Issn 1450-9792

ISSN 1450-9792
МИТОЛОШКИ ЗБОРНИК
39
ЦЕНТАР ЗА МИТОЛОШКЕ СТУДИЈЕ СРБИЈЕ

РАЧА
2018
ISSN 1450 9792
Mythology collection
39
Centre for Mythological Studies of Serbia
RAČA
2018
Центар за митолошке студије Србије
Уредник
ДР МИОДРАГ СТОЈАНОВИЋ
МИТОЛОШКИ ЗБОРНИК 39
ISSN 1450'9792
Издавач:
ЦЕНТАР ЗА МИТОЛОШКЕ СТУДИЈЕ СРБИЈЕ — РАЧА
Уредник:
ДР МИОДРАГ СТОЈАНОВИЋ
Приређивач:
ЖИВОЈИН АНДРЕЈИЋ
Редакција:
Проф. др Миодраг Стојановић (Београд), др Димитрис Вогиацис
(Атина ' Грчка), проф. др Радмило Петровић (Косовска Митровица),
проф. Љиљана Бјелица (Рим), проф. др Марко Атлагић (Косовска
Митровица), др Дмитар Атанасов (Софија), др Милош Луковић
(Београд), проф. др Бошко Сувајџић (Београд), др Ивица Тодоровић
(Београд), доц. др Вера Јовановић (Крагујевац), Живојин Андрејић
(Рача)
Рецензенти:
Проф. др Радмило Петровић, проф. др Миодраг Стојановић,
др Милорад Радусиновић, др Бранко Надовеза, проф. др Марко
Атлагић, Живојин Андрејић, проф. др Дејан Тубић,
мр Небојша Ђокић
Преводи резимеа:
енглески: Катарина Павловић, Небојша Ђокић;
руски: Нина Радусиновић
Тираж: 200
Штампа: Interprint Kragujevac
ISBN 978'86'80684'11'6
НАУЧНИ СКУП
ХИЉАДУ ГОДИНА СРПСКЕ

КРАЉЕВИНЕ: ВОЈИСЛАВЉЕВИЋИ –
НЕМАЊИЋИ – ОБРЕНОВИЋИ –
КАРАЂОРЂЕВИЋИ
Приредио
ЖИВОЈИН АНДРЕЈИЋ
CENTRE DES ETUDES MYTHOLOGIQUE DE SERBIE
One Millenium of the Kingdom

of Serbia: the Vojislavljević,
the Nemanjić, the Obrenović
and the Karañorñević
Rača
2018
САДРЖАЈ
Српско “Велико краљевство од прва” и друго ' Стефана

Немање “који је израстао из бедара оних који су
господарили српском земљом”
ЖИВОЈИН Р. АНДРЕЈИЋ .................................................................................. 1
Српски национални идентитет у раскораку између

универзалног аксиолошког модела и стварне
политичке таутологије
РАДМИЛО Д. ПЕТРОВИЋ ............................................................................... 51
Археолошки остаци раног средњег века у околини Крушевца

и у окружју “саставака” Јужне и Западне Мораве (Крушевачки
крај у преднемањићком периоду)
ДУШАН С. РАШКОВИЋ .................................................................................. 71
Седам владара из српских краљевских династија у седам

митопоетских слика са завичајних асоцијација
ЂОРЂЕ С. ПЕТКОВИЋ ..................................................................................... 87
Први српски свети краљ ' Јован Владимир

ЖИВОЈИН Р. АНДРЕЈИЋ .............................................................................. 121
Јован Владимир
НЕБОЈША Д. ЂОКИЋ ' СЛАЂАНА МИТРОВИЋ .................................. 135
Новооткривена ктиторска сцена спахије Јована у цркви

Светог Димитрија манстира Пећка патријаршија, из
1619'1620. године, рад зографа Гергија Митрофановића
РАДОМИР ДР. ХАЏИ ПЕТРОВИЋ ............................................................. 163
Византијски историчар Дука о Кнезу Лазару
и Косовској бици
НЕБОЈША Д. ЂОКИЋ ' МАРИЈА ЖИВКОВИЋ ...................................... 187
Аустријска Краљевина Србија и њене инсигније, 1718'1739.

године, у државно'правној традицији Карађорђевих предака
и Првог српског устанка
ЖИВОЈИН Р. АНДРЕЈИЋ ' РОБЕРТ Љ. РАДИЋ ...................................... 201
Краљ Милан у запису бугарског владике 1899. године

МИЛОРАД П. РАДУСИНОВИЋ ................................................................... 221
Мајски преврат 1903. и промена спољне политике Србије

БРАНКО И. НАДОВЕЗА ................................................................................ 231
Династија Обреновић у сећањима Стевана Маленовића

НИНОСЛАВ С. СТАНОЈЛОВИЋ ..................................................................243
Руска вијест о смрти кнегиње Зорке

МИЛОРАД П. РАДУСИНОВИЋ ................................................................... 251
Карађорђев дом у Рачи и српско'југословенска идеологија

династије Карађорђевић после 1929. године
ЖИВОЈИН Р. АНДРЕЈИЋ............................................................................... 259
Оригинални научни рад
УДК: 94(497.11'89)"06/11"
COBISS.SR'ID 270309132
СРПСКО „ВЕЛИКО КРАЉЕВСТВО ОД

ПРВА“
И ДРУГО СТЕФАНА НЕМАЊЕ „КОЈИ ЈЕ ИЗ

РАСТАО ИЗ БЕДАРА ОНИХ КОЈИ СУ ГОСПО
ДАРИЛИ СРПСКОМ ЗЕМЉОМ“
ЖИВОЈИН Р. АНДРЕЈИЋ1
РАЧА – КРАГУЈЕВАЦ
АПСТРАКТ: У раду се уочава да Срби најстарије елементе др7

жавности и име Србија доносе из своје старе постојбине и да
су се убрзо по досељавању, у VII веку, осамосталили под вла7
шћу својих кнежева. Поново су пали под власт Византије у
1. mitcentar@mts.rs
ЖИВОЈИН Р. АНДРЕЈИЋ 1
Митолошки зборник 39
време цара Василија I, 8677886. године, када су се дефинитивно

крстили. Као самостални су добили краљевске круне од рим7
ских папа. Прву је добио Михајло Војислављевић, око 1077. го7
дине а другу Стефан Немања II, 1217. године. Анализирајући
родбинске везе краљевске куће Војислављевића и предака ве7
ликог жупана Стефана Немање, оца /Стефана Вукана II/ и де7
де /жупана Марка/, долази се до оправданости тврђења изво7
ра да је он „израстао из бедара оних који су господарили
српском земљом“ и да је и по основу крви и лозе заснивао
владарска права над српским земљама.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Кнез Вишеслав, Стефан Војислав, прво кра7
љевство, краљ Михајло, краљ Бодин, велики жупан Стефан Ву7
кан II, велики жупан Стефан Немања, друго краљевство, краљ
Стефан Немања II Првовенчани
Велики жупан Стефан Немања, иако уопштено, прецизно

каже у својој Повељи манастиру Хиландару, 1199'1200. године,
да је „Бог даровао његовим прадедовима и дедовима да влада'
ју овом Српском земљом“. (Мошин, Ћирковић, Синдик, 2011,
стр. 80)
У Хиландарској повељи, из 1200'1202. године, велики жупан
Стефан Немања II /потоњи првовенчани први српски краљ ло'
зе Немањина колена/ за свога оца, великог жупан Стефана Не'
мању I, каже да „обнови своју дедовину“, „подиже пропалу сво'
ју дедовину“ и „преобрете од морске земље Зету и са градови'
ма, а од Арбанаса Пилот, а од грчке земље Лаб с Липљаном, Ду'
бочицу, Реке, Загрлату, Левче, Лепеницу, Белицу. (Стефан Пр'
вовенчани, 1988, стр. 55)
Стефан Немања II у Житију светог Симеона, које је писао
1208'1216. године, тврди да је слушао о рођењу свога оца /1113.
године/ следеће: „био велики метеж у овој страни српске зем'
2 ЖИВОЈИН Р. АНДРЕЈИЋ
Српско „Велико краљевство од прва“
ље, у Диоклитије и Далмације и Травуније, и да су родитељу

његову браћа му /стричеви Немањини/ завишћу одузели зем'
љу“, „он изиђе из буна њихових у место рођења својега, по
имену Диоклитије... у месту по имену Рибница“ и да је он „са'
купилац пропалих земаља отачаства свога... и обновилац оно'
га што је било пропало“. Када је жупан Стефан Немања „одрас'
тао до младићства“, постао пунолетан /1127'1130/, „примио
чест отачаства својег, по имену Топлицу, Ибар и Расину и зва'
не Реке“. Касније, велики жупан Стефан Немања I „поврати
Диоклитију и Далмацију, отачаство и рођење своје, праву де'
довину своју, коју је насиљем држао грчки народ... Дањ град,
Сардоники град, Дриваст, Росаф град звани Скадар, град Свач,
град Улцињ, град славни Бар... Котор остави, утврди га и пре'
несе свој двор у њ... остале градове пообара, и поруши... придо'
даде земљи отачаства свога област нишавску до краја, Липљан,
и Мораву, и звано Врање, призренску област и оба Полога до
краја“. (Стефан Првовенчани, 1988, стр. 64'65, 72'73) Стефан
Првовенчани објашњава да је област Драча „близу Диокли
тије, и далматинске стране, и отачаства светог Симеона /Не'
мање/“. (Исто, стр. 93)
У натписима на зидовима улазне куле манастира Жиче, из
1219. године, Стефан Првовенчани каже да је он: „по Божјој ми'
лости венчани први краљ све српске земље, Диоклитије и Тра'
вуније и Далмације и Захумља“. (Исто, стр. 111)
Архиепископ Сава I, најмлађи син великог жупан Стефана
Немање, у његовом Житију каже: „И обновивши очеву дедови'
ну и још више је утврдивши... и подиже пропалу своју дедови'
ну и придоби од Поморске земље Зету са градовима, а од Рабна
Пилота оба, а од Грчке земље Патково, Хвосно цело и Под'
римље, Кострц, Дршковину, Ситницу, Лаб, Липљан, Дубочи'
цу, Реке, Ушку и Поморавље, Загрлату, Левче, Белицу... ово све
му је припадало од Српске земље, а одузето насиљем од његове

дедовине“. (Свети Сава, 1998, стр. 149'150)
Доментијан у Житију светог Саве, писаног 1243. године, ка'
же за великог жупана Стефана Немању да је „великославни и
велеродни и превелики жупан“ који је „самодржавно царевао
свом српском и поморском земљом, и Диолитијом и Далма'
цијом и Травунијом“. Када Доментијан пише о добијању кра'
љевске круне светог Саве за брата Стефана од римског папе
којом би био крунисан „на краљевство по првом отачаству
краљевства њиховог, у коме се и отац њихов роди... у месту
званом Диоклитија, које се зове велико краљевство од почет'
ка“. (Доментијан, 1938, стр. 27, 137)
У Житију светог Симеона /Немање/ „првог обновитеља срп'
ског отачаства“, писаног 1254. године, Доментијан каже да је:
„велики од великих, и славан од славних, и красни цвет од доб'
рог корена изиђе из бедара оних који су господовали српском
земљом... Када је доспео до младићког реда и дотле да га сједи'
не ка законитом браку, би му дан део његова отачаства, источ'
на земља... и додаде ка земљи отачаства свога многе земље од
области грчког царства... Диоклитију и Далмацију, отачаство и
рођење своје, истиниту дедовину своју, које су трпеле насиље
од грчког рода“. (Доменијан, 1938, стр. 221, 223'224, 240)
Теодосије у Житију светог Саве каже да је „Овај беше син
великог жупана Немање, владара српског, који самодржавно
владаше свим српским земљама што се зову: Диоклитија, Дал'
матија, Травунија, на истоку се Илирији приближавајући, а на
западу на Римску област наслоњени“. (Теодосије, 1990, стр. 5)
Дакле, шта нам, заправо, ови наводи из извора и Житија го'
воре о владарима и старим краљевима Србије, претцима Сте'
фана Немање и првог српског краља новоуспостављене динас'
тије.
Стефана Немања, као ни остали извори и Житија, из неког

разлога не наводе имена његових предака: оца, деде и прадеде.
Али, овај његов исказ јасно упућује да су његов деда и прадеда
били владари Србије.
Тврдње Стефана Немање II Првовенчаног упућују јасно на
то да је његов отац, велики жупан Стефан Немања, обновио
земљу којом су владали њихови дедови. Иако не наводи име
Немањиног оца, Стефан Првовенчани тврди да је његов деда
био владар Рашке и да је од побуне браће избегао у земљу
Дукљу /1112/ у место Рибницу где је и сам био рођен. То значи
да је у Дукљи живео и владао и деда Стефана Немање. Но, у
Дукљи је живео и прадеда Стефана Немање. У Рибници је у
време тих немира рођен и Стефан Немања /1113/. Стефан Не'
мања се вратио у Рашку са оцем који је поново владао. Када је
Стефан Немања постао пунолетан, 1127. године, добио је да
владао удеоним делом земље, Источном земљом коју чине
Топлица, Расина, Ибар и Реке. Када је Стефан Немања постао
велики жупан Рашки и владар Србије повратио је земљу Дук'
љу и читаву Далмацију, које су сматране његовом очевином и
дедовином. Дакле, земљама Србије којима је владао његов не'
именовани отац, деда и прадеда. Најзад, Стефан Првовенчани
тврди за себе да је тек он првовенчани краљ Србије: Дукље,
Травуније, Далмације и Захумља.
И архиепископ Сава тврди да је његов отац обновио земљу
којом је владао његов деда а потом набраја многобројне земље
и жупе које је придобио. Оне су некада припадале Србији а би'
ле су одузете силом од његове дедовине /Србије/ којом је вла'
дао његов деда и прадеда.
Такође, и Доментијан за великог жупана Стефана Немању
каже да је високог, владарског порекла, оних који су владали
Србијом, да је рођен у Дукљи где му се и отац родио и где је
стоно место првог српског краљевства. Када је постао пуноле'

тан и зрео за брак /1127'1130/ добио је на управу Источну зем'
љу која је део земље којом је владао његов отац. Када је Стефан
Немања постао владар повратио је Дукљу и Далмацију којима
је владао његов неименовани прадеда. Када говори о круни и
крунисању за краља Стефана Немање II Доментијан каже да
свети Сава указује тадашњем папи и на прву српску круну и
краљевство које је скоро 150. година раније добио Михајло Во'
јислављевић /1077/. Михајло и његови наследници и његов
брат Радослав и његови наследници ће владати као краљеви
Србијом и српским земљама све до 1143. године /Ђорђе Бодин.
Од времена власти краља Бодина /1082'1100/ делом Србије /Ра'
шком/ ће владати његови рођаци, велики жупани Вукан и Ма'
рко /рођена браћа/. Тако произилази да су деда /жупан Марко/
и прадеда /краљ Бодин/ претци великог жупана Стефана Не'
мање.
Теодосије, крајем XIII века, јасно описује територијални оп'
сег свих српских кнежевина и земаља: Дукља, Далмација /За'
хумље и Паганија/, Травунија, Рашка и на западу до Хрватске
/Босна и Западне стране/. То су српске земље које су описали
своједобно Парфирогенит и поп Дукљанин и које су имале
своје форме државности још од VII века.
*
Најраније податке о Србима и њиховој државности налази'
мо у делима византијског цара Константина Порфирогенита /
911'959/ када говори о њиховом досељавању на Балкан на са'
мом почетку VII века: „Пошто су два брата наследили од оца
власт над Србијом, један од њих, преузевши половину народа,
пребегне Ираклију, цару Ромеја... Цар Ираклије га прими и као
место насељавања даде му у солунској теми Сервију која од та
да тај назив носи“. (Византијски извори II, 1957, стр. 47) Из овог
дела текста дознајемо да су Срби и у старом завичају – у земљи
Бојки /Војки/ ' имали земљу Србију и свог владара који је имао
два сина. Један је остао да влада том старом Србијом а други је
са „половином“ народа отишао у Византију и добио, вероват'
но, пусту област код Солуна коју је назвао Србија. Име те прас'
таре Србије на северу, одакле су дошли, у потоњим временима
је нестало тако да се сматра да се Бојка налазила на простори
ма поречја горњих токова река Лабе и Одре. (Новаковић, 1993,
стр. 76) Много јасније Порфирогенит говори о старој постојби'
ни захумског архонта Михајла Вишетиног: „потиче од некрш'
тених становника на реци Висли, који су названи и Лицики“.
(Византијски извори II, 1957, стр. 60)
Данас се сматра да је Константин Порфирогенит записао ус'
мено владарско и народно предање о досељавању Срба, њихо'
вој старој постојбини и добијању земље од византијског цара а
које је трајало триста година, све до средине X века. Али, то та'
ко живо предање се не сећа имена првог кнеза који их је пред'
водио у сеоби, као ни неколико његових првих наследника.
Први по имену познат српски кнез је Вишеслав из друге поло'
вине VIII века. У исто време се износи и тврдња да је тако важ'
но народно предање у потоњим временима потпуно заборав'
љено и нестало из „историјске свести српског народа“. (Кома'
тина, 2018, стр. 5'6) Дакле, народ не памти никакву своју сеобу,
прве и потоње кнезове.
„После неког времена исти Срби одлуче да се врате у своје
земље и цар их отпусти. Кад су прешли реку Дунав, покају се,
и преко стратега који је тада управљао Београдом, јави цару да
им додели другу земљу за насељавање“. (Исто, стр. 48'49) Пош'
то Срби и њихов архонт нису били задовољни земљом коју су
добили код Солуна одлучили су да се врате у своју стару пос'
тојбину. „И пошто садашња Србија и Паганија и земља За'

хумљана и Травунија и земља Конављана... опусте од Авара...
то цар у овим земљама насели исте Србе...“. (Исто, стр. 49) Ове
земље и простори су им били блискији. Уколико се има у виду
земља Сервија код Солуна и нове земље које су добили: од Уне
и Цетине до Ибра и Лаба и од Саве до Јадранског мора, разлика
у величини простора је неупоредива у корист Срба у односу на
Хрвате. Примећује се да су Срби два пута прошли склоп Мора'
ве али нису добили те земље што би могло значити да је тај
простор после Аварских пустошења већ насељен и обновљен.
Ту су некада живели романизовани, готизовани и аваризовани
Трибали, Мези, Дарданци, Тимочани и Келти Скордисци.
Срби и у својој „прапостојбини сачињавали велику заједни'
цу, која је запосела посебну територију, названу 'Србија'... на
челу са кнезом, односно 'архонтом Србином', како га помиње
Константин Порфирогенит“. Значи, стигли су „на Балканско
полуострво, носећи са собом и најстарије елементе српске
државности...“. (Благојевић, 2011, стр. 18) Цар писац каже да је
Србе на Балкан довео кнез који је умро пре досељавања Бугара,
680. године. Порфирогенит набраја од Византије независна
племена која насељавају читаву Далмацију: Хрвати, Срби, Мо'
рављани, Захумљани, Травуњани, Конављани, Дукљани и Не'
ретљани – Пагани. За сва набројана племена, осим Хрвата,
Дукљана и Морављана каже да су Срби. На основу других по'
датака које износи о Дукљанима и Морављанима дознајемо да
су и они Срби. Потом, Порфирогенит набраја архонтије ' кне'
жевине: Дукља, Травунија /која се са севера граничи са Срби'
јом/, Захумље /до реке Неретве/ и Паганија /од Неретве до реке
Цетине/. И северно од ових архонтија, од Хрватске па све до
Бугарске, до реке Саве налази се Србија. (Византијски извори
II, 1959, стр. 34'36) За разлику од првопоменутих кнежевина,
чије територије представљају само једну земљу, кнежевина

Србија је много већа од свих њих заједно. Она у свом саставу
има, сазнајемо од Дукљанина, земље Босну, Рашку и Подгорје
а потом и Усору, Соли, Врбас и Западне стране. Велико жу'
панство Рашка је имало земље: Рашка, Моравице, Дабар, Бу'
димљу и Дрина.
Од краја VIII па до средине X века Србијом влада династија
Вишеславића која по свему потиче од кнеза који је водио Србе
у време насељавања. Родоначелник Вишеслав, савременик
Карла Великог /768'814/, био је ожењен сестром /жупана или
кнеза/ Људемисла. Његов праунук Властимир је поразио Буга'
ре око 840. године, а то су учинили и његови синови: Мутимир,
Стројимир и Гојник, око 880. После пораза Срба у близини Са'
ве од стране Угара, око 950. године, кнез Часлав је са својим си'
новима и рођацима заробљен и уморен али то не мора значити
да се стара династија потпуно угасила. (Андрејић, 2011, стр. 90)
О независности Срба и Србије још од досељавања сведочи и
Порфирогенит: „Пошто је царство Ромеја, због млитавости и
неспособности тадашњих царева дошло до руба потпуне про'
пасти... племена Хрвати и Срби и Захумљани и Травуњани и
Конављани и Дукљани и Пагани, одвојише се од царства Ро'
меја, постадоше самостални и независни, не покоравајући се
никоме... покоравајући се искључиво својим архонтима. Пока'
зујући потпуно одвајање, већина њих одступи и од светог
крштења, да не би задржали никакав залог пријатељства и по'
корности према Ромејима“. Међутим у време цара Василија I /
867'886/ „затраже да се и они сврстају под човекољубиви јарам
ромејске власти и под њеног врховног пастира... /цар/ благо
њих прими... и одмах посла свештенике са царским човеком...
мудро нареди да њима владају они које они сами изаберу и
као на неки начин рукоположе“. (Византијски извори II, 1959/

2007, стр. 14, 79)
Међутим, Константин Порфирогенит тврди да, „како кажу“,
племена: Срби, Захумљани, Травуњани, Конављани, Дукљани,
Пагани и Хрвати „немају архонте /кнезове/, већ само старце
жупане. (Византијски извори II, 1959, стр. 14'15) Имајући у ви'
ду појаву термина „Склавинија“, „Склавиније“, „склавиније“
ова тврдња византијског цара се не може прихватити ако се
има у виду његова друга тврдња. (Византијски извори I, 1955,
стр. 125, 177) У Спису о церемонијама, Константин VII Порфи'
рогенит наводи адресе писама које цареви Константин и Ро
ман шаљу страним владарима. Наводе се и архонти јужносло'
венских племена и земаља: Хрватске, Срба, Захумљана, Конав'
љана, Травуњана, Дукље и Моравије. (Византијски извори II,
1959, стр. 78)
О најстаријим српским земљама говори и Дукљанин. Дук'
љанин каже да је један од раних српских владара по имену
Светопелек, који је владао у време римског папе Стефана /VI/ /
885'891/ и византијског цара Михајла /III/ /Исауријанца//856'
867/, према старим папским и византијским повељама попи'
сао међе и границе својих покрајина и области. (Perčić, 1999,
стр. 48) Дукљанин не помиње да су у време папе Стефана вла'
дали Василије /867'886/ и Лав VI Мудри /886'912/. Светоплук је
према садржају /старих/ повеља које је добио и прочитао на са'
бору пред народом написао своје повеље, поделио покрајине и
области, одредио међе и границе и то на следећи начин: „по
току река, које теку са планина и утичу у море према југу, наз'
ва Приморје; реке пак, које теку са планина у правцу севера и
утичу у велику реку Дунав /реку Сурбију/, назва Србијом. За'
тим подели Приморје у две покрајине: од места Далме, где је
тада боравио краљ и одржавао сабор, до Валдавина /Винодола/
назва бела Хрватска... Исто тако од истог места Далме до града

Бамбалоне, који се сада зове Дирахиј /Драч/, назва Црвеном
Хрватском... Србију пак, која се зове и Загорје, подели у две
покрајине: једна од велике реке Дрине у правцу запада све до
планине Пине /Борове/, коју још назва Босном, другу пак од
реке Дрине у правцу истока све до Лапије /Лаба/ и Лабеатског
језера /Скадарског/, коју назва Рашком“. (Исто, 50'51)
Рашка се на истоку граничила са кнежевином Моравом, а на
западу са Босном. Према Дукљаниновој подели Босна се на за'
паду граничила са Хрватском и њеним источним жупама: Це'
тина, Имота, Дувно, Плива, Псет и Крбава и реком Уном. Њена
северна граница је била река Сава. Дукљанин каже да је Све'
топлук поделио краљевину на области – земље према рекама.
У свакој области је поставио на власт војводе „од своје браће по
крви“. Подређени војводама су били жупани и сатници. Јасно
је да више жупа чине једну земљу. (Исто, стр. 51)
Што се тиче Дукљанинове Србије, која се зове и Загорје и
њене поделе на две покрајине: Босну и Рашку, мишљење је оп'
ште позитивно. Српске „приморске земље“ јесу: Дукља, Дал'
мација /Паганија/, Травунија и Хум, а континенталне: Рашка и
Босна. То су најстарије српске земље. Поимање свесрпске /кон'
тиненталне/ земље и приморских /српских кнежевина/ осве'
дочено је и много касније у титулатури Стефана Немање II
Првовенчаног: „све Српске земље и Поморске“. Имајући у виду
да је Стефан Првовенчани крунисан према „првом оточаству
краљевства“, односно по узору на прве српске краљеве XI'XII
века: Михајла, Бодина, Радослава, Доброслава, Кочапара, Гру'
бешу, Градихну и Ђорђа Бодина то значи да су и они позивали
на право на „Свесрпске земље и Приморске“. То свакако важи и
за кнеза Часлава и његове претходнике: Петра, Мутимира, Вла'
стимира и Вишеслав, у IX'X веку.
Међутим, у нашој и страној историјској науци је остало пот'

пуно непримећено да Дукљанин помиње још једну Србију.
Ову Србију Дукљанин помиње на првом месту као покрајину
која је у сливу река које теку у правцу севера и утичу Дунав, а
не у Саву. Јасно је које реке утичу у Дунав: Велика Морава, За'
падна Морава са Ибром, Јужна Морава са Нишавом и Топли'
цом, Млава, Пек и Тимок. Постаје јасно да је у питању Морав'
ска Србија. Најстарији помен балканских Мораваца и архон'
тије Мораве сачуван је у анонимном спису Баварског Геогра'
фа, 817. године. И Арапски писац Ал Масуди, 940'950. године,
каже да за Србима иде племе Морава. Морављани су око себе
окупили Бодриће, Браничевце, Кучане и Тимочане и форми'
рали своју кнежевину. Они су сматрани Србима ако се има у
виду да је тема Морава преименована у тему Србија. Порфиро'
генит за Мораву не наводи, као и за Србију, које су њене жупе.
Из неког разлога нема ни описа обима кнежевине Мораве. Кне'
жевина Морава је обухватала оптимално простор од Западног
Срема, јужне Бачке и јужног Баната до Скопске Црне Горе и
Шар планине, на југу. У питању су земље Срем, Кучево, Брани'
чево, Тимок, Моравице, Раса, Топлица, Нишава са Врањем,
Хвосно, Липљан и Призрен. (Андрејић, 2016)
Дакле, постаје јасно да се на западу Срби и Србија граниче
са Хрватима и Хрватском, на северу са Славонијом и Славини'
ма, а на истоку са Србијом ' Моравом и Морављанима. Када се
каже да се Србија граничи на истоку са Бугарском то не значи
да се етнички граничи са Бугарима. Пошто се Србија простире
на исток до Лаба /и Раса/ то значи да је то граница са Српском
Моравом. Из извора се не да закључити где је, још источније,
била граница Мораве са примарном Бугарском. Ако се има у
виду да су и Тимочани били у савезу са Моравцима граница је
на истоку била на линији река Искар – планина Бојана. (Исто)
Дукљанин помиње Босну, Срем и Рашку, које су очигледно

под врховном влашћу Србије кнеза Часлава. Осим кнеза Час'
лава помињу се: неименовани жупан Рашке, дрински и рашки
жупан Техомил и кнез Будислав, али се не помиње име његове
земље. Имајући у виду где су српске земље којима влада Час'
лав /Дукља, Босна, Захумље, Травунија, Конавли/, потом Срем
и Рашка јасно је да кнез Будислав влада неком земљом источ'
но од ових земаља. Тамо, у тој кнежевини се родио и живео и
будући рашки жупан Техомил.2 Из Дукљаниновог сведочења
се види и да у ратним догађајима између кнежевине Србије и
Угара не учествује кнез Будислав. Очигледно је да Будислав и
Моравци /Бодрићи ' Браничевци, Кучани/ и Тимочани нису
на страни Угара али ни на страни Србије кнеза Часлава. Прои'
зилази да је кнез Будислав онај независни архонт Морав/и/е.
(Андрејић, 2011'а, стр. 35'36) На просторима архонтије Мораве
ће Византија успоставити тему Мораву, а потом је преимено'
вати у тему Србија.3
2. Пре него што је отишао кнезу Чаславу, Техомил је „чувао стада оваца код
некаквог кнеза коме је било име Будислав“. Овај кнез „Будислав свагда је
ишао са њим у лов. Једном у лову Тихомиљ нехотице удари штапом једну
кучку по имену Палузија, и она цркне. И обузет страхом, јер ју је кнез веома
волео, утекне и дође Чаславу, који га одмах прими.“. (Perčić, 1999, стр. 56'57)
Према Срећковићу, угарским трупама које су поразиле кнеза Часлава у Сре'
му /Мачва/ је командовао кнез Удислав – Будислав. (Срећковић, 1882, стр. 2,
31, 40'41)
3. Иако се Дукљаниново писање у првом делу његовог Летописа базира на
легендама, епици и произвољном уметању садржаја неспорна је историјска
личност Часлава а, чини се, и Техомила и Будислава. Прилично уверљива
епизода о Чаславу, Техомилу, Будиславу и рату са Угарима је у Барски лето
пис доспела из неке нама данас непознате хронике.
Термин земља у српским изворима тумачи се у смислу „ис'

торијске области са тачно одређеним границама и одређеним
степеном политичке самосталности“. Реч је о старим српским
областима које су Срби „населили после досељавања на Бал
кан“ а то су „српске земље“, „све српске земље“, „свих рашких
земаља и приморских“, „свих рашких земаља и Диоклитије и
Далмације и Травуније и Захумља“. Земља се састоји од већег
броја жупа. Српске „приморске земље“ јесу: Дукља, Далмација
/Паганија/, Травунија и Захумље. Уз „Рашку и земљицу Босну“
то су најстарије српске земље. (Мишић, 1999, стр. 135)
*
Према Константину Порфирогениту: „Цар Ираклије /610'
641/ послао је и довео свештенике из Рима и једног од њих
учинио архиепископом и епископом... и покрстио Хрвате. У то
време ови Хрвати су за архонта имали Поргу“; „довео је цар /
Ираклије/ свештенике из Рима и покрстио их /Србе/“; /пошто
су Хрвати победили Франке/ „затражили су свето крштење од
епископа Рима и епископи су били послати који су их покрс'
тили у време Порина, њиховог архонта“. Али, већи део Срба и
Хрвата се није крстио. Потпуно су се покрстили: „У време цара
Василија /I/ /867'886/, христољубивог цара, они су одаслали /
Србима, Хрватима, Захумљанима, Травуњанима, Конављани'
ма, Диоклићанима, Паганима и Морављанима/ посланике, мо'
лећи и тражећи да они који су били некрштени приме крш'
тење и да буду, као од почетка, потчињени царству Ромеја...“.
(Византијски извори II, стр. 40'42, 32'33, 49, 16) Ко су посланици
које је Србима послао цар Василије? Јесу ли то Методије и ње'
гови ученици? У то време Србијом влада кнез Мутимир /851'
891/ и од њега је папа Јован VIII тражио да се стави под јуриз'
дикцију Панонске дијецезе, а у њој је столовао Методије.
Према Дукљанину, покрштавање Словена – Срба догодило

се у време легендарног краља Светопелека – Светимира чије
време владања ставља у доба мисонарског рада Константина и
Методија у време римског папе Стефана /VI/ /855'891/ и цара
Михајла /II/ /856'867/: „За време овога /Светимира/ процвета
попут руже неки филозоф по имену Константин из града Теса'
лонике /Солуна/, син неког патриција Леона... дође у земљу
Казарију... После тога обрати сав бугарски народ... краљевство
преузме његов син по имену Светопелек... Кад је прелазио пре'
ко краљевства краља Светопелека... По његовом приповедању
поверова краљ Светопелек у Христа и покрсти се заједно са це'
лим својим краљевством... опростивши се /Константин Кирил/
... отпутује у Рим“. (Perčić, 1999, стр. 46'47) Имајући у виду да је
Константин боравио у Сирмијуму и код владара Моравске до
покрштавања Срба Морављана је дошло убрзо после покршта'
вања Бугара, за време папе Стефана а пре смрти цара Михајла.
Срби Морављани су крштени, највероватније, 866. године.
Имајући у виду Порфирогенитов извор о крштењу Хрвата и
Срба долази се до сазнања да су се Срби у тзв. Загорју – конти'
ненталној Србији крсти после Срба Морављана, у време папе
Стефана VI и цара Василија I, 870'880. године.
Из Бугарске је у Мораву, 863. године, стигао Св. Методије.
Кедрин тврди да је Методије бивши византијски живописац
бугарског цара Бориса и у време његовог крштења слика њего'
ва дела. (Добровски, 1825, стр. 60'61) Методије је од стране рим'
ског папе Адријана II /867'872/ био посвећен за епископа, 868.
године, и послат у Моравију где је боравио са седиштем у Бео'
граду. Тврди се и да је Доњопанонски кнез Коцељ поставио
Методија за архиепископа Паноније при столу светога апосто'
ла Андроника. И папа Јован VIII, 879. године, Методија ос'
ловљава архиепископом Паноније. За епископе Сирмијума се
понавља тврдња да је њихов први архијереј Св. Андроник. Па'

па Јован VIII, 880 године, Методија ословљава архипескопом
Моравске цркве. (Исто, 62'64) Међутим, ни после путовања у
Цариград, 881'882. године, Методије није успео да створи трај'
ну словенску црквену организацију. Умро је у Морави – Сир'
мијуму кнеза Светоплука, 885. године.
У то време је папа Јован VIII тражио од кнеза Мутимира да
се врати под утицај панонске дијецезе имајући у виду обнов'
љену Методијеву Панонско'сремску архиепископију. Уколико
је у питању српски кнез Мутимир, савременик папе Јован VIII,
то претпоставља да је и у „Крштену Србију“ стигао Методијев
мисионарски рад. У складу са претходним, примећено је да
најмлађи син кнеза Мутимира има хришћанско име Стефан,
као и синовац Петар. То значи да су кнез Мутимир и његов
брат Гојник већ били хришћани. (Ћирковић, 1994, стр. 151'152)
Према нашим схватањима Стефан и Петар су били рођени,
847'848. године, а то би значило да је до крштења Србије дошло
у време власти кнеза Властимира. (Андрејић, 2011, стр. 90)
Крштење Властимира и његових синова и унука могло је доћи
у то време ако се има у виду византијско посланство пустино'
житеља Николе и Неофита из IX века. Када су се вратили од
„Трибала“ у Драми их је срео Герман /цариградски патријарх/
/Свети/. (Dujčev, 1961, стр. 53'60) Збуњује чињеница да је Св.
Герман био патријарх у првој половини VIII века /715'730/. То
је време власти над Србима неименованог кнеза, оца кнеза Ви'
шеслава. Вишеслав је владао од око 776. до око 800. године и је'
дини је кога извори позанају под тим именом међу јужносло'
венским владарима у VIII'IX веку.
Анализирајући писмо папе Јована VIII упућено кнезу Му'
тимиру, у коме га прекорева и за неканонски постављеног епи'
скопа и непокорно свештенство и тражи да Цркву своје земље
потчини дијецези Паноније, онако како су његови претци би'

ли потчињени престолу апостола Петра, долази се до закључка
да су Срби имали неку врсту црквене самосталности пре ми'
сије Ћирила и Методија. То упућује да их папа опомиње јер су
присталице патријарха Фотија. То би био посредан доказ да су
Срби још од цара Ираклија имали архиепископа постављеног
из Рима. Уочавајући археолошки истражене цркве у Рашкој и
Дукљи из IX века, које имају епископске престоле у олтарским
апсидама, ова тврдња се још више поткрепљује. (Јанковић
2007, стр. 220'221)
Данас је актуелизовано мишљење да је крстионица „словен'

ског“ кнеза Вишеслава, низом манипулација и грешака при'
писана извесном хрватском кнезу иако ни један под овим име'
ном није постојао. Крстионицу је наручио: „Јован презвитер у
време кнеза Вишеслава и то у част Св. Јована Крститеља, да
слави њега и његовог штићеника“. Данас преовладава мишље'
ње да је у питању владар неких од кнежевина у источном делу
јадранског приморја: Паганија, Захумље, Травунија, Дукља
или Србија, из IX века, и да је за њега у Венецији клесана ова
крстионица. (Klaić, 1972, стр. 197'198; Jakšić, 2006, стр. 40'45)
Према стилу израде крстионица се хронолошки ставља у крај
VIII и почетак IX века, а кнез Вишеслав у крај VIII века. (Ka'
raman, 1960, стр. 107'109; Belošević, 1997, стр. 132'136) На бази
аналогије украса стубића са крстионице кнеза Вишеслава и
стубића пронађеног у цркви на Превлаци код Тивта постоји
тврдња да се налазила уз северни зид цркве која је била сабор'
ни храм кнеза Вишеслава (Јанковић, 2007, стр. 100'102) и прет'
постављено да је кнез Вишеслав имао резиденцију на Превла'
ци и да је у то време Зета престона земља читаве Србије. (Исто,
стр. 211)
Произилази да су Срби од 628. године до времена византијс'

ког цара Василија I, 867. године, били под духовним утицајем
Римске цркве. Произилази и да су Срби у време Ираклија ук'
ључени у постојећу црквену организацију. Папа Јован X /914'
928/ у свом писму краљу Хрвата и војводи Захумљана тврди да
су Словени одавно крштени, далеко пре Саксонаца /крштених
827'844/. (Византијски извори III, 1966, стр. 97)
Чини се да су Срби у време Светоплуха – Светопелека и Св.
Методија имали устројену црквену организацију у својим
земљама и кнежевини. На бази натписа на крстионици у коме
се свештеник Јован позива само на кнеза Вишеслава а не и на
византијског цара произилази да је Србија у то време независ'
на. То би значило и да је кнез Вишеслав био овенчани – круни'
сани владар у Цркви сопствене државе. Свештеника Јована је
морао посветити епископ или архиепископ државе кнеза Ви'
шеслава. То је разлог и бележења српских владара по имену од
Вишеслава. Ако је постојала нека помесна српска црква њено
средиште је морало бити у Дукљи. (Јанковић, 2007, стр. 219)
Пре добијања краљевске круне од папе српски кнез Михајло
је имао византијску титулу протоспатора коју је добио од ви
зантијског цара Константина IX Мономаха, 1052. године. Во'
јислављеви синови Михајло и Радослав су краљевска права и
заставу Св. Петра добили од римског папе. Кнез Михајло је до'
био круну из Рима нешто пре 1077. године. Круне су од папе,
1075. и 1076. године, добили руски, пољски и хрватски кнезови.
Михајло је добио круну из Рима пре 1078. а после неуспешног
устанка на простору Мораве који је водио његов син Бодин са
Ђорђем Војтехом. Када је Бодин дошао на власт у Србији од
цара Алексија I Комнина /1081'1118/ добио је звање протосе'
васта при чему је добио признање и титуле краља у форми „ек'
сусијастис“. Краљ Бодин је још једном био заробљен од страте'

га Јована Дуке, 1085'1090. године, и заточен у Цариграду.
Крунисањем дукаљанско'српског краља Михајла од стране
римског папе отворен је пут за оснивање прве архиепископије
која би покривала све српске територије под папским палијем.
Сматра се да је за време власти Михајловог сина Бодина до'
шло до проглашења римокатоличке архиепископије са седи'
штем у Бару, 8. јануара 1089. године, за време антипапе Кли'
мента III. Барска архиепископија захвата градове: Дукља, Бар,
Котор, Улцињ, Свач, Скадар, Дриваст, Пилот, целу област Ср'
бије, Босне и Травуније. (Кашић, 2004, стр. 66) Први пут после
732. римске папе преговарају о повратку својих надлежности у
источном Илирику, на целокупну територију где живе Срби.
Међутим, већ рођаци краља Бодина, велики жупани Вукан и
Марко, којима је дао на управу Рашку, које силом које милом,
окрећу се ка Истоку. Тај „повратак“ се одвијао од 1127. до 1150.
године. Орбин каже да је епископ Србије био Ћирил, 1141. го'
дине; епископ Босне је Владислав; Требиња је Константин а
Захумља Шимун – Симеон. (Орбин, 1968, стр. 18.)
*
Када је кнез Властимир умро наследила су га тројица сино'
ва: Мутимир, Стројимир и Гојник и једна кћер. Иако су поде'
лили територију врховни владар је био Мутимир. Реља Нова'
ковић је смело претпоставио да је Мутимир имао централне и
највеће делове земље између река Лим, горње Дрине, Ибра и
Западне Мораве. Гојник је имао прекодринске крајеве /зато је
лако могао избећи код Хрвата/, а Строимир има земљу према
Бугарској /Метохија/. (Новаковић, 1968, стр. 163) Мутимир је
имао три сина: Прибислава, Брана /рођен пре 867/ и Стефана /
рођен 870'874/. Прибислав је имао сина Захарију, а Бран сина
Павла. Стројимир је имао сина Клонимира /погинуо 897'898/.

Гојник је имао сина Петра /рођен 870'874/. (Спасић, Палавест'
ра, Мрђеновић, 1991, стр. 19; Веселиновић, Љушић, 2002, стр. 5;
Андрејић, 2011, стр. 90)
После смрти Властимирове „примише владу над Србијом
три његова сина, Мутимир, Строимир и Гојник разделивши
земљу. На њих навали владар Бугарске Михајло Борис...“. (Ат'
лагић, Милутиновић, 2002, стр. 9) Бугарски историчар Златар'
ски је давно написао да је Властимир умро око 850. године и да
ова Порфирогенитова прича о рату између Бугара и Срба једва
да је истинита. Но, и поред тога сматра да је овај рат био из'
међу 854. и 860. године. (Златарски, 1971, стр. 36'37) Пошто Пор'
фирогенит Бориса назива и Михајлом јасно је да се овај напад
десио после његовог покрштавања 867. године. Дакле, против
Србије је заратио и бугарски кан Борис /852'889/ али је његова
војска била потучена, а његов син Владимир и 12 великих бо'
љара су заробљени. Као знак добре воље Мутимирови синови
су их ослободили на граници код града Раса. (Ћирковић, 1994,
стр. 148) По свему судећи, границу Србије и Бугарске на исто'
ку је представљао Копаоник са Ибром. Велико и Јужно Помо'
равље је било у власти Бугара. Српска историографија се није
усагласила око времена овог рата, а бугарска у новије време
сматра да је то било недуго после 863. године. (Андреев, Лал'
ков, 1996, стр. 72)
Међутим, Мутимир и његова браћа су се после тога завади'
ли. У том сукобу је победио Мутимир, ухватио је Стројимира
и Гојника и предао их кану Борису, а код себе задржао Гојни'
ковог сина Петра. Петар је успео да побегне и нађе уточиште
код Хрвата. Ово протеривање је извршено после 880. године
пошто је Петар био рођен 870'874. године па је као дете задр'
жан. (Андрејић, 2007, стр. 159) Благојевић сматра да је Мути'
мир, још пре него што је ушао у сукоб са браћом, осигурао

подршку Бугарске. „Једино се овом чињеницом може објасни'
ти зашто је своју млађу браћу предао на чување бугарском
кнезу и зашто је овај то прихватио. Мутимир је неузнемира'
ван од Бориса владао до смрти 891'892“. Порфирогенит каже да
„Пре наведени брат у Бугарској, Строимир, /реч је о његовом
протеривању/ имађаше сина Клонимира, кога Борис ожени
Бугарком. Од њега се роди у Бугарској Часлав“. (Атлагић, Ми'
лутиновић, 2002, стр. 70) Дакле, пре протеривања Строимира и
Гојника, Клонимир је већ био у Бугарској, а то значи да је тамо
упућен као дете и када је достигао одређено доба ожењен је не'
ком знатном Бугарком.4 Клонимир је вероватно један од оне
двојице „робова“ који су дати Бугарима нешто после 863. годи'
не. Строимир и Гојник су били протерани после 880. године
када је Клонимир већ био пунолетан и ожењен. Највероватније
је да су са њима били прогнани и неки њихови привржени жу'
пани. У изгнанству, у Бугарској „Стројимир је провео остатак
живота“.
После Мутимирове смрти, 891'892. године, завладао је његов

најстарији син Прибислав. Он је владао кратко јер му је власт
преотео брат од стрица Петар Гојников. Сада су се у хрватском
избеглиштву нашли Прибислав и његова браћа Бран и Сте'
фан. На бугарски престо је дошао Симеон, 893. године. Петра је
4. Своједобно је Панта Срећковић тврдио да је Клонимир рођен у Бугарској

после прогона Строимира, односно после 880. године. Клонимира је оженио
бугарски кнез Борис неком знатном Бугарком која му роди сина Часлава.
Строимир је „вероватно умро у Блгарији“ и Часлав је остао сироче. (Срећко'
вић, 1882, стр. 3, 48) Са овим се слаже и мишљење Златарског. (Златарски,
1971, стр. 39) То би значило да је Клонимир у време смрти 897'898. имао једва
17. година, да је већ био ожењен и да је добио сина Часлава.
уз помоћ Хрвата напао Бран, 895'896, али је заробљен и ос'

лепљен. Две године касније Петра је напао Строимиров син
Клонимир који је успео да заузме град Достиник, али је у сле'
дећим борбама страдао 897'898 године.
Српски кнез Петар се одржао на власти и чак склопио кумс'
тво са каном Симеоном. Пошто је Петар стао на страну Визан'
тије у њеном рату против Симеона, 913'917. године, који се у
међувремену крунисао за цара, Бугари су послали војску на
челу са Павлом Брановим и на превару заробили Петра кога су
одвели у Бугарску и тамо је у заточеништву и умро. Пронађен
је печат кнеза Петра, из IX'X века, са натписом: „+ /У име Оца
и Сина и Светога Духа/ Петру архонтос Диоклиа, Амин“.
(Schlumberger, 1884, стр. 20) Павле је владао само три године, до
920. године, јер га је напао његов брат од стрица Захарија који
је до тада живео у Цариграду. Павле је успео да зароби Заха'
рија и да га преда Бугарима. Пошто је и Павле прешао на стра'
ну Византије Симеон је сада на њега послао са војском Заха
рију који је успео да дође на власт. Павле је отишао у изгнанс'
тво. Међутим, Захарија се окренуо свом старом савезнику, Ви'
зантији, тако да је уследио нов напад Бугара. Први напад је За'
харија успео да заустави потпуном победом тако да је отсечене
главе бугарских заповедника, који су и раније нападали Ср'
бију, послао у Цариград. Следећи бугарски напад, 924. године,
под командом тројице војсковођа по имену Книн, Имник и
Ицвокле, био је застрашујући тако да је Захарија напустио
земљу и отишао у Хрватску. Цар Симеон је и овога пута са
својом војском послао једног српског династа који је био вас
питан на бугарском двору. Био је то Часлав, син Клонимиров,
унук Строимиров. Сви жупани који су дошли да приме новог
кнеза су похватани на превару и одведени у Бугарску, а са њи'
ма су одведене и велике масе становништва. Други део је избе'
гао у Хрватску, а трећи се склонио у Византију. Порфирогенит

тврди да је Србија потпуно опустела. Златарски је исправно
закључио да је Србија том приликом била присаједињена Бу
гарском царству (Златарски, 1971, стр. 446'459) тако да се оно на
западу граничило са Хрватском.
Ситуацију после смрти цара Симеона, 927. године, одмах је
искористио Часлав и са четворицом жупана успео да побегне
из Бугарске. Ако се имају у виду Пофирогенитове речи да је
„после седам година после покоравања Србије“ Часлав побегао
у Србију онда би то било 931. године. (Исто, стр. 517, 669) Вра'
тио се у Србију и признао врховну власт Византије, а расељено
становништво се повратило из Бугарске, Хрватске, Угарске и
Византије. (Ћирковић, 1994, стр. 156'160) Порфирогенит каже
„А и много, што побегавши из Бугарске дођоше у /Цари/град,
цар ромејски обуче и обдари... и посла Чаславу...“. Дакле, Ово
су могли бити још неки жупани и значајне личности из вла'
дарске династије. Часлав је, око 950. године, ушао у сукоб са
Угарима који су потучени до ногу, а њиховог војсковођу Киша
је убио млади Тихомил. Као награду Часлав му даде Дринску
жупу и кћер рашког жупана за жену. Кишова супруга и жупан
Будислав су се поново сукобили са Чаславом и до одлучујуће
борбе је дошло у Срему. Српска војска је поражена, Часлав је
ухваћен „са свим његовим“, а потом су повезаних руку и ногу
бачени у Саву и тако „пропаде он и угаси се његов дом /динас'
тија/“. Међутим, Ћирковић данас сматра да „Са Чаславом се
прекидају подаци о првој српској династији.“ Али, „Није поз'
нато да ли је изумрла, или су се наследници одржали у неком
од делова 'Крштене Србије'... У том изразито тамном периоду
српске историје“. (Ћирковић, 2004, стр. 22) У српској историог'
рафији се сматра да је Часлав убијен око 950, а Златарски, и не
само он, да је погинуо око 960. године. (Златарски, 1971, стр.
670) Ово страдање је преживео Тихомил – Тихомир који је пос'

ле владао Рашком. (Исто, стр. 166; Андрејић, 2002, стр. 78'82)
Тихомир је имао по свему два сина: Љутомира и непознатог,
таста Прелимировог /Предимировог/. (Исти, 2002, стр. 76, 82)
Постоје мишљења да је јединствена Србија трајала до смрти
кнеза Чалава, око 960. године. Његовом смрћу се угасила и пр'
ва српска владарска династија Вишеславић – Властимирови'
ћа. Међутим, преживео је бар један син кнеза Часлава. Он је
владао до 971. године. Крајем X и почетком XI века међу цари'
градском аристократијом јавља се породица Сервлијас – „од
Србије“ која се истицала својим великим богатством „нема до
вољно података за закључак да она потиче управо од 'кнежева
од Србије' “. (Коматина, 2018, стр. 26)
Босна је, каже Мргић а што није спорно, сукцесивно улазила
у састав Самуилове државе /998'1014/, Византије цара Василија
II /о. 1018'1025/, Дукље кнеза Војислава и краља Бодина /XI'XII
век/. Краљ Бодин је у Босну за жупана упутио Стефана Бодина,
1082'1985. године, чије је седиште било у жупи Босни. Његови
потомци би могли мити „митични“ жупани – бани Вукмир и
Крешимир. (Андрејић, 2007, стр. 130'131) Босна, као и Рашка, у
време цара Манојла Комнена су у саставу Византије, око 1166.
године, а њен вазал ће бити и бан Кулин. Дакле, Босна је још
увек била потчињена Србији а та повезаност ће трајати све до
доласка на власт банова династије Котроманић, од 1232. годи'
не.
Краљ Бодин је у Рашку упутио жупане Вукана и Марка чији
ће потомци њоме стално владати а потом и над читавом Ср
бијом, искључујући Босну која се осамосталила и на крају за'
владала и западним српским крајевима.
*
На простору „континенталне“ Србије подигнута су два ус'
танка на челу са Стефаном Војиславом. Први, 1034'1036, а дру'
ги, 1039'1040. године. Он је у изворима познат као „Травуња'
нин Србин“. По свему судећи, он је био потомак травунских
кнежева који су пореклом од кнеза Крајине и кћерки српског
кнеза Властимира из IX века. Његов отац Драгомир је био кнез
Травуније и Захумља а мајка је кћер рашког жупана Љутоми
ра. (Андрејић, 2011, стр. 90'91)
Стефан Војислав је створио јединствену државу на простору
Србије /Босне и Рашке/, Дукље, Травуније и Захумља. Скили'
ца каже да је Стефан Војислав, архонт Срба, „пре кратког вре'
мена побегао из Цариграда и заузео земљу Срба... и заузео
илирске планине и Трибале и Србе и околна племена“ и при'
грабио „десет кентенарија злата“ из византијског брода који се
разбио о „илирске обале“. Пошто је Војислав одбио да врати
злато византијски цар је послао војску на Србе али је она пора'
жена. Упућена је нова велика војска под командом архонта
Драча, патрикија Михајла, која је упала „у земљу Трибала“.
Ова војска је несметано пљачкала пределе земље а до сукоба је
дошло тек у теснацима на њеном повратку. Срби су страхови'
то поразили и ову војску тако да је убијено 40.000 војника и 7
стратега. (Византијски извори III, 1966, стр. 156'162) Занимљи'
во је да се помињу народи: Трибали, Срби и околна племена.
Сматра се да су и Трибали исто што и Срби Морављани а ос'
таје нејасно која су то околна племена и да ли су у питању, та'
кође, Срби. Навођење ових народа и племена упућују јасно на
то да су у питању најмање три територије.
Поп Дукљанин Стефана Војислава зна као Доброслава који
је са синовицом цара Самуила имао петорицу синова: Гојисла'
ва, Михајла, Саганека, Радослава и Предимира. Када је избио
устанак позван је Доброслав – Војислав са својим синовима да

преузме власт. Уследио је рат у коме је ослобођена земља и за'
добијене територије на истоку све до Топлице. Потом је једну
војску упутио „у правцу истока“ до места Вурање – Врање да
тамо чека. А он „сам пак са сином својим Радославом навали
на западне стране... А Радослав /у битци/... стигне до војско'
вође... посече га мачем... Над Грцима је тога дана извршено ве'
лико сатирање и покољ ...“. Византијски цар је успео да придо'
бије жупана Рашке, бана Босне и кнеза Хума и Захумља а са
источне стране је упутио војску из Драча према Бару. Ова војс'
ка је од Срба нападнута код Папратне док је логоровала у току
ноћи и потом била сатрвена. После тога је кнез Војислав упу'
тио војску на челу са сином Гојиславом против хумског кнеза
Љутовита који је заузео Травунију. После победничког двобоја
са Љутовитом и његова војска је савладана. (Perčić, 1999, стр.
75'81) Постаје очигледно да је Војислав подбуњивао народ док
је био у служби византиског цара и да су му се придружили
Срби у источној земљи, све до Јужне Мораве. Постаје јасно да
се већ 1040. године део Морављана побунио и ушао у састав
Србије.
Живковић јасно упозорава на Попа Дукљанина који каже да
је српски краљ Михајло послао синове Бодина и Владимира да
заузму Рашку а пошто су то учинили предали су је на управу
брату Петриславу. То се догодило између 1067. и 1071. године,
за време власти цара Романа IV Диогена. „Бугари“ су од Михај'
ла тражили да им пошаље сина Бодина за владара. Дошло је до
велике битке код Призрена а потом су устаници заузели град.
Бодин и Петрило са српским ратницима и устаницима и Ђор'
ђе Војтех са својим су се срели у Призрену. Ту је Бодин изви'
кан за цара са титуларним именом Петар. Војска је подељена
на три дела. Први део са Петрилом се упутила ка Охриду, Бо'
дин ка Нишу а Војтех ка Скопљу. Петрило је после заузимања

Охрида напао Касторију али је био поражен. Када је нападнут,
Војтех је без борбе предао Скопље. Бодин је освојио Ниш а по'
том је „уништавао све што је стигао, пљачкао и злостављао све
оне који га нису примали или му се нису покоравали“. Очиг'
ледно да је један део становника остао веран царству. Бодин се
упутио ка Скопљу али је упао у заседу на Паун пољу код дана'
шњег Урошевца. Његова војска је поражена а он заробљен. (Ис'
то)
*
У време пред долазак на власт краља Михајла /1046'1081/ ње'
гов најстарији брат Гојислав је био глава куће који са најмла'
ђим братом Предимиром влада Травунијом. У суседном Хуму
владају Љутовитови синови Мирослав и Страшимир. Љуто'
вит је изгубио мегдан са Гојиславом и од последица рана је ум'
ро што је оставило трагове и мржњу. Непријатељи изазову по'
буну у време болести Гојиславове убију га у постељи, а њего'
вом брату Предимиру одсеку главу. Преостала браћа, Саганек,
Радослав и краљ Михајло ухвате убојице и “у мукама и најгро'
знијом их смрћу поморе”. После тога је организован државно'
црквено'народни сабор на коме се “Радославу оба брата /Ми'
хајло и Саганек/ закуну... да Радослав и његови наследници
владају... Тада Радослав искупи род, оде и уђе у Травунију и
победи је и заузме: и после уђе у Хум и освоји га.” Касније се
Михајло завади са Радославом и рашким жупаном и због те
свађе Михајло почини “највећи грех пред Богом; погази закле'
тву...” Михајло је имао седам синова: Владимира, Пријаслава,
Сергија, Дерију, Гаврила, Мирослава и Бодина, а из другог
брака са грчком принцезом, сродницом цара Мономаха, има
још четири сина: Доброслава, Петрислава, Нићифора и Теодо'
ра. Срећковић наводи у вези Локрумских исправа, за које је кас'

није утврђено да су фалсификат на власништво али су личнос'
ти по свему стварне да би се дала јачина фалси, да Михајло
има и кћер Тихославу чија је кћер Бела била калуђерица.
(Срећковић, 1884, стр. 412) Михајло „освоји жупанију Рашку” и
предаде је на управу сину Владимиру. (Исто, стр. 348)
Краљ Михајло је свог сина Бодина послао у помоћ Ђорђу
Војтеху у Призрен који беше подигао устанак од Видина до
Скопља. Бодин је у битци на Косову код места Пауни поражен
и заробљен. Упућен је у Цариград, а потом у Антиохију одакле
је отац успео да га ослободи уз помоћ млетачаких трговаца.
Бодин је признат и за цара Бугарске под именом Петар Бодин.
Михајло је Бодину „поново поверио ранију власт” за коју се
незна каква је и у ком делу земље. Бодин се оженио Јаквинтом
из норманског Барија око 1081. године. После очеве смрти је за'
владао Босном и Рашком док су га са запада ословљавали „Бо
дин, преславни краљ Словена”. У Рашкој је поставио на власт
двојицу дворских жупана Вукана и Марка, а у Босни Стефана.
Византинци су успели да у једној крвавој битци победе и по
други пут заробе Бодина. Није познато када и на који начин се
поново ослободио, али се вратио на власт пре 1091, а 1097. годи'
не је у Скадру дочекао пријатељски крсташе који су кренули
на Исток преко Далмације на челу са грофом Рајмондом Ту'
луским. Дукљанин каже да је Бодин дуго владао у сталним
свађама са својим стричевићима од којих је Бранислава и Гра'
дислава са сином Предихном пред капијом града Скадра јавно
дао посећи. (Исто, стр. 412)
Овде се због много података мора поново рећи да је Бодин
имао многобројну браћу од оца краља Михајла: Владимира,
Пријеслава, Сергија, Дерију, Гаврила, Мирослава, Доброслава /
краљ/, Петра, Нићифора и Теодора. Краљ Бодин је са Јаквин'
том имао синове Михајла, Ђорђа /краљ/, Аргирица и Тому. Бо'

дин је имао четири рођена стрица: Гоислава /убијен/, Сагане'
ка, Радослава /краљ/ и Предимира /убијен/. Краљ Радослав је
имао бројне синове и кћери: Бранислава, Градислава, Хвали'
мира, Стањихну, Кочапара /краљ/, Гојислава, Доброслава и Пе'
ченега. Бодинов брат од стрица Бранислав је имао синове: Пре'
дихну, Петра, Градихну /краљ/, Тврдослава, Драгихњу, Драги'
ла и Грубешу /краљ/. Краљ Градихна је био ожењен сестром
Стефана Немање и са њом имао синове: Радослава /кнез/, Ло'
бара /Иваниш/ и Владимира. Један од његове браће, Драгихна
има синове: Првоша, Грубишу, Немању и Сирака ' Страцими'
ра и са њима се завршава Летопис попа Дукљанина.
Када је умро краљ Михајло 1082. године старац Радослав са 8
синова и 4 кћери “радосно предусретну свога синовца Бодина”
и његову војску и призна га за краља. Када је умро бивши краљ
Радослав буде сахрањен са великим почастима у манастиру
Св. Петра у Пољу код Требиња исте године. (Исто, стр. 383)
После измирења са синовима краља Радослава Бодин улази у
Рашку и постави у њој на власт два жупана Вукана и Марка
који се појављује у изворима и под именом Miro из чега је
Срећковић извео закључак да се он зове Мирослав јер је греш'
ком преписивача Летописа попа Дукљанина он означен као
Марко. За Мирослава /Марка/ је већ била удата Marciuicii, кћер
краља Бодина, за коју Срећковић каже Рикатина Мирославље'
вица. За Бодиновог сина Владимира била је удата кћер жупана
Вукана. (Исто, стр. 412, 414) У то време је Бодин поставио на
власт у Босни извесног Стефана /можда неког од своје браће
титуларног имена/. Срећковић тврди да се Вукан оженио ћер'
ком бана Босне Стефана. (Исто, стр. 404)
По неким историчарима жупан Вукан је Бодинов дворанин,
а његов брат Марко /Мирослав/ зет краља Бодина. (Синиша,
1892, стр. 3) Кукуљевић на једном месту каже „Вуканов сестрић

