BalkanDwnload

Soe Valdes

ŽENA KOJA PLAČE

Dori Mar, Džejmsu Lordu i Ramonu Unsueti,

in memoriam.

Bernaru Minoreu i Ani D’Atri.

Marseli Rositer.
 Hodam sama po nepreglednom krajoliku.

Vreme je lepo. Ali sunce ne sija.

Sati stoje.

Već odavno, nijednog prijatelja,

nijednog prolaznika.

Hodam sama. Govorim sama.

Je n’ai pas été la „maitresse” de Picasso, il fut mon „maitre”.1

DORA MAR

Dora je želela da uđe u istoriju bez ikakve potrebe za rečima.

DŽEJMS LORD

1 Franc.: Igra reči: Nisam ja bila Pikasova „ljubavnica” (gospodarica), on je bio moj „gospodar” (ljubavnik).
(Prim. prev.)
 PRVI DEO

UZAVRELE MISLI
 Bernar. Pariz, 2007.

Dok sam s terase posmatrala automobile kako se kreću, pogled mi se spustio ka klupi na
Bulevaru Burdon na kojoj se jedan mladi par ljubio; verovatno je to bila ista klupa na kojoj su
razgovarali Buvar i Pekiše, na vrelih trideset sedam stepeni, u romanu Gistava Flobera.
Nijedna razonoda nije toliko ugodna i očaravajuća kao posmatranje mladih u Parizu kako
razmenjuju poljupce: vlažne poljupce, isključivo jezikom; Rober Duano umeo je da zabeleži
pariski poljubac bolje nego iko drugi.

Sklonila sam se s prozora i prošla kroz salon, zaputivši se ka drugom krilu kuće. Život
žene je večna litanija; kada se litanija okonča, želja umine i počinje sezona uzavrelih misli.
Potom sledi doba u kojem se telo hladi, a groznica divljački ovladava psihom. To ne znači da
je životu kraj, on se samo zaustavlja, da bi se silovito i gromoglasno ponovo zaputio ka
novom detinjstvu koje nas, sneno, čeka pokraj smrti.

Kiša je pre dva sata prestala da pada, a kada je izašlo sunce, napela sam pluća, duboko
udahnula i kroz veliki prozor, koji kao u filmskom pravougaoniku uokviruje unutrašnje
dvorište, poželela dobrodošlicu proleću.

Bernar me je čekao u svojoj kući u Ulici Bun, u kvartu Sen Žermen de Pre. Za tu
priliku sam prvi put obukla jednu laganu haljinu, možda odviše laganu. „En avril, ne te
découvre pas d’un fil”, kaže izreka, „u aprilu, ne skidaj ni svilu”, što znači da tog meseca ne
treba ići lako obučen, hladnoća ume da prevari, može se iznenada vratiti, i sasvim izvesno nas
dovesti u opasnost da se razbolimo. Ali ja nisam želela da obučem kaput, niti mantil, pa čak
ni jaknu. Ah, koliko sam čeznula za letom, i zbog te detinje čežnje odlučila sam da se obučem
kao da je već leto i kao da uživamo u suvoj i omamljujućoj vrelini Pariza.

Proleće, napokon je došlo proleće, nakon duge i podmukle zime! Za nama su gomile
snega na trotoarima, bljuzgave ulice. Bez obzira na to, obavila sam telo mantilom od crne,
tanke jagnjeće kože, za svaki slučaj.

Nisam želela da me Bernar predugo čeka, to je trebalo da bude naš drugi susret.

Upoznali smo se u decembru, pre božićnih praznika; predstavili su nas jedno drugom
u bioskopu, nekoliko minuta nakon što je film počeo. Uspeli smo da razmenimo samo
nekoliko ljubaznih rečenica u polumraku, jer nismo želeli da smetamo osobi na susednom
sedištu. Bila je to premijera filma jednog njegovog prijatelja, s onom glumicom koja mi se
veoma dopada... Kakav lapsus, ne mogu da se setim naslova filma... Ali da, naravno, sada se
prisećam njenog imena, Natali Bej. Film je bio odličan, beše to prvo dugometražno
ostvarenje novopečenog režisera, koji je prethodno bio scenarista. Bernar je takođe pisao
scenarija za velike francuske produkcije, i dalje to radi, i blizak je sa kremom pariskog
društva, poznaje, što bi rekli, le tout Paris. Bio je prijatelj Mari-Lor de Noaj, Leonor Fini,
Dore Mar... Bernar je pisac i koautor knjige Saloni, i to dobar pisac, mada on ne misli tako. Ili
nikada nije želeo tako da misli. Znala sam da je blizak prijatelj Džejmsa Lorda, koga sam
upoznala posredstvom nekih kubanskih prijatelja koji su mi o njemu pričali, kratko ali
upečatljivo. Bio je uspešan scenarista, a i danas je elegantan gospodin, sa mnogo stila,
obrazovan, premda sa blagom primesom stidljivosti, koja doprinosi njegovom ugledu, ali zato
narušava njegovu sposobnost saobraćanja, otežavajući je i ostalima.

Iste noći, nakon premijere, otišli smo na večeru u restoran „za umetnike i pisce”,
rekao je, i upoznao me sa unukom jedne velike pariske dame, od onih sa pedigreom i imenom
nadenutim po meri, propraćenim dugim nizom prezimena, a što više prezimena, to veće brdo
novca, zasigurno vrlo dobro čuvanog u švajcarskim bankama. Posedovala je silan antikvarni
nakit i dragulje, bunde, vizone, portrete sa potpisima slavnih slikara, i obezbeđeno mesto za
fotografije na društvenoj stranici Pari mača svake nedelje. Prava mecena napaćenih
intelektualaca i umetnika revolucionara. Ukratko, mene ništa od toga nije interesovalo,
oduvek sam morala naporno da radim da bih zaradila za život, ali sam se pravila da me
zanima tema te velike dame i laskala sam njenom bogatstvu na starinski način, kako ne bih
razočarala mladića, koji je osetio ogromnu zahvalnost zbog mog tobožnjeg zanimanja za
priče njegove bake. Momak je imao najlepše plave oči koje sam ikada videla, nalik
vodenastom plavetnilu Kariba.
 Te večeri, kada smo Bernar i ja prvi put razgovarali, i mogli da steknemo sud jedno o
drugom - na tipično francuski način - posredstvom reči, zapitkivao me je šta mi se najviše
dopada u Francuskoj i kod Francuza. Ne sećam se šta sam odgovorila, sigurno nešto bez
veze, poput „ljubav prema umetnosti, pronicljiva erotika, senzualnost ili vrtoglava strast
kojom odiše ovaj grad”. Ali on je zaključio:

„Ja najviše cenim razgovor. Mi Francuzi umemo da razgovaramo.”

„Tačno”, potvrdila sam, „u jednom periodu i mi Kubanci umeli smo da razgovaramo.

U današnje vreme, sve se svelo na sablažnjiv, dosadan monolog, besramnu i nesnosnu
galamu.”

„Moja sirota damo” - izgovorio je „ma pauvre dame” sa znalačkim i prenaglašenim

sažaljenjem - „jednog dana će se sve to završiti, uveravam vas.”

„U svakom slučaju, i ovde, u Parizu, razgovor je veština koja polako iščezava. U

izvesnim salonima se sigurno neguje umeće razgovora, ne sumnjam u to, ali u drugim
okruženjima sagovornici su najčešće prilično nepristupačni.”

Odgovorila sam uz tipično francusko afektiranje, odnosno sa izraženom željom da

umanjim značaj dotičnoj osobenosti, prefinjenoj - samim tim što je galska - i tako
nepostojanoj, a to je umeće razgovora. Francuzi su stručnjaci da omalovaže nečije
sposobnosti, a upravo to sam i ja uradila u tom začuđujuće nelagodnom trenutku, prikovavši
za njega svoje zenice kao da hoću da ga zbunim.

Zahvaljujući Francuzima takođe sam naučila da odgovaram koristeći njihove

odgovore, da uzvraćam istom merom i istim tonom.

Pravio se da me nije čuo, što je još jedan prefinjen način da se odgovori u francuskom
stilu:

„Trebalo bi da budemo otvoreniji, sviđaju mi se društveni ljudi. Kubanci su

društveni.”

„I to previše, un peu beaucoup trop”, precizirala sam.

Nasmejao se grohotom, a da bi zaustavio smeh, prineo je salvetu usnama.

 „Sve će se to promeniti, posledice ’bolesti’” - nacrtao je navodnike u vazduhu - „neće
dugo trajati, videćete, biće kratkog daha.”

Želela sam da mu poverujem, ali sam odlučila da promenim temu.

„Mesje Minore...”, obratila sam mu se prezimenom.

„Možete me zvati Bernar.”

„Bernare, želela sam da vas upoznam jer nameravam da napišem roman o jednoj
osobi koju ste nekada davno često viđali.”

„Možemo li da pređemo na ti?”, upitao je dok je prinosio ustima čašu šampanjca dom
perinjon, punu zlatnih mehurića, punu užitka: „za veliki književni trenutak”, laskao je
šampanjcu i to ga je zabavljalo. „Hajde da prvo poručimo večeru. Da li voliš ostrige?”

„I te kako. Obožavam ih. Prvi put sam probala ostrige, kavijar i šampanjac pre nego
što sam bespovratno ostala u egzilu. Ne, to nije bilo u Havani, nipošto, probavala sam ih u
Parizu, tokom svog prvog boravka ovde, u restoranu Žil Vern, koji se nalazi, kao što znate, na
prvom spratu Ajfelove kule. Naravno, častili su me, ja u to doba nisam imala novca ni za
oslića, a kamoli za ostrige. I kada sam okusila taj želatinasti, živi specijalitet, rekla sam sebi:
’Ma daj, kako uopšte možeš da jedeš onaj stari grašak sa žiškom na Kubi?’ Imala sam nepune
dvadeset tri godine.”

„Čvarak?” Mahnula sam rukom konobaru kome se žurilo da čuje našu „commande” u
strahu da me ne razume, jer je pobrkao „grašak” i „čvarak”... „Za predjelo, molim vas, les
fines Clarettes numero 6...”

Dok se Bernar obraćao konobaru, pomno sam proučavala njegovo lice.

Bernar je nedavno napunio lepe godine, ali uprkos tome koža mu je bila zadivljujuće
zategnuta kao u deteta. Male i žive oči, boje meda, ružičasta usta, prozračni obrazi brižljivo
negovani kremama i ostalim kozmetičkim preparatima. Razvlači usne u tipično parisku
grimasu i izgovara „oui, oui”, produživši izgovor uzdahom.

