, а три доктора били су

213
пресудитељи. Први секретар општине писао је по диктату
Врховног судије, писао је, по пропису, на пергаменту од телеће
коже, а писао је гушчијим пером и тамноцрним мастилом, пазећи
да докуменат обухвати тачно дванаест редова, према броју који
има хебрејска реч за развод.
Док је гушчије перо шкрипало преко пергамента, Јосиф је у
свом срцу чуо шум гласнији од овог шкрипања. А то је био онај
оштри шум којим је Мара, кћер Лакиша, раздерала своју хаљину и
своје сандале, без речи, полагано, када се оног сивог јутра вратила
од Римљанина Веспазијана. Јосиф је веровао да је заборавио на
онај шум, али је он сада опет био ту и био је врло гласан, гласнији
од шкрипања пера. Али он оглуви своје уши и отупи своје срце.
Секретар, међутим, написа следеће: »Седамнаесетог дана
месеца кислев у години 3830-ој после стварања света, у граду
Александрији, на Египатском мору.
Ја, Јосиф Бен Матијас, звани Флавијус Јозефус, Јеврејин који
се данас налази у граду Александрији на Египатском мору,
пристао сам по слободној вољи и без присиљавања да те
отпустим, одрешим и раставим, тебе, моју венчану жену Мару,
кћер Лакиша, која се данас налази у Цезареји на Јеврејском мору.
Ти си досад била моја жена. Али сад буди слободна, отпуштена,
разведена од мене, тако да ти је дозвољено да убудуће
располажеш собом и да си убудуће дозвољена сваком.
Овим добијаш од мене исправу отпуштања и писмо за развод
према закону Мојсија и Израела«.
Докуменат је предат нарочитом заступнику са писменим
налогом да га испоручи Мари, кћери Лакиша, и да јој га преда у
присуству председника општине Цезареје, као и девет других
одраслих јеврејских мушкараца.
Већ сутрадан по курирову доласку у Цезареју Мара је била
позвана. Она није имала појма о чему би се то могло радити. У
присуству председника општине Јосифов заступник јој преда
писмо за развод. Она није умела да чита, па замоли да јој га
прочитају. Прочитали су га, она не схвати, прочитали су га још
једанпут, објаснили јој, она се сруши. Општински секретар
запечати докуменат, у знак да је прописно предат и прочитан, узе
га у своја акта и испостави куриру потврду о томе.
Мара стиже кући. Схватила је, није нашла наклоност у
Јосифовим очима. Ако једна жена не нађе наклоност у очима
мужа, онда муж има право да је пошаље од себе. Ниједна од
њених мисли није се окренула против Јосифа.

214
 Одсад је са бојажљивом брижљивошћу своје дане посветила
малом Симеону, Јосифовом прворођенчету. До најмање ситнице
уздржавала се свега што би могло наудити њеном млеку,
избегавала је усољене рибе, лук, извесно поврће. Своје дете није
више називала Симеон, називала га је прво Бар Меир, то је син
светлећег, а онда Бар Адир, то је син силног, онда Бар Нифли, то
је син облака. Али председник општине позва је други пут и
забрани да своме детету даје таква имена, јер облак и силни
светлећи били су надимци Месије. Она подиже руку до ниског
чела, обећа послушност. Али када би била сама, ноћу, када је нико
није чуо, она је малог Симеона и даље називала тим именима.
Верно је чувала све предмете које је Јосиф дотакао, мараме
којима се брисао, тањир из кога је јео. Хтела је да њено дете буде
достојно свога оца. Она је предвиђала да ће имати великих
тешкоћа. Јер, син из брака једног свештеника са ратном
заробљеницом није био признат, био је копиле, искључен из
заједнице. Но ипак, она је морала наћи пут. Сабатима,
празницима, показивалаје малом Симеону оно што је остало од
његовог оца и преклињала га да постане доктор и господин као
он.
Пошто је предао потврду развода надлежном општинском
чиновнику у Александрији, позвали су Јосифа свечано да чита из
Писма. Према свом свештеничком чину као први. Први пут, после
дугог времена, носио је опет свештенички шешир и плави, цвећем
проткани појас свештеника Првог реда. Ступио је на
проповедаоницу пред отворен замотуљак списа, одакле је пре
неколико недеља био истеран из храма. У немој тишини оних
стотине хиљада изговорио је благослов: »Слава теби, Јахве, Боже
наш, који си нам дао праву науку и вечити живот нам усадио«. А
онда прочита снажним гласом одломак из Списа који је био
прописан за овај сабат.

У време највеће зиме, око почетка нове године, Веспазијан је

знао да је царство чврсто у његовим рукама. Посао војника био је
завршен: сада је почињао онај тежи посао владара. Оно што се
сада збивало у Риму у његово име, било је рђаво и неразборито.
Муцијан је из Италије с хладном похлепом цедио што је год новца
било, а царев млађи син, Домицијан, за кога он никада није марио,
развратник, неваљалац, ведрио је и облачио као царев намесник
како му се свиђало. Веспазијан написа Муцијану нека земљи не
даје премного средстава за чишћење, јер је један умро од пролива.

215
А неваљалцу је у писму писао да не зна да ли ће бити толико
милостив да га идуће године остави на његовом положају. А онда
позва три човека из Рима у Александрију, прастарог министра
финансија Етруска, дворског јувелира и директора царских
ловишта на бисере Клаудијуса Регина и управитеља својих
сабинских имања.
Ова тројица стручњака прегледаше дугове царевине.
Империјалистичка источна политика цара Нерона и хаос после
његове смрти нанели су Риму велике штете. Дугови царевине
били су огромни. Регин преузе незахвалан задатак да цару
саопшти ту суму.
Веспазијан и финансијер никад се нису видели. Сада су
седели у удобним столицама један према другом. Регин је
жмиркао, изгледао поспан, прекрстио је једну дебелу ногу преко
друге, његове везице на ципелама су се клатиле. Он је рачунао на
овог Веспазијана, још када су се с њим могли правити само
мршави послови. Ступио је у везу са госпођом Ценис, исплаћивао
јој је знатне провизије када се онда радило о великим испорукама
за јудејску и за европске армије Веспазијанове. Веспазијан је знао
да се финансијер у својим обрачунима увек показао као поштен
човек. Својим бистрим, тврдим очима посматрао је меснато,
туробно, затворено лице Региново.
Регин саопшти цару висину дугова. Четрдесет милијарди.
Веспазијан се не трже. Можда је дахтао нешто теже, али његов
глас је звучао мирно када је одговорио:
»Четрдесет милијарди. Ви сте храбар човек. А нисте ли неке
ставке узели превисоко?«
Клаудијус Регин мирно, са својим масленим гласом, понови:
»Четрдесет милијарди. Треба овој суми погледати у очи«.
»Ја јој гледам у очи«, рече цар тешко дашћући.
Претресли су потребне пословне мере. Могло би се доћи до
огромних свота ако би се конфисковала имања оних који су још
после проглашења Веспазијана били на страни ранијег цара. Баш
је био дан када је цар, по прописима свог лекара Хекатеуса,
обичавао да пости, а тада је његов смисао за послове био нарочито
пооштрен.
»Јесте ли ви Јеврејин?« упита изненада.
»Полујеврејин«, одговори Регин, »али из године у годину све
више личим на Јеврејина«.
»Знао бих једно средство«, Веспазијанове очи се сасвим
скупише, »да се брзо решим половине тих четрдесет милијарди«.

216
 »Волео бих да вас чујем«, рече Клаудијус Регин.
»Када бих наредио«, размишљао је Веспазијан, »да се у
главној синагоги мора поставити мој кип«.
»Онда би Јевреји надали дреку«, допуни Клаудијус Регин.
»Сасвим тачно«, рече цар. »Онда бих могао да им дигнем
њихове паре«.
»Тако је«, рече Клаудијус Регин. »То би донело, мислим,
двадесет милијарди«.
»Ви сте брз рачунџија«, похвали га цар.
»Тиме бисте покрили прву половину дугова«, примети
Клаудијус Регин. »Али другу никад не бисте могли покрити; јер
привреда и кредит, не само Истока, били би заувек разорени«.
»Бојим се да сте у праву«, уздахну Веспазијан. »Али, морате
признати да је ова мисао примамљива«.
»Признајем«, насмеши се Клаудијус Регин. »Штета што смо
обојица и сувише паметни за тако шта«.
Регин није марио за александријске Јевреје. За његов укус они
су били и сувише покондирени, и сувише отмени. Осим тога
дојадило му је што су на римске Јевреје гледали с висине, као на
сиромашне рођаке који могу само да их компромитују. Али то
што је предлагао цар изгледало му је и сувише радикално. Он ће
касније измислити за александријске Јевреје друга пуштања крви,
не таква да потпуно искрваре, али ипак таква да ће се сетити њега.
За сада је цару препоручивао порез који је погађао све а који
се досада на Истоку нико није усудио да пропише: порез на
сољену рибу и рибље конзерве. Није тајио опасност таквог пореза.
Александринци су имали оштре губице као рибе сабљарке, а цар
ће имати штошта да се наслуша од њих. Али Веспазијан се није
бојао куплета.
Када је био расписан порез на сољену рибу, симпатије
Александринаца према цару нагло су се промениле. Псовали су из
свег грла због поскупљења овог њиховог врло омиљеног јела, а
једном приликом, када се цар возио улицама, почели су да бацају
на њега труле рибе. Цар се грохотом смејао. Блато, коњски измет,
репа а сада труле рибе. Веселило га је да га и као цара то није
могло мимоићи. Наредио је истрагу, а подстрекачи немира
морали су управи његовог имања да испоруче онолико златних
риба колико је трулих нађено у његовим колима.
Веспазијан је тих дана ретко виђао Јосифа. Порастао је у
своме звању, одмакао се од свога Јеврејина, овај се отуђио, постао
западњак, Римљанин. Једном му приликом рече:

217
 »Чујем да сте због неког празноверја дозволили да вам одмере
четрдесет удараца. Не би било згорег«, уздахну, »када бих својих
четрдесет милијарди такође могао откупити са четрдесет
удараца«.

Јосиф и Титус лежали су у отвореној трпезарији виле у

Канопусу, где је принц проводио велики део свог времена. Били
су сами. Био је благ зимски дан; упркос томе што се
приближавало вече, још није било потребно да се склоне из
отвореног трема. Море је лежало мирно, чемпреси се нису
њихали, паун, љубимац принчев, гордо је пролазио просторијом
зобајући остатке јела.
Кроз широки отвор у зиду Јосиф је са свог лежаја имао поглед
на терасу која је лежала нешто ниже и с погледом на врт.
»Наредили сте да се огради од шимшира да облик једног
слова, мој принче?« упита и показа главом на вртлара који је
пословао доле.
Титус је грицкао неки слаткиш. Био је добро расположен,
искрен; његово широко дечачко лице над мало прекратким телом
насмеши се.
»Тако је, Јеврејине мој«, рече, наредио сам да се огради од
шимшира да облик једног слова. Наредио сам да се то исто учини
са шимширима у мојој александријској вили, па и са
чемпресима«.
»А то је слово Б?« осмехивао се Јосиф.
»Баш си лукав, пророче мој«, рече Титус.
Приближио се; Јосиф је седео, Титус је лежао са рукама под
главом и гледао у њега.
»Она налази«, говорио је поверљиво, »да личим на оца. Она
не мари за мог оца. Ја то могу да разумем, али мислим да све мање
на њега личим. Није ми лако с мојим оцем«, жалио се. »Он је
велики човек, познаје људе, а ко познаје људе као он, зар не би
требало да им се подсмева? Али он у том погледу прелази сваку
меру. Ономад, за трпезом, када се генерал Приск бранио против
тога да је предебео, наредио му је, ни пет ни шест, да разголити
стражњицу. Било је управо величанствено како је принцеза мирно
гледала преда се. Седела је као да се ништа није догодило, није
ништа ни видела ни чула. Ми то не умемо«, уздахнуо је. »Ми се у
таквим случајевима сплетемо или постајемо груби. Како се то
може само тако направити да човека тако нешто незграпно
уопште и не косне?«

218
 »То није тешко«, рече Јосиф гледајући на вртларе који су
радили око ограде од шимшира. »Треба само три стотине година
владати неком земљом, и онда то већ долази само од себе«.
Титус рече:
»Много се поносиш својом рођаком, али имаш и чиме. Ето,
познајем жене са свих страна света. У ствари, све су оне исте, и са
мало спретности брзо се нађу тамо где их ми желимо. Она није
таква. Јеси ли знао да човек у мојим годинама и на мом положају
може да буде неодлучан? Пре неколико дана рекао сам јој: »У
ствари, вас би требало прогласити ратном заробљеницом, јер сте у
свом срцу на страни Осветника Израела«, Она ми једноставно
рече да имам право. Требало је да пођем даље, требало је да јој
кажем: »Е, пошто си ратна заробљеница, узимам те као свој удео у
плену«. Свакој другој жени бих то рекао, и узео бих је«.
Његово размажено дечачко лице било је управо ожалошћено.
Јосиф је гледао принца. Јосифово лице постало је тврђе и
показивало је запрепашћујућу тмурну охолост. Он је сад много
боље знао шта значи моћ, шта смерност а шта понижење. Упознао
је сладострашће, слободну вољу и силу. Било је то стечено
искуство плаћено добром ценом. Он је волео принца. Брзо је код
њега наилазио на разумевање и на наклоност, био му је захвалан.
Али сад, упркос свој тој благонаклоности, гледао је на њега с
висине. Он, Јосиф, излазио је са женама на крај, за њега Беренике
никад није представљала проблем. Да је на принчевом месту, он
би већ одавно постигао оно што је желео. Али, било је добро што
је било овако како је. Када је принц сада, дечачки, с пуно
поверења и помало снебивајући се, замолио Јосифа да га
посаветује како треба да се односи према Береники не би ли
стекао њену наклоност, он на то пристаде тек после извесног
размишљања, правећи се да је то тежак задатак. У ствари, то за
њега није био тежак задатак. Откако су га бичевали, Беренике се
променила према њему. Уместо нечег треперавог, што је долазило
из мржње и наклоности, сада је међу њима владало пријатељство
које је потицало из рођаштва и сличности циља.
Беренике није себи пред Јосифом придавала велику важност;
без икаквог устезања пустила га је да продре у њен живот. О, она
се никад није дуго снебивала када би јој се неки мушкарац допао.
Спавала је с много њих, имала је искуства. Али такве везе никада
нису дуго трајале. Постојала су свега два мушкарца без којих није
могла замислити свој живот. Један од њих је био Тибер
Александар, с којим је била у сродству. Он није био више млад

219
човек, није био млађи од цара. Али је био савршено савитљив,
срдачан, учтив и благ уз сву своју чврстину и одлучност. Био је
чврст као цар, а ипак никад није био незграпан и прост. Био је
добар војник. Своје легије је држао под највећом стегом, а ипак је
знао да буде веома благ и одмерен. Други човек кога је волела био
је њен брат. Египћани су мудри када од својих краљева захтевају
да се брат и сестра паре. Зар Агрипа није најпаметнији човек на
свету и најотменији, благ и јак као вино касне бербе? Човек
постаје мудар и добар кад само помисли на њега, а нежност је
његово богатство. Јосиф није први пут приметио да њено смело
лице постаје блаже када говори о њему, а да њене дугуљасте очи
потамне. Он се смешкао, није био завидан. Има жена које се овако
мењају кад и о њему говоре.
Јосиф опрезно наведе разговор на Титуса. Она га сместа
упита:
»Треба ли да испитате ситуацију, мој докторе Јосифе? Титус
уме да буде ђаволски оштроуман; али када се ради о мени, постаје
сметен, а његова неспретност уме да зарази чак и тако спретног
човека као што сте ви. Мој Титус је велико дете. Њему се заиста
може рећи да је Јаник. Он је за ту реч смислио нарочити
стенографски знак. Он записује скоро све што кажем. Нада се да
ће наћи речи за које ће онда моћи да ме хвата. Он је Римљанин,
добар правник. Реците ми да ли је он заиста доброћудан? Највећи
део дана он се тако држи. А онда, наједанпут, из чисте
радозналости прави испаде при којима хиљаде живота пропадају,
читави градови. Очи му онда постају некако нелагодно хладне, а
ја се не усуђујем да га наговарам«.
»Он ми се веома свиђа, и ја сам с њим у пријатељству«, рече
Јосиф озбиљно.
»Често се плашим за храм«, каже Беренике. »Ако му је Бог
улио наклоност према мени, реците сами, зар би то могло бити из
другог разлога но да спасе свој град? Постала сам врло скромна.
Не мислим више на то да из Јерусалима треба владати светом.
Али град мора остати. Они не смеју да згазе Јахвеов дом«.
И онда, тихо и са пуно страха, окрећући дланове руке
једноставним покретом према споља, упита:
»Је ли то већ премного?«
Јосиф се смркну. Помислио је на Деметријуса Либана,
помислио је на Јустуса. Али мислио је и на Титуса како је лежао
покрај њега, гледајући га отвореним, пријатељским дечачким
очима. Не, било је немогућно да би овај млади, љубазни човек, са

220
својим поштовањем према старом, светом добру, подигао руку на
храм.
»У Јерусалиму Титус неће учинити никакво зло«, говорио је с
великом одлучношћу.
»Ви сте веома сигурни«, рече Беренике. »Ја то нисам. Нисам
сигурна да ми се већ не би измигољио из руке да сам се усудила да
кажем иједну реч против његових опита. Гледа за мном кад идем,
налази да је моје лице лепше од других, па добро, а ко то не
чини?«
Она се приближи Јосифу, положи му руку на раме, белу,
неговану руку, на којој се није видело више ништа од трагова и
огреботина пустиње.
»Ми познајемо свет, мој рођаче Јосифе. Знамо да је човечји
нагон увек присутан, да је јак и да мудар човек много може
постићи ако уме да искористи овај људски нагон. Хвала богу што
је усадио у Римљанима ову пожуду. Али, верујте ми, ако данас
спавам с њим, када задовољи своју радозналост, онда сигурно
више неће ништа полагати на моју реч.
Она седе, смешкала се и Јосифу би јасно да она гледа далеко
унапред.
»Држаћу га на узди«, закључи хладно, прорачунато. »Нећу
допустити да ми се сувише приближи«.
»Ви сте мудра жена«, призна Јосиф.
»Ја хоћу да храм не буде разорен«, рече Беренике.
»Шта да кажем своме пријатељу Титусу?« размишљао је
Јосиф гласно.
»Слушајте ме добро, мој рођаче Јосифе«, рече Беренике.
Чекам на предзнак. Ви знате село Текоја, крај Витлејема. Тамо је
мој отац приликом мог рођења засадио гај пинија. Иако је за
време грађанског рата било оштрих борби око Текоје, овај гај није
оштећен. Слушајте ме добро. Ако гај још буде стајао када
Римљани уђу у Јерусалим, онда може Титус од дрвета мојих
пинија да направи за мене брачни кревет«.
Јосиф се замисли. Жели ли овим свој однос са Титусом да
услови поштедом земље или жели да се осигура од радознале
свирепости мушкарца? И треба ли њено саопштење да пренесе
Титусу? Шта, у ствари, она хоће?
Јосиф хтеде да постави питање. Али дугуљасто, смело лице
принцезе било је охоло затворено, наступ искрености је прошао, и
Јосиф је знао да би било бесмислено да ма шта пита.

221
 Једнога јутра, када је Јосиф отишао на јутарњи пријем у
царску палату, у Веспазијановој спаваћој соби био је изложен
портрет госпође Ценис, који је сликар Фабул по царевом налогу
израдио у највећој тајности. Слика је била одређена за кабинет
шефа царске управе. Веспазијан је прво желео да поред госпође
Ценис као заштитник стоји бог Меркур и једна богиња среће са
рогом изобиља, а можда и три парке, предући златне нити. Али
сликар Фабул изјави да с тим не може да изиђе на крај и
приказивао је госпођу Ценис врло реалистички, како седи за
својим писаћим столом прегледајући рачуне. Њене смеђе очи
вребале су тврдо и оштро из широког, снажног лица. Седела је
сасвим мирно, а при том просто зачуђујуће жива; цар се нашали
како слику ноћу мора да привеже да му Ценис не побегне. Тако
треба да седи над писаћим столом његовог врховног благајника,
увек присутна са својим оштрим погледом да се не би догађале
никакве аљкавости и проневере. Цару је било криво што се његов
Меркур не налази на слици, али му се она ипак допадала. И
госпођа Ценис је била задовољна; само ју је љутило што сликар
није хтео да јој наслика помпезнију фризуру.
При оштријем погледу могло се без по муке уочити да је
портрет радио мајстор, али не баш пријатељ госпође Ценис. Она је
била пословна жена, способна да има преглед над финансијама
царства и да их среди, привржена Веспазијану и народу Рима. На
слици сликара Фабула она је била прорачуната и препредена
домаћица. А зар одлучност, стаситост и незграпност ове жене на
слици не беху мало претерани? Било је очито да је сликар,
поштовалац старих сенатора, уткао у овај портрет своју мржњу
према малограђанима који су се уздигли.
Из широког трема за пријем водила су огромна, отворена
врата у цареву спаваћу собу. Овде су га, како је то обичај захтевао,
облачили пред свима. Овде је, поред насликане Ценис, седела и
она жива. Њен пријатељ, човек у кога је веровала када је још био
врло скроман, постао је сада цар, а она је седела поред њега. Њено
биће налазило се на слици и она то није порицала. Људи који су
дошли на подворење полако су се из трема за пријем гурали у
спаваћу собу, стајали су пред сликом, пролазили полако, у
бескрајном реду. Свако је налазио неколико речи дивљења или
поштовања. Госпођа Ценис их је строго процењивала, а
Веспазијан се смешкао.

222
 Јосиф је пред сликом осећао нелагодност. Плашио се госпође
Ценис и врло је добро опазио да је ту било насликано и оно што је
потхрањивало и оправдавало његову ненаклоност.
Упркос томе он слику осети као огрешење. Хтети поново
створити нешто што је невидљиви Бог већ створио било је грех.
Јахве је овој жени удахнуо њену незграпност, њену
прорачунатост; сликар Фабул и сувише уображава ако мисли да
јој је он додао ове особине. С пуно одвратности погледа сликара.
Овај је стајао у царевој близини. Његова месната, строга, веома
римска глава гледала је одсутно. Надувен, охол, незаинтересован,
стајао је тамо док је упијао ласкаве речи посетилаца. И девојка
Дорион била је присутна. Извијене усне великих, истурених уста,
осмехивале су се, њено нежно, гордо лице било је уоквирено
светлим сјајем. Њен је отац имао своје мушице, нико то није знао
боље од ње, али слика је била ремек-дело, пуно уметности и
спознаје, а ова госпођа Ценис живела је сада заувек онако како ју
је видео и хтео њен отац. Њена незграпност, њен оштар
тврдичлук, били су сада обелодањени, заувек стављени на видело.
Дорион је страствено волела слике, она се разуме у технику до
последњих сенчења. Њен отац је, можда, насликао још
упечатљивије слике, али ово је био његов најбољи портрет; овде је
он потпуно достигао своје границе, а то су биле широке границе.
Трем за пријем био је пун. Дорион се наслањала о један стуб,
висока, танана, витка, нежна, забачене жутосмеђе, танке главе.
Њушкала је лако својим тупим носем, њени ситни зуби били су
разголићени, уживала је у утиску слике, уживала у запањеној
нелагодности гледалаца ништа мање него у њиховом дивљењу.
Било јој је мило када ју је Јосиф погледао. Био је удаљен, али она
је косим, брзим погледом видела да је и он њу приметио, и она је
знала да ће сада доћи до ње.
Од оне свечаности на острву Фарусу више није видела младог
Јеврејина. Када су јој причали о његовом бичевању, она је збијала
неке злобне и лакоумне шале, али у себи се осећала као на некој
љуљашци, високо горе и као да ће се преврнути; била је чврсто
убеђена да је овај дрски, лепи и обдарени човек примио на себе
бичевање само да би тако ослободио себи пут к њој.
Заголицана од ишчекивања посматрала је како се пробија
кроз гомилу и приближава јој се. Када га је поздрављала, правила
се да га се не сећа. А онда се тобоже наједанпут сетила: ах, да, то
је онај млади јеврејски господин што га је њен отац, по цареву
захтеву, требало да портретира. Сада су цареви предуслови боље

223
испуњени; чула је да се Јосиф у међувремену довољно подвргао
разним жестоким мучењима. Његово је лице, у сваком случају,
постало много мршавије и она је сада сасвим добро уочила да није
потребно много тога додати да би се на њему нашло оно
пророчанско што је по царевом мишљењу недостајало.
Посматрала га је од главе до пете полагано, с раздражујућом
радозналошћу, танким гласом распитивала се да ли су ожиљци од
бичевања још јако видљиви.
Јосиф погледа на њене танке, смеђе руке, а онда погледа
према слици госпође Ценис, затим опет на Дорион, очигледно
извлачећи неко поређење, и рече:
»Ви и госпођа Ценис сте овде у Александрији једине жене
које ме не трпе«.
Као што је и желео, Дорион се наљути због овог поређења.
»Чини ми се«, настави, »да до моје слике неће доћи. Ваш
господин отац ме не воли више од цркнуте свиње, а ви, Дорион,
налазите да су ми потребни пост и бичевање да бих постао
достојан модел. Мислим да поколењима неће преостати ништа
друго него да ме упознају из мојих књига, а не из једног
Фабуловог дела«.
Али он пригуши глас док је говорио ове заједљиве речи, тако
да су звучале скоро као ласкање, а девојци Дорион је боја његовог
гласа била важнија од садржаја његових речи.
»Да, у праву сте«, одговори, »мој отац за вас не мари. Али би
требало да се потрудите и да се борите против те антипатије.
Верујте ми, исплати се. Човек као што сте ви, докторе Јосифе,
који је примио оних четрдесет удараца, не би требало да буде
злопамтило према сликару Фабулу зато што је рекао коју срдиту
реч«.
Њен глас није звучао више тако пискаво, постала је нежна као
онда када је говорила с мачком.
Јосиф је услед гужве стајао тако близу ње да ју је скоро
додиривао. Говорио је тихо, као да то остали не би требало да
чују, поверљиво. Уозбиљио се:
»Можда је ваш отац заиста велики човек, Дорион«, рече, »али
ми Јевреји мрзимо његову уметност. То није предрасуда, имамо
јаке разлоге за то«.
Она га подругљиво погледа својим очима боје мора и рече
исто тако тихо и поверљиво:
»Не би требало да будете таква кукавица, докторе Јосифе. То
је само зато што сте сви ви кукавице. Ви знате врло добро да нема

224
бољег средства од уметности да се сагледају ствари. Ви се не
усуђујете да се ухватите у коштац са уметношћу, то је све«.
Јосиф се насмеши сажаљиво.
»Ми смо продрли све до невидљивог иза видљивог. Само зато
више не верујемо у видљиво, јер је и сувише јефтино«.
Али девојка Дорион поче да га уверава из дубине душе, а њен
глас постаде од жустрине сасвим пискав.
»Уметност је видљива и невидљива у исти мах. Стварност
неспретно покушава да достигне уметност, она је само површно
подражавање уметности, пуно грешака. Верујте ми, велики
уметник прописује стварности њене законе. Мој је отац то више
пута чинио, намерно или ненамерно«.
Њена велика дечја глава му се сасвим приближи, говорила му
је скоро у уво да их нико не би чуо.
»Сећате ли се како је умрла сенаторка Друсила? Од убода
кроз лево раме у срце. Нико не зна ко ју је убио. Годину дана пре
тога мој отац је начинио њен портрет. Насликао је на обнаженом
рамену мрљу, неку врсту ожиљка; ова мрљаму је из техничких
разлога била потребна. А то је било оно место на рамену кроз које
је убод прошао«.
Стајали су у светлој, високој просторији, око њих су
разговарале добро одевене даме и господа, био је најобичнији
уторак, али око ово двоје младих људи обавила се као нека
магловита тајна.
»У ствари би«, примети она, »овакве ствари требало да везују
пророка Јосифа и сликара Фабула«.
Јосиф је, баш зато што су га девојчини аргуметни узбудили,
тврдоглаво тврдио да су речи јаче од слике. А нарочито богом
надахнуте јаврејске речи. Девојка Дорион изви усне, прасну у
смех, у висок, крештав, злобан смех. Изјави да се слабо сналази у
јеврејским књигама; пуне су глупог празноверја. Прочитали су јој
понешто из његове књиге о Макабејцима. Жали, али то су празне,
звучне речи. Ако би човек Јосиф био исто тако празан као што је
његова књига, заиста не би марила за то да ли ће бити
портретисан. Али Јосиф је у последње време и сам прилично
одлучно порекао своју књигу о Макабејцима. Зато сада закључи
да је њен суд дрзак и глуп, то га наљути. Вратио јој је мило за
драго распитујући се љубазно о њеним боговима, извесним
животињским боговима и упита да ли ревносно лижу тањире и
краду млеко. Она му одговори ватрено, управо грубо, разговор

225
између њих двоје био је, по свој прилици, најнеучтивији од свих
који су вођени овде, у овом пространом трему.

Пошто је принц Титус поручио код Фабула слику Беренике,

долазила је често девојка Дорион у весело друштво виле у
Канопусу. Сада је била скоро свакодневно с Јосифом. Он је видео
како се други односе према њој, врло љубазно, врло галантно, али
и презриво, као што су се већ александријска господа понашала
према привлачним женама. И он је поступао исто тако у другим
случајевима; с њом му то никако није успевало. То га је дражило.
Заронио је потпуно у своју страст. Оштар, у присуству других
ругао би јој се, да би је затим исто тако неуморно пред другима
обожавао. Она прозре, сигурношћу мудрог детета, његову велику
страст, његову таштину, његову недостојанственост. Она је
научила шта је достојанство. Она је видела како је њеног оца
изједало што га аристократија није уважавала. Видела је како
Римљани с висока гледају на Египћане. Њена мајка и њена
васпитачица, обе Египћанке, упутиле су је у то из какве прастаре,
свете крви води своје порекло. Њени преци спавали су под
шиљатим, високим, троугластим брдима. А зар Јевреји нису били
најпрезренији људи, смешни као мајмуни, не много бољи од
нечистих животиња? А баш овог Јеврејина никако није могла да
се ослободи, и баш ју је његова недостојанственост привлачила,
његова безгранична преданост ономе што га је тренутно
привлачило, нагла промена расположења, бесрамност с којом је
износио своја осећања. Миловала је своју мачку Имуфру: »Он је
туп пред тобом. Он нема срца, он не зна ко си ти, ни шта су слике,
ни шта је земља Кемет. Имуфру, мој мали боже, греби ме да ми
исцури крв, јер моја крв мора да је рђава пошто гинем за њим, и
смешна сам што за њим гинем«. Мачка јој је седела у крилу,
посматрала ју је својим округлим, светлећим очима.
Једном приликом, у неком жучном препирању с Јосифом, у
присуству других, она му рече с пуно мржње и ликовања:
»Ако ме сматрате толико глупом, зашто сте се онда дали
бичевати?«
Био је запањен, хтео је да је исмеје али се сместа опет уздржа,
занеми.
Када је остао сам, растрзавала су га противречна осећања. Да
ли је то Египћанка његово бичевање тумачила као неки предзнак?
Он је имао право што је допустио овакво тумачење: према жени
коју је човек хтео да има била је дозвољена таква прећутна лаж.

226
Али зар је то била лаж? Увек је хтео да има ову жену, а зар је
икада могао помислити на то да ће она спавати са њим без жртве и
церемоније? Било је заиста веома примамљиво учинити је својом
женом. Она му је као свештенику била забрањена, чак и ако би
прешла на јеврејство. Зашто се дао бичевати ако би одмах после
тога поново повредио закон? Макабејци ће га осудити још горе,
смејаће му се. Нека их. Биће слатко, биће уживање поднети жртву
за Египћанку. Оженити се оном коју је Римљанин избљувао био је
гнусан, прљав грех. Овај грех блистао је дивно. Био је то велики
грех. Не спајај се с кћерима туђинаца, писало је у књигама, а
Пинкас, када је видео да је неки из заједнице Израела блудничио с
неком Миђанком, узе копље и пође за човеком у скровиште
блудничења и прободе их обоје кроз трбух, и човека и жену. Да,
то је био врло велики грех. С друге стране, његов имењак Јосиф
оженио се кћерком неког египатског свештеника, Мојсије неком
Миђанком, Соломон неком Египћанком. Мали су морали отрпети
казне, јер су се излагали опасности да се забораве код кћери
туђинаца и да приме њихове богове. Он, Јосиф, припадао је онима
који су били довољно јаки да приме у себе страно, а да не утону у
њему. Отргни се од сидра свог, говори Јахве. Сад је наједанпут
разумео тајанствену мисао ‒ Бога треба волети и рђавим и добрим
нагонима.
Приликом следећег састанка са Дорион говорио је о зарукама
и свадби као о старом, већ често разматраном плану. Она се само
смејала, танким, крештавим смехом. Но он се правио као да то не
чује, био је сав опседнут својим планом, преданошћу своме греху.
Већ је расправљао о појединостима, дану, формалностима њеног
преласка на јеврејство. Зар нису у Риму, као и у Александрији,
жене, чак и оне из највиших слојева, прелазиле на јеврејство?
Цела ствар је мало замршена, али ипак неће трајати предуго. Она
се није ни смејала, посматрала га је као неку луду.
Можда ју је баш лудост његовог плана привлачила. Мислила
је какво ће лице направити њен отац кога је волела и поштовала.
Мислила је на претке своје мајке који су, балсамовани, спавали
под шиљатим брдима. Али овај Јеврејин фанатизмом лудака
збриса све приговоре. За њега нису постојале никакве тешкоће,
сви противразлози разума уопште нису важили. Озарен од среће,
усплахирених очију, испричао је Титусу и гостима виле у
Канопусу о својим зарукама са девојком Дорион.
Девојка Дорион се смејала. Девојка Дорион је говорила: он је
луд. Али Јосиф није марио за то. Зар се није све велико и важно

227
испрва сматрало лудошћу? Постепено, пред његовом плахошћу,
његовом настраном истрајношћу, она попусти. Противречила је
када су јој други објашњавали да је план безуман. Износила је
Јосифове аргументе. Ни сама није више сматрала ову замисао
бесмисленом. Сада је већ пажљиво слушала када би Јосиф
разматрао разне појединости, почела је већ да расправља с
Јосифом о њима.
Прелажење на јеврејство није било тешко. Жене нису биле
обавезне да се држе свих оних многобројних заповести, једино су
биле везане за забране. Јосиф је био приправан на даље уступке.
Хтео је да се задовољи обећањем да она неће прекорачити седам
заповести за нејевреје. Она се смејала, пркосила. Шта, зар да се
одрекне својих богова, Имуфруа, њеног малог бога? Јосиф ју је
убеђивао. Самом себи говорио је да за оно што човек хоће да
постигне треба стрпљења. Уздржавао се, био је упоран. Није га
замарало да води увек једне те исте разговоре.
Пред Титусом је, међутим, био отворен, тужио се горко на
девојчину тврдоглавост. Титус му је био наклоњен. Он, осим тога,
није осећао неку ненаклоност према јеврејским учењима;
заједница која је дала жене као што је Беренике с правом је
захтевала поштовање. Али зар није мало претеран захтев да неко,
ко од рођења припада другој вери, треба да се одрекне видљивих
богова својих предака и приклони невидљивом јеврејском Богу?
Принц је пребирао по својим стенографским белешкама; записао
је неке нарочито замршене догме и мишљења јеврејских доктора.
Не, заиста се није могло захтевати од девојке Дорион да прихвати
овакво празноверје. Седели су за столом утроје, Јосиф, принц и
девојка Дорион, и расправљали жустро, озбиљно, шта би се у
ствари смело захтевати од неког обраћеника, а шта не. Мали бог
Имуфру лежао је на њеном рамену, отворио своје светлеће очи и
затворио их зевајући. Да уклони Имуфру, не. И Титус је био
мишљења да би то било превише. После дугог преговарања Јосиф
се сагласио с тим да се јеврејство девојке Дорион ограничи на
формалну изјаву о преласку пред надлежним општинским
чиновником.
Но сада су долазили захтеви Египћанке. Лежала је тамо,
опружена, опуштена, нежна до крхкости; под тупим носем
истицала су се њена велика уста. Смешкала се, није се напрезала,
њен глас је остајао пискав и љубазан, али није попуштала у
својим захтевима. Мислила је на свог оца, на његову вечну борбу
за друштвено уважавање, она је захтевала, детињасто, тихо,

228
пискаво и тврдоглаво, да Јосиф мора за себе да издејствује римско
грађанско право.
Јосиф, потпомогнут од Титуса, уверавао ју је да је то веома
тежак и дуготрајан подухват. Она слегну раменима.
»То је немогуће«, узвикну он на крају, огорчен.
Она слегну раменима, пребледе, постепено, понајпре око
уста, а онда бледило захвати цело њено лице. И она рече:
»Ја хоћу да будем жена римског грађанина«.
Она виде Јосифове мрке очи и својим танким, високим
гласом постави свој захтев:
»Ја вас молим, докторе Јосифе, да у року од десет дана
постанете римски грађанин. Онда сам спремна да изјавим пред
вашим општинским чиновником своје прелажење вашем богу.
Али ако у року од десет дана не будете римски грађанин, сматрам
да ће бити боље да се више не видимо«.
Јосиф виде њене танке, смеђе руке које су чешкале дугачку,
сивоцрну длаку мачке Имуфру, видео је њено косо дечје чело,
њен лаки, чисти профил. Био је огорчен и силно је жудео за њом.
Он је знао сасвим сигурно: да, биће тако. Ако за десет дана не
стекне грађанско право, онда заиста никад више неће видети ову
жутосмеђу девојку која је ту лежала тако мирно опуштених
удова.
Титус се умеша. Сматрао је да је Дорионин захтев велик, али
зар је Јосифов био мањи? Одмеравао је реално Јосифове
могућности, посматрао је целу ствар спортски, као неку врсту
опкладе. Није било искључено да ће цар, наклоњен Јосифу, овом
доделити грађанско право. Али то никако неће бити јефтина
ствар. По свој прилици ће госпођа Ценис утврдити таксе, а
госпођа Ценис, то свако зна, није ништа давала јефтино. Десет
дана, то је кратак рок.
»Мораш се добро пожурити, Јеврејину мој«, рече. »Опаши
се! Избаци олово из ципела!« подбадао га је, смешкајући се,
позивом тркача на спортским играма.
Девојка Дорион је слушала њихов разговор. Њене очи боје
мора ишле су од једног до другог.

229
 »Нека му не буде лакше него мени«, рече. »Молим вас,
принче Титусе, да останете непристрасни и да не будете ни за ни
против њега«.

Јосиф оде до Клаудијуса Регина. Ако уопште неко може да

омогући да се за десет дана стекне римско грађанско право, онда
је то био он. Клаудијус Регин је у Александрији постао још
ћутљивији, још неугледнији, још запуштенији. Мало њих су знали
за улогу коју он игра. Али Јосиф је знао за њу. Он је знао да је овај
Регин узрок што сада, на пример, господа из јеврејске општине
сасвим другим очима гледају на западне Јевреје него раније. Он је
знао да овом Регину, када више нико не може да помогне, још
увек падне на памет неки нови трик. Како је једноставним
средствима издејствовао да Веспазијан, толико непопуларан у
Александрији, после увођења пореза на сољене рибе, наједанпут
опет постане љубимац народа. Удесио је да цар, просто напросто,
учини чудо. Чуда су на Истоку одувек била погодна да
чудотворца учине омиљеним, али је морао доћи тек овај човек са
Запада, пре него што се приметило ово, већ одвајкада испробано
средство. Јосиф је лично био присутан када је цар неком, у целом
граду познатом богаљу вратио ход и неком слепом вратио вид
положивши руку на њих. Отада је Јосиф још више веровао у
Регинове способности.
Мастан, замрљан, жмиркајући искоса поспаним очима,
слушао је издавач како му је Јосиф, помало круто и сметено
изложио да мора стећи грађанско право. Ћутао је док је Јосиф
говорио. А онда, замерајући, примети да Јосиф одувек има тако
скупе прохтеве. Приходи од додељивања грађанског права
представљају веома важан извор за приходе покрајине. Већ ради
тога да се грађанско право не обезвреди, треба бити веома шкрт с
његовим издавањем и одржавати високе таксе. Јосиф, и даље
упоран, одговори:
»Морам да добијем грађанско право, и то брзо«.
»За колико времена?« упита Регин.
»За девет дана«, реце Јосиф. Регин је лењо седео у својој
столици, гојазне руке су му се клатиле с наслона.
»Потребно ми је грађанско право јер хоћу да се женим«, рече
загрижено Јосиф.
»С ким?« упита Регин.
»Са Дорион Фабул, сликаревом кћерком«, рече Јосиф.
Регин је одмахивао главом одбијајући.