Стефан Вукан” га је наследио на престолу. (Kukuljević Sakcin'
ski, 1881, стр. 110) То би значило да је сестра Вуканова била уда'
та за Марка, а то не може бити тачно јер су Вукан и Мирослав
/Марко/ браћа. Зна се да је Вуканова ћерка, не помињу се њего'
ви синови, била удата за Владимира, синовца краља Бодина.
Владимир је имао сина Михајла за кога архиепископ барски
Гргур каже, 1170'1180, да је нападнут од ујака. Ти његови ујаци
су Стефан Немања и његова браћа, а пошто је Вуканова ћерка
мајка Михајлова то значи да је Немања њој брат, а из тога сле'
ди да је Вукан отац Стефана Немање. (Станојевић, 1930, стр. 4)
Било је то у време Немањиног напада на Бар који није могао
очекивати помоћ од кнеза Радослава јер је он “потиснут од уја'
ка”. То опет значи да је Немањина рођена или нека друга сест'
ра, мајка кнеза Михајла. Међутим, Немања и његова браћа ни'
су рођени ујаци Михајлови, већ ујчевићи. И овај податак нам
даје на знање да је Немањин отац неко од потомака жупана Ву'
кана или Марка ' Мирослава. Сину Градихњином, кнезу Ра'
дославу, Немања јесте рођени ујак. Немањина сестра је била
удата за дукљанског краља Градихну, по родословима н. н. Ра'
шанка. Убрзо Вукан уз помоћ Марка „држи сву власт у Далма'
цији” и врши успешне продоре на Косово против византијског
цара Алексија Комнена. Иако је више пута побеђивао Визан'
тију, цар је приморао Вукана 1094. године на преговоре и да'
вање талаца међу којима су, по Станојевићу, и његови мало'
летни синовци, (Исто, стр. 4'5) дечаци Стефан Вукан II, Урош I
и бар још један њихов брат /„рођаке и изабране жупане”/. Сте'
фан Вукан II је тада могао имати до 14 година, а Урош I до 10
година па би били рођени око 1080, односно 1084. године. (Ис'
то, стр. 5) То значи да је и Стефан Вукан II рођен у Дукљи, у
Рибници, око 1080. године.
О времену после ступања на власт у Рашкој браће Вукана и

Марка скоро да се ништа не зна а поготову о Марку и области
коју је он добио на непосредну управу и сл. Вукан је као вели'
ки жупан столовао у Расу у коме је била епископија, а Марко у
Белој Цркви – Топлица /Куршумлија/ где је од Василија II била
успостављена епископија.
После смрти краља Бодина, 1100. године, завладао је његов
најстарији брат Владимир /1101'1113/, а моћ његовог таста Ву'
канова је порасла. Постоји могућност да су се после тога из Ца'
риграда у земљу вратили, сада већ пунолетни, могуће је и
ожењени неким рођакама византијског цара или девојкама са
двора, Стефан Вукан II и Урош I. Краљ Владимир је владао два'
нест година, а потом је отрован од стране неких „најцрњих љу'
ди”, „непријатеља жупана Вукана”, у Скадру, отровом који је
справила краљица Јаквинта са жељом да на престо дође њен
син Ђорђе. Изгледа да су завереници у исто време отровали и
његовог таста моћног рашког жупана Вукана. (Срећковић,
1884, стр. 408'419; Исти, 1882, стр. 38) После смрти стрица Вука'
на 1113. године жупани постају његови синовци што подразу'
мева да је и жупан Марко ' Мирослав изгубио власт. Стефан
Вукан II је тада имао око 33. године, а његов брат Урош I око 29.
година. На власт у Рашкој је дошао Стефан Вукан II који није
владао дуго због акције коју је предузела Јаквинта, удовица
краља Бодина, у намери да обезбеди престо свом сину Ђорђу и
због великих борби и метежа у који је запала земља. Стефан
Вукан II избегао у Дукљу и тада је, 1113. године, рођен будући
велики жупан Стефан Немања. На престо Рашке је дошао
Урош I кога је, постоји могућност, Стефан Вукан II скинуо с
власти јер је 1126'1127. Дукљански краљ Ђорђе с војском упао у
Рашку и при томе ослободио Уроша I из тамнице. (Синиша,
1892, стр. 22'23) Урош I је владао до 1143, потом Стефан Вукан
II, а од 1146. године је на рашки престо дошао Урош II. У вези

са крштеним именом великог жупана Уроша I, постоји један
недовољно аргументован податак код Симеона Пишчевића
који је коментарисао Реља Новаковић. Наиме, Уроша I Пишче'
вић назива Урош Немања, а његовог деду Стефана, кога Рајић
зна као попа из села Луке у Хуму, назива Стефан Немања при
чему не мисли на потоњег великог жупана Стефана Немању.5
(Новаковић, 1981, стр. 198)
Стефан Првовенчани је записао да је отац Немањин побегао
из Рашке за „време великог метежа”. Време овог метежа може
бити после смрти краља Бодина /око 1101/ када је његова удо'
вица Јаквинта уклањала све претенденте на престо, како Боди'
нову браћу и синовце, тако и из стричевске линије краља Ра'
дослава, да би обезбедила престо свом сину Ђорђу. На једном
оловном печату пронађеном у Бугарској са представом Св. Ђо'
рђа и двојезичним натписом на грчком и латинском помиње
се „Ђорђе краља Бодина син”. (Јурукова, Пенчев, 1990, стр. 46'
48) Метеж кулминира 1113. године када су отровани краљ Вла'
димир и рашки жупан Вукан. Тај метеж је трајао све до 1143.
године када је Радослављев унук Градихна уз помоћ Византије
ухватио Ђорђа, заузео краљевски престо, и послао у Цариград
као сужња. Али, осмотримо догађаје у време „великог метежа”.
После Бодинове смрти народ је прогласио за краља његовог
брата Доброслава против кога устаде његов брат Кочапар. Ко'
чапар је уз помоћ рашког жупана Вукана победио Доброслава
који потом побеже из земље. Бунтовници поставише за краља
5. Пишчевић за попа Стефана Немању из Хума /вероватно господара ове об'

ласти/ каше да је имао сина Љубомира који је био у придворној служби код
краља Ђорђа Бодина, а потом је постављен у Србији за жупана трновског
предела – вероватно Љубомир у Херцеговини – са титулом кнез.
Бодиновог синовца Владимира II /око 1102/ који је по Дукља'

нину био благ и мирољубив те се трудио да измири и прикупи
око себе браћу и рођаке, а свог сина Владимира ожени ћерком
рашког жупана Вукана. Владао је дванест година у миру да би
после 1113. године на престо дошао Бодинов син Ђорђе.
Године 1113. су отровани од стране Јаквинте и „злих људи”

краљ Владимир и његов врло моћан рашки велики жупан Ву'
кан. Сматра се да је тада на жупански престо дошао Марков
син, Вуканов синовац, Немања Урош I. Пре ће бити да је тада,
1113. године, Вукана наследио Стефан Вукан II и да је потом
због побуне на чијем челу је био његов брат Немања Урош I, а
на страни Јаквинте и Ђорђа, морао да побегне у Дукљу. Изгле'
да да је Стефан Вукан II збацио свог брата Немању Уроша I јер
је краљ Ђорђе упао у Рашку са војском, 1126'1127. године, да би
ослободио Уроша кога су у тамницу бацили сродници. Срећ'
ковић сматра да је Градихна ушао с војском у Рашку, заузео је
а рашког жупана Уроша ставио у тамницу. Потом је Градихна
на рашки престо поставио свог таста Стефана Вукана II. (Срећ'
ковић, 1884, стр. 418) Међу тим Урошевим сродницима је на
првом месту брат Стефан Вукан II, али и Градихна. Градихна
је, према Дукљанину, у граду Обливки оставио свог синовца
Уроша. За овог Уроша сви мисле да је жупан Урош I што не мо'
же бити иако је сестра жупана Немање била удата за Градихну.
Пре ће бити да је овај Урош који заповеда малим градом Об
ливком заиста Градихнин синовац, односно син неког од њего'
ве многе браће. У Обликвуму се затворио и краљ Ђорђе да би
одатле умакао код својих рођака у Рашку. По заповести Визан'
тије из затвора изведу Грубишу, најмлађег сина Браниславље'
вог, а народ га извиче за краља. Краљ Ђорђе са Рашанима крете
против Грубише који у боју пред градом Баром погибе.
Када је Градихна победио Ђорђа ухвати га и пошаље у Драч,

одакле окован буде упућен у Цариград где је умре 1127. године.
Пошто је Градихна био ожењен Немањином сестром, ћерком
жупана Стефана Вукана II, нема сумње, у томе су му помагали
Стефан Вукан и његов син Немања који је тада имао 14 година.
Градихна је владао у Дукљи до своје смрти 1138. године. Урош
I је умро када је имао око 59. година, а може бити, због напред
изнетог да је и убијен. Изгледа да су се тада, 1143. године, по'
ново вратили у Рашку Стефан Вукан II и његов син Немања.
Уроша I је Клајић у више наврата називао Бела Урош. (Кlajić,
1882/1990, стр. 46'47)
Немања Урош I је владао све до 1143. године када је умро ос'
тавивши иза себе синове: /Немању/ Уроша II, Белоша, Десу и
кћери Јелену и Марију. Дакле, Урош I је живео око 60. година
под претпоставком да је рођен 1084. године. Сматра се да после
Уроша I влада његов најстарији син Урош II /кога неоправдано
једначе са жупаном Примиславом који је по диктату Визан
тије владао пар година/. Кинам и Хонијат не именују жупана
који је повео борбу против Византије 1149. године, при чему се
врло видна улога даје великом жупану Вакину, односно Сте'
фану Вукану II. Они кажу да су Срби „после много времена”
лишивши Уроша II власти без царевог знања власт предали
другом од браће, жупану Деси. Манојло је после битке на Тари,
заробивши Вакина власт поново дао Урошу II. По Јованки Ка'
лић „у сваком случају, он је од 1146. године био рашки велики
жупан”, а у изворима се више не појављује после 1155. године
када је велики жупан Примислав. Међутим, за њега се сматра
да је то Урош II јер је после побуне цар на власт довео његовог
брата Белоша. (Калић, 1970, стр. 25, 27, 33'35) Примислав је
најстарији син Стефана Вукана II, Белуш – Бела Урош средњи
а Стефана Немања најмлађи. У овако описаној ситуацији Ур'
ош II би могао наследити оца само ако је против њега устао у

савезу са стрицом Стефаном Вуканом, његовим зетом Градих'
ном, који је постаје краљ, и са својом браћом Белошем и Десом.
Али они нису устали против оца. Урош II је тада имао око 38.
година /рођен око 1105, умро око 1165/, Белош има око 33. годи'
не /рођен око 1110, умро 1197/, а Деса око 30. година /рођен око
1112, умро око 1180/. Видимо да је Деса био вршњак Стефана
Немање те да према томе отпадају све оне претпоставке које су
се базирале на томе да је Деса отац Стефана Немање. Али, Деса
јесте отац свог сина Немање који, 1143. године, има око 11 го'
дина!
Наша историографија стоји на становишту да Урош II није
имао деце, у сваком случају мушке деце. На основу Житија
Стефана Лазаревића у коме се каже да Немањин син: „Стефан
роди четири сина: Радослава, Владислава, Стефана и Предис'
лава. И Стефан дакле би наречени Урош, по своме прадеди, и
то је 'рапави краљ' “. (Филозоф, 1936, стр. 56) Тај деда се назива
Бели Урош и што је најзначајније за њега се каже да је избегао
у Захумље. Дакле, прадеда краља Уроша I је велики жупан
Урош II што би значило да је он отац Стефана Немање. Ову те'
зу је доказивао Мандић и због тога што се не помињу деца
Уроша II, а логично је да их је било, па би то био разлог више
да је Стефан Немања његов син. Ова теза отпада због тога што
је Урош II рођен око 1105, а Стефан Немања 1113. године. Били
су готово вршњаци.
Ствар се још више компликује око Уроша II ако се има у ви'
ду помињање Беле Уроша у родословима као претка Стефана
Немање, али и његове мушке деце која се при томе помињу.
Наиме, Бело Урош са Аном, ћерком француског краља, има си'
нове Тихомила /попа/ и Чудомира /епископа/. Тихомил има
синове: Завиду, Страцимира, Првослава и Немању. (Срећко'
вић, 1892, стр. 11; Стојановић, 1927, стр. 14'15, 17) Из истих раз'
лога који су и раније помињани, у свим Немањама летописци
и стари историци су видели жупана Стефана Немању. Ови из'
вори се могу сматрати тачним, а накнадно створена збрка се
може разрешити на следећи начин. Дакле, Бело Урош би могао
бити жупан Урош II, рођен у Спужу /Дукља/, у Дривасту зида
цркву Св. Стефана, имао супругу Ану /кћер француског кра'
ља?/ и синове: Техомила и Чудомила. Његови унуци, синови
Техомилови су: Завида, Страцимир, Првослав и Немања! Ни'
како се не може прихватити Срећковићева тврдња да се Чудо'
мил зове и Белуш и да је владао делом хумске земље према Ра'
ми. (Срећковић, 1888, стр. 8) Уколико је тачан податак да је
Урош II градио цркву Св. Стефана у Дривасту, а зна се да је цр'
ква Св. Стефана постојала и у Скадру, престоници краља Боди'
на, онда се да претпоставити да су и жупани Урош I и његов
син Урош II имали титуларно име Стефан. За Уроша II се смат'
ра да је имао крштено име Примислав ' Првослав. Међутим,
имајући у виду ранија разматрања у вези са кршетним имени
ма Немањића и уколико усвојимо Пишчевићев податак као та
чан, реална је претпоставка да је Урош I имао крштено име Не'
мања. Треба одбацити претпоставку да Урош II има крштено
име Примислав. По свему судећи, и он има име Немања.
Белош, други син Уроша I, после удаје сестре Јелене за угар'
ског краља Белу II, отишао је са њом и постао угарски бан и па'
латин, намесник малолетном сестрићу Гези у чијем образо'
вању учествује „од самог детињства“. Белош је имао кћер која
се удала 1150. године за руског кнеза Владимира Мстиславича.
Под Белошевим утицајем краљ Геза се оженио Еуфросином,
сестром Владимира Мстиславича. (Калић, 1997, стр. 69) Белош
је имао велику улогу у борби против претендента Бориса, а у
битци на Лајти је потукао немачку војску Хенриха II. По Кина'
му Борис је изазвао рат са Византијом са намером да Угарској

потчини Србију. Тада је дошло до великог савеза Угарске са
Норманима у јужној Италији, немачким војводом Велфом IV и
Србијом под његовим братом Урошем II. Срби су изгубили
пресудну битку на Тари иако су имали велику помоћ „хунских
савезника“. Из једног документа задарског женског самостана
се види да је бан Albeus ' Белош имао брата Стефана. (Ћирко'
вић, 2000, стр. 22) То подразумева да је велики жупан Урош II
имао титуларно име Стефан што не би изненадило имајући у
виду многобројне примере код српских владара. Тај Стефан не
мора бити ни Белошев рођени брат већ од стрица, рецимо Сте'
фан Немања. После 1162. године Белош је дошао у Србију пос'
тављен од цара Манојла за великог жупана, али се убрзо вра'
тио на своја имања у Срему где је у Баноштору изградио
бенедиктински манастир Св. Димитрија који је добијао богате
дарове руских кнежева уз велику заштиту угарских краљева и
бана Белоша.6 (Калић, 1997, стр. 63'79)
Мавро Орбин тврди да „Деса, који владаше у Хуму, све до

Котора, и у Горњој Зети, има три сина: Мирослава, Немању и
Константина и они беху паметни и добри ратници... његови
потомци у седам генерација стално били господари и краљеви
Рашке све до цара Уроша“. (Орбин, 1968, стр. 15'16) У неким из'
ворима се наводе још два његова сина: Завида и Страцимир.
Међутим, пошто су имена Константин и Страцимир истовет'
6. Ј. Калић је у свом раду жупане Белоша и Белуша стопила у једну личност

као што је то својхедобно у свом раду чинио проскрибовани П. Срећковић.
Исто то је чинила и са жупанима Примиславом и Урошем II. При томе она
„не зна“ за Срећковићев рад и чини повреду ауторског права. Као што није
био у праву П. Срећковић тако није у праву ни Ј. Калић. (Андрејић, 2005, стр.
210'212)
на у грчкој и словенској лексици сматра се да има четири сина

(Kukuljević Sakcinski, 1881, стр. 114): Мирослава /рођен око 1130/
, Немању /рођен око 1132./, Константин ' Страцимир /1134./ и
Завиду /1138/ који су те кључне 1143. били малолетни. За Деси'
ног сина Немању постоји податак да је имао два сина Техоми
ла /Теха/ и Симеона и три кћери. Постоји могућност да је овај
други Десин унук запамћен само по монашком имену Симе
он. (Андрејић, 2011, стр. 94'95)
Деса је у време власти краља Ђорђа био у Рашкој са својим

братом /Урош II/. Белош је отишао у Угарску где је постао бан
и палатин. Деса је једну своју кћер удао за осорског кнеза Лео'
нарда, сина млетачког дужда Витала Микијелија II, а за неког
од синова, или за себе, је покушао да испроси неку немачку
принцезу. (Исто, стр. 113, 116) Кинам каже да је жупан Деса до'
шао на власт вољом византијског цара Манојла, али је одмах
„пренебрегавајући власт Ромеја, упутио посланике Аламани'
ма решивши да отуда себи жену доведе и све што је противно
вољи Ромеја, он је свакојако чинио“. (Калић, 1999/2000, стр. 206)
Има се утисак да се Деса по други пут оженио неком Немицом
посредством своје сестре Марије. Деса је дошао на власт пре
1162. године, већ следеће године је позван у Ниш. Изведен је на
суд, а око његовог шатора је направљен дубок опкоп око кога је
била јака стража. Потом је одведен и заточен у цариградски
дворац. Деса је по Дукљанину заратио са кнезом Радославом,
сином краља Градихне, сестрићем Стефана Немање, и преотео
Зету и Травунију. Радославу је остао само Скадар, Котор и
Приморје. Поп Дукљанин у Барском родослову тврди да у Зети
и Дукљи још од кнеза Радослава постоји Рашка странка коју на
зива „злом и од давнина непријатељском“. Уздајући се у помоћ
немачког цара Фридриха Барбаросе окренуо се Деса против
Византије. Сматра се да из заточеништва није изашао, а по

другима вратио се и отишао у Требиње где је умро.
Деса се понајвише везује за Приморје, а посебно за Траву'
нију и Захумље. Међутим, када је византијски цар одлучио да
Десу уздигне на трон великог жупана он у том тренутку „уп
рављаше Дендром, богатом и многољудном земљом у суседс'
тву Ниша“. Према Кинаму жупан Деса се 1162. године обавезао
Манојлу I Комнену на верност и покорност као и да ће „се пред
Ромејима сасвим уклонити из Дендре из које је, као што рекох,
убирао плодове“. Те године Деса је био удовац. Кинам вели
даље да Деса није био лојалан цару и „чим је био загосподарио
земљом, погазио је уговор и поново присвојио земљу Дендру“.
Цар је позвао Десу на суд у Нишу, 1165. године, изведе против
њега тужиоце и саучеснике и изнуди од њега признање. Држао
га је под стражом, опкопао је његов шатор и у њему га чувао и
с тога се то место назва „Десин Опкоп“. (Андрејић, 2002, стр. 56)
Потом га упути у Цариград где је стављен под стражу у дворцу.
После њега на власт је дошао Тихомир, син Уроша II.
Од Доментијана сазнајемо да је по повратку у Рашку отац
Стефана Немање /Стефан Вукан II/ „својој браћи старешинама
дао веће чести /делове/ земље“. Он је то могао чинити само као
велики жупан. Из неких других извора се види која су то браћа
и где су имали своје делове. „Завид сазда цркву Св. апостола
Петра и Павла на реци Лиму“, „Првослав сазда цркву Св. Геор'
гија у Будимљи“ добивши „Тривалију од ушћа Црног у Бели
Дрим до планине Кораба“, (Срећковић, 1884, стр. 213; Синиша,
1892, стр. 7'8) „Страцимир сазда цркву Св. Богородице у Град'
цу при реци Морави“, а за Немању Првовенчани каже да је до'
био „чест отачаства својега у Топлици, Ибру, Расину и назване
Реке“, Деса доби Дендру у суседству Ниша, Вакхин ' Стефан
Вукан је држао Косово и Метохију „и био над осталима велики
жупан“ (Исто) што значи да је држао и Рас. Деса је тада, 1143.

године добио потврду старијег наследног права на Дендру. Он
је право на Дендру добио од свог оца Уроша I још око 1130. го'
дине када је постао пунолетан.
Од 1143. године Стефан Вукан II је био жупан све до битке на
Тари 1150. године када је заробљен. Манојло је тада поставио
на власт Уроша II који је владао кратко јер је умро 1156. године.
Син краља Радослава Драгихна је рођен око 1070. године, а ње'
гови синови су, рецимо, рођени овим редоследом: Првош 1090,
Грубиша 1094, Немања 1096. и Сирак ' Страцимир 1098. године.
Првош се зове и Мирослав, тако да се сматра да је то његово
право име. (Синиша, 1892, стр. 21'22) Драгихна вероватно није
међу живима 1156. године, његови синови су сви старији од
Стефана Немање, а поготову Немања који те 1156. има 60. годи'
на и старији је од имењака бар 17. година.
Уроша II је заменио Деса, а после њега на великожупански
престо Србије цар Манојло поставља Стефана Немању, 1162.
године. Тада је погинуо босански бан Борис, таст Стефана Не'
мање, (Синиша, 1887, стр. 41) а када је дошло до склапања мира
са Угарском цар Манојло је одлучио да се Босна и Рашка, са но'
восједињеном Зетом и Травунијом, уједине у једну државу
под Стефаном Немањом.
Ковачевић је један од првих који је увео јасније у историју
жупана Тихомира установивши да је владао од 1165 до 1168.
године када га је византијски цар збацио и одвео са собом, а ве'
ликожупански престо дао Стефану Немањи. (Ковачевић, 1900,
стр. 83'88) Установљено је на основу оштећеног натписа на гро'
бном камену Стефана Првослава у цркви Св. Ђорђа у Будим'
љи да се Немањин најстарији брат звао Тихомир: „Стефан фо'
упан Првослав, син великог /недостаје: 'фоупана Тих'/омира“.
Иначе не постоји ни један помен Немањиног рођеног брата
под именом Тихомир. Већ је поменут запис у Загребачком ро

дослову: „Првослав сазда црков светаго Георгиа о два стлпа у
Будимле“ где се може мислити на жупана Првослава, сина
Драгихњиног, или на Стефана Првослава. Међутим, недоста'
јући део текста на гробу Стефана Првослава може бити и „фо'
упана Прв…“ па би тај велики жупан био Првомир, односно
Првослав, син Драгихњин. То би значило да не постоји ника'
кав Немањин рођени брат Тихомир за кога ни сви наши ра'
нији историци нису знали. Предање говори да је ова црква саг'
рађена око 1170. године, постоји претпоставка да је подигнута
у време „Тихомира”, али и уверење да је задужбина Стефана
Првослава. (Чанак'Медић, 1989, стр. 105)
Тихомир у нашој историографији важи за најстаријег сина

Завидиног. Рођен је око 1105, а погинуо, или се удавио у реци
Ситници на Косову, у битци код Пантина 1168. године када је
имао око 65. година. Тада би његов син Првослав имао најмање
45. година и сасвим је нормално да је учествовао у боју уз оца,
стричеве и осталу браћу. Усвојено је да се његов отац Тихомир
удавио у реци Ситници, као и „многи други“, па се да тврдити
да је тада страдао и његов син. Очево тело није нађено, а Прво'
слав је сахрањен у породичној задужбини у Будимљи.
Међутим, постоје и паушалне претпоставке да се у битци

код Пантина утопио Немањин брат Завида. (Синиша, 1892,
стр. 17) Квалитетно тумачење овог податка, који су многи ис'
торичари заобилазили, или су довијајући се правили свакојаке
конструкције, може бити врло важно. Као што је познато Не'
мања нема рођеног брата Завиду, али се на овом месту треба
присетити Завида, сина Десиног. Деса је био синовац Стефана
Вукана II и брат од стрица Стефана Немање.
Срећковић сматра да је у битци на пољу Пантина код Звеча'

на страдао и Владимир, син дукљанског кнеза Радослава, унук
краља Градихне. (Срећковић, 1884, стр. 433)
У вези са Тихомиром се поставља питање како протумачити
Тихомила и Симеона, синове Немањине, који се појављују код
Орбинија. Наиме, по Орбину, Немањин син Тихомил је владао
после њега само годину дана јер је умро. (Орбин, 1968, стр. 20)
Наследио га је брат Симеон, ваљда мислећи на Стефана Не'
мању II Првовенчаног потоњег монаха Симеона. Очигледно је
у питању још један Орбинов превид и мешање личности. Ти'
хомил и Симеон су синови Немањини, али Немање сина жу'
пана Десе. Овде се морамо присетити и оног Беле Уроша, за
кога сматрам да је Урош II, који има синове Чудомила и Тихо'
мила. Тихомил у старим родословима има синове: Завиду, Ст'
рацимира, Првослава и Немању. Константин Филозоф наводи
Тихомила као оца жупана Стефана Немање што је последица
његовог лошег тумачења извора и идентификација свих Не'
мања у личности жупана Стефана Немање. Тихомир заиста
јесте отац Немањин, али је реч о сину, односно унуку Уроша II.
По тој логици је и Стефан Првослав који је сахрањен у Св. Ђор'
ђу у Будимљи унук Уроша II. Техомил је живео у Захумљу где
је подигао цркву Св. Стефана /Габела на Неретви/ због чега су
га „охоли“ становници тога краја назвали попом, а његовог
брата чак епископом. (Јиречек, 1978, стр. 123'124) Техомил ' Ти'
хомир, син Уроша II, је по свему био велики жупан после свр'
гавање Десе. Владао је само годину дана пошто је поражен од
Стефана Немање, 1168. године.
Млађи историчари, иако се држе овешталог и нетачног сх'
ватања да је извесни Завида отац великог жупана Стефана Не'
мање, признају да је „спорни део приче о Завиди и његовој по'
родици тај што се не зна чији је он био син и у каквом је сродс'
тву био са великим жупанима који су владали пре његових

синова“. (Коматина, 2018, стр. 54) Чудно је да у Житијима Не'
мањића „није познато када је Завида умро“ а реч је о њиховом
деди. Немањини синови и његова Житија не помињу и не
знају ни ко су им стричеви. Заправо, они не помињу ни рођену
ни било коју браћу као такву. Дакле, о пореклу Стефана Не'
мање нема никаквих података ни од стране његових синова.
Отац великог жупана Стефана Немање је велики жупан Сте'
фан Вукан II, брат великог жупана /Немање/ Уроша I, а сино'
вац великог жупана Вукана. Деда Стефана Немање је жупан
Марко – Мирослав. Јасно је зашто Доментијан за Стефана Не'
мању каже: „велики од великих и славан од славних, красни
цвет од доброг корена, који је израстао из бедара оних који су
господарили Српском земљом“. И византијски писци говоре о
њему тако да не праве разлику између њега и претходника
који су владали Србијом. Имајући у виду да Завида, отац кнеза
Мирослава није отац и Стефана Немање пала је и вековна твр
дња да су његова браћа, поред Мирослава, Страцимир и Тихо'
мир. Мирослав и Страцимир су били синови великог жупана
Десе а Тихомир је син великог жупана Уроша II. Понуђено је
врло уверљиво решење да су браћа Стефана Немање велики
жупани Примислав и Белуш који су владали пре њега. (Анд'
рејић, 2011, стр. 94'97)
Утврдили смо и да се велики жупан Стефан Немања два пу'
та женио: Аном, ћерком дукљанског краља Ђорђа Бодина /
1130/ и Аном, ћерком босанског бана Бориса /1146/. Стефан Не'
мања је припадао лози краља Михајла /Војислављевића/ а не'
родоскрвном женидбом са ћерком Ђорђа Бодина владарска
права његових наследника на „краљевство од прва“ су још ви
ше потврђена. Из првог брака је имао сина Вукана, кнеза и
краља Дукље, и ћерку Вуку. Због промењене политичке ситуа'
ције Стефан Немања се од прве супруге развео /око 1145/, замо'

нашио је и упутио у Богородичину цркву у Топлици. Из дру'
гог брака је имао синове Немању II /Првовенчаног/ и Растка –
монаха Саву и две кћери. После заједничког монашења, 1196.
године, друга супруга се упутила у Богородичину цркву у Ра'
су.
У науци је прихваћено мишљење да је Стефан Немања оже'

нио сина Стефанa Немању II после пораза у битци на Морави
против цара Исака II Анђела, 1190. године. На основу најно'
вијих сазнања Стефан Немања II је рођен 1146'1150. године.
Неком непознатом властелинком је ожењен 1166'1170. године а
нема података о њиховој деци, ако су их и имали. Када је
ожењен са Евдокијом Анђео, 1191. године, Немања II је постао
и царски севастократор а тада је имао око 40 година живота.
Евдокија је ступила у брак са 16 година. (Андрејић, 2011, стр.
131'132) Заправо, цар Исак II је удао своју синовицу Евдокију а
не њен отац Алексије јер је био у прогонству. Велики жупан
Стефан Немања је био у 77 години живота а царев брат Алек'
сије III је има око 54. године. Алексије и Немања су могли као
владари да се пријатељују тек од 1195. године када је дошао на
византијски престо. Исте године велики жупан Стефан Не'
мања абдицира у корист Стефана Немање II, зета новог цара.
(Андрејић, 2016, стр. 74)
Стефан Немања II се, 1217. године, оженио Аном Дандоло,

унуком млетачког дужда Енрика а исте године је затражио и
добио краљевску круну од римског папе. Тако је обновљено ср'
пско „велико краљевство од прва“ и „прво отачество краљев'
ства“.
Serbian “Great kingdom from the beginning” and the

second of Stefan Nemanja “who was descendend from
those who ruled Serbian lands”
The oldest elements of statehood and the name Serbia, Serbians

brought from their old homeland, and soon upon their immigration, in the
7th century, they became independent under the rule of their princes.
They fell again under the rule of Byzantium during the reign of tsar Vasil7
ije I, 8677886, when they were definitively christened. As autonomous rul7
ers, they received the crowns from the Popes of Rome. Mihajlo Vojislav7
ljevic received the first one, around 1077, and the second crown was given
to Stefan Nemanja II, in 1217. According to the analysis of family relation7
ships between the royal house of Vojislavljevic and the ancestors of the
Grand Prince Stefan Nemanja, father of Stefan Vukan II and grandfather
of prince Marko, the statements that he ’’was descended from those who
ruled Serbian lands’’, and that he laid claim to rulership over Serbian
states due to his bloodline, seem to be justified.
Литература:
' *** Византијски извори за историју народа Југославије I, Београд
1955.
' *** Византијски извори за историју народа Југославије II, Београд
1959.
' *** Византијски извори III, Београд 1966.
' Андреев И., Лалков М. (1996). Блгарските ханове и царе, Велико Тр'
ново.
' Ж. Андрејић Ж. (2002). Тихомири, Уроши, Вукани, Мирослави, За'
виде и Немање, или о пореклу жупана Стефана Немање. У: Но
вопазарски зборник 26, Нови Пазар.
' Андрејић Ж. (2007 а). Нова сазнања о српском кнезу Строимиру из
IX'X века на основу „архивског записа“ са његовог златног пе'
чатњака. У: Архивско наслеђе 5, Зајечар.
' Андрејић Ж. (2007 б). О српском кнезу Строимиру и његовом злат'
ном печатњаку. У: Јефимија 17, Трстеник.

' Андрејић Ж. (2007 в). Размишљање о раним бановима Босне и неке
претпоставке о њиховом пореклу и покушај успостављања ро
дослова, Гласник УМР, 5, Бања Лука.
' Андрејић Ж. (2011 а). О пореклу великог жупана Стефана Немање.
У: Братство XIV, Београд.
' Андрејић Ж. (2011 б). Света српска лоза 2, Рача.
' Андрејић Ж. (2016 а). Средњовековна кнежевина Морава – земље и
жупе VIII XII века, Рача.
' Андрејић Ж. (2016 б). Велики жупан Стефан Немања – пријатељ и
сват цара грчког кир Алексе. У: Новопазарски зборник 39, Нови
Пазар.
' Атлагић М., Милутиновић Б. (2002). Извори за историју Срба до XV
века, К. Митровица'Рача.
' Благојевић М. (2011). Српска државност у средњем веку, Београд.
' Веселиновић А., Љушић Р. (2002). Родослови српских династија,
Београд.
' Добровски Ј. (1825). Кирил и Методии, словенские первоучители,
Москва.
' Доментијан. (1938). Животи Св. саве и Св. Симеона, Л. Мирковић, В.
Ћоровић, Београд.
' Dujčev I. (1961). Une ambassade byzantine aupres des Serbes au IX siecle.
У: Зборник радова Витантолошког института 7, Београд.
' Златарски В. (1971). Историја на балгарската даржава през средни
те векове, том I'2, Софија.
' Jakšić N. (2006). Manipulacija povijesnim spomenicima – primjer
Višeslavove krstionice. У: Zbornik – Povijesno naslijedje i nacionalni
identitet, Zagreb.
' Јанковић Ђ. (2007). Српско Поморје од 7. до 10. столећа, Херцег Нови.
' Јиречек K. (1978). Историја Срба I, Београд.
' Јуруков И., Пенчев В. (1990), Блгарски средновековни печати и моне
ти, Софија.
' Калић Ј. (1970). Рашки велики жупан Урош II. У: Зборник радова Ви
зантолошког института XII, Београд.

' Калић Ј. (1997). Жупан Белош. У: Зборник радова Византолошког ин
ститута XXXVI, Београд.
' Калић Ј. (1999/2000). Два царства у српској историји XII века. У: Збор
ник радова Визан толошког института XXXVIII, Београд.
' Karaman Lj. (1960). O vremenu krstionice kneza Višeslava. У: Peristil III,
Zagreb.
' Кашић Љ. (2004). Историја Српске цркве са народном историјом,
Београд.
' Klaić V. (1972). Povijest Hrvata, Zagreb.
' Klaić V. (1882/1990). Povijest Bosne, Sarajevo.
' Ковачевић Љ. (1900). Неколика питања о Стефану Немањи. У: Глас
СКА LVIII, Београд.
' Коматина П. (2018). Прве српске династије и порекло Немањића,
Београд.
' Kukuljević Sakcinski I. (1881). Prvovjenčani vladaoci Bugara, Hrvata I
Srba… У: Rad JAZU, LIX, Zagreb.
' Мишић С. (1999). Земља у држави Немањића. У: Годишњак за друш
твене студије IV, 2'3, Београд.
' Мопшин В., Ћирковић С., Синдик Д. (2011). Зборник средњовековних
ћириличних повеља и писама Србије, Београд.
' Новаковић Р. (1968). Још нека размишљања о обиму Србије IX и X
века. У: Зборник Филозофског факултетат X'1, Београд.
' Новаковић Р. (1981). Где се налазила Србија од VII до XII века,
Београд.
' Новаковић Р. (1993). Срби: име Срби кроз време и простор, Београд.
' Орбин М. (1968). Краљевство Словена, Београд.
' Perčić Е. (1999). Ljetopis popa Dukljanina, Bar.
' Свети Сава. (1998). Сабрана дела, Т. Јовановић, Београд.
' Синиша (Сима Богдановић). (1887). Неколико ријечи о тасту Не'
мањину бану Борићу. У: Летопис Матице српске 151, Нови Сад.
' Синиша (Сима Богдановић). (1892). Урош II Примислав'Првош'
Примислав. У: Летопис матице српске 170, св. II, Нови Сад.
' Спасић Д., Палавестра А., Мрђеновић Д. (1991). Родословне таблице

и грбови, Београд.
' Срећковић П. (1882). Чеслав, Београд.
' Срећковић П. (1884). Историја српског народа, I, Београд.
' Станојевић С. (1930). О Немањином оцу. У: Старинар V, Београд.
' Стефан Првовенчани. (1988). Сабрани списи, Љ. Јухас'Георгијевска,
Београд.
' Стојановић Љ. (1927). Стари српски родослови и летописи, С. Кар'
ловци.
' Теодосије. (1990). Житије Светог Саве, Л. Мирковић, Д. Богдановић,
Београд.
' Ћирковић С. (1994 а). Србија између Византијског царства и Бугар'
ске. У: Историја српског народа I, Беоиград.
' Ћирковић С. (1994 б). Образовање српске државе. У: Историја српс
ког народа I, Београд.
' Ћирковић С. (2000). Преци Немањини и њихова постојбина. У: Сте
фан Немања – Свети Симеон Мироточиви, Београд.
' Ћирковић С. (2004). Срби међу европским народима, Београд.
' Филозоф К. (1936). Живот деспота Стефана Лазаревића. У: Л. Мирко'
вић, Старе српске биографије XV и XVII века, Београд.
' Чанак'Медић М. (1989). Свети Ђорђе у Будимљи. У: Архитектура
Немањиног доба II, Београд.
' Schlumberger G. (1884). Sigilographie de l’Empir Byzantin, Paris.
Први српски краљ Велики жупан Стефан

Михајло Војислављевић (пре Немања I (1168'1196), монах
1077 ' 1082), црква Св. Михај' Симеон (1196'1199), Свети
ла у Стону Симеон, манастир Студеница
Печат краља Константина Бодина (1082'1099)
Печат краља Ђорђа Бодина Печат великог жупана Сте'

(1112'1114, 1125'1135) фана Немање I (1168'1196),
Св. Симеон
УДК: 323.1(=163.41)"18/19"
316.75(=163.41)"18/19"
СРПСКИ НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ У

РАСКОРАКУ
ИЗМЕЂУ УНИВЕРЗАЛНОГ АКСИОЛОШКОГ

МОДЕЛА И СТВАРНЕ ПОЛИТИЧКЕ
ТАУТОЛОГИЈЕ
РАДМИЛО Д. ПЕТРОВИЋ
ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ
КОСОВСКА МИТРОВИЦА
АПСТРАКТ: Српски национални идентитет, с почетка ХХ века

као да је упао у раскорак између европских сецесијских токо7
ва тзв. „Модерне“ и перманентне тежље за стварањем једне
нове државе свих Јужних Словена, чији ће он предводник би7
ти. Полагано умирање две смртно непријатељске империје
РАДМИЛО Д. ПЕТРОВИЋ 51
које су окруживале Србију, Аустро7Угарске и Турске, с почет7

ка ХХ века као да се као нераздвојива „симплегма“ повезао са
српским националним тежњама за стварањем нове држеве
свих Јужних Словена. Школовањем опијени слободарским те7
жњама и са запада и са истока, Срби су крочили у амбис сопс7
твеног самоуништења, перманентним ратовима, већ од задње
четвртине 19. века са Турском и Бугарском, срљајући и у Први
и у Други Балкански рат, да би коначно у Првом светском ра7
ту доживели Пирову победу, формирањем Краљевине Срба,
Хрвата и Словенаца. Две деценије после завршетка рата (1918.
године) биле су, историјски гледано још трагичније него пола
века пре тога. Тетурајући се политички, између немачког и
енглеског економског утицаја, потом социјалних комунисти7
чких тежњи свога народа, перманентним условљавањем пот7
писивања „конкордата“ од стране Ватикана, Југословенска
краљевина је ушла у Други светски рат са Дамокловим мачем
– усташке државе „НДХ“ и раздирућом опасношћу од консек7
венци непоштовања „Тројног пакта“ којег је потписала са не7
мачким Трећим Рајхом. Све је то, за само три године, од 1941.
до 1944. поништило све, већ остварене националне тежње,
претходних векова српских интелектуалаца из XIX и XX века,
доводећи југословенску Краљевину СХС под директно окри7
ље нове политичке таутологије комунистичке Федеративне
Народне Републике Југославије на челу са маршалом Титом.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Срби, Краљевина Србија, Обреновићи, Кара7
ђорђевићи, југословенство, Краљевина Југославија
Aut Apsurdum Aut Nihil1
Политичка таутологија2 династије српских интелектуалаца
52 РАДМИЛО Д. ПЕТРОВИЋ
Српски национални идентитет у раскораку
од времена Карађорђевића и Обреновића, па до времена кнеза

Михајла и краља Милана, била је веома далеко од неке јасно
зацртане националне опције. Апсурдност српске политичке
таутологије XIX века, огледа се у чињеници да се она базирала
и била инструментализована од стране целокупне европске
политичке јавности тога доба из средине XIX века. Наиме, Гај
је између 1864'1867. године3 био у уској вези са аустријским
канцеларом Метернихом, а после консултације са њим, 1864.
или 1867. године4 директно ишао у Београд, упркос за Ауст'
рију, опасног „Илирског покрета“. Метерних је уз помоћ Гаје'
вог деловања, хтео да сломи мађарску опозицију.5 Један енг'
лески дипломата је 1846. године, после Гајеве посете Будим'
пешти, казао: „... да је тајни циљ Хрвата да установе једну
стврану Илирску краљевину која би се састојала од Корушке,
Крањске, истре, Хрватске, Словеније, Србије, Босне, Херцего'
вине и Далмације.6 Та краљевина би имала више од пет мили'
она становника словенског порекла.7 Ту илирску идеју је још
1843. године аустријска влада, због своје словенске дисперзив'
ности, строго забранила.8 Стога је Гај приступио другој такти'
ци. Он је илирски покрет артикулисао као једну заједничку
тежњу за уједињењем свих Јужних Словена.9 Стога, у периоду
1. Aut'aut – ili'ili (M. Divković, Latinsko'hrvatski riječnik, Beograd 2006, стр. 135'
136; Исто, стр. 11. и стр. 694'695. Српски превод: „или апсурд или ништа, тач'
није ако није апсурдно није ни могућно“.
2. М. Вујаклија, Лексикон страних речи и израза, Београд 1975, стр. 934'935.
3. М. Екмечић, Стварање Југославије 1790'1918, Том I, Београд 1989, стр. 466.
4. Исто
5. Исто
6. Исто, стр. 467.
7. Исто
8. Исто
између 1845'1847. године,10 Гај интезивира контакте са Кошу'

том, метернихом и српском владом, радећи на југословенском
уједињењу.11 Пољска емиграција12 и скривена подршка Фран'
цуске13 и Енглеске14 је Гају и Србији помогла да се напише
„Начертаније“, 1844. године, из пера Илије Гарашанина.15 Зна'
чи, српско, Гарашаниново „Начертаније“ је ипак имало поли'
тичку форму окупљања против турске царевине које је погодо
вало хрватским Илирцима,16 мађарском националном покре'
ту17 и аустријској влади.18 Тада је Гај говорио да је Хрватима је'
динствен циљ држава са Србима и јединствена народност (Ср'
ба и Хрвата).19 Тачније, Гај „је инсистирао на српском царству
и династији Карађорђевића“.20 Он је 1846. године, током своје
посете Србији, говорио „о поновном успостављању Душано'
вог царства“.21 Том приликом је од кнеза Александра Карађор'
ђевића затражио новац за ту работу и изгледа, да га је и до'
био.22
9. Исто, стр. 468'470.

10. Исто, стр. 466.
11. Исто, стр. 468.
12. Исто, стр. 471. Представник пољске емиграције у Београду био је Франо
Зах.
13. Исто, стр. 476.
14. Исто
15. М. Јовановић Стојмитовић, Силуете старог Београда, Београд 1971. стр.
225.
16. М. Екмечић, Том 1, 1989, стр. 481.
17. Исто, стр. 466.
18. Исто
19. Исто, стр. 468'470.
20. Исто
21. Исто
Али, ипак би требало да се подсетимо чињенице да је Ми'

лош Обреновић још 1833. године образложио енглеском дип'
ломатском емисару Дејвиду Уркварту „да он жели да изведе
Србију испод руског протектората23 и да због тога тражи по
моћ од Енглеске и Францусте“. Дакле, Енглеска је уз помоћ
пољског емигранта Чарториског дала дубинску политичку по'
длогу (основну идејну базу) Гараниновом „Начертанију“ из
1844. године.24
Дубровник и његова евокација српске песничке

баштине
Већина балканских слоободарских умова, посебно код Ср'

бо'католика у Дубровнику, почев од века и Гундулићевог вре'
мена25 па све до времена Иве Војновића26 и почетка XX века,
видели су једино у Лазаревом Косовском завету своју буду ју'
гословенску матицу и могући духовни спас.27
22. Исто
23. Исто, Том 2, стр. 201.
24. Исто
25. Дубровчанин Иван Гундулић је рођен 1589. а умро 1638. године. Његов
спев „Осман“ писан је у духу и традицији савремене народне поезије „косов
ског и покосовског“ циклуса са тежњом ослобођења Балкана од Турака вас
крсом српске средњовековне државе.
26. Дубровчанин, конте Иво Војновић, који је иначе због своје песме „Косов'
ка девојка“ робијао у аустријском затвору је за Мештровићев видовдански
храм рекао: „а када се храм забели на Косову равном, ја ћу га окрунити кри'
лима и панџама? Тада ће тек нестати авети које не даду свом роду ни да жи'
ви ни да умре“. (Р. Петровић, Д. Раденковић, Дизајн и савремена уметност,
Београд 2010, стр. 642'667)
27. Исто
Уметничка интерпретација Косовског Лазаревог завета и по

косовских песничких циклуса посвећених Краљевићу Марку и
јунаштво српског средњовековног племства је вековима после
пада Царства постало заједничка мисао о ослобођењу од Ото'
манске империје искључиво кроз заједнички отпор свих бал
канских народа на челу са Србима.28 У XIX веку и времену фра'
нцуске окупације Јадрана, Хрватске и Словеније, потом и у
време Херцеговачког устанка против Турске, а и доласка Ауст'
ро'Угарске монархије на Балкан, Гајевог Илирског покрета и
Вукове језичке реформе, тај поклич за српским ослободилач'
ком мисли о ослобођењу Балкана искристалисала се у дух „Ју'
гословенства“ са Србијом као њеним Пијемонтом.29 У уметнос'
ти је та клима духовне обнове Балкана добила форму „српске
модерне“ што је директно омогућило једноставније формира'
ње заједничке краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, после
1918. године на челу са српским краљем.30 Подсетимо се да су у
то доба и други балканкси народи доводили странце на чело
својих новостворених краљевина, вћином немачког порекла.31
Следствено свему горе реченом, српско јунаштво и „Косовски
завет“ било је ударна песница балканских народа, више од
триста година против свих форми окупације, а посебно против
нехришћанске Отоманске империје.32 Овај перманентни дух
28. Исто
29. Исто
30. Исто
31. На пример, син грчког краља Георгија Првог, ће бити краљ после 18. мар'
та 1913. године, Константин био је ожењен сестром немачког цара Вилхелма
Другог. (П. Мутавџић, Кратка повест о Грчкој, Стара хелада, Византија, Све'
ремено доба, Београд 2009, стр. 345)
отпора свих балканских народа добио је свој језик у форми

уметничке конотације.
Како се XIX век приближавао своме крају, група српских

књижевника, реалиста, на челу са Јованом Скерлићем, почела
је да уздиже српско родољубље све више, до форме југословен'
ског национализма.33 Узрок томе су свакако бикли заједнички
непријатељи балканских народа у XIX веку: Аустријанци, Ма'
ђари, Французи и Турци и њихове царевине.34 У XX веку, све до
времена почетка Првог светског рата, и момента његовог краја,
1918. године, сликари и вајари Балкана су својим заједничким
наступима широм Балкана и Вропе, представљали себе као део
југословенске нације.35 Сликари надежда петровић, вајар Иван
Мештровић, словеначки импресионисти Грохар, Јама и Јако'
пич били су увелико југословенски националисти и поред тога
што Југославија још није формално ни постојала.36 Тај дух ју'
гословенског национализма: косовског завета, мајке Југовића
и Краљевића Марка био је мото пре свега дубровачких Срба'
32. За бугарског кнеза, 25. јуна 1887. године, изгласала је велика бугарска
Скупштина фердинанда од Сакс'Кобурга и Готе, немачког принца који је
рођен у Бечу, унука краља – грађанина Луја Филипа. Фердинанд се 22. сеп'
тембра 1908. прогласио за цара одбацивши тада вазални однос према Турској
(Д. Иванов и група аутора, Историј Бугарске, Београд 2008, стр. 256'277)
33. П. Пјановић, О расцепканости српског народа, Политика 4. август 2014.
Књига је прилагођена фељтону у наставцима. Пјановић је веома добро уочио
Скерлићеву културну идеологију замене српске књижевности идејом о југо
словенској књижевности. Његову идеју ће наставити његов наследник Павле
Поповић, већ 1918. године, књигом под насловом „Југословенска књижев'
ност“ која је публикована у Кембриџу, у Енглеској.
34. М. Екмечић, 1989, Том 1, стр. 423'435.
35. Р. Петровић, Д. Раденовић, Дизајн и савремена уметност, 2010, оп. цит.
36. Исто
католика, великих војсковођа и везира српског порекла у Бос'

ни и Отоманској империји.37
Сви горе наведени учесници величања српског средњеве
ковља су се јасно идентификовали са својим веома дубоким је
зичким српским кореном.38 Тако је српска држава и краљевина
и царство, створена у XII веку која је све до XX века, постала је
једина сламка спас и форма за артикулисање отпора против
свих балканских завојевача и једно ново заједничко семе југо'
словенског национализма свих балканских народа.39
Српска Модерна и књижевност реализма
Занимљива је чињеница да су два кључна стожера културе

у XIX веку била тридесетогодишњаци Светозар Марковић и
Јован Скерлић.40 Кључни тренутак за српску културу XIX века
ипак је било формирање асоцијације „Уједињене омладине
Српске“, 1864. године,41 чији је Светозар Марковић био један
од покретача. Не одвећ далеко од повлачења са трона Милоша
Обреновића, на српској сцени се појавио руски и швајцарски
студент Светозар Марковић (рођен 1846. године).42 Његово уче'
37. М. Екмечић, 1989, Том 2. стр. 591'592.

38. Сведок предаје српских градова великог везира Али'паше кнезу Михајлу
био је марта 1867. његов двороуправитељ сликари Анастас Јовановић. Оово
сведочење је записала његова ћерка Катарина Јовановић која је живела све до
друге деценије 20. века, а умрла је у Швајцарској. (М. Јовановић'Станимиро'
вић, Силуете старог Београда, стр. 148'149)
39. Р. Петровић, Д. Раденовић, 2010, оп. цит.
40. В. Јовичић, Преглед књижевности Реализма и Модерне, Београд 1986, стр.
28'29.
41. Исто
42. Исто
шће у стварању горе наведене асоцијације било је угаони ка'

мен за даљи развој српске културе. Апсолутни негатор српс'
ких заблуда и предрасуда, Светозар Марковић је тада савето'
вао српској омладини да се остави декламација о српским
мукама, тражећи од ње да се она ратом ослободи за нови пре'
пород од успаваности даног средњевековља и да покуша да
пронађе нови пут за своју будућност који се огледа у перма'
нентном учењу и науци.43 Марковићево схватање социјалне
правде је тада било веома блиско марксистичким струјањем
тога доба.44 Књижевно и програмски још жешћи од Марковића
био је Радоје Домановић који је по годинама генерацијски био
много ближи Скерлићу.45 У то доба улога Светозара Маркови'
ћа и његовог дела почело је полако да пада у заборав.46
Генерација српских писаца који су били рођени између
шездесетих и седамдесетих година XIX века, била је оформље'
на око једне групе на челу са књижевним критичарима и тео'
ретичарима Богданом Поповиће и Јованом Скерлићем.47 Ову
генерацију чинили су Бранислав Нушић, Алекса Шантић, Јо'
ван Дучић, Милан Ракић, Петар Кочић, Владислав Петковић'
Дис и Сима Пандуровић.48 Ова генерација била је оно најбоље
што је Србија могла да изнедри у XIX веку и да пренесе у XX
век и тиме дочека своје испуњење сна о стварању Југославије,
после завршетка Првог светског рата.49
43. Исто
44. Исто, стр. 29'31.
45. Исто, стр. 149'153.
46. Исто
47. Исто; В. Поповић, Чланци и предавања (о књижевности, уметности, јези'
ку и моралу), Београд 1932, стр. 61'89.
48. Исто, стр. 145'148.
Свако од горе наведених писаца, песника, критичара и тео'

ретичара књижевности био је један од носиоца нечег потпуно
новог и изузетног у српској паланачкој средини, а сви они су
као целина оформили српску Модерну која је била не само
блиска савременим европским токовима већ и у потпуности
ослобођена од робовања националног патоса и жеље за ис'
пуњењем родољубља која је веома добро разумело своју бу'
дућу улогу у Југославији као и улогу српског предводништва
у будућој заједници свих Јужних Словена, Краљевини Југо'
славији (Срба, Хрвата и Словенаца).50 На пример, Бранислав
Нушић51 је започео свој књижевни радса поетском сатиром, а у
зрелости, уметнички завршио са низом написаних урнебес'
них комедија које су у потпуности оличавале све слабости ср
пског паланачког менталитета а још увек сељачког друштва.52
Родољубива поезија песника Алексе Шантића53 остала је,

својим уметничким дометима недостижна и млађим генера'
цијама српских песника.54 За Шантићеву поезију је песник
Тин Ујевић говорио „да се уз њену помоћ он не осећа само као
део своје земље и народа, већ да је та земља постала део његове
бескрајне широке душе“.55 Комплексно родољубље артикули'
сано из давно прохујале немањићке средњевековне државе на'
шло је своје место у поезији Јована Дучића.56 Дучић је био „ве'
49. Исто, стр. 22'28.

50. Исто, стр. 149'153. Наравно уз Јована Скерлића као идеолога.
51. Исто, стр. 121'124.
52. Исто
53. Исто, стр. 125'126.
54. Исто
55. Исто
56. Исто, стр. 127'128.
ома дубоко уверен да се уз помоћ српске нације и религије мо'

же наследити некадашње средњевековно српско духовно бо'
гатство“.57 Из тог разлога, у Америци, где је живео, оставио тес'
таментом Српској православној цркви значајан фонд за српске
богомоље широм САД.58
Случај књижевника Борисава Станковића59 родом из Врања,
био је још сликовитији. Он је своју љубав према Србији разу'
мео као спремност да у свом књижевном делу „иде до краја“ у
разбијању табу тема о схватању српске паланачке сексуалнос
ти, у још увек стидљивој патријархалној средини која је својим
духом још увек била више турска него српска.60
Као да је најбољу хармонију између поезије и родољубља
достигао књижевник Милан Ракић који је у својој поезији ус'
пео да створи нераскидиву симбиозу између српске историје и
српског родољубља. За њега су критичари говорили да је у
својој поезији успео да у поимању родољубља достигне недо'
стижно, а то је достојанствену и увек присутну меру артикула'
ције љубави у којој је постојао савршен ред.
Занимљива је књижевна авантура Петра Кочића, који је са'
мо уз помоћ сатире и раблеовске бурлеске покушао да трага за
слободом и уједињењем српства и идеалом социјалне правде,
као поданик Аустро'Угарског царства у Босни. Мунковски да'
ровит, али искључиво у сфери поезије, Владислав Петковић'
Дис је стихотворио између сна и јаве. Он је својом поетиком
лутао између љубави и смрти. Врхунац тог покрета „светског
бола и сплина“ у европској култури XIX века као да се у Србији
57. Исто
58. Исто
59. Исто, стр. 129'135.
60. Исто
окончао песништвом Симе Пандуровића, последњим песни'

ком српске Модерне.
Ипак је за српску паланачку средину краја XIX и почетка XX
века била је важна појава великих европских интелектуалаца и
родољуба Богдана Поповића и Јована Скерлића. Поповић са
својом „Антологијом новије српске лирике“, а Скерлић са сво'
јом „Историјом новије српске књижевности“, у потпуности су
одсликали све уметничке и националне проблеме српске Мо
дерне. Сплетом срећних околности нераскидиво је повезао Бо'
гдана Поповића са Јованом Скерлићем. Неколико деценија
старији, Поповић је био језички и стилски чистунац налик нај'
бољим француским лиричарима своје младости. А млађани
Скерлић радом и делом громадан, а даром убитачан, по поли'
тичкој вокацији у својој раној младости био самостан радикал.
Он је био од заговорника и реализатора југословенске идеје
међу Србима, опсесивно фокусирајући тежњу за национал'
ним уједињењем српства. Али и поред тога, и свог безгранич'
ног српског родољубља, Скерлић је био свестан велике важнос'
ти културног изласка Срба у токове Европе.
Српска Модерна почетком XX века и буђење

југословенског новог доба
Српска Модерна као јединствена форма уметничког покре

та доживела је свој врхунац у првој деценији XX века.61
Доласком краља Милана и устоличењем српске краљевине
ослоњене на економску сарадњу са Аустро'Угарском омогући'
ла је Србима веома брз економски развој.62 Српска краљевина
61. Исто
осамдесетих година XIX века је увођењем железничке мреже,

стајаће војске, новчаног колања и струје, постала је у оквиру
Балкана, веома напредна држава.63 Та јака државност краљеви'
не Србије огледала се и у вођењу ратова са Турском и Бугарс
ком. Успавана благодетима аустрофилске политике из после'
дње две деценије XIX века Србију су као младу краљевину у
првој деценији XX века чекала многобројна искушења. То је
била анексиона криза; промена династије, југословенски син'
дром, јачање социјалистичког покрета и велика уметничка ак'
тивност.64 А са друге стране, српска краљевина се увукла и у
субверзивну политичку делатност према својим суседима, Ту'
рцима и Аустро'Угарској.65
Херцеговачки устанак у Босни и Херцеговини био је поче'
так стварања на овом простору хомогенизације Срба и Мусли'
мана,66 које ће тек анексијом Аустро'угарске монархије на
овом простору изнедрити српско'југословенску националну
анархистичку организацију „Млада Босна“.67 Али авај, српски
духовни идентитет се прелио у политичку и културолошку
тенденцију интегралног југословенства.68 Док су сви балканс'
62. Ф. Каниц, Задивљујући полет (1904), стр. 434'435. У: Ф. Каниц, Сербија,

Београд 1997.
63. Исто
64. Р. Петровић, Д. Раденовић, 2010, оп. цит.
65. М. Екмечић, 1989, Том 2, стр. 557.
66. Исто, стр. 286. Устанај је избио у Босни 18. августа 1875.
67. Након пораза у рату са Турцима 15. септембра 1867. српска влада је дигла
руке од устанка у Босни, она је Босну препустила српским словенофилима
(Исто, стр. 321). Али и поред пропасти, Устанак и Анексија Босне и Херцего'
вине од стране Аустро'Угарске, као да је ова окупација пробудила поново
дух југословенства и улогу Срба као будућег пијемонта (Исто, стр. 356'357).
68. Исто, стр. 681'692.
ки народи и народности разумели „југословенство“ као форму

уједињења свих балканских народа са српском краљевином на
челу као њеним пијемонтом.69
Душа и тело тог, већ јужнословенског родољубља које је до'
бијало форму агресивног „југословенског национализма“ био
је књижевни критичар и идеолог, Јован Скерлић.70 Његова изу'
зетна акрибија и интуиција као књижевног критичара нашла
је своје најбоље одредиште у тоталном ризичној идеји: „југо'
словенства“ која се базирала на прекрајању свих балканских
држава.71 Управо из таквог миљеа изнедрило се српско пројуго'
словенско родољубље младобосанског менталитета: Шантића,
Дучића, Кочића, Андрића, па и Светозара Ћоровића.72 Онда
није било ништа необично што је учесник на Скерлићевој
сахрани у Београду 1914. године био и млади Гаврило При'
нцип, као ђак Прве београдске гимназије, који ће само месец
дана касније у Сарајеву убити престолонаследника Аустро'
угарске, Франца Фердинанда.73
Али балкански простори и државе где су живели Хрвати,
Пиринска, Егејска и Вардарска Македонија, па и Краљевина
Црна Гора, нису били превише задојене југословенским наци'
онализмом, почетком XX века.74 Буђење хрватске нације поче'
ло је са Илирским покретом који се из објективних разлога ог'
ледало у стварању хрватског књижевног језика, Илирци су
пришли Вуковој реформи и српско'хрватском заједничком до'
69. Исто
70. В. Јовичић, 1986, стр. 149'153; В. Поповић, 1932, стр. 61'89.
71. Исто
72. Исто
73. Исти, Том 1, стр. 435.
74. Исто, стр. 628'636.
говору о стандардизација језика.75 Док је Далмација била још

увек просрпска и про југословенска, предвођена дубровачким
Србо'католицима, на челу са конте Ивом Војновићем који ће
чак бити утамничен због своје драме „Косовка Девојка“.76 У Хр'
вата је егзистирала и друга чисто националистичка опсерва'
ција која је произилазила из националистичког манифеста
Анте Старчевића и франкованских српских погрома у Загребу
почетком XX века и тежњом конкордата које ће се изродити у
геноцидно усташтво.77
Још је занимљивија била политичка ситуација у све три Ма

кедоније крајем XIX века.78 Вишедеценијска борба између гре'
цизираних и бугаризованих територија македоније натерало
је и српску државу да и она покуша да организује комитски
покрет који је са Бугарима водио деценијски рат за домина'
цијом на простору Македоније.79 Југословенска идеја као да
никад није крочила на тло Македоније, већ се прелила у анти'
српску и Иленденски устанак.80 Тако растрзани између Срба,
Бугара, Турака и Грка – Македонски родољубу су се у новој
краљевини Срба, Хрвата и Словенаца осећали угрожени, не са'
мо осакаћени за своју македонску нацију и језик, већ и за свој
македонски простор који је био исчупан из Турске државе а по
том раздељен у три засебне државе.81 Македонски комунисти,
75. Исто, Том 1, стр. 435.