Visok je, vitak, i glas mu uopšte nije unjkav. Dok smo večerali, izgovorila sam ime
žene koja me je zanimala:
 „Dora Mar, velika umetnica; volela bih da saznam više o toj ženi, nameravam da
pišem o njoj, premda znam da se gnušala pomisli da pisci rovare po njenom životu, nije im
verovala. U više navrata je izjavila da ne želi da se išta piše o njoj, jer bi to bilo ’obično
senzacionalističko smeće’. I dodala je da su ’pisci izdajnici, jer pišu o onome što im je
poznato’. Izvanredno, jer je time htela da kaže da bi trebalo da budu maštovitiji. Mnogo sam
čitala o njoj, videla sam njena dela, izložbu posvećenu njoj u muzeju Pikaso i, naravno,
roman o njenom životu, tačnije o njenom životu s Pikasom, veličanstvenom i užasnom... Kao
i neke druge knjige, u kojima je predstavljena kao žena teške naravi...”

„Ah, Dora, Dora, mala Dora...” Nežno se nasmešio. „Jesi li čitala knjigu Džejmsa
Lorda?”

„Dora i Pikaso, naravno, iz nje sam i saznala da ste je poznavali i da ste bili prijatelji.
Ima jedna fotografija na kojoj prosto zračite, vrlo mladi, pod italijanskim suncem, Dora,
Džejms Lord i vi. Dora, naravno, već nije bila tako mlada. Ta slika je prilično... osunčana.
Svetla, blistava.”

„Možemo li da pređemo na ti? Mislim da sam te to već pitao”, navaljivao je.

„Naravno, izvinite. Želela bih da saznam nešto više o tom putovanju u Veneciju, ako
sam dobro shvatila, bili ste tamo samo pet dana, vas troje sami...”

Prekinuo ju je, odsečno:

„Drugi put ćemo se videti da pričamo o Dori, ti i ja... I to nasamo... U pitanju je

zapravo osam dana, uključujući povratak.”

Shvatila sam da želi svoja osećanja da zadrži za sebe, ili je jednostavno hteo da ih
prikrije pred drugima, u ovom slučaju pred mladićem očiju boje indiga.

„Uskoro idem na put, ali ću se vratiti u martu”, obavestio me je.

„U tom slučaju, hajde odmah da zakažemo susret za drugi april.” Ponovo je prineo
ustima čašu dom perinjona, ne skrećući pogled. Sada su njegove zenice bile prikovane za
moje.

„U redu, u redu.” Izvadila sam rokovnik i zabeležila. „Neću zaboraviti, tada je

rođendan moje ćerke.”
 „Zar se plašiš da ćeš zaboraviti na sastanak?”, rekao je polako i odsečno, blago
ozlovoljen, kada je video kako žurno beležim u rokovnik.

„Ne, ne, verujte, to mi je manija, patim od opsesije da uvek sve beležim...”,

odgovorila sam smeteno.

Tri i po meseca kasnije bila sam u taksiju, na putu ka Bernarovoj kući; dogovorili smo se da
odande odemo na ručak u restoran koji se nalazio iza ćoška njegove ulice.

Pritisnula sam zvono, koje se nije oglasilo kao klasično zvono na vratima, već se
začuo zvuk praporaca, cin-cin; dva puta sam pozvonila, odozgo je jedan prodoran glas pitao
ko je to tamo. Izgovorila sam svoje ime, pomalo stidljivo, i vrata su se otvorila. Popela sam
se starim liftom. Razmišljala sam o beskonačnosti stvari, koje ničim nisu bile međusobno
povezane; setila sam se pesme jednog kubanskog kantautora koja mi je bila vrlo draga, a
govorila je o devojčici, mački, katancu na rešetkama; odatle sam se prebacila, to jest moje
sećanje se prebacilo, na noć kada sam otišla u restoran sa mužem i sa osobom za koju sam
tada verovala da mi je drugarica.

Upoznale smo se preko jednog od onih zavidljivih pederčića koji svojim bednim
postupcima samo sramote homoseksualce. Taj tip je silom želeo da postane pisac, ali je
njegova nekultura bila užasavajuća. Žena je odmah počela da ističe sebe, pokušavala je da
pravi planove s mojim mužem, poslovne, naravno, i najednom, sve što smo on i ja zajedno
stvorili, u očima te Renate - tako se zvala - nije imalo nikakvu vrednost. Govorila je da zna
kojim rešenjima treba pribegavati i kada bi preuzela stvar u svoje ruke, bez ikakve sumnje bi
napravila karijeru mom mužu, rešila bi sve te sitne probleme oko rada na filmu i tome slično.
Pomogla bi mu da zaradi mnogo novca, samouvereno je tvrdila. „Bez novca”, rekla je, „ne
mogu da se prave filmovi”, a to, premda je živa istina, ne samo što me je uznemirilo već me
je i duboko povredilo. Od tog trenutka, cela priča se vrtela oko novca, sve više novca, i
filmskih projekata snimljenih na njen način. Uostalom, ništa naročito, još jedno đubre na
ovom svetu, toliko licemernom i glupom da čovek zbog njega samo gubi vreme...
 Ja sam se, naravno, osećala krivom, jer sam, kao i uvek, želela da stvorim prijateljstvo
tamo gde je to nemoguće. To je moja nepopravljiva mana.

Ta žena upravo beše napunila pedeset devet godina, koje nije prikrivala, jer osim što
je još uvek bila vrlo lepa, dobro se držala, ali „ipak je to pedeset devet godina, i sigurno je
muče unutrašnji strahovi koje te godine sa sobom nose”, rekoh sebi.

Ni manje ni više, onaj koga je smatrala svojim najboljim prijateljem, odnosno

najgorim neprijateljem, detaljno mi je ispričao o tim strahovima žene kada na godine počne
da gleda kao na stepenike, niz koje je svaki put sve jednostavnije i lakše sići do tog
neizbežnog dna, ili kraja, a to je starost.

Renata je žena koja živi za novac, sa mužem koji zarađuje vrtoglave, neizgovorljive
sume, ali uprkos tome ona živi na svoju ruku, kupuje sve i svašta, troši nemilice, kao i sve
žene koje ne znaju šta će s novcem svojih muževa. Pritom se sve vreme preterano diči
bogatstvom, a nas ostale, udate ili razvedene žene, zaposlene ili nezaposlene, uvek postavlja
ispod sebe, samo zato što smo dale prednost poslu umesto da se posvetimo zgrtanju
bogatstva.

U tom razgovoru, tokom fatalne večere, priznala je da se priklanjala svim živim i

neživim religijama i naposletku se odlučila za muslimansku veru, koja je vrlo u modi: islam.
Muž joj je arapski šeik. Alal vera.

Iznebuha, iz čista mira, upitala me je da li mi se sviđaju žene, jer se njoj „uopšte ne

sviđaju”, dodala je. Da nije zato što sam je previše pomno posmatrala? Zapravo sam
proučavala njenu šminku, prilično skupu, dobro nanetu na lice koje je bilo kao od mermera...

Međutim, uprkos dobrom položaju svog muža, Renata je radila, ili je barem tako
govorila, ili sam ja razumela da radi, mada više ne toliko kao pre, niti sve vreme, to jest još
uvek je radila, ali malo, povremeno, sezonski; za to vreme, njen najbolji prijatelj se potrudio
da svima ispriča da je njen muž, saudijski šeik, ogrezao u lovi, tačnije u zlatu i nafti, da je
toliko bogat da ti se život smuči i da ona ne bi morala ni prstom da mrdne. Uprkos takvim
pričama, ona je tvrdila da radi ili je barem umišljala da je tako. Kada je govorila o poslu,
zaplitala bi jezikom, smeteno zamuckujući. Nije znala baš dobro da objasni iz čega joj se
sastojao posao, ali je zato tvrdila da je bila među malobrojnima koji su, baveći se dizajnom
enterijera, zarađivali milione; postala je milionerka radeći isključivo kao dekorater. To je
potvrdio njen najbolji prijatelj, koji je, s obzirom na to koliko ju je ogovarao i koliko je
ogovara, zapravo bio njen najgori neprijatelj. Ali ona to tada još nije shvatala; o tome ćemo
kad dođe vreme.

„Muškarci su oličenje užasavajuće gluposti, beskrajno su mi dosadni”, izjavila je bez

razmišljanja. Priznala je da mrzi žene. A onda je iznenada zajecala nad svojom sudbinom. Ne
podnosim ljude koji u životu nisu dovoljno propatili, pa zaplaču zbog apsurdnih banalnosti.
Ispravljam se, nepravedna sam, zavisi od toga šta čovek podrazumeva pod patnjom. Sada sam
ja ta koja ne podnosi takav tip žena, prekih i ćudljivih povodom svakojakih gluposti, bez iole
dostojanstva.

Ispostavilo se da je to što je napisala Doris Lesing živa istina, da su muškarci došli na

svet posle žena, da su inferiorna bića i da su neke od nas, idiotkinje, sklone da im zavide na
takvoj sudbini, i pride nastojimo da ih oponašamo.

Lift se zaustavio na spratu na koji sam išla. U trenutku kada sam izlazila iz njega,
pomislila sam na banalne stvari poput te da nisam iznela kantu za smeće u dvorište, da nisam
zašila porub na jednoj ćerkinoj haljini... Da, to mi se često dešava, mešam manje-više dobre
ideje sa svakodnevnim glupostima. „Zbog takvih stvari ne treba da osećam krivicu”,
opravdala sam samu sebe.

Još gore su žene koje toliko ističu svoj polni status da vaginu koriste kao ličnu kartu,
da bi je naposletku pretvorile u svoj sef.

Vrata obojena u zeleno otvorio mi je muškarac od oko četrdeset godina; delovao je

mlađe, ali na licu mu se videlo da nije, da ima četrdesetak godina, možda i više, i da je
propatio, ali je ipak bio zgodan čovek, svetlosmeđe kose i lepo oblikovanog tela, zahvaljujući
vežbanju. Nije se predstavio, nije izgovorio svoje ime. Nije ni ljubazno pružio ruku, zapravo
nije pokazivao nikakvu naklonost, i premda se sve odigralo vrlo brzo, imao je dovoljno
vremena da prikaže uštogljeno i protokolarno držanje. „Sluga”, odmah sam pretpostavila.

Samo me je uljudno zamolio da pređem u salon i obavestio me da treba da sačekam

gospodina Minorea (nazvao ga je prezimenom) . Bio je to, bez sumnje, sluga prijatne
spoljašnjosti, privlačan, nenametljiv i vaspitan.
 Kratko sam klimnula glavom i polako ušla u salon, potpetica mi je kročila na izlizani
tepih koji je prekrivao ceo stan, od zida do zida, a bio je star koliko i lift, ako ne i stariji. Sofa
je takođe bila zelene boje, u istom tonu kao i vrata. Zidovi osvetljeni lampama u obliku
karanfila presijavali su se u nijansama od zlatne do venecijanskonarandžaste.

