The name of the rose, moje viđenje filma i analiza

Film Ime ruže jeste delo reditelja Jean-Jacquesa Annauda, a rađen je po istoimenoj kjnjizi odnosno
romanu koji je napisao jedan od najvećih Italijanski književika Umberto Eko. Film nas uvodi u 1327
godinu za vreme srednjeg veka. A mesto gde se odvija radnja je u benetističkoj opatiji na severu Italije,
čije ime nije navedeno zbog užasa koji su se tada u njoj desili.

Prvo što se moglo videtu u filmu jesu dva čoveka, a to su bili Vilijam koji je bio Englenski franjevac i
njegov pomoćnik Adson. Naime, oni će nastojati da reše niz ubistava koja će predslediti. Razlog njihovog
dolaska u benediktinsku opatiju je susret papinske delegacije i franjevaca, a razlog susreta predstavlja
rasprava na teme vezane za siromaštvo franjevaca, da li je Isus bio vlasnik svoje odeće i treba li crkva biti
siromašna. Ako bi se zaključilo da je Hrist bio siromašan, mislim da bi samim tim onda padala vrednost
crkve i njihova moć.

Ono što sam zapazila jeste da nisu nosili običnu garderobu već su nosili platene odore koje su imale
kapuljače što je bilo tipično za srednji vek, dok je obuća bila slična nalik papučama danas, a ono što ih je
sve karakeristisalo jeste da su imali čusne frizure, gornji deo glave bi im bio ili ćelav ili kod mlađe dece
ošišan. Scene koje su kasnije usledile i nisu bile baš prijatne,mislim da je to i bilo cilj reditelja da u nama
probudi osećaj jeze.Vidi se da je u izradi filma uloženo mnogo truda jer sama atmosfera je toliko jeziva
da ne bi poželeo da si tamo.

Što se tiče izgleda mesta na kom je snimano, pa to bi bio jednan manastir odnosno opatija koji je bio
okružen zidinama, potsećao je veoma na tipične srednjovekovne gragjevine što spolja a i njegov izgled
iznutra, samim prostorom koji nam je predstavljen imamo osećaj kao da se sve stvarno dešava u 14.-om
veku. Kao i sama atmosfera naselje koje je predstaljeno u tim zidinama je bilo veoma siromašno, još se
mogao osetiti uticaj crkve nad meštanima, kao da je bila središte svega.

Sledeća scena do kojenas uvodi reditelj jeste bila jedna mala prostorija koja se nije mnogo razlikovala od
samog mesta koje je bilo tmurno i mračno. Tu se pojavljuje jedan monah koga sam već pomenula mislim
da nije imao ime ali su ga svi zvali opat i prije dolaska Vilijama i Adsoa u opatiji je došlo do
nerazjašnjene smrti mladog monaha Adelma te opat traži od Vilijama da istraži uzroke smrti brata
Adelma prije nego što dođe papinska delegacija. Međutim neće biti dovoljna samo jedna smrt kako bi se
zakomplicirala radnja filma...

Naime, tu saznajemo da se desilo jedno ubistvo monaha i da niko ne zna ko je to uradio. Tokom njihovog
daljeg boravka u opatiji još jedan monah misteriozno umire, pretvarajuću to Vilijamu u misteriju
ubisatva. Monasi su za sva ta ubistva koja su se dešavala krilila đavole.Tu su bili predstavljeni u malo
priglupi, šta sam pod tim mislila, pa da za svako ubistvo,teškoću ili nevolju koja se dogodila bi krivili
đavola, a Vilijam na to kaže kako je jedina prisutnost đavola želja vidjeti ga.

Nakon toga film me je već zainterisovao da saznam ko je ubica, tada se Vilijam i njegov pomoćnik upliću
u pravu detektivsku anturu. Počinju da traže tragove i da razreše ova ubistva. Vilijamov pomoćnik i sama
ova detektivska avantura me podsećana na Šerloka Holmsa i činjenica da je imao pomoćnika Votsona u
rešavanju slučajeva, ne znam da li je ovo trebalo da predstavlja neku aluziju ali su me podsetili na njih.
Nego, da se vratim na njihovo razotkrivanje. Onda su otišli u bilioteku tu si videli šta je zadnje radio
monah ono što je radio je bilo nešto slično svitku ali nije pisao po njemu već je na njemu prestavio papu
kao lisicu a franjevca kao majmuna. Vilijamu nije trebalo dugo da bi shvatio šta se dešava. Kako se
njegova istraga bližila rešenju stizali bi novi slučajevi smrti ovih monaha.

Ono što mi je još zapalo za oko dok sam gledala ovaj film jeste da su ljudi u njemu prestavljeni preterano
ružni, mislim da je to samo drugi način da reditelj učini film što više neprijatnijim, kao što je to urađeno
sa Salvatorom, koji ne liči na čoveka koji ima posekotine po licu, koje je već izobličeno što ga čini veoma
deformisanim.