230
 »Египћанка. И одмах да се ожените њоме. И усто још морате
да имате грађанско право«.
Јосиф је седео, охол, мрка лица.
»Најпре сте написали Псалм космополите«, размишљао је
Регин гласно, »то је било добро. Онда сте уз помоћ прилично
драстичних средстава повратили свештенички појас, то је било
боље. Сад хоћете опет да га одбаците. Ви сте веома немиран дух,
млади човече«, закључи.
»Хоћу да имам ту жену«, реце Јосиф.
»Ви морате увек да имате све«, грдио је својим масленим
гласом Регин. »Ви увек хоћете све у исти мах. Јудеју и свет, књиге
и тврђаве, закон и уживање. Упозоравам вас озбиљно да треба
имати много новаца да би се све то могло платити«.
»Ја хоћу ту жену«, инсистирао је Јосиф упорно и необуздано.
Почео је да наваљује. »Помозите ми, Клаудијусе Регине.
Испослујте ми грађанско право. Па и ви ми дугујете мало
захвалности. Зар није срећа за све нас, а за вас нарочито, што је
овај човек постао цар? Зар нисам и ја томе нешто допринео? Зар
нисам био лажни пророк када сам га називао Адиром?«
Регин поче да посматра своје дланове.
»Срећа за све нас«, рече, »то је тачно. Неки други цар можда
би више слушао министра Таласа него старог Етруска и мене.
»Али, верујете ли ви«, и он погледа Јосифа наједанпут
изненађујуће оштрим погледом, »да ће зато што је он цар,
Јерусалим остати нетакнут?«
»Ја у то верујем«, рече Јосиф.
»А ја не верујем«, рече уморно Клаудијус Регин. »Кад бих
поверовао у то, онда вам не бих помогао да се ожените том
девојком и да пустите из руке свој свештенички појас«.
Јосифа подиђе језа.
»Цар није варварин«, бранио се.
»Цар је политичар«, одврати Клаудијус Регин. »По свој
прилици, ви сте у праву«, настави, »по свој прилици је заиста
срећа за све нас што је он цар. По свој прилици заиста има добру
вољу да спасе Јерусалим. Али«, Клаудијус Регин, махнувши
руком да му се Јосиф приближи, сасвим утиша свој маслени глас
па затим лукаво и тајанствено рече: »хоћу да вам кажем нешто,
сасвим у поверењу. У ствари, потпуно је свеједно ко је цар. Од
десет политичких одлука које неки човек мора да донесе, девет су
му прописане околностима, па био он на ма ком положају. И што
неко стоји више, утолико је слобода његових одлука

231
ограниченија. То је права пирамида, цар је њен врх, а цела се
пирамида окреће; али њу не окреће он, она се окреће одоздо.
Изгледа као да цар делује по својој вољи. Али његових педесет
милиона поданика прописују му његове поступке. Девет одлука
од десет морао би сваки други цар исто тако да прихвати као и
Веспазијан«.
Јосиф га прекиде и набусито упита:
»Хоћете ли ми помоћи да добијем грађанско право?«
Регин, помало разочаран, диже од њега руке.
»Штета што нисте способни за вођење озбиљних разговора«,
примети. »Заиста ми ваш колега Јустус из Тиберије јако
недостаје«.
Ипак му обећа да ће код Веспазијана припремити Јосифову
ствар.

Сад, када је његова власт изгледала осигурана, а време

његовог одласка у Италију се приближавало, Веспазијан се све
више и више ограђивао од Истока. Он је био римски сељак који ће
из Рима завести римски ред у свету. Његова земља звала се
Италија, његова савест Ценис. Радовао се повратку. Осећао се
снажним, стајао је чврсто на својим ногама. Од Рима до његових
сабиниских имања није било далеко. Ускоро ће опет мирисати
добру сабинску земљу, обилазити своја поља, своје винограде и
маслињаке.
Више него икад цар је и сада у свом приватном животу завео
ред. Најстрожије се придржавао утврђеног дневног реда. Сваког
понедељка постио је по прописима лекара Хекатеуса. Трипут
седмично, недељом, уторком и петком доводили су му одмах
после јела девојку, сваког пута неку другу. После тога био је
обично добро расположен. Госпођа Ценис захтевала је позамашне
провизије за аудијенције у ове часове.
Једног таквог петка Регин је добио пристанак од Веспазијана
да ће примити Јосифа. Веспазијану је било мило да види свог
Јеврејина; он је волео експерименте сваке врсте. Сада је, на
пример, намеравао да покуша да одгаји афричке врсте фазана и
фламинга, азијске лимунове и шљиве на својим сабинским
имањима. Зашто не би свом Јеврејину подарио римско грађанско
право? Али да би га добио, овај младић треба добро да се
презноји.

232
 »Ви прилично много захтевате, Флавијусе Јозефусе«, корио
га је подозриво. »Ви Јевреји сте проклето непопустљиви. Ако бих
ја, на пример, имао намеру да принесем жртву у вашем храму, или
чак ако бих само овде у Александрији хтео да будем позван на
читање из ваших светих списа, ви бисте ми правили највеће
тешкоће. Морао бих се у најмању руку дати обрезати и, триста му
громова, шта ти ја знам шта све још. А од мене захтевате да вам
одмах дам римско грађанско право. Верујете ли ви да су ваше
заслуге за државу заиста тако велике?«
»Верујем«, одговори скромно Јосиф, »да је моја заслуга у
томе што сам први изјавио да сте ви човек који треба да спасе ову
државу«.
»Не размећете ли се мало превише, Јеврејче моје«, смешкао
се цар, »када су у питању жене? Шта, уосталом, ради она мала?
Заборавио сам њено име«. Пабирчио је у свом сећању оне
арамејске речи: »Буди слатка, голубице моја, буди нежна, девојко
моја. Ви знате већ. Има ли дете?«
»Да«, одговори Јосиф.
»Је ли мушко?«
»Да«, рече Јосиф.
»Четрдесет удараца«, смешкао се цар. »Ви Јевреји заиста не
попуштате. Не бавите се ситницама«.
Седео је удобно, посматрао свог Јеврејина који је пун
поштовања стајао пред њим.
»Уосталом, немате права«, рече, »да се позивате на своје
раније дело. Причају ми да сте се прилично прокурвали.
Следствено томе мора да сте, према вашој сопственој теорији,
потпуно изгубили своју обдареност«.
Јосиф је ћутао.
»Хајде, да видимо«, настави Веспазијан и поче расположено
да дашће, »да ли је још преостало нешто од вашег пророчанског
дара. Хајде. Прорекните хоћу ли вам дати грађанско право или
не«. Јосиф оклеваше само тренутак, затим се дубоко поклони:
»Служим се само разумом, не пророчанским даром, ако
верујем да један мудар и добар владар нема повода да ми ускрати
грађанско право«.
»Заобилазиш одговор, измичеш као јегуља, јеврејска јегуља«,
рече цар.
Јосиф виде да оно што је рекао није било довољно. Требало је
наћи нешто боље. Тражио је грчевито, нашао је.

233
 »Сада«, започе, »када су сви спознали ко је спаситељ, моја је
некадашња мисија завршена. Имам нови задатак«.
Цар подиже очи. Јосиф, гледајући га ужагреним очима
настави смело и одлучно:
»Мој је задатак да прошлост учиним заувек присутном а не
будућност.«
Завршио је одлучно:
»Хоћу да напишем књигу о делима Веспазијана у Јудеји«.
Веспазијан упери изненађен, оштар, јасан поглед на молиоца.
Примаче му се, дуну му свој дах у лице.
»Хм, није лоша замисао, момчићу мој. Истина, свог сам
Хомера мало друкчије замишљао«.
Јосиф, подигавши руку до чела, рече понизно, али ипак пун
самопоуздања:
»То неће бити недостојна књига«.
Видео је да је ова мисао заголицала цара. Дрско пође даље.
Раздрљи се, преклињући га:
»Дајте ми грађанско право. То би била велика милост за коју
бих величанству на коленима певао славопојке све до краја мог
живота«.
И, отварајући се сасвим, са дивљом и понизном
поверљивошћу, преклињао је:
»Ја морам да добијем ту жену. Ништа ми не успева без ње. Не
могу да почнем с радом. Не могу да живим«.
Цар се смејао. Не без наклоности, одговори му:
»Наступате бурно, Јеврејину мој. Своје замисли остварујете,
то сам већ приметио. Бунтовник, војник, писац, агитатор,
свештеник, покајник, курвар, пророк: све што чините, чините
потпуно. Реците ми, уосталом, како стоје ствари? Шаљете ли бар
оној малој у Галилеји довољно новаца? Нека вам не падне на
памет да се ту извлачите, Јеврејину мој. Ја нећу да мој син
гладује«.
Јосиф изгуби смерност. Изазивачки и глупо одговори:
»Ја нисам шкрт«.
Веспазијан затвори очи. Јосиф се прибоја да ће следећег
тренутка дивље планути, али се не повуче. Али цар се опет
прибрао.
»Ниси шкрт, момчићу мој? То је грешка«, корио је очински.
»Грешка која ће се одмах осветити. Ја, опет, јесам шкрт.
Намеравам да ти за грађанско право затражим сто хиљада
сестерција. Сад ћеш ми платити тих стотину хиљада, а осим тога
ћеш педесет хиљада послати малој у Цезареју«.

234
 »Толико новаца не могу никад да смогнем«, рече Јосиф
разочарано.
Веспазијан му приђе.
»Па ви хоћете да напишете књигу. Књигу која много обећава.
Заложите је«, посаветова га.
Јосиф је стајао обесхрабрен. Веспазијан га пријатељски
потапша и насмеши се:
»Главу горе«, Јеврејине мој. Кроз шест или седам година
тражићемо да нам се оно момче из Цезареје пошаље у Рим. Ако
буде налик на мене, онда ћеш твојих педесет хиљада добити
натраг«.

Јосиф се никад није много бринуо о новцу. Његова земљишта

у новом делу Јерусалима била су, додуше, конфискована од
Макабејаца, али ако Римљани савладају немире, биће му враћена.
За сада је живео од плате коју је примао као доктор и чиновник
царског секретаријата. Један део плате слао је Мари. Пошто је
скоро увек био Титусов гост, могао је у Александрији да живи
издашно и угодно без много новца. Али да из сопствених
средстава намакне тих сто педесет хиљада сестерција што му их је
цар тражио, на то се није могло ни помислити.
Можда би могао да позајми новац од велике господе из
јеврејске општине, али се прибојавао наклапања, необузданих,
патетичних погрда Макабејаца, хитрих, простачких поруга
Белообувених. Његова машта гледала је већ на зидовима кућа
цртеже који су га на прљав начин доводили у везу са девојком
Дорион. Не, морао је да тражи други пут.
После једне ноћи, испуњене горким мислима, одлучи да оде
до Клаудијуса Регина. Издавач поче да врти главом.
»Не могу замислити«, бургијао је упорно, »да ваше срце још
верује у постојање храма. Иначе не бисте одбацили свој
свештенички појас«.
Јосиф одврати:
»Моје срце верује у постојање храма, али моје срце жуди за
Египћанком«.
»Био сам шест пута у Јудеји«, рече Регин. »Био сам шест пута
у храму, разуме се само у предворју нејевреја и стајао пред
дверима кроз које необрезани не смеју да прођу. Ја нисам
Јеврејин, али бих радо стао и седми пут пред те двери«.
»Ви ћете стајати тамо«, рече Јосиф.

235
 »Ја, можда«, церио се фатално Регин. »Али да ли ће тада тамо
још стајати оне двери?«
»Хоћете ли да ми дате тих сто педесет хиљада сестерција?«
упита Јосиф.
Својим неугодно прикривеним погледом Регин га одмери од
главе до пете.
»Пођите са мном, пред град«, предложи. »Тамо ћу још
једанпут размислити о томе«.
Извезли су се пред град. Регин је изашао из кола, наставили су
пут пешице. Испрва Јосиф није знао где се налази. А онда
примети неку зграду која се уздизала, ниска, бела, са троугластим
слеменом. Није никад био овде, али је по сликама знао да је ту
гроб пророка Јеремије. Дизао се овде на пустом песковитом пољу
обасјан сунцем, блештав, оголео. У преподневним часовима
долазили су многи поклоници да посете гроб великог човека који
је прорекао пропаст првог храма и тако дирљивим речима га
оплакао. Но, сад је било поподне и никог није било уоколо. Регин
пође право према гробници, а Јосиф га је пратио по песковитом
путу с нелагодним осећањем. Двадесет корака пред гробницом
Јосиф се заустави; као свештеник он није смео да приђе мртвацу
ближе. Но Регин пође даље и, стигавши, чучну на земљу као што
то чине ожалошћени. Јосиф је стајао на својих двадесет корака
одстојања и чекао шта ће онај други учинити или рећи. Регин,
међутим, не рече ништа. Тежак човек чучао је тамо у неугодном
положају, у песку и белој прашини, и клатио се помало својим
гломазним телом. Јосиф схвати да овај човек жали за Јерусалимом
и за храмом, као и пророк који је овде сахрањен пре више од шест
стотина година, када је храм још блистао, а Јудеја била
необуздана, и када је проповедао потчињавање и дао да се
прочита онај смотуљак Списа, пун најсвирепије туге за разореним
градом, који је, међутим, још стајао блистав на свом месту, тако је
сада велики финансијер чучао у песку, у немом јаду за градом и
храмом. Сунце је залазило, постало је осетно хладно, али Регин је
и даље чучао. Јосиф је стајао и чекао. Стиснуо је усне, поскакивао
с ноге на ногу, зебао, стајао и чекао. Била је дрскост од овог
човека што га је приморавао да посматра како он тугује. То би,
ваљда, требало да буде нека оптужба. Јосиф се бунио против
оптужбе. Али се радило о новцу, није смео да се буни. Постепено
су се његове мисли удаљиле од овог човека и од новца, и, против
његове воље, кроз срце му прођоше јадиковања, преклињања,
проклетства пророка који је овде сахрањен. Биле су то добро

236
познате, често понављане, најсуровије, најмучније речи које је
икад један човек изговарао. Мраз је постајао све оштрији, његове
мисли постајале су све горче. Мраз и тешке мисли сагореше га и
потпуно учинише празним. А када Регин најзад устаде, Јосиф се
осећао као да мора сваку кост да покрене да би пошао даље. Регин
још увек не рече ништа. Јосиф се вукао за њим као пас, био је
ситан и презрен пред њим и пред самим собом као још никад у
свом животу. И када су стигли до кола и Регин га својим обичним
масленим гласом позва да се попне у њих, он то одби и пође сам
натраг дугим, прашњавим путем, пун горчине и туге.
Сутрадан га Регин замоли да га посети. Издавач је као и увек
био веома разговорљив.
»Већ дуго нисте ништа написали«, рече. »Чујем од цара да
размишљате о некој књизи о рату у Јудеји. Предложићу вам
нешто, Флавијусе Јозефусе. Посветите ту књигу мени«.
Јосиф подиже поглед. То, што му је Регин рекао био је
уобичајени начин издавачке понуде, и ма колико му овај човек
био одвратан, он је ценио његов суд и поносио се овом понудом.
Срећа је била на његовој страни. Бог је био на његовој страни. Све
их је саблажњавао, Јохана Бен Сакаја, цара, Клаудијуса Регина.
Али кад је требало, онда су веровали у њега и подржавали су га.
»Написаћу ту књигу«, рече. »Хвала вам«.
»Новац вам стоји на располагању«, рече Клаудијус Регин
помало мрзовољно.

Пошто се показало да ће Јосиф испунити њене услове,

девојка Дорион мораде да остане при својој одлуци, ма колико да
јој је тај брак изгледао смешан и незанимљив. Крхком енергијом
приђе потребним припремама за венчање. Најпре, а то је било
најтеже, саопшти своме оцу своју одлуку. Она је то учинила
онако узгредним, помало подсмешљивим тоном, као да сама себе
исмејава. Сликар Фабул, као да за тренутак није схватио. А онда
схвати. Очи, застрашујући округле, искочиле су му из строгог
лица; али он остаде да седи, стисну уста тако да су се сасвим
стањила. Дорион га је познавала, није очекивала да ће је грдити
или псовати, али је веровала да ће учинити неку оштру,
подругљиву примедбу. Али то што је сад седео тако ћутећи,
скупивши уста, било је горе него што је очекивала. Отишла је из
куће врло брзо, било је то управо бекство, узела је само своју
мачку Имуфру, отишла је Јосифу.

237
 Нема и горда подносила је све формалности око њеног
прелаза и венчања. Задовољила се да својим танким дечјим
гласом каже »да« и »не« кад и где је то било потребно. Цар је
пожелео да венчање свога Јеврејина са Египћанком опет приреди
онако свечано као својевремено оно са Маром. И Титус би радо
приредио Јосифу раскошну свадбу. Али Јосиф одби. Тихо и
неопажено повукли су се у малу, лепу кућу у Канопусу коју им је
Титус за време свог боравка у Александрији препустио. Пошли су
на горњи спрат куће. Он је био уређен као шатор, и у том су
шатору лежали када су први пут спавали заједно. Јосиф је јасно
осећао да је грешио када је лежао поред ове жене. »Не пари се с
њима«. Али грех је био лак и био му је пријатан. Пут жене
мирисала је на сандаловину, њен дах мирисао је као ваздух
Галилеје у пролеће. Али зачудо, Јосиф није знао како се она зове.
Лежао је затворених очију и никако није могао да се присети. С
муком отвори очи. Она је лежала поред њега, издужена, витка,
жутосмеђа, њене очи боје мора гледале су кроз узан отвор. Он је
волео њене очи, њене груди, њено крило и дах који је долазио из
њених полуотворених уста, целу девојку, али никако није могао
да се присети њена имена. Покривач је био лак, ноћ прохладна,
њена је пут била глатка и топла. Миловао ју је тихо, његове су
руке у Александрији постале мекане и глатке, а како није знао
како се она зове, шапутао јој је од миља у њено тело, јеврејски,
грчки, арамејски: љубави моја, пастирице моја, веренице моја,
Јаники.
Одоздо је допирало тихо, грлено, равномерно певушење
њених египатских слугу. То је било тек неколико тонова, увек
једно те исто. Јер, овим људима није било потребно много сна и
они су често ноћима седели будни и стално су певали оно
неколико својих песама. Певали су: »О, љубљени мој, слатко је
поћи до језера и купати се пред тобом. Дај да ти покажем лепоту
своју, кошуљу своју од најфинијег краљевског лана када је
влажна и пријања уз тело«.
Јосиф је лежао мирно, поред њега је лежала жена, и мислио
је: Египћани су нас силили да им подижемо градове, градове
Питон и Рамзес. Египћани су нас силили да нашу прворођенчад
живу узидамо у зидове кућа. Али онда из реке Нила фараонова
кћер узе Мојсија, а када смо полазили из Египта, искочила су деца
из зидина и била су жива. И он помилова Египћанку.
Дорион пољуби ожиљке на његовим леђима и на грудима. Он
је био човек пун снаге, али његова пут била је глатка као у

238
девојке. Можда се ожиљци могу излечити по рецепту Скрибона
Ларга. Али она неће да он излечи ожиљке. Он то не сме учинити,
никад. Он је те ожиљке стекао због ње, ти ожиљци су одликовање
за њу, он их мора задржати.
Нису пуштали никог к себи, ни слугу, никог, целог дана.
Нису прали кожу да један не изгуби мирис другог, нису јели
ништа да један не изгуби укус другог. Волели су се. Осим њих на
свету није постојало ништа друго. Што је било изван њихове
пути, није постојало.
Следеће ноћи, пред зору, лежали су будни и све је било веома
измењено. Јосиф је размишљао. Видео је Дорион крај слика
њеног оца, са њеним богом који је лизао тањире и крао млеко, и
постала му је сасвим туђа. Мара је била избљувак Римљанина, али
она му никад није била туђа. Она му је родила сина, копиле,
додуше. Али када би загрлио Мару, грлио је срце које куца. А шта
је грлио када је грлио ову Египћанку?
Дорион је лежала полуотворених, истурених, пожудних уста;
кроз њене једнаке зубе излазио је свеж и лак дах. Одоздо је
допирало тихо, равномерно, грлено певање египатских слугу.
Сада су певали: »Када љубим своју вољену а њене су усне
отворене, онда ми се срце развесели и без вина«. Понекад,
механички, и Дорион је певушила с њима. Шта је све она
жртвовала за овог човека, једног Јеврејина, и хвала вам богови,
све је врло добро. Дала се купити по надасве смешном и надасве
презривом јеврејском праву и, велика вам хвала, богови, све је
врло добро. Одрекла се свога оца, првог уметника епохе, ради
једног човека који је туп и слеп и не уме да разликује слику од
неког стола и, велика вам хвала, богови, све је врло добро.
Заклела се оном глупом јерусалимском демону, у чијем се
светишту обожава магарећа глава или, што је још горе, можда
ништа, и ако би од тог човека захтевала да жртвује њеном драгом
малом богу Имуфру, онда би се он само смејао, а ипак, велика вам
хвала, богови, све је врло добро.
Јосиф је гледао како лежи нага слична девојчици, а њено
жутосмеђе лице било је опуштено од љубавних напора. Била је
бледа, њено је тело било хладно, њене очи биле су боје мора, и
била је веома туђа.
Дошло је блиставо подне. Спавали су неколико часова, били
су свежи, погледали су се и допали се једно другом, и били су
врло гладни. Доручковали су добро, проста јела која су им слуге
морале зготовити по њиховом укусу, кашу од брашна и сочива,

239
паштету од сецканог меса, усто су пили пиво. Били су раздрагани,
били су задовољни собом и својом судбином.
Поподне су претражили целу кућу. Међу Јосифовим стварима
нађе Дорион неке чудновате коцке с јеврејским словима. Јосиф се
замисли када му их је показала. Рече да су то амајлије које доносе
срећу, али сада када има њу, ове амајлије му више нису потребне.
У себи одлучи да се никад више не коцка лажним коцкама. Само
ради Дорион је, у ствари, играо лажним коцкама, јер зар је није
држао у уверењу да је због ње отрпео бичевање? Смејући се, баци
пред њеним очима коцке у море.

Веспазијан је врло пажљиво посматрао свога сина, а и

госпођа Ценис га је имала стално на оку. Многи језици и многе
руке радиле су на томе да млади заузме место старог. Млади је
био храбар и разборит, његови војници су му били привржени.
Осим тога му се она хистерична, јеврејска принцеза стално
врзмала по глави. Њен фанатизам је од младог, до лудила
заљубљеног принца очекивао знатно више за Јудеју него ли од
хладног Веспазијана. Цар је све то врло добро видео. Сматрао је
исправним да о свему говори сасвим отворено. Често је
задиркивао свог сина, прорачунавао колико ће он још морати да
чека. Често је долазило и до оштрих расправљања. Титус,
указујући на то која пуномоћја има у Риму његов брат, онај
препредени Домицијан, инсистирао је на томе да за себе добије
више власти овде, на Истоку. Они су увек разговарали живо и
напрасито. Шаљиво и очински, одвраћао је Веспазијан сина од
Јеврејке. Када се Антонијус прокурвао и пропао због Египћаинке,
бар је пре тога освојио Рим: он, Титус, досад је само освојио нека
брдска села у Галилеји, те према томе још није стекао право да се
излежава са источњачким дамама. Титус му не оста дужан. Изјави
да наклоност према источњачким дамама није код њега никла
изнебуха, она му лежи у крви. Подсети оца на Мару. Веспазијан се
грохотом насмеја. Да, сасвим тачно, она дроља се звала Мара. Сад
бар зна и њено име. Потпуно га је заборавио, а његов Јеврејин
Јосиф, оно псетиште, пустио га је ономад, баш кад се повела реч о
њој, да се узалуд мучи да се сети њеног имена.
Уосталом, он се поуздаје у синовљеву разборитост. Он. неће
бити тако глуп да сада, са сумњивим шансама, жуди за влашћу
која ће му кроз неколико година сигурно пасти у крило као зрео
плод. Волео је свог сина, хтео је да осигура династију, одлучио је

240
да свом сину обезбеди славу. Он лично ионако је већ савладао оно
најтеже у Јудеји. Пренеће на Тита блистави остатак задатка.
И опет је намучио своју околину пре него што је изишао на
видело са својом одлуком. Александријска зима се одужила. С
крајем зиме операције у Јудеји су се морале обновити, ако се нису
хтели жртвовати озбиљни губици. Хоће ли цар лично завршити
ратни поход, односно коме ће наредити да то учини? Зашто је
оклевао?
У то време цар позва Јосифа. Веспазијан га је понајпре
задиркивао на уобичајени начин.
»Ваш брак је очигледно срећан, Јеврејине мој«, рече.
»Изгледате ми прилично изнурени, но, чини ми се да ваша
мршавост не потиче баш од размишљања и заноса«.
Задржао је и даље подругљив тон, али Јосиф осети озбиљно
очекивање.
»Но, упркос свему«, настави цар, »ипак морате још једанпут
да помучите свој унутрашњи глас. Под претпоставком, разуме се,
да се још носите мишљу о описивању јудејских ствари. Ове ће се
ствари следећих месеци рашчистити. Али ја ћу коначно
уништење ваше побуне препустити своме сину Титусу. До вас је
хоћете ли кроз извесно време поћи са мном у Рим или ћете сада
поћи с Титусом пред Јерусалим«.
Јосифу су се надимале груди. Стари је њему првом саопштио
одлуку на коју су сви чекали с таквом мучном напетошћу.
Истовремено, међутим, осети оштро и болно како је сурова била
одлука коју је цар стављао пред њега. Да ли да пође у Јудеју да
својим очима гледа оно што је пред Јеремијином гробницом
унапред осетио? Да ли да на своје очи прими горчину пропасти
свога града? Очи овог човека пред њим биле су тако тврде и
стиснуте. Он зна да је ово горка одлука, испитује га погледом и
чека.
За Римљанина га везују неке унутрашње споне, откад га је
први пут видео. Ако пође у Рим те споне постаће чвршће, овај
човек ће слушати његове речи, и он ће се успињати. Окови га
везују за Египћанку. Глатка и смеђа је њена пут, њене руке су
танке и смеђе, његова пут жуди за њима. Љубоморан је када она
својим танким, смеђим рукама милује мачку Имуфру. Једног дана
се неће моћи обуздати и убиће њеног бога Имуфру, не из мржње
према незнабоштву, већ из љубоморе. Он мора да оде од
Египћанке. Он ће пропасти ако настави да лежао поред ње.
Његово унутрашње биће већ скоро ништа не види, а његово срце

241
је тупо и он нема више духа. Он мора отићи од ње јер ако и даље
остане с њом, онда ће све више и више жудети за моћи. А моћ
заглупљује и гуши унутрашњи глас.
Слатка је моћ. Када је човек моћан, земља постаје лака, а дах
излази лако из дубине груди. Глатка је и смеђа Дорионина пут.
Њени су удови дуги и лабави, а ипак као у девојчице, а грех с њом
је лак и годи. Ако оде у Рим, биће срећан, имаће цара, а и ноћи ће
бити пријатне, јер ће имати Дорион. Али ако оде у Рим неће
видети пропаст свога града, и његова земља и дом Божји
пропашће неописани, пропашће заувек.
Сасвим изненада испунила га је огромна чежња за Јудејом.
Управо је лудо чезнуо да буде присутан, да очи и срце сасвим
испуни тиме како ће бела и златна велелепност храма бити
сравњена са земљом, како ће свештенике за косу вући по земљи, а
плаву светост њихових одежда здерати, а златни грозд над
дверима у унутрашњости ће се растопити у брлогу крви, у каљузи
и блату. И цео његов народ, заједно са храмом пропашће у диму и
лудом клању, то ће бити пламена жртва за Господа.
Кроз своја усковитлана привиђења чуо је храпав царев глас:
»Чекам на вашу одлуку, Флавијусе Јозефусе«.
Јосиф приноси руку челу, клања се дубоко, на јеврејски
начин, и одговара:
»Ако цар дозволи, хоћу сопственим очима да видим
завршетак акције коју је цар започео«.
Цар се осмехину горко, резигнирано и злобно; наједанпут је
изгледао врло стар. Он је наклоњен своме Јеврејину, он је том
Јеврејину учинио штошта доброг. Сада се Јеврејин одлучио за
његовог сина. Његов син Титус је млад, а он ће поживети још
десетак година, или можда само још пет, а ако га послужи
здравље и срећа, највише петнаест.
Дорион је живела тихо сама у малој вили у Канопусу коју им
је Титус препустио. Била је дивна зима, уживала је телом и душом
у свежини ваздуха. Бог Имуфру слагао се са њеним копцем, а
кућни паун се гордо шетао кроз мале просторије. Дорион је била
срећна. Некада је морала да гледа много људи око себе;
славољубље њеног оца заразило је и њу. Она је морала да блиста,
да чаврља, да осети како јој се сви диве. Сада јој је и ретко
Титусово друштво било терет и све њено славољубље било је
упућено Јосифу.
Како је био леп. Како су вреле и живе биле његове очи, како
нежне и снажне његове руке, како необуздан и сладак његов дах,

242
он је био најпаметнији од свих људи. Причала је о њему својим
животињама. Својим танким гласом који није био много лепши од
гласа њеног пауна, певала им је старе љубавне песме што их је
научила од своје васпитачице. »О помилуј моја бедра, љубљени
мој! Љубав према теби испуњава сваки делић мога тела, као што
се миро меша с кожом«. Често је молила Јосифа да јој рецитује
стихове Песме над песмама, а када их је већ знала напамет, морао
јој је говорити првобитне јеврејске речи, а она их је понављала
невештим језиком и била је срећна. Дани, ма колико да су били
кратки, били су јој предуги, а ноћи ма колико да су биле дуге, биле
су јој прекратке.
Биће тешко, размишљао је Јосиф, објаснити јој да одлазим
кући, а да њу остављам овде. Биће то тежак ударац и за мене, али
ја то морам учинити одмах и не смем да оклевам. Када јој рече све,
она га испрва не схвати. А када схвати, пребледе, постепено, прво
око уста, а онда се бледило попе на образе и преко чела. Онда паде
ничице, лако, чудновато полако и безгласно.
Када је опет дошла к себи, седео је крај ње и опрезно јој
објашњавао. Она га је гледала, њене очи боје мора биле су
помућене и подивљале. А онда гадно напући усне и сручи на њега
све погрдне речи које је познавала, најгадније египатске, грчке,
латинске, арамејске речи. Рекла му је да је син смрдљивог роба и
губаве курве. Направљен од свеколике стрвине света, свих осам
ветрова нанели су сав шљам света да би он израстао из њега.
Јосиф је погледа. Била је ружна док је сад седела пред њим,
опустошена док је својим крештавим гласом сиктала на њега. Али
он је то добро разумео, био је пун сажаљења према себи и према
њој, и волео ју је силно. А онда се она наједанпут промени,
миловала га је, њено је лице било опуштено, мекано и беспомоћна
Тихо му је узвраћала све оне мале речи сладострашћа које јој је он
говорио, молећи, улагујући се, пуна преданости и очајања.
Јосиф не рече ништа. Лежала је сасвим опуштена поред њега
и он ју је миловао сасвим тихо. А онда, опрезно, издалека,
покушао је да јој објасни. Не, он није хтео да је изгуби. Свирепо је
то што захтева од ње да она тако жива, остане ту и да га чека, али
он је воли и неће да је изгуби, а захтева то од ње. Не, он није
кукавица и колебљивац, а није ни безосећајан, како му је она то
пребацивала. Потпуно је способан да осети њену вредност, да ту
срећу опипа, да је окуси, да га она испуни. Он је воли. Па он неће
дуго остати, највише годину дана.
»То је заувек«, прекину га она.

243
 А то што одлази, говорио је даље озбиљно, уверљиво,
одбијајући њен приговор, то чини исто толико ради ње колико и
ради себе. У њеним очима се појави напетост, нада и тихо
поуздање. Милујући је и даље, веома опрезно, образложи јој свој
план, прилагођавајући га њој. Он верује у моћ речи, моћ својих
речи. Његова ће реч имати снаге да постигне оно за чим и она у
себи тежи. Његова књига створиће јој место и положај међу
владајућим слојем, за чим је њен отац целог живота узалуд
изгарао. Плахо, но већ помало примамљена, она одби. Тихо,
фанатично, он јој је говорио на уво, у уста, у груди. Царство ће
проистећи са Истока, Истоку је предодређена власт. Али Исток је
незгодно почео, прегрубо, и сувише реално. Власт и моћ нису
једно исто. Исток ће речима и духом одредити свет, а његова
књига биће важан путоказ на овом путу.
»Дорион, девојчице моја, слатка моја, пастирице моја, зар не
видиш да је то друга, дубља заједница између нас? Твој отац
скоро хоће да пресвисне због тога што га Римљани гледају само
као неку ретку животињу, краљевског фазана или белог слона. Ја,
твој муж, имаћу златан прстен другог племства. Ти, Египћанка, од
Римљана презрена, ја, Јеврејин, од Рима посматран с подозрењем,
нас двоје заједно освојићемо Рим«.
Дорион га је слушала, слушала његове речи ушима и срцем,
упијала их је. Слушала га је као дете, брисала је сузе, веровала му
је. Па он је тако паметан, а његове речи су јој се тако допадале.
Њен отац је целог свог живота само сликао. То је свакако било
нешто велико, али овај овде побунио је свој народ, водио је битке,
а онда је чак и самог победника убедио тако да му је овај постао
привржен. Њен муж, њен лепи, снажни, паметни муж, његово се
царство простире од Јерусалима до Рима, свет је за њега вино које
захвата у свој суд; све што он чини, исправно је.
Јосиф ју је миловао, љубио. Она је осећала његов дах, његове
руке, његову пут, а када се с њом сјединио, она је била потпуно
убеђена. Уздисала је срећно, хватала се за њега, скупљала се
грчећи ноге као дете у мајчиној утроби, а затим је заспала.
Јосиф лежи будан. Лакше ју је убедио но што је то очекивао.
Ни њему није лако. Опрезно се ослобађа њених руку и њене главе.
Она нешто мрмља, али спава даље.
Он лежи будан и мисли на своју књигу. Његова књига стоји
пред њим, велика, претећа, терет, задатак, а ипак обећава срећу.
Веспазијанова реч о Хомеру погодила га је. Он неће постати

244
Веспазијанов Хомер, а ни Титусов. Он ће певати о свом народу, о
великом рату свога народа.
Ако заиста буде горчине и разарања, онда ће горчина и то
разарање проговорити из њега, али он више не верује у горчину и
разарање, већ у радост и постојање, он ће лично посредовати за
мир између Рима и Јудеје, частан мир, мир разума и среће.
Победиће реч. Реч захтева да он сад пође у Јудеју. Гледао је
уснулу Дорион. Смешкала се, нежно је помиловао њену пут. Он ју
је волео, али је сада већ био далеко од ње.

Разговор у коме је Веспазијан саопштио Титусу своју одлуку

да му ставља у дужност завршавање војног похода, био је буран и
срдачан. Веспазијан стави сину руку на раме, разговарао је с њим
поверљиво, био је добар отац породице. Пуномоћја која му је дао
била су широка и протезала су се на цели Исток. Осим тога, за
Јудеју му је ставио на располагање четири легије уместо три, с
колико се он морао задовољити. Титус, пун захвалне радости,
говорио је сасвим отворено. Он заиста не тежи за: преурањеним
преузимањем престола. Није био похлепан на власт као онај
неваљалац, његово срце је било римско. Касније, после срећне
Веспазијанове старости, преузеће добро вођено и уређено
царство, на то може да рачуна, а он није био луд да се са оваквог
чврстог тла упути у мочвару. Веспазијан га је слушао са
задовољством, веровао му је. Погледао је свом сину у лице. Ово
лице, веома опаљено у јеврејском рату, било је још увек
привлачно за армију и народ. Чело није било лоше, брада кратка,
чврста и војничка, само образи нешто премекани. И понекад би у
очима овог младића избило нешто збуњујуће и лудачко што се
оцу никако није свиђало. И дечакова мати, Домицила, имала је
понекад овакве очи; а онда би починила којекакве идиотске,
хистеричне испаде, а по свој прилици то је и био разлог због којег
је витез Капела, од кога је Веспазијан преузео ову жену, хтео да је
се реши. Но, било како му драго, момак није био глуп, а са овим
малим јеврејским задатком он ће већ изићи на крај, утолико пре
што му Веспазијан додељује нарочито разборитог шефа
генералштаба, Тибера Александра. Триста му громова и Херакла!
Све би било добро, само кад би се овај момак хтео више држати
источњачких мушкараца уместо жена.
Обазриво, у овом поверљивом расположењу, Веспазијан је
опет навео разговор на стару, непријатну тему: Беренике.

245
 »Ја могу да разумем«, рече он пријатељски у разговору који
се водио међу мушкарцима, »да ова јеврејска дама у постељи
располаже извесним дражима које грчке и римске жене не
поседују«.
Титус подиже обрве, сада је заиста личио на дечака, хтео је
нешто да одговори, ова га је изјава погодила, али он ипак није
могао да призна своме оцу да још увек није спавао са Јеврејком;
овај би сручио читаву лавину спрдњи на њега. Титус, дакле,
стисну дугачка уста и заћута.
»Дозвољавам«, настављао је стари, »да су ови источњачки
људи добили од својих богова извесне способности које ми
немамо. Али, веруј ми, то нису неке важне способности«.
Ставио је младићу руку на раме, говорио му је срдачно.

246
 »Ето, видиш, богови Истока стари су и слаби. Невидљиви бог
тих Јевреја, на пример, иако је својим верницима дао добре књиге,
може, како су ми поуздано говорили, да се бори само на води.
Против египатског фараона није могао ништа друго већ једино да
сручи воду на њега, а одмах на почетку своје власти није могао да
изиђе друкчије с људима на крај, него да пошаље потоп на њих. На
копну је слаб. Наши богови, сине мој, млади су. Они не захтевају
толико устезања и двоумљења као источњачки; они су мање фини,
задовољавају се са неколико волова и свиња и одлучном мушком
речју. Саветујем ти, не упуштај се превише с тим Јеврејима.
Понекад је сасвим добро да се зна да на свету постоји још нешто
друго осим Форума и Палатина. Неће бити на одмет ако ти
понекад јеврејски пророци и јеврејске жене мало заголицају пут и
срце: али, веруј ми, сине мој, римски прописи војне службе и
политички приручник цара Аугустуса су ствари с којима ћеш се у
животу боље одржати него са свим светим списима Истока«.
Титус је то саслушао мирно. Много тога што је стари говорио
било је тачно. Али он је у мислима видео принцезу Беренике како
се пење уз степенице терасе, а пред њеним кораком расплинула се
у ветар сва римска државничка мудрост. Кад му је она рекла: дајте
ми времена, мој Титусе, док будемо у Јудеји и док осетим
јеврејско тле под ногама. Онда, тек онда ће ми бити јасно шта
смем учинити а шта не ‒ кад је то говорила својим дубоким,
узнемирујућим, помало промуклим гласом, томе се није могла
супротстављати никаква воља победника и цара. Може човек да
има власт над светом и моћ да пребаци легије с једног краја земље
на други: краљевство ове жене било је легитимније, краљевскије
од чврсте, трезвене власти. Његов је отац стар човек. Из њега је
говорио страх. Страх да Римљанин неће бити дорастао
искушењима Истока, његовој логици, његовом дубљем моралу.
Али Рим је савладао грчку мудрост и грчки дух. Он је сад довољно
снажан да без опасности може савладати и јеврејски дух и
јеврејску мудрост. Он, Титус, свакако се осећа довољно јаким да
обоје сједини: источну таму и дубину, и римски отворен, јасан,
господски начин.
Вест да ће Титус докрајчити јеврејски војни поход, а цар се у
догледно време вратити у Рим, узбудила је Александрију.
Белообувенима је лакнуло. Било им је мило што ће се ослободити
цара и свога строгог гувернера Тибера Александра, а била им је и
задовољштина што ће се најзад са четири легије предузети
озбиљне мере против дрске Јудеје. Стара хушкачка реч о Јеврејину
Апели опет оживе. Где год би се појављивали Јевреји викало се за
њима: Апела, Апела. А онда је потисну једна нова хушкачка реч,
краћа, оштрија, која се брзо прошири градом, целим светом.

247
Белообувени Кереас пронашао ју је, онај исти млади човек кога је
Јосиф некад оборио својим прибором за писање. Била су то
почетна слова реченице: Hierosolyma est perdita ‒ Јерусалим је
изгубљен. Одсад је, где год би се појавили Јевреји, одјекивало:
хеп, хеп. Хеп, хеп, викала су нарочито деца, па су ову реч повезали
с оном другом и кроз цели град урликало се, пиштало: хеп Апела,
хеп Апела, Апела хеп.
Јосиф се није обазирао на те гласове. Он, Беренике, Агрипа,
маршал Тибер Александар, по рођењу Јеврејин, представљали су
наду Јевреја, и опет, где год би се појавио, поздрављали су га
речима: Марин, Марин. Зрачио је поуздањем. Знао је Титуса. Било
је немогућно да маршал Титус, од чијег су оца потицали најлепши
посветни дарови храма, дозволи да тај храм пропадне. Биће то
сурова, кратка борба. Онда ће се Јерусалим предати, земља ће,
очишћена од Осветника Израела, поново процветати. Он је већ
видео себе као једног од првих људи, било римске покрајинске
управе, било јерусалимске владе.
Истина, задатак који лежи непосредно пред њим, тежак је. Он
хоће да буде честит посредник између Јевреја и Римљана. Обе
стране биће неповерљиве према њему. Ако Римљани претрпе
неуспех, свалиће кривицу на њега; ако Јеврејима буде ишло зло,
биће он за то крив.
»О, Јахве, подари ми више срца да схватим разноликост света
твог. О, Јахве, подари ми више гласа, да исповедим величину срца
твог«.
Он ће видети, он ће осетити, а овај рат, ова бесмисленост,
његове страхоте и његова величина, живеће у његовим књигама за
оне који ће касније доћи.
Зима у Египту била је при крају, бујање Нила је прошло. Кише
које су отежавале пролаз кроз мочварну земљу према Пелузијуму,
престале су, армија се могла пребацити из Никополиса уз Нил, да
би онда кренула старим пустињским путевима у Јудеју.
Вође александријских Јевреја кретале су се гордо као и увек,
достојанственог држања, мирних лица; али у себи су били
испуњени немиром. Сви су они имали учешћа у мобилизацији,
добре послове са опремањем и снабдевањем армије. А били су
пуни срџбе против бунтовника у Јудеји и одобравали из дна срца
што се Рим сада подигао да ове бунтовнике потпуно згази. Али
како је лако овај ударац могао погодити не само бунтовнике, већ и
град, или чак сам храм. Јерусалим је био најјача тврђава света,
бунтовници су били заслепљени до саморазарања, а ако један град
мора бити заузет силом, где онда престаје сила и ко може да
нареди сили да престане.