76. Р. Петровић, Д. Раденовић, 2010, оп. цитат.
77. Е. Хасановић, О националном питању у Југославији. У: Из историје Југо'
славије 1918'1945, Београд 1958, стр. 232.
78. М. Екмечић, 1989, Том 2, стр. 628'633.
79. Исто
80. Исто
81. Исто
Ченто и другови ће успети да на Другом заседању АВНОЈ'а у

Јајцу, 1943. године,82 добију законско право да створе посебну
националну македонску државу и право на свој језик.
Морално потпуно опијени „југословенским национализ'
мом“ и вековном тежњом Косовског завета којим је било арти
кулисано српско родољубље, реномирани књижевници, кри'
тичари и естетичари, Цвијић, Скерлић, Дучић и Милан Ракић,
су уз помоћ свих балканских народа (несрпског порекла), като'
личке, муслиманске, јудаистичке вере и комунистичког атеиз'
ма, одвели су српску нацију на пут политичке таутологије.83
Срби су као народ, почетком XX века самовољно изгубили
своју националну и верску оријентацију, а када се томе придо'
да перманентна тежња римског папе да верници и прелати на
српском духовном простору потпишу „конкордат“, одвело је
српску нацију у јалову политичку таутологију. Тако отупљена
оштрица српске нације постала је инфицирана југословенс'
ким синдромом. А онда, када је коначно дошло и до промене,
путем комунистичке диктатуре пролетаријата, Срби су конач'
но, а и њихово српско родољубље и православно'хришћанско
духовно ткиво, закорачили у амбис атеистичког југословенс'
ког национализма.84 Срби су као нација између 1945'1980. го'
дине били доведени со своје апсурдне крајности. Као једна
специфична национална формација у Титовој Југославији, Ср'
би су били ни Срби ни Југословени, ни ортодоксни хришћани
нити комунистички атеисти. Срби су као главни носиоци ко'
82. Е. Хасановић, оп. цит., стр. 237.

83. Исто, стр. 231. Е. Хасановић тзв. југословенски национализам још ефект'
није карактерише као „југословенски унитаризам“.
84. Исто, стр. 237. Одлуком Другог заседања АВНОЈ'а 1943. у Јајцу југосло'
венски унитаризам постао је „атеизам“.
мунистичког Титовог режима од друге половине XX века, па

све до његовог краја, полако закорачили у своје коначно неста'
јање.85 Данас када се у другој деценији XXI века коначно рас'
чистила прашина „југословенског национализма“ може се тек
јасно видети колики је велики трагичан промашај, а и бес'
предметна била српска краљевина из 1918. године. Ова краље'
вина је омогућила напуштање једне вредне српске националне
опције, напуштање ортодоксног православља (српског свето'
савља) за Србе и коначно прелазак на југословенски атеистич'
ки национализам.86
Стога покушајмо да се сетимо чињенице да је тај процес „ју
гословенизације“ Срба ипак започео још у XIX веку, када су се
Срби као млади студенти школовали широм Европе, и били
занесени Марсковим манифестом комунистичке партије, а по'
том инфицирани панславизмом, да би на тај начин коначно
изгубили своје националне корене, наместо да их као сви дру'
ги, још више боље утврде.87
Закључак
Политичка таутологија српских владара, државника, интелектуа7

лаца и уметника у XIX веку и почетком XX века се својски трудила,
под утицајем Аустрије, Енглеске, Француске не само да ослободи
85. Иста илузија о братству и јединству из 1943. године прелила се пола века
касније у крвави грађански рат у коме је Србија извукла дебљи крај и не само
што је изгубила могућност за стварање сопствене националне државе, већ је
поново „окривљена“ за национализам што је омогућило да се створи неза'
висна држава Албанаца на Косову и Метохији.
86. Исто
87. Исто
Балкан од Турака, већ и да ослободи Србе од руског туторства, уз

помоћ артикулације југословенског фиктивног национализма.
Та илузија југословенског национализма која се увукла у Гараша7
ниново Начертаније довело је до потпуно измењене слике, у рели7
гијском диспозицији а и у распореду народа и народности Балкана.
Та тенденција југословенског синдрома за сталним везивањем бал7
канског простора у једну словенску нацију одвела је династију Об7
реновић и династију Карађорђевића у пропаст, а идеја југословен7
ства одвела је Србе и до Првог балканског рата, 1912. године, и до
уништења турске окупације Балкана. Југословенство као парола у
Првом светском рату такође је помогло да се уништи и Аустро7
Угарска царевина. Али гле чуда, тај исти југословенски национали7
зам довео је до формирања усташке државе НДХ, јер су Хрвати због
Конкордата били огорчени на Србе, а југословенски национализам
је коначно дошао до свог крајњег апсурда стварања острашћених и
завађених националних држава на истом простору где је скоро два
века постојала жарка жеља, пре свега Хрвата, да се створи једна
заједничка држава на челу са Карађорђевићима и да се коначно об7
нови Душаново царство. Политичка таутологија као и свака друга
таутологија овде се базирала на извртању и релативизиеању исто7
ријских чињеница, а пре свега на поништавању већ достигнутих
вредности, у овом случају, српске нације, као и права српске право7
славне цркве да њен већ остварени шематизам из времена 121971371.
године и њено културно наслеђе буде сачувано за њене српске по7
томке.
Conclusion
Serbian ruling political tauthology from XIX and beggining of the XX

century fold down to influence of the Austrian7hungarian monarchy,
England and France, traiyng to deliberate Balcan Peninsula of Turkish em7
pire, and also of the Rusian monitoring. Everething was don with fictive
bond of yugoslave nationalism.
This ilusion of yugoslave nationalism changed the picture of the reli7

gion and national disposition on the Balcan Peninsula. Yugoslave syn7
drom caused the Karañorñević and Obrenović dinasty dissapiriance. In
the same times this ilusion had infuence to the Balcan wars and destroi7
yng turkish and Austro7hunagarian empire. This jugoslave bond national7
ism stimulating croatian „NDH“ state and ethnic serbian destroiyng in the
II World War. In the socialistic Yugoslavia, near the end of XX century,
non formed Yugoslav bond nationalism created many new national states.
This poliitical tauthology was based on the falsing od historical facts, but
trough the yugoslave bond nationalism, serian ortodox church and cultur7
al eritage was for long times denied.
УДК: 904"653"(497.11)
АРХЕОЛОШКИ ОСТАЦИ РАНОГ

СРЕДЊЕГ ВЕКА У ОКОЛИНИ
КРУШЕВЦА
И У ОКРУЖЈУ „САСТАВАКА“ ЈУЖНЕ И

ЗАПАДНЕ МОРАВЕ (КРУШЕВАЧКИ КРАЈ У
ПРЕДНЕМАЊИЋКОМ ПЕРИОДУ)
ДУШАН С. РАШКОВИЋ1
НАРОДНИ МУЗЕЈ
КРУШЕВАЦ
АПСТРАКТ: Слика стања археолошке истражености Србије

показује да су раносредњовековни налази у околини Крушев7
ца и у окружју „Саставака“ трију Морава, примерци словенске
1. raskovic.dusan@gmail.com
ДУШАН С. РАШКОВИЋ 71
керамике IX7X века. Резултати археолошких ископавања, ре7

когносцирања и откуп археолошких предмета, недвосмисле7
но указују и на бугарско присуство у Поморављу и околини
Крушевца у раном средњем веку. Током IX7X века обнавља се
византијски утицаj у Поморављу. Живот се у том периоду уг7
лавном одвија на утврђеним висовима, али нису ретки ни на7
лази остатака раносредњовековних насеља у низинским пре7
делима Поморавља.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Словенска керамика, бугарска керамика, поја7
сни привесци и украси, византијски новац, коњаничка опре7
ма
Рани средњи век у Србији је историјски период који почиње

аварским и словенским разарањима, у првим деценијама VII
века, а завршава се доласком на историјску позорницу српске
владарске породице, коју симболизује Стефан Немања, у XII
веку. Што се тиче стања археолошке истражености Србије, па
и археолошке карте Србије, раносредњовековно раздобљe није
ни приближно постигло ниво који би одговарао важности тог
најстаријег периода српске прошлости. То је у великом несра'
змеру са интересом који се придаје раном средњем веку, како
у научним и стручним круговима српских историчара, тако и
широким круговима заљубљеника у српску историју.
Ипак у подручју шире зоне окружја „Саставака“, на основу
резултата истраживања налазишта у околини Крушевца, може
се са сигурношћу потврдити постојање слојева из раносредњо
вековног периода. Тако нам се чини да наша тема о остацима
раносредњовековног периода има какве такве археолошке ма
теријалне основе.
Археолошка истраживања проведена у подручју окружја
моравског става указују да и поред свих нестабилности, које је
72 ДУШАН С. РАШКОВИЋ
донела смена епоха у периоду Сеобе народа, подручје окружја

Поморавља пружа услове за опстанак новог слоја ратничких
скупина. За контролу подручје Поморавља користиле су се по'
вољности положаја на стратешким позицијама стецишта ко'
муникација и речних прелаза, какво је било окружје Сталаћа и
моравских „Саставака“.
Морамо знати да је током раног средњег века српска држава
била западно од „Саставака“ Морава. Током IX века српски
владари се боре да сачувају источну границу Србије коју сим'
болизира град Рас, односно крај око данашњег Новог Пазара и
манастира Сопоћани, до планине Рогозна. (Ћирковић 1981,
147–148) Поморавље је тад у интересној сфери Бугара што по'
тврђују добро познати археолошки налази IX века. (Радишић
2018, 134'154)
Још педесетих година XX века, у зони „Саставака“ трију Мо'
рава, односно у самом Варварину, пронађена су два керамичка
крчага карактеристична за раносредњовековну керамичку
производњу IX'X века. (Минић 1978, 88) Крчази су цели сачува'
ни, пронађени на великој дубини од 2 м и то током ископа'
вања темеља за винарски подрум у Варварину. Амфороидни
крчаг пронађен том приликом добро је познат и датован у вре'
ме бугарског присуства на овим просторима у IX веку. Недо'
умице око датовања изазива суд са једном дршком грубље
фактуре, украшен тласастим чешљастим урезима на рамену.
Према самом контекста налаза такође и овај суд можемо опре'
делити у рани средњи век, и определити као примерак словен'
ске керамике у време бугарске доминације у Поморављу.
Tоком задњих деценија XX века и првих деценија XXI века
стицајем околности археолошка ископавања Народног музеја
Крушевац проведена су на вишеслојним локалитетима са зна
чајним средњовековним и раносредњовековним слојевима, у
зони у којој се састају три Мораве. Реч је о локалитетима ут'

врђених, висинских насеља у околини Сталаћа. (Ђокић и Раш'
ковић, 2008, 11'19) Углавном је добро понато утврђење „Кула
Тодора од Сталаћа“, док су мање познати остаци утврђеног на'
сеља на локалитету „Укоса“, такође у селу Град Сталаћ. (Ра'
шковић 2016, 285'303). Ископавања на „Укоси“ су између оста'
лог изнедрила и примерке словенске керамике, али и амфоро'
идни крчаг карактеристичан за бугарска налазишта IX'X века.
(Grigorov i Dimitrov 2013, 124'125) Чак би и пронађени мањи
сегменат бедема, рустичног изгледа, зиданог у камену, уз по'
моћ малтера, могао да потиче из времена бугарске обнове
утврђења на „Укоси“, у IX веку.
На недалекој десној обали Западне Мораве, у атару села
Маскаре, пронађени су остаци низинског, вишеслојног и та'
кође утврђеног насеља „Бедем“. (Бугар 2014, 197'214) Сва три
налазишта су била важни стратешки пунктови, у односу на
средњовековне комуникације, речне прелазе, па и речну пло'
видбу. Налази раног средњег века, тачније речено налази IX'X
века, превладавају на „Укоси“, али недовршена истраживања
показују да су и Сталаћка Тодорова кула и „Бедем“ играли ва'
жну улогу и у раном средњем веку. Несумљиво је и да корени
подизања цркве св. Духа у Град Сталаћу воде управо у рано'
средњовековни период. (Лома 2006, 21).
Дакле важност окружја Сталаћа може да се тумачи тек из са'
мог савршеног стратешког положаја „Саставака“, места спаја'
ња трију великих река које је било неопходно контролисати у
свим историјским периодаим, па наравно и у раном средњем
веку. Када се сагледа близина три локалитета надомак „Саста'
вака“, а то су „Укоса“, „Кула Тодора од Сталаћа“ и „Бедем“, јас'
но је да су они увезани у систем који у потпуности контроли
ше зону у којој се састају, како речни токови трију Морава, та'

ко и комуникације које пролазе речним долинама.
Поред налаза керамике раносредњовековног периода IX'X
века, пронађених на локалитету „Укоса“ и „Бедем“, током архе'
олошких ископавања локалитета „Укоса“. Пронађен је фолис
Лава VI, 886'912. године, а приликом конзерваторских радова
на цркви св. Духа, седамдесетих година XX века, у црквеним
темељима пронађен примерак златног новца ' солидус Романа
II, 921'927. године. (Рашковић 2016, 291'292) Налази овог новца
су недвосмислени докази повратка византијског утицаја у По'
морављу.
Случајни, како тако публиковани налази на локалитетима,
Пресидијум Помпеји у Алексиначкој котлини и локалитету
утврђења „Градиште“ у селу Рујевица, смештеног на источним
падинама Буковика, изнад Сокобањске котлине, такође су ва'
жни за стварање слике о раносредњовековном периоду у По'
морављу.(Рашковић 2016, 34'35) Налази делова појасних укра'
са и опреме на локалитету Пресидијум Помпеји, типичних за
бугарски рани средњи век, такође говоре о бугарској контроли
Поморавља у раносредњовековном периоду. (Радишић 2018,
147)
Недалеко од Крушевца, на десној обали Западне Мораве, ар'
хеолошка истраживања вишеслојног локалитета „Конопљара“
у селу Читлук, изнела су на видело археолопке остатке рано'
средњовековног насеља. Током ископавања „Конопљаре“ у
плитком слоју, испод соја хумуса, откривени су остаци кућа
које на основу материјалних остатака и контекста налаза, да'
тујемо у VIII'IX век. Како је насеље страдало у пожару, остаци
кућа су пронађени у виду згаришта, слоја дебљине 20 цм, зем'
ље измешане са пепелом. Интензивним пољопривредним ра'
довима основе кућа су поремећене па је тешко одредити њихо'
ве тачне димензије, али од пет пронађених спаљених објека'

та три су била пречника око 3 метра. Слој гарежи био је
испуњен ситнијим камењем и фрагментима керамике. Кера'
мика је руком гњетани и рађена на спором витлу. Углавном
припада типичним словенским судовима у облику лонца, ра'
зличитих величина, украшених са вишелинијским хори'
зонталним таласастим линијама. Један мањи лончић укра'
шен је штипањем прстију преко целе површине суда. Уну'
тар основе једне од пронађених кућа пронађено је огњиш'
те од запечене глине.
Сама средњовековна некропола је занимљива не само у
чињеници је да су неке основе кућа оштећена укопавањем
касније средњовековне некрополе, већ и због налаза у поје'
диним гробовима. Истражена површина средњовековне не'
крополе заузима преко 700 м 2 . Археолошки је испитано 126
гробова, али некропола није у потпуности истражена, јер
је 13 гробова уништено још педесетих година XX века, а на
жалост, каснији радови багера на траси крушевалке оби'
лазнице су уништили више гробова. Некрополу на основу
налаза материјалне културе датујемо у XI'XII век. Величина
некрополе и сами налази у гробовима, као што су науш'
нице, прстење, једна мамуза и један врх копља, наруквице
па и примерак бронзаног чанкастог новца Манојла II Ком'
нина, индиректно говоре и о насељу којем је припадала
некропола. (Берић 2001, 109'116) На жалост локација на'
сеља, које се сасвим сигурно налази негде у атару села Чи'
тлук, дакле на неколико километара северозападно од сре'
дњовековног Крушевца, није позната. Занимљивост је да
српско срењовековно становништво које користи плато „Ко'
нопљаре“, као место за некрополу, очито није било свесно да
се на том месту претходно налазило једно средњовековно на'
сеља, тако да је сасвим сигурно постојао временски хијатус

између уништења насеља и почетка укопавања гробова на
истом месту. Претпостављамо да је старије насеље на „Ко'
нопљари“ спаљено и уништено у бугарско византијским су'
кобима.
Престанак укопавања на „Конопљари“ вероватно се десио
крајем XII века, тако да је млађе насеље у Читлуку надомак
Крушевца, коме је припадала некропола на „Конопљари“, ве'
роватно нестало у српско'византијским сукобима ширења ср'
пске државе на запад у време успона Немаљића у Поморављу.
На десној обали Западне Мораве, у средишњем делу Кру'
шевачке котлине, у атару села Почековина, на локалитету
„Грабак“, пронађен је мањи керамички суд ' лонац, грубе фак'
туре, без украса, једини пример раног словенског материјала у
околини Крушевца, датован чак у VI век. (Јанковић 2004, 49)
Источно од Крушевца, на локалитету Јазбине, у атару села
Макрешане, пронађени су гробови из раносредњовековног пе'
риода. Реч је о случајном проналаску два скелетна укопа на ло'
калитету „Јазбине“, недалеко пута Крушевац'Сталаћ. У гробо'
вима је по свему судећи било прилога. Народни музеј Кру'
шевац сачувао је један мањи керамички суд, лончић, украшен
хоризонталним урезима на површини суда, пронађен у јед'
ном од гробова. (Минић 1978, 88)
Након аварских и словенских разарања, у првим деценијама
VII века, престала је и циркулације новца у Поморављу, па и
већем делу Балкана. Обнова токова новца у областима Цент'
ралне Србије чекаће се све до времена успона Византије крајем
IX века. Новчарство, што се у околине Крушевца тиче, почиње
се опорављати у с краја IX, почетка X века, о чему говоре нала'
зи новца. Конкретно речено то су налази новца из Велике Дре'
нове, Шанца и Крушевца. Користимо се и нашим сазнањем о
налазу у приватном власништву, налазу са „Градишта“ на бр'

ду Гобеља код Бруса.
Новац који је пронађен на ширем подручју Велике Дренове,
а реч је о фолису Василија I'Константина VII (867'886. год.) и
фолису Лава VI (886'912. год.) управо је траг обнове циркула'
ције новца у околини Крушевца. Додамо ли и налазе тетрате'
рона Константина III Вотанијата (1078'1081. год) пронађених
на локалитету вишелојног налазишта „Кућиште“, у атару села
Шанац, на левој обали Западне Мораве, добијамо потврду о
повратку утицаја Византије у долину Западне Мораве. (Раш'
ковић 1998, 79'90) Након дуготрајних ратова Византија успева
савладати моћне Бугаре и заузети данашње српске просторе и
не само византијска робно новчана привреда, него и визан'
тијска'источно римска власт се у XI веку враћа у Поморавље.
Поменути налази византијског новца, а не заборавимо ни зла'
тну номизму Василија II, која се у Народном музеју у Београду
чува као налаз из Крушевца, сведоче византијску присутност у
околини Крушевца. (Радић, Иванишевић 2006, 196) Том скром'
ном броју налаза новца током обнове утицаја Византије, при'
додајемо и случајан налаз анонимног фолиса из половине XI
века, пронађеним под утврђењем Градиште, на брду Гобеља,
код Бруса, који је у приватном поседу. Реч је о фолису који на
аверсу има приказ полуфигуре Христа са нимбом спреда, носи
тунику у химатион, десном руком благосиља, а у левој држи
Јеванђеље, са натписом који је нечитак; док се на реверсу нала'
зи крст са натписом IC XC/NI KA у угловима. Реч је о новцу
из времена цара Константина IX Мономаха, који се датује у пе'
риод 1042'1050. године.
На локалитетима утврђења Жупе Александровачке у околи'
ни Александровца, зони питомог пејсажа између Копаоника и
Крушевца, налазимо исти репертоар случајних налаза, оружја,
оруђа, личне опреме. Предмети који су за нашу тему најваж'

нији су карактеристични делови појасне опреме, који припа'
дају времену бугарске доминације, или у најмању руку перио'
ду раног средњег века, пронађени су на локалитету утврђења
„Градиште“ у Љубинцима. Реч је о налазима појасних украса и
језичака карактеристичних за бугарски рани средњи век. (Ра'
шковић, Димовски и Црнобрња 2010, 36–37)
Ипак, превласт и повратак Византије у X и XI веку препоз'
нат је у раносредњевековним налазима коњске опреме и пара
мамуза, пронађених на локалитету „Градац“ у селу Горње Ле'
виће и на локалитету „Градац“ у селу Дубци. (Бугарски 2014,
77'80) Налази гвоздених кресива украшених урезима пронађе'
них на локалитету „Градац“ у селу Дубци, такође припадају
том периоду.
Одломци керамике пронађени приликом скромних архео'
лошких ископавања вишеслојног локалитета „Градац“ у Гор'
њим Левићима показују постојање значајног раносредњове'
ковног археолошког слоја раног средњег века. Судови украше'
ни низовима хоризонталних и таласастих уреза пронађени то
ком ископавања локалитета „Градац“ у Горњим Левићима ти'
пични су раносредњовековни налази карактеристични за на'
лазишта у Србији. (Радичевић 2003, 234–235) Значај датованих
налаза са локалитета „Градац“ у Горњим Левићима је у томе
што упућује да би с обзиром на стратешку и привредну важ'
ност Копаоника, археолошка истраживања свих осталих утвр'
ђења на подручју општине Брус, показала исте резултате и по'
казала значај раносредњовековног периода, посебно периода
X'XI века, у хисторијском развоју насеља на подручју Централ'
не Србије.
Берић Н., 2001. Средњовековна некропола на локалитету Конопљара,
Археолошка налазишта Крушевца и околине, Зборник радова
са археолошког скупа одржаног 15'18. маја 1997. године, ур. Н.
Тасић и Е. Радуловић, Крушевац: Народни музеј; Београд: Бал'
канолошки институт САНУ: 109'116.
Берић Н,. и Рашковић Д., 2002. Резултати рекогносцирања античких
и средњовековних археолошких налазишта на по' дручју Трс'
теника и суседних крајева, Гласник Српског археолошког дру
штва, вол. 19, бр.18: 148'149.
Бугар, М., 2017. Резултати систематских археолошких истраживања
локалитета Бедем (кампања 2015.) XL скупштина и годишњи
скуп Српског археолошког друштва, Програм, извештаји и апс
тракти, Београд: 105.
Bugarski, I., 2014. Узенгија из Сврљиг'града и осврт на налазе рано'
средњовековне коњаничке опреме из Горњих Левића, Ethno
Cultural Annals for the study of the culture of eastern Serbia and the
neighbouring regions, XVIII, Сврљиг: 77'80.
Grigorov, V. i Dimitrov, J., 2013. New Data about Pottery Production in
the 9th–10thcenturies in Pliska (Capital of the First Bulgarian King'
dom), Bulgarian e–Journal of Archaeology, 3: 124–125
Ђокић Н. и Рашковић, Д., 2008. Град Сталаћ капија Поморавља, Вес
ник Војног Музеја, 34, Београд: 11'19.
Janković, Đ., 2004. Slavs in the in the 6'th Century North Illyricum,
Гласник Српског археолошког друштва, 20, Београд: 49.
Лома, А. 2006. The contribution of toponomy to an historical topography
of saints‟ cults among the Serbs, у: Saints of the Balkan, Edited by
Mirjana Detelić and Graham Jones, Donington: 16'22.
Минић, Д. 1978. Керамичке посуде као гробни прилози на средњове'
ковним некрополама у Србији, Годишњак града Београда, XXV,
Београд: 88.
Радић В. и Иванишевић, В., 2006. Византијски новац из Народног му
зеја у Београду, Београд: 196.
Радичевић, Д., 2003. Археолошка налазишта X–XI века у Чачку и око'

лини, Гласник Српског археолошког друштва,19, Београд:
234–235.
Радишић, М., 2018. Archaeological testimonies of Bulgarian presence in
the Central Balkans during the ninth and tenth centuries, Emperor
Symeon’s Bulgaria in the Hystory of Europe’s South East: 1100 years
from battle of Achelous, Volume I, Edithed by A. Nikolov, N. Kanev,
St Kliment Ohridski University Press, Sofia: 134'154.
Рашковић, Д., 1998. Појединачни налази римског и рановизантијског
новца Народног музеја Крушевац, Нумизматичар, 21, Београд:
79'90.
Рашковић, Д., 2001. Налазишта из касноантичког периода на локали'
тету Конопљара, Археолошка налазишта Крушевца и околине, ,
Зборник радова са археолошког скупа одржаног 15'18. маја 1997.
године, ур. Н. Тасић и Е. Радуловић, Крушевац: Народни музеј;
Београд: Балканолошки институт САНУ: 81'107.
Рашковић, Д., 2016. Низинска античка насеља и висинска рановизан'
тијска налазишта уокружју Алексинца и Соко Бање, Караџић, 8,
Алексинац: 22'50
Рашковић, Д. и Берић Н, 2002. Резултати рекогносцирања античких
и средњовековних археолошких налазишта на подручју Трсте
ника и суседних крајева, Гласник Српског археолошког друшт
ва,18, Београд: 148'149.
Рашковић, Д. Димоски, Н. и Црнобрња, С. 2010. Рановизантијско ут'
врђење Градиште у Љубинцима ' Жупа Александровачка, Жуп
ски Зборник, 5 Александровац: 30'38.
Тошић, Г. и Рашковић, Д. 2007. Ранохришћански споменици на ис'
точним падинама Копаоника, Зборник радова Византолошког
института, 44/1, Београд:: 27'45.
Ћирковић, С., 1981. Образовање српске државе, у Историја српског
народа I, ур. С. Ћирковић, Београд: 147–148
Rezime
Early Medieval finds in the Krusevac Region and the surrounding of

the South (Južna) Morava and West (Zapadna) Morava confluence Ar7
chaeological finds during the excavations at medieval fortifications in the
Krusevac Region and the surrounding of the South (Južna) Morava and
West (Zapadna) Morava confluence, mainly belong to the Slavic Early
Medieval period. Some of excavated ceramic finds are amphora7like jugs with
early medieval Bulgarian origin. Bulgarina belt pieces with floral ornaments
which belong to the chance finds, were more frequently finds in contexts from the
second half of the ninth and the tenth century.
Byzantine life is renewed in the X7XI century, which is confirmed by finds of
coins and finds of horse riding equipment from Gornji Levići and Dupci
on the Kopaonik Mountain.
Прилози
Сл. 1) Део зида бедема утврђења Укоса'Град Сталаћ
Сл. 2) „Саставци“ Јужне, Западне и Велике Мораве са лока'

цијама околних утврђења
Сл. 3) Огњиште од запечене глине, Конопљара'Читлук
Табле са фотографијама
Табла 1: 1) Суд'крчаг с једном дршком крашен низовима хо'

ризонталних и таласастих уреза, Варварински подрум'Варва'
рин, 2) Одломак лонца украшен штипањем, Конопљара'Чит'
лук, 3) Део суда украшеног низовима таласастих урез,
Конопљара'Читлук, 4) Суд'лонац украшен низовима уреза,
Јазбине'Макрешане, 5) Део веђег суда'лонац украшен низо'
вима хоризонталних и таласастих чешљастих уреза,
Конопљара'Читлук
Табла 2: 1) Део крста'

бронзани Енколпион, не'
познато налазиште у до
лини Јужне Мораве, 2) Део
крста'бронзани Енколпи'
он, Пресидијум Помпеји'
Ћићина, 3) Део гвоздене
копче, Пресидијум Пом'
пеји'Ћићина, 4) Појасни
привесак'бронзана апли'
кација, украшена флорал'
ним мотивима, Преси'
дијум Помпеји'Ћићина
Табла 3: 1) Појасни ук'
рас'бронзана аплика'
ција, у виду стилизова'
не главе коња,
Градиште'Љубинци, 2)
Појасни привесак'
бронзана апликација,
украшена флоралним
мотивима, Градиште'
Љубинци 3) Појасни
привесак'бронзана ап'
ликација, украшена
флоралним мотивима
Градиште'Љубинци, 4)
Бронзани новац'фолис
Константина IX Моно'
маха, 1042'1050. година,
Градиште на Гобељи'
Брус
Табла 4: 1) Пар гвозденних мамуза, Градац'

Горњи Левићи 2) Део гвоздених коњских
жвала, Градац'Дубци, 3) Гвозденo кресивo,
Градац'Дубци, 4) Гвозденo кресивo, Градац'
Дубци
Налазишта: 1) Винарски подрум'Варварин, 2) Бедем'Маскаре, 3) Кула

Тодора од Сталаћа'Град Сталаћ, 4) Укоса'Град Сталаћ, 5) Praesidium Pompei'
Ћићина, 6) Градиште'Рујевица, 7) Конопљара'Читлук, 8) Јазбине'Макре'
шане, 9) Кућиште'Шанац, 10) Велика Дренова, 11) Грабак'Почековина, 12)
Велико Градиште'Петина, 13) Градиште'Љубинци, 14) Градац'Дубци, 15)
Градиште на Гобељи'Брус, 16) Градиште'Велика Грабовница, 17) Градиште'
Стрмац, 18) Градац'Горње Левиће
Прегледни научни рад
УДК: 929.731(497.11)
94(497.11)
СЕДАМ ВЛАДАРА ИЗ СРПСКИХ

КРАЉЕВСКИХ ДИНАСТИЈА
У СЕДАМ МИТОПОЕТСКИХ СЛИКА СА
ЗАВИЧАЈНИМ АСОЦИЈАТИВИМА
ЂОРЂЕ С. ПЕТКОВИЋ1
ЗАВИЧАЈНИ МУЗЕЈ
ПАРАЋИН
АПСТРАКТ: Аутор жели да се придружи научном скупу о срп7

ским краљевским династијама поводом хиљадугодишњице
првог краљевства и свој рад пише као својеврсни скромни
венчић са горњег тока Велике Мораве. Пошто се, као зави7
чајац, углавном бави митопоетиком и историографијом свог
завичајног простора, по основу рођења (Темнић) и живота и
1. vpetkovic1977@gmail.com.
ЂОРЂЕ С. ПЕТКОВИЋ 87
рада (Параћин са околином), изабрао је седам митопоетских

слика са историографском позадином из живота српских вла7
дара, а асоцијативно повезаних са његовим завичајем. Везив7
на тачка за обе великоморавске обале је Равно (Ћуприја),
пошто се на том месту одиграо најстарији историјски познат
краљевски сусрет на северу српске државе, те су четири слике
овде нашле своју митопоетску и историографску основу, док
су три узете из Темнића, с леве великоморавске обале.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: краљ Михаило Војислављевић, краљ Стефан
Немањић Првовенчани, краљ Милутин, краљ Милан Обрено7
вић, краљ Александар Обреновић, кнез Александар Карађор7
ђевић, краљ Александар Карађорђевић
Уводне напомене
Пре но што је коначно формулисана тема, потражени су у

литератури са митопоетском садржином они детаљи који се
односе на српске владаре а могу да се повежу у јединствен
слављенички венчић, под условом да имају асоцијативну тач'
ку у горњем Великоморављу. Нашло их се више али је коначно
опредељење за четири с десне и три с леве великоморавске
обале. Најтеже је било с првим српским краљем, Михаилом
Војислављевићем, у чије време српска краљевина није допи'
рила до ових простора, које је својој дедовини придружио тек
Стефан Немања. Нађена су по два догађаја за двојицу владара
из сваке од три потоње династије (Немањићи, Обреновићи,
Карађорђевићи), како би се остварила равноправност обе зави'
чајне обале, што је за остварење митопоетске библијске седми'
це било довољно за један рад, свако ширење би превазилазило
обим рада. Уз то, вођено је рачуна о томе да се, по могућству,
88 ЂОРЂЕ С. ПЕТКОВИЋ
Седам владара из српских краљевских династија
користе догађања која нису била од стране овог аутора раније

већ више пута коришћена, а бар део презентираног буде по
први пут присутно на рачанским сусретима. Зато су избегну'
ти, примера ради, вожд Карађорђе и кнез Милош Обреновић,
као зачетници нових српских династија, али и они догађаји
који су чисто историографске чињенице, без митопоетског
садржајног аспекта, без саставног дела неког занимљивог сад'
ржаја. Испоставило се да сам све елементе за ову своју пре'
гледну причу о српским владарима нашао у својој библиоте'
ци, укључујући и тек пристигле студије о Немањићима из
серије „Недељника“, мада сам прегледао и десетак књига из
параћинске библиотеке.
1. Контраверзе о круни краља Михаила

Војислављевића
Својевремено сам откупио једну „књигу“, уз први број сту'

дентског књижевног часописа „Лицејка“, обе из 19. века. Кажем
„књуга“, а у питању је скуп од неколико текстова, издвојених
и скромно повезаних, из „Рада“ ЈАЗУ из Загреба, међу којима
је била и компаративна студија хрватског историчара Ивана
Кукуљевића Сакцинског о првовенчаним владарима и њихо'
вим крунама: бугарског цара Симеона, хрватског краља То'
мислава и српског краља Стевана Првовенчаног. Тако повеза'
ни су били „књига“ без наслова. По екс либрису, књиге су биле
из некадашње породичне библиотеке Рад. Ж. Радосављевића,
хвале вредног интелектуалца и библиофила, не нарочито
имућног (судећи по повезу). По изјави продавца, породица у
којој је те књиге и часописе нашао је из Ћуприје, што није за
чуђење, пошто је у новијој српској историји Ћуприја дуго
била седиште нахије и округа, са државним чиновништвом из

управе и правосуђа, те интелектуалцима из школства и здрвс'
тва, предњачила је у односу на Параћин, а могла се мерити са
Јагодином. Жалим што нисам упорније трагао за овим библи'
офилом. Књига из његове библиотеке ми је сада једина копча
за причу о круни краља Михаила.
Секцински ми је одговарао, њево име ми је било познато, по
основу илирских идеја и потписа на Бечком договору о језику
са нашим Вуком, пошто желим да обележим и јубилеје вуко'
вице (1818'1868'2018), али и зато што ће седма слика овога при'
лога бити посвећена југословенском краљу Александру, а југо'
словенство је својеврсни наставак илирске идеје. Сада сам га
још једном прочитао и издвојио из његове студије оно што пи
ше о краљу Михаилу. Он најпре износи свој суд о томе зашто
су Срби били дуго разједињени, подпадали час под византијс'
ку, час под бугарску власт, па у први план ставља Војислава,
оца краља Михаила:
„Tekar sredinom XI vieka osvanu i Zeti nova zora narodne ne'
odvisnosti pod junačkim Stjepanom Vojislavom (1834–1850). Kne'
zom dukljanskim i travunjskim a ujedno i velikim županom raškim
ili srbskim. On bijaše bratučed sv. Ivana Vladimira (+1815), te se je
zajedno s Bugari i Srbi počeo otimati ispod gospodstva bizantinskog.
Kao što se istodobni bugarski car Samuil i hrvatski kralj Kresimir
Petar, mogu nazvati ponoviteлјem svoje države, tako ide Stjepana
Vojislava čast, da je prvi osnovao na jugu Dalmacije poveću državu,
koja dopiraše tada od jadranskoga mora i granica dračke theme sve
do dolnje Morave. On je pobiedio i Grke i sve pomanje susjedne
župane i knezove slovjenske, meñu kojima bijaše i raški. Ali središte
njegovoj državi ne bijaše Raška ili Srbija, nego Zeta, i sva državna
snaga bje usredotočena na Bojani i na skadarskom jezeru.“ (Кукуље'
вић, 1879, стр. 107'108)
Већ овај цитат заслужује да буде подвргнут озбиљнијој кри'

тици, како би се предочила потпунија историографска сазна'
ња и поближе разјаснила тадашња српска позиција и њена
даља стабилизација. Но пре тога, пошто нас овом приликом
првенствено интересује круна нјеговог сина Михаила, бележи'
мо шта је Кукуљевић о томе написао:
„Vojislavov sin Mihajlo (1050'1081), koji je godine 1078. tražio i
krunu od pape Grgura VII, ali od ovoga primio samo stieg neod'
visnosti i vladalački plašt, kao i sin mu Konstantin Bodin ili Budin,
oba naslovni kraлјevi Zete i Južne Dalmacije, umjeli su se promen'
ljivom srećom uzdržati na kormilu vrhovne vlasti Duklje, Travunja
i zajedno Srbije. Ali jur za vrieme Bodina ističu se njeki veliki žu'
pani raški ili srpski, koji pomoću sad Bugarske, sad Ugarske, nasto'
javahu odvažnom snagom postići nrodvisnost svoje države i svoga
plemena, prem da su pretežnoj sili bizantiskoj iznovice podlegali.“
(Кукуљевић, 1879, стр. 108)
Уместо да се сам ангажујем на ближем расветљавању пи'
тања око Михаилове круне, искористићу најновију студију
младог српског историчара који ово питање, као по мојој на'
руџбини, ближе осветљава. Пишући о краљу Михаилу, аутор
најпре разлаже државничке радње његовог оца Војислава, па
потом о почецима владавине самог Михаила, који је своју вла'
давину (1850'1851) започео као пријатељ Византије, уз добије'
но високо звање протоспатра, али је касније, помажући побуну
против ње, определио се за ослонац на Запад:
„...У то време и Запад је имао својих великх проблема. На
име, борба за првенство између духовне власти, оличене у та'
дашњем папи Гргуру VII, и световне, коју је представљао рим'
ско'немачки цар Хенрик IV достигла је тада врхунац. Читава
Европа се поделила, а владари европских народа су се разврс'
тали на присталице цара и присталице папе. Како би што ви'
ше њих привукао на своју страну, папа је почео да владарима,

посебно оним у Источној Европи, дели краљевске круне и ти'
туле. Тај чин био је обострано користан, јер је круна послата од
папе значила да је владар који би је ставио на своју главу од тог
тренутка био независтан од било које овоземаљске политичке
власти. Круну су током 1075. и 1076. године од истог папе при'
мили руски, пољски и хрватски владар, а њиховим путем кре'
нуо је и српски кнез Михаило. Негде у току 1077. године и он је
крунисан за краља круном послатом из Рима. Чин крунисања
је по свој прилици обавио папски изасланик који је круну и
донео. Михаило је први пут ословљен краљем у писму које му
је папа Гргур VII упутио 9. јануара 1078. године у коме је озна'
чен као „Михаило, славни краљ Словена“.
Михаилово краљевско крунисање било је без сумње најзна'
чајнији догађај српске историје читавог преднемањићког пе
риода.“ (Коматина П, 2018, стр. 40'41)
Коматина посебно наглашава значај који је то краљевско до'
стојанство, мада је трајало кратко, само у две генерације, има'
ло за уобличавање националне свести код Срба и да је сећање
на њега имало сталан подстицај у борби за независност српске
државе, па и при стварању следеће српске династине, динас'
тије Немањића: „Успомена на то 'велико краљевство од прва'
била је трајна и постојала је и у време првих Немањића, који
су управо у њему проналазили историјско упориште и оправ
дање своје тежње за стицањем краљевске круне и титуле, што
су и постигли 12017. године.“ (Коматина П, 2018, стр. 41)
Пошто је Кукуљевић забележио само добијени државни стег
и краљевску одежду, а не и краљевску круну, добро је што Ко'
матина у својој студији прилаже и копију фреске из цркве св.
Михаила у Стону, древној престоници захумских кнежева, за'
дужбине краља Михаила, на којој се круна јасно разазнаје: „Та
невелика, али складна грађевина, која се уздиже на заравње'

ном врху једног брдашцета изнад мора на самом почетку Сто'
нског залива чува у себи једну праву драгоценост. У њој се на'
лази ктиторски портрет краља Михаила, на ком је он пред'
стављен са круном и плаштом, како у рукама држи модел црк'
ве, а његова највећа вредност је у томе што представља најста'
рији сачувани портрет једног српског владара.“ (Коматина П,
2018) стр. 42)
2. По један истографски и митопоетски траг

два владара из лозе Немањића
Годину дана пре добијања краљевске круне, Стефан Прво'

венчани се код Равна, садашње Ћуприје, на северној граници
своје државе, сусрео са мађарским краљем Андријом II. Прети'
ла је опасност да дође до рата, напада са севера, у којем је са
Мађарима на Србију требала да крене и Немачка. Један детаљ
са тог сусрета биће овде коментарисан. С друге стране, за кра'
ља Милутина се износи једна народна традиција у којој је реч
о наводном његовом ктиторству над црквом св. Јована у Ора'
шју код Варварина.
2.1. О сусрету двојице владара, српског и мађарског, на Мо'
рави код Равног 1216. године, оставио је писане трагове и сам
краљ Стефан. Овде ће бити речи о једном детаљу из његовог
рукописа, око чијег превода се вуку контраверзе до данашњих
дана. Наиме, сусрет је трајао пуних 12 дана, проведених не са'
мо у преговорима, него и у разоноди и весељу. Измењани су
бројни поклни, с тим што су нам познати само мађарски, a не
и српски. Један детаљ о њима је и данас контраверзан, по пре'
воду са нашег српскословенског писма. Ево најпре тог места,
препричаног из Немањине биографије, чији је аутор његов

син, краљ Стефан Немања:
„Краљ Андрија је том приликом богато даривао Стефана.
Поклонио му је царске чаше украшене разним драгим ка'
мењем, предивне позлаћене иконе (подвукао Ђ. П.), владарске
одежде, хаљине од порфире и велике црвене владарске огртаче
богато украшене бисерима и драгим камењем.“ (Коматина И,
2018, стр. 36)
Подвукао сам грешку из неког некадашњег превода (предив
не позлаћене иконе) и њиме ће се позабавити овај одељак мога
прилога. Грешкама у старим преводима наших средњевеков'
них рукописа бавио се лингвиста Никола Радојчић. У једној
својој студији анализирао је преводе до којих је дотле дошао у
вези са напред подвученим местом и најпре констатовао да и
у рукописима и у преводима провлаче се не само минорне не'
го и озбиљне грешке:
„У нашим старим рукописима често су две па и више речи
заједно написане, а још чешће су везе, заменице и предлози
скопчавани с речима које им следују или које су испред њих.
То је, наравно, одлично знао Павле Јосиф Шафарик, те је према
томе тако подешавао своја издања српских рукописа да је ова'
ко састављене речи делио, како би читаоцима олакшао разуме'
вање. Објављујући Живот Стефана Немање од Стефана Прво'
венчаног, он је у глави двадесетој – како је он сам рукопис
разделио – оно о даровима којима је угарски краљ Андрија II
обасуо Стефана Првовенчанога на састанку у Равном овако ис'
писао: ... и кони пречудними, обложени и сатворени златним
браздама...“ (Радојчић, (1954), стр. 28) Ја сам подвучено извадио
из ширег цитата и преписао савременом ћирилицом, пошто
немам стара слова, али се из преписа види суштина, да је и ко
ни написано растављено а не састављено као икони.
Ово значи, наставља Радојчић, да је Шафарик схватио по'

четно 'и' као везу, а 'кони' као шести падеж множине од имени'
це 'коњ', па у наставку свог коментара наводи две старословен'
ске (Новаковић, Куљбакинов) и једну црквенословенску (Жи'
вановић) граматику са истом именицом, што је по годинама
издања претходило преводу и преводилац је могао да се из
њих подучи. У наставку наводи труд неколицине других при'
ређивача, преводилаца и историчара, показујући њихов труд
и прпусте. Најинтересантнији погрешан превод је нашао код
истоичара Панте Срећковића у његовој другој књизи Историје
српскога народа, за који верује да је штампарска грешка, јер је
уместо „коње“ написано „коже“. После ширег цитата, Радојчић
га коментарише овако: „Од коња испале су, како се види, овде
коже, што у списку многобројних штампарских грешака није
исправљено; ова штампарска погрешка је веома опасна због
тога што би и коже могле бити украшене златом; Срећковић,
уосталом, није ни потпун ни тачан, и кад се 'коже' исправе у
'коње'; под његовом руком извори су се врло често кварили.“
(Радојчић, 1954, стр. 29)
Радојчић даље цитира истоичара Константина Јиречека на
немачком, за кога каже да је ствар добро схватио, а затим пре'
лази на најслабији међу погрешним преводима коментариса'
ног места, по његовом мишљењу:
„Зло је почело с преводом Живота Стефана Немање од Сте'
фана Првовенчаног што га је саставио Драгутин Костић 1921 а
штампао 1923. у серији Стара књига наша... Костић се с много
преданости бавио старом српском књижевношћу, али успеха
је при томе имао мање него што би његова марљивост заслу'
живала. Ја сам мишљења да то не долази само од његове скло'
ности веома смелим и јако замршеним хипотезама, већ да је
корен зла у његовом овлашном поступању са старосрпским је'
зиком.“( Радојчић, 1854, стр. 29) Потом цитира спорно место из

Николићевог превода: „И преумножи даре своје мени различ'
не и сваки дан: чаше царске украшене камичцима; многообраз
не иконе пречудне, обложене и утворене златним браздама
што сијају као сунце и удивљују човечји вид (подвукао Ђ. П.);
одејанија премнога, црљенице царске и багренице као цветови
пољски различне, украшене бисером све и камичцима како ца'
ревима подоба“, па то Радојчић овако коментарише: „Превод је
непотпун, нетачан и неразумљив. Да пођемо редом: Ја не знам
да ли ће данашњи читаоци разумети већ реч 'преумножи' и не
сумњам да би је било боље превести с повећавати, како стоји и
код Миклошича. Израз 'на сваки дан' није добро превести 'и
сваки дан', него „свакога дана'. Било би веома добро да је пре'
водилац задржао конструкцију Стефанову, те писао као и он,
како је краљ Андрија II повећавао своје дарове свакога дана ча'
шама царским... Место тога он је изабрао досадан начин на'
брајања. За чаше царске Костић је написао да су 'украшене ка'
мичцима'. Ово је непотпуно и нејасно. Место 'камичцима' тре'
бало је рећи 'драгим кмењем' и то 'многоврсним', што је у пре'
воду сасвим изостављено. ... Он је 'многоврсне' из раније рече'
нице, где се то тиче драгога камења, пренео у (н)ову реченицу
и написао: 'многообразне иконе пречудне обложене и утворе'
не златним браздама'. Заједно у рукопису написано 'икони' је'
сте веза 'и' и инструментал плурала од именице 'коњ'. Костиће
је то оставио заједно написано, начинио је од тога иконе, иако
је икона именица женскога рода, те би се преводилац морао за'
питати, који би то падеж могао бити уз 'пречудними'' поред
''икони'. И даље би се он морао питати, какве би то иконе могле
бити, обложене и утворене златним браздама; реч обложен
можда би понеки данашњи читаоци могли и разумети, али ут'
ворен јамачно нико, ко зна само данашњи српски језик. Ја
мислим да је, поред опште немарности према старосрпском

тексту, главна погрешка Костићева била у томе што није пог'
ледао у речник да види шта значи реч „бразда“. А да је зави'
рио, он би код Миклошича нашао да она значи frenum, а код
Даничића capistrum, дакле узде. И фатална погрешка би била
избегнута – од коња не би биле начињене иконе! Па још неза'
мисливе, обложене и утворене златним браздама! Има, нарав'
но, и код Миклошића и код Даничића и наша данашња реч
„бразда“, али...“ (Радојчић, 1954, стр. 29'30)
Потом цитира два примера аутора који се нису повели за
Костићем, те се трудили да га правилно протумаче и преведу,
али и оне који су наставили његовим путем. Ево два примера
које он цитира: „коњима предивним, обложеним и украшеним
златним опремама“ (Михаило Башић); „предивним коњима,
обложеним и украшеним златним уздама“ (Лазар Мирковић).
Два историчара су пошли Николићевом стазом: „...икони пре'
чудними, обложени и утворени златним браздама...“ (Станоје
Станојевић); „иконе нарочито украшене“ (Владимир Ћоро'
вић).
Радојчић се довде бавио лингвистичком страном отвореног
питања, а на крају своје студије то питање је посматрао очима
историчара. Он жали што краљ Стефан није оставио списак
својих узвратних дарова, а то тумачи тежњом да Стефан жели
да истакне вредност мађарских дарова:
„Стефан Првовенчани се хвали, како су му од стране угарс'
кога краља Андреје II поклоњене драгоцене чаше, украшене
драгим камењем, одмах иза њих ређа опремљене дивне коње,
па онда одела и, напослетку, домаће и стране животиње, све,
јамачно, ретке и необичне. Поклони драгоцених посуда вајка'
дашњи су обичај, те у њима не треба гледати ништа необично,
а камоли за Маџаре карактеристично. Друкчије је с коњима. У
Маџарима је тада још моћно врила номадска крв, и они су у

коњима гледали и дневну потребу, и велико богатство, и ју'
начки понос. Њихова номадска традиција здружила се тада с
рано феудалним погледима на важност коњичког ратовања, те
се је тада још појачала. Ја сам утврдио на основу Теодосијевих
погледа на друштво и државу, колико су Срби његова доба
умели ценити важност коња. Зато је Андрија II својим покло'
нима богато опремљених коња много угодио Стефану Прво
венчаном.“ (Радојчић, 1954, стр. 32)
Потом упоређује поклоне које је носила једна делегација
Матије Корвина француском краљу Карлу VIII из детаљног
описа Антонија Бонфинија, који се нису битно разликовали од
поклона српском краљу, с тим што је њихово богатство одра'
жавало време, а међу њима су у оба случаја коњи имали доми'
нантно место. Из тога закључује:
„У обадва случаја види се сасвим јасно, колико су Маџари
веровали да поклонима коња могу истаћи своју предност пред
осталим народима. Да се је то знало – могло се и трбало се зна'
ти – не би се уопште могла ни појавити несрећна мисао да се
од коња у поклонима Андрије II Стефану Првовенчаном начи'
не иконе, па још незамисливе, с неким златним браздама, све
место коња са златом украшеним уздама. У овоме случају
сличност маџарских поклона, које векови растављају, онемо'
гућили би једну заблуду, а фаталну и понижавајућу. (Радој'
чић, 1954, стр. 32'33)
Ја овде могу само да нагласим, нити сам једини, нити нај'
позванији за то, да се мора стално завиривати у текстове своје
струке, али повремено и у текстове сродних струка, зависно од
значаја за третирана питања. Смањили би се примери слични
оном са иконама с почетка овог одељка.
2.2. Краљ Милутин – ктитор цркве у Орашју

код Варварина?
У потрази за неком везивном тачком између Немањића и

мог завичаја по рођењу (Темнић), сетио сам се једног народ'
ног предања овога краја да је храм св. Јована Крститељ у Ора'
шју подигао краљ Милутин после помирења са братом Драгу'
тином, а међусобно су ратовали десетак година. Да тај детаљ
укључим у овај свој прилог, подстицај сам нашао, као и код
претходног питања, у првим реченицама једне од књижица из
„Недељникове“ серије:
„Краљ Стефан Урош II, познатији по свом народном, крште'
ном имену Милутин, у средњевековној традицији остао је упа'
мћен под именом свети краљ. Темељ ове слике се можда нај'
боље огледа у импозантном броју од 40 задужбина, цркава и
манастира, које му приписује народна традиција (подвукао
Ђ.П.) Иако је овај број свакако претеран, он сведочи о историјс'
ком памћењу о светоме краљу и обиму и богатству његове ре
алне ктиторске делатности. Стефан Урош (II), како је Милутин
себе искључиво називао у званичним документима, подигао је
велики број цркава у својој земљи, дарујући и обнављајући и
светилишта у Цариграду, Солуну, Јерусалиму, на Светој Гори,
али и католичке цркве у јадранском приморју и у Италији, за'
једно са мајком, краљицом Јеленом, великом задужбинарком
Јадрана. Осим несумњиво важне верске компоненте, коју не
треба доводити у питање, Милутинове задужбине носе и сна'
жну политичку и династичку поруку, као и цркве које су диза'
ли његови претходници, почевши од Стефана Немање. Он је у
пуној мери схватио значај ктиторске делатности и блиске са'
радње са црквеном хијерархијом за одржавање и легитимиза'
цију сопствене власти, али и обезбеђивања наслеђа потомци'

ма.“ (Репајић, 2018, стр. 5'6)
Конкретизацију сам нашао у још увек актуелној моногра'
фији општине Варварин Топлице Симића, чији сам рецензент
био пре скоро четврт века. Међу отвореним питањима, о који'
ма смо се расправљали и усаглашавали, била је и ова његова
белешка о селу Орашју:
„Село је врло старо а цркву св. Јована Крститеља, некада ма'
настир, подигао је 1321. године краљ Милутин, у славу поми'
реља са братом Драгутином, после њиховог међусобног рато'
вања... Старо село било је манастирски прњавор и налазило се
на месту које се и данас тако зове. Када су Турци 1813. поруши'
ли манастир, то село је расељено...“ (Симић, 1995, стр. 213'214)
Моја сугетија је била да мало релативизује изнето, пошто је
вероватно у питању само предање, а не права историјска
чињеница, утолико пре што је поменута година уствари годи'
на смрти краља Милутина. Но, без обзира на то, добро је што
се у тој традицији налазе битне ствари; богата ктиторска – за'
дужбинарска краљева активност, дугогодишњи сукоб са бра'
том, па и да је овај крај био њихов гранични државни провизо'
ријум.
3. Два детаља из живота Обреновића, оца и сина,

из мемоарских записа савременика
Делегација Темнићана је била у аудијенцији код краља Ми'

лана одмах после угушења Тимочке буне. У делегацији је био
и њихов дугогодиш народни посланик Милија Миловановић,
трговац из Бачине. О својим сећањима, па и о овој посети, ди'
ктирао је своја сећања у дубокој старости сеоском учитељу

Алекси Васиљеевићу пред саме Балканске ратове.С друге стра'

не Велике Мораве, у мемоарским записима Боже Маршићани'
на, окружног начелника, нашао сам интересантну забелешку о
томе како су Ћупричани примили вест о веридби краља Алек
сандра са г'ђом Драгом Машин.
Необичност забележених догађаја заслужују да се нађу у
овом скромном прилогу о српским народним краљевским ди'
настијама.
3.1. Краљ Милан и опозициони посланик

Милија Миловановић
Једном сам већ користио тај одељак из Аутобиографије Ми'

лије Миловановића. Међутим, прича је и овде дошла за'
хваљујући чињеници, да су се тада среле две интереснтне лич'
ности, краљ и његов опозициони посланик и обогаћује разно'
врсност новог прилога. Милија је био посланик и сенатор у
време владавине и Милана и његовог сина Александра, а би'
ран је као припадник тада опозиционе Радикалне странке. Он,
истина, негира да је имао било ккве везе са Тимочком буном,
али је током суђења учесницима помињан као подстрекач, те
је ухапшен, суђен и осуђен по тој ствари. Он се, дакле, код
краља нашао по угушењу буне, а пре хапшења и суђења, што
значи крајем 1883.
Поздравио је Краља у име делегације и на крају рекао: „Бла'
годаримо Ти Господару, што си употребио своју владарску
моћ, те је данас проливање невине братске крви престало и ред
у земљи повраћен.“ На то је Краљ плануо, лупнуо чизмом у па'
тос и подвикнуо: „Јест', г. Миловановићу, знам да Вам је жао и
да оплакујете смрт бунтовника!“ Миловановић му је реплици'
рао: „Господару! Ако хоћеш да ме чујеш, ја ћу да кажем, да оно

нису бунтовници, јер је на њиним заставама писало: „Живео

Краљ, а доле с омрзнутим министарством!“ Народ онога краја
где се буна појавила скупо је платио својим главама и имањем
стечену слободу, и зато не да никоме да му ту слободу тлачи.
Ти знаш, Господару, да је народ онога краја први ступио у рат
с Турцима а последњи бојну муницију напустио и вратио се
на згаришта својих домова, које су му Турци попалили. Кад је
тај народ тражио помоћи од Народне Скупштине, она му је
није имала откуда дати, и ја сам био један од тих несрећних
посланика, који су гласали да им се не да тражена помоћ, не
зато што нисмо имали срца према њиховим боловима, већ за'
то што није имало откуда да им се да. И сад, кад је тај народ
видео, да му с дана на дан бива све горе од појединих пред'
ставника своје, српске власти, могао је да искаже незадовољс'
тво тиме, што је отказао послушност кад му је затражено да се
одвоји од својега оружја, којим је себи слободу извојевао. На'
род онога краја видео је неправду и у томе, што није имао по'
моћи за погореле у Српско'турском рату, а имало је откуда
платити један нов ред војске – сејмени звани, који ономе на'
роду чине гора зла од самих Турака. Треба се пренети у поло'
жај онога народа, па разумети: зашто се тај народ побунио.
Дужност је владалачка била да види, шта они људи хоће и да
омрзнуте министре збаци и жељу свога народа задовољи“ На
то је Краљ рекао: „Ти си, Миловановићу, антидинастичар?!“ а
Миловановић одговорио: „Огрешио бих се кад бих казао, да
сам по својем политичком убеђењу неки династичар; ' ја бих
највише волео, кад би наша Србија могла бити република, али
је то у данашње време немогуће, јер нас окружују монархис'
тичке државе, које би нас у таквом облику попиле као кап воде.
Стога морамо трпети монархистички облик државни, али с
правом тражимо, да владар влада уставно и да не попушта

мањини, да већини тлачи њена грађанска права.“ (Миловано'

вић, 2009, стр. 17'18)
Мада је ова аутобиографска белешка сачињена три деценије
након догађаја, након промене не само владара, него и динас'
тије, што значи да се мора о томе водити рачуна, ипак је смат'
рам за ову прилику користљивом, те сам је убацио у овај скро'
мни прилог скупу који ће се бавити српским краљевским ди'
настијама.
3.2. Ћуприја на вест о веридби краља Александра

с г'ђом Драгом Машин
У овом одељку ослонићу се на мемоаре Боже К. Маршића'

нина, који је у време краљеве веридбе, на самом крају 19. века,
био окружни начелник у Ћуприји. Непосредно пре тог дога'
ђаја, Краљеве веридбе, причало се да је председник српске Вла'
де др Владан ђорђевић отпутовао у иностранство, да би угово'
рио Краљеву веридбу са неком немачком принцезом. Међу'
тим, као бомба дошла је вест из „Српских новина“ од 8. јула
1900. о Краљевој веридби, стигла у Ћуприју сутрадан, 9. јула:
„Ова вест пала је, што но реч, као гром из ведра неба! Није
било човека кога није у највећој мери изненадила. Разуме се, у
вароши је било људи који су Краљеву Вереницу познавали, и
онда је од њих цела варош убрзо знала: и да је она удовица, ма'
кар да у прокламацији то није било споменуто, и да је по годи'
нама од Краља старија, па чак и да је нероткиња, јер са првим
мужем није имала порода. Сваки се чудио, а и било је за чу'
ђење, што да један млад и леп човек, а притом Краљ, узима за
жену удовицу, шта више удовицу од себе старију, па чак и не'
роткињу!...“ (Маршићанин, 1907, стр. 8'9)

Скоро истовремено, ко зна каквим каналима, у варош је

стигла још једна шокантна вест, у непосредној вези са првом:
„... да је Краљ Милан противан овакој женидби својега сина и
да ће се, услед тога, вратити из иностранства, не би ли исту
женидбу покварио или спречио.
Тим поводом у грађанству беше овладала забринутост. Пра'
вљене су сваковрсне комбинације шта све може произаћи из
овога сукоба између Краља и његова оца. И могу тврдити да
тада није нико ово Краљево предузеће одобравао. Свак је нала'
зио да је то производ младићске му бујности и непромишље
ности. А како је та непромишљеност стављала у изглед сукоб,
између краља и његових присталица с једне стране и Краља
Милана и његових пријатеља с друге стране, сукоб чије се ди'
мензије нису дале унапред ни предвидети ни определити; и,
како би исти у сваком случакју, морао бити и по династију и
по земљу штетан а вероватно и фаталан, ' сви су због те мла'
дићске непромишљености осуђивали Краља Александра“.
(Маршићанин, 1907, 9'10)
Описујући први дан по пристиглим необичним и узбуђу'
јућим вестима, Маршићанин бележи: код многих неверицу
(„глупа шала каквога угурсуза“ или „интрига уперена против
Краља“); они који су поверовали у истинитост, изражавали су
чуђење и забринутост („шта ово би“, „све је пошло у сунов'
рат“). Забринуло га је што не може да успостави везу са Ми'
нистарством, јер телеграф је одбијао укључење са Београдом.
Само путници са ретких возова давали су контраверзне ин'
формације, које он овако сажима: „да је у Београду највећи
лом, да је, поводом Краљеве веридбе, Влада не само поднела
оставку, него су сви Министри просто напустили дужности и
земљу оставили без икакве владе, и да се сад тамо не зна ни ко
пије ни ко плаћа!“ (Маршићанин, 1907, стр. 10'11)

Закључак за први дан, 9. јул 1906. године, по старом календа'

ру, био је више него суморан, обеспокојавајући: „Ово саопш'
тење потврђивало је већ пронесену вест о предстојећим не'
редима, која је била свуда унела неспокојство и страх. Већ сама
та околност што је земља била остављена без икакве управе,
довољна је била да забрине свакога. У таквом стању нереди не
само да су могући него су, шта више, на помолу...“ (Маршића'
нин, 1907, стр. 11'12)
Сутрадан у подне, када пролази путнички воз поред Ћупри'
је, опет је био на Станици, где је од једног београдског позна'
ника сазнао „како се у Београду свакога тренутка очекује пов
ратак Краља Милана, који ће се ставити на чело војске проти
ву Краља Александра!“ и са Станице се вратио још забрину'
тији:
„Дакле, као што се види, сви су изгледи били да су крупни
нереди на помолу и да ће сирота отаџбина Србинова за који
дан постати поприште жалосних и језивих догађаја. Но како у
мојој власти није стајало да то спречим, ' остајало ми је да учи'
ним оно што ми је била дужност, и што могу учинити, а то, да
грађане колико могу успокојим, докле се не би догодило и чу'
ло што поузданије.
Враћајући се са железничке станице размишљао сам, на
који ћу начин сузбијати гласове које сам мало час чуо, а који
ће, без сумње, продрети и у варош. Нисам могао ништа друго
чинити већ уверавати људе, како су сви ти гласови, према
службеним вестима које, тобож, ја имам, неистинити.“ (Мар'
шићанин, 1907, стр. 12'13)
После ручка, опет је био у вароши, како би био у току са зби'
вањима и реаговањима, те отклонио од себе могућа непријат'
на изненађења. Чаршија га је више него пријатно изненадила,
имала је, како сам каже, сасвим другачију физиономију:

„Јуче и јутрос кога год сам срео и видео, био је брижан и не'
весео, а данас ми сва лица изгледају весела и насмејана, и не
само да ми изгледају таква него уистини и јесу таква, Јуче и
јутрос куд год сам погледао виђао сам мале гомилице грађана
који су забринути измеђ себе поверљиво ћућорили, а сад , на'
против, сретам велике групе људи који не шапућу већ јасно го'
воре и готово вичу, да би могао свако чути, како су усљед
Краљеве веридбе весели и задовољни.“ (Маршићанин, 1907,
стр. 13)
Бележи позитивна реаговања и позитивну атмосферу на
сваком кораку, не примећујући било какве контра гласове,
супротстављања или негирања, почињу честитке њему упуће'
не. Грађани износе и постављају на зграде српске тробојнице.
Музика и песма чују се из кафана. На пијаци се спрема коло,
музика за игранку је пристигла. Не схвата о чему се ради, док
од неког чикице није сазнао, да су радикали из централе доби'
ли обавештење да је Краљу Милану ззаувек абрањено да се
враћа у земљу, што они, пошто га не воле, весељем одобравају.
С друге стране, радост либерала долази од чињенице, да је
отац Краљеве веренице либерал, па је то и њих укључило у на'
родно весеље. Отуда самоуверено закључује:
„Од овога тренутка веридба Краља Александра била је у на'
роду примљена врло добро. Људи су се, готово, надметали, да
покажу ко се од њих више радује томе. Више није било никога
који се и даље плашио повратка Краљ Милановог и могућих
нереда. Шта више, изгледало ми је, као да је у том погледу на'
ступила нека решеност шта би се радило, и нека нада, да би тај
рад морао имати успеха.... Хтео сам овим да документирам ка'
ко је веридба Краља Александра са Госпођом Драгом, после
првих тренутака изненађења, које је било опште, била у наро'
ду примљена добро. Тако је, бар, било у ономе крају у коме сам

се ја налазио. Из којих разлога, ' то је споредно. Овој веридби

не само да у народу скоро нико није био противан, већ су јој се
и обрадовали. А да такво расположење није било само у ономе
крају у коме сам ја био, већ у целој земљи, доказале су, после
неколико дана, оне силне депутације народне, које су из свију
крајева земље долазиле у Београд да Краљу и Његовој Верени'
ци честитају овај чин.“ (Маршићанин, 1907, стр.16'17)
Овакво весело расположење је трајало три дана, 10, 11. и 12.
јула, а тога дана увече стигао је званични телеграм са обаве'
штењем да је формирана нова влада, на чијем је челу био
Алекса Јовановић, а Маршићанин је наредне вечери отпутовао
за Београд, по позиву свог новог Министра, који му је уручио
Краљев Указ о постављењу за Управника Београда. Ћупричани
су тако добили додатни разлог за наставак весеље, не због од'
ласка старешине округа, него зато што је нови председник
Владе пореклом одавде. А да ли су се радовали, то нисам успео
да сазнам. Истина, Јовановићева Влада је касније, срео сам то
на више места у литератури, називана поспрдно „свадбено
Министарство“, пошто је формирана на једвите јаде, многи
стари и искусни политичари одбијали су да у њу уђу. Међу
онима који су одбили понуду, био је и Војислав Маринковић,
пореклом из Параћина. Он им је понудио свога најстаријега
сина, новинара Павла Маринковића, званог у шали Паја Бун'
да, који је у Јовановићеву владу ушао као министар просвете и
црквених дела. Посао за који је била формирана, обавила је, а
шта се касније дешавало, познато је.

