Добра жена празну кућу чини да је пуна, Јован Павичић, III-10, Јасмина Пивнички,

Гимназија „Јован Јовановић Змај“ Нови Сад

Јутро је и благо сунце тек што се рађа, али ја ока нисам склопила целе глуве ноћи од
стрепње. Бдим јер ми је муж јуче мобилизован као резерва. Дан сам започела као
сваки други, са Оченаш, само што осетим да за разлику од осталих дана, моје речи су
носиле већу тежину у нашој тихој спаваћој соби. Борила сам се да не заплачем кроз
дубоке уздахе и издахе. Морала сам бити јака за њега. Не... Морам бити јака за обоје.
Пресвукла сам се из своје спаваћице у његове фармерке и белу кошуљу. Мислим да су
ми лепо стајале. Још увек се осетио његов парфем са нотама ваниле, смоле и кестена
на крагни. Одлучила сам да целог дана нешто радим не би ли бринула и не спавала и
данас. Одшетала сам у кухињу да испечем сланину и јаја за доручак. Ставила сам пет
парчета сланине и разбила пет јаја. Заборавила сам да није ту поред мене. По обичају
ја узмем две сланине и два јаја, а он три. Помислих нема везе, даћу вишак некој
луталици. Волим да кувам. Кад чујем кључало уље и осетим мирис хране душа ми
запева. Сматрам да свако може да спреми храну, али разлика између хране и оброка
је пажња коју придамо кувању како би сви за столом уживали у сваком залогају нашег
труда. Осећала сам се усамљено док сам доручковала. Иначе би Дамир седео са
другог краја стола са осмехом на лицу и причали би смо о којечему. Некако без њега
имам утисак да ми кување лошије иде. Полако сам склонила са стола, опрала судове и
спаковала у кесу она три јаја и сланине које би Дамир појео. Како сам излазила из куће
и осврнула се, предсобље је деловало толко пусто и празно.