248
 Рим се према александријским Јеврејима односио исправно и
благонаклоно. Рат се водио против бунтовника покрајине Јудеје, а
не против Јевреја у царству. Али, ако је влада и правила ову
разлику, масе је нису правиле. Александрија је морала дати један
део свог гарнизона за ратни поход. Иако то нису показивали,
Јевреји су били пуни бриге пред једним погромом, сличном оном
пре четири године.
Трудили су се утолико више да цару и његовом сину покажу
своју приврженост. Иако су на то многи из општине мрко гледали,
велики мештар Теодор Бар Данијел приреди принцу Титусу
опроштајни банкет. Били су присутни цар, Беренике и шеф
Титусова штаба ‒ Тибер Александар. И Јосиф и Дорион били су
позвани. Изгледали су озбиљни, изразито бледи, веома прибрани,
и сви су их гледали.
Стотињак људи, Јевреја и Римљана, лежало је уз трпезу и
славило што ће следећи дан армија кренути, појачана. Сада је
бројала четири легије, али су стигле и пета, и десета, и дванаеста, и
петнаеста из Сирије и Египта, да би опколиле дрску јеврејску
престоницу и да би је заувек понизиле.
»Твоје опредељење, Римљанине, је да владаш светом,
чувајући покорне и савлађујући дрске«.
Тако је певао песник када је оснивач монархије састављао
царство, а Римљани и Јевреји су одлучили да обистине његову реч,
да је обистине мачем и писмом.
Банкет није трајао дуго. На кратак говор великог мештра
одговори Титус. Био је у свечаној униформи војсковође, никако
није изгледао дечачки, његове су очи биле тврде, хладне и бистре,
и сви су видели колико личе очевим. Говорио је о римском
војнику, о његовој дисциплини, о његовој благости, о његовој
строгости и традицији.
»Други су мислили дубље«, рекао је, »други су осећали
лепше: нама су богови дали да у правом тренутку чинимо право.
Грк има статуу, Јеврејин књигу, ми имамо наш логор. Он је чврст и
покретан, он настаје сваког дана изнова, он је мали град. Он је
заштита покорном који се повинује закону, а страх дрском који се
закону опире. Обећавам вам, оче мој, обећавам Риму и свету да ће
Рим бити у мом логору, стари Рим, окрутан где то мора да буде, а
благ где то сме да буде. То неће бити лак рат, али ће бити добар
рат, вођен ма римски начин«.
Нису то биле само речи које је изговарао млади генерал, били
су то смисао и суштина његова рода, била је то мужевност која је
из њега проговорила, мужевност која је становнике оног малог
насеља на узвисинама Тибра учинила господарима Лацијума,
Италије, земљине кугле.

249
 Цар је слушао свога сина задовољно и одобравајући;
крадомице, механички трљао је костобољну ногу. Не, Јеврејка
сигурно неће обрлатити његовог младића. Гледао је подсмешљиво
и благо Беренику. Она је слушала, скупљена и тмурна, смела лица
загњуреног у руку, непомична. Била је тужна. Овај човек ју је
потпуно заборавио, избрисао из последњег кутка свога срца. Он је
само и једино војник, он је научио да говори, да јуриша, да убија,
да гази. Биће тешко задржати његову руку када је једанпут буде
подигао.
Било је врло тихо у блиставој дворани док је принц говорио.
Сликар Фабул био је такође овде. Портрет принцезе Беренике био
је готов и био је велика потврда његове сликарске вредности, јер је
слика, рекао је принц, толико жива да ће га увек узнемиравати када
буде у његовој близини, а он мора сада да води рат и не треба му
овакав немир. Сликар Фабул је остарео, његова глава је била још
строжа, његово тело мање тешко. Зурио је преда се, без погледа,
како је то већ имао обичај, али ова беспогледност била је обмана.
Човек који је тих недеља остарео видео је врло добро. Видео је
оних стотинак лица, Римљане, господу, који су кренули да казне
непокорне робове, и Јевреје, видео је кажњене који су својим
господарима лизали руку. Сликар Фабул био је шкрт на речима,
реч му није била погодна, али је био уметник, схватао је без речи
шта се иза ових лица збива, ма колико она била затворена. Он је
видео маршала Тибера Александра, који је седео тамо хладан и
отмен, он је у пуној мери постигао оно за чим је он, Фабул, целог
свог живота узалуд тежио, видео је да овај тврди, паметни и моћни
човек није био срећан. Не, свакако ниједан од свих ових Јевреја
није био срећан, ни краљ Агрипа, а ни Клаудијус Регин, а ни
велики мештар. Срећни и сагласни са својом судбином били су
само Римљани. Они нису били темељни, мудрост и лепота за њих
нису представљали проблем. Њихов је пут био прав и једноставан.
Био је то тежак и врло дуг пут, али они су имали чврста тела и
храбра срца: ишли су својим путем до краја. Јевреји и Египћани и
Грци су овде, у овом трему, поступали добро што су их славили
као господаре.
Видео је и лице човека коме је побегла његова кћи, оног
бедника, оног пса, онај отпадак, коме се она бацила о врат. Али,
гле, то није било лице бедника, то је било лице борбеног човека
који се дуго одупирао моћи, који је схватио где је моћ који се
повинује, који признаје моћ, али уз хиљаду лукавих ограничења,
борац који се ипак није предао. Сликар Фабул се није разумео
ништа у књижевност, он није хтео ништа да зна о њој, он ју је
мрзео, био је пун огорчења што Рим уважава књижевнике, али не и
уметнике. Али сликар Фабул је умео да чита с лица. Он је видео
250
како Јосиф слуша док Титус говори, и знао је, овај човек, суложник
његове кћерке, бедник, пас, сада ће поћи и пратиће Титуса и
посматраће како његов град пропада, и он ће то описати. Он све то
види на лицу тог човека. И затим, пошто је Титус завршио, он
прилази Јосифу, помало оклевајући, не тако одлучно и
достојанствено као иначе. Дорион га гледа заплашена, шта ли ће се
сад догодити. Али ништа се не догађа. Сликар Фабул је говорио
Јосифу, а његов глас није био сасвим сигуран као иначе:
»Желим вам срећу, Флавијусе Јозефусе, на књизи о рату коју
треба да напишете«.

Сутрадан, у Никополису, Јосиф се попео на дугачки брод који

је требало да га понесе уз Нил. Кеј је био пун војника, сандука,
кофера, пртљага. Само мало цивила је припуштено, јер је
растанак, по наређењу команде војске, већ обављен у
Александрији. Само један није хтео да одустане да испрати Јосифа
до Никополиса: био је то Клаудијус Регин.
»Отворите срце и очи широм, млади човече«, говорио је када
је Јосиф улазио на брод, »како би ваша књига испала како ваља.
Сто педесет хиљада сестерција нечувен су предујам«.
Титус, непосредно, пре него што је ступио на брод, изда
наређење да се опет поставе страже које су ватреним сигналима
требало да јаве Риму пад Јерусалима, а које је Веспазијан повукао.

251
 Пети део
ЈЕРУСАЛИМ

Од 1. нисана појављивали су се на путевима Јудеје поклоници

који су ишли према Јерусалиму да на Јахвеовом олтару закољу
пасхално јагње и да се причесте у светом граду. Био је грађански
рат, путеви су били пуни разбојника и војника, али Несхватљиви
нису хтели да одустану од пасхалног ходочашћа. Долазили су, сви
мушкарци преко тринаест година, појединачно и у великим
поворкама. Већина их је долазила пешице, са путничким штапом,
мехом за воду и рожнатим причувиштем за успутну храну о
рамену. Неки су долазили на магарцима, неки на коњима, неки на
камилама, а богати људи на колима или у носиљкама. Веома
богати водили су са собом жену и децу.
Долазили су из Вавилона, великим, широким Царским путем.
Долазили су и многим рђавим пољским путевима с југа. Силазили
су на три добра војна римска пута. Шкргућући зубима пролазили
су поред стубова бога Меркура који су били постављени дуж
путева, с негодовањем плаћали високе путарине и мостарине. Али
одмах затим разведрили би се и пошли весела лица даље, како је то
прописивао закон. С вечери би се умили, прали ноге, помазали се,
изговарали благослов, радовали се што ће видети храм и свети
град, што ће јести пасхално јагње, безгрешно, мушко,
једногодишње.
Иза поклоника, међутим, долазили су Римљани. Четири легије
у пуном ратном саставу, уз то и јединице вазала, укупно око сто
хиљада људи. Двадесет трећег априла, 10. нисана по јеврејском
рачуну, кренули су из Цезареје, 25-ог су се утаборили у
Габатсаулу, најближем већем месту пре Јерусалима.
Војници су, корачајући у редовима по шест, заузимали целу
ширину пута, потискивали су поклонике на пољске путељке.
Иначе их нису дирали. Шчепали би само оног који би носио
бунтовничку траку са натписом Макаби. Поклонике је хватала језа
када би видели како огромна змија легија пузи према граду.
Понеко би можда и оклевао за тренутак, да би затим, не окрећући
се, убрзао свој корак. Несхватљиви, одвраћајући поглед и
зазирући, ишли су напред, напослетку то је већ личило на бекство.
А када су 14. нисана, дан пред светковину, на дан причешћа,
последњи поклоници стигли у град, тада су се затвориле капије;
јер су се иза њих на висинама већ појављивале претходнице
Римљана.

252
 Одувек је, као једно од десет чуда којим је Јахве одликовао
свој народ, важило да поклоницима за време Пасхе простор
Јерусалима није постајао претесан. Ове године, притешњени
међу зидинама, одсечени од околних села која су иначе могла да
пруже конак, град је врио од људи. Али поклоницима није
сметала тескоба. Испунили су огромне тремове и дворишта
храма, дивили се красотама Јерусалима. Донели су новац са
собом, гурали се по продавницама, чешали се пријатељски један
о другога, услужно уступали један другоме места, ценкали се
расположено са продавцима, доносили својим познаницима
поклоне. Овога месеца нисана Јахве је спасио Јевреје из руку
Египћана. Римљане који су надирали гледали су с чуђењем и
радознало, али без страха. Осећали су свето тле под ногама.
Били су забринути, били су срећни.

Титус и његова пратња застали су на брежуљку Леп поглед.

Пред њиховим ногама лежао је град сунцем обасјан, просечен
дубоким кланцима улица.
Принц, угледавши сада први пут овај чувени, непокорни
Јерусалим, уживао је у лепоти града. Гледао је према белом,
дрском граду који је лежао на брежуљцима. Широко и празно
пружао се пространи предео иза њега, многобројни голи врхови,
обронци с кедровима и пинијама, долине са својим огранцима,
терасама маслињака, виноградима, са Мртвим морем које је
блистало из даљине; а град пред њима превирао је од људи,
остављајући једва простор за дубоке уличне кланце,
испуњавајући сваку стопу кућама. И као што тихи предео утиче
у узаврели град, тако опет узаврели град утиче у онај бели и
златни простор тамо преко, у четвороугао храма који, ма колико
да је силан, плови бескрајно нежно и чисто у ваздуху. Највише
тачке Јерусалима, утврђење Антонија и кров самога храма,
налазе се много дубље од тла на коме Титус сада стоји, а ипак је
изгледало као да су он и његов коњ прилепљени за земљу, док
град и храм лако и недостижно лебде у ваздуху.
Принц види лепоту града. Истовремено, очима војника, види
његову неприступачност. Са три стране кланци. Опасан огромним
зидом. А кад се овај заузме, предграђе има други зид, горњи град
трећи, а храм на свом високом, стрмом брежуљку, има опет две
тврђаве за себе. Само са севера, ту где он сад стоји, терен се
спушта без дубоких усека према граду и храму. Али ту су зидине и
утврђења најчвршћи. Непобедиво, дрско, све то гледа горе према
њему. Испуњава га све необузданија жеља да разори оне широке,
пркосне палате, да кроз дебеле зидине гвожђем и огњем пробије
себи пут у утробу овог кочоперног града.

253
 Принц се тргну, лако, нелагодно. Осећао је на себи поглед
Тибера Александра. Титус зна да је маршал први војник епохе,
најбољи ослонац флавијског дома. Он се диви овом човеку;
његово смело лице, његов гипки ход, подсећају га на Беренику.
Али он се осећа као дечак у његовом присуству, тишти га учтива
надмоћност маршала.
Упркос својим годинама, Тибер Александар седи усправно на
свом арапском вранцу. Дугачка лица с оштрим носем, он
непомично гледа доле на град. Како су улице кривудаве. Просто је
лудост како се људи за време поклоничких свечаности тискају у
граду, збијени као усољене рибе. Он је дуго година био гувернер у
Јерусалиму, познаје прилике. Како ће моћи ове стотине хиљада
људи да се хране дуже време? Верују ли вође, господа Симон Бар
Гиора и Јохан из Гишале да ће га се ускоро решити? Хоће ли са
својих двадесет четири хиљаде да отерају његових стотину
хиљада? Он мисли на своју артиљерију, на овнове за пробијање
зидина, на Десету легију, на Чврстог Јулијуса пре свега, ту
изванредну, модерну ударну машину. Искусни војник посматрао
је град скоро сажаљивим погледом.
Још увек се међу собом гложе, ови њему неразумљиви људи.
Мрзе се међусобно још јаче него што мрзе Римљане. За време свог
бесмисленог грађанског рата спалили су своје огромне залихе
жита, Јохан је против Симона чак у стубишту храма поставио
артилерију. Тихо, помало уморно, поздрављајући и присно
маршалов поглед клизи дуж четвороугла храма. Његов отац лично
даровао је металне окове за оних девет унутрашњих двери, злато,
сребро, коринтску бронзу. Њихова вредност износила је колико и
порез одређен целој једној покрајини. Упркос томе, баш тај исти
отац, велики мештар Јевреја у Александрији дозволио је да он,
Тибер Александар, још као дечак иступи из јеврејства. Он је свом
мудром оцу захвалан за то. Злочиначка је глупост искључити се из
мудрог подручја грчке културе.
Са подругљивим осмехом посматрао је принчевог секретара и
тумача који је помућеног лица гледао доле на град. Овај Јозефус
хоће обоје у исти мах, и јеврејство и јединство. То не иде, драги
мој. Јерусалим и Рим, Исаија и Епикур, то се не може имати.
Требало је, према томе, да се одлучи за једно или за друго.
Краљ Агрипа поред њега задржава уобичајен, учтив осмех на
лепом, мало пунијем лицу. Он би овде радије био као поклоник,
него на челу пет хиљада коњаника. Четири године није видео град,
откад га је тај глупи народ истерао после његовог великог
помирљивог говора. А сада тај страствени градитељ, с великом
љубављу и дубоким жаљењем посматра Јерусалим како се бео и
пун вреве пружа уз своје брежуљке. Он сам је овде много тога
254
саградио. Када је после завршетка грађевине оних осамнаест
хиљада радника који су радили на подизању храма остало без
хлеба, дао је да цео град поново поплочају. Сада су Макабејци
један део тих грађевинских радника насилно узели у војску. Једног
од њих, неког Фанијаса, поставили су, ругајући се аристократама,
чак и за врховног свештеника. И како су само упропастили његове
куће, Иродову палату, стару Макабејску палату. Тешко је бити
миран гледајући све то.
Унаоколо послују војници. Ћутање господе, која стоје
непомично на лаком поветарцу на вису, нарушава одјекивање
ашова и секира. Они граде свој логор, поравнавају земљиште за
опсаду, попуњавају, односе. Околина Јерусалима јединствен је
врт. Они обарају маслине, воћке, секу лозу. Они руше виле на
Маслиновој гори, магацине браће Ханан. Они сравњују све са
земљом. »Solo adaequare« ‒ сравнити са земљом, основно је
правило. То се мора учинити на почетку сваке опсаде, то је
правило, које се сваком шегрту ратне вештине утувљује као прво.
Јеврејски краљ седи на свом коњу, држи се лако и немарно, његово
лице изгледа мало уморно, тихо као и увек. Сада има четрдесет и
две године. Он је увек пристајао уз овај свет, иако је пун глупости
и варварства. Данас му то пада тешко.
Јосиф је једини који не може да укроти израз лица. Тако је
некад из Јотапата посматрао како легије затварају свој убитачни
обруч. Он зна, отпор је безизгледан. Његов мозак припада онима у
чијој је средини. Али његово срце је код других, стаје га напора да
поднесе јеку секира, чекића, ашова, којима војници пустоше
блиставу околину града.
Из храмске четврти рикну стравична. тутњава. Коњи се
узнемирише.
»Шта је то?« упита принц.
»Магрефа, стогласна труба«, објасни Јосиф. »Чује се све до
Јерихона«.
»Ваш бог Јахве има силовит глас«, призна Титус.
Онда, најзад, прекиде дуго, тескобно ћутање.
»Шта мислите, господо«, а његов глас одјекну, била је то више
команда него питање, »колико ће нам бити потребно?
Претпостављам ако све иде добро, три седмице, ако пође зло, два
месеца. У сваком случају хтео бих да за светковину Октобарског
коња будем опет натраг у Риму«.

Досад су биле три војсковође који су се као диктатори

Јерусалима борили један против другог. Симон Бар Гиора владао
је Горњим градом, Јохан из Гишале Доњим и спољним јужним
квартом храма, доктор Елеазар Бен Симон унутрашњошћу овог

255
кварта, самим храмом и тврђавом Антонија. А када су уочи дана
Пасхе поклоници у гомилама хрлили према храму да би Јахвеу
заклали јагње, Елеазар се не усуди да им забрани улазак у
унутрашња дворишта. Јохан из Гишале, међутим, помеша међу
поклонике многе своје војнике. Ови у унутрашњости кварта
храма, пред огромним олтаром жртава паљеница одбацише
поклоничке хаљине држећи у рукама оружје, побише Елеазарове
официре, а њега самог заробише. Јохан из Гишале, пошто је на
овакав начин запосео цео кварт храма, предложи Симону Бар
Гиори да се одсад заједнички боре против непријатеља пред
зидинама. Позвао га је да с њим у његовом главном стану, палати
књегиње Грапте, поједу пасхално јагње. Симон прихвати.
Предвече, дакле, стајао је Јохан, ситан, лукав и расположен
унутар отворених крила капије куће књегиње Грапте, и чекао на
свог доскорашњег непријатеља и новог друга у борби. Симон,
пролазећи поред Јоханових стража које му указаше почаст, попе се
уз степенице. Он и његови пратиоци били су наоружани. За
тренутак то је озловољило Јохана, он сам био је без оружја, али
одмах затим се савлада. С пуно поштовања, како је то захтевао
обичај, пође три корака унатраг, поклони се дубоко и рече:
»Хвала вам срдачно, мој Симоне, што сте дошли«.
Пошли су даље. Кућа кнегиње Грапте, трансјорданске
принцезе, некад сва у раскоши, била је сада запуштена, права
касарна. Симон Бар Гиора је мерио свог пратиоца уским смеђим
очима. Овај човек Јохан учинио му је много зла, заробио му је
жену да би од њега исцедио неке уступке, беснели су један против
другог као дивље звери, победио га је. Упркос томе, осећа
поштовање пред његовом лукавошћу. Можда Јахве овом Јохану
неће опростити што је пред његовим олтаром, који је био од
необрађеног камена јер га гвожђе није смело додирнути, из
поклоничких хаљина извукао скривене мачеве, али то је било
смело, лукаво, храбро. Увређено, а ипак пун поштовања, корачао
је поред Јохана.
Пекли су јагње непосредно на ватри, како то наређује закон,
целу животињу, стављајући споља ногице и унутрашње делове.
Изговарали су молитве, прописане приче о сеоби из Египта, јели
су јагње похлепно, јели су усто по пропису хлеб од квасца и пили
пелин, као сећање на горке дане у земљи египатској. У ствари, све
оне недаће којима је Јахве кажњавао Египат биле су помало
смешне у поређењу са недаћама које су их саме снашле, а армија
Римљана била је свакако страшнија од египатске. Сада су јели
заједно, у једној просторији, ипак измирени. И вино је било добро,
било је то вино из Ешкола, оно је загревало подивљала срца.
256
Симон Бар Гиора седео је, додуше, озбиљна лица, али остали су
били раздрагани.
После вечере су се примакли једни другима, попили заједно
последњи од четири прописана пехара вина. Онда су обе вође
отпустили жене и своје људе и остали сами.
»Хоћете ли један део ваших топова препустити мени и мојим
људима?« поче после неког времена Симон Бар Гиора озбиљан
разговор, подозрив, више захтевајући него молећи.
Јохан га погледа. Обојица су били смршали, били су
запуштени, озлојеђени од силних тегоба, мука и разочарања. Како
може неко бити тако млад а тако мрзовољан? ‒ помислио је Јохан.
Нема још ни три године како је око тог човека све блистало, као
око самог храма.
»Можете да добијете све моје топове«, рече отворено, скоро
нежно. »Ја нећу да се борим против Симона Бар Гиоре, ја хоћу да
се борим против Римљана«.
»Хвала вам«, рече Симон и сад се у његовим стиснутим,
смеђим очима назирало нешто од његовог старог, дивљег
поуздања.
»Ово је добро вече Пасхе, на коме је Јахве отворио ваш ум
према мени. Ми ћемо одржати Јерусалим, а Римљани ће бити
уништени«.
Седео је витак и усправан пред широким Јоханом, и видело се
да је био врло млад.
Тешка сељачка рука Јохана из Гишале поигравала се великим
винским пехаром. Био је празан, а више од четири пехара није се
смело попити.
»Ми нећемо одржати Јерусалим, брате мој, Симоне«, рече.
»Ми ћемо, а не Римљани бити уништени. Али је добро што има
људи с таквом вером као ви«.
И он погледа на њега пријатељски и срдачно.
»Ја знам«, рече страствено Симон, »да ће нам Јахве подарити
победу. А и ви у то верујете, Јохане. Зашто бисте иначе започели
овај рат?«
Јохан погледа замишљено на војнички појас са словима
Макаби.
»Нећу да се препирем с вама, брате мој, Симоне«, рече
попустљиво, »зашто моја вера у Јерусалиму није тако чврста као у
Галилеји«.
Симон се савлада.
»Не говорите о крви и огњу«, рече, »који су били међу нама.
Кривица није била до вас, а ни ја нисам био за то крив. Криви су
били аристократе и доктори.

257
 »Но«, гурну га Јохан поверљиво, »њима сте се зато добро
осветили. Скакали су као сиријски играчи на жици, господа
доктори у својим дугим одеждама. Стари првосвештеник Анан,
који се у Великом савету правио важан као да је гневни Бог Јахве
лично, тада је лежао мртав, блед и прљав. Тај вас неће други пут
избацити из Каменог трема«.
»Но«, рече Симон, а сад и преко његова избраздана лица пређе
мали осмех, »ни ви, Јохане, нисте баш били најпитомији. Како сте
ликвидирали последње аристократске свештеничке синове и како
сте онда грађевинског радника Фанијаса коцком изабрали за
врховног свештеника, и како сте тог глупог и трапавог момка
натерали да изврши све церемоније и сав онај тричави посао,
мислим да се ни то не би баш могло навести као пример побожног
држања«.
Јохан се насмеши.
»Не говорите ми ништа против мог врховног свештеника
Фанијаса, брате мој Симоне«, рече. »Он је помало незграпан,
признајем, али је добар човек и радник је, а не аристократа. Он
припада нама. И, најзад, коцка је одлучила«.
»А нисте ли ви при бацању коцке мало припомогли?« упита
Симон.
»Из исте смо земље«, насмеја се Јохан. »Твоја Гераса и моја
Гишала не леже далеко једна од друге. Ходи, брате мој, Симоне,
земљаче мој, пољуби ме«.
Симон је оклевао један тренутак. Онда рашири руке и они се
пољубише.
А онда, поноћ се већ приближавала, обишли су заједно зидине
и страже. Често су се спотицали о уснуле поклонике јер у кућама
није било довољно простора, па су у свим капијама, на свим
улицама лежали поклоници, неки под примитивним шаторима,
често само увијени у своје огртаче. Ноћ је била свежа, ваздух
засићен смрадом људи, дима, дрва, печена меса. Свуд унаоколо
трагови грађанског рата, око зидина је стајао непријатељ,
јерусалимске улице нису биле удобна постеља. Али поклоници су
спавали добро. Ово је била ноћ заштите, и као некад у Египту, тако
ће сад Јахве бацити Римљане у море све до последњег. Симон и
Јохан трудили су се да утишају своје кораке, а понекад су и
увелико заобилазили неког уснулог.
Били су стручњачки радознали, један на одбрамбене мере
другога. Наилазили су свуда на добар запт и ред, страже су биле у
сталној вези.
Примицало се јутро. С оне стране зидина одјекивали су
сигнали Римљана. Али онда је из храма одјекнула страшна
тутњава, која је отварала врата према Светилишту, то је био
258
силовити звук трубе магрефе, који је објављивао почетак службе у
храму, и он заглуши сигнале Римљана.
Легије су правиле шанчеве, са зидина су пуцали на њих, они
су одговарали на пуцњаву. Равномерно, када би дозујала тешка
зрна Римљана, одјекивао би узвик стража: »Стиже тане«, и
војници би се склањали у заклон, смејући се.
Симон и Јохан посматрали су са куле Псефинус започету
борбу.
»Биће добар дан, брате мој Симоне«, рече Јохан.
Бела танад Римљана стизала су зујећи, већ издалека су била
видљива. »Тане стиже«, чули су се узвици, а војници су се смејали
и бацали се на земљу. Али онда су почела да стижу танад која нису
више била видљива, њих су Римљани обојили. Збрисали су групу
бранилаца са зидина и сад се нико више није смејао.

Једанаестог маја пође своме оцу Нахуму у Нови град дувач

стакла Алексас из своје куће у улици справљача масти, у којој је
становао и где су му се налазиле пословне просторије. Ноћас су
Римљани, упркос отпору, привели овнове све до зидина. Кроз цео
Нови град одзвањали су тупи ударци Чврстог Јулијуса, њиховог
највећег овна. Сада мора Алексасу поћи за руком да наговори оца
на бекство из угроженог Новог града, к њему, у Горњи град,
заједно са његовим људима и највреднијом имовином.
Нахум Бен Нахум шћућурио се скрштених ногу на јастуку у
унутрашњости своје радње, под великим стакленим гроздом. У
радњи су се налазили купци, ценкали су се око неког позлаћеног
уметничког предмета од стакла, био је то женски накит за главу.
По страни, не обазирући се на ценкање, мрмљао је доктор Нитај,
непрестано се клањајући, вечиту монотону песму својих догми.
Нахум Бен Нахум ниједном речи није наваљивао на купце. Најзад
одоше, неодлучни.
Нахум се обрати своме сину:
»Вратиће се они, посао ће се обавити. Најкасније за недељу
дана лежаће у архиви купопродајни уговор снабдевен печатима«.
Нахумова четвртаста брада била је негована, његови образи
свежи као и увек, његове речи пуне самопоуздања. Али Алексас
примети врло добро прикривени страх. Ако се отац и правио као
да се дневни посао одвија и даље као досад, сада, при звуку
удараца Чврстог Јулијуса, морао је и он увидети да су му кућа и
фабрика угрожени. За неколико недеља, по свој прилици већ за
неколико дана, овде где они сад седе и мирно разговарају, биће
Римљани. Отац мора то да увиди и да се пресели горе, к њему. Па
доста је поћи само неколико корака, тамо на зид, па да се види како
машине Римљана раде. Нахум Бен Нахум за то време настави

259
одобровољено своје оптимистичко брбљање. Зар не би била
глупост и управо злочин да је, попуштајући наваљивању сина, пре
Пасхе побегао из града? Још никад није била оваква сезона. Зар
није благослов што поклоници, засада, не могу из града? Не
преостаје им ништа друго већ да поваздан шврљају по радњама и
по чаршији. Срећа је што се није дао завести причањима свога
сина. Алексас пусти оца да говори. А онда, тихо и устрајно,
настави да га убеђује:
»Сада чак у тврђави Фазаел признају да не могу одржати
спољни зид. У улицама ковача и трговаца одела већ су затворене
многе радње. Сви су прешли у Горњи град. Уразуми се, дај да се
пећ угаси, пресели се к мени«.
У то им приђе дечак Ефраим. Ражести се на брата: »Ми
држимо Нови град«, пламтео је. »Требало би те пријавити у
тврђаву Фазаел. Још си гори од Жутоликог«.
Жутолики је био неки пророк који се још и сада ругао
Макабејцима и саветовао преговоре и потчињавање. Алексас се
насмеши својим кобним смешком.
»Желео бих«, рече, »да имам снагу и реч Жутоликог«.
Климајући дубоко главом Нахум Бен Нахум помилова црну косу
свог најмлађег сина. Но, у исти мах, у своме срцу процени речи
свог најстаријег мудрог сина. Ударци Чврстог Јулијуса одјекивали
су заиста застрашујуће равномерно. Било је тачно да су многи
становници Новог града побегли у сигурни Горњи град. Нахум је
то видео сопственим очима, а чим су Осветници Израела, садашњи
господари града, то дозвољавали, значило је нешто. Јер Осветници
Израела били су врло строги. Престроги, сматрао је дувач стакла
Нахум Бен Нахум. Али то није говорио гласно. Макабејци су
имали изоштрен слух, а Нахум Бен Нахум често је морао да гледа
како су неки његови познаници, поштовани грађани, због тога што
су дали неке непромишљене изјаве, били ухваћени и одведени у
тврђаву Фазаел или чак одведени до зида на погубљење.
Нахум се обрати доктору Нитају:
»Мој син Алексас саветује да се преселимо к њему у Горњи
град. Мој син Ефраим изјављује да ће се Нови град одржати. Шта
да чинимо, докторе мој и господине?«
Сувоњави доктор Нитај упери своје ситне ужагрене очи у
њега.
»Цео свет је мрежа и замка«, рече, »само у храму је
сигурност«.

260
 Тога дана дувач стакла Нахум није се одлучио. Али следећег
дана обуче своју стару, четвртасту радну одећу коју није носио
много година јер се ограничио на то да преговара с купцима. Али
сад извуче стару радну одећу, обуче је и седе поред пећи. Његови
синови и радници стајали су око њега. На старински начин, који је
његов син Алексас већ одавно укинуо у радионици, лопатом узе из
пећи житку масу растопљеног белус-песка, одштину клештима
комад за уобличавање и направи руком леп, округли пехар. Онда
нареди да се угаси велика, јајолика пећ која је досад толике године
непрекидно горела. Гледао је како се гаси и изговори молитву која
се изговара приликом вести о смртном случају: »Слава теби, Јахве,
праведни судијо«. Затим он пође са женом, синовима,
помоћницима, робовима, коњима, магарцима и целом својом
имовином у Горњи град, у кућу свога сина Алексаса.
»Ко се излаже опасности«, рече, »погинуће у њој. Ко предуго
чека, од њега Јахве повлачи руку. Ако нам даш места док Римљани
не оду, становаћемо у твојој кући«.
Очи дувача Алексаса изгубишо свој замагљени, забринути
израз. После низа година први пут изгледао је свеж, личио је на
свога оца. С пуно поштовања начини три корака натраг, подиже
руку к челу, рече, клањајући се дубоко:
»Савети мога оца моје су одлуке. Моја ниска кућа је срећна
ако мој отац ступи у њу«.
Три дана после тога Римљани су заузели спољни зид.
Опљачкали су Нови град, разорили радње и радионице кројача
хаљина, ковача, гвожђара, лончара, фабрику дувача стакла
Нахума. Сравнили су целу четврт са земљом да би приближили
насипе и машине другом зиду.
Дувач стакла Нахум Бен Нахум поглади густу, четвртасту,
црну браду, у којој је сад било неколико седих, поче да врти
главом и рече:
»Кад Римљани оду, саградићемо већу пећ«. Али када би остао
сам, онда би му се замаглиле његове лепе очи, изгледао је снужден
и веома је личио на свога сина Алексаса. »Ех«, размишљао је.
»Нахумова фабрика стакла била је најбоља у Израелу већ сто
година. Да се не би опрљила од ужарене масе доктори су ми
дозволили да поткрешем браду коју ми је Јахве дао тако дугачку и
лепу. Доктор Нитај је живео од Нахумове фабрике стакла. А где је
Нахумова фабрика стакла сада? Можда су Макабејци храбри и
богобојажљиви људи. Али не може бити благослова Јахвеовог у
подухвату при којем пропада Нахумова фабрика стакла. Требало
је преговарати. Мој син Алексас је то стално говорио. Требало би
још преговарати. Али то се, нажапост, не сме рећи гласно, иначе
човека одведу у тврђаву Фазаел.
261
 У то време цене животним намирницама у граду Јерусалиму
већ су врло високо порасле. Алексас је, упркос томе, куповао све
што је од животних намирница могао да пронађе. Његов отац
Нахум вртео је главом. Његов брат Ефраим нападао га је
силовитим речима због његовог злослутништва. Али Алексас је и
даље куповао све што је могао. Један део тих залиха сакрио је и
закопао.
Тридесетог маја заузели су Римљани на јуриш други зид.
Морали су да плате ову победу великим губицима у људству и
материјалу; јер Симон Бар Гиора жилаво је и спретно бранио зид.
Читаву једну седмицу Римљани су дан и ноћ морали стајати под
оружјем.
Титус одобри исцрпљеним људима одмор. За то време нареди
исплату плата, уз то приреди параду и свечану предају почасног
ордења заслужним официрима и војницима.
Од свога одласка из Цезареје ускратио је себи да види
Беренику. Чак ни њену лепу слику мајстора Фабула није поставио
у свом шатору јер се плашио да би га већ само присуство њене
слике могло одвући од његових војничких задатака. Сада је и себи
дозволио разоноду и одмор и замолио ју је преко хитног курира да
га посети.
Али када јој је јахао у сусрет, знао је да је погрешио. Само када
је био далеко од ове жене осећао се сигурним. Чим би она била
овде, мисли су му се расплињавале. Њено лице, њен мирис, њен
корак, лака промуклост њеног гласа лишавали би га његове
хладнокрвности.
А онда, 3. јуна, присуствовао је паради с принцезом Беренике.
Изван домашаја њихових зрна, али ипак наочиглед опкољених,
кретале су се трупе. Легије су пролазиле у редовима од по шест
људи, у пуној ратној опреми, исуканих мачева. Коњаници су
водили своје окићене коње за узде. Ратна знамења су се преливала
на сунцу, надалеко је блистало сребро и злато. Опседнути су
присуствовали овом призору стојећи на зидинама Јерусалима. Цео
северни зид, кровови колонада и самог храма били су начичкани
људима који су лежали на блештећем сунцу посматрајући моћ и
сјај непријатеља.
После дефилеа Титус подели почасно ордење. С тим
заставицама, копљима, златним и сребрним ланцима силно се
шкртарило. Међу оних сто хиљада људи опсадних трупа, није их
било ни стотинак којима су биле додељене. Један међу њима падао
је у очи, био је то нижи официр, капетан Педан, центурион првог
манипела прве кохорте Пете легије, здепаст човек од око педесет
година, оголела, црвена лица, плав и просед. Над његовим дрским
носем широких ноздрва стајали су једно жмиркаво плаво и једно

262
мртво вештачко око. Капетан Педан носио је венац од траве, готово
највеће одликовање које је један војник могао стећи. Њега не
додељује војсковођа, већ армија, и то само људима чија је
промишљеност и храброст спасла целу војску од опасности. Овај
венац од трава са неке јерменске висоравни исплетен је капетану
Педану у крају где је под маршалом Корбулом у борби извукао
лукавошћу и хладнокрвношћу свој армијски корпус од
опкољавања надмоћнијих партских снага. Капетан Педан је са
својом дрскошћу, својом лудом храброшћу, својим простачким и
оштрим језиком био љубимац армије.
Почасни ланац који му је Титус сад предао није био нека
велика ствар. Први центурион Пете легије изговарао је овлаш
прописане речи захвалности. А онда, својим крештавим, надалеко
чујним гласом, додаде:
»Једно питање, војсковођо. Имате ли и ви већ ушију? Ако овде
ускоро не свршимо, добићете их сигурно. Ако хоћете да учините
капетану Педану по вољи, онда узмите натраг тај ланац и
дозволите му да први баци запаљену бакљу у ону проклету рупу у
којој се ови погани Јевреји клањају своме богу«.
Принц осети како је Беренике напето очекивала његов
одговор. Помало усиљено рече:
»Шта ћемо учинити с храмом, то зависи од цара, мога оца.
Уосталом, нико се неће радовати више од мене ако вам будем
могао подарити још једно одликовање«. Било му је криво што му
је пао на памет тако бедан одговор.
И Јосиф је добио одликовање, плочицу која се носила преко
оклопа на грудима.
»Примите, Флавијусе Јозефусе«, рече Титус, »захвалност
војсковође и армије«.
С двоструким осећаињима зурио је Јосиф у сребрну плакету
коју му је принц пружио. Представљала је главу медузе. Свакако је
Титус веровао да ће га учинити срећним ако међу мали број
одликованих прими и њега, Јеврејина. Али се толико мало трудио
да га разуме па је за његово одликовање одабрао баш Медузину
главу, незнабожачки симбол. Између Јевреја и Римљана није био
могућан споразум. Принц који му је био наклоњен, сигурно није
ни помишљао на то да је оваква плоча за Јеврејина више увреда
него ли одликовање. Јосиф је био пун туге и јада. Али он се
савлада.
»Ја сам тај«, одговорио је понизно уобичајеном формулом,
»који треба да се захвали војсковођи и армији. Покушаћу да се
покажем достојним овог одликовања«.

263
 Висока, непомична, смелог израза, стајала је Беренике. На
зидинама, глава до главе, стајали су Јевреји, немо посматрајући
призор у блештавом сунцу.
Принца је обузимала све већа зловоља. Шта је, у ствари, хтео с
том парадом? Беренике је знала исто тако добро као и он шта
вреди римска армија. Да јој је прикаже на тако извештачен начин,
представљало је недостатак такта, било је то варварски. А Јевреји
су седели тамо на својим зидинама, на крововима, и оне збијене
хиљаде гледале су, ћутале. Да су бар викали, ругали се. Њихово
ћутање представљало је дубље одбијање. Ни Беренике за све време
дефилеа није проговорила ни речи. Ово јеврејско ћутање
збуњивало је Титуса.
Усред ове сметености и зловоље сину му једна мисао.
Подузеће једну нову, озбиљну акцију посредовања. Као увод у
овакву једну акцију његова парада би добила смисао и оправдање.
Господар ове армије може себи дозволити да позове противника
на преговоре а да се то не протумачи као знак слабости.
Истина, ова одлука му не паде лако. Иако његов отац мисли да
се не ради о неком правом рату, он и његова армија предвиђали су
као награду и завршетак својих напора тријумф у Риму, блештав и
пун части. Али ако се овај подухват заврши споразумом, неће бити
тријумфа. Упркос свему: он овде не стоји само ради себе. Рим води
далекосежну политику. Предложиће споразум.
Доносећи ову одлуку Титусово се лице разведри. Сад је
његова парада наједанпут добила свој смисао, а и присуство ове
жене сада има смисла. Принчев поглед и глас постадоше дечачки
поуздани, он је уживао у својим војницима, уживао у Береники.

До састанка Римљана са Јеврејима дошло је у близиини куле

Псефинус, на домаку јеврејског оружја. Из шанчева свог логора
посматрали су Римљани, а са градских зидина Јевреји, како су се
њихови изасланици састали. Тумач Римљана био је Јосиф, а тумач
Јевреја доктор Амрам, Јосифов друг из младости. Јевреји су
између себе и Јосифа брижљиво одржавали растојање од седам
корака, а кад је говорио, лица би им била хладна. Никада се нису
њему обраћали, увек оној двојици његових римских пратилаца.
Седели су на голој, осунчаној земљи. Јосиф је био без оружја.
Он се усрдно припремио да уразуми ове из града. Свакодневно су
се понашали тако да осети њихову мржњу. Често су му доносили
оловну танад и друга зрна опкољених са урезаним арамејским
натписом: »Погоди Јосифа«. Његов отац и његов брат, лежали су у
тамницама тврђаве Фазаел, мучени до крајности. Он се није
освртао на то. Избрисао је сву горчину из свога срца. Постио је,
молио се да Јахве подари снаге његовој речи.

