Množina Božanskih ličnosti:

„Potom reče Bog: da načinimo čoveka po Svojemu obličju, kao što smo Mi (na’aseh), koji će
biti gospodar od riba morskih i od ptica nebeskih i od stoke i od cele zemlje i od svih životinja
što se miču po zemlji.“ (1 Moj 1:26)

Bog preko naučava Mojsija da je veoma važno da u samom opisu početka stvaranja sveta
napomene da unutar jednog Boga postoji množina. Bog (jednina) kaže: „Hajde da načinimo
(množina) čoveka po Svojemu (množina) obličju, kao što smo Mi (množina)“. Međutim, kome
se Bog obraća? Evo jedan kratak istorijski osvrt. Jevrejski skolari smatraju da Biblija, verzija
Kralja Ptolomeja, ovde treba da kaže „Da načinim“1. Justin Mučenik (Epistle of Barnabas)
smatra da se ovde Bog obraća Hristu2. Irinej uključuje da se Otac obraća Sinu i Svetome Duhu3
kao i Teofil Antiohijski4. Tertulijan uključuje u množini aktivnosti od inkarniranog Logosa
(Reči), tj. Hrista5. On takođe kaže da nas Bog „ili obmanjuje ili zabavlja, ako je On Jedan jedini,
singularan (...) Kome ga je učinio sličnim? Odgovor mora biti, Sin u jednu ruku, koji je jednog
dana trebalo da se obuče u ljudsku prirodu; i Duh s druge strane, koji je trebalo da posveti
čoveka. Sa ovima je tada razgovarao, u Jedinstvu Trojice...“ (Against Praxeas 12). Ukratko,
rana Hrišćanska Crkva je u svojim počecima većinom shvatala ovaj tekst da se odnosi na to da
Otac se obraća Sinu i Svetome Duhu. Prvi Sabor u Sirmijumu 351. godine je zaključio da se
tekst 1 Moj 1:26 odnosi na zasebne ličnosti, da se Otac obraća Sinu6. Međutim, pogledajmo sve
mogućnosti teksta i dedukcijom probajmo zaključiti šta je ono što Biblija najviše podržava i čini
najsmislenijim.

1) Mitološka interpretacija:
Veliki broj antičkih Bliskoistočnih kosmogonija sadrži ideju o stvaranju čoveka kao ishod
razgovora između bogova. U mitu „Enuma eliš 6:4“ Marduk se obraća bogu Ei (Enki, bog vode,
mudrosti, stvaranja i magije) da otkrije plan stvaranja čoveka „za olakšanje bogovima“.
Stvaranje je prema ovom mitu delo božanske reči. Sumerski tekst opisuje kako Nammu,
iskonska boginja mora, podstiče svoga sina Enkija na „modne sluge bogova“7. Zatim Enki daje
uputstva za čovekovo stvaranje. U najvažnijem pojedinačnom svedoku vavilonske spekulacije o
čovekovom poreklu u „Epu Atra Hazisu“, čovek je stvoren i nakon razgovora između raznih
bogova i boginja8. Postoji akadski tekst koji sadrži frazu „stvorimo čovečanstvo“. Možemo je
citirati kao najbližu paralelu svih poznatih tekstova iz drevnog Bliskog Istoka:
„Obale Tigrisa i Eufrata
Su uspostavljeni,
Šta (još) da radimo?
Šta (još) ćemo stvoriti?
. . . . Ubijmo (dva) Lamga boga.
Njihovom krvlju hajde da stvorimo čovečanstvo.
Služba bogovima neka bude njihov deo,
Za sva vremena?“9
Međutim, 1. Mojsijeva sadrži snažan naglasak jedinstvenosti Jahvea, tj. da nema drugog
Božanstva osim Njega Jednoga, kao i jaku antimitološku polemiku. Teško je razumeti kako u
frazi „da načinimo“ se mogao održati trag politeizma. Mojsije kao pisac s jedne strane
komponuje izveštaj pažljivo, namerno i precizno, ali s druge strane se bori protiv bilo kojeg
mitološkog pojma u priči o stvaranju, naročito ako je u pitanju teologija. Da je namera pisca da
naglasi politeizam, jednostavno bi jasno naznačio to, ali očigledno da to nije namera teksta. Bog
je u 1. Mojsijevoj prepoznat kao postojeći pre svih stvari gde se celo sadašnje postojanje vodi
samo do Njegove Reči. To je toliko anti-politeistički da čak ni ideja o tome ne dolazi u obzir.