Vilijamova istraga napreduje u ubrzo shvata da su svim žrtvama jezik i prsti crni zbog neke otrovne
supstance kojoj niko ne može utvrditi poreklo.

Sviđa mi se što se u ovom filmu poseban znaćaj dobijaju biblioteka, knjige a i time znanje. Ono što na
početku daje dozu misterije jeste ova biblioteka. Onaje predstavljena kao lavirint u koji ne sme niko ući
osim bibliotekara i njegovog pomoćnjika. A cilj Vilijma i njegovog pomoćnika će biti da uđu u tu
biblioteku jer su ih njihovi tragovi vodili tu, a i sama činjenica da tu pristup nemaju svi jasno pokazuje
želju da se nešto u njoj prikrije.

A da kada sam već kod biblioteke mogla bih pomenuti glavnog starešinu u opatiji koji se zvao Džordž, I
koji je puno puta je ulazio u diskusiju sa Vilijamom posebno kada su tok trenutka istraživali slučaj u
biblioteci i kada su se svi u njoj nasmejali neminom događajui. Starešina Džordž se čvrsto držao iza
svojih reči govoreći da se samo ludi semju, da monasi ne treba da se smeju, I da je to samo poziv za
prisustvo đavola, dok je Vilijam smatrao da smeh nema nikakve veze sa tim. Onda Vilijam govori kako je
i Aristotel svoje jedno delo posvetio čak komediji, a Džordž kaže da ta knjiga nije nikad ni napisana. Što
se tiče ovog dela nisam baš razumela zašto ovaj glavni starešina ima ovakav stav prema smejanju, i to da
je i tu pronalazio đavola. Ono što sam prepostavila da su bilo kakve hrišćanske knjige bile zabranjene I
umanjivao im se značaj. Nakom svega posle će se otkriti da je ovaj starešina krio ovu knjigu.

Dalje nas film dovodi do dela kada se Adson zaljubljuje u jednu devojku što bi predstavljo problem jer
monasi ne bi trebali svoju ljubav da poklanjaju ženama već isključivo da se ona vodi ka bogu. Ono što
sam mogla zaljučiti da je i tada vladalo veoma patrijalhalo društvo i da žene nisu imale pravo na ništa i da
si bile mnogo manje bitne od muškaraca. Takođe u razgovou Vilijama i Adsona na temu ljubavi se moglo
uočiti da se Vilijam kroz svoj život vodio i dejom razuma i svou ljubav takođe naklonio prema knjigama.

I bližimo se kraju filma, kada su devojka u koju je Adson bio zaljubljen i Salvator bili optuženi za neku
vrstu veštičarenja. Tada je bio red da kada bi se neko optužio za neku vrstu veštičarenja bi bili spaljeni na
lomači. Ova kazna je bila tipična zato vreme kada bi se počinilo neko ovakvo delo. Pored njih bio je
optužen I još jedan monah mislim da se zvao Remington. On je bio optužen za ubistvo jednog monaha.

Kada Vilijam i njegov pomoćnik budu opet budu otišli u tajnu biblioteku tamo će sresti starešinu Džordža
koji je uništavao jednu knjigu, ta knjiga bi trebala da predstavlja Aristotelovo delo posvećeno komediji,
otrovao je se jer je bukvalno jeo stranice knjige i tu je umro.

I da, već na kraju Vilijam je znao ko je bio ubica monaha. To su bile knjige i otrov koji je bio na njihovim
stranicama oni koji su umrli bi imali kontakt sa ovom bibliotekom.
Već pri kraju filma nastaje požar, prvo u biblioteci onda u celom zamku. Vilijam se tu našao u nevolji, jer
je želeo da spasi knjige po cenu života. Tu vidimo koliko je čovek spreman da ide zbog znanja I
neutoljive želje za znanjem.

Vilijam uspeva da izađe noseći sa sobom sve nekoliko knjiga koje je uspeo da spase.

Nego, kada su otkrili ubicu, sastanak između pape i franjevaca se zaršio bilo je vreme da se vrate kući.
Scena koja sledi jeste da vidimo devojku u koju je Adson bio zaljubljen. Naime, svi se sećamo da je ona
trebala biti spaljena na lomači ali zbog okolnosti koje su se desile svi su zaboravili na to i otišli da
pokušaju spasiti svoju opatiju. Adson odlučuje da ostavi devojku jer ipak je on monah a pritoom je
prekršio jedno od crkvenih pravila i upustio se u odnos sa devojkom. Kako je Adson govorio svo vreme
da je bio zaljubljen u nju, mada ja mislim da je on pomešao ljubav sa požudom kao što mu je rekao i
Vilijam.

Film se završava tako što ostareli Adson koji je i bio narator za vreme filma, prisećan na ovaj događaj i
devojku, nam govori da od svih lica iz prošlosti njeno vidi najasnije i da od tog dana kada ju je ostavio da
je svako veče viđa u snu. Ova rečenica nam govori da je Adson i dalje osećao nešto prema njon nakon
svih tih godina. I jedno nikada nije saznao, njeno ime.