Proučavala sam nameštaj, fin, elegantan, čist, svaki predmet je predočavao vernost
vlasnika jednoj uspomeni, jednoj epohi, jednoj osobi: Pikasov crtež, zapravo njegov portret
Bernara. Još jedan poentilistički crtež iz profila, mladić s papira gleda u pravcu mračne sobe,
iz koje dopire pompejanskozelenkasti sjaj. Upravo iz te sobe izašao je Bernar i sigurnim
koracima pošao ka meni, gord, prefinjen. Ka meni ili ka svom portretu, tik do mene, krupnim
koracima, pokazujući na požuteli uramljeni papir:

„Ovo mi je omiljeni crtež, portret koji je uradila Dora Mar, to sam ja”, naglasio je
ponosno. „Zauzvrat sam joj poklonio čipku, marame, čaršave, prekrivače, zavese, ceo paket
belog rublja; obožavala je ekscentrične stvari kao što je beli veš. Ali hajde da ne gubimo
vreme, pređimo odmah na stvar. Ja zapravo nisam odviše dobro poznavao Doru, tačnije
nismo bili naročito prisni, ali sam gajio s njom izvesno prijateljstvo, nakratko blisko,
zahvaljujući Lordu. Moja prava prijateljica bila je Leonor Fini, jedna od izuzetno
inteligentnih, lepih i nadasve zadivljujućih žena tog doba. Mada, to malo koliko sam
poznavao Doru ostavilo je jak utisak na mene. Bez ikakve sumnje, bila je jedna od
najveličanstvenijih žena koje sam poznavao.”

Podsetila sam ga da me zanima samo onih pet dana u Veneciji („osam dana, ako
računamo i putovanje nazad”, ponovo je naglasio), tokom kojih su sigurno razgovarali o
brojnim ličnim i vrlo intimnim temama. Da li je Dora stvarno bila zaljubljena u Džejmsa
Lorda? A on u nju? Kako se Bernar osećao između njih dvoje?

„Odlično sam se osećao kraj nje. Dora je bila divna prema meni. Ništa neobično se
nije desilo među nama, međusobno smo samo osećali snažnu simpatiju. Zaista, bilo je to
putovanje tokom kojeg se nije desilo ništa posebno. Hteli smo samo da se šetamo, Džejms i ja
smo želeli da se podsetimo tog grada, da posetimo muzeje, crkve. Dori je to bilo prvo
putovanje u Veneciju. Sanjala je da ode u taj grad, i mi smo joj taj san ostvarili. Džejms je
želeo da joj priušti to što je silno želela i što ju je proganjalo celog života. Dobro, tako se
kaže, ’proganjalo’... Mi smo u to doba putovali automobilom, ili vozom, i ništa nam nije bilo
teško jer smo bili vođeni silinom sopstvenih želja, zdravlje nas je izvanredno služilo, bili smo
izuzetno vitalni. Dora je u Veneciju stigla posle nas... Odseli smo u hotelu Evropa i tamo smo
je čekali. Tih godina, Džejms i ja smo ostavili iza sebe odnos koji je bio više od prijateljstva,
odnosno stavili smo svoju seksualnu vezu u drugi plan, gotovo da nije ni postojala. Džejms
me je otkrivao na drugačiji način, bio je opsednut mojim manijama, udovoljavao je mojim
malim čežnjama i žudnjama, ostvarivao mi ih je. Ja sam iznova otkrivao Doru i oduševljavalo
me je to što je bila kao devojčica, nestrpljiva da stigne do doka, ali umesto do doka, kojih ima
toliko, stigli bismo do kakvog muzeja spremni da se divimo nekoj skulpturi ili da kleknemo
pred neku veličanstvenu sliku kao pred Devicu u kapeli. Silno smo se zabavljali na tom
putovanju, ali još više smo se kulturno uzdizali. Zapravo, Džejms i ja smo se kulturno
uzdizali, jer Dori to nije bilo potrebno, ona je nesumnjivo već bila žena bogate kulture. Bili
smo i mi, ali manje, s obzirom na godine.”

Dok sam pila vodu iz česme koju mi je sipao u otmenu bakarat čašu, ponovo sam ga
upitala da li je Dora bila pričljiva, da li je lako ispoljavala emocije.

„Ne, ne naročito. Bilo joj je potrebno da je vole, to da. Bila je žena srednjih godina,
već zrela, a ipak se ponašala kao petnaestogodišnjakinja, poput onih stidljivih devojčuraka
koje su istovremeno i buntovne i smele, koje neprestano traže pažnju svog okruženja. Mnogo
sam vremena provodio s njom, prijalo mi je da razgovaramo o malim, rutinskim životnim
stvarima; nismo vodili isključivo uzvišene razgovore, nipošto. Bavili smo se samo
jednostavnim temama. A povremeno nam je pričala i o svom životu sa Pikasom.”

„A Džejms Lord?”

„Džejms je bio džentlmen, chevalier servant, platonski ljubavnik. Džejms je veoma

zauzet čovek, trebalo bi da ga upoznaš, daću sve od sebe da se upoznate... Hoćemo li u
restoran? Znaš, malo se plašim da ne bude krcat, već je vreme ručku... U Parizu rano
zatvaraju kuhinje.”

Uvukao je ruke u kišnu kabanicu bež boje.

„Da nisi slabo obučena?”, upitao me je, začkiljivši poput mačke.

 Odmahnula sam glavom, ćutke, i bacila poslednji pogled na okolnu panoramu.

Iznenada, Bernar se okrenuo, žurno otišao do sobe koja me je podsetila na Pompeju i

počeo da pretura po fioci. Moj pogled nije mogao da ga dosegne sa mesta na kom sam stajala,
ali sam zato čula kako njegove ruke listaju papire.

„Našao sam to što sam hteo da ti dam! Umalo da zaboravim! Stranice moje beležnice
s tog putovanja, fotokopiraću ti ih...”

Trenutak kasnije, začula sam škripanje pokrenutog foto-kopir aparata.

„Neće ti mnogo toga reći, ne sadrže ništa dragoceno, malo toga sam zabeležio, uopšte
se ne sećam kada je to bilo, šta sam pisao i zbog čega.”

Stavila sam fotokopije u tašnu, prethodno bacivši pogled na njih.

„Pročitaću ih na miru kod kuće, ako nemate ništa protiv.”

Pompezno je odmahnuo rukom, proprativši to i pokretom glave, što je značilo da

uopšte nema ništa protiv; obmotao je šal oko vrata i žurno smo pošli ka restoranu.

Nadstrešnica lokala takođe je bila zelena, art nouveau, a zavesa na ulazu, u skladu s
tim, od teškog baršuna smaragdnozelene boje...

„Po svoj prilici, danas je sve zeleno...”, promrmljala sam.

„Volim zelenu boju, u mom životu je mnogo toga zeleno, to mi je omiljena boja”,
dodao je ubedljivo i oduševljeno.

Počela sam da prebiram po glavi koja mi je omiljena boja, za slučaj da me to pita; ali nije me
pitao. Crvena, plava, žuta, oker? Zlatna? Dosta sam koristila zlatnu boju u jednom periodu,
kada mi se život svodio na sate provedene pred slikarskim platnima, koja su na kraju bivala
preplavljena zlatnom i bakarnom... Nisam slikala ništa grandiozno, naprotiv, ali sam zato
mogla da umrem od tih otrova, to da.

Ne, nije me pitao čak ni koja mi je omiljena boja. Počeo je da čita jelovnik, mada ga
je već znao napamet.

Smestili su nas za jedan uzak stočić pokraj ulaza, i poručili smo confit de canard,2
šampanjac, vodu, tortu s jabukama i svežim šlagom, i na kraju kafu.

„Možda ću te razočarati, ali nemam bogzna šta da ti ispričam o njoj, pamtim samo
lične utiske, beleške koje sećanje pohranjuje kao krupne poteze četkicom, i čuvam, naravno,
nekoliko njenih dela”, promrmljao je.

„Fotografija ili slika?” Mene su mnogo više zanimale njene fotografije, jer mi je,
istini za volju, veći deo njenog slikarskog opusa bio nepoznat.

„Slika. Mada nije bila dobra slikarka. I, naravno, čuvam crteže koje mi je posvetila, i
jedan vrlo nežan pejzaž u ulju.”

„Bila je najbolja fotografkinja svog vremena. Počela je da se bavi slikarstvom da bi

udovoljila Pikasu. Opšte je poznato da je ona napravila prvu fotoreportažu o delu nekog
slikara; taj slikar je bio Pikaso, a delo, ni manje ni više nego Gernika”, izdeklamovala sam.

„Ipak nije bila toliko loša slikarka”, ispravio se. „To je bio njen krst, iskopala je sama
sebi raku kada je fotografisala Gerniku. Pikaso joj to nikada nije oprostio.”

„Znam. Ča
k se pisalo o tome kako mu je ona predložila da umesto sunca nacrta
sijalicu, i povrh svega mu je rekla: ’Ti ne znaš da slikaš sunce’ ili ’sunce ti nikad ne ispadne
dobro’... S druge strane, odnosno s političke tačke gledišta, ruku na srce... Pikaso ništa nije
učinio za svoje sunarodnike ili protiv njih... ili jeste, ali veoma malo, a Dora to nije mogla da
podnese, pa je zahtevala od njega, molila ga da bude solidaran, jer mu istorija to ne bi
oprostila... Je l’ istina da je Pikaso bio u vezi sa nacistima, da ih je primao u svoj atelier i da
im je prodavao slike? Znate, u nekim knjigama tvrde da ga je Hitler smatrao neprijateljem, ali
su ga nacisti posećivali da bi ga kontrolisali, i ko zna zašto još... Pol Elijar je govorio da...”

Bernar se grohotom nasmejao. Lokal je bio mali, ljudi su nas gledali. Spustila sam
pogled i osmotrila svoje šake na stolu, prepletene. Ponekad posmatram svoje ruke i čini mi se
kao da mi ne pripadaju, zadubim se u njih...

„Kakve to knjige čitaš? Molim te, nemoj da komplikuješ stvari bez potrebe. Ne može

2 Franc.: Mariniranu pačetinu. (Prim. prev.)

se Pikaso optuživati za ovo ili ono, o Pikasu ne treba loše govoriti, pazi šta radiš, curo. Pikaso
nikada ne bi tako nešto učinio. Pikaso je, gospođo draga, bio bog. Nacisti su cenzurisali
njegovo delo, uklonili ga iz galerija, ali je on smatrao da ima obavezu da ih primi svaki put
kad ga posete. Nije bio jedini, kao što verovatno pretpostavljaš. Elijar je mogao da priča
svakojake gluposti, on jeste mogao da ih priča, zapravo ih je i pričao...”

Ugrizla sam se za donju usnu, zabrinuta zbog svoje nepromišljenosti; imala sam
osećaj kao da me je ujela zmija.

Preko puta, za jednim stočićem, neka žena je sedela sama i pušila; završila je ručak i
otresala pepeo na ostatke hrane u tanjiru. Usne su joj bile mesnate, nos špicast, čelo blago
ispupčeno. Imala je žute oči, začuđujuće suzne, i to neobične zelenkastožute boje!

„Bernare, iza vas je jedna žena sa žutim zenicama”, prošaputala sam.

„Ah, žute oči! Kao Žak Ditron, pevač i glumac, onaj što je u filmu igrao Van Goga,
što ima oči medenozlatne boje”, izgovorio je Bernar ne osvrćući se. „Jesmo li na ti ili nismo?
Dobro, mislim da smo to već rešili...” Ponovo me je ispitivao pogledom.