2) Obraćanje zemaljskim elementima:

Jevreji su u prošlosti često birali ovu interpretaciju, međutim i od strane modernih jevreja je
takođe snažno podržano da se Bog prilikom stvaranja čoveka obraća zemlji ili zemaljskim
elementima. „R. Joshus b. Levi je rekao: „On (Bog) se savetovao sa delima neba i zemlje (...) R.
Samuel b. Nahman: Sa delima svakog dana“10. Tekst 1 Moj 2:7 pokazuje da je čovek stvoren „od
praha zemaljskog, i dunu mu u nos duh životni; i posta čovek duša živa“. Međutim, tekst jasno
govori da je Bog jedini koji stvara prema Njegovom obličju (1 Moj 1:27), dok zemlja ne
učestvuje u stvaranje. Ovakva ideja ne postoji u Starom zavetu ili u antičkoj Bliskoistočnoj
literaturi. Bilo bi čudno da u 1 Moj 1:24 zemlja učestvuje u stvaranju i da se o zemlji govori u
trećem licu.

3) Obraćanje Nebeskom Dvoru:

Mnogi moderni skolari prihvataju ovu teoriju, gde se Bog obraća Nebeskim bićima prilikom
stvaranja. Mnogi tekstovi se daju kao podrška (1 car 22:19; Jov 1:6-12; 2:1-6; 38:7). Ova
interpretacija se smatra ekstenzijom mitoloških interpretacija, ali se obraćanjem anđelima
izbegava politeizam. Da je ovo istina, tekst bi kasnije morao glasiti da smo stvoreni po obličju
Boga i anđela, ali ipak čovek je stvoren samo prema slici Božijoj. Zamerka je da je čovek
stvoren prema slici Elohima, što ne znači nužno da je to Bog nego radije anđeli, ali ipak je u
kontradikciji sa 1 Moj 1:27 gde je Bog (Elohim) Onaj koji stvara. Fraza „da načinimo“ se ne
smatra kao komunikacijom nego činom koji poziva anđele na stvaranje. Ali to je takođe u
kontradikciji sa Isaijom 40:13-14 gde se postavlja retoričko pitanje: „Ko je upravljao Duhom
Gospodnjim? Ili Mu bio savetnik i naučio Ga? S kim se dogovarao (savetovao) i ko Ga je
urazumio i naučio putu suda, i naučio Ga znanju i pokazao Mu put razuma“? Odgovor je
očigledan – niko. Niko sem Jahvea ne može biti unutar Božanskog saveta niti stvarati (1 dn
16:26).

4) Množina Veličanstva:
Retko ko prihvata ovo gledište i to je relativno nova interpretacija, ali neki misle da Bog govori
Sebi u množini veličanstva. Istina je da imenice u hebrejskom jeziku mogu da označavaju
množinu veličanstva, ali ne nalazimo takav primer za glagol ili zamenicu. Srednji vek poznaje
ovakvo shvatanje, jer postoje primeri gde bi kralj ili kraljica govorili o sebi u množini. Na
primer: „Mi, kralj Engleske/Bohemia/Rusije“ ili „we are not amused“ (kraljica Engleske). Ipak,
antička literatura ne poznaje ovakav pristup, kao ni Biblija. Jedini mogući (odbranjiv, ali ne i
ubedljiv) potencijalni stih koji bi sadržavao množinu koja se odnosi na zamenicu jeste Jezd 4:18,
kada Perijski kralj kaže sledeće: „Knjiga koju nam poslaste (upravitelj Reum i pisar Simsaj)
razgovetno bi pročita preda mnom (nama)“. Predlaže se da ovaj tekst, s obzirom da sličan primer
govora samom sebi u množini se ne nalazi nigde više u Bibliji, razume u kontekstu da se ova
knjiga čita pred kraljevim dvorom, vladom i pred njim. Bilo kako bilo, reč za stvaranje (asah) se
nikada ne koristi u kontekstu množine veličanstva ili gde se neko samom sebi obraća ili govori o
sebi u množini.

5) Množina Promišljanja:
Najšire prihvaćena ideja tumačenja 1 Moj 1:26 je ova, gde se Bog obraća Sebi i množina koja se
pominje je množina promišljanja. U prevodu bi se to, prema ovoj teoriji, trebalo shvatiti kao da
Bog kaže: „Hmm, da vidimo! Hajde da uradimo!“. Neki idu čak dotle da kažu da Bog samog
Sebe ohrabruje: „Hajde, mogu Ja to!“, slično motivacionim izjavama gde Bog sebe bodri i diže
Sebi samopouzdanje. Ovo moramo odbaciti u startu jer je to sasvim suprotno Bogu koji se
objavljuje u Bibliji. Tekstualna podrška množini promišljanja se nalazi u 2 Sam 24:14 gde David
kaže Gadu: „U teskobi sam ljutoj; ali neka zapadnemo (nippelah) Gospodu u ruke; jer je milost
Njegova velika; a ljudima da ne zapadnem ('eppolah) ruke“. Drugi dokaz je u Pnp 1:11 gde se
nalazi bliska paralelna fraza: „Načinićemo ti zlatne grivne sa šarama srebrnim“. U svakom
slučaju, ni na koji način nije sigurno da je ovo zaista množina koja izražava samo-promišljanje,
jer ovde govornik može uključiti zanatliju od kojeg će se tražiti da proizvede takve ukrase od
zlata. Kada Bog govori u množini na drugim mestima, to se nikako ne može shvatiti kao
množina promišljanja (1 Moj 3:22; 11:7; Is 6:8). Retkost palalela daje nam malo poverenja i
pouzdanja u ispravnost ovog gledišta.