4. Два Александра Карађорђевића, деда (српски кнез)

и унук (југословенски краљ)
Радио сам, пре десетак година, на једној књизи о здравству,

као уредник, и понудио сам dr sci. Богомиру Митићу, ћупри'
ском лекару, који је докторирао на историји здравства у Помо'
рављу, да јој буде рецензент, што је он и прихватио. Тада сам
неколико пута код њега код куће долазио, не случајно. Чекао
сам погодну прилику, да макар нешто видим од његове богате
збирке музејских предмета и старих књига и часописа. Нешто
сам заиста и видео, али за размену није хтео ни да чује. Дозво'
лио ми је да копирам неколико публикација, поједине страни'
це или у целини. Тако сам, мислећи на рачанске сусрте, копи'
рао и неколико страница из „Подунавке“, књижевног додатка
званичним „Србским новинама“, с песмама посвећеним ста'
ром крсном имену Карађорђевића, св. Клименту, 1845. године.
С друге стране, опет као уредник, радио сам на књизи „Истина
о моме животу“, темнићског учитеља, који се после рата није
вратио у земљу и живео у САД, где сам запазио један интере'
сантан запис о томе како су Темнићани краља Александра
препознали са новчића. Њихов потомак, унуков унук и име'
њак. Престолонаследник Александар, чека у Белом двору, пос'
ле демократских промена у Србији, да се на миран начин вра'
ти на српски престо, но та прича не уклапа се у концепт скупа
и овог прилога.
4.1. Кнез Александар слави Св. Климента у Тополи 1845.
По хиљдугодишњој традицији од кад се за крстно име зна

(1018.), Срби се препознају по овој народној традици. Кара'

ђорђевићи су славили своје крстно име, св. Климента, све док,

после преране смрти своје супруге Зорке, кнежевић, Петар Ка'
рађорђевић, потоњи српски краљ није славу заменио св. Анд'
ријом Првозваним, по одобрењу митрополита српскога Миха'
ила. „Од свих слава Карађорђевића, остала је забележена она
из 1808. године. Припремајући уставну реформу устаничке
државе, Карађорђе је позвао у Тополу најистакнутије устанич'
ке прваке и Родофиникина, који није дошао, али је вожду пос'
лао рибу. Пило се и јело као никада до тада док се припремао
нацрт уставног акта током славских разговора и договора. Ус'
тавни закон био је одличан кад се зна у каквом стању и распо'
ложењу је припремљен.“ (Љушић, (2001), стр. 137'138) Не знам
да ли је наш славни историчар знао да је двема песмама забе'
лежена слава српског кнеза Александра Карађорђевића, зна'
чајна по томе што је у Карађорђевој Тополи прослављена пос'
ле 33 године, а посвећене су јој две песме, једна као честитка, а
друга као опис догођеног, у народном епском десетерцу, али
се мени, нарочито ова друга, јако допала по узбудљивој причи
коју у себи садржи.
4.1.1. Славска честитка из „Подунавке“ (47)
„Подунавка“ је била књижевни додатак уз званичне „Србске

новине“, чији је уредник био Милош Поповић, придошлица
из Новог Сада. Песма је са доста дугим насловом, објављена је
у броју 47 „Подунавке“, на првој и другој страници, превуков'
ском ћирилицом, пошто је вуковица одобрена за употребу у
Кнежевини Србији тек 1868 године. Вуковици је сада двостру'
ки јубилеј (1818'1868'2018). Млади песник Ђорђе Рајковић, ко'
ји 1845. има само 21 годину, највероватније био је познат уред'
нику, пошто су земљаци. Песма припада тзв. удворичкој пое'

зији, али садржи поруку патриотске омладине из Војводине,

која је дуго још била под аустроугарском влашћу. Спевана је
у шест децима (строфе од по десет стихова), по класичној вер'
сификацији, у осмерцу. Пошто ми копија није најчистија, уз
то и једва се сналазим у старој ћирилици, ја ћу је приказати по
строфама, извлачећи из њих по који означујући стих, значајан
за основну тему, честитку Књазу за предстојеће крсно име, по'
што је објављена два дана пре славе, 23. новембра 1845. а св.
Климент је 25. новембра, односно 8. децембра по новом кален'
дару.
Ево најпре наслова: Крстно име Његове Свјетлости преми
лостивога Господара Александра Карађорђевића Књаза Срб
скога. Следи напомена уз наслов: 25. Новембра 1845. год. духом
васцијеле Србадије светковано.
Прва строфа је уводна и на њеном челу су четири одгова'
рајућа стиха, који указују на то да се припрема велико славље:
Данас љепше сунце сија,/ Драже тече месец млад; /Данас одјећ'
најсветлија/ Обгрлила Бели Град.
Друга строфа указује на потребу да прослава предстојећег
крсног имена српског Књаза треба да буде и патриотски чин,
јер се призивају Душан и потоњи Краљевићи и Обилићи, а као
место духовног симболичног окупљања именује се београдски
Врачар, чија је историјска конотација позната, што стоји на
њеном почетку: Колико је Врачар поље/ Стеците се духом им,/
Стеците се добре воље/ Немањића синови.
У трећој строфи се то славље повезује са српским Књазом, с
чијег другог дела узимам шест стихова: Стеците се на Врача
ру,/ Хвалећ' Бога по свом дару:/ Србија је срећна ај!/ Појте Кња
за, снагу, сладост,/ Појте, појте вашу радост; / Свак на игру
поитај!

Четврта строфа указује на династичке и уставне промене,

јер говори и о кумству, али и о књизи која је устав, што је јасна
алузија на уставобранитеље који су Кнеза довели на власт, што
је јасно наглашено у њеном последњем стиху: Књига она – у с
т а в јесте!“
У петој строфи се помиње свети Климент, који треба да се
прослави као Књажева слава, што се види већ из њена прва че'
тири стиха: Климентије, свето име,/ Весела ти сњежна влас!/
Љубиш Књаза, бдиш над њиме –/ Теб' следује срчан Књаз!
Последњу дециму (строфу) дајем у целини, пошто она као
завршница, садржи и најснажнију патриотску поруку:и конк'
ретну славску честитку: Каква мира и спокоје / Сад ужива срп
ски дом, /Там најлепше песме поје/ То затруби свету свом'!/
Склопив' руке диже главу/ Србадија к небу плаву:/ Он отвара
пут нам прав!/ А л е к с а н д р е срећан био,/ За дуго нам још
светлио,/ К р с т н о И м е чек'о здрав!!! (Рајковић, (1845), стр.
1'2)
4.1.2. Песма о слави Карађорђевића у Тополи 1845
Карађорђе и његови потомци своју крсну славу нису од

1812. године славили у Тополи, 33 године, те је кнез Алексан'
дар одлучио да је 1845. године прослави у свом завичају, у ус'
таничкој Тополи. Наравно, по песми коју смо нашли у часопи'
су „Подунавка“ (50) од 14. децембра 1845, што значи, да се од'
носи на прославу из године, у којој је добио честитку у стиху,
која је напред представљена.
Аутор песме није потписан, те не треба искључити ни уред'
ника Милоша Поповића. Спевана је на народну, односно у еп'
ском десетерцу, а садржи 126 стихова. Представићу је, пошто
су овакве песме без строфа, у једном комаду, по целинамо, али

ћу оставити све стихове, јер би скраћивањем била поремећена

нит казивања. И она је штампана превуковском ћирилицом,
такође на првој и другој страни часописа.
Наслов песме је сличан напред приказаној: Песма на крстно
име Његове Светлости премилостивога Господара Александра
Карађорђевића Књаза Србскога. Објашњење уз наслов: У Топо
ли 25. Новембра 1845. спевана. Наравно, ја не верујем да је пе'
сма тада, за време славе, спевана, али је несумњиво тада наста'
ла, бар као идеја.
Прва целина (1'13) је уводна, читаоцу (а и гусларском слу'
шаоцу) предочава шта се десило, односно, шта ће бити у пе'
сми опевано: Мили Боже, на свему ти хвала!/ Преко триест
ево три године/ Од кад светац Свети Климентије/ У Тополи
славе невиђео,/ У Тополи гњезду соколову,/ Постојбини Змаја К
а р а ђ о р ђ а ./ Триест браћо! И три годин' дана/ Од како је сла
ве нестануло,/ Славе старе Србске самосталне,/ Кад су Срби
много пили вино,/ А у здравље свога Господара,/ И у здравље
имена Србскога. Последњи стих је очигледна асоцијација на
ону напред поменуту славу из 1808. године, али и на тадашње
славе у Шумадији уопште.
Друга целина (14'35) је посвећена молби св. Климента да му
у тополску цркву доведе славара из лозе Карађорђевића: Сузе
рони свети Климентије,/ Сузе рони на светом олтару/ У Топо
ли обновљеној цркви,/ Сузе рони и Бога призива:/ „Даруј мени
саздатељ силими!!!/ Даруј мени моју славу стару,/ А на хвалу
имена твоега,/ Даруј мени од колена дична/ Од колена Ка
рађорђа храбра,/ Кој да слави твога угодника,/ Мен' да слави,
тебе да прослави. К а р а ђ о р ђ е мудра беше глава/ И угодна
твојој вољи светој;/ Он обнови порушене храме,/ И прослави ве
ру православну,/ И одчупа Србе од сужањства,/ И подави теш
ке зулумћаре./ Од порода његовога дична/ Даруј мени једног пок

лоника,/ Кој ће твоје обновити храме,/ Прославити веру пра

вославну,/ Србадију узвисити дично.“
У наредној целини песме (36'41), песник (певач) казује да је
Бог услишио молбу св. Климента и довео Александра Кара'
ђорђевића за кнеза Србије: Смилова се саздатељ силими, /
Смилова се на молитву светца,/ Дарива му поклоника дична/ А
л е к с а н д р а К а р а ђ о р ђ е в' Сина,/ Узвиси Га Србима за
Књаза,/ Не би л' светцу жељу испунио.
Александар је три године у Београду славио породичну сла'
ву, а четврте је одлучио да је прослави у завичају, о чему гово'
ре наредни стихови (42'56): Славу слави Књаже А л е к с а н д ре,
/ Славу слави за три годин' дана/ У дичноме граду Биограду,/ Не
сећа се своје постојбине,/ Постојбине, старе задужбине, / За
дужбине својега бабајка,/ Уздигнуте у Тополи граду./ Кад четв
рта слава настанула,/ Паде на ум А л е к с а н д р у Књазу/ Да
му ваља постојбини поћи,/ Постојбини месту рођеноме,/ Крс
тно име онђе прославити./ Он се диже на ноге лагане,/ Па уседе
дору од мејдана,/ Оде право ка Тополи граду.
На славу му долазе бројни гости и песник их у наредним
стиховима (57'65) набраја, прави својеврстан каталог гостију:
Славу слави А л е к с а н д р е Књаже,/ У Тополи постојбини ста
рој./ Долазе му Србски поглавари,/ Све по избор старешине дич
не,/ И Господа стариа и млада,/ Калуђери и редом попови,/ И за
њима одбрани кметови,/ Седи старци и стари већници,/ Све
војници П е т р о в и ћ а Ђ о р ђ а.
Негде око пола песме, наступа главни јунак приче, што ће се
видети из наредних стихова (66'74), без обзира што је на први
поглед сам Кнез у првом плану: Ал' ето ти на коњу јунака,/ А
јунака Симе Глигорова/ Из дичнога Маслошева стара,/ Он се
клања Светлом Господару,/ Он се клања и љуби му скуте,/ И

честита крстно име свето,/ Па му носи три бурета вина,/ Па

му даје све погаче бјеле,/ Триест и три редом набројане.
Седма целина (75'96) разјашњава насталу ситуацију, пошто
је то било изненађење и за самог слављеника, а не само за гос'
те. Треба имати у виду да је Сима из Маслошева, села одакле је
кнежева мајка, односно одакле му је ујчевина: Пита њега Кња
же А л е к с а н д р е:/ „На што Симо! На што Србе драги,/ На
шта ће ми погаче толике?/ У мене је доста ђаконија,/ Ђако
нија и црвена вина,/ Имам чиме госте дочекати/ И славити
крстно име моје.“/ Ал' беседи добар јунак Сима:/ Господару моје
јарко сунце!/ Кад владаше твој мили бабајко,/ Сваке сам му сла
ве долазио,/ И на славу погачу носио,/ Триест и три сад има го
дина,/ Од кад нисам славе увидио,/ Нити бјеле погаче донео,/ Па
сада ти 'оћу да накнадим/ За све славе што сам наштетио,/
Да не будем за прошасто дужник.“/ То је мило Господару било,/
Па он лепо благодари Сими/ На његовом дару искреноме,/ На бе
седи и спомену старом.
Пошто су се гости окупили, одлазе у цркву на молитву, а за'
тим се враћају за софру и напијају здравице, што се описује у
наставку песме (97'116): Кад се гости лепо сакупише,/ Дигоше
се, одоше у цркву,/ И падоше Богу на молитву,/ И крстноме
светцу Климентију./ Кад се тако Богу помолише/ И од Бога да
ре испросише,/ Тад седоше за софру обилну/ И стадоше мрко
пити вино,/ И здравице редом напијати./ Прву пију у славу Све
томе,/ Другу пије А л е к с а н д р е Књаже, / Другу пије гостима
за здравље,/ Ал' гостима у име народа./ Трећу пију гости са
купљени,/ Трећу пију Светлом домаћину,/ За његово поносито
здравље,/ А певају седокоси старци,/ Стари старци бабови вој
ници:/ „У чије се здравље вино пије,/ Све му здраво и весело би
ло.“

Завршница песме у десет стихова (117'126) описује свечану

атмосверу, испуњење прве свечеве жеље, а затим се исказује
жеља упућена славару, уз благослов: Лупа звона славу узвиша
ва,/ А грување великих прангија/ На далеко славу разносује./ Ми
ли Боже поживи нам Књаза,/ Светлог Књаза нашег Александ
ра,/ Наследника Петровића Ђорђа,/ Свој Србији крила и окри
ље./ Амин Боже од сад и до века. / Прва жеља испуни се свецу,/
Јошт и другу испуни му Боже!
Приказ песме није случајно сачињен од девет прегледних
целина, јер је намера била да се обезбеди трећа деветка уз ми'
топоетске две из године када је крсно име прослављено и пе'
сма о томе написана и објављена (1845).
4.2. Темнићани препознали краља Александра

Карађорђевића са новчића
Бранко Б. Ђекић, учитељ рођен у Бачини, био је извесно

време учитељ у Залоговцу, сиромашном темнићком планинс'
ком селу на путу Крушевац ' Крагујевац. Догађај који сам ода'
брао да њиме завршим свој прилог о српским краљевима, с
митопоетским асоцијативима из горњег Великоморавља, са
историографском позадином, наравно, одиграо се маја 1934.
године, пет месеци пре атентата у Марсеју, када је краљ Алек'
сандар Карађорђевић убијен. Та трагична година само је збир'
на асоцијација на горку судбинску повезаност владара и наро'
да.
Школа је у центру села, плот је раздваја од општинске суд'
нице, а пут од задружне зграде. Уча седи испод липе, пошто
деца четвртком не иду у школу после подне и чита тек при'
стигли роман у наставцима „Драга Машин“, када га је пренуо
један необичан случај:

„Никада нисам видео краља. Занео сам се у читање. Око 3 са'

та по подне, од почетка села, поче нешто необично да дудњи,
као да иде локомотива. Питах се, шта ли је то? Прекидох чи'
тање, да видим каква ће ала да изиђе иза ћошка?! Изиђе вели'
ки отворени аутомобил црне боје. Напред седе два ђенерала.
Аутомобил може да прође кроз село једном годишње или ни
како. Иде полако. Ђенерал с десне стране вози. Када ауто дође
према мени, загледам боље, учини ми се да је краљ. Извадих
динар из џепа, погледах лик, тачно, био је краљ Александар. И
Он је погледао у мене истовремено, када сам ја погледао у њих.
Мило ми беше. Продужих да читам. Скоро и заборавих на цео
догађај.“ (Ђекић, (2004), стр.187)
Прича се наставља предвече, када се уча придружио групи
мештана испред задруге. Те вечери је главну реч имао Добри'
воје, сиромашни сељак, отац петорице синова. Он се похвалио:
враћао се из Крушевца, са пијаце, где је продао нешто дрва;
код извора испод Погледа зауставила су га два ђенерала. Један
је са њим разговарао, испитивао га је о имовном стању, о ста/
њу на селу. Одговарао је искрено, жалио се на порез и друге да'
ције. Пошто је видео његове мршаве вочиће, тај ђенерал му је
понудио 5000 динара, да купи себи боље. Добривоје је у почет'
ку одбијао да прими толике паре, али је ђенерал инсистирао.
На крају је новац, ипак, узео:
„...Сви се зачудише, ко је то био, и како је изгледао тај што
даде Добривоју толике паре?! Сви саслушасмо целу причу. Ви'
дех, да присутни не могу да погоде с киме је Добривоје разго'
варао, ко може да буде тај што даде Добривоју толике паре?!
Маших се руком, извадих динар из џепа. Показах му ли кра'
љев: 'Јеси ли с овим човеком разговарао?' –'Јесам, Господине.
Па ја сам разговарао са нашим краљем.' Тако је горко заплакао,
да је изазвао сажаљење код присутних. Много је жалио за све

оно што је рекао своме краљу: 'Па зар ја? Шта ми је то требало?
То не могу себи никада да опростим.' На послетку, када се Доб'
ривоје мало смирио, проговорих да прекинем мучну ситуа'
цију: 'Добривоје, ти ни изблиза не можеш да помислиш коли'
ку си услугу учинио нашем краљу. 'Каква је то услуга, Госпо'
дине, да кажем нашем краљу што сам казао?!!' Рекох му искре'
но: 'Шта мислиш, зашто наш краљ, овако често путује кроз на'
шу земљу и разговара с народом, као што си ти? Његова је же'
ља да сазна право стање у земљи, као и расположење његовог
народа. Буди срећан, да си тако урадио.“ (Ђекић. (2004), стр.
189)
Уместо закључака
Духовно везивно ткиво овог прилога јесте народно памћење

о српским владарима из све четири краљевске династије, како
је позивом за скуп у Рачи најављено. Првенство је дато оним
митопоетским причама, иза којих је историјска позадина, а
асоцијације су узете из горњег тока Велике Мораве, завичајног
истраживачког простора самог аутора. Библијска седмица је
митопоетска основа за седам кратких прича о седам владара,
од којих само један није краљ. О њему су искоришћене две пе'
сме из 1845. године, са две подстицајне деветке садржане у се'
би, да аутор није одолео жељи да им придружи још једну, ону
у приказу песме о слави, којој је, као и српској краљевини, хи'
љадугодишњица помена. Организатор је Центар за митолош'
ке студије, зар не?!

Седам владара из српских краљевских династија у

седам митопоетских слика са завичајним
асоцијативима
Резиме
Хиљадугодишњица прве српске краљевине (100072000), повезана

конкретније са осам векова од крунисања Стефана Првовенчаног
(121772017), у овом прилогу је представљена по асоцијативима из
штампаних публикација, пошто је ове године и двоструки јубилеј
победе вуковице (18187186872018), реформисане српске ћирилице на
српском и србијанском нивоу. Хиљадугодишњица је и српској слави
(крсном имену), по основу првог помена (101872018), па је један
прилог посвећен старој слави српског кнеза 1845. године, чиме је
одступљено од жеље да у раду буду само крунисане главе. По један
кратак прилог је дат о краљевима: Михаилу Војислављевићу, Стефа7
ну и Милутину Немањићима, Милану и Александру Обреновићи7
ма, Александру Карађорђевићу и његовом деди, кнезу Александру.
Асоцијативне везе су нађене у Ћуприји и Темнићу, с обе стране
горњег тока Велике Мораве, завичајног истраживачког простора ау7
тора прилога.
Seven rulers from Serbian royal dynasties in seven

mythopoetic images with regional associators
A thousandth anniversary of the first Serbian kingdom (100072000),

connected more specifically to the eight centuries of the coronation of
Stefan the First7Crowned (121772017), is presented in this contribution ac7
cording to associators from printed editions, due to the fact that this year
is also a double anniversary of the victory of “vukovica” (18187186872018),

a reformed Serbian Cyrillic on a Serbian level. It is also a thousandth an7

niversary of a Serbian patron saint (Christian name) based on the first
mention (101872018), hence one article is devoted to an old patron saint of
Serbian prince in 1845, whereby it was departed from the original desire
to have only crowned heads in this work. A short article is devoted to
each of the kings: Mihailo Voislavljevic, Stefan and Milutin Nemanjic, Mi7
lan and Aleksandar Obrenovic, Aleksandar Karadjordjevic, and his grand7
father, prince Aleksandar. Associative connections were found in Cuprija
and Temnic, on the both sides of the headstream of Velika Morava, a re7
gional research area of the author of the contribution.
Извори и литература:
Аноним, (1845), Песма на крстно име Његове Светлости премилости'
вога Господара Александра Карађорђевића, књаза Србскога, у:
Подунавка, 50, Београд.
Ђекић Б. (2004), Бранислав Б. Ђекић, Истина о моме животу, Круше'
вац.
Коматина И. (2018), Ивана Коматина, Стефан Немањић – Првовенча
ни краљ, Београд.
Коматина П. (2018), Предраг Коматина, Прве српске династије и по
рекло Немањића, Београд.
Kukuljević I. (1879), Ivan Kukuljević Sakcinski, Prvovjenčani vladaoci
Bugara, Hrvata i Srba, i njihove krune, u: Rad, Zagreb.
Љушић Р. (2001), Радош Љушић, Карађорђевићи, Београд.
Маршићанин Б. (1907), Божо К. Маршићанин, Управитељеве белеш
ке, књига прва, Београд.
Миловановић М. (2009), Аутобиографија Милије Миловановића, тр'
говца и народног посланика и сенатора из Бачине, у: Темнићски
зборник, нова серија, књига дрга, Параћин.
Радојчић Н. (1954), Никола Радојчић, Поклони угарскога краља Анд'
рије II Стефану Првовенчаном, у: Зборник Матице српске за
књижевност и језик, књига прва, Нови Сад.

Рајковић Ђ. (1845), Ђорђе Рајковић, Крстно име Његове Светлости

премилостивога Господара Александра Карађорђевића Књаза
Србскога, у: Подунавка, 47, Београд.
Репајић М. (2018), Милена Репајић, Краљ Милутин – бракови као
средство дипломатије, Београд.
Симић Т. (1995), Топлица Симић, Варварин, Варварин.

Прегледни научни рад
УДК:27'36:929 Јован Владимир, дукљански кнез
ПРВИ СРПСКИ СВЕТИ КРАЉ ЈОВАН

ВЛАДИМИР
АПСТРАКТ: У раду се прати развој светитељског култа српско

кнеза Јована Владимира код Срба и Албанаца од настанка до
данас.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Јован Владимир, Властимировићи, цар Самуи7
ло, Косара – Теодора, краљ мученик, свети краљ, култ
Православни Светачник је свеобухватан (Столић, 1988, стр.

458'459) а Српска православна црква подуку о хришћанским
светитељима и српских светих чини кроз календарска кратка
1. mitcentar@mts.rs

Пролошка житија. Тако је 22. мај посвећен, на првом месту, Св.

мученику Василиску, а потом, Св. мученику Јовану Владими'
ру краљу српском, Другом Васељенском Сабору и Св. правед'
ном Мелхиседеку цару Салимском. (Николај епископ, 1991,
стр. 385'386) Свети Јован Владимир: „Беше од рода кнежевског
из Захумља. Деда му се зваше Хвалимир а отац Петрислав. Као
владар мудар, милостив, кротак, девствен и храбар. Усрдно се
Богу мољаше и драговољно цркве зидаше и помагаше. Али
имађаше тешке борбе изнутра и споља, изнутра са јеретицима
и богумилима, а споља са завојевачима: царем Самуилом и
царем Василијем. Самоуло га преваром зароби и баци у там'
ницу. Када тамноваше јави му се ангел Божји и предсказа му,
да ће скоро биити ослобођен тамнице, али ипак да ће муче'
нички скончати. Познавши га боље Самуило га заволи и даде
му своју кћер Косару за жену. Када умре Самуил зацари се син
његов Радомир. Но двојуродни брат Радомиров Владислав уби
Радомира, па онда дозва на превару Владимира те и овога по'
сече, 1015. год. Мошти овога светог краља мученика почивају
нетљене у његовом манастиру код Елбасана и на њима се кроз
векове дешаваху, и дан дањи дешавају, многобројна чудеса.
1925. год. подигнута је црква овоме крунисаном мученику код
манастира св. Наум, као ктитору овог славног манастира“.
У старим хагиографијама српских светих, али и новијим,
присутна су општа места а сматра се да су намена и циљ жи
тија остављали мало простора за историјска казивања. С тим у
вези, примећено је да сви текстови биографија и хагиографија
служе успостављању или учвршћивању култова светих влада'
ра и црквених прелата: „Они сликају у исто време иконе... /ко'
је/ имају иза себе блештаво златну позадину. Да би смо дошли
до чињеница морамо издвојити и одстранити оно што личи
на иконе и легенде... Побожној легенди... је потребна историјс'

Први српски свети 7 краљ Јован Владимир
ка критика“. (Kampfer, 1969, стр. 77, 81) Међутим, многи аутори

су се сложили да „на малом простору“ обилују историјским
подацима али нису „само драгоцен историјски извор“. (Три'
фуновић, 1989, стр. 23)
Духовна и световна биографија краља Владимира и светог
Јована Владимира уобличавана је све до новијих времена. Дав'
но је примећено да о њему као историјској личности има мало
аутентичних извора. Основни извор чине скоро савремена све'
дочанства византијског чиновника Скилице који дознајемо
преко Кедрина, крајем XI или почетком XII века. За краља Вла'
димира каже да је био „мужаствен, човек правичан и мирољу'
бив и пун врлина... Владимир био ожењен ћерком Самуило'
вом... како је Владислав дигао с овога света сина Самуилова
Радомира... како се Владимир преварио клетвама које му је
Владислав слао преко архиепископа Бугарске Давида и како га
је тако Владислав докопао и мало потом погубио... како су
Драч били узели Бугари, и како га је после заједно с облашћу
Самуило уз Косару уступио Владимиру... када је Владимир по'
губљен, видимо како је његов убица Владислав пошао да и
Владимирове земље заузме и како је пао под Драчем, који као
да је опет био у рукама грчким, и сам смрт нашао“. (Новако'
вић, 2002, стр. 198'199)
Најзначајнији домаћи извор представља Летопис попа Дук
љанина који је настао у XII веку и у многим тачкама потврђен
у Скиличином сведочанству и „не показује се као легенда него
као историја“. Дукљанин сведочи „многи људи, мучени раз'
ним болестима оздравили су над Владимировим гробом“.
Дукљанин упућује и на (старији) извор који је користио: „А ко
жели да зна које је и какве врлине и чуда Бог благоволео да из'
врши кроз блаженог Владимира, слугу свога, нека прочита
књигу о његовим делима, у којој су дела његова по реду описа'

на, и увериће се доиста како је тај свети човек био једног духа
са Господом, и како је Господ у њему становао“. (Perčić, 1999,
стр. 73) На овај начин нас Дукљанин кроз свој историју обаве'
штава да је краљ Владимир био већ свети и да је користио ње'
гово свеобухватно Житије. Али, Скилица, Кедрин и Дукљанин
га знају само као краља Владимира. Зашто и када је прозван
краљ Јован Владимир и дали је он, уопште, био краљ?
Једна много познија грчка писана легенда о светом Влади'

миру, из 1691. године, даје његов биографији данашњи хагио'
графски облик, са збрканим историјским подацима, са сазна'
њем о Владимировом манастиру код Елбасана у данашњој Ал'
банији и која га назива Јованом Владимиром. Из тих разлога је
албанско становништво прозвало овај манастир где почивају
његове свете мошти само именом Св. Јован, односно, на свом
језику Шин'Јон. На Владимировој гробници из познијег вре'
мена су постављени тројезични натписи који тврде да је „краљ
у лову са три великаша видео орла са пречасним крстом, како
је орао стао и краљ с великашима сјахао да се поклони поја'
вљеном крсту“. Утврђено је да су натписи преузели делове не'
ке легенде. Над јужним вратима цркве Св. Јована Владимирова
налази се натпис на грчком језику који тврди да се зна како је
храм до темеља био срушен у земљотресу у време власти над
„земљом Арбанском“ Карла Топија који је по „крви рођак кра'
ља Француске“, да га је од темеља обновио и саградио већег од
предходног, 1381. године. Натпис на латинском помиње и гос'
подара Ђорђа, сина Карла Топије. Натпис на српском је пос'
ледњи и из њега се још сазнаје да је Карло Топија цркву градио
од 22 до 24 године свога владања. (Новаковић, 2002, стр. 226'227)
Ако је црква у земљотресу страдала до темеља поставља се
умесно питање шта је било са гробницом, ћивотом и моштима

Св. Владимира? Нема сумње да су претрпели знатне штете и

да је данашња гробница још новија.
Легенде око Елбасана и из манастира Св. Јована Владимира
тврде да га је саградио сам Владимир на основу божије про
мисли. Владимиру је ловећи у шуми показано место за градњу
цркве од неког орла који је носио крст на глави. Када је Влади'
мир погубљен одсецањем главе он је узео у руке своју главу и
јашући однео сам своју главу у свој манастир. У овој легенди,
дакле, нема никаквог помена о преносу мошти из Крајине иа'
ко се помиње Краин. Легенда каже да је Косара узела тело Вла'
димирово и донела на место које се зове Краина, где му је био
двор, и ту га положила у цркви Св. Марије. Народ између
Струге и Елбасана верује да је на брду Чафа Сан – Света Глава
' била црква у којој је посечен краљ Владимир. Новаковић сма'
тра да су се Владимир и Косара настанили у неком месту из'
међу Охрида и Скадра када им је цар Самуило вратио његову
земљу и дао на управу и област Драчку. По његовом мишљењу
најјача потврда да је Владимир одмах сахрањен код Елбасана
је у томе што се само на тај начин „може објаснити тако савр'
шено ћутање свију наших старих историјских извора о њему...
Што је он тако потпуно ишчезао, ја баш и објашњавам тиме
што је тело његово остало у његовој привременој драчкој об'
ласти...“. (Исто, стр. 231'233) И данашње перцепције кажу да је
он у средњем веку мало био присутан код Срба. (Милеуснић,
2002, стр. 17)
Манастир Светог Јована Владимира је поно пострадао од
земљотреса средином XIX века. О његовој обнови говори нат'
пис на грчком језику над улазним вратима: „Храм Светог Јова'
на обновљен је за време високопреосвећеног митрополита дра'
чког господина Прокопија од остављених средстава из махале
Кастро у Елбасану благопочившег митрополита драчког Виса'

риона, а старањем и надгледањем епитропа г. Спиридона Хув'

ка, Елбасан 1. марта 1901. године“. (Исто, стр. 18)
Службу светом Јовану Владимиру, коју је приредио митро'
плит драчки Козма на грчком језику, штампао је у Венецији
1690. године Јован Папа, родом из Елбасана. Служба је писана
на основу сачуваних причања из Драча, Охрида и предања ко'
ја су баштињена у манастиру Шин'Ђон. И хиландарски мона'
си Лука и Партеније су у Венецији, 1802. године, штампали
Службу светом Јовану која ће бити унета у Србљак, објављен
1861. године. У Служби светог Јована Владимира истиче се ње'
гова сличност са светим Јованом Крститељом, да је словенски
и албански штит, да је израстао од Словена и од српског рода,
да је албански свети и да је видео чудесно знамење крста као
свети цар Константин. (Исто, стр. 17'18.)
Тек у XIX веку до занимљивих података о краљу Владимиру
дошао је И. Јастребов при истраживању цркве Богородице
Пречисте Крајинске код Скадра. Пречиста Крајинска се поми'
ње у изворима 1417. године. Јастребов је сазнао на терену да је
у цркви Св. Марије био сахрањен „краљ“ Владимир, кога је
убио бугарски „краљ“. Сахранила га је супруга Косара, кћи бу'
гарског „краља“ Самуила, и основала женски манастир у коме
се и сама замонашила. По својој жељи је и сахрањена „испод
ногу свога мужа“. Народно предање говори да је ту био и Вла'
димиров двор. Имајући све ово у виду Новаковић је претпоста'
вио да су његове мошти пренете из Крајине у цркву код Елба'
сана од стране Топија око 1380. године. (Новаковић, 2002, стр.
228) Међутим, Дукљанин тврди да је у цркви свете Марије у
„месту званом Крајини“ сахрањен Петрислав, отац Владими'
ров. (Perčić, 1999, стр. 65'66)
У цркви Пречисте Крајинске је чуван крст који је био послат
од стране бугарског „краља“ Владислава српском „краљу“ Вла'

димиру којим се заклео да му неће учинити никакво зло. Овај

крст је род Мрковића износио на планину Румију и у цркву Св.
Тројице. Пошто су се Мрковићи из Крајине исламизирали они
су отели крст који су они и даље носили на Румију. Из тог раз'
лога су православни Крајињани престали ићи на овај празник.
(Новаковић, 2002, стр. 229) Обичај изношења крста светог Вла'
димира на Румију је настављен о Духовима из села Вељи Ми'
кулићи све до 1946. године. Овај обичај је обновљен крајем XX
века.
Нема сумње, највише икона са приказом светог Владимира
било је у православним црквама у Албанији, којима се изгубио
траг, и око Охрида. Живот светог Јована Владимира илустро'
ван је у цркви манастира Шин'Ђон где су чуване његове мош'
ти. У цркви Св. Наума на охридском језеру је насликан са сед'
мочисленцима а на иконостасу са Св. Марином, 1741. године.
Народна предања приписују краљу Владимиру изградњу мно'
гих цркава: Богородичина Крајинска, манастир Св. Јована у
Елбасану, Св. Јована Бигорског, манастира Арденице у Алба'
нији, цркве светог Владимира у Улцињу и манастир Св. Наума
на Охриду. (Милеуснић, 2002, стр. 19)
Постигнут је широк консензус у науци да су у култ Светог
краља Владимира уткане и три легенде. Прва је о анђелу'вој'
нику који је у лику краља Владимира убио цара Владислава.
Друга је о јављању змија на брду Облику у време када се краљ
повукао пред нападом далеко надмоћније бугарске војске. Ујед
змија са брда Облик је био смртоносан али је Бог учинио чудо
и оне су постале безопасне. Трећа легенда је легенда о заклет'
ном дрвеном крсту који је краљу Владимиру послао цар Вла'
дислав. Овај крст се и дана износи из села Вељи Микулићи у
крај Мркојевићи између Бара и Улциња и на планину Румију

на празник Духови при чему у тој свечаности учествују право

славни, католици и муслимани. (Исто, стр. 18)
Од обнове Српске патријаршије, 1919. године, култ светог
Јована Владимира, добио је високо место у српској национал'
ној и верској свети али и у наднационалној, интерпарвослав'
ној екумени. О томе понајвише говори Беседа о светом краљу
Јовану Владимиру коју је одржао у Београдској саборној цркви
на Крстопоклону недељу владика Николај, потоњи српски све'
ти: „Но крстоносци нису само сељаци и жене; крстоносаца је
било и има и међу највећим, најмоћнијим и најчувенијим љу'
дима овога света. Један од таквих у историји српског народа
био је и свети краљ Јован Владимир. Од почетка па до краја
свога земнога живота он је трпељиво и драговољно носио крст
свој, најпре лак, па све тежи и тежи, док најзад није примио и
најтежи – крст мученика... Тамо око Елбасана, где сада лежи у
покоју чудотворно тело светог Краља, постоји међу Арнаути'
ма ова изрека: теже је Богу служити него челик гристи! Тешко
је утврдити, да ли је ова изрека постојала у време краља Влади'
мира или су је људи створили доцније мислећи на крстоносни
живот овога свога светитеља... Два човека, као два љута риса,
крвили су се у то време о власт на Балкану... Самуил, цар маке'
донски, и Василије, цар византијски... Сви су они водили гнус'
ну потајну борби против душе српскога народа, сипајући у ту
душу кап по кап отрова. Владимир је знао ценити, како веру
православну, тако и јединство веровања народа његова... У овој
борби краљ Владимир се није служио оружаном силом... Ако је
икоме у овоме свету тешко постати светитељ, то је, ваистину,
тешко једном краљу. Бити краљ, и постати светитељ – ево чуда
човечјег херојства и Божје благодати!... За мене је јасно, да као
што су можти светога Владимира целокупне очуване, тако су
очувани кроз сву историју нашу и сви крстови његових мука и

патњи кроз овај живот... Ако овакве људе даје висока цивили'
зација једног народа, онда је српска цивилизација пре девет
столећа морала бити врло висока... Времена најтежих крстова
у једном народу времена су најплоднија у светитељима, у хе'
ројима Духа Светога, јер светитељи су слатки плод горких вре'
мена. Светитељима Бог као медом заслађава горчину намуче'
них поколења. Зато су светитељи, уистину, велика и дивна
тековина једнога народа... О светитеље се отимају народи...
Светитељи су заједничко добро свих народа... Карађорђе није
подигао устанак ради ослобођења само Срба... Лазар није пао
на Косову за Српство него за Крст часни и слободу свих народа
на Балкану. Душан није журио к Цариграду, да одбрани Ср'
бију, него да одбрани Балкан. Свети Сава био је богомдани ме'
лем и утеха свима народима од Босфора до Јадрана. Па краљ
Владимир!“. (Владика Николај, 1997, стр. 261, 263'266, 269'270,
274)
Преко првих и потоњих светих владара државе и цркве ус'
поставила се свеукупна светост крви и лозе Немањина колена.
Први српски свети владар био је Јован Владимир чија је свето'
ст заснована на раном типу добровољног жртвовања попут
руских кнезова мученика Св. Бориса и Гљеба: „Боље да ја један
страдам него толико других људи“. Изговоривши сличне речи:
„Боље је, браћо, да ја дам своју душу за све вас...“ уз ове речи
пострадао је и Јован Владимир. (Бојовић, 1999, стр. 267'268)
Имајући у виду култ Јована Владимира и идеологију светог
краљевства на Западу поставило се питање о коренима култа
великог жупана Стефана Немање – Св. Симеона. Одређени
утицај традиције култа Св. Јована Владимира на успос'
тављање новог владарског култа никако се не може одбацити,
али ако се има у виду искључиво одсуство узурпације престо
ла од стране претендента који није краљевски потомак, ауток'

ратски карактер власти, саветодавна улога црквено'државног

сабора и сакрализација владара уз одобрење Српске цркве „ви
ше упућује на појам владара'монарха западног типа“. (Исто,
стр. 332'333)
После пропасти најстарије српске династије Властимиро'
вића, после смрти кнеза Часлава Клонимировог и његовог ро'
да, после великог пораза у борби са Угарима, 943. године, поја'
вила се нова кнежевска породица којој припада дукљански
кнез Владимир. Кнез Владимир потиче од Хвалимира о коме
мало шта зна поп Дукљанин. Хвалимир је имао три сина: Пет'
рислава, господара Зете; Драгимира, господара Захумља и
Травубије и Мирослава, господара Подгорја. Драгимир је са
ћерком Љутомира, жупана Рашке, имао сина Стефана Војис'
лава који ће Србију ослободити власти Византије и бити родо'
начелник династије Војислављевића. Владимир је био син нај'
старијег Петрислава. Сматра се да је Владимир рођен 995'998.
године, а да је пострадао 22. маја 1016. године. Владимир је био
ожењен Косаром – Теодором, као што је већ речено, ћерком ма'
кедонског цара Самуила и Агате Хрислили, чији је отац био
заповедник Драча. Остало је мало запажено да су Владимир и
Косара – Теодора имали кћер која је била удата за српског кне'
за и краља Михајла Војислављевића, сина Стефана Војислава и
нећаке цара Самуила. Заправо, супруга Стефана Војислава је
била кћи Радомира који је био најмлађи син цара Владислава.
Владислав је, мора се подсетити, био син Арона, једног од Са'
муилове браће кога је он убио. Врло важно је знати и да је Арон
био ожењен сестром византијског цара Василија II, онога истог
који је победио Самуила. Дакле, Михајло је био у првом браку
ожењен са ћерком (Теодором?) Владимира и Косаре а у другом
браку са нећаком византијског цара Константина IX Монома'
ха. У принципу, Михајло и Владимирова кћи су били рођаци,

али нису били родоскрни по оновременим правилима цркве.

Михајло је био четврто колено а његова супруга пето од Хвали'
мира. (Андрејић, 2011, стр. 91, 140)
Најзад, у овом сложеном династичком колоплету и везама
са словенско'македонском владајућом династијом и победни'
чком византијском династијом цара Василија јасно се назире
судбина зетског и драчког „краља“ Владимира. После Самуи'
лове пропасти, победе византијског цара Василија II и доласка
на власт његовог сестрића Владислава и судбина „краља“ Вла'
димира била је запечаћена. Владимир је погубљена а Косара '
Теодора се замонашила. Када је цар Владислав дошао да зауз'
ме земљу краља Владимира пред Драчем му се, за вечером, по'
јавио наоружани војник ' анђео у лику Владимира и убио га.
Шта је све Дукљанин прећутао? Не би смо били далеко од ис'
тине ако претпоставимо да је неки Владимиров рођак или син
извршио чин освете. Уосталом, када је Самуило одвео у Прес'
пу и утамничио Владимира а потом га оженио са ћерком Коса'
ром – Теодором овај је већ био извесно време на власти у Зети
а владао је и Подгорјем које је добио од стрица Мирослава јер
овај није имао деце. Владимир је владао Зетом а потом и Под'
горјем све до почетка XI века: „У то време, када је Владимир
већ био младић и владао на престолу оца свога“. Реално је било
да се после напуњених 14 година и стицања пунолетства Вла'
димир ожени неком непознатом о којој Дукљанин из неког
разлога не говори или се у његово време, крајем XII века, није
ништа знало, и да је у том браку имао сина. Могао је, шта ви'
ше, имати и више деце.
Крајем X и почетком XI века Византија је успела да уништи
Прво бугарско царство и његове династије. Бугарска је подеље'
на у три византијске теме: Бугарска, Перистрион и Македонија
и у следећих, скоро, 200 година неће се васпоставити. Од нека'

дашње српске кнжевине Мораве – Источне земље ' Византија

ће формирати своју тему, прво, pod imenom Моравa а потом
Србијa. Али, за све то време, понекад вазална а понекад само'
стална, грубо речено, западно од Ибра, постоји Србија. Србија
и њене династије нису се одрекле права на те своје Источне
земље а њени владари су потпору у томе тражили и кроз ди'
настичка права која су остварили женидбама са бугарским ди'
настијама.
Своја велика права на македонски и бугарски престо Војис'
лављевићи су заснивали преко кћери Косаре и унуке цара Са
муила која је била удата за кнеза Стефана Војислава али и пре
ко Самуилове унуке, кћери Теодоре – Косаре и српског краља
Јована Владимира, светог Јована Владимира, удате за српског
краља Михајла. Најмлађи Михајлов син Бодин је, 1073. године,
проглашен и за цара Бугарске у Призрену. Рашки жупан Мар'
ко био је ожењен сестром бугарског цара и српског краља Кон
стантина Бодина Петра III, заправо ћерком краља Михајла и
његове н. н. супруге, ћерке Јована Владимира и Косаре. Рекли
би смо, на тај начин светост лозе Војислављевића успоставља'
ла се преко Св. Јована Владимира Мироточивог. На та свето'
родна права се позивају и тзв. Вукановићи и Немањићи. Тако
је Стефан Немања II Првовенчани, 1215. године, пренео мошти
Св. Јована Владимира у Драч, а потом у манастир Свети Јован
код некадашњег Коњуха а данашњег Елбасана. (Милеуснић,
1989, стр. 10'15) Са Војислављевићима је остварио родбинске
везе још рашки жупан Љутомир удајом своје кћери за Драги
мира, сина Хвалимировог. (Спасић, Палавестра, Мрђеновић,
1991, стр. 28)
Постоје тумачења и да је канонизација кнеза Лазара почетак
новог династичког култа и чини „откриће“ да је тиме дошло
до стварања „нове димензије 'мистичне државе' испоњену у

виду једног процеса који се може означити као почетак демок'

ратизација посвете. Светост сада може да припадне људима
који су умирали мученичком смрћу за веру и отаџбину“.(Бојо'
вић, 1999, стр. 247'248) Кнез Лазар је био и остао само „некада'
шњи високи достојанственик на двору цара Душана“ али је,
гле чуда, „добио подршку цркве, чиме је постао њен кандидат
за наследника посленемањићке династије“. (Исто, стр. 249) По'
свећивање Душановог потомка, кнеза Лазара, ради тога се мо'
рало заснивати на новом моделу, не на благодати већ на муче'
ништву. Тај модел мученика оживљен је у жртвеном обрасцу
српског кнеза мученик, Јована Владимира. (Андрејић, 2011,
стр. 65'66)
The first Serbian holy king – Jovan Vladimir
Prince Jovan Vladimir is descended from Hvalimir about whom little is

known. Hvalimir had three sons: Petrislav, the ruler of Zeta; Dragomir, the
ruler of Zachlumia and Travunia, and Miroslav, the ruler of Podgorje.
Dragomir had, with a daughter of Ljutomir, the ruler of Rascia, a son Ste7
fan Vojislav who would liberate Serbia from the Byzantine rule and found
ruling dynasty of Vojislavljevic. Jovan Vladimir was the son of the oldest
Hvalimir’s son, Petrislav. He was born between 995 and 998, and was
killed by a Macedonian tsar Vladislav, on 22 May, in 1016. Tsar Samuilo
imprisoned Vladimir and then married him to his daughter Kosara7Teodo7
ra and brought him back to power in Zeta and Podgorje. Vladimir and Ko7
sara Teodora had a daughter who was married to prince Mihajlo who was
later to become the first Serbian king, a son of Stefan Vojislav. Vladislav
was buried in Precista Krajinska monastery near Skadar, the place where
his father Petrislav also rested. He was sanctified on grounds of martyr7
dom. Serbian Grand Prince Stefan Nemanja II (the First7Crowned) trans7
ported the relics of St. Jovan Vladimir to Drac, and then into a monastery

of St. Jovan near the former Konjuh and today’s Elbasan in Albania,
where they still rest. There is a claim that the relics were transported into
this monastery around 1380, by Albanian feudal prince Karl Thopia. Be7
cause of that fact, from that time, the cult of Saint Jovan Vladimir was lit7
tle present among Serbians. Since the reconstitution of Serbian Patriar7
chate in 1919, the cult of the Holy king Jovan Vladimir has received a
prominent place in Serbian national and religious consciousness. The cult
of the Cross of St. Jovan Vladimir is particularly respected by Serbians in
today’s Montenegro, as well as by Catholics and Muslims around Bar and
Ulcinj.
Андрејић Ж. (2011). Света српска лоза, Рача.
Бојовић Б. (1999). Краљевство и светост, Београд.
Владика Николај (1997). Владика Николај – изабрана дела, Београд.
Kampfer F. (1969). Warum und wie wurde der furstensohn Rastko zum
monch Sava?. У: Прилози за књижевност, језик, историју и фол'
клор 35, 1'2, Београд.
Милеуснић С. (1989). Свети Срби, Крагујевац.
Милеуснић С. (2002). Свети Срби, Београд.
Николај епископ (1991). Охридски пролог, Ваљево.
Новаковић С. (2002). Први основи словенске књижевности, прир. Т. Јо'
вановић, Београд.
Perčić Е. (1999). Ljetopis popa Dukljanina, Bar.
Спасић Д., Палавестра А., Мрђеновић Д. (1991). Родословне таблице и
грбови српских владара и властеле, Београд.
Столић Х. (1988). Православни светачник, том 1, Београд.
Трифуновић Ђ. (1989). Житије светога кнеза Лазара, Београд.

УДК: 929.731 Јован Владимир, дукљански кнез
27'36:929 Јован Владимир, дукљански кнез
ЈОВАН ВЛАДИМИР
НЕБОЈША Д. ЂОКИЋ1
СРПСКИ НАУЧНИ ЦЕНТАР
БЕОГРАД
СЛАЂАНА МИТРОВИЋ
БЕОГРАД
АПСТРАКТ: У раду је дата биографија Јована Владимира, као

и житија, култ и предања везана за њега. Набројана су и књи7
жевна дела у којима се јавља овај српски средњовековни вла
дар.
1. ndjokic05@gmail.com
НЕБОЈША Д. ЂОКИЋ 135

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Јован Владимир, Самуило, Јован Владислав,

Гаврило, Косара, Дукља, Србија, Византија, Василије II Буга7
роубица
Јован Владимир је релативно рано ушао у историографију а

постоји и доста радова о његовом животу и раду. Споменимо
само четири капиталне публикације: Николај Велимировић,
Читанка о Светом краљу Јовану Владимиру, Београд 1925; Че'
домир Марјановић, Свети Јован Владимир, Београд 1925; Ва'
силије Лукић, Пречиста Крајинска, први словенски споменик у
Црној Гори, Цетиње 1974 и Јован Пламенац, Свети Јован Вла
димир у своме и нашем времену, Бар 2012. Поред њих о Јовану
владимиру су писали и Стојан Новаковић,2 Јиречек,3 Остро'
горски,4 Тибор Живковић, Џон Фајн5 ...
Интересантно је да се у савременој историографији нису ко'
ристили подаци о Владимиру које даје, познати француски
историчар, по многима први византолог Фресно ду Канж. Ду
Канж је још 1680. године писао о Владимиру6 користећи углав'
ном податке из Скилице али ипак не само од њега. Пошто је
ова Ду Канжова књига релативно недоступна дајемо цео пасус
који се односи на Владимира.
2. Стојан Новаковић, Први основи словенске књижевности међу балканским

Словенима: Легенда о Владимиру и Косари, Београд 1893.
3. Konstantin Jireček, , Gotha 1911, 206'207.
4. Г. Острогорски, Византија и Словени, Београд 1970 (радови: Српско пос
ланство Василију Другом, 147'158. и Икона Светог Јована Владимира, 159'
169).
5. John V. A. Fine, The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to
the Late Twelfth Century, Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press 1991.
6. Carolo du Fresne du Cange, Historia Byzantina duplici commentario illustrata
prior familias ac statemmata imperatorum, Paris 1680, 279.
136 СЛАЂАНА МИТРОВИЋ

XXIV. VLADIMIRUS Petrislavo in principatum successit, quem

bello adortus Samuel Bulgarorum Rex, vastatâ Dalmatiâ, per tra'
ditionem captum, Preslavaæ aliquandiu detinuit. Sed mox libertati
dato principatum restituit, pasta insuper in conjugen silia CA"
SSARA, dotisque vice Dyrrachio oppido concesso cum adjacenti
regione, quod recens Græcis abstulerat. Samuele dehinc extineto,
Joannes Vladislavus, qui in Bulgariæ principatum Gabrieli Samuelis
filio succesferat, evocatum ad se benevolentiæ specie Vladimirum
contra datam sidem capite truncari jussit XXII. Maii. Hanc perinde
insignem Bulgari perfidiam memorat Scylitzes ad annum MXV.
Ind. XIII. aitque à Davide Bulgarorum Archiepiscopo accepta fide
in Bulgariam transisse Vladimirum. At Diocleates Basilii Bulga'
roetoni Imperatoris suasu hanc perpetrasse scribit. Utcunque sit,
videtur Scylitzes Vladimirum7 non Serviæ imperasse innuere, sed
Trymaliaæ, Serviæ vicinis regionibus. Fuit porrò Uladimirus
Princeps justitiæ, pacis, ac virtutis studiosus, eodem auetore Scy'
litze, cujus etiam pietatem mirè commendat Diocleates, scribens
aliquot ab eo superstite & mortuo patrata miracula. Ejus uxor con'
jugem imitata piè pariter vixit, eoque extineto in monasterium
concessit. Vladimiri funus Ceanum principatus metropolim addue'
tum in Ecclesia Deiparæ humo conditum est, ubi, uti diximus ejus
sepulchrum miraculis inclaruit. At perpetrati sceleris noxam haud
multo luit Bulgarus, ab Angelo, ut ferunt, ad Dyrrachium, quod
obsidione cinxerat, interfeetus anno MXVII. Ind. XV. Hanc urbem
in Vladimiri, seu potiùs Dalmatarum potestate fuisse scribit Dio'
cleates: at Scylitzes Græcis tuin paruisse exertè memorat, ejusque8
Præfectum, cùm obsessa est, Nicephorum Patricium Pegonitam no'
minat.
7. Дописано са стране: Scylitz. p. 710.

8. Дописано са стране: Scylitz. p. 712.
СЛАЂАНА МИТРОВИЋ 137

Јован Владимир9 је био владар најмоћније српске државе тог

доба, од око 1000. до 1016. године.10 Његова владавина одвијала
се током дуготрајног рата између Византије и Самуиловог
царства. Владимир је био познат као побожан, праведан и ми'
рољубив владар. Признат је као светац и мученик, а у Српској
правосланвој цркви се празнује 22. маја као Свети мученик Јо'
ван Владимир, кнез Српски.
Јован Владимир ступа на престо око 1000. године, наследив'

ши још као дечак свог оца Петрислава. Петрислав се сматра
првим дукљанским владарем чије се постојање може потврди'
ти примарним историјским изворима, који такође наговешта'
вају да је он био у блиским односима са Византијом.11 Држава
Јована Владимира се састојала од две области, Зете на југу и
Подгорја на северу. По локалном предању Владимиров двор се
налазио на брду Краљич код села Коштањица близу Скадарс'
ког језера, у пределу званом Крајина на југоистоку Црне Горе.12
У близини Краљича налазе се остаци цркве Пречисте Крајинс'
ке, која је постојала већ у Владимирово време.13 Данијел Фарла'
ти, такође, тврди да су се двор и резиденција српских владара
некада налазили у Крајини.
9. Име на грчком је Ἰωάννης ὁ Βλαδί«ηρος, на бугарском Йоан Владимир

или Иван Владимир и на албанском Gjon Vladimiri или Joan Vladimiri.
10. John V. A. Fine, The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth
to the Late Twelfth Century, Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press
1991, 193, 202.
11. Тибор Живковић, , Београд – Никшић 2009, 260
'262.
12. Андрија Јовићевић, Црногорско Приморје и Крајина, СЕЗ 23, Београд 1922,
14; Željko Milović, Suljo Mustafić, Knjiga o Baru, Bar 2001, 54.
13. Konstantin Jireček, Geschichte der Serben 1, Gotha 1911, 205.

Његова владавина описана је у 36. поглављу Летописа попа

Дукљанина,14 док се кратка 34. и 35. поглавље баве његовим
оцем и стричевима. Ова три погвлавља Летописа се вероватно
заснивају на изгубљеној Владимировој биографији написаној
у Дукљи негде између 1075. и 1089. године.15 За краља Влади'
мира се каже у Барском родослову да је још за живота био „ук'
рашен сваком мудрошћу“ и да „беше свет човек“16 и за живота
„блажен“.17 И Јован Скилица описују Владимира као мудрог,
побожног, праведног и мирољубивог владара.18
Владимирово појављивање на историјској сцени дешава се
током дуготрајног рата између византијског цара Василија II
(владао 976'1025) и цара Самуила (980'1014). Чини се да је Васи'
лије II настојао да ангажује и друге балканске владаре за борбу
против Самуила, те да је из тог разлога одржавао контакте и са
српским кнезом. Српско посланство, чији је долазак у Цари'
град око 992. године забележен у једној повељи манастира Ве'
лика Лавра из 993. године, по свој прилици дошло је Василију
управо из Србије којом ће касније управљати Владимир.19
Василије је 1004. или 1005. године од Саумуила повратио
град Диракијум, главно утврђење на јадранској обали, јужно
од Србије. Од 1005. године, Василије је контролисао приобалне
14. Тибор Живковић, , Београд – Никшић 2009, 373.

15. Исто, 260'262, 267'269.
16. Леонтије Павловић, Култови лица код Срба и Македонаца, Смедерево
1965, 38.
17. Исто,79'80.
18. Immanuel Bekker, Georgius Cedrenus Ioannis Scylitzae ope, 1839, 463; Тибор
Живковић, , Београд – Никшић 2009, 125'127.
19. Г. Острогорски, „Српско посланство Василију Другом“, у: Византија и
Словени, Београд 1970, 147'158; Георгије Острогорски, Историја Византије,
Београд 1998, 292'293.

земље северно и јужно од града, у саставу византијске теме Ди'

ракијум. Византија је успоставила територијални контакт са
Србијом кнеза Владимира, која се већ граничила и са темом
Далмацијом, коју су чинили јадрански градови северозападно
од Србије. Млетачка република, савезник Византије, војно је
интервенисала у Далмацији 1000. године како би заштитила
градове од напада Хрвата и Неретљана. Млетачку владавину
над Далмацијом у име Василија цар је потврдио 1004. или 1005.
године. Светослав Суроња, млетачки савезник, крунисан је као
хрватски краљ. Млетачка, далматински градови, Хрватска и
Србија биле су окупљене у чврст провизантијски блок, који је
имао непосредну везу са Византијом преко Диракијума.20
Блиске везе са Византијом нису помогле кнезу Владимиру.
Самуило је напао Србију 1009. или 1010. године у склопу похо'
да који је за циљ имао разбијање провизантијског блока, који
је могао да га угрози. Увидевши да не може ништа огромној
Самуиловој сили, Владимир се повукао са војском и народом
на утврђено брдо Облик, југозападно од Скадрског језера. Пре'
ма Летопису Владимир је тамо учинио чудо: брдо је било пуно
змија отровница, али када се он помолио Господу да спасе ње'
гов народ, њихов угриз је постао безопасан.21
Самуило је оставио један део војске да опседа Облик, док је
са осталим четама напао оближњи Улцињ који је припадао
систему утврђења теме Диракијум. Владимир се послије из'
весног времена предао, што се у Летопису објашњава његовом
жељом да избави свој народ од глади и мача. Одмах је послат
20. Тибор Живковић, Поход бугарског цара Самуила на Далмацију, Историјс'

ки часопис 49, Beograd 2002, 9'24.
21. Тибор Живковић, , Београд – Никшић 2009, 125'
127.