264
 Када је почео да говори није могао мирно да седи на земљи.
Скочио је на ноге, стајао мршав на сунцу, с очимајош више
ужагреним него иначе, од поста и од жеље да убеди. Пред собом
угледа затворено, подивљало лице доктора Амрама. Још од
Јотапата Јосиф није чуо о Амраму ништа више него да је он био тај
који је тражио његово анатемисање. Није био добар знак што су
Јевреји као преговарача послали баш његовог бившег школског
друга који га је истом страшћу волео и мрзео. Но, предлози које је
подносио Јосиф били су необични благи. Разум захтева да се
размисли. Преклињући, оштром, убедљивом логиком, говорио је
Јосиф јеврејским изасланицима. Римљани, објашњавао им је,
обавезују се да у целој земљи заведу раније стање. Они гарантују
живот свим грађанским лицима у опкољеном граду, аутономију
службе у храму. Једини њихов захтев је да се гарнизон преда на
милост и немилост. Јосиф је наговарао доктора Амрама
монотоним гласом, у облицима теолошко-правничког
расправљања који су им из времена њиховог заједничког
школовања били тако драги. Рашчлањавао је:
»Шта имате да изгубите ако предате град? Шта имате да
добијете ако то не учините? Предате ли град, онда ће бити спасени
грађанско становништво, храм, служење Јахвеу. А ако град буде
заузет на јуриш, с оружјем у руци, онда је све изгубљено, армија,
становништво, храм. Ви ћете можда рећи да армија није ништа
више крива од вас, она је само извршавала вашу вољу. Али зар не
шаљете и јарца у пустињу, преносећи на њега грехе свих?
Пошаљите армију Римљанима, нека неколицина испашта уместо
свих.«
Страствено, преклињући прилазио је доктору Амраму. Али
овај се повуче од њега, држећи растојање од седам корака.
Када је Јосиф завршио, поднео је затим доктор Амрам хладно
Римљанима противуслове Јевреја. Свакако би више волео да
говори арамејски, али није хтео да на њему говори с Јосифом, због
чега се служио латинским. Захтевао је слободно повлачење
гарнизона, одавање почасти његовим вођама Симону Бар Гиори и
Јохану из Гишале, уз гарантије да се римске трупе никада више
неће стационирати у Јерусалиму. То су били чудовишно дрски
захтеви, очигледно постављени с намером да се преговори
онемогуће.
Из подивљалог Амрамовог лица извирао је раздражујући
дрски бесмисао маскиран у рухо трезвених услова, изговорен
полако, с тешком муком на латинском. Јосиф је слушао чучећи на
земљи, заморен од туге због своје немоћи. Са зидина их је гледало
мноштво лица. Једно, неко тупо, фанатично, са лудачким очима,
нарочито је мучило Јосифа, парализовало га, изгледало је као да је

265
део тог зида. При том је био уверен да је то лице већ негде видео.
Таква су била лица која су у Галилеји у тупом дивљењу дизала свој
поглед према њему. Можда је онај млади човек био један од оних
који су му клицали: Марин, Марин.
Пуковник Паулин покуша с још неколико љубазних, разумних
речи:
»Не дозволите да се растанемо овако, господо«, молио је.
»Дајте нам један други предлог, предлог који се може узети у
разматрање«.
Доктор Амрам се кратко шапатом посаветова са своја два
пратиоца. А онда, још увек оним његовим тешким латинским, рече
учтиво али врло гласно:
»Добро, имам још и други противпредлог. Предајте нам људе
које ми сматрамо кривим, а ми ћемо прихватити ваше услове«.
»А који су то људи?« упита подозриво пуковник Паулин.
»То су«, одговори доктор Амрам, »Агрипа, ранији краљ
Јевреја, Беренике, ранија принцеза Јудеје, и Флавијус Јозефус,
ранији свештеник Првог реда«.
»Штета«, рече пуковник Паулин, и римска господа се
спремише да крену.
У том тренутку се са градских зидина чу пискав крик: »Погоди
Јосифа«, а с узвиком долети и стрела. Јосиф само виде како су
стрелца тргли са зида. Онда се сруши. Гађао је то онај млади човек
са тупим, фанатичним лицем. Стрела је Јосифа погодила само у
надлактицу. Свакако га је срушило више узбуђење него рана.
Принц Титус је био силно огорчен због бедног исхода
посредничке акције. Жена је била крива што је учинио тај глупи
корак. Она му је одузимала памет, усмеравала га кривим правцем.
Морао је већ једном да изађе с њом на крај.
Који је био њен услов? »Ако у време када Римљани уђу у
Јерусалим гај у Текоји још буде постојао, онда нека ми Титус од
дрвета мојих пинија да направити брачну постељу«. Њен је услов
био испуњен. Заузеће Јерусалим, у то више нема сумње. Наредио
је капетану Валенсу, команданту у Текоји да обори три пиније у
гају. Постеља може вечерас бити готова. Сам ће данас вечерати са
Береником. Он неће више да чека. Послао је људе да донесу
постељу.
Показало се да постеље није било. Гај пинија у Текоји није
више постојао, принчево наређење није могло бити извршено.
Титус је беснео. Зар није дао јасно наређење да се гај поштеди? Да,
капетан Валенс је примио то наређење, али онда, када се почело
оскудевати у дрвету за ровове и шанчеве, издао је маршал Тибер
Александар противнаређење. Капетан Валенс је оклевао, тражио

266
обавештење. Могао је да се позове на писмено упутство маршала
да се гај обори, насупрот првом наређењу.
Када то чу, принчево лице застрашујуће се промени. Од
јасног, тврдог лица војника постало је слично лицу дечака који је
бесмислено беснео. Нареди да му се јави Тибер Александар, поче
да режи, да сикће. Што је принц постајао необузданији, то је
маршал бивао хладнији. Учтиво му објасни да с надлежног места
издата, и од принца потписана одлука, наређује уз претњу
најстрожије казне, прибављање свог расположивог дрвета.
Захтеви рата пречи су од личних захтева појединаца. У ратовима
којима је досад руководио, увек се држао тога и није дозвољавао
никакве изузетке. Принц није знао шта да му одговори. Човек је
био у праву и био му је мрзак, а и он је самом себи био мрзак. Од
јаке главобоље су му пуцале слепоочнице. Све око њега било је
мутно. Он је волео Беренику. Он мора да изиђе на крај са целом
том ствари. И он ће то учинити.
Беренике је пролазила кроз логор пред Јерусалимом, лепа и
спокојна као увек. Али под њеним миром крила се узнемиреност.
Она је бројала дане које је проводила у Цезареји без Титуса. Није
хтела то да призна, али јој је недостајао. Откад је преузео
руковођење армијом, није више то онај доброћудни момак са
дечачким лицем, он је војсковођа, обузет својим задатком.
Говорила је сама себи да је уз њега због Јерусалима, али је добро
знала да је то лаж.
Кренула је сва блажена када ју је Титус позвао у логор. Али
када је угледала крај око Јерусалима, њена радост спласну. Дивна
околина била је оголела као да су је скакавци обрстили: воћњаци,
маслињаци, виногради, летњиковци, богати хамбари, све је било
уништено. Маслинове горе опустошене, све је било језовито голо,
равно и пустињски утабано. Када је за време параде стајала на
трибини, поред војсковође Римљана, било јој је као да оне
десетине хиљада на зидинама и крововима храма гледају
оптужујући само на њу.
Она је доживела много, није била сентиментална, била је
навикнута на мирис војних логора и војника. Али боравак овде
пред Јерусалимом био јој је тежи но што је мислила. Мучили су је
сређено богатство логора и беда града који се гушио у мноштву
људи, војничка запосленост принца, учтива строгост Тибера
Александра, оголела, оскрнављена околина Јерусалима. Она, као и
принц, хтела је да се све то већ једном заврши. Већ више пута се
питала: шта ли је са гајем у Текоји? Постоји ли он још? Али није
знала да ли би требало да прижељкује да постоји или да не
постоји.

267
 Била је уморна и пренадражена када је те вечери дошла
Титусу. Био је мрк, разјарен и озлојеђен. Она је била суморна и
јадна, снага и воља као да су нестали из ње, бранила се слабо. Он је
узе, сурово, његове очи, његове руке, цео човек, били су дивљи и
сурови.
Пошто ју је узео, Беренике је лежала сломљена, сувих уста,
мутних и укочених очију, раздеране хаљине. Осећала се старом и
тужном.
Принц је зурио у њу, стиснутих уста, с лицем као у злог,
беспомоћног детета. Сад му се, дакле, испунила воља. Да ли се
исплатило? Није осетио никакво уживање, све друго пре него
уживање. Више би волео да то није учинио. Љутио се на самог
себе, а њу је мрзео.
»Ако, уосталом, заиста верујеш«, рекао је злобно, »да гај у
Текоји још постоји и да је ова постеља од дрвета твојих пинија у
Текоји, онда се грдно вараш. Оно нам дрво треба у нарочите сврхе.
Твој отац лично издао је наређење да се обори гај«.
Беренике је устала полако, није га погледала, није имала
никакав прекор за њега. Он је био мушкарац, војник, у суштини
добар човек. Крив је био овај логор, крив је био рат. Сви они
пропадају у овом рату, постају животиње и варвари. Почињене су
све могуће страхоте унутар и изван зидина, оскрнавили су људе,
земљу, Јахвеа, храм. Све то је хајка на звери попут оне у арени: не
зна се ко је звер, а ко човек. Сад је, дакле, овај човек, Титус, њу
узео, без њене воље, преварио ју је, а после тога јој се ругао упркос
томе што је воли. То је логор, и то је рат. То је ова дивља,
смрдљива клоака мушкараца, и тако јој и треба кад је дошла овамо.
Кренула је бедно, мучно је покренула своје удове, скупила
хаљину, тресла је, хтела је да стресе прљавштину тог логора са
себе. Пошла је, није имала ни речи прекора за Титуса, али ни
поздрав. Њен ход је још увек, и у овом последњем умору и
понижењу, био ход Беренике.
Титус је зурио за њом, опуштен, исцрпљен. Његов је план био
да ову жену избије из своје крви. Није хтео да му ова жена
упропасти његов рат, његов задатак. Хтео је да је се реши, затим да
заузме Јерусалим, а онда, с ногом на побеђеном Јерусалиму, да се
одлучи хоће ли опет почети с том женом. Био је то леп план, али
се, нажалост, извитоперио. Показало се да се код те жене,
нажалост, силом не може ништа постићи. Она ниуколико није
била истиснута из његове крви. Ништа му није користило што ју је
узео, могао је исто тако да узме и ма коју другу. Била му је туђа
више него икад. Размишљао је оштро, напрезао је своје памћење:
ништа није знао о њој. Он не познаје њен мирис, њено изгарање,

268
њено растапање, њену насладу, њено предавање. Она је за њега
остала затворена са шест брава и скривена са седам велова. Ови
Јевреји су паклено паметни. Они имају дубоку, подругљиву реч за
чин, не кажу обљубити, они не кажу предати се једно другом, ући
једно у друго. Они кажу: мушкарац спознаје жену. Не, он није
спознао ову проклету Беренику. И он је никад неће спознати,
докле год му се она не пода сама.
У то Беренике протрча кроз улице логора. Није нашла своју
носиљку, трчала је. Стигла је у свој шатор. Издала је ужурбано,
плашљиво наређење. Напустила је логор, побегла је у Цезареју.
Напустила је Цезареју, побегла је у Трансјорданију, своме брату.
Осамнаестог јуна сазва Титус ратни савет. Напади Римљана на
трећи зид претрпели су неуспех. Уз огромне муке приведена су
четири шанца према зиду тврђаве Антонија, да би могли да доведу
у положај своје оклопљене куле, топове, овнове. Али Јевреји су
ископали подземне ровове против ових шанчева, запалили коље у
шанчевима смолом и катраном и тако их порушили, а с њима
заједно и насипе и топове Римљана. Са толиком муком и уз толике
опасности подигнута утврђења била су уништена.
Расположење у ратном савету било је узбуђено и огорчено.
Млађа господа захтевала су општи противнапад свим средствима.
То је био прав, стрм пут к тријумфу, који је свима лебдео пред
очима. Старији официри су противречили. Без оклопљених кула и
овнова јуришати против тврђаве подигнуте по свим правилима, а
коју држи двадесет пет хиљада очајних војника, не, то није шала и
довешће, чак и у случају среће, до огромних губитака. Не, ма како
то дуго трајало, не преостаје ништа друго него да се саграде нови
бедеми и шанчеви. Ћутање је било мрзовољно. Принц је слушао
туробно, пажљиво, не учествујући. Замолио је маршала за његово
мишљење.
»Ако ће нама време до општег напада«, почео је Тибер
Александар, »бити дуго, зашто га не бисмо одужили и нашим
противницима?«
Господа га погледаше, пуни ишчекивања, не схватајући га.
»Располажемо«, настави тихим, отменим гласом, »поузданим
обавештењима а видимо и сопственим очима до које мере је глад,
која је завладала међу опкољенима, наш савезник. Предлажем,
висости и господо моја, да се више него досад ослонимо на овог
савезника. Предлажем да се блокада спроведе оштрије него досад.
Предлажем да се у ту сврху подигне око града блокадни зид, тако
да ни миш више не може унутра, а ни напоље. То би било једно. А
друго би било следеће: досад смо сваког дана гордо објављивали
број оних који су, упркос мера опкољених, пребегли к нама. Ми

269
смо с том господом поступали врло добро. Мислим да то нашем
срцу чини више части него ли нашем разуму. Не увиђам зашто
бисмо ми господу у Јерусалиму ослободили брига око исхране
тако знатног дела становништва. Може ли се захтевати од нас да
испитујемо да ли су они који сада пребегавају к нама заиста
цивили или су носили оружје против нас? Предлажем, висости и
господо моја, да убудуће с овим пребеглицама без изузетка
поступамо као са заробљеним бунтовницима и да дрво које нам
није потребно употребимо за прибијање ових заробљених
бунтовника на крст. То ће, надам се, онима унутар зидина дати
повода да убудуће остану унутар зидина. Велики део опкољених
већ седи за празним столовима. Надам се да ће онда ускоро и трупе
опкољених седети за празним столовима«.
Маршал је говорио тихо, врло уљудно.
»Што ових недеља будемо строжи, утолико хуманији можемо
бити убудуће. Предлажем, висости и господо моја, да се капетану
Лукијану, старешини извршитеља казни, изда наређење да
приликом прибијања бунтовника на крст не поступа благо«.
Маршал је говорио без наглашавања, као за време неког
разговора за столом. Али док је говорио, владала је безгласна
тишина. Принц је био војник. Но ипак је изненађено и с чуђењем
посматрао Јеврејина који је тако лаким говором предлагао тако
строге мере против Јевреја. Нико није имао никакав приговор на
предлоге Тибера Александра. Закључено је да се сагради блокадни
зид и да се пребеглице одсада прибијају на крст.
Са тврђаве Фазаел посматрали су вође, Симон Бар Гиора и
Јохан из Гишапе, како се подизао блокадни зид. Јохан је његову
дужину проценио на седам километара и показао је, извежбаним
погледом, Симону тринаест тачака где ће, очигледно, подићи куле.
»Ипак помало отрцано средство, брате мој, Симоне, зар не
мислите?« упита и исцери се помало кобно. »Старом лисцу би то
без даљега пристајало, али млади, са својим разметањем о
мушкости и војничким врлинама, требало би, у ствари, да примени
отменија средства. Сад смо дотерали цара до дувара, ако га већ
нисмо и протерали«.
Блокадни зид је завршен, а путеви и висови око Јерусалима
били су начичкани крстовима. Профоси су били домишљати у
изналажењу нових положаја. Прикивали су осуђенике тако да су
им ноге биле горе, или су их попреко везивали за крст, ломећи им
удове. Испрва су ове мере Римљана утицале на то да се број
пребеглица смањи. Али, у граду је завладала већа глад и јачи
терор. Многи су се сматрали изгубљеним. Шта је било паметније?
Остати у граду и имати стално пред очима злочине Макабејаца
против Бога и људи, и умрети од глади? Или пребећи Римљанима,

270
па да их ови прибијају на крст? Били су изгубљени унутар зидина,
као и изван њих. Када камен падне на крчаг, тешко крчагу. Када
крчаг падне на камен, опет тешко крчагу. Повећавао се број оних
који су више волели умирање на крсту од умирања у Јерусалиму.
Ретко је пролазио дан а да није било приведено неколико стотина
пребеглица. Ускоро није било више места за крстове, а ни крстова
за људска тела.

Дувач стакла Нахум Бен Нахум лежао је скоро све време на

крову куће у Улици справљача масти. Тамо је лежала и Алексасова
жена и њена два детета, јер под ведрим небом се глад мање
осећала. А кад се хаљина или појас врло јако стегну око тела, глад
би се донекле ублажила; али само накратко.
Нахум Бен Нахум био је јако смршао, његова густа брада није
била више негована, није више била четвртаста, и многе седе су се
провлачиле кроз њу. Понекад га је мучио мир у кући, јер
изнемогли нису имали много воље да говоре. Онда је Нахум ишао
преко уског моста који је водио из Горњег града према храму.
Тамо је посећивао свог рођака доктора Нитаја. Осми ред
свештеника, ред Абија, одређен је био коцком да обавља службу,
те је доктор Нитај сада спавао и становао у храму. Његове дивље
очи биле су сасушене, уобичајени начин говора, оно монотоно
певушење, само је с муком прелазило преко ослабелих усана. Било
је чудо да се овај изнурени човек још уопште могао држати
усправно, али он се држао. Штавише, био је мање шкрт на речима
него иначе, није више зазирао због свог вавилонског акцента, био
је срећан. Цео свет је мрежа и замка, само у храму је сигурност. И
Нахумово срце се уздигну јер се упркос свој беди унаоколо служба
у храму обављала као и увек, са свим оним хиљадама дивних,
дугих церемонија, са јутарњом жртвом и вечерњом жртвом. Цео
град је пропадао, али Јахвеов дом и његова трпеза били су дивно
постављени, као што се вековима чинило.
Дувач стакла Нахум често је одлазио и до берзе, кипе. Тамо су
се састајали многи грађани, из старе навике и упркос глади. Сада
се, истина, више нису ценкали око каравана са мирођијама или
бродова с дрвима, већ око незнатних количина животних
намирница. Фунта или две поквареног брашна, шака сушених
скакаваца, буренце рибљег соса. Почетком јуна морала се мера
хлеба плаћати једнаком мером стакла, затим једнаком мером
бакра, а онда сребра. Двадесет трећег јуна плаћало се за мерицу
пшенице ‒ то је било 8,75 литара ‒ 40 мена, а уочи јула много
више.
Додуше, ова је трговина морала да се обавља у тајности јер су
војни властодршци већ одавно све животне намирнице запленили

271
за трупе. Војници су претресали куће до најскровитијег угла.
Својим бодежима и сабљама изголицали би, уз сурове шале, и
последњу унцу свега што је било за јело.
Нахум је благосиљао свог сина Алексаса. Шта би било од њих
без њега? Он је хранио целу кућу у Улици справљача масти, а отац
је добивао највећи део. Нахум није знао где је Алексас скривао
своје залихе, и није ни хтео то да зна. Једанпут је Алексас дошао
кући, унезверен, крварећи из тешке ране. По свој прилици да су га
претресли војници који су крстарили када је из неког од својих
скровишта хтео да узме нешто од својих залиха.
До сржи пун страха и гнева, седео је дувач стакла Нахум поред
постеље свога најстаријег сина, који је лежао сива лица, ослабљен
и без свести. Зашто није раније послушао свога сина Алексаса?
Његов син Алексас најмудрији је човек, а он, рођени му отац, није
се усудио да се изјасни за њега просто стога што су се свуд
унаоколо шуњали доушници властодржаца. Али сад ни он неће
више да затвори уста. Кад се његов син Алексас опет придигне,
поћи ће с њим до Жутоликог. Јер упркос терору, у замршеном
систему подземних ходника и пећина под Јерусалимом,
појављивали су се све нови пророци, проповедали мир и
потчињавање и нестајали опет у подземљу, пре него што су
Макабејци могли да их ухвате. Нахум је био уверен да се његов
син Алексас добро познавао са вођом ових пророка, оним
мрачним, тајанственим човеком, кога су сад сви звали само
Жутолики.
Био је толико гневан на Макабејце да скоро није ни осећао
глад; силно узбуђење потиснуло је глад. Његов бес био је понајпре
уперен против његовог сина Ефраима. Дечак Ефраим давао је,
додуше, оцу и браћи приличан део животних намирница од
богатог дела који је добивао као војник; али, дубоко у себи Нахум
се прибојавао да је Ефраим, можда, био онај који је војнике сада
нахушкао на Алексасов траг. Ова сумња, немоћ и гнев доводили су
дувача Нахума скоро до лудила.
Алексас прездрави. Али глад је постајала све љућа, оскудна
храна била је увек једна те иста, лето спарно. Алексасов најмлађи
синчић, двогодишњи малишан умре, а неколико дана касније и
старији, четворогодишњи. Оног млађег још су успели да сахране.
Али кад је умро старији, било је већ премного мртвих, а снаге
пресахле, те су се морали задовољити тиме да мртве бацају у
кланце који су се протезали око града. Нахум, његови синови и
снаја му, донели су мали леш до југоисточне капије, да би га
капетан Манеус Бар Лазарус, коме је била поверена брига за
мртваце, бацио у кланац. Нахум је хтео да одржи посмртну беседу,
али како је био врло слаб, помутиле су му се речи, и уместо да

272
говори над мртвим Јанајем Бар Алексасом, рече да је капетан
Манеус већ отпремио око 47.203 леша, те према томе добио 47.203
сестерција, а за то може на берзи да купи скоро две мерице
пшенице.
Алексас је седео на земљи и држао прописаних седам дана
жалости. Клатио је главом, гладио прљаву браду. Платио је
поприлично љубав према своме оцу и својој браћи.
Када се први пут опет вукао кроз град, био је запањен. Веровао
је да беда не може бити већа, али она је постала још већа. Некада је
Јерусалим био чувен по својој чистоћи, сада се целим градом
ширио ужасан смрад. У појединим деловима града скупљали би
мртве у јавне зграде, а кад би ове биле пуне, онда би их
закључавали. Више од овог смрада запрепаштавала је, међутим,
велика тишина тог, иначе, тако живахног града. И најжустрији су
сада изгубили сваку вољу за разговором. Нем и смрдљив, пун
густих ројева гамади, лежао је бели град на летњем сунцу.
На крововима, по улицама, повлачили су се посрћући
изнурени људи, са исушеним очима и разјапљеним устима. Многи
су били грчевито надувени, други исушени до костура. Ударци
ногом војника нису их више могли помаћи с места. Тако су на све
стране лежали они који су скапавали од глади и чекали смрт
зурећи према храму који је тамо преко, на свом брежуљку, висио
бео и плав у модром светлу. Алексас виде како нека жена рује по
ђубришту заједно са псима тражећи нешто за јело. Он је познавао
ту жену. Била је то Хана, удовица првосвештеника Анана. Некада
су пред њом морали да се простиру ћилими када би пролазила
улицом јер њена је нога била и сувише отмена да би газила
прашину пута.
А онда освану дан када је и Алексас, најпаметнији међу
људима, седео тупо и беспомоћно. Нашао је своје скровиште у
подземљу испражњено, други су открили остатак његових залиха.
Када је Нахум с тешком муком исцедио ову несрећну вест од
свога сина, седео је дуго и размишљао. Била је заслуга сахранити
мртвог; последња заслуга пред Јахвеом била је сахранити самог
себе, ако то не би учинио нико други. Нахум Бен Нахум одлучи да
стекне ову последњу заслугу. Ако је неко изгледао тако као да ће
једва преживети још дан или два, њега су страже пропуштале кроз
капију. Њега ће пустити да прође. Положио је руку на теме свога
сина Алексаса, који је тупо зурио у жену чији се живот гасио, и
благословио га. Онда узе ашов, пословну књигу, кључ старе
радионице стакла, и неколико гранчица мирте и нешто тамјана, те
се одвуче до јужне капије.
Пред јужном капијом налазила се велика пећина-костурница.
Ту би се после извесног времена, кад би леш иструнуо до костију,

273
кости сакупиле у мале камене ковчеге па би се ти ковчези слагали
по зидовима пећина један поред другог. И над
пећином-костурницом пред јужном капијом прошао је рат, па је
била разорена, тако да више није изгледала нарочито
достојанствено. Лежала је гомила разбијених камених плоча и
костију. Али још увек је то било јеврејско гробље.
Нахум је сео на жућкастобелу, сунцем обасјану земљу овог
гробља. Око њега су лежали други прегладнели, зурећи према
храму. Понекад би проговорили: Чуј, Израеле, један је и вечан наш
Бог Јахве. Понекад би помислили на оне војнике у храму који су
имали хлеба и рибљих конзерви, на оне у римском логору који су
имали масти и меса, а онда би гнев растерао глад но, нажалост,
само за врло кратко време.
Нахум је био веома малаксао, али то није била неугодна
малаксалост. Радовао се врелом сунцу. Некада, када је још био
шегрт, страшно га је болело када би се опекао на врелој масти.
Сада је његова кожа већ била привикнута на то. Његов син Алексас
није био у праву што је ручни рад потпуно заменио дуваљком.
Уопште, његов син Алексас био је и сувише горд. Зато што се
Алексас био толико погордио, зато су му и умрла деца и жена, а
његове залихе украдене. Како оно пише у књизи о Јову? »Добра
што их је прогутао, морао је опет да избљује. Жито у његовој кући
биће одвезено«. Ко је сад у ствари Јов, он или његов син Алексас?
То је врло тешко знати.
Он има, додуше, ашов са собом, али не гребе ли њиме, можда,
своје красте? Он их не гребе, према томе, његов син Алексас је тај
Јов.
Ко укаже мртвацу част, стиче заслугу, нарочито ако је неко
сам тај мртвац. Али пре тога мора још да погледа у својој
пословној књизи да ли су последња уписивања тачна; он хоће да
има исправну књигу рачуна у гробу. Он је чуо причу о некој
Марији Бет Езоб. Војници Макабејци, примамљени мирисом
печења, упали су у кућу ове Марије и тамо заиста нашли печена
меса. Било је то месо детета те жене, и она је хтела да склопи са
војницима уговор: пошто је она родила дете, требало би њој да
припадне половина меса, половину је хтела да препусти
војницима. То је била уредна жена. У ствари, овакав би уговор
морао да се сачини писмено у градској кући. Али то је сад тешко.
Чиновници никад нису тамо. Кажу да су гладни, а то ипак не иде
да се једноставно изостане само зато што је неко гладан. Неки су,
истина, умрли од глади, бољи је дан смрти од дана рођења, и сад
су, у извесном смислу, извињени.
Ето, његов син Алексас, онај паметњаковић, најпаметнији
човек, седи сад тамо, па поред све своје памети ипак нема шта да

274
једе. Наједанпут га испуни силно сажаљење према свом сину
Алексасу. Разуме се да је он тај Јов. Алексасова брада има много
више седих од његове, иако је млађи од њега. Истина, Нахумова
брада, сада такође није више четвртаста, и кад би га видела нека
бременита жена, дете јој сигурно не би постало лепше.
Упркос свему, ипак је то страшно да њему, Нахуму Бен
Нахуму, дувачу стакла, велетрговцу, неће указати дужно
поштовање. Велико је искушавање Јахвеа што је он сам цела своја
пратња, и он разуме Јова, и сад је сасвим јасно: не његов син
Алексас, већ он сам је Јов. »Јер распадање називам оцем својим, а
црве мајком својом и сестром својом«. А сад, дођи ашове мој,
копај, ашове мој.
С тешком, претешком муком се усправио, лако стењући.
Заиста је силно тешко, да би се могло копати мора се видети. Али
те гадне муве падају му по лицу и све му замагљују. Његов поглед
лута врло полагано преко сивожуте земље, преко костију, остатака
камених ковчега. Гле, сасвим у близини примећује неки предмет
боје опала који се пресијавао, чудо да га није већ одавно видео,
комад муранског стакла. Је ли право? Ако није право, онда то мора
бити нарочити уметнички начин рада којим се овакво стакло
производи. Где се обавља такав уметнички рад? Где праве такво
стакло? У Тирусу? У Карманији? Он мора сазнати где се прави
такво вештачко стакло, и како се прави. Његов син Алексас ће то
знати. Чему би иначе био најпаметнији човек? Он ће питати свога
сина Алексаса.
Отпуза до стакла и узе га; склонио га је брижљиво у торбу за
појасом. Мора да је то комад неке бочице за мирис који су ставили
мртвацу у камени ковчег. Поново извади стакло. Није било право,
али је било тако вешто израђено да само стручњак може да
препозна да није право. Он више не помишља да легне у гроб,
нема друге жеље осим да пита свог сина Алексаса за ово чаробно
стакло. Устаје, подиже се, истурио је десну ногу, затим леву, вуче
се, спотиче преко костију и камења, али хода. Враћа се капији, која
је удаљена осам минута хода, а гле, њему је потребно за то само
кратко време, потребно му је мање од једног сата, а онда стиже до
капије. Јеврејске страже су баш добро расположене, отварају малу
капију за пропуштање и питају га:
»Јеси ли, можда, нашао нешто да презалогајиш, мртваче?
Онда то мораш да поделиш с нама«.
Он им гордо показује своје парче стакла. Они се смеју,
пуштају га да прође, он се враћа у Улицу справљача масти, у кућу
свога сина Алексаса.

275
 Римљани су градили четири нова шанца у правцу града.
Војници који на том послу нису били упослени, вршили су
прописану логорску службу, вежбали, клатарали се беспослено,
посматрали тихи, бели, смрдљиви град и чекали.
Официри, да би прекратили досаду, приређивали су хајке на
оне многобројне звери које су се, примамљене смрадом лешина,
окупљале око града. Појавило се разно занимљиво звериње какво
већ многа поколења више нису видела у овим крајевима. Са
Либана су се спуштали вуци, из Јордана су долазили лавови, из
Гилеада и Басана пантери. Лисице су, не примењујући своје
лукавство, постале дебеле, хијене и чопори шакала који су
завијали били су сити. На крстовима који су се низали дуж свих
путева, чучали су угојени гаврани, на висовима седеле су
орлушине вребајући.
Стрелци су понекад, шале ради, узимали за циљ прегладнеле
Јевреје који су чучали на гробљу. Други римски војници одлазили
су појединачно или у групама пред зидине, изван домашаја
непријатељских зрна, али ипак тако близу да их опкољени могу и
видети, и показивали онима на зидинама обиље хране, ждерали су
је, гугали и викали: Хеп, хеп, Hierosolyma est perdita.
Седам недеља је већ прошло од почетка опсаде. Јевреји су
славили своје Духове, и ништа се није изменило. Прошао је и цео
месец јули а ништа се није променило. Јевреји су вршили испаде
против нових шанчева, без среће. Упркос томе, овај је рат кидао
живце римским легионарима, више него много опаснији и
суровији ратови. Пред овим тихим и смрдљивим градом онима
који су га опседали овлада беспомоћан бес. Ако би Јевреји успели
да униште она четири нова шанца, онда није било више
могућности да се саграде друга постројења за опсаду. Дрво је било
при крају. Онда не би преостало друго него да се сачека док они не
помру од глади. Војници су јаросно гледали на храм који је увек
једнак, нетакнут, бео и златан стајао тамо преко на свом
брежуљку. Нису га називали храмом, говорили су о њему
зазирући, бесни, са гађењем: оно тамо или оно. Мора ли се вечито
чамити пред том белом, неосвојивом тврђавом? Римски логор био
је пун мрке очајничке напетости. Ниједан други град не би
издржао тако дуго грађанске борбе, глад и рат. Зар се заиста
никако не могу уразумети ови суманути, ови изгладнели бедници?
Изјаловиће се повратак у Рим за подношење жртава Октобарском
коњу. Од генерала легија па све до последњег коморџије
савезничких одреда сваки је појединац био бесан на Бога Јахвеа
који је спречавао да римска ратна вештина однесе победу над
фанатизмом јеврејских варвара.

276
 Једног од последњих дана јула Титус позва Јосифа да га прати
на његовом обиласку. Обојица, војсковођа без ознака свога чина,
Јосиф без оружја, корачали су ћутке кроз велику тишину.
Равномерно су долазили позиви стража, равмомерно су
одговарали паролом: »Рим, напред«. Околина Јерусалима лежала
је сада, на двадесет километара, пуста и гола, и беше се испунила
реч писма: »Гнев и јарост Јахвеа изливена је над овим местом, над
човеком и стоком и дрвећем и пољима и плодовима земље«.
Дошли су до једног кланца у који су они из града обичавали да
бацају лешеве. Ширио се оштар смрад, љут, загушљив; тела су
лежала високо сложена, у одвратном гноју труљења. Титус
застаде. И Јосиф се послушно заустави. Титус погледа искоса свог
пратиоца који је, и поред овог гадног испаравања, стрпљиво
стајао. Принц је баш данас опет добио поверљиво саопштење да
Јосиф, у тајној сагласности са опкољенима, спроводи шпијунажу.
Титус није веровао у то. Он је тачно знао како је тежак био
Јосифов положај. И Јевреји и римски војници сматрали су га
издајником. Овај човек му се свиђао и он га је сматрао искреним
пријатељем. Али је било часова када му је био исто толико туђ и
непријатан као и његовим војницима. Вребао је овде, пред овим
кланцем смрти, на знак гнушања и жалости на Јосифовом лицу.
Али је оно било затворено, хладно и туђе: како је Јеврејин могао
ово да подноси?
А Јосифа је баш неки мучни нагон гонио на места где су
страхоте опсаде биле на нарочито ужасан начин видљиве. Послат
је овамо да буде око које ће видети сву ову грозоту. Кретати се, то
је било лако. Стајати мирно и морати посматрати, то је било много
теже. Често би га обузимали оштар, љут бол што стоји овде, изван
зидина, и бесмислена чежња да се помеша са онима у граду. Њима
је било добро. Смети се борити, смети заједно патити са хиљадама
других, то је било добро.
Добио је писмо из града, тајним путевима и без ознаке
пошиљаоца: »Сметате. Треба да нестанете«. Он је знао да је ово
писмо написао Јустус. И опет је овај Јустус с правом против њега.
Његови покушаји посредовања безнадежни су, његова личност
омета свако посредовање.
Ово лето пред зидинама Јерусалима било је врло горко за
Јозефуса. Рана на десној надлактици није тешка и зараста, али
боли, и онемогућује га да пише. Понекад га Титус пита у шали не
би ли му хтео диктирати; он је најбољи стенограф у логору. Али
можда је добро што Јосиф сада не може да пише. Он сада не жели
уметност, речитост, осећања. Цело његово тело треба да буде око,
ништа друго.

277
 И тако стоји са Титусом усред пустог предела који је некад
био међу најлепшим на свету и његова домовина. Сада је она пуста
и празна, као пре стварања. На последњим зидинама града, већ
уздрманим, он види своје земљаке запуштене, подивљале, уверене
да морају пропасти, и они га мрзе више него ма кога другог човека.
Расписали су уцену за његову главу, огромну, највишу за коју
знају, читаву мерицу пшенице. Он стоји тамо, нем, гледа преда се.
Иза њега, пред њим и поред њега су крстови на којима висе људи
из његовог племена, пред ногама му је кланац у коме труле људи
из његовог племена, ваздух, цела пуста земља пуна је зверади која
чека на храну.
Титус проговори тихо, али у овој пустињи све је звучало
гласно: »Налазиш ли да је свирепо, Јосифе мој, што те присиљавам
да будеш овде?«
Јосиф, још тише од принца, полако, одмереним речима,
одговори:
»То је била моја воља, принче Титусе«.
Титус му стави руку на раме:
»Добро се држиш, Јосифе мој. Могу ли ти испунити какву
жељу?«
Јосиф, још увек не гледајући га, са истим одмереним гласом
одговори:
»Оставите храм на свом месту, принче Титусе«.
»То је моја воља исто онолико колико и твоја«, рече Титус.
»Хтео бих да измолиш нешто за себе«.
Најзад се Јосиф окрене принцу. Приметио је да је његово лице
било радознало, испитивачко, но не без доброте.
»Дајте ми«, рече полако, опрезно, »кад град падне... из
плена...«
Ућута.
»Шта да ти дам, Јеврејине мој?« упита Титус.
»Дајте ми«, замоли Јосиф, »седам свитака Списа и седморицу
људи«.
Обојица су стајали велики и сами у пустом пределу. Титус се
насмеши:
»Добићеш седамдесет свитака, Јосифе мој, и седамдесет
људи«.

Свештеници реда на служби окупљали су се свакодневно у

Каменом трему да одреде коцком ко ће вршити поједине радње
жртвовања. Ујутро, 5. августа, односно 17. тамуса по јеврејском
календару, међу тако окупљене ступише вође армије, Симон Бар
Гиора и Јохан из Гишале, обојица наоружани, с њима њихов
секретар Амрам, и многи наоружани војници. Руководилац службе

278
храма који је управљао извлачењем коцке, упита, грчевито
чувајући прибраност:
»Шта хоћете?«
»Није потребно да данас извлачите коцку, докторе мој и
господине«, рече Јохан из Гишале. »Није ни убудуће потребно да
то чините. Можете поћи кући, господо моја, сви, свештеници,
левити, лаици. Служба у храму је престала«.
Свештеници су стајали преплашени. Глад је свела њихова
лица, била су бела као њихове одежде. Беху силно ослабели, а неке
међу њима одржавала је на ногама, слично као и доктора Нитаја,
једино још част службовања. Били су преслаби да вичу; било је то
више неко чудновато грготање и стењање које је избило после
Јоханових речи.
»Колико јагањаца имате још за жртву у тору?« упита осорно
Симон Бар Гиора.
»Шест«, одговори с чврстом одлучношћу руководилац службе
храма.
»Варате се, господине мој и докторе«, исправи га благо
секретар Амрам, а учтив, злобан осмех откри му зубе. »Има их
девет«.
»Издајте ми тих девет јагањаца«, рече скоро раздрагано Јохан
из Гишале.
»У овом граду већ одавно једино још Јахве једе месо. Јагањци
не треба да буду спаљени. Јахве је на свом олтару жртава
паљеница имао довољно слатког мириса. Они који се боре за
светилиште треба и да живе од светилишта. Дајте ових девет
јагањаца овамо, доктори моји и господо«.
Руководилац службе храма гутао је мучно, тражио одговор.
Али пре него што проговори, иступи доктор Нитај из реда доктора.
Суве, подивљале очи упери пламтећи у Јохана из Гишале.
»Свуда је мрежа и замка«, грготао је својим тврдим,
вавилонским акцентом, »само у храму је сигурност. Хоћете ли сада
да у храму поставите своје замке? Оне ће се изјаловити«.
»То ће се показати, докторе и господине мој«, одговори
спокојно Јохан из Гишале. »Можда сте приметили да је тврђава
Антонија пала. Рат је стигао до самог храма. Храм није више
Јахвеов стан, он је Јахвеова тврђава«.
Али доктор Нитај је фрктао гргутаво даље:
»Ви хоћете да опљачкате Јахвеов олтар? Ко Јахвеу украде
његов хлеб и његово месо, краде целом Израелу подршку«.
»Ћутите«, обрецну се Симон мрко на њега. »Служба у храму је
престала«.
Секретар Амрам приђе доктору Нитају, стави му руку на раме
и рече помирљиво, смешкајући се жутим зубима:

279
 »Помирите се с тим, господине колега. Како оно пише код
Јеремије? И тако рече Јахве: баците ваше жртве паљенице к вашим
жртвама брашненицама и ждерите их; јер ништа нисам понудио
вашим очевима када сам их извео из Египта, ни од жртава
паљеница, ни од жртава брашненица«.
Јохан из Гишале пређе својим сивим очима у кругу,
посматрајући редове унезверених. Видео је сулуду главу доктора
Нитаја. Посредујући, љубазно рече:
»Ако и даље хоћете да вршите службу, господо моја, да
појете, свирате на својим инструментима, да благосиљате, нек вам
је просто. Али све што се овде налази од хлеба, уља и меса ‒
заплењено је«.
Дошао је првосвештеник Фанијас, обавестили су га. Када га је
коцка Јохана из Гишале позвала на највиши положај у граду и
храму, овај је тупави, плећати човек прихватио ово опредељење
Божје с тешком муком. Он је био свестан своје простоте, он није
учио ништа, ни тајну науку, чак ни најпростија тумачења Светог
писма, он је само учио да справља малтер, да вуче камење и да га
слаже једно на друго. Сада га је Јахве оденуо светом одеждом,
чијих осам делова чисте од осам најтежих грехова. Ма колико био
убог умом и науком, у њему је било светости. Али је он ову
светост тешко подносио. Ето, ови војници наређују завршетак
службе у храму. То не иде. Али, шта да ради? Сви гледају у њега
чекајући да он нешто каже. О, да је обукао своју одежду, онда би
му Јахве сигурно удахнуо праве речи. Сада сам себи изгледа наг,
стоји сметен, беспомоћан. Најзад проговори.
»Са тих девет јагањаца«, рече Јохану из Гишале, »не можете
да нахраните вашу армију, а ми с њима можемо да вршимо службу
још четири света дана«.
Свештеници налазе да то што је рекао првосвештеник
Фанијас представља побожни, правични одговор, те му
руководилац службе храма сместа прискочи у помоћ.
»Ако ови људи још живе«, рече и показа на свештенике око
себе, »онда их у животу држи још једино воља да врше службу
Јахвеу према прописима Списа«.
Но Симон Бар Гиора рече само:
»Двери храма доста су дуго посматрале како сте пунили своје
трбухе Јахвеовим жртвама«.
И његови оклопници продреше у тор с јагањцима. Узеше
јагњад. Продреше у подрум и узеше вино и уље. Продреше у свету
просторију. Никад, од постанка храма, није овуда крочила нога
обичног смртника. Сада су војници незграпно, сметено, кесећи се,
тапкали кроз хладну, строгу, сумрачну дворану. Тамо су стајали
седмокраки свећњак, кадионица, сто са дванаест златних хлебова

280
и хлебовима од брашна. Нико се није освртао на злато, али Симон
указа на миришљаве пшеничне хлебове и нареди: »Узмите!«
говорећи нарочито осорно, да би прикрио своју несигурност.
Војници приђоше столу са изложеним хлебовима, опрезно,
сметена корака. А онда, брзим покретима, дочепаше хлебове.
Носили су их неспретно, као да су ти хлебови мала деца с којима
се мора опрезно руковати.
Првосвештеник Фанијас ишао је тешким корацима за
војницима, несрећан, болестан од недоумице шта би требало да
учини. Престрашено је зурио на завесу пред светиштем,
Јахвеовим станом, у који је смео да ступи једино на дан измирења.
Али Симон и Јохан се не дотакоше завесе, вратише се. Огроман
терет паде са првосвештеника Фанијаса.
Војницима лакну када напустише забрањене просторије. Били
су здрави и читави, са неба није пао никакав огањ. Носили су
хлебове. Били су то одабрани бели хлебови, али тек ипак само
хлебови; и никоме се ништа није догодило када су их дотакли.