Ne prestajući da posmatram ženu zaobljene brade, nalik onoj kakvu je imala Dora
Mar, odgovorila sam mu da bih više volela da persiramo jedno drugom. Nikada ne bih mogla
da mu kažem „ti”, bilo mi je neprijatno.

Klimnuo je glavom i slegnuo ramenima; pravio se da je ljut.

„Reci mi iskreno, zbog čega te toliko zanima Dora Mar?”, upitao je dok je preturao po
džepovima sakoa.

„Zato što je bila velika umetnica, zato što je bila zagonetna žena, zato što se ludo
zaljubila u Pikasa i tiho patila nakon raskida s njim. Po svoj prilici, od svoje trideset osme
godine više nije imala seksualne odnose... Uprkos tolikim prijateljima koje je imala, ostala je
potpuno sama. Ali nakon svega što sam pročitala o tom svetu koji ju je okruživao, veoma sam
se zainteresovala za vas. Naravno, za vaš odnos s Pikasom, za vas kao svetskog čoveka i
pisca, i za Lorda kao platonskog ljubavnika. Je li istina da su svi hteli da steknu Pikasovu
naklonost preko nje? Ja sam Doru upoznala površno, u prolazu...” Nisam želela ništa više da
dodam.
 Trepnuo je kod te poslednje rečenice, ali je opazio moj drhtaj; izbegavao je priču o
njoj, uhvatio se za to što mu je privuklo najviše pažnje:

„Dora se odrekla svog seksualnog života sa trideset šest godina. Ali sama je tako
htela. Št
o se tiče toga da smo svi želeli Pikasovo prijateljstvo... Št
a si očekivala? Naravno da
jesmo, to je bio Pikaso. Mada sam se ja još pre toga sprijateljio s njim, zahvaljujući nekim
drugim ljudima.”

„Ona je već bila Dora Mar, kada su se ona i Pikaso upoznali ona je već bila velika
umetnica, prihvaćena i priznata u nadrealističkim krugovima.”

„Naravno, naravno, ali gotovo niko nije istakao taj detalj.”

„Zar je detalj to što je Dora delila život s njim? Pikaso ne bi naslikao Gerniku da nije
bilo nje.”

„Pikaso mnogo toga ne bi uradio da nije bilo nje. Ali on je bio Pikaso.”

Žena koja je sedela naspram mene pogledala je na ručni sat, izvadila iz torbe mobilni,
ukucala nekoliko brojeva. Ponovila je poziv, i po njenim, sada mekšim crtama lica, izgledalo
je kao da se neko napokon udostojio da joj odgovori; pričala je skrivajući usne dlanom koji bi
joj ostao slobodan kada bi spuštala glavu, bežeći od pogleda ostalih gostiju. Nakon izvesnog
vremena je vratila mobilni u tašnu, zapalila novu cigaretu i blago podigla poluotvorene
kapke. Njene vodenaste oči sada su blistale, oblivene svetlucavosivim tonovima. Plakala je.

„Gotovo svi koji su pisali o Pikasu naglašavaju da je Dora Mar bila plačljiva, da je
volela da pravi grimase i da viče toliko da bi joj se glas izobličio, da se užasno ponašala.”

„Nikada je nisam video da plače, osim na Pikasovim portretima.” Kroz staklo koje
nas je razdvajalo od ulice Bernar se zagledao u svetlost i senku koje su pravile razne oblike
na trotoaru.

„Ne, Dora nipošto nije bila plačljiva. I ne pišu sve knjige o njoj takve besmislice, čak
bih rekao laži, koje ne samo što nastoje da je unize već vređaju i nas koji smo bili svedoci tih
godina”, izjavio je.

Došla sam u iskušenje da mu ispričam nešto više o sebi, o svom životu na Kubi i
kasnije, ovde u egzilu. Malo je nedostajalo da ga uverim da više ne plačem, da su mi suznice
presušile, ali da ponekad duboko u sebi osećam bes, koji me peče iznutra, mada se veoma
trudim da ostanem sabrana. I brzo uspem da se smirim, a zaslepljujući gnev nestane kao što
se i pojavio. Da, a povrh svega se osećam veoma usamljeno, krajnje krhko, bez ikakve i ičije
podrške. Nisam mu to rekla, zaćutala sam, kao što sve češće činim, zaćutim, sačuvam sve
duboko u sebi. Onda sednem da pišem i to mi donese olakšanje, kao da uspevam da
zaboravim sve što je u meni izazvalo taj bes. Pretočila sam svoje suze u pisanu reč. Sve što
sam želela da isplačem, izlila sam na papir. Sve što sam želela da isplačem, ja sam napisala.
Otvorila sam usta, i ponovo ih zatvorila, pokajnički.

„Htela si nešto da mi kažeš?” - nije mi persirao.

„Ne, Bernare, ništa važno, samo... pa ovaj, dobro, da, iz ove perspektive, vidim pred
sobom tu ženu, usamljenu. Počela je da plače, i sada su joj zenice sive.”

„Oči boje vremena. Dora je imala prelepe oči, pomoću njih je hvatala neobične
trenutke, videla je to što niko nije mogao da vidi. Nemoj da te brine ta žena koja plače. Ona
nije kao Pikasov portret. A ništa što nije Pikasov portret ne zaslužuje pažnju ljudi kao što smo
mi.”

„Mogla bi biti, vrlo je lepa...”, zamuckivala sam. „Nisam se zainteresovala za Doru

Mar zato što je bila Pikasova ljubavnica. Zanimala me je nezavisno od Pikasa, pažnju su mi
privukli njen život i njena umetnost, a povrh svega njen fotografski opus. Počela sam da
cenim njeno delo kada sam videla fotografiju Portret kralja Ibija, koja ima duboko značenje i
neizmernu nadrealističku snagu. Zagonetna životinjica, sa bezdlakom njuškom i čudnim
papcima. Mada se beskrajno divim i portretima koje je fotografisala pre nego što se sasvim
oslobodila Bataja: egzotične Asje,3 Leonore Fini - još jedne nadrealistkinje, takođe
argentinskog porekla (zato su Dora i ona imale toliko toga zajedničkog) - i izrađenim
fotografijama na kojima je sam Pikaso. Zaljubila sam se u njeno delo, tek potom je došla
priča o njenom životu. I odmah me je zainteresovalo tih pet ili osam dana u Veneciji, osam
ako računamo i putovanje nazad, naravno. To neobično putovanje, o kojem niko ne zna
nikakve pojedinosti, osim vas dvojice. U to doba, a vi to najbolje znate, ona je bila vezana za
Džejmsa Lorda; rekla bih da je to pre bilo iz ljubavnih nego iz materijalnih razloga, a on je

3 Assia, čuveni ukrajinski foto-model. (Prim. prev.)

bio više vezan za Pikasa nego za nju, a možda i za vas. Kome ste vi bili sentimentalno
naklonjeni?”

„Oboma, bio sam veoma vezan za njih. Tačnije, bilo mi je stalo da pripadam XX
veku. Da postanem simbol. U to doba, na tom putovanju, Dora je već bila krotkija, postala je
popustljivija.”

„Od tada, od tog putovanja, Dora je odlučila da prekine sve veze, zatvorila se u svoju
kuću u Ulici Savoa i jedva da je izlazila iz nje, išla je samo na misu. Jedino je Džejmsa još
ponekad viđala, izbegavala je neprikladne posete” - pročistila sam grlo. „Znate šta? Veoma
me ganu žene koje se osame.”

„Podsetiću te, mada to za tebe neće biti ništa novo jer si dosta čitala o njoj, Dora je
uvek govorila: ’Posle Pikasa, Bog.’” Poručio je još jednu kafu bien serre.4

„Znam, znam, to je takoreći logično. Nadrealizam ju je oslobodio, a, nasuprot tome,

ljubav prema Pikasu ju je preobrazila u pobegulju i istovremeno je zatočila u sopstvenu
povest; bila je žrtva slepe strasti, utihnula je usled sopstvene vrtoglavice.”

Ustali smo s namerom da pođemo.

Malo dalje od nas žena je neopaženo brisala suze maramicom sa čipkastim obrubom
na kojoj su bili krupno izvezeni inicijali E i M. Nije ni primetila da smo se pozdravljali s
vlasnikom restorana niti da smo, odmah potom, i njoj klimnuli glavom. Sve vreme je gledala
pravo, namerno, da joj se pogled ne bi sreo s našim, usredsređena ni na šta određeno, osim
možda na oproštaj, koji bi se mogao nazvati i: pokajnički zaborav.

Na ulici, Bernar me je zaustavio, nežno mi stegnuvši lakat.

„Verovala ili ne, Dora nije bila tako strastvena. Bila je umetnica obdarena velikom
inteligencijom. Ljubav ju je unakazila, ismejala... Nije plakala spolja, plakala je iznutra, lila
je suze u sebe, gacala je u njima.”

4 Franc.: Jaka kafa. (Prim. prev.)

 Visok i vitak, Bernar je mladalački žurnim koracima hodao ispred mene, delila nas je
samo kratka razdaljina. Pratila sam ga, proučavajući njegove pokrete; nastojala sam da
zapazim i zapamtim svaki detalj njegove siluete.

„Hajdemo gore kod mene, hoću da ti pokažem Dorinu sliku, čuveni vrletni pejzaž.”

Slika je bila okačena na zidu u kuhinji. Nisam mogla da odredim da li je posredi bio
pravi pejzaž ili izmišljena nadrealistička apstrakcija. Kombinacija zelenih, plavih, smeđih,
crnih nijansi oblikovala je gnusnu mrlju u mojoj glavi, poput gotovo neuhvatljive strukture u
petoj dimenziji. Bila je to mračna, turobna slika, i njena odbojna svedenost istovremeno me je
opijala. Svetlost koja je dopirala kroz prozor ublažavala je tugu koja je nadilazila prizor, u toj
samačkoj kuhinji.

„Zašto si rekla da te ja zanimam? Rekla si to maločas, zar ne?”, naglasio je Bernar.

„Zato što ste vi mogli da napišete ovu priču, a niste to učinili”, odgovorila sam žustro,
ponovo mu persirajući; bilo mi je teško da budem s njim na ti.

„Pa, da, oduvek sam želeo da budem pisac, a mislim ipak to nisam.”

„Niste? Pored svega što ste napisali niste pisac? Bar kada je reč o filmu...”

„Nisam veliki pisac, nisam napisao ništa veliko, to hoću da kažem. Mislim da ta moja
površnost, ma ništa ne vredi, ne znam... Nisam baš toliiiko površan, čak sam poprilično odan
svojim idejama. Sve su to opravdanja za meni svojstvena tumaranja.” Zaputio se kroz hodnik
u susedni salon.

Nenametljivi sluga me je pitao želim li kafu ili neko alkoholno piće, možda konjak, ne
sećam se dobro kakvu vrstu pića mi je ponudio, ali znam kako sam odgovorila na njegovu
ljubaznost. „Ne mogu, hvala”, promrmljala sam „Moram da požurim kući da pošaljem
novinama tekst za rubriku”, rekla sam u sebi. „Moram da požurim kući jer me čekaju poslovi
svojstveni mom polu”, našalila sam se naglas. Bernar se nasmešio, razumeo je te začkoljice,
pogledao me je ironično.