у затвор у Преспу, престоницу Самуилове државе у западној

Македонији. Одуставши од опсаде Улциња, цар је усмерио
своје снаге према Далмацији при чему је допро све до Задра
спаливши успут Котор и Дубровник, а у своју земљу се вратио
преко Босне и Рашке. Последица овог похода било је привре'
мено Самуилово заузимање Владимирове државе, Травуније,
Захумља, Босне и Рашке. Млетачке и непосредна византијска
моћ у Далмацији је ослабила. Самуило је успео да разбије про'
византијски блок.
Према Летопису, док је Владимир окован венуо у преспанс'
ком затвору, молећи се дању и ноћу, приказао му се анђео Гос'
подњи који му прорече како ће ускоро бити ослобођен, али да
ће касније умрети мученичком смрћу. Његова судбина у зато'
чеништву је описана у виду романтичне приче у којој на сце'
ну ступа Самуилова кћерка Теодора Косара. Њен сусрет са
Владимиром испричан је у Летопису на следећи начин:22
„И тако је једног дана царева кћер по имену Косара, потак'
нута од Светог Духа, пришла оцу и затражила да јој допусти
да сиђе са својим слушкињама и опере главу и ноге окованим
затвореницима, што јој је отац дозволио. Тако је сишла и поче'
ла је да обавља богоугодно дело. Тада је угледала Владимира и
видевши да је лепог изгледа, смеран и скроман, и да је пун
мудрости и богопоштовања, застала је да поразговара са њим,
а његове речи су јој се учиниле слађе од меда и саћа.”
Косара је затим усрдно молила оца да је уда за Владимира, а
овај јој је без одуговлачења изашао у сусрет. Цар је након ћер'
кине удаје вратио Дукљу свом новом зету.23 У стварности, овај
22. Исто, 129'131.

23. Konstantin Jireček, Geschichte der Serben 1, Gotha 1911, 206'207; Тибор Жив'
ковић, , Београд – Никшић 2009, 129'131.

брак је могао бити резултат политичке процене Самуила, који

је можда сматрао да ће му Владимир као зет бити вјернији ва'
зал.24 Решивши на овај начин питање Дукље, цар се могао боље
концентрисати на Македонију и Тесалију, где је било главно
жариште његовог сукоба са Византијом. У Летопису се тврди
да је Самуило поверио Владимиру и цијело подручје Дира'
кијума. Могуће је да је кнезу поверена северна област тог под'
ручја, која је само делимично била под Самуиловом влашћу.
Једна кратка напомена Јована Скилице о Владимиру сугерише
да је кнез на управу добио и део Рашке, а можда и читаву ту
област.25 Његовом стрицу Драгимиру, владару Травуније и За'
хумља, који се пред Самуиловом војском повукао на неку пла'
нину, цар је такође дозволио да настави владати као његов ва'
зал.26
Након тога, како бележи Летопис, „Владимир је тако живео
са својом женом Косаром у потпуној светости и чедности, љу'
бећи Бога и служећи му и ноћу и дању, и владао је својим на'
родом који му је поверен праведно и у страху од Бога”.27 Ниш'
та не указује на то да је Владимир на било који начин учес'
твовао у ратним напорима свог таста.28 Вишедеценијски сукоб
кулминирао је Самуиловим поразом од Византинаца у бици
1991, 193'195.
25. Immanuel Bekker, Georgius Cedrenus Ioannis Scylitzae ope, 1839, 463.
26. Тибор Живковић, Gesta Regum Sclavorum I, Београд – Никшић 2009, 129'
131.
27. Исто, 129'131.
1991, 193'195.

на Беласици 1014, а цар умире 6. октобра исте године.29 Насле'

дио га је син Гаврило Радомир, чија је владавина била кратког
века: убио га је 1015. његов брат од стрица Јован Владислав, и
преузео власт над царством; недуго потом убио је и Радомиро'
ву жену.30 Владислав шаље гласнике Владимиру са захтевом да
дође на царски двор у Преспу, али Косара одговара мужа од тог
пута и сама одлази тамо. Цар је прима са почастима те наново
позива кнеза да дође, шаљући му златни крст на коме се заклео
да му ништа нажао неће учинити. Летопис бележи Владими'
ров одговор на овај позив31:
„Знамо да Господ наш Исус Христ, који је за нас страдао,
није на златном или сребрном крсту распет, него на дрвеном.
Дакле, ако је твоје обећање искрено и твоје речи истините, по'
шаљи ми по монасима дрвени крст и уздајући се у помоћ Гос'
пода нашег Исуса Христа и полажући наду у живи крст и вред'
но дрво, доћи ћу.”
Два епископа и један пустињак дођоше српском кнезу, пре'
дадоше му дрвени крст, као salvum conductum,32 те потврдише
да се на њему цар заклео да му никаква зла од њега неће бити.
Владимир пољуби крст и стави га у своја недра, па с малом
пратњом крену у Преспу.33 Чим је стигао тамо, 22. маја 1016. го'
дине, уђе у једну цркву да се помоли Богу. Изашао је из цркве
29. Георгије Острогорски, Историја Византије, Београд 1998, 295; John V. A.

Fine, ! " # $
% " ! , Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press 1991, 198'199.
30. Георгије Острогорски, Историја Византије, Београд 1998, 295.
32. Ст. Станојевић, Крст као salvum conductum, Југословенски историјски
часопис 1 – 4/1937, Љубљана – Забреб – Београд 1937, 249'252.

држећи онај дрвени крст, а пред самим црквеним вратима га

оборише Владиславови војници и одрубише му главу.34 Према
Скилици, Владимир је вјеровао Војиславовој заклетви, коју му
је пренео бугарски архиепископ Давид па је тако пао у Војис'
лавове руке и био погубљен.35 Мотив за ово убиство није са'
свим јасан. Откад су поразили Самуила 1014. године, Визан'
тинци су добијали битку за битком, па је Владислав вероватно
сумњао или је био обавештен да се Владимир спрема да обно
ви савезништво Дукље са Византијом.36 Ово савезништво би
било посебно неповољно за Владислава због близине Дукље са
Диракијумом, који је био циљ његових освајања.
Владислав је почетком 1018. године водио неуспешан напад
на Драч, под чијим зидинама је погинуо.37 Према Летопису,
током опсаде Драча Владимир се појавио пред Владиславом
док је овај седио за трпезом и вечерао. Кад је устао да бежи зо'
вући војнике да га спасу, Владимир га је убио.38 Исте те, 1018.
године, византијска војска је под вођством победоносног цара
Василија дефинитивно покорила задње остатке Самуилове ца'
ревине.39
По тврђењу Фајна Владимир и Косара нису имали деце, па је
његов законити наследник био његов стриц Драгимир, траву'
нијски кнез, који се у првој половини 1018. упутио са војском у
34. Исто, 137.

35. Immanuel Bekker, Georgius Cedrenus Ioannis Scylitzae ope, 1839, 463.
36. John V. A. Fine, ! " #
$ % " ! , Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press
1991, 198'199.
37. Исто, 198 – 199.
39. Георгије Острогорски, Историја Византије, Београд 1998, 295.

Дукљу да се устоличи као њен владар. Кад је дошао у Котор,

Которани су га на превару убили, а његови војници су се вра'
тили у Травунију.40 Дукља се не појављује поново у изворима
до тридесетих година XI века. Неки историчари претпоста'
вљају да је око 1018. потчињена директној византијској управи,
док други верују да је остављена под неким домаћим владарем
као вазална држава Византије.41
Крајем XIX века неколико истаживача, француски конзул
Пуквил, руски конзул Јастребов, па и српски конзул Бранислав
Нушић, посветило је пажњу Св. Владимиру, описујући места
и цркве где је он био поштован. Све ове истаживачке напоре
објединио је и коментарисао Стојан Новаковић.42 Тако је Јас'
требов забележио да св. Владимира поштују још увек села на
јужној страни реке Шкумбе која чине жупу Спату, упркос чи'
њеници да су становници ових села мухамеданци. Он такође
наводи да се у цркви Пречице (Богородице) Крајинске још увек
налази крст који је Владимир имао код себе у тренутку по'
губљења и које братство Мрковића сваке године износи на
планину Румију где се налази црква св. Тројице.
КУЛТ
Јован Владимир је сплетом историјских околности постао

први српски светитељ.43 Као побожан и мирољубив владар ко'

1991, 202'203.
Словенима: Легенда о Владимиру и Косари, Београд 1893, 223'236.

ји је страдао мученичком смрћу оставио је велики утисак на

његове поданике, који су у његовој личности препознали ис'
тинског светитеља. Он је представљао савршену парадигму
хришћанског живота и врлина.
Јован Владимир је сахрањен у Преспи, у оној истој цркви ис'
пред које је убијен.44 Убрзо се прочуло да молитва код његовог
гроба лечи од разних слабости, и многи почеше долазити тамо
да се помоле. Недуго након смрти, Јован Владимир је признат
од Цркве за свеца и мученика, а за његов празник је одређен 22.
мај.45 У то време свеци су признавани без неког посебног обре'
да канонизације.46
Неколико година по Владимировој смрти, удовица Косара
пренела је његове мошти из Преспе у Пречисту Крајинску, цр'
кву близу његовог двора у Крајини. Народ је почео масовно да
походи ово светилиште. Косара се више није удавала; сахрање'
на је, по властитој жељи, у Пречистој Крајинској подно му'
жевљевих ногу.47 Око 1215. године – кад је Крајина била под
влашћу рашког великог жупана Стефана Првовенчаног – мо
шти је вероватно однела из ове цркве у Драч војска епирског
деспота Михаила I. Овај је у то време накратко заузео Скадар,
који је од цркве удаљен свега око 20 km. Јован Владимир је по'
43. Тибор Живковић, , Београд – Никшић 2009, 267'

269.
44. Konstantin Jireček, Geschichte der Serben 1, Gotha 1911, 206'207.
45. Тибор Живковић, , Београд – Никшић 2009, 137;
Ὁ Ἅγιος Ἰωάννης ὁ Θαυ«ατουργός τοῦ Βλαδι«ήρου. Μεγασ Συναξαριστησ.
Synaxarion.
46. Детаљније видети у: Евг. Темниковский, К вопросу о канонизации свя
тых, Яарославль1903.
47. Тибор Живковић, , Београд – Никшић 2009, 137;
Konstantin Jireček, Geschichte der Serben 1, Gotha 1911, 206'207.

менут у једном грчком црквеном тексту као светац заштитник

Драча.48
Драч је 1368. године од Анжујаца освојио албански великаш
Карло Топија.49 Он је 1381. године обновио у византијском сти'
лу, једну земљотресом порушену, цркву у уској долини рјечи'
це Куше, притоке ријеке Шкумбин – близу локације на којој ће
у XV веку бити подигнут град Елбасан у централној Албанији.
Црква је посвећена светом Јовану Владимиру, како је обзнање'
но на мермерном натпису на грчком, српском и латинском је'
зику, који је Топија поставио изнад јужног улаза цркве. Свече'
ве мошти чуване су у дрвеном ћивоту, смештеном у три метра
високој едикули у цркви.50
Стојан Новаковић је тврдио да је Владимиров гроб од почет'
ка био у цркви код Елбасана. Он је претпоставио да се земљот'
рес који је порушио стару цркву догодио током Топијине вла
давине, те да је Топија вратио мошти у обновљену цркву. Да је
Владимир претходно био сахрањен у Дукљи, по Новаковићу,
„нашао би се било ко за време потоњег српског господства да о
њему што запише, или да га унесе међу српске светитеље.“ Но'
ваковић није разматрао претпоставку да су мошти биле одне
сене из Дукље у Драч око 1215. године. Коментарисао је изве'
штај из Летописа по коме је Косара однела Владимирово тело
48. Konstantin Jireček, Geschichte der Serben 1, Gotha 1911, 206'207; Robert Elsie,
The Elbasan Gospel Manuscript (Anonimi i Elbasanit), 1761, and the struggle for an
original Albanian alphabet, Südost – Forschungen 54, Regensburg (Südost –
Institut) 1995, 105'159.
49. John Van Antwerp Fine, The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the
Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest, University of Michigan Press 1994,
372.

„на место које се назива Крајина, где је био његов двор“. Он се

могао налазити на подручју Крајине у Дукљи пре него што је
Владимир пао у заробљеништво. Међутим, након женидбе са
Косаром двор му је могао бити близу Елбасана, у драчкој зем'
љи коју му је поверио Самуило. Сахрањен је близу овог другог
двора, који је у Летопису замењен његовим првим, крајинским
двором.51
Око цркве код Елбасана развио се православни манастир
који ће у XVIII веку постати седиште новоформиране драчке
архиепископије. Григорије, драчки архиепископ 1768'1772. го'
дине, написао је у овом манастиру Елбасанско јеванђеље, нај'
старије дјело православне књижевности на албанском језику.52
У новија времена, манастир је услед неодржавања оронуо, а
иза 1960. угашен је од стране комунистичког режима у Алба'
нији; ћивот са свечевим моштима је 1967. године склоњен у
Цркву свете Марије у Елбасану. Манастир је у рушевном стању
враћен Цркви током 1990'их, а рестаурација његове цркве и ко'
нака завршена је 2005. године. Од око 1995. године мошти се
чувају у саборној цркви у Тирани, а у манастир се враћају само
за свечев празник.
Сваке године на празник светог Јована Владимира, 4. јуна по
новом календару, велики број верника се окупља код манасти'
ра, којег Албанци колоквијално називају Шин'Ђон. У јутро то'
га дана ћивот са свечевим моштима се поставља насред цркве
под балдахин и отвара. Након јутарње литургије свештеници
обносе ћивот три пут око цркве с појањем, док их окупљени
51. Исто, 218'237.

52. Robert Elsie, The Elbasan Gospel Manuscript (Anonimi i Elbasanit), 1761, and
the struggle for an original Albanian alphabet, Südost – Forschungen 54,
Regensburg (Südost – Institut) 1995, 105'159.

народ прати држећи запаљене свеће у рукама. Ћивот се затим

поставља пред цркву да би га верници целивали, при чему им
се дели памук који је држан у ћивоту од прошлогодишњег
празника. Бројне су приче о исцељењима болесних и безде'
тних, како хришћана тако и муслимана, након молитве код
свечевих моштију.
Свети Јован Владимир сматра се небеским заштитником
новог града Бара на југоистоку Црне Горе, саграђеног на сада'
шњој локацији 1976. године четири километра од старог Бара,
који је разорен у рату и напуштен 1878. године. За његов праз'
ник улицама Бара пролази свечана литија уз црквене заставе и
иконе, славећи свеца. На централном градском тргу у Бару по'
стављена је 2001. године бронзана скулптура Краљ Јован Вла'
димир висока 4 метра, рад академског вајара Ненада Шош'
кића. Владимир се у Летопису попа Дукљанина као и у пре'
дању народа југоисточне Црне Горе назива краљем; отуда је
брдо за које се тврди да је на њему био Владимиров двор назва
но Краљич.53
ВЛАДИМИРОВ КРСТ
Крст који је по предању онај на коме се Јован Владислав

криво заклео, а Јован Владимир био погубљен, традиционално
се чува у породици Андровић из Вељих Микулића код Бара.54
По Андровићима, тако је већ вековима. Андровићи наводе да
је крст, од тисовог дрвета, окован у сребро у Венецији у време
14.
54. Весна Радојевић, Андровићи чувају крст првог српског светитеља, Ве'
черње новости од 30. априла 2015, Београд 2015.

кад је народ барског краја све више прелазио на ислам (веро'

ватно крај XVI вијека). На путу за Венецију и назад чувала га
је велика пратња. Дужина му је 45 cm, ширина 38 cm, дебљина
2,5 cm, а на његовом доњем крају углављена је кугла од месин'
га у коју се умеће штап кад се крст носи.55
Иван Јастребов и Павле Ровински сматрају да се крст извор'
но чувао у Пречистој Крајинској, цркви у којој су у почетку чу'
ване и Владимирове мошти.56 У јеку исламизације Крајине у
XVIII веку црква је срушена, а крст уступљен народу Крајине.
Сматран за заштитника племена и симбол богате летине, па'
жен је као највећа светиња и поред тога што су Крајињани пре
шли на ислам.57 По истраживањима Јастребова и Ровинског,
крст су једном приликом од њих отели припадници суседног
племена Мркојевића. Кад су и ови прешли на ислам, поверили
су крст на чување својим православним сусједима, породици
Андровић.58
Сваке године на Тројичин дан крст светог Јована Владимира
се пред литијом износи на врх планине Румије. Учесници у
овој светковини окупљају се у Вељим Микулићима дан раније
у поподневним сатима. Изношењу крста претходи богослу'
жење у Цркви Светог Николе у Вељим Микулићима, које по'
чиње у поноћ. После литургије креће се у поход стрмом стазом
ка 1593 метра високом врху Румије. На челу литије је крст, кога
носи члан породице Андровић, иза њега иде православни све'
55. Željko Milović, Suljo Mustafić, Knjiga o Baru, Bar 2001, 57'59.

штеник, па онда остали. Међу походницима су традиционал'

но и католици и муслимани тог краја. Добро се пази да неко из
колоне не иступи испред крста, јер се то сматра лошим знаком.
Учесници у поворци певају: „Крсте носим, Бога молим, Госпо'
ди помилуј“.59
Некада је уз крст ишао барјактар Мркојевића, муслиман, са
барјаком у левој и исуканим ножем у десној руци, спреман да
брани крст ако би ико покушао да га отме. Мркојевићи су се
нарочито прибојавали да би то Крајињани могли учинити.
Крајем 19. века број муслимана који су учествовали у литији
знатно се смањио, као последица утицаја њихових вјерских и
политичких старешина.60 За време социјалистичке Југосла'
вије, литија није одржавана између 1959. и 1984. године.61
По предању је на врху Румије некад била црква Свете Троји'
це, коју су срушили Турци; по другој верзији црква се срушила
јер су у њој „згријешили момак и ђевојка“. Због тога је био оби'
чај да походници на извесној удаљености од врха узму камен
и носе га до одредишта. Веровало се, кад се скупи довољно ка'
мења, црква ће се сама обновити. Црква Свете Тројице стоји
поново на врху Румије од 2005. године; освештао је митропо'
лит Амфилохије. Литија стиже на врх пре зоре, а у моменту из'
ласка сунца почиње јутарња литургија. После обављених мо'
литви, литија креће назад у Веље Микулиће, такође за крстом.
Пре је био обичај да се учесници окупе на једној заравни 300 m
од врха, где би провели неколико сати у весељу и спортским
надметањима, те би се заложили са заједничке трпезе. Многи
149'150.

повратак искористе за сакупљање траве од Румије (Onosma

visianii), чијем се корену приписују разна љековита својства.
По силаску са планине закрштава се извор Питин, који је око
пола километра удаљен од цркве Светог Николе, а литија за'
тим обилази око цркве. Након завршетка литије, наставља се
народно весеље у Вељим Микулићима. До следећег Тројичин
дана, крст се чува на тајном мјесту. Некада су за њега знала са'
мо два најстарија мушка члана породице Андровић, а од око
2000. Андровићи имају одбор задужен за чување крста.62
ЖИТИЈЕ
Најстарије сачувано житије светог Јована Владимира садр'

жано је у 36. поглављу Летописа Попа Дукљанина. Ова на ла'
тинском написана хроника је, према новијим истраживањи'
ма, завршена између 1299. и 1301. године у Бару, који је тада
био под влашћу српског краља Милутина Немањића. За ауто'
ра љетописа сматра се барски надбискуп Рудгер, који је вјеро'
ватно био поријеклом Чех.63 Он је 36. поглавље саставио као са'
жетак старијег Владимировог житија, написаног на латинском
у Дукљи највероватније између 1075. и 1089. године. Ово је пе'
риод кад су дукљански владари из лозе Војислављевића нас'
тојали да од папе добију потврду своје краљевске власти, и да
уздигну Барску епископију на ранг архиепископије. Они су
кнеза Владимира представљали као светачког утемељитеља
149'150; Željko Milović, Suljo Mustafić, Knjiga o Baru, Bar 2001, 57'59; Митропо
лит Амфилохије освештао Цркву Свете Тројице на Румији, Информативна
служба Српске православне цркве (1. август 2005. године).

своје династије; према Летопису, били су потомци његовог

стрица Драгимира. Војислављевићи су успели у овим насто'
јањима, иако Католичка црква није уврстила Владимира међу
своје свеце. Упркос својој хагиографској природи, 36. поглавље
садржи доста поузданих историјских података.64
Грчко житије са службом светом Јовану Владимиру штам'

пано је у Венецији 1690. године у облику књиге, која ће бити
прештампана уз мање измене 1774. и 1858. године. Житије и
службу написао је на основу усмених предања заступник ох'
ридског архиепископа Германа, Козма, који је боравио у ма'
настиру Светог Јована Владимира код Елбасана. Козма ће 1694.
године бити рукоположен за митрополита Драча. Књиге са
свечевим житијем и службом штампане у Венецији дељене су
из манастира другим православним црквама и појединцима.
Служба је такође објављена 1741. године у Москопољу, цин'
царском центру у југоисточној Албанији, у склопу једне ком'
пилације посвећене свецима популарним у Албанији.65 Краће
свечево житије, засновано на Козмином тексту, укључено је у
синаксар који је саставио Никодим Светогорац, објављен у Ве'
нецији 1819. и Атини 1868. године.66 Козмин текст послужио је
као основа за црквенословенске службе штампане у Венецији
1802. и Београду 1861. године. Наиме, српски хиландарски мо'
наси Лука и Партеније преузели су да са једног од три издања
64. Исто, 267'269, 272.

66. Νικοδι ου Αγιορειτου, Συναξαριστηζ των δωδεκα ηνων του ενιαυτ
ου Το οσ τριτοσ, Βενετια 1819, 59 − 60; Стојан Новаковић, Први основи
словенске књижевности међу балканским Словенима: Легенда о Владимиру и
Косари, Београд 1893, 218'237.

Козмине службе штампају 1802. године у Венецији његову слу'

жбу што је довело до обнове култа св. Јована Владимира међу
Србима. Служба из 1802, године прво је ушла 1861. године у
Србљак, а потом је (1925) посебно штампана у Сремским Кар'
ловцима заједно са житијем на крају. Друго издање (из 1861) је
штампана у склопу трећег издања Србљака, зборника служби
српским свецима, за које се старао митрополит београдски
Михаило.67
У житију које је написао Козма, светац се назива „Јован из
Владимира“; отац му је био Немања, а деда Симеон (бугарски
цар 893'927). Родитељи су га оженили ћерком Самуила, цара
Бугарске и Охрида. Наследио је оца као цар Албаније, Илирије
и Далмације. Након што је византијски цар Василије напао и
поразио цара Самуила, цар Јован је поразио и натерао на пов'
лачење Василија. Јован се такође борио против јеретика богу'
мила и месалијана. Од ране младости тежио је ка Божјем царс'
тву; молио се дању и ноћу, те се уздржавао од брачне постеље.
Жена му је била јеретик као и њен брат, кога је подстицала да
убије Јована. Једном приликом док је Јован јахао са шураком,
овај га изненада удари мачем, али га није могао посјећи. Тек
кад му је Јован дао свој мач, јеретик је успио да му одсече гла'
ву. Јован је ухвати у ваздуху и настави да јаше према цркви
коју је саградио близу Елбасана, где се често молио. Унео је
главу у цркву и рекао: „Господе, у твоје руке предајем дух мој!“
Сахрањен је у тој цркви, која је од те 899. године поприште раз'
них чудеса.68 Свечева благотворна моћ описана је у житију на
следећи начин:

68. Исто

„ἐν ἑνὶ τόπῳ ὑπάρχει, καὶ ἐν ὅλω τῷ κόσ«ω ἐπικαλού«ενος

διάγει. ἐκεῖ ἐν τοῖς Οὐρανοῖς Χριστῷ τῷ Θεῷ παρίσταται, καὶ
τῶν ἐνταῦθα οὐδ᾿ ὅλως ἀφίσταται. ἐκεῖ πρεσ̙εύει, καὶ ὧδε ἡ«ῖν
ϑρια«̙εύει. ἐκεῖ λειτουργεῖ, καὶ ὧδε ϑαυ«ατουργεῖ. κοι«ῶνται τὰ
Λείψανα, καὶ κηρύττει τὰ πράγ«ατα. ἡ γλῶσσα σιγᾷ, καὶ τὰ
ϑαύ«ατα κράζουσι. Τίς τοσαῦτα εἶδεν; ἢ τίς ποτε ἢκουσεν; ἐν τῷ
τάφῳ τὰ ὀστέα κεκλεισ«ένα, καὶ ἐν ὅλῳ τῷ Κόσ«ῳ τὰ τεράστια
ϑεωρού«ενα“.69
„На једном се месту налази, а осећа се у целом свету где год
бива призван. Онамо на небу уз Христа Бога стоји, а овде се од
нас ни најмање не удаљује. Онамо нас заступа, а овде с нама
ликује. Онамо служи, а овде чуда твори. Почивају му мошти, а
дела му се хоре; ћути му језик, а чудеса му кликују. Ко је видео
тако што? Да ли је ко икад тако што чуо? Кости му затворене у
гробници, а чудеса му се гледају у свему свету“.70
У Владимировој служби истиче се да он има исто име као
Крститељ71 да је великомученик,72 да је своју одсечену главу у
руци носио73 да је мироточац,74 да је словенски и албански
штит75 да је израстао од Словена76 и од српског рода,77 затим да
69. Ακολουθία του αγίου ενδόξου βασιλέως, και «εγαλο«άρτυρος Ιωάννου του
Βλαδι«ήρου και θαυ«ατουργού, Εν Βενετία, 1858, 12'13.
70. Превод Стојана Новаковића. Стојан Новаковић, Први основи словенске
књижевности међу балканским Словенима: Легенда о Владимиру и Косари,
Београд 1893, 238'284.
71. Леонтије Павловић, Култови лица код Срба и Македонаца, Смедерево
1965, 36. према: III стихара на Господи возвах мале вечерње.
72. Исто, IV стихара.
73. Исто, I стихара стиховска на малој вечерњи.
74. Исто, IV стихара на литији.
75. Исто, слава на стиховање.
76. Исто, IV стихара велике вечерње на Господи возвах.

је албански свети,78 и напокон да је видео чудно знамење крста

као цар Константин.79
Кондак који је уз друге молитвене песме записан у цркве'
нословенској служби светом Јовану Владимиру објављеној у
Србљаку, слави свеца на овај начин80:
„Као драгоцена ризница и извор што тече земаљским токо'
вима дајући здравље, даде нам се тело твоје свештено, које да'
рује исцељење од разних болести и божанску благодат свима
који му с вером приступају, да му весело кличемо: Радуј се,
кнеже Владимире“.
Класични пример иконографије светог Јована Владимира
може се наћи у издању његовог грчког житија из 1858. године.
На илустрацији у тој књизи светац је приказан како стоји под
краљевском круном са двоструким љиљанским венцем, дес'
ном ногом на мачу. У десној руци држи крст, скиптар и масли'
нову грану, а у левој своју одрубљену главу под круном. Носи
хермелинов огртач и хаљину са цветовима окићену крупним
драгим камењем окруженим бисерима. У грчком тексту испод
илустрације светац се назива Јован Владимир, благочастиви
цар свеколике Албаније и Бугарске, грациозни чудотворац ве'
ликомученик, и истински мироточац.81 У житију које је укљу'
77. Исто, I сједален.

78. Исто, 7. песма, II канон I тропар.
79. Исто, 9. песма, I канон IV тропар.
80. Србљак, Београд 1986, 395.
81. Ακολουθία του αγίου ενδόξου βασιλέως, και «εγαλο«άρτυρος Ιωάννου του
Βλαδι«ήρου και θαυ«ατουργού, Εν Βενετία, 1858, 1; Стојан Новаковић, Први ос
нови словенске књижевности међу балканским Словенима: Легенда о Влади
миру и Косари, Београд 1893, 238'284.

чено у синаксар Никодима Светогорца, Јован Владимир је оз'

начен као цар Срба (τῶν Σέρβων βασιλεύς).82
Свечев лик осликан је у светогорским манастирима Хилан'
дар, Зограф и Филотеј; у бугарским манастирима Рила, Тројан
и Лозен; у манастиру Свете Катарине на Синају;83 и у манасти'
ру Арденица на југозападу Албаније. Христофор Жефаровић,
сликар и графичар, живописао је 1737. године цркву српског
манастира Бођани у Бачкој. Јована Владимира осликао је у ре'
ду са неколико других светаца Срба, као младог човека кратке
браде са круном и скиптром.84 Жефаровић је Јована Владими'
ра уврстио међу владаре и свеце које је илустровао у свом делу
Стематографија, издатом у Бечу 1741. године. Следеће године
је израдио бакрорезну плочу са сценама Владимирових чуда,
чији су графички отисци доспели до домова великог броја
православних верника широм Балкана. Свечев култ негован је
у Македонији, нарочито током XVIII века, када је Јован Влади'
мир често осликаван на фрескама и иконама македонских цр
кава.85
ЛЕГЕНДЕ
Неколико легенди о Јовану Владимиру забележено је у за'

падној Македонији. По једној од њих, он је своју одсечену гла'
ву донео у манастир Светог Јована Бигорскиог код Дебра. Се'
82. Νικοδι ου Αγιορειτου, Συναξαριστηζ των δωδεκα ηνων του ενιαυτ

ου Το οσ τριτοσ, Βενετια 1819, 59 − 60.
84. Лазар Мирковић, Иван Здравковић, Манастир Бођани, Београд 1952, 16,
37.

верно од Охрида, у жупи Дебарца, налази се село Песочани, а

на једном шумовитом вису изнад села могу се видети неке
развалине на локалитету званом Владимирово. Ту је по леген'
ди Владимир рођен, и ту је донео своју одрубљену главу.86
Близу Песочана налазе се остаци Цркве Светог Атанасија, чији
је ктитор наводно био Владимир. Дан уочи његовог празника
сабирао се народ код те порушене цркве, палио свеће по ње'
ним зидинама и молио се свецу.
Према легенди записаној у грчком житију светог Јована
Владимира, он је подигао цркву код Елбасана. Место где ће је
саградити, усред густе шуме, показано му је од неког орла који
је на глави носио као сунце сјајни крст. Своју одсечену главу
донео је у ту цркву и у њој је сахрањен. Једном су ћивот са ње'
говим чудотворним моштима из цркве украли Франки. Ћивот
се показао изузетно тешким, те су га једва успели пренети до
реке Шкумбин, у коју су га бацили да би га спустили до мора.
Ћивот се, међутим, вратио узводно у притоку Кушу ширећи
светлост око себе, те су га околни становници извадили из воде
и са литијом вратили у цркву.87
Са Владимиром би могла имати везе легенда коју је Бранис'
лав Нушић забележио у Корчи, граду у југоисточној Албанији
близу границе са Македонијом: „Више Корче, на високом бре'
гу, налази се нека развалина, биће стари град. Ту је седео неки
краљ, латинин, па је просио у цара, који је близу његове државе
био, ћер, која је била православне вере. Она је пристала да пође
за њ, ама ако прво сазида православну цркву. Он то учини, и
сазида код Корче цркву Панагију. Девојка се уда за њ, али га

87. Исто, 238'284.

прво вече убије на спавању. Она оде после, па се покалуђери, а

његово тело негде однесу. Није тамо сахрањено.“ Македонски
Словени са острва Аил на Малом Преспанском језеру у Грчкој,
причали су о неком цару званом Мирче који је живио на њихо'
вом острву. Убио га је братучед из зависти, а мошти су му од'
несене „преко Охрида у Арнаутлук“.88
У КЊИЖЕВНОСИ
Владимирово житије у Летопису попа Дукљанина обрадио

је Павле Ритер Витезовић у књижици на латинском Vita et
martyrium B. Vladimiri, Croatiae regis (Живот и мучеништво
блаженог Владимира, краља Хрватске), штампаној 1705. годи'
не у Загребу. Витезовић, који је тврдио да су сви Јужни Слове'
ни у ствари Хрвати, изразио је у посвети књижице жаљење
„што је легенда о св. Владимиру, краљу Црвене Хрватске, оста'
ла пуку Бијеле Хрватске слабо позната, те га само грчка црква
слави.“89 Андрија Качић Миошић, инспирисан Владимировим
житијем у летопису, саставио је „Писму од краља Владимира“
коју је уврстио у своје дјело Разговор угодни народа словинс'
кога, објављено средином XVIII века. У њој је Качић у десетер'
цу опевао Владимирово тамновање, љубав између њега и Ко'
саре, Самуилов благослов њиховог брака и свадбу.90 У Будиму
је 1829. године објављена драма „Владимир и Косара“ Лазара
Лазаревића.91 Истоимени либрето за оперу излази из пера Пет'
ра Прерадовића средином XIX века.92 Јован Владимир је при'
88. Исто, 218'237.

89. Vjekoslav Klai, Život i djela Pavla Rittera Vitezovića, Zagreb 1914.
90. Andria Cacich Miossich, Razgovor ugodni naroda Slovinskoga, Mleczi
MDCCCI, 27'28.

сутан у трагедији „Владислав“ Јована Стерије Поповића.93

Стојан Новаковић пише о њему у свом делу „Први основи сло
венске књижевности међу балканским Словенима“ објавље
ном 1893. године.94
У склопу збирке романсираних хроника „Из књига старо'

ставних“ Стевана Сремца, издате 1903. године, налази се и хро'
ника „Владимир Дукљанин“.95 Из исте године је песма „Влади'
мир и Косара“ бугарског песника Кирила Христова. Кнез Ни'
кола га спомиње у својој драми у стиховима „Балканска цари'
ца“, у песми „Похвала Зети“.96 У Београду је 1925. године издата
„Читанка о Светоме краљу Јовану Владимиру“, коју је прире'
дио епископ Николај (Велимировић). Уметнички лик Јован
Владимира присутан је у другом делу трилогије „Самуил“ бу'
гарског писца Димитра Талева, објављене 1958'1960. године.97
91. Лазар Лазаревић, Владимир и Косара драма у три акта, Будим 1829; Иси'
дора Милић, „Владимир и Косара Лазара Лазаревића и Стеријин Владислав
као целовита трагедија“, у: Књижевност и историја. 7, Транспозиција исто
ријских догађаја и личности у трагедији код Словена, (ур. Мирољуб Стојано'
вић) Ниш 2006, 103'119.
92. &' & Preradovića, Zagreb 1873. Либрето за оперу у четири
чина „Владимир и Косара“.
93. Ј. С. Поповић, Владиславъ, Београд 1843.
Словенима: Легенда о Владимиру и Косари, Београд 1893.
95. Стеван Сремац, Из књига староставних Књ. 2 Владимир Дукљанин, Нови
Сад 1904.
96. Никола I, Балканска царица, Нови Сад 1894.
97. Димитър Талев Петров – Палисламов (1898, Прилеп – 1966, Софија), бу'
гарски писац изразито националистичког, велико – бугарског, опредељења.
Трилогија Самуил, цар български: Книга 1. Щитове каменни (1958), Книга 2.
Пепеляшка и царският син (1959), Книга 3. Погибел (1960).

Опевали су га и српски писци новије генерације Милован Ви'

тезовић и Момир Војводић.
Св. Јован Владимир је уврштен међу православне светитеље
у српској цркви тек 1861. године. Иако је св. Јован Владимир
први српски светитељ, он је јако дуго остао на маргинама ис'
торије. На ово су утицале како политичке, тако и династичке
околности. Премештањем култног места у Елбасан дошло је до
локализације ван српског етничког простора. Тако је дукљанс'
ки светитељ остао далеко од српских верника. Почетак седме
деценије XIX века је означио је почетак обнове његовог култа
међу Србима. С обновом његовог култа дошло је и до интере'
совања научне и културне заједнице за живот овог владара и
светитеља. Лик Владимира и његове жене Косаре постали су
непресушна инспирација великом броју уметника. Његова
трагична животна прича, у којој се преплићу вера, страдање,
љубав и издаја постала је основ за бројне уметничке инерпре'
тације.
Историја о миленијумском трајању култа овог Светитеља
сведочи да је Владимиров култ нарочито важан зато што ретко
који народ има тако свеже обичаје са толико старих традиција
из феудалног времена. Црквена и народна традиција памте га
и поштују као образац праведног, хришћанског краља, муче'
ника и чудотворца.
SUMMARY
Jovan Vladimir or John Vladimir was the ruler of Duklja, the most pow7
erful Serbian principality of the time, from around 1000 to 1016. He ruled
during the protracted war between the Byzantine Empire and the First
Bulgarian Empire. Vladimir was acknowledged as a pious, just, and
peaceful ruler. He is recognized as a martyr and saint, with his feast day

being celebrated on 22 May.

Jovan Vladimir had a close relationship with Byzantium but this did not
save Duklja from the expansionist Tsar Samuel of Bulgaria, who con7
quered the principality around 1010 and took Vladimir prisoner. A medie7
val chronicle asserts that Samuel's daughter, Theodora Kosara, fell in love
with Vladimir and begged her father for his hand. The tsar allowed the
marriage and returned Duklja to Vladimir, who ruled as his vassal.
Vladimir took no part in his father7in7law's war efforts. The warfare cul7
minated with Tsar Samuel's defeat by the Byzantines in 1014 and death
soon after. In 1016, Vladimir fell victim to a plot by Ivan Vladislav, the last
ruler of the First Bulgarian Empire. He was beheaded in front of a church
in Prespa, the empire's capital, and was buried there. He was soon recog7
nized as a martyr and saint. His widow, Kosara, reburied him in the
Prečista Krajinska Church, near his court in southeastern Duklja. In 1381,
his remains were preserved in the Church of St Jovan Vladimir near Elba7
san, and since 1995 they have been kept in the Orthodox cathedral of Ti7
rana, Albania. The saint's remains are considered Christian relics, and at7
tract many believers, especially on his feast day, when the relics are taken
to the church near Elbasan for a celebration.

УДК: 75.052.046(497.115)
271.222(497.11)'523.6(497.115)
НОВООТКРИВЕНА КТИТОРСКА СЦЕНА

СПАХИЈЕ ЈОВАНА
У ЦРКВИ СВЕТОГ ДИМИТРИЈА МАНАСТИРА
ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА, ИЗ 1619 1620.
ГОДИНЕ, РАД ЗОГРАФА ГЕОРГИЈА
МИТРОФАНОВИЋА
РАДОМИР ХАЏИ ДР. ПЕТРОВИЋ1

РЕПУБЛИЧКИ ЗАВОД ЗА ЗАШТИТУ
СПОМЕНИКА КУЛТУРЕ, БЕОГРАД
АПСТРАКТ: У овом раду истражовања су усмерена, посебно,

на оштећену сликану фигуру у сликаном правоугаоном про7
стору испод фигуре за коју су ранији истаживачи претпоста7
1. rad.neim.39@ptt.rs
РАДОМИР ХАЏИ ДР. ПЕТРОВИЋ 163

вљали да преставља срепског патријарха Пајсија, обновитеља

цркве Св. Димитрија.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Пећка патријаршија, патријарх Пајсије, спа7
хија Јован, Георгије Митрофановић
У нашој историјско'уметничкој науци није постојала коор'

динација послова, између конзерватора и науке. Срећом, ово
се десило у току сликарско'конзерваторских радова на чишће'
њу фресака у цркви Св. Димитрија у Пећи, у комплексу цркава
Пећке патријаршије. Тек је свеобухватним конзерваторским
радовима на архитектури и живопису у 2006. години, самопре'
горно је аутор овог рада, у својству сликара'конзерватора, по'
ред заштите и документације фасадног сликарства на свим
црквама, успео је да отвори сазидани прозор (бифора из XIV
века) на северном делу цркве Св. Димитрија, који је обновљен
у време ктитора патријарха Пајсија.2
Старији живопис цркве Св. Димитрија тек је недавно ко'
начно откривен у сазиданој бифори са новооткривеним преле'
пим фрескама Невесте Христове из XIV века (сл. 1).3 У турском
освајању града Пећи, северни део зида цркве био је порушен и
већи део фреско ансабмла живописа био је уништен, нарочито
из циклуса Светог Димитрија, чији је ктитор био српски пат'
ријарх Пајсије.
2. Календар Републички завод зазаштиту споменика културе; Београд, 2006,

две новоткривене фреске из XIV века приказане су у колору на насловној
страни; М. Јовин, Пећка патријаршија. Истраживања и резултати 2006.го
дине, РЗЗСК, (Београд, 2006), стр. 41, сл. 96–97 и 96а–97а.
3. Р. Петровић, Новооткривене фреске „Невесте Христове” грчког зографа Јо
вана из XIV века у цркви Светог Димирија, манастира Пећке патријаршије.
Посвећено страдалој Лидији Алексић, Ниш и Византија, Зборник радова
(Ниш, 2008), књ. VI, стр. 209–229, + 13 слика.
164 РАДОМИР ХАЏИ ДР. ПЕТРОВИЋ

Новооткривена ктиторска сцена спахије Јована
1. ФИГУРА ПАТРИЈАРХА ЈЕФРЕМА ТРЕЋЕГ
На северозападном зиду западног травеја, у касније накнад'

но дозиданој у северној бифори из XIV века, накнадно је пре'
зидана и затворена велика плитка ниша, док је у унутрашњем
делу наоса хиландарски монах и зограф Георгије Митрофано
вић насликао фигуру у омофору патријарха српског светитеља
Јефрема:
' ST}Y£ EÇRHMY ô G} ô(= 3) PATR£AR}YXY.4

S<ve>t¢` Eçrhmy ô gªô(= 3) Patràrxy.
= Свети Јефрем трећи Патријарх.
Патријарх Јеферем (1375–1380, 1389–1390) насликан је као

стојећа фигура, у левој руци држи јеванђеље, а десном благо'
сиља, око главе, налази се окер ореол, дугуљаста испоснички
мршава, седе главе косе и и браде која је са аскетским продор'
ним очима на лицу.5 Са обе стране и изнад су сцене из XIV век:
Духова. Са десне стране су стојеће фигуре ратника Св. Теодора
Стратилата и Св. Теодора Тирона, док су на левој страни фрес'
ке стојећих фигура Врачева (лекара) Св. Козме и Св. Дамњана.6
4. З. Кајмаковић, Георгије Митрофановић, Сарајево, 1977, стр. 92'96; Р. Петро'

вић, Новооткривене фреске „Невесте Христове” грчког зографа Јована из XIV
века у цркви Светог Димирија у манастиру Пећка патријаршија, стр. 209'
229, сл. 11 и 13.
5. Сава, епископ шумадијски, Српски јерарси од деветог до двадесетог века,
(Београд, Подгорица, Крагујевац, 1996), стр. 221–222.
6. Г. Суботић, Црква Светог Димитрија у Пећи, Београд, 1964, стр. XIV (не
наводи фреску патријарха Јефрема).

2. ОШТЕЋЕНА НЕПОЗНАТА СЦЕНА СА НАТПИСОМ
У доњем средишњем делу налази се мала правоугаона ош'

тећена фреска са истрвеним обрисима људске фигуре са ис'
пруженим рукама и моделом цркве (оштећено), са подигну'
том главом према фигури Светог Јефрема Трећег, српског
патријарха са ктиторским и молитвеним текстом, исписаним
на великом усправном белом свитку, на оштећеној црној'сивој
позадини. У доњем делу северног зида, на поду, налази се мер'
мерни саркофаг архиепископа Никодима крај XIV века.7
Има већ више од три столећа како патријарх Јован Кантул,
1613Ó14. године, обновио део цркве С. Димирија „желећи да му
буде трајна успомена… У том послу материјално му је помагао
спахија Јован, иначе клирик пећког манастира, чиме је заслу'
жио мали портрет с натписом…”.8 Он је обновио порушени се'
верни зид и фреске цркве Св. Димитрија из XIV века, коју је ос'
ликао српски монах из Хиландара зограф Георгије
Митрофановић 1619/20. године.9 Испод овог накнадно прези'
даног прозора са нишом, налази се мермерни саркофаг у коме
су се налазила гробница и мошти патријарха Никодима I
(1316–1324),10 а потом и Јефрема (1376–1382).
7. Д. Поповић, Саркофаг архиепископа Никодима у цркви Св. Диитрија у

Патријаршији, Зборник Ликовне уметности Матице српске (даље: ЗЛУМС),
(Нови Сад, 1983), књ. 19, стр. 75–94, сл. 1 (сатарија литература).
8. В. Ј. Ђурић, Уметност у сенци прошлости, у књизи: Пећка патријаршија,
Београд, 1990, стр. 291, сл. 187.
9. S. Petković, Zograf Georgije Mitrofanović u Pećkoj patrijaršiji (1619 1620), p.o.,
Glasnik muzeja Kosova i Metohije, (Priština, 1963) knj. IX, стр. 237–249; А. Ско'
вран, Фреске XVII века из цркве св. Димитрија у Пећи и портрет патријарха
Јована, Старине Косова и Метохије, (Приштина, 1968'1971), књ. IV,
стр. 331–350, сл. 9 и 14'15.

За ову оштећену фреско површину коју је „претраживала”

историчар уметности Аника Сковран, наводи се следеће: „...от'
крило се…јако избрисану фигуру једне личности насликане у
полупрофилу са испруженим рукама и подигнуто главом.
Крај ње се може прочитати остатак натписа … xrama sego. Нема
сумње да се у тексту помињао обновитељ храма и да се ради о
ктиторском портрету патријарха Пајсија (сва подвлачења: Р.
П.), пошто је патријарх Јован као већ покојни свечано насли'
кан у Светим апостолима. Портрет патријарха Пајсија морао је
бити према томе рађен за његова живота представљајући га
овде као смерног настављача обнове и наручиоца фреске …”.11
Сретен Петковић успео је да уочи још нека слова ове непоз'

нате личности: „Испод ове нише живопис је тешко оштећен,
али се назире један лик са остацима натписа. Са леве стране
чита се јасно једино: …. xrama sego, са десне: … olhpno..., ....
nobcªe... ”.12 Касније С. Петковић допуњује своја истраживања и
открива потпунији оштећени натпис са именом Јован спахија,
приписући рад зографу Георгију Митрофановићу: „Када сам
се пре две деценије бавио овим зидним сликама, уочио сам на
том месту само пригнуту фигуру у полупрофилу са испруже'
ним рукама и подигнутом главом. Од натписа сам могао да
прочитам само његов крај … храма сего. Како је то очигледно
био ктиторски портрет, помишљао сам да је ту највероватније
приказан патријарх Пајсије.”13
10. Протојереј А. Бркић, Ћивоти Срба светитеља под сводовима цркава Пе

ћке патријаршије, четврто издање (Београд, 1984), стр. 10–11.
11. А. Сковран, нав. дело, стр. 347. Текст овог чланка представља предавање
одржано у Археолошком институту САН у пролеће 1963. године.
12. S. Petković, nav. delo, стр. 241.

Петковићева претпоставка о представљеној личности пат'

ријарха Пајсија показала се нетачна, јер је оповргнута откриве'
ним натписом, који сам тек касније, уз велики труд чишћења,
успео да прочитам. Уз лик ктитора пише: FW SPAXF I KLFRFK
SV<ETAGO> XRAMA SEGO. Очигледно да је српски патријарх
Пајсије, чијим је „повеленијем и усрдијем” живописан храм
1620. године, није био сам ктитор, већ је у овом подухвату важ'
ну улогу имали су архиепископ кир Јован14 и спахија кли
рик Јован, због чега је овај стекао право да му се портрет са
фигором наслика у цркви, испод фигуре патријарха Јефрема.
То није необично, многе су спахије'хришћани помагалали
своју цркву на разне начине, а један међу њима, спахија Војин,
учествује 1592. године, уз друге ктиторе, у живописању при'
прате манастира Тројице Пљеваљске, па се отуда и његов кти'
торски портрет и фигура тамо налази. Невероватно им се, у
први мах, учинило једино то што је спахија Јован означен и
као клирик, то јест члан братства манастира Пећке патријар'
шије.15
13. С. Петковић, Манасатир Пећка патријаршија и његове спахије, Balkanika,

1982–1984, књ. XIII/XIV, стр. 356–358 (често употревљава израз „ликом'лик”,
треба фигура и портрет патријарха Јефрема и спахије Јована итд.?).
14. З. Кајмаковић, Георгије Митрофановић, Д. Иконографски опис фресака у
цркви Св. Димитрија, стр. 92, 96, сл. 36.
15. С. Петковић, нав. дело, у бел. 22, где наводи: „Тачност мог читања потвр'
дио ми је љубазно и проф. Ђурђе Бошковић, који је, уз мање неважне разли'
ке, на исти начин разјаснио скоро сасвим истрвена слова приликом рада у
Пећкој патријаршији још 1933. године, кад је овде помињани ктиторски нат'
пис био читљивији”; Б. Ђурђев, Хришћанске спахије у северној Србији, Го'
дишњак Историјског друштва Босне и Херцеговине, Сарајево, 1952, књ. IV,
стр. 165–166.

Функција клирика имала је значење члана црквеног клира

који је под влашћу епархијског епископа као Божије наследс'
тво (1 Пет 5, 3). Они су некад били нижи црквени служитељи.16
По најстаријим правилима, донетим на Васељенским сабо'
рима, која су и данас важећа, клирик је члан црквени, у овом
случају монашке заједнице. Тешко је замислити да је један
спахија уједно и клирик. Па ипак се то, у једном историјском
раздобљу, у време патријарха Пајсија, догодило.17 С. Петковић
у свом раду наводи још неке српске спахије'хришћане по име'
ну: 1619Ó20 Јован, 1633Ó34 Тодор (Теодор), такође и 1642. из време'
на патријарха Пајсија. Он се затим поново двоуми око самог
изгледа спахије Јована: „Било је интересантно да се види каква
је била одећа Јована, спахије'клирика Пећке патријаршије.
Спахија Војин из Свете Тројице крај Пљеваља, носи оновреме'
ну лаичку одећу нижих достојанственика: дуги кафтан при'
тегнут силавом, преко којег је пребачена шуба'огртач опточен
крзном.18 Да ли је Јован, спахија и клирик, био приказан у мо'
16. С(ава) Е(епископ) Ш(умадијски), Клирик, Енциколопедија православља,

(Београд, 2002), књ. II (и'о), стр. 987.
17. С. Петковић бел. 23, додаје: Још у Правилима св. апостола, а потом у од'
лукамаСедмог Васељенског сабора, изричито се истиче, под претњом искљу'
чења, да епископ, презвитер или ђакон не сме да преузме на себе световне
послове (Апостолска правила, правило 6). У Правилима Четвртог васељенс
ког сабора (правило 3) опет се понавља да клирици неће преузети вођење све'
товних послова, а слично говори и правило 10 Седмог васељенског сабора.
Позивајући се на Матеја (22, 21), правило 83. Апостолска правила под прет'
њом свргнућа забрањује да се свештена лица баве војничким пословима. На
Четвртом васељенском сабору (правило 7) црквени оци забрањују да лица
која су ступила у клир или су се посветили монаштву, прихватају војничку
или световну службу. Никодим [Милаш], епископ далматински, Правила
православне цркве са тумачењима I, (Нови Сад, 1895), стр. 61–62, 160–161,
330–334, 342, 612–614.

нашкој раси или одевен у кафтан и шубу нећемо никад дозна'

ти, јер никакав конзерваторски захват не може том лику повра'
тити првобитни изглед”.19
3. ОПИС НЕПОЗНАТЕ ФИГУРЕ КТИТОРА СПАХИЈЕ

ЈОВАНА
Стојећа фигура спахије Јована је мало погнута напред у мо'

литвеном ставу са испруженим рукама, са оштећеним там'
нољубичастим ктиторским истрвеним моделом цркве Св. Ди'
митрија, који држи у левој руци, док десном руком и шаком
указује на молитвени исписани свитак. Јованова глава, на ос'
нову отисака сиве мрље, одаје утисак средовечног човека, са
кратком косом, брковима и брадом. Јован има цинобер доњу
хаљину (горњи део је испрана бледо црвена боја), испод које
носи уске тамноплаве дугачке панталоне и црвене ципеле, док
изнад носи плави откопчан кафтан шуба'огртач опточен кр'
зном око рамена и при крајевима. Спахија Јован (црт. 1) очиг'
ледно је био обучен у оновремено луксузну лаичку одећу бога'
тих грађана и црквеног клирика великог ктитора Св.
Димитрија, и није био „приказан у монашкој раси”, како је хи'
потетично претпостављао С. Петковић.20
Златар Јован Фочанин и пећки спахија Јован имају исту оде'
ћу као и други ктитор, спахија Никола Рашковић – RAB B<O>J£I
18. С. Петковић, Манастир Света Тројица код Пљевља, Београд, 1974, стр. 69,
169, сл. 28. Јован златар Фочанин, детаљ, ктиторске композиције, припрата,
1592. год.
19. С. Петковић, Манастир Пећка патријаршија и његове спахије, Balcanica,
(Belgrade, 1982/1983 , књ. XIII – XIV, стр. 357– 359.
20. С. Петковић, нав. дело, стр. 359.

NIKOLA [SPAX£∏] (сл. 3, црт. 2). Фреску је насликао зограф и

књижевник Лонгин, и налази се у пећинској цркви Св. ар'
ханђела Михаила у Црној Реци, која приказује молитвени
текст Прокимена у време српског патријарха Јована Кантула,
после 1592. године.21 Сличну одећу имају спахија Војин Побла'
чанин и златар Јован Фочанин (црт. 4) на фресци у цркви Св.
Тројица код Пљеваља, настале крајем 1592 и 1594/ 95. године.22
Запажања о њиховој ношњи С. Петковића тачна су у опису:
„Обојица носе одору истог кроја и оне се само по боји међусоб'
но разликују. Преко беле кошуље без оковратника одевени су у
дуги кафтан са уским рукавима … доња хаљина – кафтан зла'
тара Јована је тамноцрвене боје, док је код спахије Војина љу'
бичаста. Боје огртача шубе, су измешане: код Јована он је љу'
бичаст, док је код Војина тамно црвен … Шуба је опточена
крзном, а има и велики крзнени оковратник.”23 Ове фреске у
21. Р. Станић, Зидно сликарство цркве манастира Црне Реке, п.о, Рашка
баштина, (Краљево, 1975), књ. I стр. 99, црт. 2, сл. 10; Р. Петровић, Истражи
вања и открића у манастиру Црна Река, Манастир Црна Ријека и свети Пе
тар Коришки. Научни скуп, Приштина, Зубин Поток, Црна Ријека, 25–26. IV
1996 (Приштина–Београд, 1998), стр. 55–57, 59–62, сл. 6; Исти, Помен ктитора
из Ибарског Колашина и записи из XVII века у цркви Св. Јована у селу Црколез,
Косовско'метохијски зборник, (Београд, 2005), књ. 2, стр. 154, сл. 1; Исти,
Представа Другог Христовог доласка у Црколезу у цркви Св. Јована Претече
из 1573. године – рад зографа Радула, Косовско'метохијски зборник, (Београд,
2011), књ. IV, стр. 159–188.
22. Ј. Ковачевић, Средњовековна ношња Балканских словена.Студија из ис
торије средњовековне културе Балкана (Београд, 1953), стр. 75, 77, сл. 40 (Спа'
хија Војин Подблаћанин) и 41 (Златар Јован Хочанин); С. Петковић, Зидно
сликарство на подручју Пећке патријаршије 1557–1614, Нови Сад, 1965, стр.
18, 61–62, 188; Исти, Манастир Света Тројица код Пљевља, стр. 46–47, 69–71,
132–133, таб. IV, сл. 26 (Војин Спахија) и сл. 28 (Јован златар Фочанин).
23. С. Петковић, нав. дело, стр. 69, бел. 244–247.

манастиру Света Тројица код Пљеваља, насликао је познати

зограф Страхиња из Будимља, тачно је написао белим слови'
ма уз лик приложника златара Јована: ô£WANNY êLATARY XWQA
NINYô.24
Стога не чини ми се прихватљиво да је Јован Фочанин, како
то предлаже С. Петковић, био златар додајући да: „Јован је
очигледно крајем XVI столећа био у Фочи један од ретких
хришћана'златара. Архивски помени златара из овог града то'
ком прве две деценије XVII века односе се искључиво на мус'
лимане”.25
Када смо најзад стигли до изворног значења речи: ЈОВАН
ЗЛАТАР ХОЧАНИН, заиста можемо ближе да одредимо топо'
ним ХОЧАНИН, у Метохији постоји Хоча код града Призре
на,26 познатог по занатским и уметничким радовима у сребру
и злату. Постоји и други топоним ВЕЛИКА И МАЛА ХОЧА
код града Ораховца, у тзв. Призренском крају, угде су постоја'
ле дванест властелинских цркава, хиландарског, дечанског и
пећког метоха, у којима су се налазили и радили познати зог'
рафи и мајстори разних заната.27
24. Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, (Београд, 1982) књ. I

(репринт), стр. 245, бр. 841; С. Петковић, Зидно сликарство на подручју Пећке
патријаршије, стр. 61; Исти, Манастир Света Тројица код Пљевља, стр. 47,
132, 169, таб. IV, бр. 8, сл. 26 (Војин Спахија) и сл. 28 (Јован Златар Фочанин);
исти, Р. Самарџић, Српска православна црква у XVI–XVII веку, Историја срп
ског народа, (Београд, 1993), књ. III, други том, стр. 77.
25. С. Петковић, Манастир Света Тројица код Пљевља, стр. 47, бел, 129.
26. М. Благојевић, Тепчије у средњовековној Србији, Босни и Хрватској, Исто'
ријски гласник, (Београд, 1976), књ. 1–2, стр. 16.

4. КТИТОР ЈОВАН СПАХИЈА КЛИРИК
Још је А. Сковран, како каже у наведеном раду, могла само

мало да прочита: „….xramasego”.28 С. Петковић како смо већ
навели, успео је да прочита исто то с леве стране и једи'
но још са десне:„ … olhpno..., .... no bcªªe s..., ... no bcªªe...”.
29
Касније је С. Петковић успео још додатно да допуни
своја ранија истраживања прочитавши име спахије Јова'
на: „FW SPAXF I KLFRFK SV<ETAGO> XRAMA SEGO”.30
У 2009–2012. години, на овој веома оштећеној сцени, пружи'
ла ми се прилика за нова сазнања у односу на претходне ста'
рије истраживаче. Ради се о мојим сликарско'конзерваторским
истраживањима и открићима у манастиру Пећка патријар'
шија и у цркви Св. Димитрија.31 Применили смо у раду нове и
модерна техничка средстава, фотографисање, израда цртежа
целе сцене и пажљиво истраживали очувана и истрвена бела
27. П. Пајкић, Цркве у Великој Хочи, Старине Косова и Метохије (Приштина,

1963), књ. II–III, стр. 157–160 (старија литература); Р. Петровић, Камени над
гробни натпис из цркве Св. Николе у селу Велика Хоча, ЗЛУМС, (Нови Сад,
1980), књ. 16, стр. 211–222; Исти, Фреске XIV века из цркве Св. Николе у Великој
Хочи, књ. 22 (Нови Сад, 1986), стр. 61–63; Исти, Конзервација и рестаурација
живописа цркве Св. Николе у Великој Хочи, Старине Косова и Метохије, (При'
штина, 1997), књ. 10, стр. 195–300; Исти, Трагом нових открића у цркви светог
Јована Крститеља у Великој Хочи, Свеске друштва историчара уметости,
(Београд, 1987), св. 18, год. 10, стр. 86–87; М. Ивановић, Велика Хоча. Бисер Ме
тохије, (Београд, 2003), стр. 21–39 (старија литература).
28. А. Сковран, нав. дело, стр. 347 (препис, без цртежа и фотографије).
29. S. Petković, Zograf Georgije Mitrofanović u pećkoj patrijaršiji (1619–1620), стр.
241 (препис, без цртежа и фотографије).
30. С. Петковић, Манастир Пећка патријаршија и његове спахије, стр. 357
(препис, без цртежа и фотографије).

слова, фигуре итд. У горњем делу сцене (западна страна), кти'

торски натпис код уништене главе спахије Јована био је испи'
сан у два реда и то:
1. £W{(N) SPAX{? KL£RAKY VELI....

2. XRAMA SEGO .? 32
= £w<va>(n)<y> Spax<`>ó Kl`ràkyVeli[kago] xramasego ?.
= „Јован Спахија Клирик Великаго храма овога.”
С десне стране фреско сцене (источна страна) С. Петковић је

прочитао само: „ … olhpno..., .... no bcªes..., .no bcªªe...”.33
Наведени део је сегмент натписа на бледоплавом свитку
(оивичен са две вертикалне беле линије) са оштећеним и уни'
штеним белим словима, око 17 редова:
1. + RABOLHPNO PRIPADAE …
2. ..<O>(?) B{CE V<O>(?)…
3. ..Y SY …(?)
4. ..GE ..(?)
5. ………..
6. ………..
7. ………..
8. ………..
9. F (?)……….
10. NO(?) ……
31. Р. Петровић, Новооткривене фреске „Невесте Христове” грчког зографа

Јована из XIV века у цркви Светог Димитрија у манастиру Пећка патријар
шија, Ниш и Византија, (Ниш. 2008), књ. VI, стр. 219–222 + 14. слика.
32. Наше ново читање и графичка реконструкција, публикује се први пут.
33. С. Петковић, Манастир Пећка патријаршија и његове спахије, стр. 357.