6) Bog govori Isusu Hristu:

Ova interpretacija je održiva i odbranjiva. Manjkavost ovog pogleda je što iz teksta nije jasno ko
kome govori, pa ovo shvatanje impozuje (imposes) nečiju ideju da Otac govori Sinu. Zašto ne bi
moglo da jedna osoba govori dvoma osobama? Zašto ne bi moglo da Otac govori Sinu i Svetome
Duhu ili da Sin govori samo Ocu? Ili čak Sveti Duh da govori Ocu i Sinu? Ne možemo
pretpostaviti binitarizam i subordinacionizam i onda čitati tekst, nego moramo iz teksta iščitati
šta Biblija zaista uči. Unitarizam svakako ne dolazi u obzir, jer Bog koji govori u množini
podrazumeva množinu ličnosti, što podrazumeva minimum dve Božanske ličnosti iste prirode i
večnosti.

7) Množina punoće:
Prethodna neadekvatna tumačenja nas dovode do toga da frazu „da načinimo“ tumačimo, sa
solidnim dokazima, kao množinu punine. Množina se u ovom slučaju odnosi na božansko Biće
koje čine zasebne ličnosti koje su jednoglasne u nameri i planu. U samom kontekstu se pominje
Božanski Duh (1 Moj 1:2) sa istaknutom ulogom. Ostali Starozavetni tekstovi jasno govore da
Božji Duh učestvuje u stvaranju (ista reč: asah – Jov 33:4; Ps 104:30. Videti takođe Jov 26:13;
Jez 37). Takođe Božanska Reč (1 Moj 1:3) učestvuje u stvaranju, a Reč je Isus Hristos (Jn
1:1.14; Otk 19:13). Mnogi tekstovi govore da je Isus Hristos učestvovao u stvaranju (PrS 8:22-
9:1; Jn 1:1-3.10; 1 Kor 8:6; Kol 1:15-17; Jev 1:1-11; Otk 3:14). Postoje jasni tekstovi koji kažu
da su Reč i Duh učestvovali zajedno u stvaranju, poput sledećeg: „Rečju Gospodnjom nebesa se
stvoriše, i Duhom usta Njegovih sva vojska njihova“ (Ps 33:6). Termin Elohim može da se
odnosi na jednu ličnost kada joj se persira ili na množinu intenziteta/moći/atributa, ali u
kontekstu kada je glagol u množini to se odnosi striktno na 3 osobe ili više koje su ujedinjene i u
zajedništvu. U ovakvoj interpretaciji ne moramo da nagađamo ko kome govori, jer ovde je jedan
Bog; Otac, Sin i Sveti Duh su odlučili u Božanskom savetu da stvore zemlju. Time izbegavamo
baviti se pitanjima: „Koja ličnost govori?“, „Ko sluša ove reči?“, već možemo samo da
proslavimo Jednoga Boga koji nam se veličanstveno otkriva kao Otac koji stvara Rečju i Duhom.

1
J. Jervell, Imago Dei (Göttingen, 1960), p. 75.
2
G. F. Armstrong, Die genesis in der alten Kirche (Göttingen, 1962), p. 39.
3
Armstrong, Genesis, p. 69
4
Wilson, Studia Patristica 1 (1957): 431-432.
5
Armstrong, Genesis, p. 127-128.
6
Somers, Folia 9 (1955): 63-67.
7
S. N. Krarner, Sumerian Mythology, 2d ed. (New York, 196I), p. 70.
8
W. G. Lambert, Atra-basis: The Babylonian Story of the Flood (Oxford,

1969), pp. 57-61; W. L. Moran, "The Creation of Man in Atrahasis I 192-248,"

BASOR 200 (1970): 48-56.
9
A. Heidel, The Babylonian Genesis, 2d ed. (Chicago, 1963), p. 69.
10
Joseph Kirnchi and Maimonides Genesis Rabbah 8.3 (Soncino ed. 1:56).