„Žene više nisu to što su bile, danas je sve previše očigledno.”

„Dobro, a kažite onda kakvi su muškarci.”

 „Mi muškarci smo uvek isti, kod nas se ništa nije promenilo, nema iznenađenja. Mi
smo samo to, i ništa više: muškarci.”

Zbog čega više nema iznenađenja? Pa zato što su se svi usredsredili na udvaranje
moći. Žena je, što se njihovog zavođenja tiče, postala objekat drugog reda. Pre svega,
odnosno prvo što se mora učiniti, ili čemu se predano teži, jeste zavesti moć. Ne postavljamo
pitanje zbog čega. Odgovor je jednostavan: žene su takođe počele da žude za njom. I da je
stiču.
 Dora. Venecija, 1958.

Kada je stigla je u Veneciju, bio je prvi maj. Još se nije pošteno ni smestila u hotel, a već je
zapisala u notes: „Stigla sam 1. maja, na Praznik rada.” Bilo je dvanaest i deset. Či
nilo se da
većina ljudi još uvek spava, budući da je grad obavijala čudna i bremenita tišina. Ali ne, nisu
spavali, odmarali su se, možda su se skrivali od nje, pretpostavljala je da su izbegavali da se
sretnu s njom. Nasmešila se sama sebi, zašto je uvek sve moralo da se uroti protiv nje? Barem
joj se tako činilo. Nasmešila bi se sama sebi svaki put kada bi osetila da je nekome stalo do
nje. Ovlažila je usne vrhom jezika. Već godinama se trudila da očuva taj gest kako bi ga
ponavljala u svojoj intimi, ali i da ne bi zaboravila zbog čega su Maju Valter-Vidmajer, prvu
Pikasovu ćerku, zvali Balava Dama.

Otvorila je prozor sobe, sunce joj je okupalo obraze, sklopila je oči. „Svaka čestita
priča dešava se uvek kroz neki prozor, i to sklopljenih očiju”, rekla je sebi. U novembru će
napuniti pedeset jednu godinu, najednom se prisetila, i vrat joj je preplavio talas toplote.

Njeno lice je odavalo smirenost, ocrtano svetlošću; koža joj je bila prozračna, usne
blago stisnute, a nozdrve su joj podrhtavale kao kada je prvi put ušla u onaj podrum u kome
ju je filozof i pisac izvanrednih erotskih romana, Žorž Bataj, primio okružen pornografskim
časopisima i pozvao je da sedne na ivicu kreveta. Taj prvi susret i to kako je ona sela na rub
dušeka poslužilo mu je kao inspiracija za lik Ksenije, ovekovečen u erotskom romanu
Nebesko plavetnilo.

Prijao joj je miris uličice kojom je hodala, odisala je uzbudljivom aromom vlažnih
zidova, orlovih noktiju i ljiljana, spaljenog jasmina. Ši
rom je otvorila oči, rado bi naslikala tu
pukotinu obraslu mahovinom. „Ne, ne” - rekla je sebi - „zaboravi.” Verovatno će, ako nijedan
kasniji prizor ne izbriše i ne nadmaši taj utisak, po povratku u Pariz staviti platno na štafelaj i
naslikati tu napuklinu prekrivenu tankim i klizavim zelenkastim omotačem. Osetila je
zadovoljstvo pri samoj pomisli da će se ponovo baviti umetnošću. „Umetnost.” Kakva tvrda,
opora reč. Odmah ju je napustila želja da fotografiše ili slika.

Na kraju krajeva, umetnost samo ulepšava istinu. Ona nije oličenje istine. - Uzdahnula
je.

Pritvorila je drvene žaluzine na prozoru, dopustivši kupastom odrazu svetlosti da se

poigra na tepihu. Žudela je za tamom svog stana, čeznula je za zvukom pariske tišine; ovde, u
gradu vode, do nje je dopirao prigušeni, jedva čujan šum mora, od kojeg je imala utisak da će
joj se voda popeti do grla i udaviti je. Opet je spomenula to zabranjeno ime: „Pikaso.” Njen
glas je i dalje zvučao kao ptičji poj, tvrdili su Bernar i Džejms. Glas joj je još uvek bio lep,
kao Ksenijin.

„C et B” - tako su ona i Džejms zvali slikara iz Malage. Cher et Beau, naš „Dragi i
lepi”, uvek je bio ljubomoran na Žorža Bataja, njenu prvu ljubav, njenog prvog ljubavnika.

Bataja nikada nije zvala ličnim imenom, kao ni Pikasa. Nikada „Pablo”, uvek
„Pikaso”. „Muškarci koje je proslavilo njihovo prezime više nemaju potrebu za ličnim
imenom”, isticala je svoju pronicljivu misao.

U Veneciji su je dočekali Džejms i Bernar, prvi prekomerno ljubazno, drugi

zavodnički. Počelo je da joj se gadi to beskorisno druženje, a činjenica da mora da učestvuje
u spletkaroškim situacijama koje je ni najmanje nisu zanimale bila joj je nadasve dosadna.
Ali, istovremeno, nije želela da ostane bez društva, sama, ne, ne, nije bio trenutak za to, još
ne.

Pre četrnaest godina i četrnaest dana smeštena je u bolnicu Sent An, a sproveli su je
(ne bi se moglo reći ispratili) Pol Elijar, Pikaso i Žak Lakan, čuveni psihijatar i
psihoanalitičar. Lakan je bio osoba koja ju je upisala u registar, i to pod imenom čija
maštovitost danas izaziva ironičan osmeh na njenom licu: Lisjen Tekta, Skrivena Svetlost. Zar
je time hteo da kaže da bi ona mogla da se zove Skrivena Svetlost? Ona, koja je do tog
trenutka kao Pikasova ljubavnica bila neprekidno i prekomerno izložena očima javnosti, u
samom centru pažnje?

Četrnaest godina i četrnaest dana kasnije, nakon niza elektrošokova koje je kasnije na
njoj primenjivao Lakan lično, Dora Mar je još uvek osećala poslednji trag želje, ili žara. Nije
se mnogo promenila od tada, od Lisjen Tekta, koju su jedini čovek koga je volela i njegova
dva najbolja prijatelja smestili u psihijatrijsku ustanovu Sent An. U početku nije imala
poverenja u Lakana, ali ga je sticala malo-pomalo. S Elijarom to nije bio slučaj. Pola je
doživljavala kao brata. A Pikaso... Pablo Pikaso je bio veći od Boga. Kako da mu ne žrtvuje
svu svoju veru? Dala mu je svoj život. A on je s njenim životom uradio jedino što je umeo da
radi, isisao joj je krv i tom krvlju ju je naslikao. Žrtvovala mu je svoj um. Žena koja plače,
plače, plače... Poput litanije... Reč „plače” odzvanjala je o rezbarenu mavarsku tavanicu,
izgraviranu crvenom i zlatnom bojom.

Mislila je da ju je posle toga želja zauvek napustila. Ali nije sasvim, jer je u tom
trenutku u njenim porama zatreperilo lagano sećanje na zadovoljstvo, i naježila se od glave
do pete.

Proučavala je predmete oko sebe, klasičan, uobičajen nameštaj, nametljiv, kopije

antikviteta. Skinula je slike sa zida, sklonila ih je ispod kreveta. Tu bi baš dobro pristajala
Pikasova slika, i to platno na kojem je ona... Grubo je protrljala oči, bila je sanjiva... Na
kojem je ona prikazana kao životinja od čelika, kao da joj se prsti kreću u ritmu oštrica
makaza dok seku bluzu... Portret na kojem ona plače, plače, neprekidno plače. Na svim
slikama plače, cvili do besvesti.

„Ne volim te, više ne osećam nikakvu privlačnost prema tebi.” Setila se te rečenice
koju je slikar izgovorio, njegovih ispucalih i suvih usana kada joj je to grubo saopštio zenica
prikovanih za platno. Srećan što može da je ponizi.

Nije mogla da izbriše iz sećanja tu rečenicu izrečenu surovo umornim glasom. Da li je

bila izgovorena s gađenjem ili, naprotiv, vatreno, kao i sve što je Pikaso činio? Bilo je
svejedno, od tada je prošlo previše vremena... Ili možda nedovoljno. Ipak nije toliko, nije
dovoljno. „Možda me nije sasvim zaboravio”, promucala je utučeno.

Setila se jedne od najbolnijih scena u svom životu. Pikaso je sedeo za stolom u

restoranu Katalan, u Ulici Sen Andre dez Ar, u društvu fotografa mađarskog porekla Brasaija,
Žilberte Brasai, pesnika Pola Elijara i njegove ljubavnice Nuš, izuzetno tanane žene koja je
izgledala kao da će se svakog trena razbiti na hiljadu delića, blistave lepote, krhke ali
postojane, nalik trapezistkinji koja za sobom ostavlja dugotrajan trag nakon svakog
smrtonosnog pokreta na tankoj žici.

Izbrojala je ostale ljude za stolom, bilo ih je ukupno devetoro, i uočila praznu stolicu
koja je bila namenjena njoj. Pikaso se smešio, pričao začuđujuće zlobne priče, govorio je
glasno, žvakao komad baguettea, upravo poručio chateau-briand. Bio je u centru pažnje, nije
bilo osobe koja ga nije posmatrala kao da je bog. On je bio najvažniji na ovom svetu i na
svim mogućim svetovima.

Prepoznala ga je izdaleka. Polako je ušla u restoran. Želela je da se smeši, da bude

ljubazna prema ostalima, jednom rečju prirodna, ali nije uspevala. Znala je da izgleda odviše
ozbiljno, da je na ivici plača, znala je da se Pikasu neće dopasti ukočenost njenog lica, njeno
mučno prisustvo, na granici pristojnosti.

Vreme se vraća u sadašnjost, kao i u svakoj priči, naravno nadrealističkoj.

Ali sada se nalazi u prošlosti, onoj kada se zvala Lisjen Tekta i kada je bila zatvorena
u mračnoj sobi, vezana, stisnutih zuba. Mozak preplavljen svetlošću i šlajmom. Prst čoveka
koga voli uranja u njeno tursko sedlo. U tom periodu se osećala veoma umorno, prestala je da
jede, smršala je. Zadnjica joj je bila inficirana od injekcijskih igala, a ruke izgrebane i
pomodrele. Morali su da joj poseku nokte do živca da ne bi uništila sopstvene ruke u naglim
nasrtajima na sebe. Tada je počela da čupa pramenove kose i da ih žvaće, da bi ih potom
gutala. Povraćala je loptice od sopstvenih vlasi, baš kao mačke.

A da je imala pri ruci neki ključ, komad razbijenog stakla, oštricu bilo kakvog
predmeta za sečenje, zarila bi ga sebi u grlo, u vratnu venu.