11. ………….
12. ………… (сл. 1 и 2, црт. 1).34
= + Rabolhpno pripadae[my] [Tebi] [Dh]<vo> B<ogorodi>ce V<o>
….y sy… ..G[ospojd]e .. fno (?) .
= + „Ропски припадам (Тебе Дево) Богородице...”.
Реч „Rabolhpno” има значење: ропски, улизички, ниски.35

Епитет „ропски” је из монашке смерност, то је и израз изузет'
ног поштовања Богородице.
У досадашњем мом читању текст би могао да гласи:
£W<VA>(N)<Y> SPAX<£>? KL£RAKY VELI[KAGO] XRAMA SEGO ?

+ RABOLHPNO PRIPADAE[MY] [TEBI]… [DH]<VO>(?) B<OGORODI>CE
V<O>(?)…..Y SY …..GE .. (црт. 1 и 2).36
= „Јован Спахија Клирик Великаго храма овога + (У име Оца
и Сина, Амин) Ропски припадам (Теби Дево) Богородице ” (?).
5. ЈОВАН ЗЛАТАР ХОЧАНИН
Јован златар Хочанин: ô£W[V]ANNY ZLATAR XWQANINY ô, кас'

није је постао спахија и клирик „великог храма овога” односи
се на све цркве у манастиру Пећка патријаршија. Јована зла'
тар из Хоче, као један од ктитора у манастиру Света Тројица
Пљеваљска, на фресци на северном зиду припрате, њега Св.
Козма Врач је ухватио за леву руку и приводи Богородици са
малим Христом на престолу. Јован у десној руци држи свитак
34. Новооткривени натпис се публикује први пут.

35. Прота Сава Петковић, Речник црквенословенскога језика, Сремски Карлов'
ци, 1935, стр. 210.
36. Реконструисани натпис објављујемо први пут.

са молитвеним текстом у осам редова:
1. MTªIBJ{£A PR£
2. IMI ML»N£E
3. MO» I ML{I
4. SN{AA<S>VOEGO I
5. B{A NA%EGO DA
6. SP(S)ETY TEBH
7. RADI D%{E
8. NA%(E) + (црт. 3б).37
= M<a>ti B<o>jàpr`mim<o>lönèmoöim<o>li S<i>naa<S>voegoi
B<og>a naùegodasp<a>(s)ety Tebhradi d<$>ùenaù(e) +.
= Мати Божија прими молбуи моју и моли Сина својего и
Бога нашего да спаси Тебе ради душе наше + (У име Оца и Си'
на и светаго Духа, Амин).
Овом приликом наводимо још два текста на свитку које

држи спахија Војин Поблаћанин у осам редова:
1. MOLBA PRI
2. NOSIMA ¾ P
3. RYVYFXY I DO
4. POSLÖDNYF
5. X{Y ÖDINO
6. M$ BES¿M
7. RTYNOM$
8. +. Ô .+ (црт. 3в'г).38
37. С. Петковић, Манастир Света Тројица Пљевља, стр. 47. Натпис на свитку
ктитора златара Јована. Аутор у раду не преводи на савремени српски језик.

= Molbaprinosima †pryvyfxy idoposlödnyfxy X<rist>$ ödinom$

Bes¢mrtynom$ .+ . Ô +.
= Молбу приносимо од првих до последњих Христу Јединоме
Бесмртноме + (У име Оца и Сина и светаго Духа, Амин) +. Ô +.
6. ЗАПИС ЈОВАНА СПАХИЈЕ НА ФИГУРИ

СВ. ПЕТРА КОРИШКОГ
У припрати манастира Пећка патријаршија на фресци Св.

Петар Коришког, открио сам угрбани запис о смрти Јована
спахије из 1622. године у три реда:
1. PRH(S)TAVI SE £W(N) SPA(X)I£A V¿ LE(T) #êª ô Rªô i ô Lªô ê{ô

(7137 = 1629) MC{A
2. £Üô L{ ô(=30)D<Y>NY, VHQNA EM$ B$(D)IPA
3. ME(T) (оштећење у малтеру) OBR<Aê>Y VELI(K)E CR(K)VE.
4. VASFLIE L{ (=30)(украсни монограм: SAVATI)
PRHSTAVI<SE>.39
= Prh(s)tavise £w<va>(n) spa(x)iàv¢ le(t)<o> #ë¦ ô r¦ ô i ô l¦ô ë¦ô (=
1629) m<ese>ca `ü[là] ô l¦ ô(=30)d<y>ny, vhqnaem$ b$(d)ipame(t) (i)
obr<az>y Veli(k)e cr(k)ve.Vasfliel¦ (=30)(украсни монограм: SavaW
tie) prhstavi<se>.
38. С. Петковић, нав. дело, стр. 48, бел. 254. Аутор у раду, не преводи текст на
савремени српски језик.
39. Хаџи Р. Петровић, Натписи на сценама Богородице Заступнице и пат
ријарх Јована III Кантула у цркви Светих апостола у Пећи, Косовско'мето'
хијски зборник, стр. 189–197, књ. 4, сл. 7, црт. 10; Исти, Стари српски натпи
саи у Пећкој патријаршији (Б), стр. 155, 209, сл. 11 и 12, црт. 11 и 12, 155, бр. 9
(Натпис о смрти Јована спахије из 1622. године).

= „Престави се Јован спахија године 1629, месеца јуна 30 да'

на. Вечна њему буди спомен и образ Велике цркве. Василије
(=30)(украсни монограм: Саватије)”.
Натпис са поменом Јована спахије у коме се помиње његова

смрт 30. јуна 1629. године, и са насликаном његовом фигуром,
рад хиландарског зографа Георгија Митрофановића 1620. го'
дине; јасно сведочи о великој старости која се догодила после
девет година од времена његовог великог ктиторства у цркви
Св. Димитрија у Пећи.
7) Запис у пећком рукопису Минеј за октобар (1604. годи'
не), налази се запис о смрти Милоша спахије рођеног брата ар'
хиепископу пећком Јовану:
„+ #êª ô RÓ ô Kª ô Vª ôWM$ (7122=1614) TEK$Š$ WK<TOBR$> ôêªFªÓ
(=17) PRHSTAVISE X<RIST>$ RAB¿ MILO%¿REKOMYFISPAXFA
MNHSMHRNOM$IPOM<I>L<O>(S)TIB<O>J£EIARX£<E>PI(S)P$(!
) PEKSKOM$ FWANN$ POPL¿TI BRAT¿. B$(D)<I> ÖM$VHQNA A
PAMET¿.40
= „+ 1614. ГОДИНЕ, ОКТОБРА 17, ПРЕСТАВИ СЕ ХРИСТУ
РАБ МИЛОШ ИМЕНОМ, СПАХИЈА, МЕНИ СМЕРНОМУ И ПО
МИЛОСТИ БОЖИЈОЈ АРХИЕПИСКОПУ ЈОВАНУ ПО РОЂЕ'
ЊУ БРАТ. НЕКА БУДЕ ЊЕМУ ВЕЧНА СПОМЕН.
Ова значајна су открића оштећеног натписа и ктиторске
сцене о спахијама Јовану и Милошу, рођеном брату српског
патријарха Јована III ' Кантулу41 и његовом наследнику пат'
40. Д. Д. Вуксан, Рукописи манастира Пећке патријашије, Зборник за исто'

рију Јужне Србије и суседних области, Скопље, 1930, стр. 153 (бр. 36. Минеј за
октобар).
41. Хаџи Р. Петровић, Натписи на сценама Богородице Заступнице и пат
ријарх Јована III Кантула у цркви Светих апостола у Пећи, стр. 189'197.

ријарху Пајсију, јасније употпуњавају слику о упорности и за'

штити цркве Св. Димитрија и манастира Пећка патријаршија
у Старој Србији.
Резиме
Манастир Пећка патријаршија у Старој Србији (Косово и Мето7

хија), страдао је у време турске владавине, а нарочито велика при7
прата и северна страна зида цркве Св. Димитрија из XIV века. Ова
црква је започета да се обнавља у време српског патријарха Јована
III Кантула (1592–1614). Њему је одсечена глава у Цариграду, његов
наследник српски патријарх Пајсије обновио је порушени зид
цркве Св. Димитрија и сазидао је северну бифору, у унутрашњем
делу храма, насликана је стојећа фигура српског патријарха Јефрема
III Кантула (сл.1).
У овом раду, моја истражовања усмерена су, посебно, на ош7
тећену сликану фигуру у сликаном правоугаоном простору испод
фигуре за коју су ранији истаживачи претпостављали да преставља
срепског патријарха Пајсија, обновитеља цркве Св. Димитрија. Ме7
ђутим, наш рад делимо у неколико посебних сегмената: 1) Сцена
патријарха Јована III Кантула и мермерног саркофага у коме се
налазило његово тело; 2) Оштећена неопозната сцена и натпис; 3)
Опис непознате фигуре ктитора спахије Јована; 4) Ктитор Јован
Спахија Клирик; 5) Јован Златар Хочанин; 6) Запис Јована на фигури
Св. Петра Коришког; 7) Запис у пећком рукопису Минеј за октобар
(1604. године).
Овај зографски рад је дело српског и хиландарског зографа Гео7
ргија Митрофановића 1614. године.

Прилози
Сл. 1. Свети Јефрем српски патријарх, 1620. године, рад српског хи'
ландарског монаха зографа Георгија Митрофановића. Фреска је ски'
нута из нише северног прозора из XIV века и постављена у новој
ниши на јужном зиду Св. Апостола, без фресака цркве Св. Димит'
рија, Пећка патријаршија.
(Снимио: Р. Петровић, 2006.)

Сл. 2. Фигура спахије Јована и оштећени натпис цркве Св.

Димитрија, рад хиландарског монаха зографа Георгија Мит'
рофановића из 1620. године. (Снимио: Р. Петровић, 2006.)

Црт. 1. 1. Црква Св. Димитрија, северни зид западног крака крста: 1.

Духови, 2. Св. Јефрем патријарх (у ниши бифоре), 3. Фигура спахије
Јована и оштећени натпис, 4. Св. Теодор Тирон и Св. Теодор Страти'
лат, 5. Св. Козма и Дамњан, 6. Саркофаг архиепископа Никодима у
соклу оштећена орнаментика. (Цртеж Р. 1:20; Р. Др. Петровић, 2006.)

Црт. 2. Фигура спахије Јована и оштећени натпис. (Цртеж

Р.1:1, Р. Др. Петровић, 2010–2011.)
Црт. 3. Морфолошки облик натписа спахије Јована. (Цртеж

Р.1:1, Р. Др. Петровић, 2010–2011.)

Црт. 3а. Натпис уз портрет ктитора златара Јована из Велике

Хоче, 1592. године. Св. Тројица код Пљеваља.
Црт. 3б. Натпис на свитку ктитора Златара Јована, 1592.

Црт. 3г. Спахија Јован Подблаћанин, Св. Тројица код Пљеваља.
Црт. 4. Детаљ угребаног записа о смрти спахије Јована из 1623. Го'

дине са фреске Св. Петра Коришког, западни зид, пиластар, северна
страна, прва зона, припрата Пећке патријаршије. (Цртеж Р. 1:1, Р.
Др. Петровић, 2011.)

УДК: 355.48(497.11:560)"1389"(093)
93/94:929 Дука
ВИЗАНТИЈСКИ ИСТОРИЧАР ДУКА О

КНЕЗУ ЛАЗАРУ И КОСОВСКОЈ БИЦИ
НЕБОЈША Д. ЂОКИЋ1
БЕОГРАД
МАРИЈА ЖИВКОВИЋ
БЕОГРАД
АПСТРАКТ: У раду је истражено писање византијског истори7

чара Дуке о кнезу Лазару и Косовској бици. Пошто су Дукини
основни извори за овај период османске хронике аутори су
1. ndjokic05@gmail.com
НЕБОЈША Д. ЂОКИЋ 187

истражили и њихову поузданост као историјских извора за

овај период. По мишљењу аутора и османске хронике и Дука
с потпуно неупотребљиви као озбиљни извор за време Косов
ске битке
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Дука, османске хронике, Уруџи, Ашик пашаза7
де, кнез Лазар, Косовска битка
Дука спада у једног од четири последња византијска исто'

ричара. Реч је о: Георгију Сфранцесу, Лаонику Халкокондилу,
Михаилу Критовулосу и самом Дуки. Сфранцесова историја
Chronicum Minus обухвата период његовог живота од 1413. до
1477. године. Историја Лаоникоса Халкокондила покрива пре'
иод од 1298. до 1463. године при чему ставља Османлије у цен'
тар пажње. Критовулос је био припадник аристократије са ос'
трва Имброс и пошто се острво по његовом наговору
добровољно предало Мехмеду Освајачу султан га је поставио
за гувернера острва. Када су Млечани 1466. године освојили
Имброс Критовулос је прешао у Константинопољ. У престони'
ци је написао еулогистчну историју освајања Мехмеда Осваја
ча али султан, на разочарење историчара, није обратио пажњу
на овај рад.
Дука, о коме је у нашем раду реч је био унук Маихаила Дуке.
Интересантно је да нам је данас непознато крштено име овог
историчара али се претпоставља да се звао као његов чувени
деда Михаило. Михаило Дука старији је био, један од две сто'
тине затвореника, у Константинопољу током грађанског рата
1341 – 1347. године. Када су затвореници напали и убили вели'
ког војводу Алексија Апокавка 11. јуна 1345. године били су
сви погубљени осим шесторице. Један од те шесторице је био
управо Михаило Дука који се преоубечен у монаха пребацио у
Малу Азију у Ефес где је добио заштиту и подршку од Турског
188 МАРИЈА ЖИВКОВИЋ

Византијски историчар Дука о кнезу Лазару и Косовској бици
емира Исе, Ајдиновог сина. Иса је био импресиониран Михаи'

ловим знањем, пре свега из медицине док је изгнаник за уз'
врат Ису прогласио „особом крунисаном од Бога“.2 Михаило
Дука и његова породица ће дуго остати везана за емире Ајдина
и то објашњава мржњу коју је осећао историчар Дука према
Палеолозима које је нападао као узурпаторе.
О Дукином животу знамо врло мало. Први помен је о њему
из 1421. године када се јавља као секретар ђеновљанског подес'
те Ђована Адорна у ђеновљанској колонији Нова Фокаја. Из
Нове Фокаје Дука је прешао на Лезбос где је ступио у службу
породице Гатилусио. Знамо да је 1451. године био у Једрену у
време када је Мехмед Освајач, након очеве смрти први пут
ушао у тадашњу османску престоницу. Вероватно је управо ту
присуствовао испитивању великог топа кога је излио мађаср
ки тополивац Урбан. Новембра 1452. године био је у Дидимо'
теихосу где је видео тела погубљених Млечана и њиховог ка
петана Антонија Рица. Пошто излази из теме нашег рада, не'
ћемо се задржавати даље на Дукином животу само ћемо на'
гластити да ће он све до септембра 1462. године остати у служ'
би господара острва Лезбоса. Све то време ће често путовати
било у Константинопољ било у Једрене обављајући разне де'
ликатне задатке на порти. Дука ће нестати у османском напа'
ду на острво Лезбос септембра 1462. године приликом освајања
Митилене.3
О Дуки као историчару постоји обиман рад Х. Магуиласа па
се овде нећемо дуже задржавати на томе.4
2. Doukas, Decline and Fall of Byzantium to the Ottoman Turks, (превод Harry J.
Magouilas) Wayne State Universita Press, Detroit 1975, 26'27.
3. Исто, 28'29.
4. Исто, 30'40.
МАРИЈА ЖИВКОВИЋ 189

Постоји више штампаних издања Дукине историје. Прво

издање је уредио I. Bullialdus у Паризу 1649. године користећи
рукопис Bibliothèque Nationale ms. gr. 1310, означен као MS P по
Grecu; овоје фолио издање са Булиалдовим латинским прево'
дом и додатим напоменама. У 1729. године издато је у Вене'
цији ново издање издато од Javarina Press такође фолио. In 1834
Immanuel Bekker је 1834. године издао у Bonn'у издање у серији
Corpus scriptorum historiae byzantime. До овог издања, аноним'
ни италијански превод се настављао тамо где се завршавао гр
чки текст са описом опсаде Митилене. Због овог су неки веро'
вали да постоји и комплетнији кодекс али се данас сматра да
анонимни италијански преводилац сам измислио наставак
текста. Четврто издање се може наћи у Migne, Patrologia Graeca,
CLVII. У стварности и венецијанско и бонско и Мињеово из'
дање су само репринт издања Булиалдовог оригиналног из
дања из 1649. године. До сада најкомплетније и најбоље из'
дање је румунско, које је урадио Васил Греку (Basilii Grecu),
објављено у Букурешту 1958. године.5 Греку је открио дуги ру'
копис у Bibliothèque Nationale ms. gr. 1766, које он означио као
MS P l . То је Греку омогућило да исправи грешке у претходна
четири издања. Он је урадио критичко издање са румунским
преводом. Рукописи нису датирани али Греку сматра да је MS
P из XVI а MS P1 из XVIII века. Х. Магуилас је за свој енглески
превод користио Греков рад.6
5. Ducae Historia Turcobyzantina (1341 – 1462), (ex recensione Basilii Grecu), Ed'
itura Academiei Republici Populare Romine 1958. Греку је урадио и до сада
најпотпунију биографију Дукину коју је користио и Х. Магуилас. За
биографију видеди: Grecu, н. д, 5 – 14.
6. Grecu, н. д, 14 – 17.

На жалост, пошто има проблем са штампањем грчког текста

даћемо овде само његов енглески превод.
Ево шта о Лазару и Косовској бици пише Дука, у енглеском
преводу Х. Магуиласа7 :
1. In that same year Orchan, the ruler of the Turks, died (1360)
bequeathing his dominion to his son Murad [I] who, having become
master of the Thracian cities, besieged Adrianople and took
possession of all of Thessaly with the exception of Thessaloniki.
Since he now held practically all the lands of the Romans, he
advanced to the Triballi [Serbs]. He destroyed many of their
fortresses and towns and took their inhabitants captive; he then
transported them to the Asiatic shore over the straits of the
Chersonese. When Lazar, the son of Stefan, kral of Serbia, and
himself kral of Serbia at that time, beheld these things, he assembled
all his forces and joined battle with the tyrant; many fell on both
sides [15 June 1389]. There took place afterwards an incredibly
novel stratagem. A young Serb nobleman, who was more daring
than any other man of his time, separated himself from the
Christian phalanx, as though he were deserting, and fell into the
midst of the Turkish ranks. When the Turks immediately laid hands
on him, he called out the ruler’s name, saying, “I wish to see him
and tell him something secretly so that he can win this battle; this is
the reason I have deserted.” They presented him to the ruler. As
Murad motioned with his hand for the youth to approach, he rushed
forward and, when near enough, mortally wounded Murad by
plunging a sword into his heart; he then was hacked to pieces by
Murad’s axe'bearers and bodyguards.

2. When the Turks beheld this unexpected and novel deed, they
could not allow such an evil suddenly to befall them before their
eyes without retaliating. They conceived a clever and very
deceptive plan. Pitching a tent in the center of the battle formations,
they placed the half dead Murad within and, undaunted by the
many dangers, fought their way like rabid dogs to the front ranks.
The Serbs, on the other hand, were ignorant of the great deed
accomplished on their behalf by the brave youth which had resulted
in the loss to the Turks of their ruler. Because their worthy
commander was losing the anticipated victory, they despaired and
faintheartedly resisted the Turks and the battle came to an end.
Lazar was captured with most of the nobles. The Turks led Lazar
and all his subordinates into the tent where Murad lay breathing his
last and slew them. Thus both they and Murad suffered death
together.
3. Neither the right wing nor the left was aware of what was
happening since these actions took place in the rear. The
commander of the right wing was Sawdji, the eldest of Murad’s
sons, while the left wing was led by his second son Bayazid,
terrifying and mighty above all others. Bayazid was recalled by
Murad’s chief counselors, called viziers in their tongue, who
revealed to him what had happened and showed him his father’s
corpse. Neither weeping nor displaying any signs of mourning, he
summoned Sawdji his brother, pretending that he was being
summoned by their father to discuss more effective tactics. Sawdji,
ignorant of what had happened, came willingly to see his father, but
was seized by his brother, who gouged out his eyes.
4. Bayazid was acclaimed ruler of the Turks. He was a feared
man, precipitate in deeds of war, a persecutor of Christians as no
other around him, and in the religion of the Arabs a most ardent
disciple of Muhammad, whose unlawful commandments were

observed to the utmost, never sleeping, spending his nights

contriving intrigues and machinations against the rational flock of
Christ.
Из овог текста није тешко закључити да за Косовску битку

Дука користи искључиво османске изворе. И то османске изво'
ре из релативног каснијег периода када је цела прича офор'
мљена: српски племић се наводно предаје да би дошао до сул'
тана, пробада га мачем у срце, султан ипак успева да живи до
краја битке (да би могао да буде проглашен газијом), краљ Ла'
зар и многи његови пратиоци бивају заробљени и посечени
пред умирућим султаном, људи из Муратовог окружења
убијају другог султановог сина итд, итд, итд ...
Дакле, имамо већ у потпуности оформљену османску вер'
зију историје Косовске битке коју нико од историчара не смат
ра да одговара истини.
Међутим, треба ипак рећи да се Дука разликује у неколико
детаља од османских хроничара а видећемо касније у којим.
Најпре да утврдимо који је османски извор њему главни из
вор.
Први је Косовску битку спомену песник Ахмедија8 у својој
поеми Искендер наму чију је прву редакцију довршио 13. мар'
та 1390. године. У поеми Ахмеди не наводи Лазареву титулу а
нема ни помена о Лазаревој погибији. Османлије побеђују а
султан гине након добијене битке.9
8. Таџ уд дин Ахмед бин Ибрахим ул Ахмеди је био родом из Анатолије и

жеивео је приближно од 1334. до 1413. године.
9. Алексеј Олесницки, Турски извори о Косовском боју, Гласник Скопског
научног друштва књ. XIV, д. н. 8, Скопље 1934, 60'61.

Након Ахмедија о Косовској бици је писао Уруџ у најста

ријој познатј османској историји (Теварих – и ал – и Осман)
писаној око средине XV века а довршеној у време ступања на
престо Мехмеда Фатиха. Уруџ Лазара назива Лаз – оглу тј Ла'
зарев син или Лазаревић. Што се тиче титуле он Лазару даје
титулу деспота. Уруџев опис битке је у најмању руку чудан.
Он најпре наводи како су Османлије разбиле Србе и док су их
гониле султан је остао сам на бојишту што је искористио Ср
бин који се претварао да је рањен и који је успео да приђе Му'
рату и да га смртно рани. Бегови из Муратовог окружења по'
зивају Јакуба и убијају га проглашавајући Бајазита за султана.
Након тога бегови крећу са војском и поново нападају Србе,
који су по Уруџу већ били побегли, поново побеђују и за'
робљавају Лазаревића са сином. Лазаревић са сином је доведен
пред Бајазита и ту су обојица посечени „лишени потомства“.10
У овој верзији султан је убијен или на крају битке или усред
битке, пошто је Уруџов опис битке крајње конфузан. Први пут
се спомиње заробљавање Лазаревића и његовог сина и њихово
погубљење. Наравно, Лазар никако није био „лишен потомс'
тва“.
Нама непознати дервиш суфија из Једрена написао је, у

првој четвртини XVI века, своје дело Таих – и ал – и Осман које
је довео до краја владе Бајезита II (1512. године). Кад је реч о
ономе што нас занима он готово дословце понавља податке из
Уруџе. И код њега је реч о деспоту Лазаревићу (Лазаревом си'
ну) који је заједно са својим сином заробљен и по наређењу
Бајазитовом, након битке, обојица су погубљена. Он је први
који изричито наводи да су им одсечене главе али не наводи
10. Исто, 65'66.

да су остали без потомства. Такође, и код дервиша султан гине

усред боја.11
Уруџев савременик молла Шукруллах бин имам Шихаб'уд'
дин бин имам Зејн'уд'дин (умро око 1460) који је довршио
своју историју на персијском језику (Љупкост историја) за ве'
ликог везира Махмут пашу 1457. године даје кратку белешку о
Косовској бици. Он говори о турској победи, даје сличну вер'
зију султанове погибије али је смешта на крај битке. Разлика је
у томе што су уз султана чауши који спречавају Србина да
приђе али им султан наређује да га пусте. Мула Шукрулах за
Лазара наводи само да је владар (melik Laz). О његовој судбини
ништа не говори.12
Последњи османски извор кога је могао да користи Јахши
Факих, син имама Орхановог. Његово дело нам није сачувано
али га је, за период до Бајазита, користио Ашик пашазаде у
свом делу написаном око 1484. године.13 У старијој верзији
Ашик паше задиног дела није најјасније када је убијен султан,
премда је вероватније да је то било усред битке него на крају
као што тврди Олесницки. Мурата убија српски племић који
наводно жели да се преда и то копљем. Након Муратове поги'
бије бегови убијају Јакуба. Ток битке је нејасан. Наводно, у по'
четку Јакуб бива потиснут да би касније сам разбио хришћане.
Међутим, исход битке је по Ашик пашизадеу прилично неја'
сан осим што Турци пред Бајазита доводе краља Лазара са си
ном и ту их погубе. Током ноћи долази до метежа у османској
ордији али ујутро Бајазит бива прихваћен за султана. У кас'
нијој верзији историје Ашик паше задеа Мурат је убијен на
11. Исто, 69'70.

12. Исто, 73'74.
13. Последње издање: AØık paØazade, Osmanoğullar'nin Tarihi, Istanbul 2003.

крају битке а тек након Лазревог погубљења бегови убијају Ја'

куба.14
Овде не бисмо понављали аргументе приређивача пос
ледњег издања Ашик пашезадеа да је Дука користио за период
из времена Косовске битке исте изворе као и Ашик пашазаде.
Титулу краља за Лазара није могао да узме ни у једном
хришћанском извору он се јавља само код Ашик пашезаде и
вероватно његовог извора Јахши Факиха. да не дужимо, Дука
даје османску верзију Косовске битке али уз неколико битних
разлика.
Најпре, он убиство султана смешта на почетак битке али као
и остали османски извори говори о превари.
Друга велика разлика је та што он као другог Муратовог си
на у Косовској бици именује Савџија а не Јакуба. Савџи то није
могао да буде јер је подигао побуну против оца још у мају 1373.
године а који је у то време управљао Румелијом. Османски из'
вори ту побуну датирају 1385. године, што је груба грешка.
Уопште османски извори о тој побуни дају врло оскудне по'
датке.15 Савџи беј је себе прогласио султаном у Бурси и закљу'
чио савез са византијским престолонаследником Андроником
IV. Побуњени принчеви су чак заузели Константинопољ, за'
творили цара Јована V након чега се Андроник прогласио ца'
рем. Мурат је лично угушио побуну 25. маја 1373. године након
чега је Савџи побегао у Димотику где се предао оцу 7. септем'
бра 1373. године. За казну је ослепљен након чега је убрзо умро.
По неким изворима је убијен а по другим је умро од рана нане'
14. Олесницки, н. ч, 75'78.

15. Elam Nilgün, Babalar ve Oğullar: IV. Andronikos Palaiologos ve Savcı Çele
bi'nin Đsyanı (1373), Ankara Üniversitesi Dil ve Tarih'Coğrafya Fakültesi Tarih
Bölümü Tarih AraØtırmaları Dergisi Yayın Tarihi 2011, Vol. 30 (49), 29'73.

тих ослепљењем. О овој побуни су детаљно писали византијс'

ки историчари Халкокондил, Сфранцес и Дука. Дука пише о
овој побуни али он као Муратовог сина који се буни против
оца спомиње Кундуза (Kunduz). Шта више, он наводи да Му'
рат има три сина: Савџиа, Кундуза и Бајазита.16 Муратов син
Кундуз се не помиње ни у једном другом ни османском ни
хришћанском извору и дефинитивно таква особа није постоја'
ла. Исто тако није спорно да је у побуни 1373. године учество'
вао Савџи. нема спора ни око тога да је у Косовкој бици учест'
вовао Јакуб. Заиста је тешко рећи одакле оволика нетачност
код Дуке око овог што није спорно.
Трећа велика разлика, у односу на већину османских хрони'
чара, што Дука нигде не спомиње да је поред кнеза Лазара по'
губљен и његов син.
Коначна, четврта велика разлика је Дукина тврдња да је
„краљ“ Лазар син „краља“ Стефана. Тог податка нема ни код
једног османског хроничара.
Колико је Дука, као историчар, поуздан за овај период српс'
ке историје. Након, монументалног дела Колина Имбера о Ос'
манском царству од 1300 до до 1481. године из 1990. године17 и
зборника радова о Османском емирату од 1300. до 1389. године,
који је уредила једна од највећих османиста данашњице Ели'
забета Захариаду, објављеном 1993. године18 наше знање о вре'
мену Косовске битке се драматично изменило.
Колин Имбер је, чврсто доказао, да су и османски хроничари
и византијски историчари Дука и Халкокодилас поводећи се
17. Colin Imber, The Ottoman Empire 1300 – 1481, Istanbul 1990.
18. The Ottoman emirate (1300 1389), (ed. Elizabeth Zachariadou), Crete 1993.

за њима, потпуно нетачно представили неке од кључних до'

гађаја везаних за Косовску битку. При томе османски хронича'
ри су то урадили свесно и намерно. Бајазит тј. бегови из Мура'
товог окружења нису погубили Јакуба на самом бојном пољу.
Након битке је уследио грађански рат између браће који је
трајао све до краја те 1389. године или бар до дубоке јесени. Не'
ма потребе да понављамо Имберове доказе и аргументе који су
данас опште прихваћени у светској историографији.19 Споме'
нимо једино разлог зашто су то османски хроничари урадили.
Требало је легализовати ступање на престо млађег брата Баја'
зита а не старијег Јакуба. Престо задобијен у грађанском рату
има сумњив легитимитет али убиство Јакубово на бојном
пољу, у критичној фази битке, извршено од бегова из Мурато'
вог окружења а не Бајазита даје много већи легитимитет.
Временско померање Муратове погибије са почетка или сре
дине битке на крај битке се објашњава тиме што је Мурату
требало обезбедити статус газије а убиство преваром је усвоје
но као опште место код османских хроничара из једноставног
разлога јер неверници османског владара могу убити само
преваром. Коначно, Лазарев син је убачен у целу причу јер је
било неопходно наћи равнотежу: на бојном пољу страда Му'
рат и његов син па мора да страда и хришћански владар са си
ном. Сматра се да се појам „лишени потомства“ јавља код ос'
манских хроничара након смрти деспота Стефана када су Ос'
манлије оспориле праву Ђурђу да без њиховог одобрења пре'
узме деспотску титулу и власт у Србији.
19. Colin Imber, The Ottoman Empire 1300 – 1481, Istanbul 1990, 35'40. О неким
од Имберових чврстих доказа видети у: Anton C. Schaedlinger, Osmanische
Numismatik, Brunswick, 87 и Michel Balard, La Romanie Génoise Vol. 1, Rome
1978, 97.

Из свег напред изнетог јасно је да се данас османски извори

за период пре пада Константинопоља 1453. године узимају са
великом резервом. Сматра се да су мало озбиљнији извор од
наших епских народних песама. Управо због тога, пошто су
они основни извор Дуки за период до Ангорске битке сматра
се да и Дуку треба узимати са великом резервом за тај период.
На крају кажимо да аутори ових редака у потпуности деле
мишљење које влада у савременој историографији за период
који се односи на време Косовске битке да су и османски изво
ри и Дука практично неупотребљиви.
Summary
BYZANTINE HISTORIAN DUCA ABOUT THE PRINCE

LAZARUS AND THE KOSOVO BATTLE
The paper explores the writing of the Byzantine historian Duca about
the prince Lazarus and the Kosovo battle. The Ottoman chronicles were
Duca’s the main source for this period and the authors also investigated
their reliability as historical sources for this period. In the opinion of the
authors the Ottoman chronicle and the Duca are utterly useless as a seri7
ous source for the time of the Kosovo battle.

Погубљење кнеза и његовог сина, С. Фајерабанд, 1577. годин

УДК: 94(497.11)"17/18"
929.6(497.11)"18"
АУСТРИЈСКА КРАЉЕВИНА СРБИЈА И

ЊЕНЕ ИНСИГНИЈЕ, 1718 1739. ГОДИНЕ
У ДРЖАВНО ПРАВНОЈ ТРАДИЦИЈИ КА

РАЂОРЂЕВИХ ПРЕДАКА И ПРВОГ СРПСКОГ
УСТАНКА
АНДРЕЈИЋ Р. ЖИВОЈИН1
РОБЕРТ Љ. РАДИЋ
КУЛТУРНИ ЦЕНТАР „Р. ДОМАНОВИЋ“
РАЧА
1. mitcentar@mts.rs
АНДРЕЈИЋ Р. ЖИВОЈИН 201

АПСТРАКТ: Један од елемената Карађорђеве владарске идео7

логије и инвеституре базиран и на традицији аустријске
Краљевине Србије, 171871738. године. Наслеђе хералдичке тра7
диције аустријске Краљевине Србије уочили смо у грбовима
на заставама и печатима устаничке Србије 180471813. године:
крст са оцилима /Србија/, глава дивљег вепра погођена стре7
лом /Трибалија/, гола рука са исуканом сабљом /Рама7Босна/,
круна Краљевине Србије и укрштени топови. Овом приликом
уочавамо и још важнији елемент који су они користили и ко7
ји их је у исто време лимитирао, а то је готово идентична те7
риторија Краљевине Србије и Карађорђеве Србије. Иако под
директном влашћу Аустрије и њених високих чиновника у
Краљевини, у којој је Београд устројен као престоно место,
Срби су били аутономни кнезови и капетани са посебним вој7
ним јединицама српске милиције.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Пожаревачки мир, Краљевина Србија, инсиг7
није, Карађорђеви претци, Први српски устанак
Карловачким миром 1699. године некадашња Шумадија –

Србија се нашла у близини аустро'турске границе. Већ у сле'
дећем рату 1716'1718. године, у коме је учествовало и десетак
хиљада Срба добровољаца, извршено је освајање Београда и
продор до Ниша. Миром у Пожаревцу, 21. јула 1718. године,
Аустрија је добила од Турске појас у Босни са Бјељином, цео
Банат с Темишваром, доњи Срем, Малу Влашку, северну Ср'
бију са Београдом до Западне Мораве, односно територију од
реке Дрине до ушћа реке Тимок у Дунав. (Веселиновић, 1994,
стр. 111)
Ослобођена територија северне Србије је незванично држав'
но'правно устројена као аустријска „Краљевина Србија“ иако
је Угарска још од XIII века у својој интитулацији имала и Ср'
202 АНДРЕЈИЋ Р. ЖИВОЈИН

Аустријска Краљевина Србија и њене инсигније, 171871739. године
бију. Седиште Краљевине је у Београду са посебном админис'

трацијом на челу са председником, фелдмаршалом, принцом
Александром Виртембершким, од 7. 09. 1720. године. (Исто,
стр. 115'116)
У тек успостављеној „Краљевини Србији“ је најпре форми'
рана привремена војна управа под председништвом генерал'
фелдвахтмајстера, грофа Јосифа Одвијера са тројицом савет'
ника. Привремена управа је замењена посебном Београдском
администрацијом чији је први председник постао фелдмар
шал, принц Александар Виртембершки, 7. септембра 1720. го'
дине. На тај начин је успостављена грађанска управа у Србији.
Принца Александра је наследио генерал Марули, 1733. године,
а последњи аустријски гувернер у „Краљевини Србији“ пос
таје, 1738. године, дотадашњи гувернер Влашке, фелдмаршал
Георг Оливије де Валис. (Исто, стр. 111'113)
После 1718. године, формира се Војна крајина у Србији ус'
постављањем 15 српских капетаната, а од 1725. године постоји
19 капетаната: Црнобарски, Прњаворски, Цикотски, Белоцрк'
вански, Ваљевски, Осечиначки, Прањански, Чачански, Цветач'
ки, Витановачки, Крагујевачки, Сталаћки, Параћински, Ресав'
ски, Пожаревачки, Ћупријски, Хасанпаша'паланачки, Колар'
ски и Грочански. (Исто, стр. 115'116)
Организована је српска народна милиција по систему капе'
таната у Војној крајини. Командни кадар српске народне ми'
лиције се састојао од двојице оберкапетана, десет капетана,
једног мајора и двојице поручника. Оберкапетани су били: Вук
Исаковић'Црнобарац и Станиша Марковић'Млатишума, ка'
петани: Трифун Исаковић, Аћим Продановић, Јефто Витко'
вић, Филип Обућина'Прањанац, Никола Чупић, Мијушко Ку'
јунџић, Риста Петровић, Гаврило Жудовић, Коста Цинцар и
Мато Пурић. Поручници су: Марко Синђелић и Јован Коса'

нић. Нажалост, нису позната имена харамбаша и барјактара.

Сва села у Србији су била подељена на војничка и хајдучка.
Командни кадар су сачињавали по један капетан, поручник,
харамбаша, барјактар, стражмештар и пет каплара и 150 хајду'
ка, 50 коњаника и 50 помоћника. Укупно бројно стање српске
милиције износило је 4.500, односно, 2.700 хајдука, 900 хусара и
900 помоћника. (Исто)2
Успоставља се слободна и општа трговина рекама и сувим
што омогућава Србима да тргују с турским и немачким тргов'
цима својом и бечком робом, а највећу корист доноси извоз
стоке. Аустрија није увела у Србији јасно дефинисану управу
тако да она није била типично феудална јер су све десетине
припадале дворској комори у Бечу, односно држави. Успос'
тављене су дажбине на имања кроз контрибуције и разне десе'
тине које је разрезивао и убирао провизор уз помоћ кнезова и
кметова. Стално увећавање контрибуције и десетине, као и ку'
лучење, уконачавање војске, пљачке и убиства проузрокује ве'
лико незадовољство сеоског становништва тако да је дошло до
немира у североисточној Србији. (Исто, стр. 118, 121'122)
У Србији, као и у Угарској, Хрватској и Славонији, почела је
борба за одбрану привилегијалних права српског народа, као и
тежња за укупно духовно јединство. Та борба је вођена преко
народно'црквених сабора. Цар Карло VI потврдио је 10. 09.
1718. године београдског митрополита Мојсија Петровића и
признао аутокефалност Београдске митрополије чиме су сва
привилегијална права српског народа дата у другим области'
2. У претходном рату, 1694. године, познате су вође српских хајдука: Маџар'

војвода и Чолак'војвода, као и четобаше: Рајко, Жарко и Јанко. Године 1695.
помиње се капетан Јања. Хајдуци су били подељени на барјаке. Један барјак
је чинило 50 хајдука. (Тричковић, 2013, стр. 149, 138)

ма проширена на Србију и Банат. Посебном дипломом од 1720.

године цар ставља Банат и Малу Влашку под управу Београд
ске митрополије. Проширење привилегијалних права на Ср'
бију и Банат значило је да српски народ чини јединствену на
родну целину и да је београдски митрополит духовни старе'
шина православних Румуна, али то званично није признато.
Аустрија је по сваку цену спречавала уједињење Београдске и
Карловачке митрополије и стварање било каквог народног по'
литичког тела. На Сабору одржаном 7/18. 02. 1726. године у
Сремским Карловцима изабран је београдски митрополит
Мојсије Петровић за митрополита карловачког чиме је фак'
тички дошло до уједињења двеју митрополија са седиштем у
Београду који је тако постао једино духовно и национално сре'
диште свег српског народа под влашћу Аустрије и њених на'
следних земаља и покрајина. У овом уједињењу се виде и по'
литички разлози јер је Аустрија почела приближавање право'
славној Русији са којом су Срби имали сталне везе. (Исто, стр.
124'128)
Београд и веће вароши су имале посебне управе, а српска
општина у Београду и свој нарочити збор или сабор састављен
од „саветних /совјетних/ господара“ и општинског одбора као
извршну власт на челу са кнезом.
Као седиште државне власти „Краљевине Србије“ Београд је
постао једино духовно и национално средиште српског народа
под влашћу Аустрије. У Београду су изграђене многе јавне,
војне и административне грађевине барокног стила. Изврше'
ни су велики радови на тврђави од које је сачувано више ка
пија из тог времена. На капији Карла VI је сачуван грб „Краље'
вине Србије“. На једном флоралном елементу се налазе укрш'
тена два слова С /оцила/ између којих се налази картуш са гр'
бом Трибалије (глава дивљег вепра са стрелом) иза кога су

топовске цеви, заставе и владарска круна. На капији је била и

плоча са ктиторским натписом: D. M. A. / Carlo VI / Roman –
Impera / Augusto / Fidei Ortodoxae Propugnatore / Contra / Chris'
tianis Hostem / haec portae / magnificis operis / expugnato Glorioso
/ Belgrado / Su rexit / MDLLCXXVVII IIII. (Чубриловић, 1974,
стр. 579)
Међутим, грб Трибалије се први пут појављује у грбовнику
Урлиха Рихтентала 1415. године као грб српског царства, а по'
том у Гринеберговом грбовнику 1483. године. Као један од гр'
бова Српског царства забележио га је у XVI веку Павао Ритер
Витезовић, а као одредница за Србију – Шумадију појављује се
већ у Угарској 1655. године на крунидбеном новцу цара Ма'
тије II као претензија према територији Србије. На карти Угар'
ске из 1664. године Србија је представљена главом дивље
свиње.
Аустријанци су у Београду, као престоници предузели ве'
лике грађевинске радове: обнова београдске тврђаве према мо'
дерном Вобановом систему, изградња велике зграде коман'
дантуре, велике „Александрове касарне“, радионице за израду
војне опреме, складишта, болнице, двора гувернера Краљевине
Србије... Генерал'мајор гроф О'Двајер је као привремени ко'
мандант града руководио реконструкцијом утврђења. Због за'
слуга у изградњи тврђаве унапређен је, 1723. године, у чин
фелдмаршал'лајтнанта. У тврђави су се посебно истицале ка'
пије у барокном стилу: Карла VI, Леополда I, Краљ'капија и Са'
хат или Стамбол'капија. Капија Карла VI је саграђена, 1736. го'
дине, са елементима славолука који је украшен картушима са
грбом Трибалике или Северне Србије – глава дивљег вепра
прободена стрелом и царски монограмом. У то време је дошло
до изградње цркве и митрополије са богословијом и учитељс'

ком школом у Београду, јер је наређено њихово измештање из

београдске тврђаве. (Каниц, 1904, стр. 28'29)
У време аустријске окупације територија тзв. Краљевине Ср'
бије је подељена на дистрикте: Шабачки, Лешнички, Крупањс'
ки, Ваљевски, Рудничко'црногорски, Чачански, Драгачевски,
Палешки, Ужички, Крагујевачки, Јагодински, Параћинско'пе'
трушки, Градишки, Рамски, Пожаревачки, Смедервски, Ресав'
ски, Хомољски, Мајданпечки, Поречко'речки, Кривински, Кра'
јински, Кључки, Сврљишко'бањски и Видински. Дистриктом
је управљао провизор, коме је помагао ишпан са двојицом ибе'
рајтера за ниже чиновничке послове. Дистрикти су се делили
на кнежевине са оберкнезовима на челу.
Крагујевачки дистрикт је формиран на територији истоиме'
не турске нахије кроз коју је пролазио Цариградски друм и не
колико трансферзалних, унутрашњих путева. Крагујевац је
постао седиште истоименог дистрикта у коме је боравио капе'
тан Станиша Марковић Млатишума, један од двојице оберка'
петана српске милиције. Шеф аустријске грађанске власти у
граду и дистрикту је био Јован Хорват. Аустријска војска је
имала своје гарнизоне у унутрашњости Србије у Шапцу, Ва'
љеву, Руднику и Јагодини. Тиме је Крагујевац имао велики
војни значај као седиште половине српске милиције. Из тих
разлога је у Крагујевцу под командом аустријских инжињера,
уз реку Лепеницу и камени мост, саграђено утврђење према
Вобановом систему, већ 1718. године. Унутар утврђења се на'
лазила и камена џамија која је изнова претворена у цркву Св.
Ваведења. Ова средњовековна црква је претворена у џамију
почетком XVI века. После 1740. године, утврђење је порушено
а црква је поново претворена у џамију. Први крагујевачки све'
штеник је поп Радосав а протопоп Вуле Ђорђевић, који је ро'

ђен у „Скендерији у селу Васојевићи“. (Андрејић, 2014, стр. 53'

56)
Затим је уследило пописивање насеља од којих је највише
било напуштених. Бројеви живућих места и броја становника
показују „слику праве пустоши коју је Србија те године /1718./
представљала“ после аустријско'турских ратова 1688'1699. и
1716'1718. године. Највише су страдале нахије поред главног
пута којим су се кретале војне трупе: Крагујевачка, Ресавска,
Рудничка, Параћинска и Јагодинска нахија. У Крагујевачкој
нахији је било 164. пустих а насељених само 38; у Ресавскиј су
54 пустих а 16 насељених; у Рудничкој 54 пустих и 38 насеље'
них; у Параћинској 14 пустих и 9 насељених; у Јагодинској 19
пустих и 17 насељених. Најочуваније су биле Ваљевска нахија
са 126 насељених и ниједним пустим; Шабачка са 74 и 4 пуста
и Крајинска са 62 и 29 пустих. (Пантелић, 1948, стр. 10'11) У пе'
риоду између 1718. до 1739. године долази до великог досеља'
вања Срба из јужних српских крајева: Херцеговине, Црне Горе
и Косова и Метохије у Србију, односно Шумадију.
После Аустро'турског рата 1739'1740. године граница је по'
ново на Сави и Дунаву. Турски попис новоуспостављеног Бео'
градског пашалука, чија се територија преклапала са терито'
ријом аустријске Краљевине Србије, из 1740. године, показује
нову слику, већи броја насеља и становникa. (Тричковић, 1968)
Лепеница има: 69 села, 105 алија, 38 мезри, 843 пореских глава,
96 тимара. Левач има 43 села, 143 алије, 17 мезри и 433 пореске
главе. Нахија Ресава има: 29 села, 112 алија, 8 мезри, 423 порес'
ке главе, 1 зијамет, 49 тимара. Ломница има 19 села, 8 алија, 35
мезри, 334 пореских глава. Нахија Прилеп има: 7 села, 4 алије,
26 мезри, 130 пореских глава. Рудник има 70 села, 85 алија, 25
мезри, 473 пореске главе, 1 зијамет. Авала има 20 села, 23 алије,
10 мезри, 237 пореских глава. Београд има 49 села, 13 алија, 18

мезри, 437 пореских глава. Железник има 8 села, 1 алију, 2 мез'

ре, 47 пореских глава. Пожаревац има 24 села, 24 алије, 7 мезри,
446 пореских глава. Омољ има 12 села /заправо 44/, 33 алије, 158
пореских глава. Млава има 31 село, 70 алија, 7 мезри, 543 порес'
ке главе. Звизд има 6 села, 7 алија, 144 пореских глава. Голубац
има 20 села, 13 алија, 4 мезре, 287 пореских глава. Храм има 24
села, 24 алије, 5 мезре, 615 пореских глава, 4 зијамета. Пореч
има 7 села, 12 алија, 9 мезри, 256 пореских глава. Колубара има
само 6 села, 5 алија, 3 мезре и само 24 пореских глава. Ваљево
има 80 села, 39 алија, 19 мезри, 747 пореских глава.
У периоду од 1718. до 1740. године у аустријској Краљевини
Србији се појављује Станиша Марковић Млатишума као обер'
капетан аустријске војске и командант српске милиције. Он је
живео у Крагујевцу, а у то време је обновио цркву и манастир
Св. Николе у Драчи. Његов отац је вероватно био Марко Шума'
новић, а деда би му био Петар /Марковић/ Млатишума. (Анд'
рејић, 2017, стр. 29'30)
Станиша Марковић је рођен 1664. а умро 1741. године. Спор'
но је његово место рођења. Милош Пантелић тврди да је Петар
Млатишума рођен у Крагујевцу и пошто су сви истраживачи
поистовећивали Петра и Станишу сматрали су да је и овај дру'
ги и потоњи, такође, рођен у Крагујевцу. Код аустријског пу'
ковника Лентула је у време освајања Новог Пазара био и обер
капетан Станиша Марковић. Лентул је известио, 1737. године,
да ће у Новом Пазару оставити Станишу пошто је у том крају
рођен и одрастао. (Костић, 1938, стр. 173'174)
Покретањем новог рата, 1737. године, Аустрија је упутила
одред српске милиције из Јагодине у правцу Новог Пазара на
челу са крагујевачким оборкнезом Станишом Марковићем
Млатишумом. За Станишу се говорило да је старином од Но'
вог Пазара, а био је чувен и по томе што је држао две жене и

што се није бојао никог живог. Млатишума је добио задатак и

да подигне на оружје Србе и Албанце. Прво је заузео Круше'
вац. За то време је кнез Атанасије Рашковић заузео Нову Ва'
рош. Обојица су се упутили ка Новом Пазару који су брзо за'
узели. Када је турска војска извршила контранапад дошло је
до повлачења Аустријанаца преко Саве и Дунава. (Андрејић,
2017, стр. 30)
Рат Русије и Аустрије против Турске 1736'1739. године довео

је до великих територијално'политичких промена. Русија се
проширила према југу, а Аустрија жели да се прошири што
дубље на Балкан, заузме Босну и Херцеговину, Албанију до
ушћа Дрима, Влашку и Молдавију. С тим циљем, а пре почет'
ка рата, Аустрија је започела тајне преговоре о устанку са Ср'
бима и католицима арбанашко'српског племена Клименте.
Срби су се тајно састали у Пећкој патријаршији и донели од
луку о устанку. Када је избио рат и нишки епископ Георгије
Поповић се са народом повукао у Матејевац где је организовао
одбрану од Турака. Устаницима су се придружили и муслима'
ни Плава и Гусиња обећавши да ће се вратити у православну
веру. На устанак су се подигли сви Васојевићи, Кучи, Пипери,
Братоножићи и арбанашко'српска племена: Клименте, Хоти и
Груде. Међутим, аустроугарска војска је трпела поразе у Ср'
бији и Босни тако да је одлучено да се напусти Србија и Бео'
град. Под командом мајора Вука Исаковића је прешао део срп'
ске милиције као и арбанашка милиција под командом Атана'
сија Рашковића. Крајем 1737. и 1738. године Турци су нападали
Васојевиће и Куче који су се одбранили уз помоћ Братоножића
и арбанашких Климената. Васојевићи су тада имали велика
страдања и губитке. (Веселиновић, 1994, стр. 146, 150, 152, 154'
156) Београдским миром 1739. и Цариградском конвенцијом од

2. 03. 1741. је извршено ново разграничење на реци Сави и Ду'

наву. Тако је нестала „Краљевина Србија“.
Разматрајући питање стварања владарске идеологије, ин'

веституре и инсигнија владара династије Карађорђевић ус
тврдили смо, што до сада није примећено код других истра'
живача, да је један од елемената Карађорђеве владарске идео'
логије и инвеституре базиран и на традицији аустријске
Краљевине Србије, 1718'1738. године. (Андрејић, 2003, стр. 108'
109) Наслеђе хералдичке традиције аустријске Краљевине Ср'
бије уочили смо у грбовима на заставама и печатима устанич
ке Србије 1804'1813. године: крст са оцилима /Србија/, глава
дивљег вепра погођена стрелом /Трибалија/, гола рука са ису'
каном сабљом /Рама'Босна/, круна Краљевине Србије и укрш'
тени топови. Овом приликом уочавамо и још важнији еле'
мент који су они користили и који их је у исто време лими'
тирао, а то је готово идентична територија Краљевине Србије
и Карађорђеве Србије. Иако под директном влашћу Аустрије
и њених високих чиновника у Краљевини, у којој је Београд
устројен као престоно место, Срби су били аутономни кнезови
и капетани са посебним војним јединицама српске милиције.
Аустријска традиција грба Трибалије са оцилима од 1804.
године долази на заставе и печате Карађорђеве Србије, а од
1806. године до 1836. године обележава Српско војводство под
Аустро'угарском. (Руварац, 1896; Соловјев, 1958, стр. 48; Пала'
вестра, 1997, стр. 87; Андрејић, 2000, стр. 45; Грдинић, 1997, стр.
24'26) Међутим, српска држава под Обреновићима успоставља
стари грб Немањића са двоглавим белим орлом на који пос

тављају штит са крстом и оцилима, а такав грб Србије башти'

не и потоњи Карађорђевићи.
Карађорђев лични барјак из 1804. године, који садржи већ
описане хералдичке елементе, по свему је и његов породични
барјак, а поготову ако се има у виду индиција да је Карађорђев
деда био барјактар и да се под претпоставком, такође, звао
Ђорђе. (Живојиновић, 1988, стр. 11) У претходном раду у коме
су изнета нека нова открића о пореклу Карађорђевом претпос'
тавили смо да је барјактар Ђорђе чукундеда пошто се поузда'
но зна да је деда Јован. (Андрејић, 2003, стр. 78'79, 86'87) Тако је
успостављена предачка линија: Кара'Ђорђе, Петар, Јован, Ђор'
ђе, Јордан. Постављена је претпоставка да је барјактар Ђорђе
заједнички предак и за остале Старовишевце и Старосаранов'
це. На основу прилично поузданих података о датумима ро'
ђења Старовишеваца који су савременици ових Карђорђевих
предака може се успоставити релативна хронологија ових по'
родица. Савременик Карађорђевом оцу, иако нешто старији,
био је Вишевац Стојак. Стојак је крстио Ђорђа /Карађорђа/.
Стојак је рођен пре 1722, његова старији брат Стојша после
1715. и млађи Ђорђе 1729. Њихов отац Радоје је рођен, најверо'
ватније, око 1690. године.(Исто, стр. 69) По тој логици Радојев
отац Мојсило је био рођен око 1670. године. (Радић, 2001)
За хронологију Карађорђевих предака нема никаквих пода'
така. Она почиње са 1762. годином када је рођен Карађорђе.
Петар је вероватно рођен око 1717, Јован око 1665. године. Уко'
лико је барјактар Ђорђе био прадеда онда је рођен око 1635. го'
дине, а у време Аустро'турског рата, 1717. године, Јован је мо'
гао имати око 52. године, а исте године је Петар, Карађорђев
отац, имао око 20 година. (Андрејић, 2013, стр. 56)
Из свега напред реченог се могу извести интересантне рела'
ције о исписницима ове две породице. Тако су Радоје и барјак'

тар Ђорђе око 1690; Стојша и Јован су рођени око 1715; Стојши'
ни синови Бранислав, Станислав и Павел и Јованов син Петар
/Карађорђев отац/ су вршњаци рођени око 1740; Карађорђе /
1762./ и Радојеви синови Белош /1760./ и Гаја /1763./ су вршња'
ци како тврди стари хроничар села Вишевца. (Јовановић, 1938,
стр. 16, 22)
М. Јовановић је тврдио да су се Старовишевци доселили око
1737'1738. године. (Исто, стр. 6) Међутим, М. Недељковић твр'
ди да су се Старовишевци доселили из околине Сјенице и из
Крајиновића између 1690 и 1736. године. (Недељковић, 1997,
стр. 86'87) Старовишевци су дошли са Пештерске висоравни у
Вишевац тек после аустријског пописа 1718. године јер се тада
ово село наводи као напуштено. (Пантелић, 1948, стр. 24) Има'
јући у виду успостављену релативну хронологију Старовише'
ваца и аустријски попис села може се тврдити да су они из по'
менутих области дошли одмах после 1718. године. Прихватање
ове чињенице подразумева да је барјактар Петар био у народ'
ној милицији „Краљевине Србије“. Крагујевачки дистрикт је
имао оберкапетанијат под командом Станише Марковића, а
најближа селу Вишевцу, 1725. године, била је чета капетана
Марка Кумановића са седиштем у Хасан'пашиној Паланци
која је бројала 52 хајдука. Кроз Хасан Пашину Паланку је про'
лазио главни пут Београд – Ниш и главни задатак је био пат'
ролирање дуж овог пута од Раче до Колара. (Пецињачки, 1977,
стр. 55)
Постоји могућност да је барјактар Петар био у Васојевићима
и за време „Краљевине Србије“ и да је учествовао у побуни Ва'
сојевића, Куча, Братоножића и Климената против Турака 1737'
1738. године после чега су Васојевићи тешко страдали и мора'
ли да се раселе. Већина аутора сматра да је Карађорђева поро'
дица у Вишевац дошла тек после аустротурског рата 1737'1739.

године. (Вукићевиђ, 1981, стр. 15; Страњаковић, Београд, стр.

17; Љушић, 1993, стр. 9) Произилази да су Старовишевци и
Старосарановци пореклом од Мојсила дошли са пештерске ви'
соравни око 1720. године, а да су Карађорђеви претци, вероват'
но без алај'барјактара Јована који је страдао у прогону Васоје'
вића и Климената, дошли у Вишевац око 1740. године.
Без обзира на време доласка у Вишевац, а имајући у виду да
су Карађорђев деда и прадеда били алај'барјактари, врло је јас'
на баштина одређене хералдичке традиција и Карађорђевих
барјака заснованих на „државној“ симболици и хералдици аус
тријске „Краљевине Србије“ и племена Васојевића.
Србија под аустријском влашћу је обухватала области Кра'

јине, Пореча, Пожаревца, Млаве, Ресаве, Шумадије, Ваљева,
Колубаре, Посавине и Мачве. Била је то иста она последња сре'
дњовековна Србија коју су Турци заузели 1459. године и пре'
творили у Смедеревски санџак. Аустријски цар се титулисао
краљем а управник се назива гувернером Србије. На тај начин
се, 1718'1739. године, ова земља поново појављује као Србија у
државно'правном смислу. У то време је и висока племенска
аристократија из осталих српских крајева од аустријских влас'
ти остварила право на инсигније ' барјаке у које је био уграђен
грб „Краљевине Србије“. Такве инсигније су баштинили Ка'
рађорђеви претци а потом и он сам обнављајући Србију током
Првог српског устанка.
Београд је постао седиште истоименог турског пашалука
после Карловачког мира, 1690. године. Он је престоница и аус'
тријске „Краљевине Србије“, 1718'1739. године. Територија
Београдског пашалука као и Краљевине Србије је постала у из

весном државно'правном смислу легитимна у контексту ме'

ђународног поретка који је успостављан Карловачким и Пожа'
ревачким миром. Све до 1809. године Вожд Карађорђе своју
Србију успоставља на међународно признатим границама ту'
рског Београдског пашалука и, поготову, аустро'српске Краље'
вине Србије и њеним инсигнијама. До тог времена и Отоман'
ска империја против Карађорђевих устаника води, неку врсту,
ограниченог рата. Када је Карађорђе војно кренуо ван терито'
рије Београдског пашалука, ка Црној Гори, Босни, Новом Паза'
ру и Нишу против њега је подигнута читава отоманска војна
сила из Босне, Бугарске, Старе Србије и Албаније.
Резиме
Ослобођена територија северне Србије је незванично државно7

правно устројена као аустријска „Краљевина Србија“. Седиште Кра7
љевине је у Београду са посебном администрацијом на челу са пре7
дседником, фелдмаршалом, принцом Александром Виртемберш7
ким. У тек успостављеној „Краљевини Србији“ је најпре формирана
привремена војна управа под председништвом генерал7фелдвахт7
мајстера, грофа Јосифа Одвијера са тројицом саветника. Привре7
мена управа је замењена посебном Београдском администрацијом
чији је први председник постао фелдмаршал, принц Александар
Виртембершки, 7. септембра 1720. године. На тај начин је успоста7
вљена грађанска управа у Србији. Принца Александра је наследио
генерал Марули, 1733. године, а последњи аустријски гувернер у
„Краљевини Србији“ постаје, 1738. године, дотадашњи гувернер Вла7
шке, фелдмаршал Георг Оливије де Валис.
После 1718. године, формира се Војна крајина у Србији успоста7
вљањем 15 српских капетаната, а од 1725. године постоји 19 капе7
таната: Црнобарски, Прњаворски, Цикотски, Белоцрквански, Ваљев7
ски, Осечиначки, Прањански, Чачански, Цветачки, Витановачки,

Крагујевачки, Сталаћки, Параћински, Ресавски, Пожаревачки, Ћуп7

ријски, Хасанпаша7паланачки, Коларски и Грочански.
Један од елемената Карађорђеве владарске идеологије и инвес7
титуре базиран и на традицији аустријске Краљевине Србије, 17187
1738. године. Наслеђе хералдичке традиције аустријске Краљевине
Србије уочили смо у грбовима на заставама и печатима устаничке
Србије 180471813. године: крст са оцилима (Србија), глава дивљег
вепра погођена стрелом (Трибалија), гола рука са исуканом сабљом
(Рама7Босна), круна Краљевине Србије и укрштени топови. Овом
приликом уочавамо и још важнији елемент који су они користили
и који их је у исто време лимитирао, а то је готово идентична те7
риторија Краљевине Србије и Карађорђеве Србије. Иако под дирек7
тном влашћу Аустрије и њених високих чиновника у Краљевини, у
којој је Београд устројен као престоно место, Срби су били ауто7
номни кнезови и капетани са посебним војним јединицама српске
милиције.
Austrian Monarchy of Serbia and its insignias from

1718 to 1739, in state and legal tradition of Karadjor
dje’s ancestors and the first Serbian uprising
The liberated territory of north Serbia is unofficially, legally constituted

as Austrian “Monarchy of Serbia.” The headquarters of Monarchy is in
Belgrade with a separate administration, led by the president, field mar7
shal, prince Alexander of Württemberg. In a lately constituted “Monarchy
of Serbia”, a temporary military administration under presidency of Gen7
eralfeldwachtmeister, count Josef Odvier with three counsellors, was first
formed. The temporary administration was replaced by a distinct Bel7
grade administration the first president of which became field marshal,
prince Alexander of Württemberg, on 7 September, in 1720. Accordingly,
the civil administration was established. Prince Alexander was succeeded
by general Maruli, in 1733, and the last Austrian governor in “Monarchy
of Serbia” became a former governor of Wallachia, field marshal George

Olivier, Count of Wallis, in 1738.