Симон и Јохан позваше то вече господу свога штаба на

вечеру, и, уз то, секретара Амрама. Сви они већ недељама нису
окусили месо, па су сада похлепно њушкали мирис печења. А
било је и подоста вина, вина из Ешкола, и на столу је било обилато
хлеба. Окупали су се, намазали уљем из храма, поткресали и
угладили косу и браде. Погледали су се зачуђено: у какву су се то
стаситу и отмену господу преобразили а већ су били подивљали.
»Опружите се само што удобније и једите«, позивао је Јохан
из Гишале. »По свој прилици да је то последњи пут, што то
можемо да чинимо, а и заслужили смо«.
Њихови војници им поливаше руке, а Симон Бар Гиора
изговори благослов и преломи хлеб. А гозба је била обилна и они
од ње дадоше и својим војницима.
Обе вође били су у добром, благом расположењу. Сетише се
своје постојбине, Галилеје.
»Мислим на рогаче у твом граду Гераси, брате мој, Симоне«,
рече Јохан. »Леп је то град«.
»Мислим на смокве и на уље у твом граду Гишали, брате мој
Јохане«, рече Симон. »Ти си са севера стигао у Јерусалим, ја са
југа. Требало је да се ујединимо када смо дошли овамо«.
»Да«, осмехну се Јохан, »биле смо будале. Били смо као
петлови. Слуга их носи обешене о ноге у двориште да их закоље, а
они, висећи и клатећи се, бију се кљуновима«.
»Дај ми оно парче груди, што га имаш на тањиру, брате мој,
Јохане«, рече Симон, »а ја ћу ти дати овај бут. Маснији је и
сочнији. Волим те и дивим ти се, брате мој, Јохане«.

281
 »Хвала ти, брате мој, Симоне«, рече Јохан. »Нисам знао да си
тако леп и стасит човек. Тек сад то видим, кад треба мрети«.
Разменише месо и разменише вино. Јохан запева песму која је
славила Симона, како је запалио машине и артиљерију Римљана, а
Симон запева песму која је величапа Јохана, како је иза првог зида
тврђаве Антонија, подигао други.
»Када бисмо имали толико среће колико храбрости«, осмехну
се Јохан, »Римљани већ одавно не би били овде«.
Певали су песме за пијанке и блудничења, и песме о лепоти
земље галилејске. Сећали су се градова Сефориса и Тиберије и
града Магдале са његових осамдесет ткаоница које су Римљани
уништили.
»Надалеко се језеро црвени од крви у близини Магдале«,
певали су, »надалеко је обала пуна лешева у близини Магдале«.
Записали су своја имена на појасеве са знаком Макаби и
разменили их.
Споља, у једнаким размацима допирали су потмули ударци о
темеље зидина. То је био Чврсти Јулијус, чувени ован Десете
легије. »Нека их, нек ударају«, смејали су се официри, »сутра ћемо
га спалити«. Лежали су, јели, збијали шале, пили. Била је добра
гозба, и била је последња.
Ноћ је одмицала. Постали су замишљенији, дивље помућено
расположење завлада великом двораном. Сетише се мртвих.
»Немамо ни сочива, ни јаја«, рече Јохан из Гишале, »али
попићемо свих десет пехара жалости и преврнућемо јастуке«.
»Много, врло је много мртвих«, рече Симон Бар Гиора, »у
њихову част доликује боља гозба. У помен мртвим официрима«.
Било је осамдесет и седам официра који су научили римску
ратну вештину, од њих су пала седамдесет и два.
»Нека је благословена њихова успомена«, и они испише.
»У помен првосвештеника Анана«, рече Јохан из Гишале.
»Што је учинио за зид, било је добро«.
»Био је нитков«, рече плахо Симон Бар Гиора, »морали смо га
убити«.
»Морали смо га убити«, прихвати помирљиво Јохан, »али је
био добар човек. Нека нам његов помен буде на срећу«.
И они испише.
»У помен једног другог мртваца«, рече загрижено секретар
Амрам. »Био ми је друг у младости а пас је. Са мном заједно, у
истој просторији, изучавао је тајне науке. Његово је име Јосиф Бен
Матијас. Нека његов помен служи миру«.
Нешто му паде на памет, учини му се да би то могло бити
забавно. Намигујући споразумео се са Симоном и Јоханом, и они

282
наредише да се из тамнице утврђења Фазаел доведе доктор и
господин Матијас, отац Јосифов.
Стари, сувоњави човек провео је дуге, гадне дане у смраду
мрачног, подземног затвора, био је страшно изнурен, али се
прибрао. Плашио се тих грубих војника. Толике су већ побили,
било је просто чудо да су га оставили у животу, требало им је
угађати. Подигао је дрхтаву руку према челу у знак поздрава.
»Шта хоћете, господо моја«, муцао је, »од старог,
беспомоћног човека?«
Жмиркао је на светлу и њушкао против своје воље мирис јела.
»Ствари не стоје добро, докторе мој и господине Матијасе«,
рече Јохан. »Ту, где смо сад, ускоро ће бити Римљани. Нисмо још
одлучили шта ћемо учинити с вама. Да ли ћемо вас препустити
Римљанима или да вас претходно убијемо«.
Старац је стајао пресамићен, нем, дршћући.
»Чујте«, рече секретар Амрам, »као што вам је можда познато,
у граду влада несташица животних намирница, Немамо више
меса, дотерали смо цара до дувара. Ово, што овде видите, то су
кости девет последњих јагањаца за Јахвеов олтар, жртве
паљенице. Ми смо их појели. Не гледајте тако ужаснуто. Пријало
нам је. Видите ли неку пророчку опомену на зиду? Ја је не видим.
На почетку нашег подухвата ваш господин син налазио се на
нашој страни. У међувремену је скренуо. Ред је да при крају ви
будете на нашој страни. Ми смо људи који знају шта је ред.
Позивамо вас да учествујете у нашем последњем обеду. Има још
довољно костију, као што видите. А и хлеб с којим смо узимали
месо са тањира стоји вам на располагању«.
»Ваш господин син био је гад«, рече Јохан из Гишале, а
његове лукаве, сиве очи биле су љутите, »отпадак. Изродили сте
комад ђубрета, докторе и господине мој, Матијасе, свештениче
Првог реда. Кости и хлеб пре следују нашим војницима но вама.
Али се држимо речи нашег доктора Амрама, позивамо вас«.
Симон Бар Гиора био је мање учтив. Запретио је старцу
мрким, стиснутим очима и рекао му заповедничким гласом:
»Једите!«
Стари је силно дрхтао. Био је претерано горд на успон свога
сина. Он лично никад се није усуђивао предалеко напред. Он је
схватио да је Јосиф касније прешао Римљанима. Али ови људи то
нису схватали, мрзели су његовог сина из дна душе. А сад, дакле,
треба да једе. Можда то треба да буде неко искушење, и ако сад
једе, они ће ликовати и ругати му се и тући ће га, јер је хтео да
сачува остатак свог живота оваквим грехом. После гњилежи и
смрада тамнице без светла био је скоро полудео од глади и
изнурености. Видео је кости, биле су то сочне кости, пуне сржи,

283
кости једногодишњих, пробраних животиња, сигурно су се целе
кости могле сажвакати и појести. Усто хлеб, дивно мирисав, поврх
тога набубрио од сока и моче од меса. Стари нареди себи да не иде,
али га ноге нису послушале. Вукло га је напред, ишао је опирући
се истовремено. Зграби кост, похлепно, прљавим рукама. Загризе,
поче да гута, сок му се цедио низ запуштену, белу браду. Није
изговорио благослов, а то би свакако било двоструко светогрђе.
Знао је да је ово месо са Јахвеовог олтара и хлеб са његовог стола,
и то што је сада чинио био је десетоструки смртни грех. Искључио
је себе и своје потомке од спаса за сва времена. Али је сео на под
држећи кост обема рукама, његови стари, искварени зуби тргапи
су кости, гризли их, жвакао је, млео, био је срећан.
Остали су га посматрали.
»Погледајте«, рече доктор Амрам, »како губи спас душе своје
ждерући«.
»То су ти људи који су нас довели тако далеко«, рече Симон.
»То су ти људи, за које умиремо, брате мој, Симоне«, рече
Јохан.
Онда не рекоше више ништа. Посматрали су ћутке како је
доктор и господин Матијас седео на поду, ждерући при светлости
бакљи.
Сутрадан, 6. августа, пробудио је доктор Нитај свештенике
осмог реда, реда Абија, коцком одређене тога дана за службу.
Уместо потпуно сметеног руководиоца службе храма, преузео је
доктор Нитај руковођење службом, а свештеници су му се
покоравали. Пошли су за њим у трем и доктор Нитај рече:
»Дођите и баците коцку, ко треба да коље, ко да шкропи крв,
ко да принесе удове жртве олтару, ко брашно, ко вино«.
Бацили су коцку. Затим рече доктор Нитај:
»Изађи, одређени, и осмотри да ли је време за клање«. И када
је дошло време, викну онај на осматрачници:
»Свиће. Зора руди на Истоку«.
»Свиће ли до Хеброна?« упита доктор Нитај, а онај на
осматрачници одговори:
»Да«.
На то нареди доктор Нитај:
»Сад пођите и доведите једно јагње из тора за јагњад«.
А они који су коцком били одређени за то пођоше у тор за
јагњад. Нису се освртали на то што у њему није било јагањаца,
довели су јагње којег није било, напојили га, по пропису, из
златног пехара.
Други, опет, који су коцком били одређени, пошли су са двема
огромним златним зделама у светилиште и отворили моћне двери.
У истом тренутку када је силни шум отварања врата допро до

284
његовог ува, у другој просторији за то одређени закла жртву које
није било. Онда су ту животињу, које није било, однели на
мермерни сто, огулили јој кожу и разделили је према пропису на
девет делова, однели су поједине делове до степеништа олтара.
Онда су бацали коцку ко ће однети удове за жртвовање од
степеништа на олтар. Пришли су службеници нижих служби и
обукли онима који су били за то одређени друге одежде. Затим су
запалили жртвени огањ и почели да каде златном кадионицом у
коју су златним кашикама убацивали тамјан. А онда су узели
велику свиралу, стогласну, и дунули у њу да свих сто гласова
наједном зазвуче. Када би одјекнула ова силна тутњава која је
надјачавала сваки други шум у Јерусалиму, свако је знао да се сад
приноси жртва, и сви су се бацали ничице на земљу.
Пружили су вино коцком одређеном свештенику. Доктор
Нитај се успе на један рог олтара, стајао је тамо са убрусом
чекајући. За то одређени бацали су делове жртве у огањ. Чим се
свештеник нагнуо да излије вино, даде доктор Нитај знак машући
убрусом. И док се стуб дима успињао, запевали су левити на
степеницама светилишта псалм, а свештеници на степеништу
олтара благословили су народ који је лежао ничице.
Тако су тог 6-ог августа жртвовали коцком одређени
свештеници осмог реда, реда Абија, са свом раскоши и строго се
придржавајући свих оних бројних прописа. Ови изнурени људи,
припремљени на то да данас-сутра умру, нису приметили да су тор
за јагњад и олтар Господњи били празни. Вера доктора Нитаја
била је у њима. Ова је вера учинила да су видели јагње. Они су га
принели, а та жртва била је смисао и врхунац њиховог живота.
Само зато су с толико муке увлачили ваздух у своја плућа и опет га
избацивали, само још то их је делило од смрти.
Када су известили Титуса да су Јевреји своме Богу појели
последњу јагњад, био је силно запрепашћен. Значи да су били
чудовишни, суманути, од богова дотучени. Зашто ли су ови
Несхватљиви, који ипак нису имали никакве друге заштите осим
Јахвеа, опљачкали Јахвеов олтар?
Било како било сада су опседнути били при крају. Било је
велико искушење сада наредити јуриш на изнурени град. Армија,
после дуготрајне, замарајуће опсаде, изгарала је од жеље за тим. А
то је уједно био најкраћи и најсигурнији пут ка тријумфу. Ако
Титус сада на јуриш заузме град, Рим му не може тако лако одрећи
тријумф.
Принц је провео рђаву ноћ, пуну немира. Желео је тријумф.
Али зар се није заклео Береники, зар се није заклео самом себи да
свој бес против побуњеника неће искалити на храму?
Применивши силу он није успео код Беренике. Ако поштеди храм,

285
ако причека да се град сам преда, зар неће онда поправити оно што
је тој жени учинио нажао?
Поверио је Јосифу задатак да још једанпут, последњи пут,
покуша да успостави преговоре. Дао му је услове који су знатно
прелазили све досадашње уступке.
Јосифово срце је лудо куцало. Поклонио се дубоко пред
Титусом, по јеврејском обичају с руком на челу. Римљанин је сада
давао огроман поклон, пружен од моћне руке којој заиста није
било потребно да нешто поклања јер је своју вољу могла
спровести на силу. Он мора оне у граду да доведе до тога да то
увиде. Сада је упркос свему ипак имало смисла то што је овде, код
Римљана, пред Јерусалимом, а не унутар зидина, као онај Јустус.
У одређени час пође пред саме зидине, сам, једноставно
одевен, без оружја, без свештеничких ознака. Тако је стајао између
опсађивача и опседаних, млади човек на голом тлу пред огромним
зидом, а пред њим је зид био густо начичкан Јеврејима. Била је
спарина, смрад, обеспокојавајући мук, тако да је чуо само своју
крв. За својим леђима осећао је хладни, подругљиви поглед Тибера
Александра, пред собом мржњом испуњене очи Симона Бар
Гиоре, дивље очи свога друга из детињства Амрама, и презиром
испуњене очи Јоханове. Стресао се, било му је хладно под жарким
сунцем.
Почео је да говори. Испрва су његове речи звучале шупље и
страно, али онда га понесе и он поче да говори једноставно, жарко
и отворено као никад у свом животу. Римљани ће, рекао је,
заробити, додуше, у случају предаје наоружане, али ови неће
испаштати животом. Римљани ће, пропустити још данас
животиње за жртву у храму, под претпоставком да се као и раније
прими и принесе Јахвеу одређена жртва цара, народа и сената
Рима.
Они на зиду посматрали су Јосифов долазак тмурно и пуни
туге. Сада су чак и међу Макабејцима многи пожудно гледали на
Симона и Јохана. Ово је заиста била великодушна, блага понуда, и
у својим срцима су се понадали да ће је вође прихватити.
Али ови нису ни помислили на то. Ако се предају, какав ће им
бити живот? Прво ће бити срамно проведени у тријумфу, а онда
отпремљени у неки рудник? Па чак и ако их Римљани пусте на
слободу, зар би, после свега што се догодило, могли и даље живети
међу Јеврејима? Они ће, пошто је њихов рат пропао, целог живота
бити међу Јеврејима прогнани. А нису посреди била само оваква
размишљања: било је дубљих разлога. Отишли су сувише далеко,
проузроковали су да је сада цела земља била разорена, а храм
гробље и тврђава у крви, пождерали су Јахвеове јагањце, па су
сада хтели да иду својим путем до краја.

286
 И не знајући, дакле, шта ће Римљани понудити, они су већ
припремали свој одговор. Нису пљунули када је Јосиф завршио
говор, нису стресли прашину са својих одела и ципела, нису чак ни
помишљали на то да даду неки дугачак одговор пун срџбе и
презира. Не, само су отворили мала врата поред капије: и кроз њу,
сикћући и грокћући, протрча једна свиња. Да, преотели су од
Римљана неколико свиња и сад су једну пустили на Јосифа.
Јосиф пребледе. Свиња му је прилазила, грокћући,
њушкајући, а они на зиду су се смејали. А онда, у хору и на
латинском, то није било лако за изнурене људе и они су то морали
свакако дуго да вежбају, викали су: »Је ли ти нарасла капица на
уду, Флавијусе Јозефусе?« Смејали су се, а Римљани, не могавши
да се уздрже, смејали су се са њима. Ови проклети Јевреји су збили
заиста успешну шалу. А Јосиф је стајао сам, између оба табора, са
свињом, наочиглед оскрнављеног, топовима начичканог храма, и
грохотом су му се смејали и Јевреји и Римљани.
Тих тренутака који беху дуги као година, испаштао је Јосиф
сву охолост свог живота. »Ваш доктор је нитков«, рекао је
једанпут Јустус, у Мерану су посејали траву на путу којим је он
дошао, други су одржавали седам корака растојања од њега, као
пред губавцем, под јеком труба била је изречена анатема над њим,
у Александрији је лежао у конопцима под бичем. Али шта је све то
било према овим тренуцима? Он је дошао овамо чиста срца, хтео
је да спасе град, људе, жене, децу и Јахвеов дом. А они су му
послали свињу. Он је врло добро знао да је сада морао отићи, али
је оклевао. Зид га је чврсто држао. Морао је да упне много воље да
би пошао. Стављао је ногу за ногом, ишао је натрашке, са
погледом стално упртим у зидине. Спопаде га велика зима, све је
спало с њега, бол и охолост. Он није припадао Римљанима али ни
Јеврејима, свет је био пуст и празан, он је био сам, а око њега је
било само ругло и грохотан смех.
Када су Јевреји потерали свињу према Јосифу, Титус се није
смејао. У ствари, помислио је, могу бити задовољан. Савладао сам
се. Хтео сам да поправим оно што су ови суманути починили
своме Богу; сад стојим с Јахвеом боље од мојих непријатеља. Али
ово расуђивање није потрајало дуго. Погледао је према храму,
према белом и златном храму. Наједанпут га обузе застрашујућа
жеља да га изгази ногама јер му смета, јер га збуњује. Они су га
оскрнавили, он ће га докрајчити, бацити у блато, тај подругљиви,
високи храм, са својом проклетом чистотом. У његовом мозгу
бучи, онако како је то слушао од својих војника, у такту, пусто,
бесно: Хеп, хеп, а код сваког хеп пршти нечија глава и руши се део
неке куће.

287
 Одмах затим се преплаши. Не, он то није хтео да мисли. Не,
његова намера није била да се с тим Јахвеом ухвати у коштац.
Мрачна га туга обузе, помамна чежња за Јеврејком,
беспомоћан, бесан, стајао је пред фанатизмом Јевреја, пред
њиховом заслепљеношћу. Беренике је једна од њих, несхватљива
као и они, никад је он неће стварно имати.
Пошао је к Јосифу. Овај је лежао на својој постељи, на смрт
исцрпен, обливен хладним знојем, упркос врућини летњег дана.
Хтео је да устапе.
»Лези, лези«, молио је Титус, »али ми одговарај. Можда ме
љутња на те људе заслепљује. Објасни ми ти, Јеврејину мој: шта
они хоће? Свој циљ више не могу постићи: зашто, дакле, више
воле да умру него да живе? Они могу да спасу кућу за коју се боре:
зашто хоће да она изгори? Разумеш ли ти то, Јеврејине мој?«
»Ја то разумем«, рече Јосиф бескрајно уморно, и његово је
лице имало исти израз пун туге, као што је био израз на лицима
оних на зидинама.
»Јеси ли ти наш непријатељ, мој Јеврејине?« упита Титус врло
нежно.
»Не, принче мој«, рече Јосиф.
»Припадаш ли онима с оне стране зидина?« упита Титус.
Јосиф се повуче у себе, мучно, ћутке.
»Припадаш ли онима с оне стране зидина?« наваљивао је
принц.
»Да, принче мој«, рече Јосиф.
Титус га погледа, без мржње, али никад не беху један другом
више туђи. Титус изиђе, нетремице гледајући Јеврејина, брижан од
размишљања.

У своме тихом лепом дому у Тиберијасу, на узвисини изнад

језера, покушавала је Беренике да исприча своме брату Агрипи
шта се збило у логору. Кад ју је видео како стиже, унезверена и
пропала, Агрипа није ништа питао. Сада му је она говорила
утолико отвореније. Је ли презирала Титуса због његове
суровости? Не. Баш то је и било оно најгоре, што против његовог
варварства није осећала више никакву мржњу. На пакосном,
злобном дечачком лицу које јој је показао последњи пут, она је
видела снажно војничко лице, сигурно у свој циљ. Није јој
помагало ништа што се пред братом и пред самом собом исмевала
његовој оштрој педантерији, његовом глупом стенографисању. У
свом смрдљивом логору, у разгаженој пустињи око Јерусалима,
Титус је био човек, потпуни човек.
Агрипа је добро разумео мучна сестрина објашњавања. Зар је
тај горки рат мање кидао његове живце него њене? Он је

288
Римљанима дао свој удео, али се одмах затим вратио у своју
трансјорданску краљевину, настојећи да о збивањима у логору
чује што је мање могућно. Његова лепа палата у Тиберијасу,
његове слике, књиге, статуе, били су му загорчани.
»Теби је лакше, сестро«, рече ситним, мучним осмехом на
лепом, помало премеснатом лицу. »Буди срцем својим уз Јудеју, уз
земљу и њен дух, а спавај с твојим Римљанином: и решила си
проблем за себе. Воли га, Никион, свог Титуса. Ја му завидим, али
те не смем одвраћати. А шта остаје мени, Никион? Ја схватам
обоје, Јевреје и Римљане. Кад бих могао бити као они у
Јерусалиму, кад бих могао бити као Римљани. Видим фанатизам
једних, варварство других, али не могу да се ослободим, не могу да
се одлучим«.
Беренике, живећи у тишини Тиберијаса, ослушкивала је
напето све вести из логора пред Јерусалимом. У почетку је у
њеним очима још била пустиња у коју се претворила блистава
околина града, у њеним ноздрвама смрад логора, у њеним ушима
завијање звериња које је чекало на лешине. Постепено, међутим,
изгуби ово сећање своју одвратност, а безумље рата поче да се
увлачи у њу. Рат, то је била крв и огањ, величанствен призор, рат је
мирисао пријатно. Рат, то су била сурова лица људи, успаљена за
брзим, одушевљеним умирањем. Све жешће је из сетне лепоте
Тиберијаса чезнула за великом, патетичном вревом логора. Зашто
је онај човек ћутао? Зашто јој није писао? Зар му се њено тело није
допало? Сав бес и стид уперила је против саме себе, не против тог
човека.
Када стиже вест да је ствар сазрела, да одлука о судбини храма
тек што није пала, да се већ и царев кабинетски савет њоме
позабавио, она не издржа више. Сад је имала довољно разлога да
се врати у логор.

289
 Када се она појави, принца обузе велико осећање тријумфа.
Откад је ова жена побегла од њега, он је преживео два тешка
месеца, у жарком, смрдљивом лету са мучно обуздаваним
живцима чекајући да види пад града. Покушавао је да обузда свој
немир бесомучним радом, напредовао је, привео је рат непосредно
до самог храма, а где је некада стајала тврђава Антонија, стоји сад
његов троделни шатор, просторија за рад, просторија за спавање,
просторија за обедовање. Не лишава се више Береникине слике.
Застрашујући жива, као све што је радио Фабул, она стоји у
његовој просторији за рад. Често гледа у златносмеђе издужене
очи те жене. Како је могао доћи на ту сумануту помисао да је узме
као неку шпанску дрољу? То је страна жена, врло горда и туђа.
Изгарао је за њом као и првог дана.
Чепркао је по својим забелешкама, тражио њене речи које је
стенографисао, упоређивао их је, одмеравао их је. Стајао је дуго,
утонуо у посматрање, пред сликом, пун сумњи. Савладао се, не
предузе ништа, чекао је.
А сад је дошла сама. Одјахао јој је у сусрет далеко пред логор.
Беренике беше блага, без прекора, девичанска. Жућкасто-бледи
предео око Јерусалима, народ разапетих, грабљивице, задивљала,
опасна лица војника, овај Ге Хином, овај самртни предео, не
заплашише је. Јер чврста корака пролазио је кроз овај пакао принц,
човек, а нашавши се уз њега, њу обузе велики мир.
Лежали су заједно за вечером. Он јој је причао о својим
момцима, својим војницима. Ови Јевреји човеку заиста задају
проклете муке. Фанатични су, бесни као рањени вепрови.
Ризиковали су живот за врећу пшенице. Ето, кров трема који је
спајао тврђаву Антонија са подручјем храма напунили су
земљаном смолом, сувим грањем и катраном, намамили Римљане
и онда их пекли као рибе. Али ни његови момци нису знали за
шалу. Принц је причао као да се не ради о губитку или добитку,
већ о добром спорту. Он лично се не штеди и, кад устреба, залази у
највећу гужву. Већ је два пута рањен, његовог коња су му под њим
проболи, његови га официри стално наговарају да он, војсковођа,
препусти борбену делатност обичном војнику.
Титус је причао ревносно, добро расположен, скоро и не
обраћајући пажњу на то да ли га она слуша. Наједанпут примети
како га гледа. То нису биле очи са слике. Како су се упијале у њега,
како су се замагљивале, тај поглед му није био туђ код жена. Тихо,
још док је говорио, покретом који је узимао, а ипак био нежан,
загрли Беренику обема рукама. Она клизну к њему, он не доврши
започету реченицу, усред његова причања они су клонули и
предали се једно другом.

290
 Тиха, затворених очију, лежала је она, смешкала се. Титус је
приљубио уз њене груди своју широку сељачку главу која је сада,
када се увлачила у њено тело, изгледала тако свежа и дечачка.
»Знам«, говорио је умекшавши свој тврди заповеднички глас,
»знам да ниси дошла мене ради. Али пусти ме да поверујем да је
тако. Слатка, дивна, краљице, вољена. По свој прилици си дошла
због храма. Нека је благословен твој храм, што си дошла. У мом
плану било је чврсто одлучено да ће остати. Слатка, и ако бих
морао да ставим на коцку десет хиљада војника, и више, он ће
остати. То је твој храм. Он је оквир за тебе, а десет хиљада војника
нису никаква цена за то. И кућу твојих предака ћу наново подићи.
Успећеш се степеницама, Никион, твојим кораком који ме чини
блаженим, а иза тебе ће стајати твој храм«.
Беренике је лежала затворених очију, смешкајући се. Упијала
је његове речи. Сасвим тихо рече:
»Човече, дете, Јаники. Тебе ради сам дошла, Јаники«.

Двадесет првог аба по јеврејском рачунању, поче Чврсти

Јулијус да дејствује против спољњег опсадног зида у подручју
храма. Деловао је шест дана непрекидно, ступале су у дејство и
друге машине, 27. августа дејствовале су све машине у истих мах.
Без успеха. Покушало се са непосредним јуришом, постављене су
лествице, а код њих две кохорте у формацији корњаче. Јевреји су
одозго оборили лестве, начичкане војницима. Неколико
легионара, носилаца ратног знамења, доспело је на зид, али су их
овде смакнули, и Јевреји су се дочепали знамења.
Титус нареди да се под капије наложи ватра. Спољна
стубишта, умиривао је себе и Беренику, још нису храм.
Потпалише капије. Сребро које се свуда растапало отворило је
пламену пут ка дрвеном поткровљу. Целог дана и следеће ноћи
беснела је ватра. Онда су северна и западна стубишта подручја
храма била уништена, и сад су стајали непосредно пред високом
зградом храма.
Двадесет осмог августа, осмог аба по јеврејском календару,
док су римски одреди за гашење радили, да би кроз рушевине,
пепео, жар и крш направили пут до саме зграде храма, сазва Титус
ратни савет. Требало је донети одлуку како ће наступати у самој
згради храма.
У ратном саветовању учествовали су маршал Тибер
Александар, затим командујући генерали све четири легије,
Цереалис командант Пете, Лепид Десете, Литерн Дванаесте, Фриг
командант Петнаесте и Маркантон Јулијан, гувернер Јудеје. За
секретара Титус позва Јосифа.

291
 Титус нареди да се прво прочита једно царево писмо.
Беренике је била добро обавештена, цар је сазвао седницу
кабинета да би саслушао мишљење своје господе о даљем
постојању храма. Неки међу министрима били су мишљења да би
овај бастион бунта, овај центар и симбол непокорне јеврејске
националне охолости, требало сравнити са земљом. Само тако се
једном за свагда Јеврејима може одузети њихово збориште. Други
су били мишљења да се рат води против људи, не против
беживотних ствари, а културни углед Рима захтева да таква
предивна грађевина треба да се поштеди. Сам цар, завршавало се
писмо, дошао је до закључка да препоручи војсковођи да сачува
грађевину, уколико је то могуће.
Господа су слушала писмо озбиљно и замишљена лица. Они
су знали о чему се ради, о тријумфу. Ако би храм био заузет на
јуриш, то би био славни завршетак једног војног похода, онда нико
не би могао да трабуња о казненој експедицији, онда би Сенат
морао да одобри тријумф. Примамљиво су стајали пред њима сјај
и опојност дана тријумфа, животни врхунац за све који би као
победници корачали у поворци. Али о томе се није смело
говорити, о интересима армије овде се исто тако није смело
говорити, као ни на крунском царском савету.
Могли су да замисле како је протекао крунски савет. Дебели
Јунијус Тракс сигурно се са неколико умирујућих речи заложио за
поштеду храма; и гојазни Клаудијус Регин сигурно је казао
неколико неодређених, помирљивих речи. Утолико оштрије се,
сигурно, министар Талас залагао за разарање храма. Најзад је онда
дошло до овог компромиса, до оног »уколико је то могуће«. Овим
писмом се одговорност за све што ће се збити и што се збило,
пребацивала на армију. Армија може да сноси одговорност.
Армија хоће свој тријумф, расположење трупа, које су необуздано
чезнуле за тим да храм згазе својим чизмама, прешло је и на многе
руководиоце. Оно хеп, хеп, начело је и њих. »Сачувати грађевину,
уколико је то могуће«, то је из Рима било лако рећи. Где почиње то
»могуће«, а где се завршава?
Први је узео реч маршал Тибер Александар. Он зна да многи
желе свој римски тријумф, а он хоће разумно потчињавање земље.
Говорио је кратко и љубазно, као увек. Сачувати грађевине стајаће
жртава. Али десет хиљада војника могу се надокнадити, храм је
јединствен и не да се надокнадити. Са стотину хиљада људи
против око петнаестак хиљада унутар зидина мора се изићи на
крај. Могуће је да се грађевина поштеди.
Генерал Фриг из Петнаесте легије супротставио се,
потпомогнут одобравајућим довикивањем генерала Литерна.
Свакако је могуће да се храм, уз жртвовање по прилици десетак

292
хиљада римских легионара одржи за царство и свет. Али он не
верује да је цар, пријатељ војника, желео да постави границе
могућег тако широко. Већ је много хиљада бедно погинуло услед
нечасног ратовања Јевреја, обогаљено, испржено. Не смеју се
више нове хиљаде излагати томе. Војници горе од жеље да храм
спале, да извуку оданде сав новац. Ускрати ли им се ова праведна
освета, створиће се тиме у армији оправдано нерасположење.
Тибер Александар смешкао се љубазно као увек, док је
генерал Литерн гласно одобравао. Овај Фриг био је баш онај тип
официра који он није волео, тупоглав, разметљиво бахат. Овај
генерал хоће да има свој тријумф, и ништа више. Људи као он
никада неће схватити грађевину која је представљала дух векова.
Овакав човек би својим великим чизмама згазио храм не би ли
право, не скрећући, стигао до свога тријумфа.
Али тада проговори Маркантон Јулијан, гувернер покрајине
Јудеје. Он је био чиновник, њега се тицао једино његов ресор,
будућа управа покрајине. Он није хтео да сноси никакву даљу
одговорност. Он не сумња, износио је, да ће армија и чувајући
храм угушити побуну. Али то је решење само за кратко време, не
трајно. Нико не може искреније да се диви уметничкој вредности
ове грађевине од њега. Али Јевреји су, нема шта, од храма
направили тврђаву, а он ће остати тврђава и после победе над
устаницима. А када је Рим у савладаним областима остављао
тврђаве бунтовника? Храм се мора сравнити са земљом ако се
жели избећи да Јевреји, чим се повуче један део трупа, не почну
смишљати неку нову побуну. Поштеди ли се грађевина, онда то
овај немирни, охоли народ сигурно неће схватити као знак
милости, већ слабости. Он, као гувернер Јудеје и Риму одговоран
за ред и мир у овој немирној покрајини, мора настојати на томе да
се храм сравни са земљом. Није могуће да буде поштеђен.
Титус је све то пажљиво слушао; понекад је стенографисао,
помало механички. Он је добро схватао жељу војника и жељу
својих генерала. Зар и сам не изгара од жеље за тријумфом?
Али Јахве је опасан противник. Већ сама упорност којом га
овај народ брани, доказује да он није неки мали бог кога се могло
презрети. »Уколико је то могуће«. Уздахну, нечујно. Пожелео је да
је Веспазијаново писмо одређеније.
Када су сви изнели своја мишљења, испоставило се да су три
гласа била за одржавање, три за његово разарање. Напето се чекало
на одлуку принца. Чак и уздржани Тибер Александар није могао да
спречи мало, нервозно трзање.
Јосиф је узнемирено гребао писаљком по плочи стола. Оштро
је пазио на сваку изговорену реч, бележио је слабо, али је имао
поуздано памћење. Разлози које су износили војници нису били

293
лоши. А за њима је стајао један још јачи: жеља за римским
тријумфом. Титус је њему, Береники, самоме себи обећао да ће
поштедети храм. Али Титус је војник. Војников највиши циљ је
тријумф у Риму. Хоће ли одолети? Хоће ли тријумф у Риму
угрозити Јахвеов дом.
Титус је размишљао. Али њега нису мучили разлози и
противразлози. Овај Јахве, мислио је, силно је лукав бог.
Вероватно ми је он усадио у груди ово узнемирујуће осећање
према оној жени. Она ми се подала, упознао сам је: вероватно и
даље Јахве не допушта да моја жеђ престане. Како ће се мој отац
церити када чује да сам спалио храм. »Ето, Ценис, стара крнтијо«,
рећи ће, »ипак није могао да одоли томе. Одобримо му, дакле,
његов тријумф«.
Прошло је четврт часа ћутања.
»Прикључујем се«, рече Титус, »мишљењу оних који сматрају
могућним да се храм поштеди. Мислим да ће римски легионари
одржати дисциплину чак и ако им се једанпут једно наређење не
свиђа. Хвала вам, господо«.

Пред Титусовим шатором сакупљали су се, као свако вече, по

старом логорском обичају, свирачи да одсвирају повечерје,
фанфару, симбол највише моћи војсковође. Титус је стајао на
улазу у шатор. Саслушати фанфару за њега је одувек представљало
нарочито весеље. Свирачи се пастројише.
Било их је око две стотине. Дат је знак. И онда је почело,
нескладно, али силно. Тутњава бубњева, фијукање и завијање
рогова и свирала, јечање труба, трештање и пискање коњичких
труба, а Титус је разгалио срце гледајући шарену, веселу чету,
слушајући њену почасну галаму.
Онда одоше. Затим је долазило нешто значајније, издавање
лозинке и дневне заповести. Оно је било сложено и свечано.
Наизменце, свакодневно, слала је свака од четири легије свог
првог центуриона да од војсковође прими дневну заповест и
лозинку, па да их, исто тако свечано, преда даље.
Титус није био угодно изненађен када се тог 28-ог августа као
прималац заповести појави капетан Педан, први центурион Пете
легије. Била је то, у последње време, најважнија заповест и принц
ју је три пута преиначавао. Предао је официру таблицу. Капетан
Педан ју је прихвати својим широким, кратким, прљавим рукама.
Читао је:
»Лозинка: Пропадни Јудејо. Заповест: Током 29. августа
имају се радови око гашења пожара и раскрчивања на северној и
западној страни храма под свим околностима тако завршити да за
јутро 30. августа терен буде припремљен за напад. Ако противник

294
буде ометао јединице одређене за гашење и раскрчивање, треба га
енергично одбити, али уз поштеду грађевина уколико припадају
самој згради храма«.
Капетан Педан је, по пропису, гласно прочитао заповести.
Први центурион Пете имао је хитру памет, он је својим једним
оком и својим лукавим мозгом схватио заповест одмах, још пре
него што је његов крештави глас могао да је прочита. Изговарао ју
је полако. Меснат, гола, ружичаста лица, огромних рамена,
снажне шије, стајао је пред војсковођом. Полагано, из широких
уста, долазиле су речи заповести. Речи: »треба противника
енергично одбити«, изговорио је врло јасно и са нагласком, а
завршне речи: »али уз поштеду грађевина«, капетан није, можда,
изговарао брже, али су оне упркос томе звучале као набачене, као
споредне. Док је читао, уперио је очи, оно живо и оно мртво, више
у војсковођу него на таблицу, испитујући, оклевајући, као да их не
чита добро. Титус је пред тим бучним незграпним човеком осећао
опет исту одвратност као често раније, али и помамну жељу која је
избијала из генералових речи, да понесе угарке даље, да их баци
тамо, у храм. Наста мали мук. Капетан га је још увек гледао
подозриво, чекајући. Да, нема сумње, чекао је. Потпуно си у
праву, мој Педане, али и други су у праву. Чините што вам је воља.
Увек један пребацује одговорност на другог. Сви хоће да учине то,
али се свак извлачи да није учинио ништа. Ти си човек, мој
Педане: учини ти то. Тако је, можда, осећао Титус, док је капетан
Педан стајао пред њим и чекао. Речи нису биле изговорене. Титус
се чувао. Појавио се само ситан, неприметан осмех. Али први
центурион Пете приметио је тај осмех. Да ли је нешто рекао?
Војсковођи се учинило као да је нешто рекао. Звучало је као хеп,
хеп. Али то је, наравно, било немогуће. Капетан Педан узе
таблицу, стави је прописно у рукав, поздрави испруженом руком и
отвореним дланом. Војскавођа рече:
»Хвала«.
Капетан Педан се удаљи, и ништа се није догодило.
Те ноћи Титус је спавао са Береником. Спавао је мирно, а
Береника га чу како у сну говори: дај ми таблицу.