***

Ali vratimo se onom stolu, u restoranu Katalan. Predosećala je da se nešto u njoj slomilo
zauvek. Bila je sita toga da naslućuje kako se on zabavlja u njenom odsustvu, nije podnosila
kada je ljubazan prema drugima, a još manje je trpela kada se prema njoj ponašao osorno i
sažaljivo. Kada ona nije bila tu, Pikaso je bio druga osoba, zaokupljen sopstvenom
razonodom: bio je ljubazan, ponašao se gotovo nežno. Dora je napokon došla do stola, tiho se
pozdravila i sela; on - Bog - na trenutak ju je pogledao i nastavio da govori, gestikulirao je
kao lud, srdito tražio svoj chateaubriand. Iz čista mira, dotakao je vrhom noža njenu
podlakticu kao da hoće da joj kaže: „Hej, ti, obrati pažnju na mene!”

Još ne zna zbog čega, ali, iznebuha, Dora mu je sasula u lice da ga više ne podnosi, da
ne može više ni minut da ostane pored njega, da odlazi, da ne želi više da ga vidi... Gonjena
divljom energijom, pošla je napolje. Pretpostavljala je da će on krenuti za njom, ali da je neće
dugo pratiti, najviše dva metra, na kratkoj, neznatnoj razdaljini. Ali prevarila se, on je potrčao
za njom, mnogo dalje nego što je mislila. Zgrabio ju je za ramena i stavio na nju svoja
minotaurska kopita.

Začudio se što su te zelenkaste oči, oči boje Dorinog vremena, sada bile suve i
razjarene, što je trpela njegov pogled dostojanstveno, sa oštrinom koja je u njemu budila
nelagodu, što se krhko opirala, u želji da se oslobodi tih grubih šaka koje su joj ščepale ruke,
što se borila, hladno i proračunato, mada bez previše žara.

„Plači, Dora, plači!” Silovito ju je protresao.

Jedna suza je zasijala poput dijamanta, na obodu donjeg kapka.

Proučavao je put te kapi, kao da se mlaz boje sliva niz platno jedne od njegovih slika,
zadivljen, ushićen! Polni organ mu je nabrekao ispod šlica na pantalonama, ukrućen,
ovlaženog glavića. Ejakulirao je u trenutku kada je suza pala sa ženine brade na dekolte njene
bluze.

Naposletku, uspela je da se oslobodi golemih bodlji tog bodljikavog praseta... Ponovo

ju je ščepao, počela je da jeca, sve suzdržanije, davila se u sopstvenim jecajima.

Nije se više ničega sećala. U stvari, nije želela da se seća više nijednog milimetra tog
žalosnog niza gluposti od kojih ju je bilo toliko sramota.

Pikaso je pozvao pomoć, kao da je ona njemu zarivala nokte, a ne on njoj.

I zaista, pojavili su se Lakan i Elijar, da pomognu svom prijatelju Pikasu. Ne da budu

uz nju, to ne. Ona je bila smetnja koju je trebalo ukloniti, privremeno, da bi se Veliki Genije
osećao slobodnim. Oslobođenim od nje! Ili se barem Dori tako činilo, s obzirom na to šta su
joj uradili, šta su je primorali da pretrpi. Kako je mogla biti tako naivna? Kako je mogla da
padne toliko nisko da izgleda kao da je luda, da na kraju zaista oboli?

U tom trenutku je nastala Žena koja plače, beskrajan niz dela Pabla Pikasa. Či
m je
Dora Mar prestala da pruža otpor, ta umetnica, voljena žena, ljubavnica.

Napolju je padala kiša, kakva|e obično padala u Veneciji, sa nekakvom uzvišenom drskošću
koja može delovati istinito verovatno samo u romanima. Sva ta voda od koje čovek odjednom
pokisne do gole kože, a bare liče na ogledala, izrezbarena, isprskana trošnom živom.

Na prozoru, tamo gore, jedna mokra žena zatvorila je drvene žaluzine.

***

Istovetnim gestom, pre dosta godina, zatvorila je drvene žaluzine u bolničkoj sobi. Pomrčina
ju je izlečila, nju, koja je bila blistavo biće, koja je volela i uvek radije birala svetlost, kojoj je
prijalo da se izležava na suncu, u baštama, da fotografiše oblake; sada se iz pomrčine ponovo
okretala životu, lagano se vraćala razumu, pomoću senki koje su je okruživale.

Sve oko nje, pod kišnim kapima, bilo je u neskladu sa zamišljenim senkama koje su je
toliko držale zatvorenu, a koje su joj sada pružale ruku, u znak prijateljstva.

Dora je zatvorila prozor, ali razdragane svetlosne kupe nastavile su da ulaze kroz roletne.
Vrhovima prstiju spustila je drvene letve na prozorima, da ne pravi buku.

„Opet sam previše nervozna”, prošaputala je. Ruke su joj se blago tresle.

Proučavala je prazne zidove u polusenci.

Plašila se za Pikasove slike koje je ostavila na zidovima svoje kuće u Parizu; osetila je
očajničku potrebu da se vrati, da ponovo sedne na sjajnu kožu stare fotelje, pred njih;
razbesnela ju je silna želja da ih posmatra i pazi, makar joj pogled počivao izgubljen u njima,
ili skriven u svakom izuzetnom potezu.

Rado bi tiho sišla niz stepenice, bez kofera, ostavila bi sve što je donela, pobegla bi
bez svih teških i nepotrebnih stvarčica, dovoljno bi joj bilo da ponese samo novčanik, sela bi
u vaporetto i vratila se u Pariz. Bože mili, pa kako je mogla da ostavi te slike tek tako, bez
ikakvog nadzora! Prolazila je kroz velike finansijske poteškoće, ali nikada nije želela da
proda neko značajno Pikasovo delo, nije se odrekla nijednog njegovog remek-dela. Doduše,
prodala je crteže, i to po ceni koja bi danas bila smešna, a posle toga je umalo prodala čuvenu
Mrtvu prirodu, koja još uvek stoji na zidu u njenom dnevnom boravku. Da, možda će u
nekom trenutku odlučiti da je proda, ali isključivo nekom prijatelju ili poznaniku, nekome od
istinskog poverenja.

S druge strane, jednog dana ona će umreti i onda neće imati ko da brine o tom delu
koje je Pikaso posvetio njoj. To delo je bilo njeno jedino bogatstvo. Ništa, nije posedovala
ništa, osim Pikasovog dela, a i to je bilo previše! Užasan teret! Zašto se, uprkos finansijskim
problemima, opirala da proda makar jednu vrednu sliku čuvenog umetnika? Jedan blizak
prijatelj joj je svojevremeno postavio banalno pitanje, svojstveno ljudima koji misle da im
prijateljstvo dozvoljava kojekakav ispad, zbog čega ne utoli glad prodajom slika svog bivšeg
ljubavnika; od tog trenutka nije želela očima da vidi dotičnu osobu, nikada više. Nije mogao
da joj bude prijatelj neko ko ne razume da su ta raskošna platna važnija od njenog života:
njeni portreti, portreti koje joj je posvetio Pikaso.

Sama, sve više je bila sama, oko nje je bilo sve manje ljudi; uostalom, sva ta samoća
bila je njena krivica, njena odgovornost. Ljudi, tobože silno zabrinuti, počeli su da je
zaboravljaju; možda je i nisu zaboravili, ali život uvek ide brže od sećanja. Dora je tada,
mahnito, razgovarala sa portretima svakog od njih, njenih starih prijatelja, koje je Pikaso
naslikao, i kao u ritornellu, ili u svojevrsnom večnom monologu, sa slikarevim delima na
kojima je bio njen lik.

Neodlučna, ostavila je svoj mali kofer, stavila nasred sobe korpu koju je svuda nosila
umesto tašne, otvorila vrata i zadržala nekoliko trenutaka ruku na bravi, ne razmišljajući ni o
čemu.

Ponovo je ušla u sobu. Biće odsutna samo pet dana, tražila je svega pet dana, ukupno
osam ili devet, uključujući putovanje nazad, nije znala da li će pri povratku svratiti u
Baltusov zamak. Možda osam ili devet dana, ne više od toga. Niko u Parizu neće primetiti
njen kratkotrajni beg, osim portirke u zgradi, koja je uvek zabadala nos u stvari koje je se ne
tiču. Prijaće joj boravak van kuće, sve je to za dobrobit umetnosti, zbog uspomene na
umetnost, na njen trag u tom gradu stvorenom od simbola vode: Veneciji.

I dalje je volela Džejmsa i osećala je znatiželju prema Bernaru, žudela je da ga bolje

upozna. Pet ili osam dana razgovora s ta dva muškarca bili bi za nju blagotvorni, preobrazili
bi sećanje na njen odmor sa Džejmsom u Menerbu, u kući koju joj je poklonio Pikaso; nova
iskustva potiskuju stare doživljaje. Treba da prihvati to putovanje u Veneciju kao neku vrstu
izlaza, bega, posredne terapije. Da li Džejms još uvek oseća isto prijateljstvo prema njoj? Je li
moguće da je i dalje spreman da je zaprosi? Ma zašto se zavarava! Džejms Lord joj nikada
nije obećao brak; da, nagovestio joj ga je, a to nije isto, nagoveštaj je nešto sasvim drugačije
od predloga izrečenog na brzinu, ubačenog usput, usred banalnog razgovora. U svakom
slučaju, ona nikada ne bi pristala da se uda ni za koga. Predala se njemu, samo Njemu, tako,
velikim slovom, Pikasu, Bogu. Svom ličnom Bogu.

Vratila se do sredine sobe, raspakovala prtljag, okačila haljine u ormar, raspremila

krevet, bacila se na madrac i dugo ostala zagledana u tavanicu; na mahove je sklapala oči.

Otvaranje, zatvaranje očnih kapaka, sadašnjost, prošlost. Neprimetnim pomeranjem

kapaka mogla je da pređe iz stvarnosti u sećanje, iz toga se sastojao njen život, na to se
svodio: na hodanje i sećanje. Udaljenost koju je prelazila hodajući bila je sve kraća u
poređenju sa putanjom njenog neumornog sećanja. Sada je sve predstavljalo zamišljeni hod
po tankoj žici, pod njenim nogama bili su svodovi Ulice D’Astor, izobličeni, sa vodenastim
odrazom, nalik njenim nadrealističkim fotografijama.

Zadremala je i sanjala da se jedna devojčica plave, kovrdžave kose pored nje smeje,
ali je istovremeno začula plač koji je dopirao od ulaznih vrata. Polako se spustila hodnikom
do vrata. Bila su otvorena, a jedna senka je upravo iščezla u pravcu stepenica. Tumarala je
naga, bedara belih kao mleko, raspuštene kose, a grudi su joj se njihale. S naporom je
zatvorila vrata. Vratila se u krevet, devojčica više nije bila tu. Otvorila je bočicu s lekovima i
progutala punu šaku; to joj je isušilo usta.
 „Dora, Dora...”

Neko je pokucao na vrata.

„Odmah dolazim.” Grč joj je zategao nožne prste, s teškom mukom je sela na krevet.