After 1718, the Military Border was formed in Serbia, by establishing 15
Serbian captainates, and from 1725 there were 19 captainates of: Crna
Bara, Prnjavor, Cikote, Bela Crkva, Valjevo, Osecina, Pranjani, Cacak,
Cvetke, Vitanovac, Kragujevac, Stalac, Paracin, Resava, Pozarevac, Cupr7
ija, Hasan7pasina Palanka, Kolari, and Grocka.
One of the elements of Karadjordje’s ruling ideology and investiture, is
based upon a tradition of Austrian Monarchy of Serbia, from 1718 to 1738.
We noticed the heritage of heraldic tradition of Austrian Monarchy of
Serbia in coats of arms on flags and seals of the insurrectional Serbia from
1804 to 1813: a cross with Ocilla (Serbia), a head of a wild boar hit by an
arrow (Tribalia), a bare hand with a drawn sword (Rama7Bosnia), the
crown of the Monarchy of Serbia and crossed cannons. On this occasion
we perceive one important element that they used and that limited them
at the same time – an almost identical territory of the Monarchy of Serbia
and Karadjordje’s Serbia. Regardless of the fact that they were under the
direct rule of Austria and its high officials in the monarchy, in which Bel7
grade was constituted as the capital town, Serbians were autonomous
sovereigns and captains with separate military units of Serbian militia.
Андрејић Ж. (2000). Владари Трибала, Рача'Београд.
Андрејић Ж. (2003 а). Владарска идеологија, инвеститура и инсигније
Карађорђевића и њихове задужбине 1804 2004, Митолошки
зборник 9, Рача'Београд.
Андрејић Ж. (2003 б). О Карађорђу и Старовишевцима, Митолошки
зборник 8, Рача'Београд.
Андрејић Ж. (2013). Карађорђе Васкрс Србије, Београд.
Андрејић Ж. (2014). Историја Крагујевца од XII до XIX века, Рача.
Андрејић Ж. (2017). О Србима, турским спахијама и спахијама из
Шумадије из рода Млатишуме у XVII веку. У: Тополски записи
VI, Топола.
Веселиновић Р. (1994). Србија под аустријском влашћу 1718'1739. У:

Историја српског народа, IV, Београд.

Вукићевић М. (1981). Карађорђе, I, Београд.
Грдинић Н. (1997). Семантика грбова, застава и печата Карађорђевог
доба. У: Карађорђеве војводе у историји, епу и драми, Велика
Плана.
Живојиновић Д. (1988). Петар Карађорђевић живот и дело – у из
гнанству 1844 1903. године, Београд.
Јовановић М. (1938). Прилог о насељу Вишевца, Скопље.
Каниц Ф. (1904). Србија, Београд.
Костић М. (1938). Станиша Марковић Млатишума оберкапетан кра'
гујевачки. У: Гласник Скопског научног друштва XIX, Скопље.
Љушић Р. (1993). Вожд Карађорђе, С. Паланка.
Недељковић М. (1997). Сјеничани у Лепеници, Зборник Сјенице, 8,
Сјеница.
Палавестра А. (1997). Српска средњовековна хералдика, Београд.
Пантелић Д. (1948). Попис пограничних нахија Србије после Пожаре'
вачког мира. У: Споменик XCVI, Београд.
Пецињачки С. (1977). Распоред домаће милиције аустријске Краље'
вине Србије у 1725. години. У: Зборник радова Народног музеја,
VII, Чачак.
Радић Р. (2001). Палавестре, Степковићи, Карађорђевићи, Београд.
Руварац Д. (1896). Грб Требалије Браничева Шумадије!, Земун.
Соловјев А. (1958). Историја српског грба, Мелбурн.
Страњаковић Д. Карађорђе, Београд.
Тричковић Р. (1968). Организација управе у Београдском пашалуку
после Београдског мира 1739. године /Магистарски рад, Библио'
тека одељења за историју Филозофског факултета у Београду/,
Београд.
Тричковић Р. (2013). Београдски пашалук 1687 1739, Београд.
Чубриловић В. (1974). Историја Београда, 1, Београд.

Аустријска Краљевина Србија 1718'1739. године
Карађорђева Србија до 1809. године

Грб аустријске Краљевине Србије на капији Карла VI

тврђаве Београд
Грб Србије на Карађорђевом војводском барјаку

КРАЉ МИЛАН У ЗАПИСУ БУГАРСКОГ
ВЛАДИКЕ 1899. ГОДИНЕ
МИЛОРАД П. РАДУСИНОВИЋ
ПРВА ГИМНАЗИЈА
БЕОГРАД
АПСТРАКТ: Бугарски владика Климемт Трновски је оставио у

својој преписци занимљив запис о српском краљу Милану
Обреновићу 1899. године. Он се с њим сусрео на сахрани бу7
гарске кнегиње Марије Лујзе. Ту су разговарали о разним те7
мама које су се односиле и на српско7бугарске односе.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Владика Климент Трновски, краљ Милан, Ср7
би, Бугари, бугарска кнегиња Марија Лујза.
Смрт младе бугарске кнегиње1 Марије Лујзе (1870'1899) оку'
1. Кнегиња Марија Лујза је рођена у Риму 1870. као прва кћи Роберта Бур'
бонског, бившег владара, кнеза Парме и Пјаченце и његове прве супруге Ма'
рије Бурбонске, кћерке пок. Фердинанда II, краља двију Сицилија. Бугарски
кнез Фердинанд вјенчао се 1893. с Маријом Лујзом у мјесту Пионаре. У браку
су добили синове Бориса и Кирила и кћи Јевдокију. Кнегиња је највише
вољела Пловдив, гдје је несметано шетала и залазила у дућане (в. Блъгарска
сбирка, год. VI, 1'й февруарий, София 1899, стр. 105'112).
МИЛОРАД П. РАДУСИНОВИЋ 221

пила је бројне бугарске и друге званичнике. Поред осталих,

био је присутан и руски генерал у име руског цара и бивши
српски краљ Милан. Том приликом владика Климент Трновс'
ки2 је напоменуо да је кнегиња била католкиња, па је из двор'
ца њено тијело пренијето у католичку цркву, јер је такав за'
хтјев у телеграму поставио римски папа.
У доцнијој процесији тијело кнегиње у златном ковчегу је
застало код православне Саборне цркве у Софији, гдје су се
окупиле истакнуте личности из земље и иностранства, а ту се
нашао и некадашњи српски краљ Милан Обреновић (1854'
1901) који је абдицирао 1889. године. Настала је необична ситу'
ација да бугарска владарка католкиња буде испраћена уз није'
ми испраћај православних вјерика и православног свештенс'
тва. Владика Климент Трновски је одлучио да пресијече ту
нелагодност и да омиљена бугарска владарка буде испраћена
достојанствено.
Мисао о државном јединству Срба и Бугара је била присут

на у вријеме друге владавине кнеза Михаила (1860'1868), а том
2. Васил Друмев (око 1841'1901) у младости припадао Београдском легиону

који је, у борби против турске тираније, основао бугарски национални рад'
ник и књижевник Стефан Стојков Раковски (1821'1867). Осим у Србији, Дру'
мев је провео неко вријеме у емиграцији у Влашкој. Доцније је 1871'1873. на'
писао популарну драму “Иванко, убица Асена I“. Тек 1873. постао је свеште'
ник, а хиротонисан је као трнавски митрополит 1884. под именом Климент
Търнавски (Из архива на Васил Друмев Климент Търновски, ръкописи, ма'
териали и документи, подбрал и подготовил Дочо Леков, Литературен ар'
хив, том пети, Издавателство на Българската академия на науките, София
1973).
222 МИЛОРАД П. РАДУСИНОВИЋ

идејом се заносио и краљ Милан који је 1885'1886. повео неус'

пјешан рат против Бугарске (у који је укључио и познате цр'
ногорске и херцеговачке прваке, поред осталих Пека Павло'
вића и Мићу Љубибратића). У преврату 1886. оборен је бугар'
ски владар Александар Батенберг, рођак енглеске краљице
Викторије. Власт је преузела русофилска конзервативна стран'
ка, предвођена митрополитом Климентом Трновским и поли'
тичаром Цанковом. Нешто доцније и бугарски русофили су
били потиснути, али судбина Александра Батенберга је одлу'
чена. Отварало се питање ко ће бити на бугарском трону.
Руски цар Александар III залагао се за црногорског кнеза
Николу на бугарском трону, уз идеју да кнез Петар Карађорђе'
вић преузме власт у Србији. Узнемирени Милан, чак и након
тешког пораза с Бугарима, покушавао је, с ослонцем на Беч, да
се домогне бугарског пријестоља. Ништа му није полазило за
руком ни 1887. године. Одавно је изгубио наклоност Русије, а
породични сукоб с краљицом Наталијом је преобликовао у
спољнополитичко питање. Промјењиве ћуди, без обзира на
вјештину и лукавство, није могао да придобије ниједну европ'
ску силу да подржи његове амбиције, па није постигао да буде
озбиљан кандидат на бугарски пријесто. Европске силе, свака
из својих побуда, ускратиле су му подршку. За владара је иза'
бран Фердинад Кобург.
Након 12 година од тог избора бугарског владара владика
Климент се сусрео са бившим српским монархом који је некад
тежио да персоналном унијом повеже Србију и Бугарску.
Очигледно је бугарски владика искористио прилику да са
краљем Миланом разговара о српско'бугарским односима. У
писму бугарског владике Климента Трнавског из Софије 28. ја'
нуара 1899. године које је упућено Георгију Паунчеву и њего'
вој жени Паскаљи (рођеној Друмева) помиње се да су на сахра'

ни бугарске принцезе Марије Лујзе, поред краља Милана,

присуствовали генерал Бибиков, изасланик руског цара Нико'
ле Другог, затим румунски генерал, турски високи функцио'
нери Абдурахман'паша, Асим'паша, Садик'паша, Кајсерт'па'
ша и други:
„... Већ бијаху загрмјели топови у знак тога да је процесија
кренула из дворца. Брзо се окуписмо у цркви, изађосмо и ис'
пречисмо се се испред Саборне цркве. Процесија стиже. Като'
личко свештенство заокрену и зађе, чини ми се, укриво. Сви
принчеви, краљевска величаства (Милан бијаше међу њима) и
свакојаки великани, страни и наши, гурали су се око кочије с
покривеним главама тј. с капама на главама. Код погребне ко'
чије до нас ђакон (то је био Бугарин из Бесарабије с снажним
гласом као бура) грмну “Благослови, Владико!“, ја и благосло'
вих, сви скинуше капе и прекрстише се (Кнез се прекрсти по
православном). То остави снажан и веома пријатан утисак, по'
себно код православних конзула, доцније ми приђоше да изра'
зе своју захвалност, највише Руси... Тад записах да се католич'
ко свештенство сакрило позади нас, изгледаше некако смуше'
но, али смирено. Сва Бугарска, и она која је придошла из унут'
рашњости била је веома задовољна због овог што је учињено...“
Званице су позване на ручак(парастос) у дворац, гдје га је
бугарски кнез Фердинанд пред свима, каже бугарски владика,
у знак захвалности, пољубио у руку:
„... Али најзанимљивије бијаше да ме је срео српски агент и
замолио ме да одем код Милана3 зато што је он тражио да ме
види и да се упозна са мном. Ја отиђох и бијасмо веома љубаз'
ни један према другом. Он ми каза да је много слушао о мојој
драми “Иванко“4 „Радујем се, додаде он, зато што смо ми Буга'
ри и Срби једног рода, једне крви и једне вјере, браћа смо“.

Ово, Ваше Величанство, рекох ја, право говорите. Због тога

треба да живимо као браћа у миру, љубави и у сагласности...
Он се насмија и стисну ми руку. Причао ми је о Београду у
вријеме бомбардовања 1862. године,5 о паници која је захвати'
ла цјелокпуно београдско становништво и тако даље. Веома
љубазно се поздрависмо и разиђосмо се... Но како да вам опи'
шем тај гала ручак? Рећи “велики посао“ и да тако остане.
Најтачније би било “ни са мислима да се искаже, ни са рије'
чима да се опише“. Покушах да га површно опишем, једино и
једино да схватите како вам је стриц велики човјек! Једе, пије и
разговара са Кнезом, министрима, престолонасљедницима,
царским изасланицима и владарима (зар је мала ствар да сам
разговарао с краљем Миланом?). О томе други пут, ако будем
3. Војислав Ј. Вучковић, Покушај краља Милана да се кандидује на бугарски

престо(1887), Глас САН CCXXVI, Оделење друштвених наука, књ. 6, Београд
1957, ст. 121'137. Двије године касније, одкако му је пропао покушај да се до'
могне бугарског трона, 1889. краљ Милан је абдицирао у корист сина Алек'
сандра.
4. Бунтовник Иванко је убио бугарског цара Асена (1196'1198), али је
предњачио у свирепостима. И 1207. је приређивао гозбу и том приликом је
допуштао да се, уз такву свечаност, кољу грчки ратни заробљеници (Конс'
тантин Јиречек, Историја Срба, прва књига, Београд 1922, ст. 209, 213). Драма
бугарског владике Климента Друмева “Иванко, убица Асена I“ била је веома
популарна у Бугарској, а имала је одјек и у иностранству, што је забиљежио
1889. и часопис руских славјанофила (Славянския известия, 21 мая 1889, с. 533
).
5. Након инцидента на Чукур'чесми, Турци су 1862. топовима бомбардовали
Београд, што је у Европи неповољно одјекнуло. Милан је имао једва 8 годи'
на, али је видљиво да му се тај догађај из дјетињства урезао у памћење. Кнез
Михаило је тада једва избјегао рат, па је успешном дипломатијом успио да
1867. постигне највише што је могао: турски гарнизони су у потпуности на'
пустили српске градове.

имао стрпљење да вам опишем величанствени догађај, или

пак усмено да вам кажем (ако ме, разумије се, будете стрпљиво
слушали) кад дођем у Трново“.
II
Бугарски владика Климент Трновски је писао и својој сино'

вици Рајни В. Друмевој, кћерки Величка 6. фебруара 1899. из
Софије, гдје се поново осврнуо на сахрану бугарске принцезе
Марије Лујзе, истичући на више мјеста, у преписци са својим
рођацима, њену скромност и омиљеност у бугарском народу.
Ни овом приликом није пропустио да истакне своје утиске о
разговорима с краљом Миланом.
Он је нагласио да бугарски народ “...оплакује доброту прве
бугарске кнегиње коју смо имали након 500'годишњег ропс'
тва“. Бугарски владика се и у овом писму обраћа драгој сино'
вици Рајни да јој пренесе своје утиске о сахрани Марије Лујзе,
након које је ожалошћени бугарски кнез Фердинанд Кобург6
позвао уважене госте у дворац на ручак:
„Погреб Кнегиње је протекао изузетно свечано. Пред Сабор'
ном црквом у Софији код погребне кочије и наше свештенс'
тво предвођено твојим стрицом Климентом упутило је све'
вишњем топле и свечане молитве за душу покојне кнегиње.
Сви осташе дирнути и усхићени због тога. Готово сви стран'
ци'гости који су ту дошли од стране влада и држава изражава'
ли су ми своје велико задовољство и одушевљење. Након пог'
6. Фердинад (1861'1948), бугарски цар из династије Саксе'Кобург'Кохари. За

бугарског кнеза је изабран 1887. године. Након проглашења бугарске неза'
висности 1908. године прогласио се за цара. Послије пораза 1918. године, а
прије мировног уговора у Неју, абдицирао у корист сина Бориса.

реба сви смо били позвани у дворац на ручак. Тамо су се

окупили разни достојанственици. Тамо бијаше и чувени Ми'
лан, бивши српски краљ. Ја се упитах са свима, па и са Мила'
ном с којим сам разговарао доста времена. Можеш ли да
претпоставиш, Рајна, он је сам пожелио да ме види и да се пи'
та са мном, пошто је одавно чуо за мене, знајући да сам ја до'
бар књижевник и добар патриота и додаде да су Срби и Бугари
два братска народа који су једне крви, једне вјере... Рекох му да
истину говори, да је највећа истина да су Срби и Бугари браћа,
па зато међу њима треба да влада мир, љубав и сагласност и да
велики злочин свакако прави онај који покушава да развали
добре односе између та два братска народа... Тај се некако
усиљено насмија, стисне ми руку и поклони ми се. Ја се уда'
љих... Видиш, Рајна, како је постао велики човјек твој стриц
Климент: с царевима, кнезовима, генералима и другим вели'
канима једе, пије, разговара... Е, зар је мала ствар да човјек
прича с Миланом?“.7
Кад је Бугарска изненада прогласила уједињење Бугарске и

Источне Румелије краљ Милан се побојао да Русија стоји иза
тога и да је тада почео процес остваривања санстефанске Бу'
гарске, па се упустио у непромишљен рат с Бугарима, што је
довело до његовог политичког суноврата (в. С. Јовановић, Вла'
да Милана Обреновића, Београд 1934, III, с. 219). Бугарски по'
литичари (Ризов, Захаров и други) тражили су од Николе Па'
шића, који се након Тимочке буне 1883. склонио у Бугарску да
не изгуби главу, да организује побуну у Србији и и збаци аус'
трофилски режим краља Милана, а Бугари би уклонили свог
кнеза Александра Батенберга, па би заједнички под Ка'
7. Из архива на Васил Друмев Климент Трновски, том пети, 350'351, 358'359.

рађорђевићима прогласили персоналну унију Србије и Бугар'

ске. Међутим, Љубен Каравелов је, под притиском Енглеске,
одустао од те замисли одмах након Пловдивског преврата.
Идеја персоналне уније Србије и Бугарске је била и у плано'
вима краља Милана. Али његова непостојаност, чести заокре'
ти у политици, кад је више пута нудио и своју абдикацију на
српском трону и готово истовремено и своју кандидатуру на
бугарски пријесто, истичући да само Срби имају своју српску,
словенску династију, док Бугари, Грци и Румуни имају намет'
нуте странце за владаре, увјерило је европске дипломате да
Милан Обреновић није дорастао да му се понуди бугарска
круна. Својом недосљедношћу и неозбиљношћу није уливао
повјерење ни код оних европских сила који су га бодрили због
антируске реторике. Краљ Милан није вјеровао ни у сопствену
војску, јер је и у њој било подоста русофила. А ни моћни ради'
кали и либерали Јована Ристића нису били за његову аустро'
филску спољнополитичку оријентацију. Ослонац на На'
предњачку партију није био довољан да се дуже одржи на
власти. Зазирао је и од могућности да трупе Петра Карађорђе'
вића, у повољном часу, продру преко Новопазарског санџака у
Србију и озбиљно угрозе његов српски трон. Протјерујући
београдског митрополита Михаила из Србије, краљ је непот'
ребно удаљио и црквене кругове од себе. На крају своје влада'
вине, у безизлазу, кад се успаничио да га може сустићи судби'
на бугарског владара Батенберга, омогућио је да се и утицајни
митрополит Михаило врати из емиграције, пристао је да се
донесе веома демократски устав (1888) и пусте из тамнице
осуђени радикали, омогућујући и вјештом Николи Пашићу да
поново политички дјелује. Чак и шеф Напредњачке странке
Милутин Гарашанин није га подржао у породичној распри са
краљицом Наталијом, омиљеној у српском народу. Тако уса'

мљен и без некадашњег угледа, абдицирао је, али 1891. нагово'

рио полицију да, без обзира на људске жртве, протјера попу'
ларну краљицу Наталију. Само неколико мјесеци касније
примио је 2 милиона динара од руског цара да заувијек напус'
ти Србију, чак је иступио из српског држављанства. Ипак, ње'
гова основна идеја међудржавног зближења Србије и Бугарске
није била погрешна. Тек 1912. године, кад су Обреновићи пос'
тали политичка прошлост, Србија Петра I Карађорђевића, Бу'
гарска, Црна Гора и Грчка склопиле су, уз активно посредовање
Русије, Балкански савез с намјером да се ослободе османлијс'
ког јарма и избаце Турке из Европе.
Резиме
На ручку након погреба младе бугарске кнегиње Марије Лујзе,
1899. године, бугарски владика Климент Трновски сусрео се са ст7
раним представницима, међу њима и с бившим српким краљем
Миланом Обреновићем. Том приликом су отворено разговарали и о
српско7бугарским односима. Сложили су се да ти односи, због
блискости два народа, морају бити пријатељски и братски. Бугарски
владика се повољно изразио о краљу Милану.
КОРОЛЬ МИЛАН В ЗАПИСЯХ БОЛГАРСКОГО

ВЛАДЫКИ ОТ 1899 ГОДА
На поминальном обеде, после похорон молодой болгарской кня7

гини Марии Луизы в 1899 году, болгарский владыка Климент Тр7
новски встретился с иностранными представителями, в числе ко7
торых присутствовал и бывший сербский король Милан Обрено7
вич. На той встрече они открыто беседовали и о сербскоболгарских
отношениях и пришли к единному мнению, что отношения двух
близких народов должны быть дружественными и братскими. Бол7
гарский владыка благоприятно выразился о короле Милане.


УДК: 94(497.11)"1903"
327(497.11)"1878/1903"
МАЈСКИ ПРЕВРАТ 1903.
И ПРОМЕНА СПОЉНЕ ПОЛИТИКЕ СРБИЈЕ
БРАНКО И. НАДОВЕЗА1
ИНСТИТУТ ЗА НОВИЈУ ИСТОРИЈУ СРБИЈЕ
БЕОГРАД
АПСТРАКТ: Мајски преврат 1903. године Србију је у погледу

спољне политике јасно одвео у савезништво са Русијом и за7
падним силама, а против Немачке и Аустро7Угарске, дефини7
твино је учврстио радикале на власти, а Србију под Кара7
ђорђевићима свео на уставну монархију.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Мајски преврат, Обреновићи, Карађорђевићи,
радикали, Србија, Русија, Балкан
1. nadovezabranko@gmail.com
БРАНКО И. НАДОВЕЗА 231

Мајски преврат у Србији 1903. године и одлазак династије

Обреновић изазвао је далекосежне последице за Србију, пре
свега у ХХ веку ' улазак у два светска рата и огромне људске
губитке мерене милионима жртава. Преврат је политички и
духовно утицао на велике промене државе Србије и целокуп'
ног српског народа, битно нас је приближио Русији и дели'
мично западним демократијама, али је створио моћног не'
пријатеља – Германе, оличене у Немачкој и Хабсбуршкој мо'
нархији.
Период од Берлинског конгреса 1878. па до 1903. године у
спољној политици Србије означен је као „године колебања, без
праве политичке, културне и војне акције“.
„После трговинског уговора дошло је на ред закључење по'
литичког споразума. Србија и Аустрија закључиле су 16 јуна
1881 једну тајну конвенцију. Неколико дана раније склопљен је
између Аустрије, Немачке и Русије „тројецарски савез“, чијим
је одредбама дато право Аустрији да изврши анексију Босне и
Херцеговине, и силе су унапред примиле могућност уједи'
њења Бугарске са Источном Румелијом. Аустрија је тражила
да учврсти своју владу у Босни, и у чл. 2 тајне конвенције уне'
сена је одредба: ‘Србија неће трпети политичке, верске или
друге мутње које би, полазећи са њеног земљишта, ишле про'
тиву Аустро'Угарске Монархије, подразумевајући ту и Босну,
Херцеговину и Новопазарски Санџак’. С друге стране аустро'
угарска влада узимала је на себе сличне обавезе ‘у погледу Ср'
бије и њене династије’. Даље је Аустрија обећала да ће призна'
ти српску краљевину, када је ми будемо прогласили, и да ће
нам пружити дипломатску помоћ за наше евентуално проши'
рење према југу, изузев Новопазарског Санџака. И у осталим
питањима Аустрија нам је обећавала своју дипломатску пот'
пору, али смо и ми примили, у члану 4 конвенције, неку врсту
232 БРАНКО И. НАДОВЕЗА

надзора над нашом спољашњом политиком: ‘Без претходног

споразума са Аустро'Угарском, Србија неће преговарати о по'
литичким уговорима нити ће такве уговоре закључивати ни са
којом страном државом, и неће пустити на своје земљиште
страну војску било редовну било нередовну, чак ни у виду доб'
ровољаца’. У случају рата Србија и Аустрија обавезивале су се
узајамно на пријатељску неутралност.2
Опозиција, оличена пре свега у Народној радикалној стран'
ци, личности Николе Пашића и неким интелектуалцима и
културним радницима Србије, осим унутрашњих проблема у
Србији, земерала је власти и Обреновићима, краљу Милану и
касније Александру, што не воде одлучнију политику према
Косову и Македонији, и препушта их утицају Бугарске и Ал'
банаца, што не ради на балканском савезу и приближавању
Русији.
„Колики је притисак био на српски живаљ у Старој Србији и
Македонији кад су радикали почињали национални рад у
1887. под другом Симићевом владом и почетком 1889, после
абдикације краља Милана, може се оценити по томе што у свој
Македонији јужно од Шаре, у скопском санџаку косовског ви'
лајета, у целом битољском и солунском вилајету, није било ни
једне српске школе. Егзархат је ухватио у своју мрежу целу
Македонију. Уредио је све захваћене епископије, на њихово
чело поставио протојереје, урадио црквеношколске савете. Ср'
пске цркве и манастире поделили су између себе егзархија и
патријаршија“.3
2. Илија Пржић – Спољашња политика Србије, Политика А.Д. Београд 1939,

стр. 107.
3. Милош Трифуновић ' Историја Радикалне странке, СРС, Београд 1995, стр.
374.

Неуспешан рат са Бугарском 1885. године вођен је после ње'

ног уједињења са Источном Румелијом и мир у Букурешту 19.
фебруара 1886. године на којем је Србија добро прошла уз пос'
редовање великих сила; то је додатно пољуљало углед динас'
тије Обреновић у Србији.
Колебање Александра Обреновића у унутрашњој и спољној
политици није дало резултата и он је покушавао да се прибли
жи Русима, али да остане са Аустроугарском у добрим односи'
ма које је градио његов отац Милан.
“Правац нашој спољашњој политици одређивали су у пр'
вом реду владаоци. До Берлинског конгреса Милан је био ру'
софил, тада се у њему дешава прелом и он постаје аустрофил,
што ће бескомпромисно остати до краја свог живота. Са својим
аустрофилством он је показао много увиђавности. После Бер'
линског конгреса Аустрија је постала такав чинилац на Балка'
ну, да смо јој ми морали попуштати, као што јој је у осталом и
Русија попуштала. ′Захваљујући аустрофилству краља Мила'
на, Аустрија не само није ништа предузимала противу наше
државне самосталности, него нам је чак допуштала да прогла'
сом краљевине утврдимо ту самосталност. Трговински уговор
који је с нама закључила, дао је нашим аграрним производима
повлашћен положај на њеним пијацама, ' и наш привредни
напредак после Берлинског конгреса стоји у тесној вези с тим
трговинским уговором. И с политичког и с економског гле'
дишта, аустрофилска политика краља Милана донела нам је
знатне користи′. Због те политике он је сасвим покварио одно'
се с Русијом, одрекао се Босне и обратио пажњу Македонији,
коју је наше јавно мишљење због Босне скоро заборавило. У од'
носима према Бугарској он је, насупрот идеји српско'бугарс'
ког братства, истакао идеју о српско'бугарској равнотежи. Нај'
зад, за своје владе краљ Милан је водио три рата, и поред

заиста неповољних околности увећао је Србију за четири ок'

руга.
Краљ Александар колебао се у својој спољашњој политици:
кад је био под очевим утицајем водио је аустрофилску полити
ку; кад је био под утицајем краљице Наталије или Драге окре'
тао се Русији. За његове десетогодишње владе највећи успех у
спољашњој политици био је тај што је у Македонији створена
српска школска и црквена организација и заустављено побуга
ривање те покрајине. Уз то и Милан и Александар урадили су
много на реорганизацији и јачању наше војске, појачали стал'
ни кадар, повећали број официра, извршили наоружање мо'
дерним оружјем и унели у војску дух самопоуздања. Краљ Пе'
тар је наследио једну добро уређену, јаки и самопоуздану
војску“.4
Александар Обреновић је почео да губи позиције у спољној
политици у свим правцима, и према Бечу, према Русији и пре'
ма Балкану.
„У Бечу се у то време знало и то, да се краљ не може још дуго
одржати на престолу. Назадовољство против њега било је то'
лико, у свим круговима, да се неко зло могло очекивати сваког
часа. Крваве демонстрације од 23. марта 1903. у Београду биле
су прва опомена. Али место да оне одврате краља од даљих не'
законитости, оне су га само раздражиле. Већ сутрадан после
њих он је извршио нови државни удар, обустављајући устав и
распуштајући Скупштину и Сенат, да после три четврти сата,
изменивши што је хтео, поврати опет уставно стање. У нашој
историји није било владара који се више и својевољније тит
рао с правима и законима и са уставима своје земље, и то, на
крају крајева, није могло да прође без тешких последица. И у
4. Исто, као нап.1, стр. 127.

спољашњој политици он је остао без правог става и успеха

просто зато што није могао да издржи на једној линији. Ни на
једној страни није имао чврста корена и правих пријатеља. А
он је, међутим, хтео да не остане пасивани да у великим обр'
тима на Балкану, које је као сигурно очекивао и чак јавно
предсказивао, не остане без добити за своју земљу. Последњи
политички корак који је учинила његова влада био је овај. Пос'
ле првог неуспеха с терористичким акцијама у Солуну и Маке'
донији Бугари су се тргли и понудили Порти преговоре. Боје'
ћи се да Бугари, настављајући своју активност, не изазову нова
посредовања у Европи, пошто су Русија и Аустро'Угарска већ
кренуле питање реформи и израдиле програм за њих, султан
је био спреман да се погађа с њима. То је збунило и Атину и
Београд. Грчка влада учинила је представку Цариграду, да би
свако једнострано погађање изазвало неповерење других хри'
шћанских држава и народа и да би било врло опасно по мир на
Балкану. Том кораку придружила се 28. маја и српска влада. У
својој изјави она је рекла да би повлађивање једном елементу
оштетило српске интересе, ‘и Србија према томе не може оста'
ти равнодушна’ “.5
Уз лоше потезе у унутрашњој политици, и лоше приватне
потезе (женидба Драгом Машин), то је био почетак његовог
личног краха, а и краха династије на самом почетку ХХ века.
Тако је крајем маја 1903. године дошло до преврата и убиства
краља и краљице, Александра и Драге, који је извела завере'
ничка група официра.
„Тешку и мучну ситуацију докрајчила је крвава ноћ између
28. и 29. маја. Повећа група официра, већином млађих, сковала
је била заверу против краљевског пара и те ноћи упала у двор
5. Владимир Ћоровић ' Историја Срба, Дом и школа, Београд 2003, стр. 700.

и убила краља и краљицу и још неколико других лица, као

председника владе, министра војног, и краљичину браћу, која
су својим понашањем изазвала другове на ту безобзирност.
Сам чин, мада необичан ради учешћа официра у њему, да се
разумети и донекле и правдати, али су биле сасвим излишне и
за осуду извесне суровости после самог убиства. Али, сумње
нема, земља је после те крваве ноћи одахнула. Нови режим до'
нео је сасвим нови дух и нови полет.
Период од 1878. до 1903. године пада међу најтеже и најмуч'
није у новијој историји Србије. За тих двадест и пет година, и
после ликвидације турских ратова и свега што је било с њима
у вези, земља није доживела ниједног знатнијег стварног успе'
ха, а претпела је, међутим, један осетан војнички пораз и неко'
лико тешких унутрашњих криза. Било је и формалних побуна,
и преких судова, и државних удара и дворских скандала, који
су ишли на рачун образа земље. Обруч који се стезао око нас
бивао је све јачи и опаснији“.6
Ова крвава ноћ и официрска завера је касније умногоме ос'
тала обавијена тајном, како су били организовани и ко их је
организовао.
„Већ је била образована, од официра и неколицине грађана,
завера, којој је био циљ да уклони династију Обреновића и да
доведе на престо династију Карађорђевића. Лажан порођај
краљице Драге, демонстрације у Београду 23 марта 1903 год.,
које су биле скопчане с људским жртвама, а у којима је избило
на површину незадовољство, не само против режима него и
против династије, државни удар 25 марта, којим је за неколико
сати укинут Устав, да се за то време обуставе неки закони и
промене чланови судова и Сената, фалсификовани избори у
6. Исто, стр. 701.

мају исте године, ' све је то само појачало заверенике у њихо'

вој намери, и учврстило код њих уверење, да ће извршење њи'
ховога плана добити одобрење и санкцију од велике већине
становништва. Ноћу између 28 и 29 маја официри завереници
продрли су у двор, и ту су, на грозан начин, убили краља Алек'
сандра и краљицу Драгу. Осим тога побијени су те ноћи ми'
нистар председник, министар војни, краљев први ађутант и
оба краљичина брата. Одмах после убиства војска је извикала
за краља Петра Карађорђевића. После неколико дана састала се
Народна Скупштина, која је прво вратила, са неким изменама,
Устав од 1888 год., а затим изабрала за краља Петра I Ка'
рађорђевића“.7
Мајски преврат је био очекиван, али је ипак изазвао велико
изненађење у српској и европској јавности, јер су се све водеће
странке у Србији, поготову радикали и Никола Пашић, огра'
дили од самог учешћа у преврату и убиства краља.
„Усред тих догађаја, у ноћи између 28 и 29 маја 1903 краљ
Александар и краљица Драга гину као жртве једне официрске
завере. Завереници су те ноћи поубијали још неколико лица:
председника владе, министра војног и краљичину браћу. Они
су радили не из неког интереса, већ дубоко уверени да је ре'
жим краља Александра толико срозао и осрамотио земљу да је
Александрово уклањање не само са престола већ и из живота
једно патриотско дело. Александар је био једини живи члан
династије Обреновића, која се њиме угасила. Народна скупш'
тина, сазвана после 29 маја, изабрала је за краља Србије кнеже'
вића Петра Карађорђевића, који је боравио као емигрант у
Швајцарској“.8
7. Станоје Станојевић ' Историја српскога народа, Београд 1926, стр. 390.
8. Исто као нап. 1, стр. 125.

Постављало се питање куда ће даље кренути Србија у унут'

рашњој и спољној политици, али се ипак ситуација врло брзо
разбистрила. Краљ Александар Обреновић је уочи преврата
потпуно лутао у спровођењу и спољне, а поготову унутрашње
политике.
„Раскидањем ове коалиције Краљ Александар је дошао у
тешку ситуацију. Измењао је разне групе на влади и покушао
са стварањем четврте партије. Све му је пропало и он 25 марта
1903 године укида Устав, доводећи на власт генерала Димит'
рија Цинцар Марковића, кога мали број политичара помаже.
Заведен је чисто диктаторски режим, под којим су извршени
избори, на којима је Андоновићево либерално крило добило
већину.
Официрска завера, склопљена у овим последњим бурним
данима владавине Александра Обреновића и Краљице Драге
уклонила је са престола династију Обреновића“.9
Мајски преврат 1903. године у Србији није наишао на посеб'
ну осуду, ни код већине војске, политичких странака, већине
интелигенције и целокупног становништва. Русија је била суз'
држана, а на Западу преврат је само формално дипломатски
осуђен, али углавном није се много знало о његовој суштини.
„Док је тако унутра земља добивала нормалан изглед после
једног револуционарног чина, споља је, међутим, било теш'
коћа новој владавини у Србији. У западним земљама догађај
од 29 маја 1903 није се ценио са психолошког гледишта, већ се
на њега гледало са чисто формалне правне стране. Он је осуђи'
ван као једно кривично дело, а није се улазило у мотиве и иде'
ализам извршилаца мајског преврата. На западу као да су за'
9. Живан Митровић – Српске политичке странке, Политика А.Д. Београд

1939, стр. 94.

боравили на чињеницу, да је Србија под владавином

последњег Обреновића била на рубу моралне и материјалне
пропасти. На челу земаља које су заузеле опозициони став
према новом стању у Србији била је Енглеска, која је предлага'
ла да све силе повуку своје акредитоване представнике у
Београду. Енглеска влада повукла је свог посланика из Београ'
да“.10
Краљ је остао без икаквих савезника у Србији, поготову се
војска окренула против њега.
„Лоше расположење према краљу подгревала је опозициона
штампа. У њој су оштра пера књижевника одсликавала његов
лик у најцрњим бојама. Нису то били обични новински члан'
ци већ маштовите политичке приповетке писане са пуно сти
ла. Оне су од краља начиниле праву карикатуру, а Србију
представише као Домановићеву Страдију. У свему томе је би'
ло и претеривања, али временом су читаоци навикли да краља
и државу гледају очима ироније и сарказма. Такво је писање
налазило међу официрима верну публику. Оно их је наводило
да поверују како је Србија постала најгора земља на свету а
њен владар најлошији од свих владара. У њему су видели пре'
преку свеколиком напретку и јачању отаџбине. То их је истин'
ски бринуло с обзиром на њен лош међународни положај. Рат
на Балкану је могао избити сваког тренутка, а Србија није
имала ни савезнике ни покровитеље. Изгубила је наклоност
Русије, Аустрија није веровала Александру, а њој већина српс'
ких политичара“.11
10. Миливоје Поповић – Борбе за парламентарни режим у Србији, Политика

А.Д. Београд 1939, стр. 90.
11. Радослав Веснић – Др Миленко Веснић, ФПН, Београд 2008, стр. 196.

Србија је после Обреновића кренула сасвим другим путем,

јасно се окренула ка Русији и западним савезницима Францу
зима и Британцима, али је отворено створила моћног неприја'
теља – Германе, оличене у Аустроугарској и Немачкој.
„И заиста, силаском Обреновића са историјске сцене завр'
шено је једно поглавље српске историје. Пред Србијом се отва'
рао сасвим нов и другачији пут. Наступало је време уставнос'
ти и парламентаризма. Такво, наговештавало је остваривање и
националних тежњи. Разумљиво, оно неће бити ни мало иди'
лично и безбрижно. Али на Балкану се то не може ни очекива'
ти“.12
Овакав пут ће Србију касније сврстати на страну победника,
али са огромним жртвама и нејасним националним циљеви'
ма.
„Народ у југословенским крајевима под Аустро'Угарском
желео је ослобођење, један врло велики део желео је и уједи'
њење са Србијом, али тај народ није био још спреман, ни ду'
ховно ни материјално, да поведе сам једну акцију већега стила
против својих угњетача. Организација аустро'угарске управе
била је у формалном погледу савршена, тако да су борбени
покрети маса били скоро искључени. Појединачне акције мог'
ле су само да воде до узнемиравања власти, али никако до ос'
таврења великог народног задатка. Природно је да је међу Ју'
гопсловенима, као и међу свима народима Аустро'Угарске,
било и елемената, који су били противни стварању независне
Југославије и који су свим средствима хтели омести своје суна
роднике који су деловали у противном правцу. Овај рад одмет'
ника народне мисли још више је утврђивао омладину у наме
ри да убрза акцију“.13
12. Исто, стр. 198.

Тако је мајски преврат 1903. године наговестио нову спољну

политику Србије која је резултирала балканским ратовима у
уједињењем Српства кроз Југославију 1918.
The may coup 1903 and a change in foreign policy of

Serbia
From the Congress of Berlin in 1878 until 1903, the Obrenovic dynasty
pursued generally neutral foreign policy. They were cautious about Ser7
bian action towards the south and they did not have a Yugoslavian pro7
gramme. With the change of dynasty in 1903 and with the Karadjordjevic
and radicals’ rise to power, Serbia gets oriented towards Russia and the
Western powers and against Austria7Hungary and Germany, while the
clear programme is made about liberation of Old Serbia and South Serbia,
towards the Balkan League against Turkey. Yugoslavian programme to7
wards west and Croats and Slovenes, and at the same time towards the
overthrow of Austro7Hungary was made. It later produced good as well as
bad consequences for Serbian people.
13. Никола Стојановић – Србија и југословенско уједињење, Политика А. Д.

Београд 1929, стр. 10.

УДК: 94(497.11)"18"(093.3)
34:929 Маленовић С.
929.52ОБРЕНОВИЋ(093.3)
ДИНАСТИЈА ОБРЕНОВИЋ У
СЕЋАЊИМА СТЕВАНА МАЛЕНОВИЋА
НИНОСЛАВ С. СТАНОЈЛОВИЋ1
ОШ „17. ОКТОБАР“
ЈАГОДИНА
АПСТРАКТ: Рад је заснован на подацима из делимично об7

јављених сећања Стевана Маленовића (1830–1917), јагодинс7
ког адвоката и актера бројних дешавања у другој половини
претпрошлог века. Између осталог, садржи и бројне непозна7
те чињенице о тројици припадника династије Обреновић,
Милошу, Михаилу и Милану.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Стеван Маленовић, сећања, Милош Обрено7
1. stenakamen@gmail.com
НИНОСЛАВ С. СТАНОЈЛОВИЋ 243

вић, Михаило Обреновић, Милан Обреновић
Стеван Маленовић рођен је 1830. године у Јагодини, од оца

Малена Јеремића, ћурчије јагодинског и мајке Стојанке, дево'
јачко Младеновић. Четири разреда основне школе завршио је
у родном месту, уз напомену да је учио и приватно код Миха'
ила Ваљевца, суспендованог професора београдске гимназије.
На његову препоруку примљен је у београдску Богословију,
који је завршио са одличним успехом 1850 године.
Службовао је као учитељ у Јагодини (1850–1852), практикант
пожаревачког и јагодинског Окружног суда, односно Суда ва'
роши београдске (1852–1856), млађи писар и писар друге класе
Окружног суда у Крушевцу (1856–1860), писар прве класе и сек'
ретар Окружног суда у Крагујевцу (1860–1861), да би након ос'
тавке на државну службу, радио као правозаступник'приправ'
ник (1861–1863) у Јагодини. Положивши адвокатски испит,
постаје први јагодински јавни правозаступник (1863–1865), по'
том адвокат у Ћуприји (1865–1868) и Београду (1868–1871). Као
адвокат београдски изабран је 1869. године за народног посла'
ника у Великој уставотворној скупштини, за варош Јагодину.
Због сукоба са тадашњим министром правде Радивојем
Милојковићем, вратио се у родну Јагодину, где је наставио са
адвокатуром (1871–1877). За време српско'турских ратова
1876–1878. године био је ангажован као неборац и обављао је
дужност магационера у Јагодини, за људску и сточну храну.
Поново прелази у државну службу, поставши секретар Минис'
тарства грађевина (1877–1880), односно секретар треће класе
Касационог суда у Београду (1880–1882). Због чланства у На'
родној радикалној странци, које је негирао, отпуштен је из
државне службе, тако да се вратио у Јагодину и све до 1901. го'
244 НИНОСЛАВ С. СТАНОЈЛОВИЋ

дине бавио се адвокатуром. Повремено је овај посао обављао и

у суседној Ћуприји.
На дужности вишег контролора прве класе Железничке ди'
рекције био је од 1901. до пензионисања наредне године. На'
кон тога је дуги низ година у Јагодини обављао адвокатску
праксу. Био је одликован орденима Таковског крста III (1898) и
II реда (1901).
У браку са Перком, рођеном Стојковић, унуком гласовитог
устаничког војводе Миленка Стојковића, склопљеним у Јаго'
дини 1856. године, имао је десеторо деце. Преживело је њих
шесторо, ћерке Катарина, Даринка, Ружица, Лепосава и Сми'
љана и син Владимир, потоњи срески начелник. Једини унук,
од ћерке Даринке, био му је прим. др Божидар Арамбашић, ле'
кар београдски. Венчани кум, Перкин и Стеванов, био је Јаго'
динац Стефан – Стевча Михаиловић, државник и политичар
српски, један од најистакнутијих Срба тог времена. Стеван
Маленовић преминуо је 20. фебруара 1917. године у Јагодини,
у 88. години живота од старости и изнемоглости. Његов гроб
на Старом јагодинском гробљу је девастиран. (Перуничић Б.
1975: 1794–1806; Грбовић Д. 2006: 115–119; Станојловић Н. 2003:
155–157; Мајданац Б. 2004: 188)
У Архиву Србије, у фонду Поклони и откупи, чувају се ауто'
биографске белешке Стевана Маленовића , које је он записао
на 23 листа, током 1910. године, у свом летњиковцу на јагодин'
ском Ђурђевом брду. Занимљиво је да су се Маленовићеве бе'
лешке, под насловом Записник о животу и раду Стевана
Маленовића. Аутобиографске белешке, нашле у овој истражи'
вачкој институцији још 1912. године, након поклона самог ау'
тора, односно да их је делимично, без коментара и научног
апарата, објавио Бранко Перуничић, у документарној моно'

графији о Светозареву (Јагодини) 1975. године. (АС, ПО, 147'

155/1912; Мереник С. 2001: 294; Перуничић Б. 1975: 1781–1806)
Маленовићеве белешке подељене су у неколико одвојених и
посебно насловљених записа. У првом од њих Књаз Милош и
Стевча Михаиловић (Огледало интригашке вештине и пош
тења) живо се присећа догађаја насталих у време и непосред'
но после Светоандрејске скупштине, током зиме 1858. и про'
лећа 1859. године, када је враћена династија Обреновић на
српски престо, а до доласка старог и болесног кнеза Милоша у
Србију, државом је управљао Стевча Михаиловић, као књажев
местозаступник.
Коментаришући одлуку кнеза Милоша да, уместо тројице
предложених намесника, који би вршили власт у Србији до
његовог повратка из Букурешта, изабере само једног од њих
Стевчу Михаиловића, Маленовић износи врло живописно чи'
тав низ детаља, који говоре о сплету интрига Стевчиних не'
пријатеља, са циљем да га заваде са новим/старим српских
владарем. Ту се нарочио истицао свештеник Хаџи Дина Јова'
новић, који је кнезу пренео, између осталог, и детаље вели'
чанственог дочека Стевчиног у његовој родној Јагодини, у коју
се вратио из Београда са чином ђенерал – мајора и звањем
председника Државног савета.
Интриге су сваког дана расле, да је у више наврата кнез Ми'
лош , јавно и путем писама, позивао Стевчу да се окане дру
жења са бившим вођама Светоандрејске скупштине и репуб
ликанцима, који раде на томе, да они кнезу заповедају, а не да
га слушају. Решивши да прекине са овим Стевча се појавио
пред кнезом и затражио од њега објашњење. Лукави Милош
му се обратио речима: Је ли Стевча, зар и теби не ваљају Об
реновићи, те оћеш да са твојим републиканцима за књаза до
ведеш у Србију руског принца, оца ли ти кујунџијског. Стевча,

навикао на Милошеве провокације, одговори му: Ко ти то ка

зао господару, то није истина! А кнез ће: Е, ко ми је казао, нећу
теби да се исповедам! А онда је, после краће паузе, изјавио да
му је то рекао италијански конзул Астенго, кога је Милош звао
Станко.
Стевча се онда упутио код италијанског конзула, који није
знао ни речи српског језика, и који је негирао Милошеве речи.
Вративши се код кнеза, Стевча је истакао да су све то сплетке и
интриге против њега изречене, а да је он привржен династији.
Онда је кнез Милош одреаговао речима: Добро, добро, знам ја
тебе,ти си мој, ти си мој, алудирајући на чињеницу да је
Стевчина прва жена Мирјана, била братаница Милошева, од'
носно ћерка његовог полубврата Јакова Обреновића.
Међутим, сви Стевчини аргументи су нестали доласком
кнеза Михаила на власт, који је сумњао у његову оданост, по'
веровавши интригама, па га је исте 1860. године и пензиони'
сао. Стевча је, због тога био толико љут на Михаила, да је чак
пред његово убиство, на молбу кнежеве сестре, која дословце
гласи: Зашто зете, не одеш до Мике и не кажеш му да ће да по
гине и да се спрема завера противу њега!, одговорио: Кнез слу
ша друге – нове пријатеље, а не мене, и зато нећу да му одем,
па ма и ја одмах погинуо!
Све ово напред изнето је Стевча Михаиловић казивао своме
куму Стевану Маленовићу, 24. априла 1868. године у Јагодини.
И о трећем Обреновићу, кнезу и краљу Милану, Маленовић
нам је оставио вредне податке. У опширном одељку О краљу
Милану Обреновићу, са поднасловом Зликовац, пише о односу
српског владара према тадашњим истакнутим члановима На'
родне радикалне странке, фокусирајући казивање на Јагодину.
Нарочито су интересантни детаљи о сумњама краља Милана
да је Милан Д. Раденковић, угледни Јагодинац, индустрија'

лац, народни посланик и председник јагодинског одбора На'

родне радикалне странке, коме је Стевача Михаиловић био де'
да по мајци, заправо завереник противу престола Обреновића.
Следи и одељак О Тополској буни, са поднасловом Крволок,
где Маленовић врло аргументовамо и пластично даје опис
овог дођаја из 1878. године, који се трагично завршио и за њене
главне актере, као и за ђенералштабног потпуковника Јеврема
Марковића, који у истој није ни учествовао. Коментаришући
велику мржњу Милана Обреновића према Јеврему Маркови'
ћу, Маленовић истиче: Јеврем је морао да плати главом, јер је
сазнао, на своју несрећу, да књаз Милан није прави Обреновић,
по томе што је мати Миланова рано по венчању, напустила
свога мужа, односно да је имала јоште два ванбрачна сина са
руминским кнезом Кузом.
Своје сећање на Тополску буну и догађаје око ње, као и по'
нашање владара и политичара, који су симпатисали или нису
злосрећног Јеврема Марковића, од Стевче Михаиловића до
Милана Пироћанца, педантни мемоариста завршава речима
да је ова буна била угођена и напакована, да се један храбар
официр уклони . (АС, ПО, 147–155/1912; Перуничић Б. 1975:
1782–1784, 1787–1788, 1792–1794)
Аутобиографске белешке Стевана Маленовића, дуговеког
адвоката јагодинског, иако делимично субјективна, дају од'
личну слику једног времена, као и описе људских судбина из
истог, а нарочито су значајна, јер доносе до сада, непознате по'
датке о тројици владара из династије Обреновић, Милоша,
Михаила и Милана. Остављамо далеко педантнијим и при'
љежнијим истраживачима богате прошлости српске да овај
вредан историјски извор још више проуче и презентују, као
стручној, тако и лаичкој јавности.

Необјављени извори:
Архив Србије – Поклони и откупи, 147–155/1912 (Записник о животу
и раду Стевана Маленовића).
Објављени извори:
Перуничић Б. (1975) Град Светозарево 1806–1915, Београд.
Грбовић Д. (2006) Стеван Маленовић – носилац ордена Таковског крс
та II степена, Зборник радова Музеја рудничко'таковског кра'
ја, 3–4, Горњи Милановац.
Мајданац Б. (2004) Народна скупштина Србије – од обичајне устано
ве до савременог парламента (1804–2004), Београд.
Мереник С. (2001) Необјављени мемоарски списи, Писмо, зборник ра'
дова, Београд.
Станојловић Н. (2003), Тестамент Стефана Стевче Михаиловића,
Корени, I, Јагодина.
Резиме
Историографска наука је досад неправедно заобилазила сећања

Стевана Маленовића (1830–1917), јагодинског адвоката и народног
посланика, похрањених још јод 1912. године у Архиву Србије. Иако,
углавном третирају локалне теме и догађаје, везане за Јагодину у
претпрошлом веку, у истим се могу наћи и досад незабележени по7
даци и цртице о тројици припадника династије Обреновић, Мило7
шу, Михаилу и Милану.

La dynastie des Obrenovic dans les memoires de Stevan

Malenovic
Résumé
La science historiographique a injustement laissé dans l'ombre jusqu'à

ce jour les mémoires de Stevan Malenovic (183071917), avocat et député
de Jagodina, ces mémoires ont été exhumées des archives serbes ou elles
dormaient depuis 1912. Bien qu’en général, les thêmes de l'étude traitée
abordent des sujets et des événements locaux, en rapport avec Jagodina,
en remontant jusqu'à l'avant des faits inédits jusqu'à nos jours à propos de
trois membres de la dynastie des Obrenovic, Milos, Mihailo et Milan.

РУСКА ВИЈЕСТ О СМРТИ КНЕГИЊЕ
ЗОРКЕ
МИЛОРАД П. РАДУСИНОВИЋ
ПРВА ГИМНАЗИЈА
БЕОГРАД
АПСТРАКТ: У руском словенофилском часопису “Славјанские

известија“ објављен је већи чланак посвећен изненадној смр
ти кнегиње Зорке, кћери кнеза Николе I Петровића Његоша и
супрузи кнеза Петра Карађорђевића. Анонимни дописник
овог руског гласила с Цетиња с топлином је писао о личности
покојнице.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: кнегиња Зорка, кнез Петар Карађорђевић,
кнез Никола, кнегиња Милена, Црна Гора, Русија.
Водећи руски словенофилски часопис је објавио 31. марта

1890. вијест о смрти кнегиње Зорке.1 У цјелини преносимо
вијест преведену на српски језик:
1. Славянские известия, № 13, 31'III' 1890, с. 248. Писац чланка је највјероват'

није историчар Марко Драговић (1852'1918).

ЦРНА ГОРА
ЦЕТИЊЕ, 12. марта (дописник “Слав. Изв.”)
Одавно нисам писао у посљедње вријеме и сад сам се веома

нерадо латио пера и тешка срца како би вам јавио о нашој не'
срећи коју, у дубини душе, носи сад, заједно са својим кнезом'
господарем, цијели црногорски народ. Код овог народа свака
је радост и свака жалост владајуће куће – заједничка ствар, од
учешћа у њој нико није искључен. Како се кнез као отац бри'
нуо о сваком свом Црногорцу, па и о оном посљедњем , тако је
и сваки Црногорац предан свом душом свом “господару“. О
том морам напоменути да би лакше разумјели нашу тугу по'
водом преране смрти најстарије кћерке кнежеве, Зорке Нико'
лине, супруге кнеза Петра Александровића Карађорђевића.2
Како вам је познато, кнегиња Зорка, живећи у Бару, родила
је у недјељу (25. фебр.) трећег сина и њено здравље је било за'
довољавајуће, кад су одједном, у уторак (27. фебр.) љекари Си'
моновић и Ковачевић констатовали да се појавио перитонит
(упала трбушне марамице ' пр. М. П. Р.). Након тога позвани су
чувени гинеколози (доктори Рокитански и Браун) из Беча и
2. Зорка Петровић Његош (1864'1890), најстарија кћи кнеза Николе (1841'

1921. године, владао 1860'1918) и кнегиње Милене удала се 1883. за кнеза Пет'
ра Карађорђевића (1844'1921) који тад није могао да се врати у Србију. Ср'
бија је, под влашћу краља Милана Обреновића (1854'1901), одмах прекинула
везе с Црном Гором, а односи су се почели обнављати тек након Миланове
абдикације 21. фебруара 1889. године. Кнегиња Зорка родила је најприје кћер
Јелену Карађорђевић, која се 1911. удала за великог руског кнеза Јована Кон'
стантиновича Романова. Затим је двије године касније, након рођења кћери
Јелене, родила сина Ђорђа, а 1888. на Цетињу је родила и сина Александра,
доцније престолонасљедника Краљевине Србије и краља Југославије (1921'
1934). Родила је и трећег сина, али он није дуго поживио.

окупио се цијели кнежевски дом, али кнегиња Зорка умрла је

око поноћи, 4. марта, не дочекавши докторе из Беча.
Ђорђе Карађорђевић у својим успоменама (Истина о мом
животу, Београд 1969, ст. 28'31) је записао и ово: “...Атмосфера
је нарочито озбиљна зато што се чека блиски порођај моје мај'
ке. Лекар из Европе је већ стигао, а оца нема. Морао је да буде
ту, обећао је мајци да ће доћи, и његова одсутност значи само
бригу и зло... Тај страх за живот мог оца и брига за здравље
моје мајке испуњавају целу кућу, ' а ја не разумем шта је то
што лебди у ваздуху и чини брижним сва лица око мене... Као
да све то осећа и моја детиња душа док стојим у холу, забо'
рављен од свих... Врата мајчине собе нагло се отварају. Мати је
чула оца. Бацила је рад с којим је покушавала да заборави бри'
гу и сада му лети у сусрет... Стрепила је данима, веровала је да
је изгубљен, да га никада неће видети, ' а он долази...Деда је
потрчао за мајком, покушава да је задржи, да је бар мало обуз'
да и примири, али она се отрже из његових руку... Отац је жив
и стигао је... Нико нема право да јој смета, нико не може да јој
ускрати радост поновног сусрета, ' и она, гласно се смејући,
раздрагана, препорођена, лети у сусрет оцу који шири руке.
И тада, док хоћу и сам да потрчим ' догађа се нешто страш'
но...Узбуђена, задихана, јурећи, мати се заплиће на басамаке и
пада... пада...Чујем њен врисак, меша се са избезумљеним уз'
вицима оца који покушава да је придржи, 'да је подигне...
Отац је већ подигао мајку и носи је на рукама. Лице му је изоб'
личено од страха и он посрће... а на врху степеништа, блед и
занемео, стоји деда... Не може ни да се макне и само беспомоћ'
но шири руке... Неко јеца, неко нешто говори, а све надвисују
очеви узвици: “Лекара, брзо лекара“... Дотрчао је лекар, рукама
раздваја гомилу и надноси се над мајком...

Смрт моје мајке, која је наступила нешто доцније, потпу'

но је изменила изглед куће и живот у њој. Одмах по сахрани,
на коју нису водили нас децу, отац се заворио у своју собу. Не
излази, не отвара врата никоме.
Данас када се са љубављу сећам оца из тих давних дана ра'
зумем потпуно зашто је после смрти моје мајке веровао да му
је живот уништен и завршен. 'Мој отац је имао близу четрде'
сет година када се оженио младом лепушкастом кнегињицом,
'двадесет година млађом. 'Мати се била тек вратила из Русије,
где се васпитавала и школовала у ...царском интернату за пле'
мићке кћери. Имала је много просилаца, а удала се за мога оца,
изгнаника једне земље, потомка једне династије и претенден'
та на један престо, на коме је чврсто седела друга династија. '
Мислило се да је то био брак из рачуна, а био је то само брак из
љубави. Мати није могла да има илузија о престолу и свесно је
ушла у живот неизвесне будућности...Туга је ушла у владајући
дом...пренела се на Цетиње и целу Црну Гору...“.
Вијест о Зоркиној смрти муњевито се проширила по Црној
Гори. Породична жалост и црногорски народ који је из свих
крајева долазио на „покајање“,3 то је ' призор који је цијепио
срце, запањујући странце и дипломате, како се види, никада
им се није предочило као сада како су блиске везе које спајају
цијели црногорски народ с владујућом кнежевском кућом. Не'
зависно од љубавних саосјећања према кнезу Николи, кнегиња
Зорка била је позната по својој благородној и топлој души, за
сваког широке руке, њежног срца; она се саосјећала са свим не'
срећама који су у више наврата погодиле пострадали народ,
коме је она помагала гдје је стигла. Кнегиња Љубица ' Зорка
3. И данас се у Црној Гори задржао израз'покајање, што означава долазак на

сахрану. Сва покајања су протицала уз лелеке и тужбалице.

била је душа од човјека. Ваља напоменути да је она стекла у

Русији примјерно васпитање4 истинске православне кнегиње,
њеном срцу је било блиско све што се тицало Словенства, лије'
па књижевност, свакојаки успјеси Русије, Срба и других Сло'
вена стално су је занимали. Жарко је жељела да још једном ви'
ди Русију, да се још једном лично захвали добротворној
Царској Породици5 за васпитање које је добила, што јој је оста'
ла посљедња жеља. Црногорци су посебно обожавали милу,
благу, једноставну и искрено душевну патриотку.
Катафалк6 је био постављен у спаваћој соби кнегиње Зорке.
Посмртни остаци изложени су за народ који се у гомилама
сливао око дворца кнеза Карађорђевића.7 Пренос тијела у црк'
ву се обавио 6. марта, након чега је, уз свечану церемонију и
4. Основно васпитање и образовање кнегиња Зорка је стекла у институту

Смољни у Санкт Петербургу, гдје су се васпитавале благородне дјевице из
племићких породица.
5. Ријеч је о руској царској породици Романов.
6. Свечани одар на који се ставља покојник, односно покојница.
7. Дворац кнеза Петра Карађорђевића и родна кућа његове дјеце се доцније
преобратила у зграду посланства Краљевине Србије.