Капетан Педан, међутим, пошао је натраг у свој шатор. Имао

је речи заповести тачно у глави, но упркос томе извади још
једанпут таблицу, прочита је. Рашири широка уста још више, био
је расположен. Сигурно, врућина ове земље, огавни комарци који
су нарочито волели његово плаво, ружичасто месо, заразна досада
опсаде, све му је то било мрско и носилац венца од траве, љубимац
армије, могао је себи све то да приштеди. Пошао је прошле године,
када су ратне операције овде застале, са једним Муцијановим

295
одредом у Италију да би тамо учествовао у ратном походу против
Витела. Он је могао остати тамо, могао је да ступи у гарду, да буде
унапређен за пуковника, за генерала. Сада, држећи ову таблицу у
руци, он се није покајао што се вратио својој Петој као први
центурион, пред овај вашљиви Јерусалим и у ову проклету опсаду.
Педан је био прави војник. Он је волео да једе масна и проста
јела, да се курва, да пијанчи, да крешти сочне песме. Научио је да
боде, удара, да барата мачем. Био је, упркос својој гојазности,
веома вешт и снажан. Био је задовољан са самим собом. Често је
посматрао своје лице, не само у драгоценом златном огледалу које
је носио са собом у све ратне походе, већ и у свакој води поред које
би пролазио, или на своме штиту. Свиђало му се властито лице.
Када је изгубио око, дао је најбољем међу специјалистима, који су
стављапи статуама очи, да му се направи вештачко. Сад му се
његово лице још више свиђало и он није много жалио што је
изгубио око. Волео је опасност. А волео је и плен. Од свог удела у
плену, од поклона за нарочита дела и од вештих логорских
послова згрнуо је знатан иметак који се налазио на чувању код
неког банкара у Верони и носио масне камате. Једном, стар,
крезуб, он ће се повући у ту Верону; носилац венца од траве,
љубимац армије, играће велику улогу, и град ће играти како му он
засвира.
За сада, међутим, има бољег посла. Ето, ту је, на пример, та
чудна заповест. Заиста, посве пријатна заповест коју, у ствари,
једино он разуме како треба и с којом само он уме да изиђе на крај.
Већ сама та чудна заповест довољно га обештећује што се из
богате Италије вратио својој Петој. Јер, први центурион Пете,
обично према људима веома равнодушан, обарао је своје
противнике спортски, без неког даљег интереса за њихову
личност. Овај капетан Педан гајио је само једну једину неизмерну
мржњу: била је то мржња према Јеврејима.
Све га је код тих људи љутило: њихов говор, њихови обичаји,
њихова вера, њихов дах, њихов ваздух. И други људи са Истока
лењи су, смрдљиви варвари са бљутавим обичајима. Али ти
Јевреји, просто невероватно, толико воле беспосличарење да се
никаквим средствима, па чак ни смрћу, не могу навести да на свој
седми дан било шта ураде. Имају чак и неку реку у својој земљи,
сабатску реку која седмог дана мирује. А кад је избио рат они су
се, он је то видео рођеним очима, без икаквог противљења дали
преклати, просто из принципијелне, законом одређене лењости.
Они, глупаци, верују да ће душе оних који се придржавају
њихових посраних закона, њихов бог сачувати за вечност. То те
безобразнике чини тако неосетљивим против оног што друге мами
и застрашује. Они се сматрају бољим од других људи, баш као да

296
су римски легионари. Они мрзе и презиру све друге. Обрезују уд
само да би имали неки знак којим се разликују од других. Они су
раздражујуће друкчији, тврдоглави као јарци. Кад умиру, кад их
прикивају на крст, онда вичу: »Јах, Јах, Јах је наш Бог«. Он је због
тога Јах, Јах, испрва мислио да је њихов бог магарац, а неки и кажу
да у свом светилишту обожавају магарца. Али то није тачно, ови
суманути злочинци верују, напротив, у неког бога који се не може
ни видети ни опипати, бога који је тако безобразан као и они сами,
који постоји само у мислима. Он је себи више пута дозволио ту
приватну шалу, када су неког разапињали на крст, голицао би га
разапетог, не би ли га претњама и обећањима привео памети. Али
није успевао. Они заиста верују у свог невидљивог Бога, вичу Јах,
Јах и умиру. Капетан Педан је бесан, неумољив противник таквих
бесмислица. Он хоће да их искорени. Не би вредело живети када
би од целе те вике било нешто истине, па ма био то само онај
мајушни дашак. Али то није истина, то не сме да буде истина.
Капетан Педан пође клатећи се у свој шатор, подругљиво
искривљених широких уста. Ако заиста постоји тај бог Јахве, онда
би свакако морао умети да сачува своју кућу. Али он то неће
учинити, за то ће се већ побринути први центурион Пете. Само
због тога он стоји овог врућег, смрдљивог лета пред овим
вашљивим Јерусалимом. Он ће се већ осветити том богу Јахвеу.
Доказаће му да уопште не постоји, да оно тамо, она његова кућа,
није ништа друго до празна пужева љуштура.
Капетан Педан је видео пред собом лице принца док је пред
њим читао текст таблице. »Уз поштеду грађевина, уколико
припадају самој згради храма«. Шта значи поштеда, шта значи
зграда храма? »Противника треба енергично одбити«. То је
јасније. То је нешто чега се човек може држати.
Хеп, Хеп, мисли капетан Педан. Он је изузетно добро
расположен ове вечери. Лоче, прича свињарије, пун је јаросне
досетљивости да чак и капетани који су због њега остали у сенци
морају да признају да је заиста с правом љубимац армије.
Сутрадан је капетан Педан пошао са својим људима на
гашење и крчење. Лопатама се ужарени крш бацао у страну, људи
су се сагибали, лопатали, требало је да се направи широк, прав пут,
према капији. Капија, златом опточена, није била велика; укосо,
лево од ње, на двострукој висини човека, по прилици, био је мали,
златом уоквирени отвор прозора. Зидине су, уосталом, стајале
непомичне, беле, огромне, неразрушиве, прекидане тек ту и тамо
малим прозорима на врло великој висини.
Посао раскрчивања био је прљав, врућ, тежак. Јевреји се нису
мицали, ниједно се лице није показивало горе у отворима, капија је
остајала затворена. Педан се љутио. Ето, сад он и његови људи

297
морају да уклоне тим Јеврејима њихово ђубре. Радило се знојећи,
мрзовољно. Педан нареди да се пева. Он лично отпоче крештавим
гласом грубу песму Пете: »Зашто је наша Пета добра? Легионар
ради све: ратове води, рубље пере, престоле руши, чорбу кува,
ђубре вози, цара штити, децу доји ако треба. Војник мора знати
све. Наша Пета ради све«.
Када су по трећи пут запевали песму, појавио се противник.
Капија ипак није била тако мала као што је изгледало; свакако је
била довољно велика да избљује за невероватно кратко време
много Јевреја. Војници заменише лопате штитом и мачем. Било је
проклето мало места и кога су угурали у задимљене рушевине,
њему се тешко могло помоћи. »Макаби«, викали су Јевреји.
»Пропадни Јудејо«, викали су Римљани. Била је то права битка.
Јевреји нису марили што су многи од њих такође запали у ужарене
рушевине. У густим ројевима облетали су око римског знамења.
Сад паде носилац, други га зграби, смакнули су га. »Макаби«,
викали су Јевреји. Имали су знамење. Ликујући, понели су га иза
зида.
Римљани су добили појачање. Код следећег испада Јевреји
нису стигли тако далеко као први пут, али из мале капије извирале
су све нове гомиле. Педан је псовао, ударао лозовом батином по
својим људима. Одбили су Јевреје, неки од Педанових људи
продрли су с њима кроз капију, капија се затвори. Они који су
продрли били су изгубљени. Али је противник енергично одбијен.
Педан се церио. Противник није одбијен с довољно енергије.
Педан нареди састављање корњаче. Људи су се зачудили. Зид је
стајао огроман, висок, машине још нису дејствовале, артиљерија
је стајала иза њих. Шта ли хоће њихов вођа? Да оборе зид голим
рукама? Саставили су штитове над главама као крљушт,
повинујући се наређењу, и пошли напред. Зачудо, Педан не
нареди да се нападне капија, већ место укосо лево, где се налазио
златом уоквирен отвор прозора.
Ишли су стално напред, сада су били код зида, предњи су већ
били притиснути уза сам зид. И сада се зби нешто што прва
кохорта Пете, навикнута на много штошта, још никад није видела.
Капетан Педан, тежак у свом оклопу, вину се на штитове
последњег реда, тапкајући раскречених ногу са поткованим
чизмама преко прштећих штитова све даље напред. Није се
стропоштао, одржавао је равнотежу држећи у једној руци угарак,
баци га, а затим викну: Дај још један, и војници му пружише с
ужарених рушевина још један угарак, па још један. Они под
штитовима, знојећи се, стиснути, тешко издржавајући, нису ни
знали шта се то збива изнад њихових глава. Чули су само свог
капетана како виче: Дај још један и хеп, хеп. Али они, исто као и

298
други који су додавали угарке, били су испуњени огромном
напетошћу, шта ли ће се сад збити.
Њихов вођа, њихов капетан Педан, љубимац армије, свакако зна
шта ради, свакако ће се нешто догодити.
А капетан Педан је заиста знао шта ради. Прегледао је план
храма и знао да се на овом месту, у просторији са златом
уоквиреним прозорским отвором чувају залихе дрва која су
Јевреји, грађани Јерусалима и поклоници, по једну цепаницу
довлачили на празник ношења дрва. Узимао је све нове угарке,
бацао их, викао: хеп, хеп и дај још један, и они су чули гребање
његових поткованих чизама по штитовима, стајали су непомично,
снажних шија, погнути, стењући од ишчекивања.
А сад, најзад, зачу се дрека изнутра, и тада се диже дим, све
већи, све гушћи дим и сад Педан нареди: Лестве овамо. Лестве су
биле кратке, и он нареди да се поставе на корњачу. Попео се,
лестве су се застрашујуће клатиле, али они под корњачом стајали
су непомично, кроз дим и кроз прозор попе се капетан Педан у
унутрашњост. Скочио је усред дима и дреке, подигао резу капије,
и у отвору се појави огарављено и искежено његово лице. И као
што је капија малочас за невероватно кратко време избљувала
невероватно много људи, тако је сада за трен ока прогутала
Педанове људе.
Зграда храма била је изнутра потпуно обложена кедровином,
лето је било жарко, дрво суво. То више није био дим, већ је то био
пламен. И пре него што се честито још и сазнало шта се то у ствари
дешава, наста у римском логору огромна вика: Хеп, хеп, викали
су: баците ватру и штит напред. Нису чекали никакво наређење,
нико их више није могао задржати. Мала капија их прогута на
стотине, а сад су широм отворили и остале капије. Пожарнике
Јевреја су побили, легионари су надиралу у редовима по двојица,
додирујући се раменима, штит до штита, косећи десно и лево.

Већи део јеврејских војника био је смештен по утврђењима и

кулама Горњег града, у самом храму налазило се свега око хиљаду
људи. Када су Римљани бацили угарак у зграду храма, ови су
надали дивљу дреку и покушали су да гасе. Била је то испрва слаба
ватра, али је била упорна, непопустљива. Ускоро се показало
немогућим да се истовремено боре против Римљана који су
надирали и да гасе ватру. Јохан и Симон Бар Гиора, најхитније
позвани из Горњег града, уочили су да се храм не може бранити
против пожара и Римљана. Наредили су да се главнина повуче у
Горњи град. Мали одред требало је, штитећи повлачење, да држе
поједине капије храма.

299
 Ове заштитнице, то су сви знали, биле су изгубљене, али
ниједан војник није оклевао да се јави добровољно. И дечак
Ефраим се јави и био је примљен. Јохан из Гишале, пре него што
пође, стави му руку на главу и рече:
»Ти си достојан. Пренеси нашу веру даље, сине мој«.
Тако су велики доктори стављали својим ђацима руку када би
им подаривали титулу и способност да преносе науку.
Римљани су брзо савладали малу чету која је бранила капију
зграде храма. Заузели су степениште и спустили се у двориште у
коме је стајао олтар жртава паљеница са својим огромним
степеништем, силним роговима, сачињен за вечност из неотесаних
блокова јер га гвожђе није смело дотаћи. Сада, међутим, чета од
око педесетак јеврејских војника поставила је на њега топ.
Макаби! завикаше. Хеп! Доле, Јудејо! викали су Римљани и
полетели према олтару. Топ је избацивао камење и гвожђе против
њих, али они су напредовали на обема странама олтара, и сад су га
опколили и јуришали уз степениште. Били су то војници Пете,
били су то Педанови момци. Диже се огромна тутњава, али
постепено надјача неки глас, дрзак, крештав, певао је песму Пете.
Неки упадоше, и сад певаху сви, више се не чу ниједно Макаби,
само се орила песма:
Зашто је добра Пета?
Легионар ради све
Ратове води, рубље пере
Наша Пета ради све.
А кад су заузели и остале спољне капије овог дела зидина
отворили су их и наврли са свих страна. У редовима по двоје, са
штитовима пред собом, лицима окренутим укосо, раме уз раме,
корачали су у такту, ударали ногама, косили. Стизали су са обе
стране, опкољавали све на шта су наишли, терали према великом
олтару. А на десном рогу олтара, где је иначе руководилац службе
храма давао знак свештеницима који су приносили жртву и
левитима, сада стоји капетан Педан, а око њега се ори сирова
песма Пете. Он пева с осталима, маше мачем, а с времена на време
се, промене ради, лаћа своје батине од лозоваче. Легионари терају
противника уз олтар, а они вичу: Чуј, Израеле. А на висини рога
олтара стоји капетан Педан и виче: хеп, и диже батину од
лозоваче, и спушта је с треском на њихове лобање. Мачеви косе,
крв тече као поток низ степениште, а око олтара се гомилају
мртви.

Титус је управо мало прилегао. Скочи, виде огроман пламен,

легије су биле у покрету. И онда виде како се уздижу дим и

300
пламен. Потрча из шатора, онакав какав се затекао, без ознаке
свога ранга, без оклопа. Полетео је усред оне дивље, веселе гужве.
Многи су га препознали, али су наставили да јуре. Довикивали су
му на брзину, весело: Хајде с нама, друже. Потрчи с нама, баци и
ти, баци огањ.
Хтеде да брани, да заузда подивљале разуздане људе. Да ли је
он то заиста хтео? Хеп, хеп, викао је као и остали, против своје
воље. И баци огањ, друже, викао је.
Страже пред његовим шатором приметиле су принчев журни
одлазак. Обавештени официри гарде, прокрчили су кроз гужву
пут до њега. Он је већ био понесен кроз капију у унутрашњост
храма, стигли су га. Био се опет савладао. Зар је то био он који је
викао са осталима? Гасите! Воде! викао је сада. Гасите! Воде!
викали су официри. Бацили су се против разбеснелих војника:
Гасите! Воде! Батинама су ударали центуриони по побеснелим
војницима.
Али било је бесмислено уопште покушавати да се нешто
брани помахниталим војницима. Помамни бес, опојност убијања
захватили су целу армију. Тако су бескрајно дуго чекали све те
жарке, убиствене месеце да оно тамо, храм, згазе својим
поткованим чизмама. Сада су се хтели осветити за све муке,
налетале су, мешајући се, римске легије и сиријски, арапски
одреди вазала. Нико није хтео да заостане, сви су били у журби,
нису дозвољавали један другоме да стигне пре. Пут који је
требало да буде прокрчен, није био готов. Преко ужареног крша
јуришали су, газили један другог, гурали се у рушевине које су се
још пушиле. Надирали су преко читавих брда лешева.
Када Титус виде да против силовитости армије нема опирања,
ступи са својим официрима у средњи брод зграде храма који је од
горућег дела био одвојен дебелим зидом. Високо и хладовито,
недирнуто од врућине и дивљег бешњења напољу, уздизало се
светилиште. Свећњак, сто за хлебове, олтар за кађење стајали су
тамо. Титус полако пође напред, оклевајући, све до завесе иза које
се налазила тајна светиња. Од Помпејуса још ниједан Римљанин
није закорачио на ово место. Шта се налази иза завесе? Можда је
ипак нека празноверна утвара тамо, магарећа глава, чудовиште,
получовек-полузвер? Кратком, широком руком Титус се маши
завесе. Иза њега вребала су напета лица његових официра,
понајвише једно, широко, ружичасто, лице капетана Педана. Шта
је иза завесе? Принц је разгрну. Пред њиме се указа сумрачна,
невелика четвртаста просторија. Титус уђе. Мирише на земљу и
на сасвим старо дрво. Ту је голи, необделани камен, који се може
наћи на врху брежуљка, и велика, тешка усамљеност, иначе
ништа.

301
 »Па да«, закрешта капетан Педан, слегнувши раменима,
»лудаци«.
Принц одахну када је опет стајао у светлијем четвороуглу
предворја. Опазио је отмену једноставност трема, његову
складност, велик и једноставан свети прибор дуж зидова.
»Морамо ово да спасемо, господо моја«, рече, не гласно, али
убеђујући. »Не смемо допустити да ово пропадне«, захтевао је.
Капетан Педан поче да се кези. Већ је пламен лизао на
капијама бацили су угарак под све двери. Било је прекасно.
Војници су у великој журби односили свети прибор. Био је
тежак, од масивног злата. Десет војника је дахтало под свећњаком,
срушили су се под њим. Свећњак паде на земљу, уби једног од
њих. Војници, потерани повицима принца, ударцима центуриона,
савијају поново леђа, вуку ствари из светилишта које гори и које
већ почиње да се руши. Износе оних дванаест златних хлебова,
дарове, сребрне трубе свештеника, сложише вавилонску завесу
чији је вез приказивао звездано небо. Принц је стајао на
степеништу зграде храма, док је пожар беснео за његовим леђима,
и посматрао је како су се свећњак и сто са хлебовима клатили кроз
гужву према римском логору, издижући се и спуштајући се над
телима, главама и штитовима, као бродови на узбурканом мору.

Легионари су и даље махнитали кроз светиште, пијани од крви

и победе. Пљачкали су што су могли да уграбе, здерали су са
зидова и двери златне и сребрне пресвлаке. Пењали су се
вратоломно по спољним зидовима да би опљачкали тамо
постављене трофеје, знамења и оружје старих сиријских краљева,
знамење Дванаесете легије, одузето пре четири године од
Цестијуса Гала. Пљачкали су оставе за одежде, оставу за мирођије,
складиште с инструментима. С рукама пуним драгоценог,
чудноватог оруђа, каскали су журно кроз огромни
четвороугаоник. То је био врхунац војног похода. Да би срушили
ову кућу невидљивог Бога и да би је опљачкали, умирали су на
десетине хиљада, преузимали на себе све муке и тегобе. Сада су
хтели да се науживају до краја. Викали су, гурали се, смејали
глупо и поцупкујући, својим поткованим чизмама, тапкали по
поду чији је мермер и мозаик био покривен лешевима и крвавим
појасевима са иницијалима Макаби.
По мрачним ходницима који су се спуштали до ризница масе
су се нагомилале не могавши даље. Ризнице су биле чврсто
забрављене, али нестрпљиви нису хтели да сачекају док се све оне
резе отворе полугама и справама. Подметнули су ватру под
металне окове врата. Али унутрашњост је планула пре него што су
се врата отворила, и сад је из ризница извирала густа, лепљива

302
река метала. У тој реци текли су посветни дарови римских
краљева, уштеде сиротиње из Галилеје, блага богатих из
Јерусалима и поморских градова, стотине хиљада златника,
сребрњака и бакрењака, које су ковали Осветници Израела, са
знаком Макаби и датумом: прва, друга, трећа година ослобођења.
Уз прасак су се поцепале велике завесе, њихови ужарени
делови полетели су кроз ваздух. Уз тресак се стропошта кров
зграде храма а с њим и делови зида. Све док се одједанпут не чу
један глас, моћнији од прштања ватре, треска поткровља,
подивљалог певања војника, вике умирућих, глас продоран,
завијајући, цвилећи, који се одбијао од околних брда страшно и
ужасно. Била је то стогласна свирала. Покушали су да одвуку ову
чудовишну справу, а онда је оставише као безвредну. А сада је
ветар пламена струјао кроз огромну свиралу и на тај начин је она
поново зазвучала.
Било је као да овај глас буди Горњи град који је, пошто су
јеврејски војници разорили мостове према храму, сада лежао
одвојен на свом брежуљку. Скапавајући од глади, изнурени,
видели су они из Горњег града дим, први пожар, видели су затим
пламен како се шири, све док постепено цео бели брежуљак храма
није почео да гори као из корена. Из њихових сасушених грла
извирало је само слабо цвилење. Али када је сад наједанпут
заурлао снажан крик свирале, избио је из њихових телеса
последњи живот, а цвилење оних стотина хиљада у Горњем граду
претворило се сад у викање, продорно, непрекидно, страшно
викање, а брегови су прихватили ову вику и враћали је.
Тог дана, уосталом, многи људи из Горњег града били су
отишли у храм. Доктор Нитај их је позвао. Имао је привиђење и
чуо глас. Пролазио је Горњим градом, изнурен, али устрајан и
говорио је масама да се попну до храма, тамо ће им се данас Јахве
указати као спасилац и избавитељ. Старачки глас опседнутог
човека звучао је толико пун вере и наређујући, да му се повиновао
сваки који се још иоле могао вући. Било их је много стотина. Од
тих верника врло мало их се спасло када су се трупе повукле, јер
мостови према Горњем граду били су тесни, самим трупама су они
били потребни, а онда су их за собом разрушили. Одоздо, из зграда
храма, избијали су ватра и Римљани. Верницима није преостало
ништа друго него да побегну у најнижу област храма, у велику
колонаду јужног руба, непосредно уз амбис.
Потискујући Јевреје из унутрашњости храма, Римљани су
сада напредовали до овог најнижег подручја. Силазили су
степеницама, угледали у трему људе, жене, децу, отмене и мале
људе, много њих, велику гомилу живог меса. Упркос томе што је
цена робова услед силних заробљеника била пала, ових хиљаду у

303
трему представљало је извесну вредност. У најгорем случају
могло их се на туце продати приређивачима свечаних игара. Али
војници нису сада хтели да се упуштају у таква размишљања. Они
су сад хтели да збијају шале за свој рачун, доста дуго су чекали на
овај тренутак и скупо га платили. Они из Пете опколили су
колонаду. Јевреји су имали пред собом Римљане, за собом амбис.
Пристигли су официри, пуковници. Генерал Десете, Лепид. Они
су издали наређење да се сачека, затражиће се упутство од
војсковође. Али војници Пете нису ни помишљали на то да чекају.
Малочас тек повратили су знамења што их је Дванаеста изгубила
пре четири године, и зар сад да им генерал Десете поквари шалу?
Нису били чак ни непокорни, само су се смејали расположено. Па,
ваљда ни сама господа неће поверовати да би армија ову масу
живог меса тек тако испустила из руку. Поставили су се пред
колонадом, у четири реда у дубину, а онда су запалили кровну
конструкцију од кедровине. Била је то заиста величанствена шала
када су они у трему почели да поцупкују, кад су први полетели
напоље, кад су били смакнути, када су се једни почели пентрати, а
други скакати у амбис. Оклевали су да ли да погину од мача, или
од ватре или да скоче у амбис, Војници су заинтересовано
посматрали како су се опкољени тешко одлучивали. С весељем су
легије слушале одавно њима познат самртни узвик Јевреја: Чуј,
Израеле, Јахве је једини. Чули су то они често, али никад од толико
њих наједанпут, Јахве, Јахве, понављали су и они вичући јах, јах,
опонашајући магарца.
Међу опкољенима налазила су се и два члана Великог савета
које је пуковник Паулин лично познавао. Меир Бар Белгас и Јосиф
Бар Делеус. Паулин их обојицу позва да изиђу да му се предају.
Обећао им је да ће бити поштеђени. Али они су остали док се
колонада није срушила, хтели су да погину заједно с другима, као
жртва паљеница за Јахвеа.

Коцком одређени свештеници вршили су своју службу као да

се око њих не догађа ништа изванредно. Као и сваког дана обукли
су одежде, очистили олтар и свети прибор. Већ су се појавили први
пламенови, већ су се појавили први Римљани, свештеници су
пролазили кроз гужву као да их не примећују.
Римљани су ове Белоодевене са плавим свештеничким
појасом испрва остављали на миру. А онда су их смакнули као и
остале. Посматрали су с извесним задовољством да је човек који је
носио плави свештенички појас тог Јахвеа, кад би му проболи тело
мачем, умирао исто као и сваки други.
Када је са својим трупама напуштао храм, Јохан из Гишале
понуди првосвештенику Фанијасу да га поведе. Али Фанијас је то

304
одбио. Кад би само могао да докучи шта то Јахве од њега хоће. То
је силно тешко, јер му је Јахве подарио само прост разум. Како би
то било лепо да је смео остати грађевински радник. Сад лута
беспомоћан, плачљив, његове мутне, смеђе очи траже некога кога
би могао упитати за савет, плашљиво прислушкује да ли у њему не
проговара неки Јахвеов глас, али не може ништа да чује. Све је то
само стога што је, попуштајући ризничару, дозволио да се његова
осмоделна одежда која чисти од греха, однесе у неприступачно
склониште. Да сад носи одежду и свете драгуље Велике службе,
пламен би полегао као послушан пас, а Римљани би се срушили
мртви.
Заједно са другим свештеницима доспео је у руке Римљана.
Војници су били спремни да смакну свештенике. Ови су молили за
милост. Објашњавали да је првосвештеник међу њима. Војници их
одведоше Титусу.
Титус је у журби, траже га код јужне капије храма. У његовој
је близини генерал Литерн. Принц види како генерал напето гледа
у њега, осмехујући се готово неприметно. Овај Литерн, ономад, на
ратном саветовању, није могао да схвати зашто се он заузимао да
се храм поштеди, сигурно га сматра неким естетским слабићем.
Овај глупан ту, то је, дакле, врховни свештеник.
»Причувајте га«, рече Титус, »хоћу да га водим у тријумфу«.
Онда угледа остале свештенике, двадесет измождених,
бедних тела, која дрхте у белим, свечаним, прешироким
одеждама. Његово лице се озловољи, постаде пакосно, детињасто.
Окрете се. Кренувши, добаци свештеницима преко рамена:
»Можда бих вам поклонио животе, господо, вашег храма
ради. Али пошто ваш бог, очигледно, не намерава да одржи ваш
храм, приличи вам као свештеницима да пропаднете заједно с тим
храмом. Зар нисам у праву, господо?«
Пошао је, а џелати се дочепаше свештеника.

Као и остали свештеници, стари доктор Нитај, пошто је своје

вернике довео у храм, прионуо је озбиљно и пун поуздања да
врши своју службу. Ватра је планула, његово старо, мрзовољно
лице се разведри. Знао је он, данас ће доћи знак. Када је почела да
гори зграда, није као други побегао кроз дворишта, већ се, заједно
са још осам свештеника, успео степеницама храма. Било је добро
пењати се, сад је човек био још у згради сазиданој људским
рукама, али ускоро ће бити горе, под небом, близу Јахвеа.
И сад су били на крову, на највишем слемену храма, под њима
је била ватра и Римљани. Крици умирућих, груба песма легија
допирала је до њих горе, из Горњег града одјекивао је урлик. Тада
се ули дух у оне на слемену, од глади им се привиђало. Клатећи се,

305
у такту, у прописаној мелодији, рецитовали су ратне и победничке
песме из Списа. Кидали су златна копља која су била
поразмештана на крову ради одбране од птица и бацали их на
Римљане. Смејали су се, били су изнад пламена, а изнад њих је био
Јахве, и они осетише његов дух. Када је дошао час свештеничког
благослова, подигли су руке и раширили прсте, према пропису, и
узвикнули кроз праскави огањ свештенички благослов и Верују
које иде уз то; било им је лако око срца и свечано. Када су
завршили, Нитај узе тешке кључеве великих двери храма, подиже
их високо да су их сви око њега могли видети, и узвикну:
»О, Јахве, ниси нас сматрао достојним да управљамо твојом
кућом. О, Јахве, узми кључеве натраг«.
И баци кључеве увис. И повика:
»Видите ли, видите ли руку?«
И сви видеше како се на небу појављује рука и прихвата
кључеве.
А онда су запраскале греде крова, срушиле се, и они су
веровали да су умрли милостивом смрћу.

Педан је бацио угарак пред само подне. Поподне у пет часова

горело је већ цело брдо. Први стражар поред стуба за пренос вести
помоћу пламених сигнала, постављених по Титусову наређењу,
примети пожар, и чим је пао сумрак даде сигнал: храм је пао. И
запали се следећа ватра, па за њом трећа, и у року од једног сата
сазна ту вест цела Јудеја, сва Сирија.
У Јабни је то сазнао велики доктор Јохан Бен Сакај: храм је
пао. Ситни прастари човек поцепа хаљине и посу главу пепелом.
Али још исте ноћи сазва седницу.
»До данас«, објави он, »Велики савет у Јерусалиму имао је
моћ да тумачи реч Божју, да одређује када почиње годишње доба,
када је месец млад, кад пун, шта је право а шта није, шта је свето а
шта није, да везује и да разрешује. Од данас ову власт има Савет у
Јабни. Наш први задатак је да утврдимо границе Светог писма.
Храма више нема, све наше царство су сада Списи. Њихове књиге
су наше покрајине, њихове речи наши градови и села. До данас
Јахвеова реч била је измешана с људском речи. Сада нам ваља до
танчина разграничити шта спада у Списе а шта не.
Наш други задатак је да коментар доктора учинимо трајнијим
за времена после нас. Досада је било проклетство ако се свети
коментар предавао друкчије осим од уста до уста. Ми
разрешавамо ово проклетство. Хоћемо да запишемо свих шест
стотина тринаест заповести на добром пергаменту, њихов почетак
и крај, да их оградимо и подзидамо како би Израел занавек могао
стајати на њима.

306
 Нас седамдесет и један сад смо све што је преостало од
Јахвеова царства. Очистите ваше срце да будемо царство трајније
од Рима«.
Рекоше амин. Одредили су још исте ноћи да су двадесет
четири књиге свете. Четрнаест књига, које су за многе биле свете,
искључили су. Настала је тешка расправа међу њима, али они су се
оштро препирали, да би проговорила само Јахвеова реч, онако
како су је њима други предали, није то била њихова сопствена
ташта мудрост. Нису могли да спавају, осећали су се као испуњени
Јахвеом када су предузели ово одабирање које је требало да буде
обавезно за сва времена.
Разишли су се када је сунце већ било изишло. Тек сада су
осетили своју исцрљпеност, али она, упркос болу због разорене
светиње, није била несрећна исцрпљеност.
Када су остали већ били отишли, посети великог доктора
Јохана Бен Сакаја његов ученик Арах:
»Нисте ми још издиктирали изреку за овај дан, докторе мој и
господине«.
Велики доктор размисли неко време, а онда издиктира:
»Ако те позову за трпезу код неког владара, стави нож под
грло пре него што се зажелиш његових посластица; јер оне су врло
варљиве«.
Арах виде уморно, огорчено лице Великог доктора; постаде
му јасно да је стрепео због свог миљеника, Јосифа Бен Матијаса,
плашио се за њега у своме срцу.

Пропаст храма се збила 29. августа године осамсто двадесет

треће по оснивању Рима, 9. аба године три хиљаде осам стотина
тридесете по јеврејском рачунању. А био је такође 9. аб када је
Набукодоносор разорио први храм. Овај други храм стајао је 639
година, један месец и 17 дана. За све то време приношена је сваког
јутра и сваке вечери жртва паљеница у Јахвеову славу, многе
хиљаде свештеника обављале су обреде онако како је било
записано у трећој књизи Мојсијевој и како су их до танчина
објашњавала поколења доктора.

Храм је горео још два дана и две ноћи. Трећег дана од његових
многобројних капија стајале су још само две. Усред рушевина, на
огромним блоковима олтара жртава паљеница, преко пута
усамљене Источне капије која је бесмислено штрчала, Римљани су
сада поставили своје орлове и подносили им жртву победе. Када
би више од шест хиљада непријатељских мртваца покривало
бојиште, армија је свога војсковођу проглашавала императором.
Тако је сада Титус на висини олтара примао признање од својих
трупа.

307
 Са маршалском палицом у руци, црвеним огртачем војсковође
преко рамена, са златним орловима иза себе, стајао је сада на месту
где се иначе издизао Јахвеов стуб дима, он, идол од меса и крви на
месту невидљивог бога. Легије су пролазиле, ударале штитом о
штит, викале: Слава ти, императоре Титусе. Гвоздени звекет и
клицање његових војника испуњавали су сатима Титусово уво.
За овим часом он је чезнуо откад му је у Александрији његов
отац поверио вођење овог рата. Сада је био потпуно хладан.
Беренике је отишла, побегла од њега, вероломника, пред призором
запаљеног светог места. Да ли је погазио реч? Он је издао јасно
наређење да се храм поштеди. Богови су одлучили друкчије, по
свој прилици сам јеврејски бог, разгневљен над гресима и
окорелости свога народа. Не, кривица за пропаст светог места не
погађа њега, војсковођу. Донесе одлуку да објасни догађаје како
би цео свет то увидео.
Неколико заробљених Јевреја изјавило је да је пожар букнуо у
остави за дрво. Покушали су да гасе. Римски војници бацали су,
међутим, све нове угарке на наслагано дрво. То су могли да ураде
само војници одреда за гашење и раскрчивање. Титус стави Педана
и његове људе пред ратни суд коме је лично председавао.
Пред сам почетак суђења Титус је разговарао са маршалом
Тибером Александром.
»Мрзите ли ме, у ствари?« упита маршала, »што је изгорео
храм вашег Јахвеа?«
»Јесте ли ви запалили храм, Цезаре Титусе?« упита љубазним
гласом маршал.
»Не знам«, рече Титус.
Испитивали су оптужене:
»Је ли Прва кохорта бацала угарке у зграду храма?«
»Не знамо, Цезаре Титусе«, изјавише војници, гласно,
простодушно, другарски.
Нико није видео да је капетан Педан бацио угарак.
»Немогућно је«, објасни Педан, »да бисмо се још и угарцима
бранили против Јевреја. "Противника треба одбити енергично"
гласила је заповест. "Енергично", под тим се, свакако, може
разумети и ватра ако се човеку баш нађе при руци неки угарак«.
»Јесте ли имали намеру да поштедите зграде?«, питали су га.
Педан слегну раменима. Стари, часни војник, гледао је
искрено и безазлено у своје судије.
»Био је то«, приметио је, »дебео, камени зид, што га никаква
машина не би могла потрести. А унутра су били камени подови,
камене степенице. Ко би могао наслутити да се камен може
запалити? То је, очигледно, била одлука богова«.

308
 »Јесте ли«, питали су га, »видели неки план храма? Јесте ли
знали да златом уоквирени прозор води у оставу за дрва?«
Капетан Педан не пожури с одговором. Његово живо око
чкиљило је на принца, на судије, па опет на принца. Смешкао се
препредено, нагласио је свој дослух са Титусом, сви су то видели.
Крештавим гласом, дрско и безбрижно рече:
»Не, Цезаре Титусе, нисам знао да се иза прозора налази
дрво«.
Тибер Александар виде врло јасно да је капетан лагао, а исто
тако јасно виде да сматра да је у праву и да је убеђен у то да је
извршио неизречени налог принца. Овај принц и овај капетан,
маршал то јасно виде, ма колико изгледали различити, били су у
ствари исто: варвари. Принц се себи и другима заклео да ће
сачувати храм, по свој прилици да је то искрено и мислио, али у
себи је, као и Педан, од самог почетка био вољан да храм сруши,
да га згази чизмама.
Остали, капетани, подофицири, војници, остајали су при томе
да нису видели ништа. Нико није могао ни издалека да објасни
како је букнуо пожар. На сва питања имали су увек исти,
простодушни одговор:
»Цезаре Титусе, не знамо«.
Титус је за време саветовања суда био упадљиво немиран.
Дрски поглед дослуха, који му је овај погани Педан добацио,
узбудио га је био до дна срца. Одгурнуо је сада далеко од себе
помисао која га је још пре тога потмуло притискивала: да ли ипак
и он нема учешћа у суровости тог момка? Зар његова заповест није
била јасна? Зар се није увек бринуо за гвоздену дисциплину?
Чекао је напето на мишљење својих генерала, одлучан да љубимцу
армије ускрати помиловање ако би њихова пресуда гласила смрт.
На такву демонстрацију, међутим, очигледно није помишљао
нико од господе. Околишавали су неодређено. Требало би, можда,
преместити једног или другог подофицира у неку кажњеничку
чету.
»А Педан?« упаде Титус у њихова разматрања, плахо, гласом
који се преламао.
Наста нелагодно ћутање. Педана, носиоца венца од траве,
казнити, то нико није хтео да ризикује. И већ се Цереалис, генерал
Пете, спреми да каже нешто у том смислу, када маршал Тибер
Александар узе реч. Што је Педан, износио је, по свој прилици
учинио или бар свесно дозволио да се учини, то је цела армија
хтела. Није појединац крив за срамоту која заувек каља римско
име. Својим тихим, учтивим гласом предложи да се сви официри и
војници који су учествовали у крчењу построје, па да се сваки
десети погуби.

309
 Баш зато што се маршаловом говору није могла порећи
доследност, побунише се против њега једнодушно и плахо.
Дрскост је што овај човек своја јеврејска осећања одмазде хоће да
искали на римским легионарима. Изрицање пресуде је одложено.
На крају крајева није се десило ништа. У једној безначајној
заповести изречено је првој кохорти Пете незадовољство команде
армије што није спречила пожар.

Титус је био дубоко незадовољан овим исходом истраге. Било

је узалудно да се сада правда пред Береником. Зазирао је да се
распита куда је отишла. Страховао је да би је могла обузети она
дивља ћуд која ју је већ три пута гонила у пустињу да тамо,
запустивши своје тело, слуша глас свога бога. Онда чу да је пошла
у мало место Текоју. То је било свега неколико сати путовања. Али
ова вест га не обрадова. Шта тражи у том полупорушеном насељу?
Да ли је, можда, хтела да има пред очима пањеве свога гаја, стално
сећање да јој ни једну једину, чак ни најмању молбу није испунио!
Широко Титусово лице постаде зловољно, троугласта,
урезана брада још више се истури, чело се претвори у злобно лице
сељачког дечака. Шта да ради? Он нема ништа да јој каже што би
пред њом могло да опстане. Да ли да говори грубо о ратном праву,
да јој покаже да је он господар, да је Римљанин? Неће постићи
ништа више него оне ноћи када ју је узео на силу.
Нареди себи да не мисли више на ту жену. Имао је доста
другог посла. Још су били неосвојени Стари и Горњи град. Тамо су
дебеле, огромне зидине, оне се не могу тек тако заузети на јуриш,
треба опет почети с машинама, минирати капије. Поставио је себи
рок. Чим заузме Горњи град, ступиће пред Беренику.
Најпре нареди да се сравни са земљом све што се од заузетог
подручја могло досегнути. Да се развали камење и сруше зидови.
Обузела га је жеља за уништавањем. Опустошене су отмене куће
на рубовима амбиса око храма, пролетерски кварт Офла, старе,
солидне зграде Доњег града. Већ по избијању грађанског рата
запаљене, разрушене су по други пут зграда општине и архива.
Списи хипотека, купопродајни документи, у бронзи урезани
државни уговори, на пергаменту сачувани исходи дуготрајних,
страствених преговора на берзи, пропали су једном заувек. Цело
подручје храма и делови града који су се граничили с њим
препуштени су пљачкању војника. Недељама су ишчепркавали
злато и нова блага из крша. Спуштали су се у подземне ходнике
брежуљка на коме је лежао храм, не без опасности; јер многи би
тамо залутали и не би се више појављивали на светлост дана, неки
су, опет, нашли смрт у борби са бегунцима који су се посакривали
у овом подземном свету. Али опасност се исплаћивала, подземни

310
свет био је златни мајдан. Све нове и нове драгоцености извирале
су из његових ровова, и скривена блага ризнице храма изнела су се
на видело, међу њима чувена осмоделна одежда за којом је
првосвештеник Фанијас толико жалио. Драго камење, племенити
метал, скупоцени штофови гомилали су се у римском стоваришту,
трговци су имали пуне руке посла, цена злата пала је на целом
Истоку за двадесет седам процената.
У Доњем граду налазило се светиште Јевреја, маузолеј краља
Давида и краља Соломона. Осамдесет година раније Ирод је
једном приликом отворио гробницу, тајно, ноћу, примамљен
казивањима о огромном благу. Али када је хтео да продре у
унутрашњост где су почивале кости старих краљева, букнуо је
пламен ‒ његове бакље запалиле су подземне гасове у гробници.
Титус се није плашио. Продро је са својом војском све до
последње гробнице. Тамо су лежали лешеви оба краља, у златним
оклопима, са дијадемама на лобањама, огромно, шарено прстење
падало је са њихових кошчатих руку. У гробници су биле лампе,
зделе, тањири, крчази, стављени приликом сахране, па и рачунске
књиге храма, како би пред Јахвеом могли доказати свој
богобојажљиви живот. Маршал Тибер Александар одви свитке,
посматрао је стародревне знаке писма. Титус узе велику дијадему
са једне од глава, стави је својим широким, кратким рукама на
своју и окрене се према својим официрима.
»Дијадема вам не стоји добро, Цезаре Титусе«, примети суво
маршал.

Јосиф је пасматрао пожар храма с напетом пажњом, као што

неки истраживач посматра природну појаву. Отврднуо је, хтео је
да буде само око, хтео је да види цео догађај, његов почетак, развој
и његов крај. Одлазио је толико пута до саме ивице пожара,
премеравао је стотине и стотине пута запаљени четвороугао,
страшно уморан а ипак пребудан. Видео је, чуо, мирисао, опажао
његово истанчано, верно памћење бележило је све.
На дан 25-ог септембра, месец дана после пада храма, пет
месеци по започетој опсади пао је и Горњи град Јерусалима. Док
су кохорте бацале коцку око појединих делова града,
расподељујући их међусобно за пљачку, улицу по улицу, отишао
је Јосиф најпре у тврђаву Фазаел, где су јеврејске вође држале
своје затворенике. Хтео је да извуче оца и брата из тамнице. Али
тврђава је била празна, у њој су се налазили само мртви, умрли од
глади. Они које је тражио нису били међу њима. Можда су
Макабејци своје затворенике при продору Римљана смакли, можда
се један део спасао у подземљу.

311
 Јосиф пође дубље у град, пролазећи кроз огањ и клање. Целог
дугог, врућег летњег дана крстарио је уз и низ брежуљкасте улице,
преко степенастих путељака, кроз пролазе, од Иродове палате до
вртне капије, од Горње пијаце до Есејске капије, и опет до Иродове
палате. Кроз ове улице и уличице врлудао је тридесет година, као
дете, као младић, као човек. Он је овде познавао сваки камен. Али
је сада потиснуо бол, хтео је само да гледа и да све запамти.
Био је ненаоружан; носио је, зачудо, за појасом само свој
златни писаћи прибор. Није било баш безопасно тумарати овако у
напуштеном Јерусалиму који се рушио, нарочито ако је човек
личио на Јеврејина. Могао је да се заштити да је носио Титусово
одликовање, плакету са главом медузе. Али на то се ипак није
могао одлучити.
Отишао је трећи пут у Рибарску улицу, до куће свога брата.
Кућа је била празна, све покретно из ње било је однето. Војници су
прешли у следећу кућу. И њу су већ опљачкали до голих зидова, те
су се баш спремали да је запале. Јосиф погледа кроз отворену
капију у двориште. Тамо, усред буке и пустоши, стајао је неки
старац са молитвеним огртачем преко рамена, молитвеним
каишевима око главе и руку, састављених ногу. Јосиф ступи
ближе. Стари је гласно говорио, клатећи се горњим делом тела,
молио се; јер био је час Осамнаест молби. Молио се усрдно,
његово цело тело било је утонуло у молитву, како је то одговарало
пропису, а када стиже до Четрнаесте молбе, помоли се на њеном
старом облику, како се молило за време вавилонског изгнанства:
»Нека сагледају очи наше како се враћаш у Јерусалим,
милостив као некад«.
Биле су то стародревне речи, сачуване још само код учењака,
биле су већ историја, 650 година нико се њима није служио у
молитви. Стари, међутим, изговарао их је овог првог дана када су
опет добиле смисао, поуздано, као да се разумеју саме по себи.
Његова молитва изазва у Јосифу оно што све страхоте тога дана
нису успеле. Кроз суровост посматрача, коју је самом себи
наметнуо, проби наједанпут, растргнувши га изнутра, бол над
падом његовог града.
Војници, запoслени око куће која је горела, све досад се нису
освртали на старог. Сад су се с подсмехом поставили око њега и
почели да га подражавају: Јах, јах, шчепали су га, стргнули му
молитвени огртач с главе, захтевали су од њега да понавља за
њима: Јахве је магарац, а ја сам слуга једног магарца. Вукли су га
за браду, гурали га. Тада ступи Јосиф међу њих. Осорно рече
војницима да старог човека оставе на миру. Ови нису ни
помишљали на то. А ко је он уопште да хоће да им заповеда? Он је

312
 приватни секретар војсковође, објасни Јосиф, и поступа у
сагласности с њим. Зар није имао дозволу да измоли седамдесет
заробљеника? Сваки би тако могао доћи, изјавили су војници.
Падали су све више у ватру, млатарали оружјем. По свој прилици
и он припада тим Јеврејима, без оклопа је, а с том његовом
јеврејском латинштином. Напили су се вина, хтели су да виде крв.
Било је лудо од Јосифа што се мешао, јер није могао показати неко
писмено наређење. Из Јотапата се извукао здрав и читав, из
толиких других опасности, сад ће овде смешно погинути, постаће
жртва заблуде пијаних војника. Тад му нешто паде на памет.
»Погледајте ме«, позва војнике. »Ако бих заиста припадао
опседнутима, зар не бих свакако морао бити мршавији?«
То им је било јасно и они га пустише на миру.
Јосиф потражи принца. Нашао га је у рђавом расположењу.
Рок који је Титус себи поставио протекао је. Јерусалим је пао;
сутра, најкасније прекосутра одјахаће до Текоје. Објашњавање са
оном женом неће бити пријатно.
Јосиф замоли скромно за писмени налог, како би могао
ослободити оних седамдесет људи, чије му је животе принц
обећао. Титус мрзовољно написа налог. За време писања добаци
Јосифу преко рамена:
»Зашто ме, у ствари, никад нисте молили за дозволу да
доведете своју Дорион?«
Јосиф оћута неко време, зачуђен.
»Бојим се«, рече затим, »да ће ме Дорион спречити у томе да
ваш рат, принче Титусе, доживим тако да бих га после могао
описати«.
Титус рече зловољно:
»Грозно сте доследни, ви Јевреји«.
Јосифа ова реч погоди. Била му је намера да тражи више од
седамдесет; пред принчевим лицем одустаде од тога. Сад,
наједанпут, знао је: радило се о томе да му Титус обећа што више
људских живота. Опрезно, врло понизно, замоли:
»Не пишите седамдесет, Цезаре Титусе, пишите: сто«.
»Не пада ми ни на крај памети«, рече принц.
Погледао га је злобно, глас му је звучао грубо, као глас
његовог оца.
»Данас ти не бих уступио више ни седамдесет«, рече.
Никад се иначе Јосиф не би дрзнуо да и даље мољака. Али га је
нешто терало на то. Морао је да истраје. Био би заувек одбачен, ако
сад не истраје.
»Дајте ми седамдесет седам, Цезаре Титусе«, молио је.
»Ћути«, обрецну се Титус на њега. »Најрадије бих ти узео и
тих седамдесет«.