Napokon, brzo je otišla do kupatila ukrašenog keramičkim pločicama i kamenim

pločama boje flaminga, i povratila. Umila se. Na ogledalu, neko ko je tu boravio pre nje,
ružem za usne je napisao: Just I love you... I killed you...

U tome je, dakle, bila stvar, to je bio život, voleti neku osobu, uzvisiti je, da bi je
potom ubio. Prevarila se, u doba kada je upoznala Žorža Bataja i kada je bila njegova
ljubavnica, brkala je ljubav sa erotikom, a on je u njoj probudio vatrenu ljubavnicu; potom je
došla na red druga vrsta ljubavi, umetnička, ljubav prema nadrealizmu; nakon toga je stigla
konačna, velika ljubav, ljubav prema Pablu Pikasu, a na kraju, ljubav prema komunizmu.
Naposletku, nakon svih tih izgreda, moglo je da je čeka jedino razočaranje.

Ljubav nije bila ništa drugo nego jednostavno - ljubav, bez svih tih ukrasa, i na kraju -
smrt. A život bi trebalo da se sastoji samo iz toga: da volimo nekoga, ne očekujući ništa
zauzvrat. Ne očekujući čak ni da nas vole. Njen život je sada činila ljubav prema Bogu.

Izašla je iz sobe osvežena, ruke su joj mirisale na cvetnu kremu, vrat na staru
kolonjsku vodu. Džejms i Bernar su je čekali na tremu. Bili su obučeni sportski, u svetle boje,
i obojica su zračili. Bili su mladi, u tome je ležala celokupna tajna njihovog neobičnog sjaja.

Za razliku od njih, ona je već bila na putu bez povratka, počela je da stari baš u
trenutku kada se osećala najmlađe. Pokajala se što je obukla tu haljinu sa sitnim cvetićima na
marinskoplavoj osnovi, sa ovalnim izrezom; činilo joj se da u njoj izgleda odviše
provincijski. Nasmešila se, skakutala je dok je silazila stepenicama, oni su je propustili na
čelo.

Obrela se u uskoj uličici, i obraze joj je prekrio svež vetrić koji je dopirao sa kanala;
osetila je da je prijatelji, iza leđa, posmatraju sa izvesnim sažaljenjem.

„Dora, kuda želiš da idemo?”

„Kud god vi želite, ili kuda nas odvedu naše stare i nostalgične stope.”
 „Hajdemo u šetnju bez cilja, onaj ko se ne izgubi u Veneciji nikada neće dobro
upoznati ovaj grad”, rastumačio je Bernar.

„Onda hajde da se izgubimo...”, promrmljala je Dora.

„Kasnije možemo da odemo na večeru u onaj mali restoran tik uz kanal, onaj u kome
spremaju ukusne škampe u ružičastom venecijanskom sosu...”, predložio je Džejms.

Njih dvoje su klimnuli glavom.

Ćutke su hodali uličicama, začuđujuće praznim za to doba godine.

„Volela bih da vidim kafić Florijan.”

„Vidiš, Bernare”, Džejms se bunio, „nikada nećemo uspeti da je iznenadimo. Dora,

planirali smo sutra tamo da doručkujemo, ali smo mislili da ti priredimo veliko iznenađenje i
da te odvedemo tamo vezanih očiju...”

Dora ih je pogledala sa šaljivim ali ipak zapovedničkim sjajem u očima.

„Da se nikada niste usudili da mi vežete oči. Nikada, nikada...” Svih tih godina otkako
su prijatelji, ponekad bi ga oslovljavala sa „ti”, a katkad mu se obraćala ukazujući mu
prekomerno poštovanje. „Nikada neću biti žena skrivenog pogleda, nikada neću imati povez
preko očiju.”

Bernar je zaostao za njima, Džejms ga je pričekao, Dora je nastavila da hoda ispred

njih.

„Znam, Bernare, i mene plaše njeni nerazboriti odgovori u poslednje vreme, ali
mislim da je to zbog godina, polako stari...”, prošaputao je Džejms, koga je više očaravala
tema starenja nego što je brinuo za tu ženu.

Dora je hodala žurno, oslanjajući se na zidove u uličici. Iznenada se zaustavila pred

izlogom u kojem je prodavac poređao razne vrste teleskopa, starih, modernih, različitih
veličina... I lik njenog oca ophrvao joj je uspomene, pretvorivši ih u preuveličane vizije.

Moj otac Josip Marković rođenje u Sisku, u Hrvatskoj. Studirao je arhitekturu u Beču
i Zagrebu. Došao je u Francusku 1896, a četiri godine kasnije imenovanje za komesara
austrougarskog paviljona Svetske izložbe5 u Parizu. Tamo je upoznao moju majku Luiz Žili
Voazan, malu provincijalku rođenu u Konjaku, 28. februara 1877. Anrijeta Teodora Marković
došla je na svet 22. novembra 1907, u Ulici D’Asas.

To je zabeležila kada je nameravala da počne da piše memoare. Kasnije je odbacila tu

ideju jer joj se činilo da je beskorisna i umišljena. Te godine kad je ona rođena, Pikaso je
naslikao Gospođice iz Avinjona.

Sa tri godine, malena Dora otputovala je sa svojim roditeljima u Buenos Ajres; sećala
se samo onog mučnog utiska da se zemlja izdiže i da su je ponovo stavili u neku utrobu,
ovoga puta gvozdenu. Otac joj se obogatio gradeći spomenike. „Ko se ne seća” - pitala se
Dora - „velelepne zgrade od sedam spratova na uglu ulica Alem i Kangaljo?” Otac ju je u
naručju nosio do vidikovca smeštenog u zlatnom i ovalnom delu zgrade, vodio ju je da
posmatra nebo kroz čudne optičke sprave koje je postavio na tornju.

„Dora, vidi zvezde, Dora, vidi što su lepe.” Otac je odmilja počeo da je zove Dora.

Potom bi se teleskop spuštao, i tada bi i najmanji detalji mogli da se uoče kroz sočivo,
reprodukovani u ogromnim razmerama: brodovi koji su uplovljavali i isplovljavali, putovali u
Evropu ili se vraćali, žućkasti talasi fluorescentno narandžaste reke La Plata.

Do trinaeste godine je sa roditeljima živela u Argentini, potom su se vratili u Pariz.

Tokom tih trinaest godina radila je sve što i druge devojčice: učila, igrala se, upoznavala život
preko odraslih u svom okruženju - izmišljala je priče, sanjala kakva će biti kad poraste, u
koga će se zaljubiti, šta će joj sudbina doneti. Odrasli u njenom okruženju bili su njeni
roditelji. Pošto je bila jedinica, Josip i Žili su joj ugađali, trudili su se da bude pristojno
obučena, da joj pruže valjano obrazovanje i da je lepo vaspitaju. Mogli su sebi to da priušte,
imali su finansijskih mogućnosti za to, a pritom su se borili iz petnih žila da joj pruže
ispunjen i miran život.

Svakoga dana u sumrak odlazila je na vidikovac, sa ocem ili sama. Postala je

stručnjak za te sprave, podešavala ih je, išla od jedne do druge mereći razdaljinu, i odatle
posmatrala zvezde. Svakom od tih nebeskih tela nadenula je ime; sada bi volela da može da
5 Franc.: Exposition universelle, EXPO. (Prim. prev.)
se seti svih njih, ali joj to nije polazilo za rukom... Samo je čula iz daljine glas svog oca
Josipa:

„Dora, ne zatvaraj oči pred nepreglednim univerzumom, vidi, vidi... Dora”, ponavljao
joj je to toliko puta da je na kraju pomislila da se vidikovac zapravo zove „vididorac”.

k iza vitrine - vlasnik venecijanskog boutiquea - rukom ju je pozvao da uđe,

Čove
probudivši je iz sanjarenja. Džejms i Bernar su se polako šetali, na popriličnoj razdaljini.
Shvatila je da će se ljutiti što toliko zaostaje za njima i da mora da ih sustigne.

Prošla je pored prodavnice šešira. Njena majka je u Buenos Ajresu izrađivala raskošne
šešire, ali njoj su šeširi više budili uspomenu na Pikasa. Še
širi i ptice koje su lepetale krilima,
pribadačom pričvršćene za ukrase koje je Dora nosila na raščupanoj, ili ponekad, naprotiv,
lepo očešljanoj kosi, u zavisnosti od okolnosti, dok su suze kvasile dekolte njenih bluza, na
portretima na kojima je ovekovečena.

Prijatelji su je nestrpljivo čekali.

„Šta kažeš? Da li ti se dopada Venecija?”

Klimnula je glavom.

„Znao sam da ćete te ovaj grad očarati”, naglasio je Džejms.

Ništa nije rekla da to potkrepi. On je očekivao njen odgovor, nije ga dobio, i onda joj
je to prebacio:

„Znam, znam, ti si to znala još pre nego ja” - muškarac je hteo da popravi stvar.

„Nisam ništa rekla, prećutala sam da te ne bih razočarala neumesnom ili glupom
rečenicom”, pojasnila je žena dok je gladila svoju kosu crnu kao ugalj, prošaranu tek
ponekom, jedva primetnom sedom vlasi, s obe strane razdeljka.

Produžili su u neodređenom pravcu, povremeno se zaustavljajući na mostiću da

posmatraju gondole; u nekima su se vozili zaljubljeni parovi, a neke su bile pretrpane
porodicama s decom.

Dora se zaustavila ispred prodavca gondolijerske obuće, izrađene od filca i pliša, sa

đonom od kuvane gume, u svakojakim, blistavim bojama. Pregledala ih je, dodirnula i
produžila dalje. Bernar joj se približio i ljubazno je upitao;

„Da li bi volela da imaš takve cipele? Koji broj nosiš?”

„Ne, Bernare, ne trebaju mi.”

Njoj nikada ništa nije trebalo, ali, kao i svakoj ženi, godili su joj pokloni, obožavala je
iznenađenja. Da je Bernaru odgovorila potvrdno, da je priznala da bi volela cipele, za nju taj
ljubazan gest ne bi imao vrednost poklona, to bi bila samo nepotrebna ponuda nastala iz
trenutnog hira, a ne čin pružanja.

„Samo sam htela da vidim kako ih izrađuju, kako ih šiju...”, odgovorila je smeteno.

„ Ali, Dora, molim te, želim da ti ih poklonim”, navaljivao je Bernar.

„Ne, ne, već sam ti rekla da ne želim, Bernare, molim te. Hvala ti, ali nemoj da
navaljuješ.”

Smetao joj je očigledan trud koji je muškarac ulagao da joj to daruje, kako bi stvorio
prisan i lagodan prostor između nje i Džejmsa. Barem je ona tako protumačila mladićeva
neprestana nastojanja da joj iskaže svoju ljubaznost.

Njena glava, njen um, otvoren i slobodan, ponovo su lebdeli.

U nekim drugim vremenima, možda je bilo drugačije. U nekim drugim vremenima,

možda je imala bolji karakter, nesumnjivo je bila blaga, velikodušna, ljubazna, čak zabavna.
Ali bila je svesna da je odavno postala ogorčena; često je primećivala da njena grubost odbija
ljude. Nije uspevala do tančina da se priseti kakva je bila pre, morala je da uloži veliki napor
da bi uporedila svoje nekadašnje ponašanje sa ovim danas.