чинодејствије преосвешеног митрополита Митрофана8 и цје

локупног свештенства, предато земљи у 3 часа поподне.
Кнезу и кнегињи Милени9 саучешће су изразили у име Рус'
ког Цара10 и других Узвишених Чланова Царске Породице, а
такође у име аустријског и њемачког цара, султана,11 у име Ве'
лике Британије, Француске, Италије и у име српског регентс'
тва12 и краља,13 у име Грчког краљевског дома14 и других. Дип'
ломати су у име њихових владајућих кућа положили вијенце
8. Бан, Митрофан (Грбаљ,1841'Цетиње, 1920), посљедњи црногорски митро'

полит прије обнове Српске патријаршије 1920. Монашко образовање стекао
у манастирима Савини и Прасквици. У Прасквици је неко вријеме био уп'
равник манастира, а 1869'1879. управљао је манастиром Морача. Храбро је
бранио манастир Морачу 1877. године („Честити игуман Мораче, потоњи
митрополит црногорски Митрофан, пролијетао је на коњу с крстом у руци
редове Морачана посред најжешћега огња пушчанога и храбрио их на од'
брану светиње“, записао је кнез Никола I Петровић Његош). Организатор цр'
квеног живота и духовних судова у Црној Гори, важио је за доброг админис'
тратора, а митрополит је био 1884'1920. године. Стекао је углед и као бого'
словски писац.
9. Милена Вукотић (1847'1923), кћи војводе Петра Вукотића и супруга Нико'
ле I Петровића Његоша (1841'1921), књаза од 1860. и од 1910. године краља Цр'
не Горе.
10. Руски цар Александар III Романов (1845'1894), син Александра II (1818'
1881), након авганистанске и бугарске кризе (1885'1886) приближио се Фран'
цуској. Подржао је изградњу транскаспијске и трансибирске жељезнице.
11. Франц Јозеф (1830'1916), владао од 1848, аустријски цар и угарско'хрватс'
ки краљ. Владар апсолутиста, усмјерио политику као југоистоку Европе, до'
живио низ породичних трагедија: супругу Елизабету убио је 1898. један
анархиста, син и престолонасљедник Рудолф извршио је самоубиство 1889.
године, најзад синовац и престолонасљедник Франц Фердинанд је убијен у
Сарајеву 1914. године.
12. Регенти, тј. краљевски намјесници малољетног краља Александра Обено'
вића су били: Јован Ристић, генерали Коста Протић и Јован Бели'Марковић.

на сандук благопочивше кнегиње и присуствовали без изузет

ка током погребне церемоније, а истовремено се цијели црно'
горски народ претворио у једну ожалошћену, расплакану по'
родицу. Недавно је наша кнежевска кућа испољила душевно
саосјећање према народу, испољавајући жаљење што су толи'
ке јуначке породице, због неродице, биле прунуђене да напус'
те своје огњиште, а сад цијели народ дијели искрено сву тугу
кнежевске куће, па својим саосјећањем олакшава њихову жа'
лост.
Ових дана је добијено од Светог Правитељствујшчег Сино'
да из С. Петербурга за Црногорце који гладују поново 94.524
франака тако да је до данас укупно пристигло 271158 франа'
ка“.15
Резиме
Часопис руских словенофила «Славјанскије известија» објавио

дужу вијест о смрти кнегиње Зорке, најстарије кћерке црногорског
кнеза Николе и супруге српског кнеза Петра Карађорђевића.
Детаљно су описане околности смрти младе кнегиње (186471890),
мајке кћери Јелене и синова Ђорђа и Александра. Доста простора је
дато опису жалости која се пренијела на владућују породицу
Петровића Његоша и цијелу Црну Гору.
13. Пошто је краљ Милан (1854'1901, кнез од 1876. године, краљ од 1882. годи'
не) абдицирао 1889. године, нови српски краљ био је његов син Александар
Обреновић (1876'1903).
14. Грчки краљ Ђорђе (1863'1913), син данског краља Кристијана дошао је као
енглески кандидат на грчки пријесто.
15. Занимљиво је да дописник руског гласила помиње неродицу и тешке
економске прилике у Црној Гори, не заборављајући да помене солидарност
Русије у борби против глади у Црној Гори.

РУССКОЕ СООБЩЕНИЕ О СМЕРТИ КНЯГИНИ ЗОРКИ
Неожиданная кончина княгини Зорки (186471890) глубоко пот7

рясла Черногорию. Зорка была старшей дочерью черногорского
князя Николы, воспитанницей русского Института благородных
девиц (Смольный), ставшая в 1883 году супругой князя Петра Кара7
георгия (184471921), который находился в изгнании, в городе Це 7
тинье. После семейной трагедии вдовец, князь Петар, воспитывал
дочь Елену и сыновей Георгия и Александра.
Фотографија кнегиње
Зорке у руској штампи

УДК: 061.27:929.52КАРАЂОРЂЕВИЋ
323.1(=163):316.75(497.1)"1929/1941"
КАРАЂОРЂЕВ ДОМ У РАЧИ И СРПСКО

ЈУГОСЛОВЕНСКА ИДЕОЛОГИЈА
ДИНАСТИЈЕ КРАЂОРЂЕВИЋ ПОСЛЕ

1929. ГОДИНЕ
АПСТРАКТ: За разумевање грађевинског концепта Карађор7

ђевог дома у Рачи мора се имати у виду симболика задужби7
нских грађевина Карађорђевића које су реализоване у српско7
православном духу а чије су се идеолошке поруке преливале у
1. mitcentar@mts.rs

колективно памћење српског народа али се мора имати у ви7

ду и нови хибридни, југословенски концепт краља Александ7
ра I Карађорђевића. Изградњом Карађорђевог дома, 1932. го7
дине, реализована је идеја о стварању још једне меморије ро7
доначелника династије, рођеног у оближњем селу Вишевцу, и
актуелног владара свих Срба и Југословена. Идеологија интег7
ралног југословенства краља Александра I се, ипак, ослањала
на екслузивне српске историјске вредности: Св. Саву, родона7
челника Карађорђа, Први српски устанак и победу српског
оружја у Великом рату.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Вишевац, Карађорђе, Карађорђев дом, Рача,
Први српски устанак, Србија, Југославија, Александар I Ка7
рађорђевић
Животни круг Ђорђа Петровића Карађорђа, вође Првог срп'

ског устанка и обновитеља Србије, покренуо се и затворио у
његовом завичају који представља област Централне Шума'
дије: Вишевац код Раче, где се родио 3/16. новембра 1762. годи'
не; Топола са околином, његов утврђени дом као престоно
место, Орашац код Аранђеловца, где је подигао Први српски
устанак за ослобођење од Турака, 2/15. фебруара 1804. године и
Радовањски Луг код Велике Плане, место његове трагичне
смрти, 13/26. јула 1817. године.
Најужи завичај Карађорђев су село Вишевац и Топола у
којима је био дом његовог оца Петра и мајке Марице, где се ро'
дио, дорастао до оружја и одакле је управљао обновљеном срп'
ском државом. Зато, Вишевац, Топола и Орашац имају владар'
ску и династичку ауру, у којима су се историја, државност,
народ и појединац као категорије српства спојили у јединстве'
ну целину. Исто тако и сви споменици различитих прови'
нијенција саграђени од стране Карађорђа, његових потомака и

Карађорђев дом у Рачи и српско7југословенска идеологија
народа у Вишевцу, Тополи, Орашцу и Радовању постају за'

окружена и коначно највиша митско'идеолошка вредност ср'
пске нације и њених историјских простора. Они су, заправо, у
средишту једне профане религије – културе сећања. Перма'
нентна еманација сећања у колективно несвесном народа пре'
лама се и кроз генерисање нуминозне иконе династије чији је
он родоначелник. Рађање националног великана, заправо, оз'
начава и почетак велике епохе народа коме припада и његове
државе коју је васпоставио. У складу са тим, место рођења Вож'
да Карађорђа је у свести и понашању нације, а поготову њего'
вог ужег завичаја, добило особености централног митског про'
стора.
Петар Јовановић се са својом мајком, ћерком никшићког
кнеза Дурутовића, доселио у Вишевац и саградио дом, 1720'
1725. године, а у суседни Мраморац се населио његов млађи
брат Мирко. Једна њихова неименована сестра била је удата за
Сима Рашовића, главара Куча. Са собом је Петар донео оружје
и алајбарјак седам брдским племена свога оца Јована и праде
де Ђорђа, који су били војводе и алајбарјактари Васојевића и
„седам брдских племена“. (Андрејић, 2004 а, стр. 11'20; Анд'
рејић, 2011, стр. 211'215) Петар се оженио Марицом Живковић
из Маслошева и засновао велики земљишни посед у Вишевцу:
Петрово поље, брдо Градиште са великом шумом, ливаде крај
реке Раче са воденицом, Трмчиште и Торине. У Вишевцу им се
родило петоро деце: Ђорђе, Марија, Милица, Марко и Марин'
ко. (Андрејић, 2015, стр. 40) Карађорђа је крстио стари Стојак,
такође пореклом из Васојевића. Иако је Карађорђев отац Петар
приликом бега од освете Турака запалио своју кућу и окућни
цу и са породицом напустио Вишевац, око 1774. годне, њихова
веза са родним крајем је и даље била жива. Многи Вишевци и
Лепеничани су са њим хајдуковали и били његове верне војво'

де и саборци: војвода Павле Цукић, капетан Живко Цукић и

бимбаша Срећко Стевановић из Крчмара; војвода Милош Ра'
дојевић, Гаја Пантелић са синовима и Радивоје Арнаутовић из
Саранова; капетани Димитрије и Ђорђе Парезани из Брзана;
бег Јован Стојаковић, Ђорђиц Лукић, имраор Неша Срећко'
вић, Петар Илијев Војновић, Добривоје Белош, Радојко, Павле,
Симеун и Радован Стојаковић, Маринко и Максим Ђорђевић
из Вишевца; Јанко Спасојевић, Василије и Нестор Јањић, Ми'
љко Јанковић и Нестор Шовић из Раче.... (Андрејић, 2006, стр.
20'21)
У једну од најстаријих митских меморија о Карађорђу у ње'

говом завичају укључена је и црква брвнара у Рачи. У Летопи
су рачанске цркве, из 1930. године, постоји податак да је у црк'
ви брвнари крштен Ђорђе Петровић, крајем 1762. године. Кара'
ђорђа је крстио поп Антим, који је долазио да служи из Старог
Аџибеговца. Легендарни податак представља и тврдња да је
црква брвнара у Рачи саграђена 1726. године и да је потом ви'
ше пута паљена. Ове легенде су биле живе у Вишевцу и Рачи
када их је први забележио и објавио Милан Јовановић, 1914. го'
дине. (Јовановић, 1914, стр. 18) Историјски извори тврде да је
црква саграђена, 1827. године, у време кнеза Милоша Обрено'
вића. (Књажевска канцеларија, 1827, K.IH'716) Том приликом је
на самој цркви урезана бројка „1827“ која се може препознати
као година градње. Стари истраживачи сматрају да се не може
утврдити да су радови из 1827. године извршени на обнавља'
њу старе или изградње нове цркве брвнаре. (Бошковић, 1932,
стр. 123; Исти, 1956, стр. 224) Међутим, истраживачи из друге
половине века сматрају да је прва црква брвнара у Рачи доиста
саграђена 1726. године, у време аустријске Краљевине Србије,
1718'1739. године, а да је обновљена 1827. (Павловић, 1962, стр.

161, 164'165; Вујовић, 1986, стр. 106) Произилази да и овом мит'

ско'епском сећању постоји и део историјске збиље.
Други споменик који је у Рачи опомињао на херојско време
Првог српског устанка био је Рачански хан који је био изграђен
крајем XVIII века. Нема историјских извора да је овај хан био
запаљен на почетку Карађорђевог устанка. Код хана и мензил'
хане, била је саграђена Рачанска чесма од камена, 1806. године.
На њој је била спомен табла са натписом да је подигнута у част
ослобођења Београда од стране Карађорђа и српских устаника.
Прво споменичко оживљавање меморије Вожда Карађорђа у
његовом родном селу евоцира Спомен чесма која је подигнута,
не у Старом Вишевцу где се родио, већ крај пута Рача – Топо'
ла, 1924'1925. године. На идеју за подизање споменика Ка'
рађорђу је дошао Милан Јовановић из Вишевца, члан Скупш'
тине Лепеничког среза, 1911. године. Идеја је остварена уз по'
моћ среског начелника Гаврила Адамовића, такође из Вишев'
ца. (Јовановић, 1938, стр. 5)
У време градње спомен чесме у Карађорђевом родном селу
Вишевцу се већ увелико приступило изградњи Карађорђевог
дома у Рачи, као великом споменику у знак захвалност вели'
ком Вожду и родоначелнику актуелне владарске династије Ка
рађорђевић. Милан Јовановић је са учитељима Јованом Јова'
новићем и Драгољубом Филиповићем био зачетник и идеје о
изградњи Карађорђевог дома, 1921. године, као државне кул'
турно'просветно'хуманитарне установе за одгајање и васпи'
тавање незбринуте деце Краљевине СХС, односно Дунавске ба'
новине Краљевине Југославије. Завршетак градње и стављање
у функцију Карађорђевог дома, у току 1932. године, извршено
је и уз велику донацију југословенске краљице Марије и краља
Александра I Карађорђевића.

После изградње спомен цркве Св. Ђорђа у Вишевцу од стра'

не епископа шумадијског др Саве, 1994. године, на апел Жи'
војина Андрејића, који је обзнањен у Удружењу књижевника
Србије у Београду приликом промоције књиге „Карађорђе“,
24. фебруара 2004. године, покренута је иницијатива за из'
градњу споменика Карађорђу а све поводом 200 година Првог
српског устанка, 245. година од његовог рођења и 190 година од
смрти. Изнета је идеја да се изгради и постави споменик у ви'
ду бронзане фигуре са изгледом Ђорђа Петровића знатно пре
устанка. Формиран је одбор за изградњу чији су чланови били
пореклом из Раче и Вишевца а у саставу: мр /др/ Весна Стоја'
новић, председник Одбора; Живан Живојиновић, председник
Скупштине; Живојин Андрејић, др Малиша Станојевић, др
Зоран Ивошевић, Милош Бабић, Милорад Стојановић, Владан
Златић, Александар Сенић, Душан Пауновић, Бранко Јанко'
вић, Драган Симић и Коста Петровић. Читав комплекс код цр'
кве Св. Ђорђа и Спомен чесме из 1925. године пројектовао је
архитекта Томислав Марковић из Београда. Фигуру Карађорђа
је вајао Станимир Павловић из Београда, ливење је извршио
мајстор Милутин Стојановић из Малог Пожаревца од топовс'
ких чаура које је донирала Војска Србије и Црне Горе. Поред
Споменика су постављени аутентични стамбени и економски
објекти грађених од дрвета, старог српског домаћинства из
XIX века, чиме је приближно реконструисана окућница Ка'
рађорђевог оца Петра – „Петрови двори“. Спомен комплекс
посвећен Карађорђу у његовом родном селу Вишевцу је осве
штао епископ шумадијски Јован, а споменик је открио минис'
тар правде Зоран Стојковић, 16. новембра 2004. године, речима:
„Ово је симбол свести о националном поносу који у сваком мо
менту треба да нас подсећа где нам је почетак. Јер ко то не зна,

не зна ни где му је будућност“. (Андрејић, 2006, стр. 27'28, 22,

24)
Евидентна је анахроност градње достојног споменика оцу
нововековне Србије у његовом родном селу Вишевцу, тек 2004.
године. Показало се да изградња Кара' ђорђевог дома у Рачи и
споменика српском Вожду Карађорђу представља уградњу оне
недостатне карике којом се затвара круг у култури сећања и
националној свести српског народа Шумадије и Лепенице.
*
За разумевање грађевинског концепта Карађорђевог дома у
Рачи треба имати, пре свега, у виду симболику задужбинских
грађевина Карађорђевића, које су подизане још од времена Ка'
рађорђа, а чије су се идеолошке поруке преливале и у исто'
ријско памћење народа овога краја. Нови просветно'културни
концепт Краљевине СХС – Југославије се, такође, треба имати
у виду.
Нема сумње, велики грађевински подухват који је учинио
Карађорђе заштитом свог дома у Тополи у форми снажног
утврђења на прилику средњовековних војних фортификација
представља промишљен и далековид политички, владарски и
династички програм. На почетку Првог српског устанка Ка'
рађорђев дом у Тополи је опљачкан и запаљен од стране Тура
ка. Потом је саградио нову кућу на два спрата и помоћне објек'
те и оградио палисадама и кулама од брвана са пушкарница'
ма. Карађорђе је започео зидање каменог утврђења знатно пре
1811. године, када је пропојала његова задужбинска црква која
је чинила са својом кулом звонаром један од четири угаона
бастиона одбране. Карађорђев град је био квадратне основе на
чијим су се угловима налазиле по једна троспратна кула која
се завршавала зупцима и крова на четири воде. Куле у форми

донжона су имале по неколико просторија у етажама. Пошто је

у време сламања Тополске буне, 1877. године, Карађорђев град
порушен о његовом првобитном изгледу сведочи само пар
описа и ведута савременика. (Вујић, 1902, стр. 28; Милићевић,
1876, стр. 235; Ненадовић, 1883, XXXVII)
У новије време је откривена и тумачена још једна ведута
која приказује чеони део Карађорђевог града. Реч је о делу жи'
вописа у олтарској апсиди Карађорђеве цркве. Приказане су
две северне куле утврђења у оквиру сцене Причешће апосто
ла. Приказивањем дела утврђења владара сугерисана је идеја о
његовом цивилном одразу „Божијег града и његових небеских
становника изабраних за покровитеље српског народа, државе
и врховног Вожда“. Ово сазнање о идеолошком програму се
проширује надовезивањем на симболику кула као амблема
војног тријумфа, ширења подручја власти и постојаности вла'
дара као хришћанског војника. (Стошић, 2003, стр. 34'35)
На српски престо је после крвавог пуча, 1903. године, пос'
тављен и проглашен за краља Петар I Карађорђевић. Његово
крунисање и миропомазање је извршено у току 1904. године, у
Београду и манастиру Жичи. Од Карађорђевог бронзаног топа
изливена је краљевска круна која је затим позлаћена и украше
на полу драгим камењем из Србије и синтетичким драгим ка
мењем. И скиптар је израђен од позлаћене бронзе, емајла и
синтетичког драгог камења. (Стевановић, 2006, стр. 6) Тако је
Петар постао први крунисани краљ нововековне Србије. Том
приликом је себе прогласио оснивачем династије Карађорђе'
вић не поменувши ни једног тренутка свог великог предка,
Вожда Карађорђа. Тек са преносом мошти у меморијалну црк'
ву на Опленцу од стране краља Александра I, 1930. године, Ка'
рађорђе фигурира као родоначелник династије. Према устав'
ним актима о уједињењу Срба, Хрвата и Словенаца Петар је

постао први краљ новоформиране државе. Фактички владар је

био његов син Александар I као регент и престолонаследник.
Четири месеци после смрти старог краља Влада СХС је званич'
но прогласила новог владара: „Краљ Александар – други по ре'
ду владања – први је Краљ из династије Петра I Карађорђе'
вића, именом Александар, сходно члану 56 устава... Алексан'
дар Први /I/, краљ Срба, Хрвата и Словенаца...“. По угледу на
Немањиће краљ Петар I је приступио изградњи велелепне за'
дужбинске и меморијалне цркве Св. Ђорђа на Опленцу. У току
изградње је саграђена и тзв. Петрова кућа у којој је резидирао
при боравку у Тополи. Црква је саграђена до 1912. године у ср'
пско'византијском стилу, комплетно завршена и у потпунос'
ти украшена раскошним мозаик живописом који представља'
ју иконографске реплике из српских средњовековних владарс'
ких задужбина до 1930. године.
Митологизација Карађорђа од стране народа и његових по'
томака, а понајвише краља Петра I Ослободиоца и краља Алек'
сандра I Ујединитеља била је перманентна да би се приступи'
ло и његовој постмитологизацији и извесној сакрализацији а
све у функцији глорификације династије. Краљ Александар I је
приликом израде живописа у мозаик техници меморијалне
цркве Св. Ђорђа на Опленцу у Тополи поручио да се у лунети
над главним улазом изради мозаик икона Св. Ђорђа који убија
аждају у лику Карађорђа. Св. Ђорђе – Карађорђе је приказан
као оклопљени црни витез без кациге. Карађорђе има око главе
светачки нимб, јаше мрког коња, у једној руци држи црвени
штит на коме је грб Србије – крст са оцилима а у другом ви'
тешко копље са којим пробада велику зелену аждају зла – Ото'
манско царство. У питању је чин деификације слављеног пред'
ка и родоначелника која је у функцији актуелног владара. Пос'
већивањем цркве Св. Ђорђу2 се вршила двострука алудација:

Карађорђе – Св. Ђорђе и стварање паралелизма са родоначел'

ником Немањића који је у знак захвалности за подршку у об'
рачуну са непријатељима Св. Ђорђу саградио цркву на истак'
нутом вису изнад свог престоног места у Расу. (Андрејић, 2001,
стр. 129'145, 144)
Иако му је предлагано, Александар I је одбио да се крунише
за краља Југо' славије. Изузетно важан догађај за краља СХС и
династију била је женидба Александра са румунском принце'
зом Маријом Хоенцолерн Сигмаринген али „по правилу свете
православне цркве“ од стране српског патријарха Димитрија.
Женидбом са Маријом династија Карађорђевић је ступила у
круг племенитих владарских породица Европа. Александрова
мајка Зорка, кћи црногорског кнеза Николе Петровић Његош,
као и његов отац Петар, син кнеза Александра и Персиде Нена'
довић. Карађорђевићи су били пореклом из самониклих на'
родних племенских династија. (Андрејић, 2008, стр. 202'212)
Због ванредне политичке ситуације у земљи Александар I
Карађорђевић, краљ државе Срба, Хрвата и Словенаца, на пра'
вославни Бадњи дан, 6. јануара 1929. године, извршио је др'
жавни удар. Суспендовао је Видовдански устав, распустио На'
родну скупштину, увео цензуру штампе, укинуо самоуправу у
општинама и областима, увео је Суд за заштиту државе, огра'
ничио права окупљања и удруживања и завео личну власт. На
чело Владе је поставио команданта краљевске гарде, генерала
Петра Живковића, вођу групе официра „Бела рука“. Укључив'
ши Хрвате у састав Владе обезбедио је њен југословенски ка'
рактер и подршку хрватских пословних кругова. Основу своје
диктатуре обезбедио је војском и њеном командном саставу,
2. Карађорђева слава је Св. Климент, а његов потомак, краљ Петар I је за сла'

ву узео Св. Андрију Првозваног.

групама демократа и радикала на двору, послушној државној

управи, органима правосуђа, полиције и жандармерије и лоја'
лних буржоаских кругова. Хрватска опозиција на челу са Ма'
чеком диктатуру је дочекала без отпора, а српска грађанска
опозиција се уплашила и због деморалисања повукла. (Petra'
nović, 1981, стр. 95'102; Димић, 2001, стр. 137'141)
Новим законима: о краљевској власти и врховној државној
управи, о заштити јавне безбедности и поретка у држави и о
штампи краљ је забранио рад свих политичких странака и
свих удружења која су имала „верска или племенска“ обележја
и предзнаке уз образложење да је острашћени национализам
кроз страначко'парламентарни живот довео на руб пропасти
државну заједницу и изнео прокламацијом основне циљеве:
очување државног и народног јединства, стварање државне
управе и уређења које ће најбоље одговарати народним потре'
бама и државним интересима. Државни удар је оправдаван
„највишим народним и државним интересима и њиховом бу'
дућношћу“ и стога је наступио тренутак када између краља и
народа није могло и смело бити посредника.
У време завођења диктатуре краља Александра извршена је
самовољна промена назива државе у Краљевина Југославија.
Извршена је промена династичке хералдике и инсигнија. До'
шло је до промене старих прослављених српских застава и
„упућивања у историју“ и уручивања нових војним форма'
цијама: „Јунаци, од овог тренутка наше старе, славом увенчане
заставе припадају нашој светлој националној историји“. Др'
жава је преуређена територијално на унутрашњем плану и то
на бановине које су имале да збришу историјске и етнографске
границе.
Земља је подељена на 9 бановина које су устројене према
природним и саобраћајним везама, а не према племенским

или националним територијама. Бановине су добиле имена

према рекама: Дунавска, са седиштем у Новом Саду; Савска, са
седиштем у Загребу; Врбаска, са седиштем у Бања Луци; Дрин'
ска, са седиштем у Сарајеву; Зетска, са седиштем у Цетињу;
Вардарска, са седиштем у Скопљу; Моравска, са седиштем у
Нишу; Дравска, са седиштем у Љубљани а изузетак представ'
ља Приморска, са седиштем у Сплиту. Нове бановине су пресе'
цале границе некадашњих покрајина. Једино су Словенци у
Дравској бановини били национално хомогени, а донекле су
хомогене биле Зетска и Вардарска бановина. Србија је била по'
дељена између пет бановина: Дунавске, Моравске, Дринске,
Вардарске и Зетске а Срби као народ на осам /још и у Врбаској,
Савској и Приморској/.
Обезбеђивањем српске бројчане премоћи у већини банови'
на диктатура је овом мером додатно „дробила“ простор Србије
јер је раздељена између пет бановина а етничке и историјске
територије Срба између осам бановина. „Србија у својим исто'
ријским, географским, економским, националним обрисима
више није постојала... Суштински, уклањањем историјских
области, стваране су претпоставке за насилну унификацију
која је, уз остало, потирала и сећање на српску државност“.
(Димић, 2001, стр. 140'141) У историографији новијег доба пос'
тоје ставови да је краљ Александар жртвовао Србију како би се
омогућило распарчавање њених суседних територија. Хрвати
су, међутим, сматрали да су, сем у Дравској и Савској, границе
бановина исцртане тако да Срби буду већина. (Батаковић,
2000, стр. 303)
Дунавска бановина је обухватила Војводину /Банат, Бачку,
Барању и источни Срем/ и северни део централни Србије. Пре'
ма попису из 1931. године на територији Бановине живело је
2.323.103 становника што је представљало 16,6% свих становни'

ка земље. Бановина је имала површину која је чинила 12,1% те'

риторије државе а располагала је са готово 86% плодне земље.
Била је једна од најбогатијих бановина. Дунавска бановина је
подељена на 48 срезова, 771 општину и 10 самоуправних гра'
дова. Било је у Дунавској бановини 1.393.269 православних,
774.691 католика и 2.660 муслимана. (Манакин, 1931, стр. стр. 1,
7'8; Глигоријевић, 2002, стр. 192)
Србијански срезови су били: Орашачки, са седиштем у
Аранђеловцу, Врачарски /Београд/, Орашки /Велико Орашје/,
Рамски /Велико Градиште/, Таковски /Горњи Милановац/, Гро'
чански /Гроцка/, Моравски /Жабари/, Гружански /Крагујевац/,
Крагујевачки /Крагујевац/, Колубарски /Лазаревац/, Младено'
вачки /Младеновац/, Пожаревачки /Пожаревац/, Лепенички /
Рача/, Качерски /Рудник/, Подунавски /Смедерево/, Јасенички
/Смедеревска Паланка/, Космајски /Сопот/, Опленачки /Топо'
ла/ и Посавски /Умка/. Издвајањем Шумадије, која је нацио'
нално врло хомогена и њеним укључивањем у Дунавску бано'
вину, српско православно становништво је у Војводини
постало већинско у односу на мађарско, немачко и румунско
становништво.
У Шумадијском округу су статус града имали Крагујевац и
Горњи Милановац, а статус варошица: Азања, Александровац,
Аранђеловац, Баточина, Белановица, Велико Орашје, Велика
Плана, Венчане, Враћевшница, Гружа, Доња Шаторња, Жаба'
ри, Јунковац, Каменица, Кнић, Кусадак, Лазаревац, Лапово,
Љиг, Лозовик, Марковац, Маскаре, Младеновац, Наталинци,
Ореовица, Смедеревска Паланка, Прањани, Рача, Сараорци,
Селевац, Страгаре, Топола, Трнава и Чумић. (Исто)

Александар I Карађорђевић је тако постао „Апостол Југосла'

вије“. Иако нису крунисани за краља и краљицу Југославије за
владарски пар су сачињене нове круне. Краљица Марија је до'
била круну од злата а такође и краљ Александар. Његова круна
је подражавала круну његовог оца од позлаћене бронзе што се
види на представи Ордена југословенске круне. Од 1930. годи'
не установљен је орден Југословенске круне као једини орден
Краљевине Југославије. Круна краљице Југославије је сачувана
а новој круни краља Југославије се губи траг. По свему судећи,
уништена је од стране комунистичких власти, после 1945. го'
дине. (Андрејић, 2008, стр. 215'219)
За краља Александра I се везује завршавање цркве на Оплен'
цу, грађење капеле на Кајмакчалану и дворске цркве у Београ'
ду. Краљ је уз то помагао градњу многих цркава. (Ристић, 1937,
стр. 133'134) Међутим, краљ Александар као ктитор у инвести'
тури владара није насликан, чак ни у цркви на Опленцу. Једи'
но је то случај у цркви Св. Јелене и Константина у Опарићу
код манастира Каленића где се налазила једна од његових ре
зиденција и један од подземних ратних штабова. Штампа је
оба' вештавала да је краљ провео пост и Васкршње празнике /
7. април/ 1930. године у манастиру Каленићу при чему је при'
чешћен од стране архимандрита Никанора: „Први пут после
толико векова, причестио се Југословенски Краљ у владарској
задужбини“.3 Краљ је том приликом приложио Каленићу знат'
ну своту новца. (Илустровано Време 9, 26. 04. 1930, стр. 248)
Црква у Опарићу је саграђена и осликана у Моравском'ви'
зантијском стилу, 1933. године, од стране краља Александра
како сведочи ктиторски натпис: „Сеј свјати храм саздасја во
3. Пред овим извештајем остајемо замишљени који се то, уопште,

краљ Југославије пре толико векова причестио у Каленићу.

времја владенија краља Александра I Карађорђевића и извиж'

денијем јего и сего села Опарића при патријарху српског наро
да Варнави“. На јужном зиду наоса, десно од улаза, насликан је
краљ Александар у орнату владара који посредством Св. цара
Константина приноси модел опарићке цркве Богородици са
Христом. Десно и лево од његове главе је исписан натпис:
„Ктитор с/ве/таго храма сего бла/го/частивии краљ Југославие
Александар I Карађорђевић“. Осликавање цркве је завршено
после краљеве смрт, 1936. године, такође у српско'византијс'
ком маниру. Сликарски програм цркве у Опарићу је морао би'
ти изведен уз знање и сагласност краљице Марије, кнеза на'
месника Павла и патријарха Варнаве. Константин Велики
представља прототип идеалног хришћанског владара, оснива'
ча Новог Рима – Цариграда и Новог Царства. Његово повези'
вање са краљем Александром је алузија на Божијег изабрани
ка, „новог“ или „другог Константина“. Овде се Александар као
краљ Југославије представља у нивоу интерхришћанске равни
као Нови Константин, идеални ратник, равноапостолник и
градитељ Новог Јерусалима. (Андрејић, 2008, стр. 219'222)
На овим примерима се јасно види да су сакрални спомени'
ци династије Карађорђевић пројектовани, грађени, украшава'
ни и живописани у оквиру културних и верских образаца пра
вославља и српства. Када је у питању културна политика на
нивоу читаве Југославије спровођен је образац који је ишао у
прилог државног заједништва и равноправности сва три конс'
титутивна народа.
*
Идеологија интегралног југословенства је негирала било ка'
кве етничке посеб' ности Јужних Словена „инсистирајући на
јединственом расном југословенском типу“ и „негирала спе'

цифичности историјског развоја сваке од јужнословенских ет'

ничких група“. И поред таквог схватања утврђена је прослава
Св. Саве, највећег српског просветитеља, као државно'школс'
ког празника у читавој краљевини при чему су обавезани ди'
ректори да воде рачуна да цела прослава буде „у широком ду'
ху верске сношљивости и народног јединства“. (Просветни
гласник 1, јануар 1929, стр. 11) Тако је химна Краљевине Југо'
славије настала каo спој делова националних химни: српске
„Боже правде“, хрватске „Лијепа наша домовино“ и словеначке
„Напреј, заставе славе“.
Чињеница је, ипак, да је у културном обрасцу Краљевине Ју'
гославије постојао латентан и неизбежно присутан дух „осло'
бодилачке културе“, односно истицање „пијемонтске улоге
Срба и српске династије Карађорђевић“ као најзаслужнијих за
настанак југословенске државне заједнице. Реално гледано,
Срби као жртва Аустро'угарске царевине и са савезницима
тријумфални победници јесу били најзаслужнији при чему су
се лишили свог државног идентитета зарад уједињења свих
историјских и етничких простора на којима су били у то време
знатно већинско становништво. Српска већина је била убед'
љива јер су још увек постојали католици и муслимани који су
се, свесни свог порекла, изјашњавали као Срби.
Када је изграђен Ратнички дом у Скопљу на његовој фасади
је требало поставити осам статуа ратника које требало да сим
болишу препород „наше војске од нашег оснивања до данас“.
То су статуа оклопника из доба Немањића, статуа оклопника
из доба цара Душана, ратника са Косова поља, гуслар, Ка'
рађорђев устаник, војник из 1876, војник из 1912. и југословен'
ски /српски/ војник са шлемом из 1918. године. (Време, 24. 11.
1931)

Културна политика у знаку интегралног југословенског је

народно просвећивање поставила на најширој основи. Поред
просвећивања у школама оно је помагано и свим другим ме
рама које су подразумевале аналфабетске и пољопривредне те
чајеве, домаћичке школе, народне читаонице и књижнице, на'
родне домове и народне универзитете. Уз то је почело ефикас'
но и одлучно примењивање просветног програма прожетог
идеологијом југословенства. Међутим, „Културне прилике у
којима су југословенски народи живели пре уједињења, својом
разноликошћу и неравномерношћу, досегнутим цивилиза'
цијским нивоом и различитим степеном културног развитка
оптерећивале су живот у новооснованој Краљевини СХС“. (Ди'
мић, 1996, стр. 171)
„Извесне компетенције у сфери просвете, поред Министарс'
тва просвете, имао је и бан.“ (Исто, стр. 181) Законом о унутра'
шњој управи Краљевине /1929./ у надлежности бана спадали су
сви послови који се односе на оснивање, уређење и рад народ'
них школа, грађанских, државних и приватних, као и свих ни'
жих стручних школа; надзор над радом и особљем свих сред'
њих школа; градња, одржавање и снабдевање свих поменутих
школа; надзор и старање над свим задужбинама у бановини и
надзор над свим друштвима у бановини. (Службене новине,
бр. 244, 24. 10. 1930)
Постојало је мишљење у радикалским круговима да се ста'
ријим генерацијама у изградњи јединствене државе не може
рачунати и да се зато треба усмерити на омладину „која још не
зна за историју и која још није прожмана традицијом“. Из тих
разлога треба почети од основне школе али тако да се упознају
са историјом „која је почела од 1918. године и уливати им тра'
дицију од тог времена“. У Краљевини Југославији се инсисти'
рало да све просветне установе у првом реду служе „идеји на

родног јединства и изграђивању југословенске идеологије“,

„један народ, једна држава, један Краљ“. (Просветни гласник 3,
март 1930, стр. 311'312)
Соколској организацији је краљ наменио улогу здравог вас'
питача омладине, поборника братства и љубави, заточеника
југословенске мисли, носиоца витешког и националног духа а
његовом чланству дао задужење да служи „само Југославији и
југословенској идеји“. (Соколски зборник 1, Београд 1934, стр.
243)
„За краља Александра Карађорђевића и идеологе државне
политика /значи и културне политика/ југословенство у 1931.
години још није представљало потпуну негацију и потирање
племена, племенских имена, прошлости, осећања, традиције,
менталитета, тј. оно није имало облик потпуне и чисте интег'
ралности“. Веровало се да ће се у краћем или дужем периоду
еволутивним путем кроз рад у просвети, култури, национал'
ним организацијама могуће постићи идеал интегралног југо
словенства. Део посланика и сенатора који су били поборници
интегралног Југословенства сматрао је да Велике и светле срп
ске, хрватске и словеначке традиције не сметају југословенс'
ком културном јединству. „Ништа не смемо ту да гасимо – ни
једну ватру ни на једном нашем огњишту“. (Димић, 1996, стр.
287, 305'306)
Заправо, примећено је да Краљевина Југославија никада ни'
је имала „коензистентан државни и национални програм, као
ни кохерентну културну политику“. Министар грађевина др
Јанез Крек је закључио да „код нас не постоји тежња једне на'
ционалне архитектонске политике, већ да архитектонско из'
грађивање наше земље представља решавање... на чисто инди'
видуалној основи и онако како поједини пројектанти за
мишљају и изводе“. (Политика, 26. 10. 1939)

„Штавише, академски дискурси не само да су обликовали

корпус знања о југословенству, већ и саму југословенску 'реал'
ност' и 'традицију' коју описују. Тако су различите области на'
уке легитимисале југословенство /антропо'географија и етно'
психологија Јована Цвијића, етнографија Ника Жупанића,
лингвистика Александра Белића, социјална психологија Вла'
димира Дворниковића, политичка историја Станоја Станоје'
вића, Виктора Новака, Владимира Ћоровића или Ферда Ши'
шића, наука о књижевности Антуна Барца или Павла Попо'
вића – да поменемо само неке примере/, на сличан начин како
су то чиниле друге културне праксе /акција Југословенских из'
ложби, уметност Ивана Мештровића, југословенски павиљони
на међународним изложбама, државне репрезентативне гра'
ђевине, југословенске амбасаде у иностранству, владарска се'
дишта југословенске династије Карађорђевић, соколска седи'
шта итд./ или свакодневице /часописи 'Југословенска реч', 'Ју'
гословенска жена', 'Југословен' итд/. (Ignjatović, 2007, стр. 13)
Представљање Карађорђа, као родоначелника лозе актуел'
ног краља Југославије, стављено је у функцију интегралног ју'
гословенства. „Семе што га посејаше Карађорђе и Наполеон
брзо је никло и озеленило васкрсом модерне Србије на једној,
и романтичним илиризмом и ученим југословенством на дру
гој страни; а плод ових напора најплеменитијих људи нашега
племена јесте заједничка слободна држава Срба, Хрвата и Сло'
венаца“. (Шишић, 1923, стр. 63) Или: „Карађорђе је положио те'
меље модерној Србији, а по њој и данашњој Југославији...
Оваквим крупним фактором постаде Карађорђева Србија у ис
то време у очима околног народа, најпре Срба, па онда Хрвата,
Словена па најпосле чак и Бугара, и то још у првој половини
XIX века“. (Šišić, 1937, стр. 44'48) У овоме се истрајавало иако је
било јасно да Карађорђе осим ослобођења српског народа од

турског ропства и његовог уједињења није имао ни помисли о

уједињењу јужних Словена. Карађорђева понуда Наполеону
да постане покровитељ Срба јер он није „хтео да одвоји своју
судбину од судбине илирских провинција, „где је иста вера,
исти језик, исти народ“, тумачена је од стране југословенских
интегралиста као да је он зачетник идеје ослобођења свих Ју
гословена. Историчари југословенства због политике интег'
ралног југословенства Карађорђев устанак означавају као по
четак југословенског ослобођења и уједињења. Не треба изгу'
бити из вида да је то, без праве научне оправданости, чињено
због његовог потомка, краља Александра Карађорђевића „ос'
лободитеља и ујединитеља Југословена“ који је био оличење
легалитета и легитимитета Краљевине Југославије. Наметање
друге велике заблуде о Првом српском ослободилачком устан
ку од Турака као некаквој револуцији је такође продукт грађа'
нског друштва које је тенденциозно прихватило Ранкеову де'
финицију створену под утицајем тековина Француске буржо'
аске револуције. (Андрејић, 2011, стр. 204'208)4
Постојала је и мекша струја у оквиру интегралног југосло'
венства која није сматрала да је подвојена прошлост сметња
већ да је она „морална основа“ југословенства јер би оно лише
но основа у прошлости и предању „почивало у ваздуху“. Тако,
„тројство племена“, „тројство прошлости“ и „тројство тради'
ције“ није никаква сметња „јединству живота у садашњости“ и
„идеала у будућности“. Умерена групација је настојала поми'
ри идеологију интегралног југословенства са српством, хрват'
ством и словенством као „племенским посебностима“. Такви
ставови о југословенству као синтези биће у новим историјс'
ким околностима напуштени. (Димић, 1996, стр. 281'282)
За време диктатуре краља Александра, 1929'1931. године,
идеологија интегралног југословенства озваничена је као др'

жавна догма која је спровођена државно'правно али и преко

ангажоване науке, културе, уметности и архитектуре. Ова
идеологија је потом замењена доктрином југословенског на'
ционализма који је подразумевао јединствену националну и
етничку заједницу Југословена али прихвата и разлике „пле
мена“ и објашњава их као плод независних историјских раз'
воја појединих делова, наводно, јединствене југословенске на'
ције. Југословенски националисти су стога инсистирали на
називу Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Блиска југосло'
венском национализму била је доктрина реалног југословенс'
тва која је сматрала да се етничке разлике Срба, Хрвата и Сло'
венаца морају прихватити али да су у питању групе које нису
посебне нације. Посебно место заузима идеологија минимал'
ног југословенства која је прихватала посебност етничких кул'
тура а Србе, Хрвате и Словенце као формиране нације.
4. На овом фону југославизације Првог српског устанка, при чему је означа'

ван и као некаква револуција Срба, а све у циљу легитимизације комунис'
тичке револуције 1941'1945. године на којој се реално није заснивала, на'
стављено је са још већим спекулацијама и обманама у аутократској Титовој,
комунистичкој Југославији. То идеолошко настојање потврђује и „оцена“ Јо'
сипа Броза Тита о карактеру Првог српског устанка поводом обележавања
175. година: „Први српски устанак учинио је најзначајнију прекретницу у ср'
пској хисторији и за сва времена постао саставни дио укупне револуционар'
не традиције српског народа... снажно одразио на сва каснија политичка оп'
редељења и револуционарну борбу српског народа за национално осло'
бођење и независност... Поред српских устаника, у тој борби су учествовали
и бројни родољуби из других крајева наше данашње домовине. У томе је и
њен општејугословенски значај, јер се заједничка мисао о ослобођењу свих
наших народа никада више није могла угасити“. (Зборник историјског му'
зеја Србије 17'18, Београд 1981) Намерно се алудира на устанике из других
крајева Југославије а прећуткује да су у питању Срби и да, самим тим, нема
опште југословенског карактера Првог српског устанка.

У Краљевини Југославији, крајем треће и почетком четврте

деценије XX века велику моћ у заступању културних вреднос'
ти је добила модерна архитектура чији је концепт у идеолош'
ком смислу означен најпогоднијим. Модернизам је постао
оперативно погоднији за представљање југословенства јер у
претходном периоду културних развоја народа заједничке
државе није упражњаван у смислу посебности. За нагли про'
дор модерне архитектуре у Србију пресудно је утицала дикта'
тура краља Александра. Приступило се спровођењу модела
који је подразумевао повезивање „национално'орнаментског
завештања са кубизмом“, спретно „повезивање једноставних
облика модерне архитектуре са исто тако простим и једностав'
ним /облицима/ народног градитељства“. На тај начин је син'
тетисање Истока и Запада стварана „она духовна сила која је
носила идеју јединства“. (Ignjatović, 2007, стр. 232'233, 242, 315)
Идеја интегралног југословенства је нека врста феномена
који се може дефинисати као „мистична политика“ или „рели'
гија политике“. Култ личности краља Александра Карађорђе'
вића као ослободиоца и ујединитеља – „Апостола Југославије“
имао је елементе „цивилне религије“. И стварање нових југо'
словенских нација „подложно је митологизацији и претери'
вањима“. (Perica, Velikonja, 2012, стр. 20)
„Политичка митологија је, такође, идеологизација повијес'
ти кроз разне облике стављања прошлости у функцији сада
шњих идеологија и структура власти, те нарочито употребе
повијести као супстанце националног идентитета и инстру'
мента легитимитета нације и државне власти у њој“. (Исто,
стр. 21)
И именовање грађевине “Дом Карађорђа“ било је у функ'
цији династичке идеологије која се базирала на хришћанском
моделу дароване власти од Бога. Реч је о изабраном месту за

„обитавање“ родоначелника династије према старозаветним

моделима којима су, овога пута, Карађорђева династија, његов
дом и родно место од Бога изабрани у веке векова: „Када се на'
врше дани твоји, и починеш код отаца својих, подигнућу сјеме
твоје након тебе, које ће изаћи из утробе твоје, и утврдићу
царство његово. Он ће сазидати дом имену мојему, и утврдиће
пријесто царства његова довијека“. (2 Самуило: 7, 12'13) Тако,
дом – боравиште има двоструко значење. Истовремено озна'
чава здање – грађевину али и заједницу, род, династију. Дакле,
упућује се на то да Карађорђев дом у Рачи има одражавати
унутрашњу повезаност и међузависност, с једне стране, судби'
не грађевине и народа и судбине Карађорђеве династије. Зато
се изградња Дома Карађорђа мора тумачити као објава „новог
завета“ између владара и његовог народа. Изградњом Карађор'
ђевог дома реализује се и идеја о стварању још једног трајног
боравишта родоначелника и његове династије оличене у акту'
елном владару, краљу „Ослободиоцу“ и „Ујединитељу“ свих
Срба и Југословена, Александру I Карађорђевићу.
*
Освећење Карађорђевог дома и свечана инаугурација почет'
ка рада Првосветно'хуманитарне установе „Карађорђев дом“ је
извршено 8. децембра 1933. године, на дан Св. Климента /Рил'
ског/, некадашње славе Вожда Карађорђа. Иако је био хладан и
снежан зимски дан, у Рачу су пристигли многобројни угледни
гости, представници власти Краљевине Југославије, Дунавске
бановине, околних градова и срезова и многобројни грађани
Лепеничког среза и Раче. Пристигао је изасланик краља Југо'
славије, пуковник Ђорђе Павловић, командант војног округа
Крагујевац; бан Дунавске бановине, Добрица Матковић; посла'

ници Народне скупштине: Милан Мравље, Стјепан Шифтар,

Гавро Милошевић и Милинко Милутиновић; сенатори Дра'
гољуб Ивановић и Коста Тимотијевић; изасланик војске и мор'
нарице, ветеринарски пуковник Милан Илић из Краљева; иза'
сланик министра просвете Добрица Павловић; изасланик
министра унутрашњих дела и срески начелник Мајсторовић;
начелници банске управе из Новог Сада: Веља Поповић, Веља
Вујић, Ђорђе Гаспарини и др Иван Јаковљевић. (Политика,
9168, стр. 4; Правда, 10.452, стр. 2)
Пре освећења Карађорђевог дома извршено је опело Вожду
Карађорђу у старој цркви брвнари на рачанском гробљу у којој
је према предању крштен после рођења, 3 / 16. 11. 1762. године.
По окончању опела сви изасланици, гости, званице и грађанс'
тво прешли су у Карађорђев дом где је свечаност настављена
освећењем зграде и сечењем славског колача. Чинодејствовао
је прота Пера Ђорђевић уз саслужење још три рачанска све
штеника и уз појање рачанског хора „Вишњић“. На крају ли'
тургије прота Ђорђевић је одржао патриотски говор посвећен
борби Шумадинаца за ослобођење и уједињење.
У име Одбора за подизање спомен дома реч је узео народни
посланик Милан Живановић, рачански капиталиста и народ'
ни посланик: „Данашњи дан јесте дан среће и радости овог
краја, јер је дочекао оно што је желео, а то је да се овај дом за'
врши, освети и преда намени којој је одређен. Мени као пред'
ставнику овог краја пала је у део та част да у име одбора за зи'
дање Карађорђевог дома, одбора у чијој сам средини сарађи'
вао, предам овај дом... Под високим покровитељством Њ. В.
Краља благодарни југословенски народ, да би се достојно оду'
жио неумрлом вожду Карађорђу, творцу слободе, подигао му
је овај споменик... Срећни смо и поносни што се баш у нашој
средини, у селу Вишевцу, недалеко од овог дома, родио човек,

који је развио барјак слободе и ударио темељ данашњој вели'

кој Југославији. Ми смо горди што је... вожд Карађорђе, осни'
вач династије, која је... водила српски народ из успеха у успех,
остварујући његово ослобођење и уједињење... Надчовечански
напори нашег народа најзад су крунисани успехом. Ослобође'
на су поробљена браћа и сви Срби, Хрвати и Словенци ује'
дињени су у недељивој Југославији... Његово величанство са
Својим војницима, ратним друговима, подносио све тегобе и
био међу њима храбрећи их у најтежи тренуцима. Ни један
народ на свету није имао владаоце, који су поникли из народ'
не средине, као што наш народ има... Ми, Шумадинци из Сре'
за лепеничког, као и из целе Шумадије, који смо учествовали у
ратовима од 1912 до 1918... дошли смо да се поклонимо за'
једнички овом споменику највећег војника и највећег војско'
вође, славног Карађорђа... Карађорђев дом, у коме су смештена
сирота деца из Дунавске бановине која ће се обучавати у
пољопривреди... Ми смо ову децу свесрдно примили, они ће у
нама имати своје родитеље... Будите тумачи наше оданости и
наше љубави коју носимо у нама према нашем великом Кра'
љу. Да живи Њ. К. Краљ Александар Први, да живи Краљевски
дом Карађорђевића! Слава великом и неумрлом Карађорђу!“.
(Правда, 10.452, стр. 2)
У име Народне скупштине је свој говор одржао секретар Гав'

ра Милошевић. За њим је говорио начелник банске управе др
Иван Јаковљевић а потом је одржан концертни део који су из
водили ученици и штићеници Карађорђевог дома. Програм је
настављен у великом холу – „великој сали“ свечаним банке
том. Скупу се обратио начелник Лепеничког среза Милош
Мајсторовић а потом је проглашено да је слава установе Св.
Климент, некадашња слава Карађорђа и његових предака и у

то име је извршено сечење славског колача. Упућен је поздрав'

ни телеграм краљу Александру.
Било је уочљиво да се на освећењу Карађорђевог дома у Ра'
чи нису појавили краљ Александар и краљица Марија Кара'
ђорђевић о чему су у локалној средини стваране политичке
сплетке. Међутим, тог дана су у престоници Југославије и на
двору вршене ужурбане припреме за дочек бугарског владар'
ског пара, 10. децембра 1933. године, о чему је штампа истог
дана увелико обавештавала: „У недељу Њ. В. краљ Борис и
краљица Јоана долазе у нашу престоницу“. (Време, 4286, стр. 3)
Уследио је банкет на чијем почетку се здравицом обратио
бан Дунавске бановине, Добрица Матковић и рекао да ће се у
овом дому „васпитавати малишани у томе како се љуби своја
земља и да ће им се истицати примери преданости који су би
ли готови на све жртве за слободу свога народа“. Свечане здра'
вице су одржали и народни посланици Стјепан Шефтар и Ми
лан Живановић из Раче. (Правда, 10.452, стр. 2; Политика, 9168,
стр. 4)
Resumme
The funds for the construction were provided from funds of the Dan7
ube Region, collecting donations and gifts. A great deal of money was do7
nated by Yugoslav King Aleksandar I Karadjordjevic and his wife Maria.
The construction of the Karadjordje's Home started in 1926 and was com7
pleted in 1932. By the end of the same year the educational and humani7
tarian institution for the orphans and unattended children of the Danube
Region started its work in it. Alongside the establishment, there was Kar7
adjordje's agricultural estate with more than 20 hectares of fertile soil.
Miloš Majstorovic was named the first Head of the Home.

The sanctification of the Karadjordje's Home and the ceremonial inau7

guration of the educational and humanitarian institution was carried out
on December 8th, 1933, on the day of St. Kliment, the patron saint of com7
mander Karadjordje's family. Many renowned guests, representatives of
the authorities of the Kingdom of Yugoslavia, of the army, the Parliament,
the Danube Region, the surrounding towns and counties and the numer7
ous citizens of Lepenica and Raca county attended the event. The state7
run educational and humanitarian institution, Karadjordje's Home was
based on the principles of the current Yugoslav ideology of integral Yugo7
slavism, which implied the implementation of national unity and the
building of Yugoslav ideology.
*** Соколски зборник 1, Београд 1934.
***Просветни гласник 1, Београд, јануар 1929.
*** Просветни гласник 3, Београд, март 1930.
*** Службене новине, бр. 244, Београд 24. 10. 1930.
*** Време, Београд 24. 11. 1931. (Ратнички дом је довршен).
*** Време, бр. 4286, год. XIII, Београд 10. 12. 1933.
*** Илустровано Време, бр. 9, Београд 26. 04. 1930.
*** Политика, бр. 9168, год. XXX, Београд 9. 12. 1933. (Милановић М.
„Јуче је свечано освећен Карађорђев дом у Рачи крагујевачкој“)
*** Политика, Београд 26. 10. 1939.
*** Правда, бр. 10.452, 9. 12. 1933. (Радовановић Б. „Освећење Ка'
рађорђевог дома у Рачи“)
' Андрејић Ж. (2001). Митологизација и парамитологизација Ка'
рађорђа. У: Митолошки зборник 4, Рача.
' Андрејић Ж. (2004 a). Карађорђеви преци из архиве Андрије Лубу'
рића. У: Архивско наслеђе 2, Зајечар.

' Андрејић Ж. (2006). Карађорђева колевка, Рача.

' Андрејић Ж. (2008). Александар I Карађорђевић као Нови Констан'
тин, или о крунама и инсигнијама краља и краљице Срба, Хр'
вата и Словенаца и Краљевине Југославије. У: Митолошки збор
ник 19, Рача.
' Андрејић Ж. (2011). Нека питања о Првом српском устанку у вези са
запостављеним сазнањима о Карађорђевом пореклу. У: Шума
дијски записи IV'V, Аранђеловац.
' Андрејић Ж. (2015). Родбинске везе Вожда Карађорђа са његовим
војводама и јунацима као пресудан фактор у подизању Првог
српског устанка. У: Шумадијски анали 8, Крагујевац.
' Батаковић Д. (2000). Нова историја српског народа, Београд.
' Бошковић Ђ. (1932). Гробљанска црква у Крагујевачкој Рачи. У: Ста
ринар VII, Београд.
' Бошковић Ђ. (1956). Археолошки споменици и налазишта у Србији,
II, Централна Србија, Београд.
' Вујић Ј. (1902). Путешествија по Србији, II, Београд.
' Вујовић Б. (1986). Уметност обновљене Србије 1791 1848, Београд.
' Глигоријевић Б. (2002). Краљ Александар Карађорђевић, 2/3,
Београд.
' Димић Љ. (2001). Историја српске државности III, Нови Сад.
' Димић Љ. (1996). Културна политика Краљевине Југославије 1918
1941, Београд.
' Живановић Д. (1967). Записи из Лепенице, Нови Сад.
' Ignjatović А. (2007). Jugoslovenstvo u arhitekturi 1904 1941, Beograd.
' Јовановић М. (1914). Прилог о насељу села Вишевца, Крагујевац.
' Јовановић М. (1938). Прилог о насељу Вишевца, Друго допуњено и
поправљено издање, Скопље.
' Манакин В. (1931). Јубиларни свезак Алманаха Краљевине Југосла
вије, Бановина дунавска, Загреб.
' Милићевић Ђ. М. (1876). Кнежевина Србија, I, Београд.
' Ненадовић К. (1883). Живот и дело великог Ђорђа Петровића Ка
рађорђа, Беч.

' Павловић Ст. Д. (1962). Цркве брвнаре у Србији, Београд.

' Perica V., Velikonja M. (2012). Nebeska Jugoslavija, Beograd.
' Petranović B. (1981). Istorija Jugoslavije 1918 1978, Beograd.
' Ристић М. (1937). Краљ Александар Карађорђевић, Београд.
' Стошић Љ. (2003). Карађорђев град у Тополи и небеска Србија. У:
Митолошки зборник 9, Рача.
' Стевановић М. (2006). Краљевске инсигније династије Карађорђевић,
Топола.
' Шишић Ф. (1923). Карађорђе – Живот и дело, Београд.
' Šišić F. (1937). Jugoslovenska misao: istorija ideje jugoslovenskog
narodnog ujedinjenja i osloboñenja 1790 1918, Beograd.
Карађорђев дом, 1998. године, поглед са југo'истока,

фото Живојин Андрејић

Краљ и краљица Југославије: Марија и Александар I

Карађорђевић
Академија у великом холу Дома поводом освећења,

8. 12. 1933. године

Авионски снимак Карађорђевог дома, 1936. године
Одбијени пројекат Карађорђевог дома “у византијском стилу”

Драгише Брашована

CIP ' Каталогизација у публикацији '

Народна библиотека Србије, Београд
94(=163.41)"06/19"(082)
94(497.11)"06/19(082)
НАУЧНИ скуп "Хиљаду година српске краљевине" (2018)

[Научни скуп] Хиљаду година српске краљевине : Војислављевићи,
Немањићи, Обреновићи, Карађорђевићи / [приредио Живојин Андрејић]. '
Рача : Центар за митолошке студије Србије, 2018 (Kragujevac : Interprint).' 286
стр. : илустр. ; 21 cm. ' (Митолошки зборник = Mythology
Collection, ISSN 1450'9792 ; 39)
На спор. насл. стр.: One Millenium of the Kingdom of Serbia. ' Тираж
200. ' Напомене и библиографске референце уз сваки рад. ' Библиографија уз
већину радова. ' Резюме ; Summaries.
ISBN 978'86'80684'11'6
a) Срби ' 7в'20в ' Зборници b) Србија ' 7в'20в ' Зборници

Issn 1450-9792

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Issn 1450-9792

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

ISSN 1450-9792

ЦЕНТАР ЗА МИТОЛОШКЕ СТУДИЈЕ СРБИЈЕ

Centre for Mythological Studies of Serbia

ХИЉАДУ ГОДИНА СРПСКЕ

One Millenium of the Kingdom

Српско “Велико краљевство од прва” и друго ' Стефана

Српски национални идентитет у раскораку између

Археолошки остаци раног средњег века у околини Крушевца

Седам владара из српских краљевских династија у седам

Први српски свети краљ ' Јован Владимир

Новооткривена ктиторска сцена спахије Јована у цркви

Аустријска Краљевина Србија и њене инсигније, 1718'1739.

Краљ Милан у запису бугарског владике 1899. године

Мајски преврат 1903. и промена спољне политике Србије

Династија Обреновић у сећањима Стевана Маленовића

Руска вијест о смрти кнегиње Зорке

Карађорђев дом у Рачи и српско'југословенска идеологија

СРПСКО „ВЕЛИКО КРАЉЕВСТВО ОД

И ДРУГО СТЕФАНА НЕМАЊЕ „КОЈИ ЈЕ ИЗ

АПСТРАКТ: У раду се уочава да Срби најстарије елементе др7

време цара Василија I, 8677886. године, када су се дефинитивно

Велики жупан Стефан Немања, иако уопштено, прецизно

ље, у Диоклитије и Далмације и Травуније, и да су родитељу

му је припадало од Српске земље, а одузето насиљем од његове

Стефана Немања, као ни остали извори и Житија, из неког

стоно место првог српског краљевства. Када је постао пуноле'

тојбину. „И пошто садашња Србија и Паганија и земља За'

чије територије представљају само једну земљу, кнежевина

као на неки начин рукоположе“. (Византијски извори II, 1959/

назва бела Хрватска... Исто тако од истог места Далме до града

Међутим, у нашој и страној историјској науци је остало пот'

Дукљанин помиње Босну, Срем и Рашку, које су очигледно

Термин земља у српским изворима тумачи се у смислу „ис'

Према Дукљанину, покрштавање Словена – Срба догодило

понавља тврдња да је њихов први архијереј Св. Андроник. Па'

потчини дијецези Паноније, онако како су његови претци би'

Данас је актуелизовано мишљење да је крстионица „словен'

Произилази да су Срби од 628. године до времена византијс'

сусијастис“. Краљ Бодин је још једном био заробљен од страте'

Павла. Стројимир је имао сина Клонимира /погинуо 897'898/.

мир, још пре него што је ушао у сукоб са браћом, осигурао

После Мутимирове смрти, 891'892. године, завладао је његов

4. Своједобно је Панта Срећковић тврдио да је Клонимир рођен у Бугарској

уз помоћ Хрвата напао Бран, 895'896, али је заробљен и ос'

гао у Хрватску, а трећи се склонио у Византију. Порфирогенит

670) Ово страдање је преживео Тихомил – Тихомир који је пос'

устанак позван је Доброслав – Војислав са својим синовима да

дин ка Нишу а Војтех ка Скопљу. Петрило је после заузимања

ра. Срећковић наводи у вези Локрумских исправа, за које је кас'

том имао синове Михајла, Ђорђа /краљ/, Аргирица и Тому. Бо'

1892, стр. 3) Кукуљевић на једном месту каже „Вуканов сестрић

О времену после ступања на власт у Рашкој браће Вукана и

II, а од 1146. године је на рашки престо дошао Урош II. У вези

5. Пишчевић за попа Стефана Немању из Хума /вероватно господара ове об'

Бодиновог синовца Владимира II /око 1102/ који је по Дукља'

Године 1113. су отровани од стране Јаквинте и „злих људи”

Када је Градихна победио Ђорђа ухвати га и пошаље у Драч,

ош II би могао наследити оца само ако је против њега устао у

му Борис је изазвао рат са Византијом са намером да Угарској

Мавро Орбин тврди да „Деса, који владаше у Хуму, све до

6. Ј. Калић је у свом раду жупане Белоша и Белуша стопила у једну личност

на у грчкој и словенској лексици сматра се да има четири сина

Деса је у време власти краља Ђорђа био у Рашкој са својим