313
 Јосиф узе таблицу, захвали се, поведе војничку пратњу са
собом, врати се натраг у град.
Са таблицом о појасу која је доносила живот, пролазио је кроз
улице. Кога да спасе? Било је мало наде да ће оца и брата наћи
живе. Имао је пријатеље у Јерусалиму, и жене које је радо виђао,
али је знао да није због њих ономад пред амбисом мртвих Јахве
смекшао Титусово срце. И није због њих сада са толико дрском
истрајношћу мољакао пред принцом. Добро је и заслужно
спасавати људе од смрти, али шта су бедних седамдесет према
оним стотинама хиљада који овде умиру? И док се још опирао
против тога, док је свом снагом настојао да то потисне, пред њим
се појављивало једно лице.
То је он, њега тражи.
Мора га наћи. Он нема времена, не сме да одустане, има их
стотине хиљада, а он мора да нађе једног. Не ради се о ма којој
седамдесеторици, ради се о једном одређеном. Али свуд око њега
је убијање, а он носи за појасом таблицу која доноси живот, а у
грудима му куца срце. Требало би да прође, он има свој задатак,
мора да нађе то одређено лице. Али када је видео како се људи
убијају и када је он могао да каже: Живи, било му је тешко да
прође тражећи одређено лице. И Јосиф не прође, већ рече: Живи.
Означавао је овог, јер га је дирнуо његов страх, оног, јер је био
тако млад, овог опет, јер му се свиђало његово лице. И он је
говорио: Живи, по пети пут, по десети, по двадесети пут. А онда
опет прикупи снагу, он је имао свој задатак, савлада се, прође
поред људи који су умирали зато што је пролазио. Но не издржа
дуго, већ следећем опет рече: Живи, и опет следећем, и многим
другима. Тек када је педесетог ишчупао војницима који су
гунђали, али се и невољно повиновали, обузе га опет његов
задатак, и он престаде. Он није смео себи да дозволи тако јефтино
сажаљење; иначе ће стајати празних руку, када нађе одређеног.
Побегао је од самог себе у синагогу александријских
поклоника. Сада ће узети оних седамдесет свитака Списа које му
је Титус одобрио. Пљачкаши су већ били у синагоги. Истргли су
свете књиге из ковчега, опљачкали им њихове драгоцене, извезене
огртаче. Лежали су тамо племенити свици, покривени дивним
знацима, крвљу замазани, згажени чизмама војника. Јосиф се
тромо сагну, подиже опрезно један од оскрнављених пергамената
из прљавштине и крви. Нешто је било на два места из њега
исечено. Јосиф размотри исечке, они су показивали облик
људских ногу. Схватио је, војници нису знали да учине ништа
боље с тим свицима, исекли су од њих улошке за своје чизме.
Механички поче да реконструише прво место које је недостајало:

314
 »Не тлачи туђинца у земљи својој и не прогони га сурово; јер
и ти беше туђинац у Египту«.
Јосиф покупи полако поцепане свитке, подиже их опрезно,
принесе их са пуно поштовања челу и устима, како је то захтевао
обичај, пољуби их. Није могао да их повери римским рукама.
Изишао је на улицу да потражи Јевреје који ће му их однети у
његов шатор. Тада примети неку поворку која се пењала уз улицу,
према Маслиновој гори, очигледно заробљеници, похватани с
оружјем у рукама. Бичевали су их, ставили им на раскрвављене
шије попречне греде везујући за њих истегнуте руке. Тако су сада
сами до губилишта вукли дрво на коме је требало да умру. Јосиф
виде њихова збрисана, исцерена лица. Заборави на свој задатак.
Нареди да стану, капетану који је предводио поворку показа своју
таблицу. Било је још двадесет. живота којима је могао да
располаже, а заробљеника је било двадесет три. Двадесеторици
међу њима скинули су попречнице. Зурили су тупо преда се, још
полумртви од бичевања, не знајући шта се то с њима збива.
Уместо попречница добише сада свитке, а уместо да иду на
Маслинову гору, ишли су сада у римски логор, до Јосифовог
шатора. Била је то чудновата поворка којој су се војници грохотом
смејали. Јосиф је пролазио градом, са златним прибором за
писање за појасом, у свакој руци носећи по један свитак, нежно,
као да носи малу децу. Пратили су га бичевани Јевреји који су се
тетурали и вукли за њим друге свитке.

Титус је врло брзо превалио пут до Витлејема, између

Витлејема и Текоје успорио је кас свога коња. Задатак који је
лежао пред њим, био му је тежак. Најгоре му је било то што није
могао да бесни, није могао ништа да уради. Могао је само да стане
пред ту жену и да сачека њену одлуку.
Пут је почињао да се пење. Текоја лежи на стени, голетно и
пусто, а иза ње пружа се пустиња. Командант места постројио је
своје људе на поздрав војсковођи. Титус прима поздрав. То је,
дакле, тај капетан Валенс који је наредио да се обори гај. Лице, ни
паметно ни глупо, честито, мушко. Човек је добио наређење да
штити гај: штитио га је. Добио је наређење да обори гај: оборио га
је. Чудновато да Титус не успева да одржи реч дату овој жени.
Стоји пред њеном кућом. Она је лежала на највишем врху
стене, мала, трошна, саграђена некад за макабејске принчеве које
би послали у пустињу. Да, одавде се види и пустиња. Беренике је
упркос свему отишла у пустињу.
Пред кућом се појављује неки човек у похабаном оделу, без
ливреје. Титус га шаље у кућу, поручује принцези да је овде. Он јој
није унапред најавио свој долазак, можда она неће хтети ни да га

315
види. Чекао је као окривљени на судију. Не зато што је спалио
храм. Не суди му се због тога што је урадио, сада се суди његовом
бићу. Његово лице, његово држање су оптужба и одбрана у исти
мах. Он, господар стотину хиљада изванредних војника и
многобројног ратног оруђа, човек са неограниченим пуномоћјима
за Исток, од Алкесандрије до индијске границе, стоји сада ту а
његов даљи живот зависи од тога хоће ли му ова жена рећи да или
не, а он је беспомоћан, не може ништа друго да учини до да чека.
Капија се отвара, она долази. У ствари она мора да прими
војсковођу, господара земље, са свим почастима, али за Титуса већ
представља олакшање да она стоји горе, да је ту. У једноставној је
четвртастој хаљини, из једног комада, какву носе све жене у
земљи. Она је лепа, краљевска, она је права жена. Титус стоји и
зури у њу, суманут, понизан. Чека.
У овим тренуцима Беренике зна да сада последњи пут држи
своју судбину у рукама. Она је предосећала да ће тај човек
једанпут доћи, али се она није припремила за то, рачунала је с тим
да ће Бог, њен Бог Јахве, учинити да у правом тренутку поступи
исправно. Она стоји горе на степеницама, види човека, његову
пожуду, његову суманутост, његову понизност. Он је све изнова
кршио дату реч, он је учинио насиље према њој, и он ће опет
учинити насиље. Пун је најбољих намера, али је варварин, син
варварина, а то је јаче од његових намера. Ништа је више не
приморава, овај човек је све уништио, прошлост је иживљена. Она
мора да донесе нову одлуку. Досад је могла говорити да је ради
храма одлазила Титусу. Сад више нема никаквог изговора, овај
човек је спалио храм. Коме одсад треба да припада, Јеврејима или
Римљанима? Одлука последњи пут зависи од ње. Куда да пође?
Том Титусу? Или у Јабну, Јохану Бен Сакају, који на лукав и
ванредан начин поново изграђује јеврејство, тајније, духовније,
гипкије, а ипак чвршће него досад? Или да пође своме брату и да
проводи живот велике даме, пун празнине? Или да пође у пустињу,
чекајући хоће ли доћи знак?
Она устаје и гледа Титуса. Осећа мирис крви на њему, чује оно
ужасно хеп, хеп, које је слушала у логору и сигурна је да оно виче у
срцу тог човека. Било би боље да се врати у кућу. Иза куће је
пустиња, тамо је добро. Наређује себи да се врати. Али она се не
враћа, она стоји, левом ногом је још на прагу, а десном га је већ
прекорачила. А сад ставља и леву напред, нешто је вуче, она себи
наређује: натраг! Али она се не враћа. И опет један степеник ниже
ставља ногу, и још један. Изгубљена је, она то зна. Она то прима,
хоће да буде изгубљена. Силази низ степенице.

316
 Човек доле види је како долази. Она силази, њему у сусрет, то
је дивни, вољени корак Беренике која му долази у сусрет: Он
полете напред, уз степенице. Сав озарен. Његово је лице сасвим
младо, лице срећног дечака кога сви богови благосиљају. Пружа
према жени руку са истуреним дланом, лети горе, кличе: Никион!
Преко ноћи остаје у малој, запуштеној кући. Сутрадан се
враћа натраг у Јерусалим, усрећен. Сусреће Јосифа.
»Ниси ли хтео седамдесет седам заробљеника, Јосифе мој?«,
упита. »Узми их«.

Јосиф, с таблицом за појасом на којој је било записано

пуномоћје војсковође, одлази у женско предворје храма које је
било уређено као сабиралиште заробљеника. Све те дане мучило
га је што је своју моћ разрешења распрчкао на тако јефтин начин.
Сада је изнова почињало оно мучно тражење, пуно надања.
Организација сабиралишта заробљеника била је још увек под
Фронтом који је, у међувремену, унапређен у пуковника. Он лично
преузима да проведе Јосифа. Не мари за тог Јеврејина, али зна да је
овом Јозефусу поверено да напише књигу о овом рату, а он би хтео
да у тој књизи буде представљен у најбољем светлу. Излаже му
тешкоће око управљања сабиралиштем таквог обима. Тржиште за
робове је безнадежно засићено. Како само да се исхрани та багра
док је човек не прода? Његова драга дечица су пропала, кост и
кожа, многи скроз наскроз болесни. Једанаест хиљада му је у овој
једној седмици угинуло. Многи су, уосталом, сами криви за то.
Наши су легионари доброћудни, орни за шалу, често нуде
заробљеницима од својих следовања свињског меса. Али, просто
невероватно, ти клипани ће радије поцркати него да то ждеру.
Заробљенике који су носили оружје Фронто не храни. Њих,
наравно, одмах шаље на губилиште. А што се тиче осталих,
покушава да проналази рођаке који би, ако је могућно, платили
откупнину за њих. Неоткупљених ће се, нада се, у току пола
године решити на неколико великих распродаја. Заробљенике без
неке тржишне вредности, старије, слабуњаве људе и старије жене,
одстрањује, одређује их за борбе са зверима и за извођење
борбених игара.
Полагано, мучаљиво корачао је Јосиф поред ревносног
пуковника. Заробљеници су носили таблице са именом и кратком
карактеристиком, седели су или лежали стиснути у врућини и
смраду, већ недељама им је била смрт пред очима, толико су до
краја искусили наду и страх да су били празни, исцеђени.
Одељење кроз које су сада пролазили обухватало је
заробљенике одвојене за борбе са зверима и борбене игре.

317
 »Докторе Јосифе«, позва га неко бедно створење, чупаво,
осивела лица, прљаво и запуштено.
Јосиф потражи у своме сећању, не препознаде га.
»Ја сам дувач стакла, Алексас«, рече човек.
»Шта, овај човек би хтео да буде онај паметни, сналажљиви
трговац? Онај стасити, гојазни Алексас, који није био старији од
њега самог?
»Последњи пут сам вас срео на сајму у Цезареји, докторе
Јосифе«, подсети га човек. »Говорили смо о томе да мора патити
онај који се приклања разуму«.
Јосиф се обрати Фронту:
»Верујем да овај човек никад није припадао бунтовницима«.
»Истражна комисија ми га је упутила«, примети Фронто,
слегнувши раменима.
»Римски судски поступак није лош«, умеша се Алексас
скромно, с малим осмехом, »али се овде сада примењује помало
уопштено«.
»Згодан момак, заиста«, насмеја се Фронто, »али куд би
доспели када бисмо хтели да преиспитујемо све одлуке? То је
против упутстава. »Боље неправда него огрешење против реда«,
гласила је наредба војсковође када ми је предао ово сабиралиште«.
»Не трудите се око мене, докторе Јосифе«, рече резигнирано
Алексас. »Толико сам затрпан несрећом, да ту ни најбоља воља не
помаже«.
»Молим за овог човека«, рече Јосиф и указа му на своју
таблицу.
»Како желите«, рече пуковник Фронто учтиво. »Сад имате још
шест комада«, констатова и направи забелешку на таблици.
Јосиф рече да се дувач стакла Алексас одведе у његов шатор.
Трудио се нежно око исцрпеног, тужног човека. Алексас исприча
како је приликом продора Римљана свог оца одвукао у подземље
не би ли спасао себе и њега. Стари се Нахум противио. Умре ли у
кући у Улици справљача масти, постоји макар и мала нада да ће га
неко наћи и сахранити. Погине ли, међутим, у подземљу, онда ће
остати несахрањен, без земље над собом па ће изгубити своје лице
на дан васкрсења. На крају је старог уз наговарање и на силу довео
у подземље, али им се бакља ускоро угасија, па су се изгубили.
Њега су после извесног времена, пронашла два војника. Голицали
су га својим мачевима. Показао им је тек понешто од онога што је
закопао. Натукнувши им да има још више, задржали су га у прво
време за себе и нису га предали у сабиралиште. Она двојица били
су занимљиви, дружевни момци, а, пре свега, са два војника се
могло говорити, са сабиралиштем, са римском армијом, није се
могло говорити. Морао је да им прича шале. Ако им се не би

318
свиделе, везали би га за неко дрво, за ноге и руке, трбухом надоле,
па су га онда клатили овамо-онамо. То је било непријатно. Обично,
међутим, његове шале су им се свиђале. Ова два војника нису била
најгора, с њима се некако излазило на крај. Дуже од недељу дана
вукли су га тако са собом, морао је пред другима да изводи своје
вештине, да им прича шале. Јеврејски акцент његове латинштине
увесељавао их је, а и њихове другове. Најзад су дошли на мисао да
би био подесан за вратара, па су хтели да га задрже све док га не би
могли продати као вратара. Он је био сагласан. Боље то него
докрајчити живот у неком египатском руднику или у некој
сиријској арени. Али онда су његова два господара други пут
сишла у подземље и нису се више вратила, а њихови шаторски
другови су га онда предали у сабиралиште.
»Све ми се то збило«, размишљао је Алексас гласно, »јер
нисам следио разум. Да сам благовремено отишао из Јерусалима,
онда бих бар још имао жену и децу, али ја сам хтео да имам све,
хтео сам да имам и оца и браћу. И сувише сам се узнео«.
Замолио је Јосифа за дозволу да му поклони једну муранску
вазу. Овај промишљени Алексас имао је још увек резерве. Много
је спасао, примети горко, само најважније није спасао. Његов отац
Нахум, где је? Његова жена Хана, његова деца, његов, љубави
достојан, плахи, луди брат Ефраим, где су они сви? А што је он
сам, Алексас, претрпео, прелази човекове могућности. Он ће и
даље правити стакла и друге лепе ствари. Али он нема милости
пред Богом, он се не усуђује више да поново направи дете.
Сутрадан Јосиф поново пође у сабиралиште заробљеника.
Сада је имао само још шест људских живота у руци, он их неће
издати пре него што не нађе оног једног, кога је тражио. Али како
да га пронађе међу хиљадама мртвих, заробљених, бедних? То
значи тражити иглу у пласту сена.
Када је Јосиф наишао и трећег дана, поче пуковник Фронто да
га задиркује. Врло му је мило, примети, да Јосиф за његову робу
показује више интересовања од сваког трговца робљем. Јосиф
није марио за то. Тражио је и тог дана. Узалуд.
Касно увече сазна да је, као резултат неке потере у подземљу,
приведено осам стотина заробљеника које је пуковник Фронто
сместа одредио за крст. Јосиф је већ био легао, био је уморан и
исцрпен. Упркос томе одмах крену.
Била је дубока ноћ када је стигао на Маслинову гору где су се
вршила погубљења. Тамо су крстови стајали густо, многе стотине.
Где су се некад налазиле терасе са маслињацима, магацини браће
Ханан, виле породице првосвештеника Боет, сада су се свуда
унаоколо уздизали крстови. Голи, избичевани људи висили су на
њима, укосо нагнутих глава, опуштених доњих чељусти, очних

319
капака оловне боје. Јосиф и његови пратиоци осветлише свако
поједино лице, била су грозно изобличена. Када би траг светлости
погодио лица, почињали су обешени да говоре. Неки су псовали,
но највећи број међу њима муцао је: Чуј, Израеле. Јосиф се једва
држао на ногама од силног умора. Спопадало га је искушење да
код следећег каже: Скините га, скините га, не бирајући, само да би
могао завршити то грозно тражење. Таблица која му је давала моћ,
постајала му је све тежа. Само даље одавде, само да може да спава.
Да ослободи оних седамдесет седам, да се реши таблице. Да се
скљока у шатору, да спава.
А онда нађе оног кога је тражио. Око образа жутоликог
чекињала се замршена брада. А лице му није било више ни жуто
већ сиво, из разјапљених уста висио је одебљали, бели језик.
Скидајте! рече Јосиф. Говорио је то врло тихо, стајало га је муке
да говори, гушило га је, гутао је. Џелати су оклевали. Требало је
дозвати пуковника Фронта. То је трајало мучно дуго за Јосифово
стрпљење. Чинило му се као да жутолики умире док он овде чека
крај његових ногу. То се није смело збити. Велики разговор
између њега и Јустуса није био докрајчен. Јустус није смео умрети
пре него што се тај разговор не докрајчи.
Најзад је стигао Фронто, сањив, срдит, имао је напоран дан за
собом. Учтив, упркос свему, саслушао је Јосифа. Изда одмах
наређење да се човек скине и преда Јосифу.
»Сад су вам преостала још петорица«, констатова и направи
своју забелешку на Јосифовој таблици.
»Скините! Скините!« нареди Јосиф и показа следећих пет.
»Сад немате више ниједног«, котнстатова пуковник.
Жутолики је био прибијен, то је представљало блажи
поступак, али се показало као врло сурово сад приликом скидања.
Висио је пет часова, то за снажна човека није било много, али
жутолики није био снажан човек. Јосиф посла по лекаре.
Жутолики се освести од бола, а онда опет утону у несвестицу, онда
му бол опет врати свест. Дошли су и лекари. Ради се о неком
пророку Јевреја, говорило се, који је по принчевом налогу скинут с
крста. Тако шта се није често дешавало; за овај случај су се
заинтересовали најбољи лекари логора. Јосиф их обасу питањима.
Они су се изјаснили уздржљиво. Пре истека три дана не би могли
рећи да ли ће човек преживети. Јосиф је ишао крај носила на
којима су однели Јустуса у логор. Јустус га није препознао. Јосиф
је био уморан, али је сада био миран, у његовом срцу одјекивале су
речи захвалности због спасења од велике опасности. Спавање му
не би донело освежење, јело га не би заситило, књиге му не би
донеле сазнање, успех му не би пружио задовољштину да је овај
Јустус умро или да је нестао. Он би поред девојке Дорион лежао,

320
без среће, писао би своју књигу, без среће. Сад је тај човек ту да се
мери с њим. Велики је мир обузео Јосифа, испуњење, лакоћа.
Спавао је добро и дуго, скоро до поднева.
Одлазио је до Јустусове постеље. Лекари још увек не говоре
ништа. Јосиф се не миче од постеље. Читав дан жутолики лежи без
свести. Другог дана почиње да бунца, изгледа ужасно. Лекари
слежу раменима, не рачунају више с тим да ће избећи опасност.
Јосиф седи крај постеље. Не једе, не мења одело, око његових
образа коврџа се брада. Он се парничи са Јахвеом. Зашто га је
поштедео кроз толике дивље обрте у животу, када сад неће да му
омогући велики обрачун са Јустусом? Принц шаље по њега.
Беренике шаље по њега да дође у Текоју. Јосиф не чује ништа.
Седи поред Јустусове постеље, зури у болесника, понавља
разговоре што их је водио с њим. Велики разговор није докрајчен.
Јустус не сме умрети.
Четвртог дана неговања лекари су одрезали Јустусу леву
подлактицу. Осмога су изјавили да је спасен.
Знајући да је Јустус сада изван опасности, Јосиф је престао да
се даље брине о њему. Ма колико частољубив, није му било до
тога да се Јустусу покаже као спасилац његовог живота. Велики
разговор са Јустусом биће једног дана настављен, то је било
довољно.
У то време замоли Титус Јосифа за једну услугу. Принц се
радовао ономе што је у Текоји извојевао, али се још увек осећао
несигуран у свему што се тицало ове јеврејске жене. Није се
усуђивао да крене даље. Шта ће бити ако сада напусти ову земљу?
Ставио је Јосифу у дужност да испита Беренику да ли би хтела
поћи с принцом у Рим.
У запуштеној кући у Текоји стајали су Јосиф и Беренике једно
према другом, обоје су се бедно осећали. Зар није читав њихов
живот, њихово прилажење Римљанима, имао смисла као покушај
да спасу храм? Храм је пропао, они су шкољке без љуштуре. Али
они су од истог соја и не стиде се једно пред другим своје нагости.
Без околишања, рачунџијски посматрају своју сиротињу. Сада се
ради о томе да без ослонца свога народа, сопственим
способностима, створе ново тле. Он има своју књигу и своје
частољубље, она има своје частољубље и Титуса. Њихова
будућност је Рим.
Да, свакако, поћи ће у Рим.
Принцу је пристанак ове жене представљао велику потврду.
Осећао је према Јосифу обавезујућу захвалност.
»Имате ли имање у Новом граду, мој Јосифе?« упита га. »А и
од вашег оца сте свакако наследили некретнине. Одузећу све
земљиште у Јерусалиму за легију коју ћу оставити овде као

321
посаду. Дајте ми тачан списак ваших губитака. Наредићу да вам се
из земљишта конфискованог по селима да накнада«.
Јосиф се обрадовао овом поклону. Хладно, пословно, доводио
је своје послове у Јудеји у ред. Хтео је да остави чисте односе за
собом, пошто је одлазио из земље.
Титус потпуно сравни Јерусалим са земљом, као што су то
некад учиниле победничке војсковође са градовима Картагином и
Коринтом. Оставио је само утврђења Фазаел, Маријану и
Хипикус, и један део Западног зида, у знак сећања на диван и јако
утврђен град који је морао да подлегне његовој моћи.
Двадесет четвртог октобра, поводом рођендана свога брата
Домицијана, оног неваљалца, приреди Титус на цезарејском
стадиону свечане игре са јеврејским ратним заробљеницима.
»Дођи и погледај!« позва Титус Јосифа.
И Јосиф дође.
Пошто су свих две хиљаде пет стотина Јевреја проведени кроз
арену, морали су најпре сви учесници, подељени у две гомиле,
једни као браниоци, други као нападачи, да прикажу освајање
градских зидина на јуриш. Брадати, бедни људи пробадали су
једни друге, поскакивали смешно када би задобијали смртни
ударац. Онај који би се држао и сувише кукавички теран је
бичевима и усијаним клештима у борбу. Против појединаца које
никако није било могуће натерати да пођу на друге, послати су
обучени мачеваоци-робови. Позоришне слуге, маскиране као
подземни бог Ад, преузимале су побијене, испробавале су
угарцима да се случајно не претварају да су мртви. Арена је била
испуњена виком: Чуј, Израеле, Јахве је једини. Многим
гледаоцима је било досадно. Довикивали су у са својих места:
»Какав је то млакоњски начин обарања. То је голицање, а не
мачевање. Напред, хеј, ти, брадоњо, напред, стари! Мало брже, ако
је по вољи! Не крепавајте тако жалосно, сероње!«
Јосиф је чуо те узвике. Овим гледаоцима се причало да су
Јевреји умирали достојанствено, а сад су били разочарани, јер им
нису приказивали то јуначко умирање.
Да би избегли досаду, послали су против заробљеника
афричке лавове, индијске слонове и немачке турове. Јевреји
одређени за умирање били су делом у свечаним оделима, други су
опет морали да носе беле молитвене огртаче са црним ивицама и
плавим кићанкама, па је било лепо гледати како полако постају
црвени. Многе мушкарце и жене потерали су голе у арену да би
гледаоци могли да посматрају игру њихових мишића за време
умирања. Неколико врло снажних људи, добро наоружаних,
ставили су насупрот једном слону. Људи мрки и очајни задали су

322
животињи неколико озбиљних рана пре него што их је ова трубећи
и раздражена, згазила, а публика је сажаљевала слона.
Свет је имао смисла за хумор. Многи су морали умрети
смешно маскирани. Извесном броју стараца су једну половину
браде и главе обријали и ошишали, а на другој су им оставили
дугачку косу и дугачке беле браде. Други су морали трчати
одевени у лако запаљива одела; њихове су се хаљине палиле док су
трчали, а две стотине метара пред њима налазио се базен с водом.
Ако би стигли до њега били би, можда, спасени. Било је забавно
гледати како су трзали ногама, како су дахтали, како су се бацали у
воду, иако нису умели да пливају. Много смеха изазивале су и неке
лестве, наслоњене о зид који је требало заузети на јуриш.
Искићени људи, одређени за умирање, морали су да се успну на
копља постављена испод лестви.
Два дана је на стадиону у Цезареји на овај начин умирало две
хиљаде и пет стотина Јевреја, необрезанима за забаву. Два дана
гледао је и слушао Јосиф како они умиру. Често је мислио да види
позната лица, али то је свакако била заблуда јер Фронто је у те
сврхе углавном одредио безимени народ, ситне сељаке и
пролетере из унутрашњости. Видео сам рођеним очима, могао је
Јосиф додати, када је те игре касније описивао. Рођеним сам очима
то видео.

Јосиф је убрзо морао да оде из Јудеје, по свој прилици заувек.

Дуго се колебао да ли би требало да се састане са Маром. Ускратио
је себи то. Дозначио јој је ренту с којом је могла изаћи на крај и
оставио јој на вољу да станује на једном од имања у равници
Јесреел, коју му је Титус препустио.
Јевреји су видели Јосифа како је одлазио на игре. Мрзели су га
и презирали и одржавали седам корака растојања. Нико га не
испрати када се укрцао за Италију.
Пристаниште Цезареје ишчезе пред његовим очима, затим
огромне статуе богиње Рима и цара Аугустуса. А онда ишчезе
тврђава Стратон, затим љубичасте планине Јудеје и на крају
зелени врх брда Кармел.
Јосиф је био сада на путу за Рим. Из Јудеје није са собом понео
ништа до сећање на оно што је видео, седамдесет свитака Светог
писма и мали ковчежић земље исчепркане испод рушевина
Јерусалима.

На узвисини Апијевог пута, крај надгробног споменика

Цецилије Метела, кочијаш се, по обичају, заустави и Јосиф
погледа на широку слику града која се одавде пружала. Био је
прохладан мартовски дан, град је лежао у бледом светлу. Рим,

323
симбол снаге и моћи, ширио се снажније него онда када је први
пут са Капитола гледао доле на град, сада треба само да пружи
руку и да га освоји. Цар и принц моле га за његову реч, за реч и дух
Истока.
Јосиф горко скупи усне. Нажалост, велики доктор Јохан Бен
Сакај био је у праву. Онда када је он мислио да је крај, био је тек
почетак. Стапање источне мудрости са западном техником, то је
ствар која ће се с тешком муком постићи.
Кола су пошла даље, зауставила су се код капије. Јосиф није
најавио Дорион свој долазак. Он воли Дорион, није заборавио како
је први пут стајала пред њим са мачком у руци, говорећи гласом
мале девојчице, и како своје витко, смеђе тело припија уз њега,
дивље, беспомоћно, одано. Али сада се између њега и ње налазе
толика привиђења, догађаји из којих је она била искључена. Желео
је да сачека, није хтео у њој да буди наду, хтео је да види, да осети
да ли је између њега и ње још све као раније.
Кућа у којој је становала Дорион била је мала, допадљива,
модерна. Роб-вратар упита Јосифа шта жели. Јосиф рече своје име,
вратар се поклони дубоко и одјури. Јосиф је стајао сам у трему за
пријем, био је смркнут. Унаоколо је све било искићено сликама,
киповима, мозаицима, по свој прилици били су то радови оног
Фабула. Шта ће он овде? Он ту неће моћи да живи.
И сада долази Дорион. Као и онда издиже се на њеном танком
дечјем врату, лако и чисто, дугачка, танка глава са великим
устима. Она стоји и гледа га својим очима боје мора које постају
наочиглед тамније. Хтела би да се осмехне, али је сасвим слаба, не
може ни да се осмехне. Толико дуго га је очекивала, а сада,
боговима велика хвала, сада је овде. Она се бојала да ће га она
одвратна Јудеја заувек задржати, а сада је, ето, дошао. Пребледела
је најпре око уста а онда преко целог лица, зурила је у њега, затим
му приђе, из њеног грла се изви ситан, пискав крик, и онда склизну
низ њега, морао је да је придржи. То је жутосмеђа пут девојке коју
воли. Она је слатка и глатка, и, о, како је хладна та пут, јер га она
воли.
Минути пролазе, њих двоје нису још проговорили ниједну
реч. Она је сласт света. Како само клизи низ њега, на смрт
пребледела, без свести од узбуђења. Колена му задрхташе. Али јој
се није предао. Пред њим је стајала његова књига, оголели предео
са кланцем лешева, храм ужарен све до свог корена. Шта ће овде
ови глупи мозаици, ове бљутаве, пријатне слике домаћег живота?
Шта ће он овде? Шта хоће ова жена? Он је овде потпуни туђин.
»Ти си овде потпуни туђин«, проговори Дорион.
То је била прва реч коју му је она упутила после једне године.
Држала га је за рамена, испружила је руке, гледала му је у лице и

324
рекла: »Ти си овде потпуни туђин«. Она је то рекла озбиљно, без
жалбе. Она га воли, зато је то схватила.
Ситна тешења, ситне лажи овде, међу њима, немају никаквог
смисла.
»Да«, одговори он. »Ја овде не могу да живим. Не могу сада да
живим с тобом, Дорион«.
Дорион му не противречи ниједном речи. Осећа, ово није
више њен Јосиф, то је други, пун привиђења која се не односе на
њу. Али она припада њему, иако се он променио, она је упорна и
храбра, она ће га поново освојити. Она га не задржава.
»Када ме будеш хтео, позови ме«, рече му.
Јосиф се удаљи. Он се осећао врло туђ у Риму. Провлачио се
улицама кроз колонаде. Кад би угледао познато лице, окретао је
главу јер није хтео ни са ким да говори. После извесног
размишљања одлучио је да оде Клаудијусу Регину.
Издавач је изгледао уморан, сви делови његовог меснатог
лица били су отромбољени.
»Поздрављам онога који долази«, церио се. »Дакле, пророче
мој, шта ради ваша књига? Ваше се пророчанство испунило,
додуше, на доста чудноват начин. Мислим да бисте сад могли
прионути на рад. Или хоћете да се извлачите?«
»Нисам се никад извлачио«, рече Јосиф загрижено. »Ви не
знате како је то понекад било тешко. Али се нисам извлачио«.
»Сретао сам понекад вашу лепу жену, Египћанку«, рече
издавач.
»Док будем радио на књизи«, примети Јосиф, »нећу живети са
Дорион«.
Регин подиже поглед.
»То је чудновато«, примети. »А, у ствари, управо је ова жена
узрок ваше књиге«.
»Повод, можда«, одби Јосиф.
»Ако желите да станујете код мене, моја вам кућа стоји на
располагању«, рече издавач.
Јосиф је оклевао.
»Хтео бих да будем сам«, рече, »док радим на књизи«.
»Мислим«, рече Клаудијус Регин, »да ће вам цар уступити
кућу у којој је раније становао. Кућа је, додуше, мало пуста, а
његово величанство је одувек било штедљиво, то знате«.
Јосиф се усели у ту кућу. Била је велика, тамна, запуштена.
Становао је тамо с једним јединим робом. Није бринуо о себи, јео
је само оно најнужније. Није никоме јавио да се налази у Риму.
Пролазио је улицама када су биле најпустије, видео је припреме за
тријумфалну поворку. Свуд унаоколо радили су на скелама и
трибинама. На зидовима кућа, на капијама, појавиле су се огромне

325
слике Веспазијана и Титуса, с тракама и с натписима који су
славили императоре, а ругали се побеђеној Јудеји. Гигантски
увеличана, буљила су у Јосифа нагрђена лица цара и Титуса, била
су празна, груба, изобличена; нестало је оног присног израза, била
су то лица Педана.
Једног дана срете Јосиф у колонадама Марсовог поља носиљку
сенатора Марула. Јосиф хтеде брзо да прође, али га је сенатор већ
уочио.
»Направили сте каријеру, млади човече«, рече. »Изменили сте
се. Да, судбина кроји капу«.
Посматрао га је кроз смарагд који му је оштрио вид.
»Сећате ли се како сам вас у великом тркалишту обавестио о
Риму? То је било пре пет година. Већ сам тада видео да се исплати
давати вам обавештења. Ви сте се у правом тренутку окренули на
праву страну«.
Није га пустио да оде, повео га је са собом, причао му је. Пише
неку лакрдију која би требало да се прикаже приликом отварања
тријумфалне недеље на сцени Марцеловог позоришта. Јунак
лакрдије требало би да буде Јеврејин Сехарја, ратни заробљеник,
осуђен да учествује у играма. Приказаће га глумац Деметријус
Либан. Заробљеник Сехарја треба да умре у борби против једног
другог заробљеника. Самртни страх Јеврејина, његова
преклињања, његово очекивање да ће, упркос свему, бити
помилован, његово мачевање, његово немачевање, све је то давало
повода за многе комичне сцене, шале, игре, куплете. Сад се ради
једино о завршетку. Било би пикантно потражити неког Либановог
двојника ‒ та избор је сада прилично богат ‒ тако сличног да га ни
рођена мати не би разликовала од глумца, па да тај онда од неког
професионалног мачеваоца буде заиста смакнут. С друге стране,
опет, публика је већ сита прибијања на крст и мртвих Јевреја.
Можда би ипак било боље да заробљеник Сехарја буде помилован.
Његово весеље пред новим животом није лош мотив, а на крају
могао би из захвалности да изнесе из свог скровишта драгоцености
и да их подели публици. А могло би се окренути, можда, и тако да
на крају буде прибијен на крст, па да онда неко дође и скине га,
нисте ли и ви учинили нешто слично, Флавијусе Јозефусе? Па да
онда с крста баца новац међу публику, новосковани новац у славу
победе.
Јосиф је морао те вечери остати на вечери код сенатора
Марула. Сувоњави, паметни човек интересовао се за разноврсне
далеке појединости из рата, темељно је испитивао Јосифа. А и он
је могао да саопшти Јосифу разне новости. Сада је било чврсто
одлучено да ће од она три представника Јевреја који ће бити
поведени у тријумфалној поворци, само Симон Бар Гиора бити

326
погубљен, што је било уобичајено за време тријумфа. Друга
двојица, Јохан из Гишале и првосвештеник Фанијас, треба после
тријумфа да буду продати као робови. Постоје три кандидата:
Муцијан, министар Талас и он лично. Има разлога за претпоставку
да ће бити узет у обзир. Госпођа Ценис није јефтина, али он није
тврдица. Кога му Јосиф препоручује, војсковођу или
првосвештеника?

Следећег дана Јосиф се одлучи и потражи глумца Деметријуса

Либана. Нашао га је необично остарелог и нервозног.
»А, па то сте ви«, прими га овај. »Разуме се, ви нисте смели
изостати. У ствари, одавно сам вас већ очекивао«.
Био је пун непријатељске ироније према Јосифу. Постепено
Јосиф схвати: овај човек је себи приписивао кривицу за пропаст
храма. Он је одвео Јосифа Попеји, он је, у ствари, издејствовао
помиловање оне тројице, а зар није све зло потекло од тог
помиловања? Помиловање, указ о Цезареји, устанак, спаљивање
храма, све је то био један ланац. А почетак ланца био је он. Од
њега је тада зависило: хоће ли играти Јеврејина Апелу или неће?
Јахве је у његову руку положио одлуку о опстанку или пропасти, а
његова је несрећна рука бацила коцку пропасти.

327
 Устаде. Поче да говори речи великог проклетства из пете
књиге Мојсијеве. Сигурно никад није видео ни чуо ниједног од
пророка, који су се, прави и лажни, за ових последњих неколико
десетина година појављивали у Јерусалиму; али он их је
изванредно опонашао, чак и њихово монотоно певушење на
грчком језику. Глумац Либан није био стасит човек, пре је био
ситан растом, али се сада уздизао као мрко дрво. »Јутром ћеш
говорити: камо да је вече! а вечером ћеш говорити: камо да је
јутро! од страха којим ће се страшити срце твоје«. Језовито су
избијала мрачна проклињања из његових уста, монотоно, тешко,
стежући срце. »И тако се зби«, понављао би понекад, усред говора,
трезвено, али са опаком, очајничком задовољштином.
Јосиф је после овог састанка са Деметријусом Либаном седео
два дана сам у својој великој, мрачној кући. Трећег дана пође
преко Емилијусовог моста на другу страну Тибра, међу Јевреје.
Јевреји Рима, док је трајао рат, посведочавали су своју
лојалност влади на све могуће начине. Они су били лојални
поданици још и сада. Бунтовници су сами сносили кривицу,
свакако, али се нису устручавали да, упркос томе, јавно изразе
своју тугу због разарања светилишта. Они неће ни да сакривају
своје гнушање да су Јевреји припомогли разарању. Прешавши у
део града на десној обали, Јосиф наиђе на огромну мржњу. Сви су
пазили да им не приђе ближе од седам корака растојања. Пролазио
је кроз празан прастор, између зидова презира.
Пошао је ка кући Кајуса Барзаронеа. Председник агрипинске
општине, који му је некад хтео дати своју кћер за жену, стајао је
према њему, на седам корака растојања. Лице лукавог, ведрог
човека је било мрко, изобличено од непријатељства. Кајус
Барзароне показа наједанпут велику сличност са својим оцем,
прастарим, гунђавим Ароном. Јосиф је стајао обесхрабрен пред
овим затвореним лицем.
»Извините«, рече окрећући беспомоћно дланове напоље.
»Нема никакве сврхе«.
Враћао се. Кроз шпалир смртних непријатеља напусти
јеврејски кварт преко Емилијусовог моста.
На другој обали, када је скренуо иза угла где га Јевреји више
нису могли видети, чуо је за собом корак једног прогонитеља.
Учини му се да га је већ дуже времена пратио. Нехотице се машио
свог прибора за писање да се одбрани. Тад се иза њега на
арамејском огласи нечији глас:
»Немојте се плашити. Не страхујте. Ја сам«.
Био је то неки сасвим млад човек, Јосифу се његово лице
учинило познато.

328
 »Већ сам вас једанпут видео«, рече младић, »кад сте први пут
били у Риму«.
»Ви сте?« подсети се Јосиф.
»Ја сам Корнел, син Кајуса Барзаронеа«.
»Шта хоћете?« упита га Јосиф. »Зашто не држите седам
корака растојања«.
Али млади Корнел му приђе још ближе.
»Опростите оним другима«, замоли, а његов глас зазвуча
срдачно, присно, храбро. »Они други вас не разумеју, али ја вас
разумем. Молим вас, верујте ми«.
Он му се сасвим приближи, погледа га.
»Читао сам ваш Космополитски псалм. Често, када је око мене
збрка и тама, изговарам његове речи. Овде је све тесно и у
зидинама. Ви гледате у будућност. Ви сте великан у Израелу,
Флавијусе Јозефусе, један од пророка«.
Јосиф осети у срцу велику утеху. Овај млади човек пристаје уз
њега, а није о њему знао ништа осим за његову реч. То га је
храбрило.
»То ми је драго, Корнеле«, рече, »веома драго. Донео сам
земље из рушевина Јерусалима, донео сам свитке Списа из
Јерусалима, хтео бих да ти их покажем. Дођи к мени, Корнеле!«
Дечак је блистао.

У међувремену, у Италију је стигао и Титус. Он се на Истоку

суочио још са разним искушењима. У име Пете и Петнаесте легије,
које су требало да буду премештене у неомиљене гарнизоне на
доњем Дунаву, капетан Педан га је замолио да остане код тих
легија, или да их поведе са собом у Рим. Принцу је одмах било
јасно шта се скривало иза лукаво наивних речи старог, честитог
војника: понуда да на место старог Веспазијана њега прогласе
царем. То је за Титуса било примамљиво, али врло рискантно, и он
се није колебао да исто тако наивно, шаљивим речима одбије.
Исток га је, међутим, и даље славио као самодршца, и Титус није
могао да се уздржи, па је у Мемфису, приликом посвећења
Аписова бика, ставио себи на главу дијадему Египта. То је било
неопрезно, могло је да буде криво протумачено, и принц се
пожури да свог оца писмено увери, како је он, разуме се, то учинио
само као његов заступник. Друкчије ни он, разуме се, није схватио,
одговорио му је Веспазијан следећом поштом, али је, ипак, послао
на Исток неколико десетина хиљада војника да буду у
приправности.
После тога дошао је Титус, врло брзо, врло скромно, скоро без
пратње. Ако је хтео да има свој тријумф, он је у Рим, по старом

329
обичају, могао да ступи тек на сам дан поворке. Стога је
Веспазијан дошао сину на Апијев пут у сусрет.
»Ево ме, оче, ево ме«, поздравио га је Титус простосрдачно.
»Не би се баш најбоље провео, момчићу«, одговорио му је
храпавим гласом Веспазијан, »да си се још дуже клатарио по
Истоку«.
Тек тада га пољуби.
Одмах после јела, у присуству Муцијана и госпође Ценис,
дошло је до неминовиног објашњења између оца и сина.
»Принче Титусе, нисте своме оцу баш увек причињавали само
радост«, поче одважна Ценис. »Извесне вести о вашем крунисању
приликом посвећења бика Аписа саслушали смо са прилично
брига«.
»Нећу да направим од тог бика слона«, примети добро
расположени Веспазијан. »Више ме, међутим, интересује једно
друго питање. Зар заиста није било могуће да се спасе јеврејски
храм?«
Погледаше један другог тврдим погледом.
»Јеси ли желео да то буде могуће?«, узврати Титус на питање
после неког времена.
Веспазијан поче да врти главом.
»Ако је акција против Јерусалима«, рече лукаво и
промишљено, »заиста требало да буде приказана као рат и да
заврши тријумфом који нам је сенат по мом захтеву обојици
одобрио, онда то, можда, заиста није било могуће«.
Титус поцрвени.
»Није било могуће«, рече кратко.
»Установимо, дакле«, констатова цар смејући се подругљиво,
»да то није било могуће. Јер иначе би грађевину, свакако, већ због
госпође Беренике, поштедео. А тиме бисмо стигли до друге тачке
која нас све овде занима. Госпођа Беренике је пажње вредна жена.
Да си је за време те досадне акције хтео имати крај себе, то могу
разумети. Само, мораш ли је и у Риму имати поред себе?«
Титус хтеде да одговори, али је Веспазијан, сасвим тихо
дашћући, уперио своје тврде, сиве очи у њега и не даде му да дође
до речи.
»Ето, погледај«, настави, говорећи му пријатељски, »ево моје
Ценис, она је једноставна особа, зар не, стара крнтијо? Без
прохтева, без великих титула. Она ми доноси гомилу новца: много
тога што моје старе очи више не виде, то њене запазе. Упркос томе,
цео је Рим радо гледа, наравно, уколико јој не мора плаћати
провизије. Она је Римљанка. А твоја Јеврејка, та принцеза, баш
зато јер је тако величанствена са својим ходом и целим својим
источњачким начином: ми смо још сасвим млада династија, сине
мој, ја сам први, а ти си други, ми себи не можемо допустити ову

330
настрану жену. Ја ти то велим с добром намером и најозбиљније.
Један Нерон могао би себи тако шта да дозволи, неко из једне старе
породице. Али ако то учиниш ти или то учиним ја, онда ће се људи
саблажњавати. Саблажњаваће се, момчићу мој. Реци ти, Ценис,
реците ви, стари Муцијане: хоће ли се саблажњавати или неће?
Ето, чујеш и сам да ће то учинити«.
»Рећи ћу ти нешто, оче«, поче Титус, а његов глас поприми
ону чврстину као при командовању. »Ја сам могао у Александрији
себи да ставим круну на главу. Легије су то хтеле. Стајао сам
непосредно пред тим. Принцеза је требало да каже само једну
једину реч, и ја бих то учинио. Принцеза ту реч није казала«.
Веспазијан устаде. Обавестили су Титуса да је много остарио;
али то беху, очигледно, само причања јер сада је овај сабински
сељак, у сваком случају, био упоран као одувек Пришао је сасвим
близу сину, стајали су један према другом као две дивље, снажне
звери, спремајући се за скок. Муцијан их је заинтересовано
посматрао, а лице му се силно трзало док му је око тврдих,
стиснутих усана лебдео осмех. Ценис хтеде да се баци између њих.
Али стари се савлада...
»То што ми саопштаваш«, рече, »то је врло занимљиво. Али
сад, у сваком случају, ниси више у Александрији а овде, у Риму,
једва да ће ти и пасти на памет да ме свргнеш, па ма то твоја
љубазна пријатељица и пожелела. Ето, дакле«. Сео је, лако
стењући, трљао је своју костобољну руку. »Да је држиш као неку
ситну девојчуру, то не можеш. Госпођа ће хтети да се покаже с
тобом. С правом, јер она је принцеза из далеко, далеко старијег
рода него ми. Али Римљани ти неће пропустити ту жену, веруј ми.
Хоћеш ли да у позоришту збијају шале на твој рачун? Хоћеш ли да
за време тријумфа певају куплете о теби и тој дами? Хоћеш ли им
то забранити? Уразуми се, момчићу мој. Не иде, па не иде«.
Титус је гутао своју срџбу. »Ти за њу одувек ниси марио«.
»Тако је«, рече стари. »Али ни она за мене. Да је све ишло по
њеном, онда ми данас не бисмо седели овде. Могао бих да ти
кажем неколико доста добрих шала. Али ћу их прећутати. Ова
дама ужива твоју љубав. Ништа немам против ње. Али у Риму их
не желим. Можете да чините што вам је драго, али она мора да
нестане из Италије. Реци јој то«.
»Не пада ми ни на крај памети«, изјави Титус.
Веспазијан погледа свог сина. У његовим очима виде онај
збуњени, сулуди израз, који је цара већ код дечакове мајке
Домициле, збуњивао. Стави му руку на раме
»Теби је тридесет, сине мој«, опомену га. »Не буди мали
дечак«.
»Смем ли нешто да предложим?«, посредова гипки Муцијан.

331
 Пришао је са штапом на леђима. Титус га подозриво погледа.
Сенатор Муцијан, који се правио да је веома стар, изигравао је ову
старачку улогу очигледно само зато да би представљао супротност
Веспазијановој крепкости, а цар је ову комедију, коју је добро
прозрео, радо трпео.
»Односи између Цезара Титуса и принцезе«, рече Муцијан,
»изазивају саблазан. У томе је величанство бесумње у праву. Али
само зато што принцеза припада једном бунтовничком народу. Ми
овде знамо да принцеза спада међу наше најлојалније јеврејске
поданике. Али римски оштри језици не праве разлике између
Јевреја и Јевреја. Требало би некако постићи да се принцеза
изјасни јасно и недвосмислено за нас. Верујем да би већ било
довољно ако би у царској ложи присуствовала тријумфу«.
Сви су размишљали о смислу овог предлога. Е, ту је, сматрао
је Веспазијан, његов мудри пријатељ увукао ову Јеврејку у
ситуацију из које ће се тешко наћи излаз. Његов ће син тешко моћи
одбити Муцијанов захтев. Шта ће да учини Беренике? Ако
присуствује тријумфу над њеним сопственим народом, онда ће у
очима Римљана постати смешна. Титус онда никако неће моћи да
помисли на то да је ожени. И Ценис је сместа то схватила:
»Ако једна жена припада неком мушкарцу«, поче одлучно,
очевидно и банално да подупире Муцијанов предлог, »онда мора
смоћи толико храбрости да стоји уз њега«.
Сви су напето очекивали Титусов одговор. Против аргумента
гаспође Ценис није имао шта да каже. Она, у ствари, има право,
мислио је. Ако он слави тријумф, онда може захтевати да његова
пријатељица, којом он кани да се ожени, тај тријумф посматра.
Расправљати с њом о томе, неће бити пријатно. Али пријатније
него да се она врати у Јудеју. Гунђао је да се то ипак не може
захтевати од принцезе. Остали су објашњавали да се, опет, од
Римљана не може захтевати да приме принцезу. Размишљао је.
Она има своја источњачка осећања, своја пустињска расположења.
С друге стране, она има смисла за стварност. После пола сата
расправљања Титус прихвати: или ће принцеза присуствовати
тријумфу у царској ложи, или ће напустити Италију.
Он замоли Беренику да дође к њему. Био је сигуран да ће ову
неугодну ствар брзо завршити. У предворју, чекајући на њу,
одлучио се још једанпут да о целој ствари говори сасвим олако,
као о нечему што се само по себи разуме.
Али када је Беренике била ту, ведра и озбиљна у исти мах,
када се њена велика и смела глава сагињала с пуно поверења према
њему и када је проговорила својим дубоким гласом, наједанпут му
се његова намера учини немогућом. И како да овој жени постави
тај незгодни захтев? Храбрио се: треба то да учини нагло, без

332
икаквих припрема, као да се, задржавши дах, одлучио да скочи у
хладну воду.
»Тријумф«, рече, а његов глас зазвуча доста слободно, није
морао чак ни да се накашље, »тријумф ће, коначно, да се одржи
кроз десет дана. Ја ћу те свакако видети у ложи, Никион?«
У ствари је све ишло врло глатко, само што је говорио преда
се, није је гледао, а ни сад је није погледао.
Беренике пребледе. Добро што је седела, иначе би се срушила.
Овај човек је оборио гај у Текоји, онда ју је силом узео, онда је
допустио да храм изгори. Она је све примила, јер није могла да се
ослободи тог човека, тог његовог широког сељачког лица, његове
бруталности, његове детињасто хировите свирепости, његових
ситних зуба. Она је удисала мирис крви, мирис паљевине, одрекла
се пустиње, гласа свога бога. И сада, дакле, овај човек је позива да
из ложе посматра његов тријумф над Јахвеом. У ствари, он
поступа доследно, а за Римљане би то био пикантни додатак овом
тријумфу, када би она, макабејска кнегиња, суложница победника,
присуствовала као гледалац. Али она неће присуствовати као
гледалац. Било би подношљиво корачати у тријумфу, у ланцима,
као заробљеник. Али да добровољно седи у ложи победника, да
буде умак његовом печењу, то не.
»Хвала ти«, одговори, њен глас није био јак, али врло
промукао. »На дан тријумфа нећу више бити у Риму. Отпутоваћу
своме брату«.
Он подиже поглед, видео је да је ову жену погодио у срце. Он
то није хтео. Ништа није хтео од свега оног што јој је учинио. Увек
му није успевало. И сада. Његов га је отац ту гурнуо, а он се није
успротивио. Они други су саткани од тако лаке материје, а он сам
је тако чврст и груб, и увек то увиђа када је већ прекасно. Како је
могао захтевати од ње да она посматра тријумф? Он лично, одрећи
ће се тријумфа, разболеће се. Муцао је, заплитао се, али он је
говорио већ упразно, она је већ била отишла. Његово се лице
искривило у дивљи бес. Из ситножутих уста бљује војничке
псовке против ове жене. Против њеног извесног, источњачког
пренемагања. Зашто не може да присуствује тријумфу? Зар нису
други, германски кнезови, на пример, присуствовали тријумфима
у којима су њихови сопствени синови, њихова браћа, њихови
унуци, вођени у ланцима? Није смео дозволити да га она обмане,
требало је да поступа с њом као мушкарац. Не би било тешко
оптужити је за нелојалност, бунтовничко дело, притворити је и
онда је водити у тријумфу, у ланцима, па је онда, до краја
понижену, подићи из блата, благо, енергично, с пуно доброте,
мушки. Онда би, најзад, знала своје место, та горда принцеза.

333
 Али док је још мислио о томе, знао је да су то дечачка
маштања. Она, просто, није била варваркиња, она није била као
онај немачки варварски кнез Сегест, она је била истинска
краљица, пуна прастаре источњачке узвишености и мудрости.
Његов бес се окрете према њему самом. Рим, тријумф, били су му
упропашћени. На Истоку је живот, а овде је све пусто и траљаво.
Капитол није ништа према Јахвеовом храму, а он, луда једна
проклета, запалио је тај храм, а ову жену, која му се три пута дала,
три пута је отерао својом римском бруталношћу, овај пут заувек.

Дан после тога појави се Јосиф да поздрави принца. Титус

беше љубазан, зрачио је хладном учтивошћу, на начин који је
Јосиф мрзео. Овај тријумф, шалио се, задаје му више посла него
цео рат. Највише би волео да га већ има за собом, хтео је, најзад,
опет у свој град, а због тог глупог обичаја морао је да чека све до
дана свечане поворке. Зар то није глупо? Не може да гледа чак ни
представу Деметријуса Либана у Марцеловом позоришту. Дао је
Јосифу упутства да припази на пробама како се при приказивању
јеврејских ствари не би правиле грешке.
»Ја сам сада«, причао је, »преузео припреме око тријумфа у
своје руке и све што је с тим у вези. Занима ме какав ће утисак
поворка учинити на вас. Ви ћете је, свакако, посматрати из великог
тркалишта.
Јосиф уочи да принц напето чека на његов одговор. У ствари,
том Римљанину би морало да буде јасно да он, летописац тог рата,
присуствује као очевидац и његовом крају. Он сам, зачудо, никад
није размишљао о томе хоће ли отићи или неће. Било би лепо рећи:
Не, Цезаре Титусе, ја нећу доћи, остаћу код куће. Била би
задовољштина то рећи, био би то гест, велик и бесмислен. Рекао је:
»Да, Цезаре Титусе, посматраћу поворку из великог
тркалишта«.
Титус се промени. Она нападна учтивост попут маске спаде с
њега.
»Надам се, Јеврејине мој«, рече поверљиво, пријатељски, »да
ти је боравак у Риму лак и угодан. Желим«, рече срдачно, »да радо
живиш у Риму. Томе ћу и ја са своје стране допринети. Веруј ми«.
Јосиф, да би се припремио за учествовање у тријумфу, погледа
у Марцеловом позоришту приказивање заробљеника Сехарје.
Деметријус Либан био је велики глумац. Он је био заробљеник
Сехарја, неизрециво истинит и стравично комичан. На крају су му
ставили неку малу, глупу маску кловна какве су често носили
осуђеници у арени, како би комика маске била у што већој
супротности са умирањем осуђеника. Нико није видео како је под
маском заробљеника Сехарје глумац Либан тешко дисао, како је

334
његово срце лупало и затајило. Издржао је до краја. Привезали су
га на крст. Викао је, како је улога прописивала: Чуј, Израеле, Јахве
је Бог наш, а оних једанаест кловнова поскакивало је око њега у
маскама магараца, понављајући његову вику: Јах, јах. Издржао је
све до последњег, док му не рекоше да ће сад бити скинут с крста,
и док је требало да баца с крста новац. Тада се одједном срушио.
Али то нико не примети, сматрало се да је то игра, и тада се
разлеже урнебесно клицање над баченим новцем. Нико више иије
обраћао пажњу на глумца. И Јосиф уграби неколико новчића, два
сребрна и више бакарних. Били су исковани тога дана ‒ на једној
страни био је царев портрет, а на другој нека окована жена која је
седела испод једне палме са натписом око слике: Заробљена
Јудеја. Та жена ‒ беше ли то дело госпође Ценис ‒ имала је црте
принцезе Беренике.
Дан после тога позва га издавач Клаудијус Регин к себи.
»Добио сам налог«, рече му, »да вам предам ову улазницу за
велико тркалиште«.
Било је то седиште на клупама другог племства.
»Добијате висок хонорар за своју књигу«, рече Регин.
»Неко мора бити тамо и гледати«, рече загрижено Јосиф.
Регин се осмехну својим фаталним осмехом.
»Свакако«, рече, »а ја као ваш издавач заинтересован сам да
будете ту. По свој прилици бићете једини Јеврејин, Флавијусе
Јозефусе, који ће то посматрати... Добро, добро...«, прекину га
помало уморан, када је Јосиф хтео да плане. »Верујем вам да неће
бити лако. И ја ћу, када будем учествовао у поворци међу царским
чиновницима, чврсто привезати ципеле и нећу себи дозволити
никакву удобност«.

Осмог априла ујутро седео је Јосиф у великом тркалишту.

Нова грађевина могла је да прими 383.000 људи, а камене клупе
биле су пуне до последњег места. Јосиф је успео, седео је усред
господе другог племства, то је било место о коме је пре пет година
сањао. Крут и затворен, седео је међу живахним светом, а његово
охоло лице падало је надалеко у очи. На клупама племства се
знало да му је цар поверио да напише историју овог рата. Књиге су
у Риму уживале висок углед. Посматрали су радознало човека који
је држао у руци славу и прекор толиких људи.
Јосиф је седео мирно и прибрано, али у себи је био узнемирен.
Прошао је кроз ликујући, од буке веселог ишчекивања испуњени
Рим. На искићеним кућама и колонадама, свуда, на скелама,
избочинама, дрвећу, сводовима капија, крововима, стајали су
венцима закићени људи. И овде, у великом тркалишту, сви су
носили венце и држали цвеће у крилу, у рукама, да би га добацили

335
учесницима поворке. Само је Јосиф имао смелости да седи без
цвећа.
На челу поворке корачала су господа из Сената, помало тешко
у својим црвеним ципелама с високим ђоновима. Највећи број
међу њима нерадо је и са много уздржавања ишао у овој поворци.
У дну свог срца били су пуни презира према овим скоројевићима
које су морали следити. Шпедитер и његов син приграбили су
царство, али су и на престолу остали сељачине и олош. Јосиф виде
мршаво, скептично Марулово лице, отмену, уморну, свирепу
главу Муцијанову. Муцијан је, упркос свечаној одори, држао штап
на леђима, његово се лице трзало. Једног дана су тасови теразија
стајали једнако и Јосиф је требало, можда, само да убаци једну јаку
реч, па би се Муцијанов тас спустио, а онај Веспазијанов подигао.
Наишли су министри. Смежураном, од болести измученом
Таласу причињавало је много тешкоћа да се овде вуче, али његово
је дело било што је дошло до ове поворке, стари није хтео да
пропусти свој велики дан. А за њим је корачао Клаудијус Регин,
сам, озбиљан, неуобичајено усправан. Не, он заиста себи није
дозволио никакву удобност. Гледао је будно тврдим, опаким,
неприкривеним очима око себе, и покварио је весеље онима који
су били жељни призора: узалуд су на његовом трећем прсту
тражили чувени бисер, а ципеле су му биле чврсто везане.
Долазила је музика, много музике. Данас су све капеле
свирале војничке мелодије, најрадије марш Пете, који је брзо
постао популаран: »Наша пета ради све«.
Наилазио је ратни плен, онај плен о коме су се чуле читаве
бајке. Свет је био размажен, презасићен. Али када се сад
проносило злато, сребро, слонова кост, не поједини комади, већ
читава река, свет се није могао уздржати. Пружали су вратове,
зурили преко рамена оног пред собом, жене су испуштале ситне,
пискаве крике дивљења, прижељкивања. Протицало је бескрајно:
злато, драгоцене тканине, одежде, и опет изнова злато, у сваком
облику, ковано, изливено у посуде свих облика. А онда ратно
оружје, појасеви са иницијалима Макаби, чисти, прљави, у крви
огрезли, у корпама, на колима, много хиљада појасева. Ратна
знамења, заставе са четвртастим хебрејским и
сиријско-арамејским словима, некад створена да уздигну срца,
сада вешто састављена да разгале гледаоце. Покретне позорнице
са крвавим приказима ратних призора, понеке гигантских размера,
четвороспратне, да су се гледаоци застрашено сагињали унатраг
када су се клатећи приближавале, бојећи се да ће се срушити на
њих и побити их. Оштећени бродови из битке на обали код Јопеа,
заробљени чамци из Магдале. И опет поново злато. Није чудо да
цена злату пада, она сада износи свега половину предратне.

336
 А сада настаде тајац, наилазили су чиновници царске благајне
у свечаним одорама, са ловоровим венцима, они су пратили главни
плен. Војници су носили златне столове за хлебове, огроман
седмокраки свећњак, сва деведесет три комада храмског прибора,
свитке закона. Високо их уздижу носиоци како би сви могли
видети свитке, Јахвеов закон, кога је запленио велики добри
Јупитер Римљана.
Иза тога нека гротескна музика. То су инструменти храма,
удараљке првог левита, пискави овнујски рогови за прославу Нове
године, сребрне трубе које сваке педесете године објављују да се
сав земљишни посед опет враћа у власништво државе. Римљани
свирају на овим инструментима намерно погрешно, њихова
свирка звучи смешно и варварски. И наједанпут неки шаљивција
има срећну мисао. Јах, јах! виче, као што магарци њачу. Сви почну
да вичу, а свети инструменти Јевреја прате ту вику. Громогласан
смех се таласа кроз дуге редове тркалишта.
Јосиф седи скамењена лица. Треба издржати сада. Сви гледају
у тебе. Десет година свештеници морају учити пре него што им
допадне част да свирају на овим гордим инструментима. Смири
своје лице, Јосифе, ти си овде Израел. Свој гнев изли на народе.
Сада је долазио живи део плена, ратни заробљеници. Од
огромног броја изабрано је седам стотина. Обукли су их у шарена
свечана одела која су у оштрој супротности с њиховим мрким
лицима и ланцима. И свештеници су морали да корачају међу
њима, с клобуцима и појасевима. Заинтересовано, напето
посматрају људи у тркалишту своје побеђене непријатеље. Ено их
где корачају. Добро су их нахранили, како не би имали никаквог
изговора да се сруше и да Римљанима ускрате заслужени призор.
Али после ове свечане поворке биће побеђени разаслати као
присилни радници, један део у руднике, на долапе, у клоаке, један
део у велика позоришта за борбене игре и хајке на звери.
Људи у тркалишту су занемели, само гледају. Али сада избија
мржњом испуњена, бесна дрека: Хеп, хеп и: пси, пасји синови,
смрдљивци, безбожници. Бацају труле мркве, блато. Пљују, иако
пљувачка никада не може достићи оне којима је намењена. Ево их,
долазе, оковани, од богова понижени, непријатељски вођи које су
некад уливале страх и трепет, Симон Бар Гиора и Јохан из Гишале.
Силно је то уживање, најсрећнији дан за Римљанина, да своје
непријатеље гледа како на овај начин корачају, савладани
охолници који су се побунили против царства које су богови хтели
да прошире.
Ставили су Симону на главу круну од коприва и сувог грања и
обесили му таблу на груди: Симон Бар Гиора, краљ Јевреја.
Јохана, »војсковођу Јевреја«, ставили су у смешан лимени оклоп.
Симон је знао да ће, још пре него што се поворка растури, бити

337
убијен. Тако су Римљани поступили са Венцингекториксом, тако
са Југуртом, са многим другима који су морали умрети у подножју
Капитола, док је горе победник жртвовао својим боговима.
Зачудо, Симон Бар Гиора није више био онај мрзовољни човек
каквог су га његови људи знали у последње време. Штавише, око
њега је опет зрачила нека ведрина као раније. Ишао је мирно у
својим оковима, поред окованог Јохана из Гишале. Разговарали
су.
»Лепо је небо изнад ове земље«, рече Симон, »али како је
бледо у поређењу с небом наше Галилеје. Лепо је што имам плаво
небо над собом, сада, када идем у смрт«.
»Не знам куда идем«, рече Јохан, »али верујем да ће ме
оставити у животу«.
»Велика је утеха, мој Јохане«, реце Симон »да те остављам у
животу. Јер овај рат још није завршен. Чудновато да сам се некад
носио мишљу да те убијем. Ма како рђаво сад изгледало, било је
добро што смо водили овај рат. Он још није завршен, а ови после
нас нешто су научили. О, брате мој Јохане, они ће ме бичевати, и
водиће ме преко неког трга где ме пљувачка и труле мркве
њиховог олоша могу стићи, и убиће ме на бедан начин. Али је
ипак добро што смо водили овај рат Само ми је жао што ће мој
леш бедно лежати несахрањен«.
И пошто је Јохан из Гишале ћутао, рече Симон после неког
времена:
»Знаш ли, Јохане, требало је подземни ходник ипак ископати
више удесно. Онда би се кула срушила, и шта би они онда могли
да ураде?«
Јохан из Гишале био је помирљив човек, али у тактичким
питањима није знао за шалу и за предомишљање. Знао је, био је у
праву с тим подземним ходником. Али он ће живети, а Симон ће
умрети, и зато се савлада и рече:
»Да, мој Симоне, требало је да поставимо ходник више
удесно. Они после нас учиниће то боље«.
»Да смо се само благовремено сложили, мој Јохане«, рече
Симон, »ми бисмо свршили с њима. Видео сам сад вашег Титуса
изблиза. Добар дечак, али никакав војсковођа«.
Јосиф виде ону двојицу како се приближавају и пролазе. Ишли
су полако, гледао их је доста дуго, видео је оно зрачење око
Симона као онда при сусрету у храму. И сада више није могао да
се уздржи. Хтео је да задржи глас у грлу, али није могао, глас је
извирао, чуло се очајничко стењање, потиснуто, тако страшно, да
је Јосифов сусед, који је викао као и сви други: пси! пасји синови!
усред речи застао, заплашен, пребледео. Јосиф је зурио у оне две
појаве, страхујући да ће погледати према њему. Он је био дрзак

338
човек који је примао на себе одговорност за своја дела, али да су
погледали према њему, онда би умро од стида и понижења. Стегло
га је, гушило, он је једини Јеврејин који посматра тријумф.
Подносио је глад и последњу жеђ, бичевање, сваку врсту срамоте,
и колико је само пута стајао пред смрћу! Али ово не може да
поднесе, то нико не може да поднесе. То више није људски, то је
свирепија казна него што ју је заслужио.
Она двојица су била сасвим близу.
Подићи ће синагогу. Све што има, и приходе од своје књиге,
утрошиће на зидање, то треба да буде синагога какву Рим још није
видео. Свете свитке из Јерусалима дароваће за ковчег. Али они
неће примити његову синагогу. Они су примили дарове од
необрезаних, али од њега неће примити ништа, и биће у праву. Сад
су она двојица била баш испред њега. Они га не виде. Он устаје.
Они га не могу чути у оној дивљачкој вици, али он отвара уста,
даје им исповед за њихов пут. Ватрено, као никад у животу, кида је
из себе, довикује им: Чуј, Израеле, Јахве је Бог наш, Јахве је
једини.
Наједанпут, као да су га чули, почињу заробљеници у поворци
да вичу, понајпре тек неколико њих, а онда све више, онда сви:
Чуј, Израеле, Јахве је Бог наш, Јахве је једини. Када су први
почели, гледаоци су се смејали, њачући као магарци: Јах, јах. Али
су онда ућутали, и понеки су почели да сумњају да ли Јевреји
заиста вичу неком магарцу.
Чим је Јосиф чуо узвике одоздо, постао је мирнији. Сигурно
сад у свим јеврејским синагогама вичу: Чуј, Израеле. Да ли је он то
икад порицао? Он то никад није порекао. Да би сви то спознали,
само зато је урадио оно што је урадио. Он ће написати своју књигу,
он ће је написати побожна срца, Јахве ће бити с њим. Њега ће
схватити погрешно и Римљани и Јевреји. Проћи ће много времена
док га схвате. Али доћи ће време када ће га схватити.
Ко је то сада пролазио блештав и сјајан, у раскоши чувене
осмоделне одежде, иза оне двојице јеврејских војсковођа?
Првосвештеник, пролетер, Фанијас, грађевински радник. Корачао
је сувоњав, зурећи уврнутим очима тупо преда се, потиштен и
смушен. Сенатор Марул га примети. Заиста неће бити велике
разлике ако добије овог Фанијаса за роба или Јохана из Гишале.
Јохан изгледа интелигентнији, с њим ће се моћи водити
интересантни разговори, али би било забавније имати
првосвестеника за вратара.
Долази музика, разне животиње намењене жртви, а онда
врхунац поворке, њен раскошни средњи део, кола тријумфатора.
Напред судски службеници, снопови прућа овенчани ловором,
бележници који су носили докуменат о одобрењу тријумфа, затим

339
гомила кловнова који дрско и доброћудно пародирају извесне
популарне особине тријумфатора: штедљивост Веспазијанову,
Титусову тачност, његово стенографисање. Онда карикатуре
појединих које су приказивали најомиљенији глумци. Међу њима
је Деметријус Либан, први глумац епохе. Победио је болест и
слабост, победио побуну срца свог. Радило се о уметности,
његовом славољубљу, цар га је позвао, он је скупио сву снагу,
појавио се. Он је био Јеврејин Апела, скакутао је, играо, гладио
раздељену браду, носио са собом своје молитвене каишеве, свог
невидљивог Бога. Растрзан између своје уметности и свог
блаженства јер једно је морао платити другим, он се одлучио за
своју уметност. Јосиф га је видео како иде, растргнутог, великог
глумца, тог јадног човека.
Следили су генерали легија и официри и војници који су
заслужили висока одликовања. Један међу њима био је
поздрављен клицањем где год би се нашао, био је то љубимац
армије, наш Педан, носилац венца од траве ‒ свет је почео да пева
мушку песму Пете, а срца су заиграла. Да, то беше месо нашег
меса, то беше Рим. Ништа није могло да збуни овог веселог, у
самог себе сигурног човека. С њим је био капитолски Јупитер.
Неодређено се причало да је и овога пута баш он удесио ствар.
Шта је, у ствари, учинио, о томе се из извесних разлога није смело
ништа тачније рећи; али да је то било нешто велико, произилази
већ из тога што му је опет дато тако високо одликовање. Јосиф
виде гадно, голо, једнооко лице. И тај је човек корачао, превејан,
расположен, снажан, бучан, задовољан, прави мушкарац. Не, овој
засићеној простоти нико није дорастао. Овом војнику који никад
није сумњао, који је увек био задовољан собом, њему је припадао
свет, за њега га је његов Јупитер створио.
А сада, у блеску, до неба висока, ловором овенчана, вучена од
четири белца, приближавала су се тријумфална кола. На њима је
био Веспазијан. Лице, да би личио на Јупитера, нашминкано му је
минијумом. Ловорике на широкој, непокривеној сељачкој глави,
старачко, здепасто тело одевено у пурпурну, звездама извезену
одежду, коју му је капитолиски Јупитер морао уступити за овај
дан. Помало с досадом гледао је на ликујућу гомилу. Трајаће то
још добра три сата. Јупитерова одежда је била тешка, дуго стајање
на колима која су се клатила, било је такође све друго само не
угодно. Он је то заиста само због својих синова узео на себе.
Основати династију мучна је и тешка ствар. Врућина је. Јупитеру
мора да је лети прилично вруће када се већ у априлу човек у
његовој одежди толико зноји. Шта тај тријумф само кошта, не
може се ни замислити. Регин је дао предрачун на неких дванаест
милиона, али ће их бити сигурно тринаест, четрнаест. Овај се

340
новац заиста могао боље употребити, али ови мозгови, зарасли у
сало, морају увек имати некакву репрезентацију, против тога се
ништа не може. То што храма више нема, добро је. Његово момче
је то вешто извело. Ако је нешто непоштено корисно, треба га
урадити, а после тога треба да се размишља о томе. Само тако
човек у животу и пред боговима излази на крај. Роб иза њега који
држи тешку, златну Јупитерову круну над његовом главом,
довикује му прописану формулу:
»Погледај за собом и не заборави да си човек«.
Добро, де, надајмо се да ће проћи још доста времена пре него
што постане бог. Сећа се кипова ранијих царева који су
проглашени боговима. Овај ће тријумф допринети томе да ће
недељу дана раније постати бог. Кола трзају. Стењући, Веспазијан
погледа на сунчани сат.
Титус, на другим тријумфалним колима, често гледа на
амајлију која треба да га штити од зависти и злих погледа; јер
поред њега јаше његов брат Домицијан, неваљалац. Али
нерасположење због братове зависти не може му покварити
гордост овог дана, Хладно гледајући, стоји у својим колима,
узвишен над свим људским, војник на циљу, отеловљени Јупитер.
Пролазећи поред царске ложе, он се, истина, трезни за кратко
време. Нема оне жене, узели су му ону жену. А коме иначе хоће да
се покаже у свом сјају, каквог све то смисла има без ње? Његово
око тражи у мноштву, тражи на местима другог племства. Када
угледа Јосифа, испружи руку према њему, поздрављајући га.
Кола тријумфатора пошла су даље, зауставила се у подножју
Капитола. Очевици јављаху: Симон Бар Гиораје бичеван,
задављен. Телали обавештавају народ о томе. Клицање. Рат је био
завршен. Веспазијан и његов син силазе са својих кола. Жртвују
свињу, јарца и бика, да искупе од грехова себе и војску, уколико су
се, можда, за време рата замерили неком божанству.
Армија дефилује у великом тркалишту. Пролазе две кохорте
од сваке легије и целокупна ударна машинерија, катапулти и
балисте, Чврсти Јулијус и остали овнови одреда. Бурно су
поздрављена знамења, златни орлови, нарочито онај Дванаесте
који је сада отет од Јевреја, као што су некад Германима одузети
орлови које су они под издајничким Херманом освојили. Јосиф је
гледао како армија пролази у маршу, весела, мирољубива, пуна
уздржане снаге. Јемство реда у царству. Али Јосиф познаје и оно
друго лице армије. Он зна ‒ сви су они Педани. Он их је чуо како
вичу: Хеп, хеп, он их је видео како играју у пијанству крви по поду
храма, чији је мермер нестао под лешевима.

341
 Дефиловање трупа трајало је дуго. Многи, понајпре с клупа
племства, кренуше. Јосиф је остао. Још једанпут, до краја, гледао
је легије које је видео како пустоше град и храм.

Увече овог осмог априла дошло је неколико Јевреја до

надзорника Мамертинског затвора, који је био на служби.
Показали су му запечаћено писмо. Надзорник га прочита и одведе
их у подрум затвора, такозвано хладно купатило, јер је првобитно
био бунарска кућица. У овом запуштеном, мрачном простору
завршио је Симон Бар Гиора. Његов леш је, према обичају, требало
да буде пребачен током ноћи у стрводерницу на Ескивилину. Али
ови су људи имали дозволу да преузму леш и да с њим поступају
по свом нахођењу.
Ову дозволу издејствовао је Клаудијус Регин. То је била цена
његовог бисера, којега је за то дао госпођи Ценис.
Људи су преузели, модрицама и усиреном крвљу покривени
леш јеврејског војсковође, положили га на носила, покрили га.
Понели су га кроз град који је блистао у свечаном осветљењу.
Ишли су боси. На Капенијској капији дочекало их је неколико
стотина других Јевреја, међу њима и Кајус Барзароне. И они су
ишли боси, а њихова су одела била раздерана. Носили су леш,
сваких педесет корака носили су га други, на Апијевом путу, све
до другог миљоказа лево. Тамо их је очекивао Клаудијус Регин.
Однели су леш доле у подземно гробље Јевреја. Положили су
задављеног у ковчег, ставили плавоцрну главу у земљу из Јудеје,
излили мирисну воду на њега. Онда су затворили гроб плочом. На
њој је неспретним грчким словима било урезано: Симон Бар
Гиора, војник Јахвеов. Затим су опрали руке и напустили место
погреба.

Јосиф је са великог тркалишта пошао кући. Испунио је свој

задатак, није се штедео, посматрао је јеврејски рат до његовог
краја. Али сада га је издала сва његова снага. Срушио се, пао је у
дубоки сан који је личио на смрт.
Био је сам у великој, пустој, запуштеној кући, само је стари
роб био овде, нико се није бринуо о њему. Спавао је двадесет
часова. Онда устаде, седе на земљу, у положају ожапошћеног.
Стигао је курир царске палате са ловоровом гранчицом која је
најављивала срећу. Када га је роб одвео до запуштеног човека који
је седео на земљи, неуредних чекиња на лицу, раздераних хаљина,
са пепелом на глави, посумњао је да ли је то заиста онај коме треба
да преда поруку. Оклевајући предаде своје писмо. Било је то
Веспазијаново власторучно писмо: царски секретаријат упућен је
да пружи Јосифу увид у сва документа која би у сврху своје књиге
хтео да проучи. Осим тога, цар му је даривао златни прстен другог
племства. Било је то први пут да курир, носећи ловорику, није
добио напојницу. Јосиф се задовољи тиме да потврди пријем
писма. Онда опет седе као раније.
Дошао је дечак Корнел. Роб се не усуди да га пусти к Јосифу.
После седам дана Јосиф устаде. Упита шта се у међувремену
збило. Чу о дечаку Корнелу. Посла по њега.
Њих двојица, када је дечак Корнел дошао други пут, нису
говорили много. Јосиф рече да му је потребан добар, поуздан
секретар. Да ли Корнел хоће да му помогне при састављању
његове књиге. Корнел је био озарен.
Још истог дана Јосиф је почео да ради.
»По свој прилици«, диктирао је, »више њих покушаће да
опишу рат Јевреја против Римљана. Биће то аутори који нису били
сведоци догађаја и стога упућени на празно, противречно
наклапање. Ја, Јосиф, син Матијаса, свештеник Првог реда из
Јерусалима, очевидац од самог почетка, одлучио сам да напишем
истиниту историју овог рата«.

Овде се завршава прва књига о летописцу Флавијусу Јозефусу.

343
 БЕЛЕШКА О ПИСЦУ

Лион Фојхтвангер (Лион Јакоб Арје Фојхтвангер) (1884‒1958)

рођен у Минхену као најстарије од деветоро деце богатог
јеврејског индустријалца. У Берлину и Минхену студирао
философију, књижевност и језике. Докторирао 1907. на тему
Хајнеовог Рабина из Бахараха. Први радови везани за позориште,
када почиње и своју дугогодишњу сарадњу са Бертолдом Брехтом.
Служио у немачкој војсци у Првом светском рату, после чега
његово писање поприма левичарско усмерење. Популарност стиче
романом Јеврејин Зис написаним 1921, али објављеним тек 1925,
пошто није могао да нађе издавача. Следи роман Успех, који
представља прикривену критику Хитлеровог успона на место вође
нацистичке партије. Објављивањем Оперманових 1933. сврстава се
међу гласноговорнике супротстављања Хитлеру. Своје
најзначајније дело, роман-трилогију Јосиф Флавије написао је у
периоду 1932-1938. Први део трилогије, Јеврејски рат, Лион
Фојхтвангер је написао 1932 године, други, Синови, 1935, а
последњи, трећи део, Земља обећана 1938. По доласку нациста на
власт, који га је затекао у САД, бива проглашен за народног
непријатеља. Нацисти му одузимају немачко држављанство и
докторат и заплењују кућу, а рукописе спаљују. Одлази са
супругом у Француску и остаје до њене капитулације 1940, када га
одводе у концентрациони логор. Утамничење и бекство из логора
описује у Ћаволу у Француској (1941). Осуђен на смрт од стране
нациста због свог писања и политичких ставова, са супругом бежи
прво у Шпанију, па у Португал, да би крајем 1940. доспео до САД,
где остаје до краја живота. По завршетку Другог светског рата
враћа се историјском роману и објављује, између осталог, романе
Гоја и Јеврејка из Толеда. Умире од рака у Лос Анђелесу, не
добивши америчко држављанство које је затражио десет година
раније. Меморијална библиотека коју је његова удовица оставила
Универзитету Јужна Калифорнија садржи око 30.000 књига.
 Библиотека
КОСМОПОЛИС
Лион Фојхтвангер
ЈОСИФ ФЛАВИЈЕ (роман трилогија)
ЈЕВРЕЈСКИ РАТ (део први)
Издавачи
ЛОГОС, Београд
АЈ1ГОРИТАМ, Београд
За издаваче
ВЛАДИМИР МЕДЕНИЦА
ВЕСО ИВАНИШЕВИЋ
Превод
АМАЛИЈА и СТЕВАН Ј. МИЛОВИЋ
Идејно решење корица
АНА НЕДЕЉКОВИЋ
Коректура
ФИЛИП МЕДЕНИЦА
Штампа
ГРАФИЧАР, Ужице
Тираж
500
ISBN
86-85063-31-0 (Логос)
86-7662-045-8 (Алгоритам)