U jednom periodu, ne tako davnom, dok je Pikaso još uvek bio centar njenog života,
nije je ni najmanje zanimalo da proučava sebe, čak je zaboravljala da je način na koji su se
drugi ophodili prema njoj zavisio od toga kako se slikar ponašao, čak je izbrisala iz glave
kakve su - ponekad kratkotrajne i površne - bile njene prijateljske veze, ti lažni izgovori i
peripetije koje čine lavirint jednog prijateljstva. Ranije je na sve gledala Pikasovim očima,
bila je u potpunosti predata njemu, njegovom talentu, njegovim prohtevima. A pošto je bio
neumoljivo posesivan, Pikaso je uspeo da je odvoji od celog sveta, zahtevao je da radi jedino
i isključivo uz njega, ruku podruku, jedno naspram drugog, zajedno, spojeni.
 Ča
k i kada su se viđali sa drugima, ona je osećala čvrstu psihičku sponu sa slikarom,
bez obzira na to da li je fizički bila pokraj njega. Ča
k i kada je slušala druge, čak i kada se
razgovaralo o temama koje su njima dvoma bile strane, ona više nije zavisila ni od koga i ni
od čega osim od njega. I nijedan predmet razgovora nije mogao da je privuče i odvoji od
njenog glavnog cilja, njenog suštinskog jezgra: Pikasa.

Kada je on počeo da pokazuje znake nasilništva - uvek je bio nagao, ali nije koristio
grube reči, niti je bio toliko zajedljiv da izgubi kontrolu nad sobom - i ona je počela da se
menja; izlivala je na njega svoj bes kao što se glina izliva u kalup, poprimila je crte ličnosti
svog ljubavnika. Potom bi se on donekle promenio i na mahove ličio na Doru. Nije mogla da
shvati kako mu je pošlo za rukom da joj ukrade ličnost i da prisvoji sve njene osobine:
dobrotu, ljubaznost, pravičnost... Ona je, naprotiv, nasledila najgore crte njegovog karaktera:
ćudljivost, zlovolju, površnu ljubaznost i odsustvo iskrenih osećanja.

„O čemu razmišljaš?”, prekinuo ju je Bernar.

„Ni o čemu, kanal Grande je lep u sumrak.” Spustila je pogled.

Nalazili su se pred prostranim kanalom Grande, takođe iznenađujuće praznim, što je i

dalje bilo čudno za tako lep prolećni dan.

„Dora nikada ne priznaje svoje misli”, našalio se Džejms. „Ali uvek odaje utisak da o
nečemu razmišlja i da će nas iznenada zaskočiti morem pitanja.”

„Šta može biti razlog što ovde nema ljudi? Ne vidim mnogo posetilaca. Mislila sam,
zamišljala, da mnogi posećuju Veneciju i da će biti krcata radoznalim turistima.” Dora je
okrenula glavu u smeru suprotnom od mesta na kome je stajao Džejms.

Bernar je na savršenom italijanskom pitao nešto gondolijera, a ovaj mu je odgovorio:

„Gospodine, danas je Praznik rada, Prvi maj... e questo...” Mladić je nastavio naširoko
da objašnjava sve dok gondola nije nestala iza ugla.

„Grazie mille. A rivederci”, viknuo je Bernar.

„Iscrpljena sam. Hajde da sednemo u neki kafe.” Lice joj je prebledelo, a sitne kapi
znoja orosile su joj čelo i nausnicu.
 Obreli su se, jer drugačije nije ni moglo biti, u otmenom kafiću Florijan. Tamo su
ostali dosta dugo. Dora je, zadivljena, posmatrala svaki ugao tog legendarnog mesta za koje je
rekla da je „kao iz romana” i na koji su je podsećale Baltusove slike, mada ni sama nije znala
zbog čega. Popila je dve tople čokolade sa šlagom i pojela slatkiš koji je ličio na puslicu.
Sedeli su tamo opijeni ambijentom sve dok u kafić nisu počeli da pristižu stranci poput
njih, koji su tu već ranije bili, i prave mušterije, stalni gosti. Tada su počeli da se osećaju
kao da im tu nije mesto, kao da su odvojeni, da ne pripadaju istoriji i ritualima tog grada, pa
su odlučili da ponovo pođu u šetnju. Nakon dugog lutanja, seli su za sto ljupkog kafića pokraj
hotela.

Smešteni u ćošku malog kafića na uglu, prepustili su se posmatranju novih posetilaca. Dora je
bila naslonjena na zid, pokraj izloga kafića, odakle je mogla da proučava retke prolaznike dok
joj sunce miluje lice. Poručili su cafe creme. Bernar i Džejms su počeli da prave turističke
planove za obilaske muzeja kako bi zadovoljili želju umetnice da upozna dela Belinija,
Ticijana, Karpaća, Tintoreta, mozaike u Crkvi Svetog Marka i na ostrvu Torćelo. Dora je
zabacila glavu na naslon, zažmurila i prepustila se kratkotrajnom ushićenju.

Potom je, u izmaglici, uočila svoju majku. Spavala je opružena u svom krevetu, u
Parizu, a majka je stajala na vratima kao ukopana. Ispod gornjeg praga vrata lice joj je
delovalo grubo, i bila je naga. Mada je imala je oko šezdeset godina, na telu joj se nije videla
nijedna bora, a polni organ joj je bio depiliran. Dora je htela nešto da je pita, ali je izgubila nit
sna i promeškoljila se na stolici. Međutim, ponovo je zadremala. Drugi put je sanjala da su joj
majka i baba mrtve, i da su ih izvadili iz groba. Videlo se da su istrunule u mrtvačkom
sanduku, telo im je bilo zelenkasto, gnjilo, ali su imale poluotvorene kapke. Zvale su je
šapatom, dozivale Doritu, njihovu sirotu Doru, „hodi ’vamo, malena”. „Dobra devojčica”,
mrmljala je njena baka.

„Oprostite, malo sam se ošamutila, toliko sam umorna.” Dora je protrljala kapke
belom maramicom koju je izvadila iz tašne. Bila je to prava starudija od torbe, odavno izašla
iz mode, poklon od Pikasa.

„Ne brini, prošlo je svega pet minuta”, prokomentarisao je Džejms.

 „Meni se činilo kao da je prošla čitava večnost.” Žena je pogledala na svoj ručni sat sa
tankom srebrnom narukvicom. „Možemo da pođemo kad god budete hteli.”

„Ako želiš, idemo odmah, može?” Bernar je uzeo novine, presavio ih, i dvojica
muškaraca su ustali s namerom da pođu.

Ispila je vodu u jednom gutljaju i stavila tašnu na rame. Više nije imala kud, sada je
morala da vidi Veneciju. Da je obiđe uzduž i popreko. Do pre nekoliko dana mogla je samo
da je zamišlja, a sada je morala sa svih pet širom otvorenih čula da se upusti u avanturu koja
će je uveriti da je zaista u Veneciji.
 Džejms. Pariz, 2008.

Uzela sam telefon i ukucala broj, prilično nervozno. Ne volim kada moram da razočaram
osobu s kojom imam dogovoren sastanak, uvek sam vrlo tačna, ali sada nisam imala drugog
izbora, bilo je neizbežno, ili ću zakasniti ili neću otići.

„Bonjour, Bernare...”, zamucala sam, „neću moći danas da idem s vama u posetu
Džejmsu Lordu.”

Pozdravio me je uljudno, premda ozlovoljen mojom nepromišljenom izjavom.

„Znate, mislim da je to vrlo nekulturno...” Više mi se nije obraćao sa „ti”, sigurno zato
što je bio razočaran. „Sastali ste se sa mnom da biste upoznali Džejmsa Lorda, on je težak i
veoma zauzet čovek; pritom, sutra ide na skijanje, a odmah potom putuje u Sjedinjene
Države. Nećete moći da ga vidite mesecima, tako da vas upozoravam da neće biti lako da
zakažete drugi sastanak...”

„Bernare, izvinite, ćerka mi ima temperaturu.”

Mislio je da izmišljam. Kada sam uvidela koliko je ljut, predomislila sam se:

„Ne brinite, odmah ću pozvati taksi i biću kod vas za dvadeset minuta.”

„Dobro, u redu, ali upozoravam vas da već kasnimo pola sata. Džejmsu se neće
dopasti vaše kašnjenje, on je izuzetno strog kad je reč o vremenu.”

Ostavila sam ćerku sa fille au pair - jednom Italijankom dadiljom - i dalje je imala
blago povišenu temperaturu, tačnije bila je malaksala.

Jedva sam uspela da nađem taksi koji je hteo da vozi do Bastilje, zatvorene zbog
demonstracija. Pozvala sam Bernara u trenutku kada je bio na izlaznim vratima, silazio je
prilično uznemiren, ja sam čekala u taksiju; kada se pojavio, izašla sam s namerom da ga
poljubim, i odmah potom sam ga pozvala da uđe u vozilo.

„Nema potrebe da me vozite kolima, vrlo smo blizu, ići ćemo peške.” Odbio je da uđe
u taksi dok je odgovarao, gunđajući.

Otpustila sam taksistu. Najbrže što smo mogli, uputili smo se ka zgradi koja je bila
relativno blizu. Primetila sam da je Bernar vrlo nervozan, a osim toga, i dalje mi je persirao,
ispoljavajući tom očiglednim udaljenjem svoje nezadovoljstvo.

„Upozoravam vas da Džejms Lord ovih dana nije baš najbolje raspoložen...”, objasnio
je kad je pozvonio na vrata. Odmah potom je odsečno dodao: „A povrh svega, kao što znate,
nismo došli u dogovoreno vreme.”

Vrata su se otvorila, povučena užetom sa gornjeg sprata. Popeli smo se odviše strmim
crvenim stepenicama od crvotočnog drveta. U jednom od predvorja, dobrodošlicu su nam
poželeli izvanredni portreti domaćina čiji je autor bio Pikaso, savršeno prepoznatljivi crteži
čije su reprodukcije objavljene u brojnim katalozima.

„Ovo su sve originali. Lud je što ih tu drži, ne znam kako mu ih nisu ukrali!” Na
Bernarovom licu se napokon ocrtao poluosmeh dok nam je njegov prijatelj otvarao vrata svog
stana.

Džejms Lord je na sebi imao smeđu jaknu i smeđe pantalone, za nijansu bleđe od
karmelićanske odore. Preda mnom je bio veoma gord čovek privlačnog izgleda, pažljivo
odmerenih pokreta, svestan sopstvene elegancije, po stilu vrlo sličan Bernaru. Bio je to stil
čitavog jednog razdoblja. Uz loše prikrivenu aroganciju, stisnuo mi je ruku i sasvim kratko
mi udelio kompliment, izbegavši moj pogled; lice mu je odavalo ozbiljnost, čak bih rekla da
sam na njemu primetila izvesnu napetost; bilo je jasno da je ljut zbog mog kašnjenja.

Izvinila sam se hiljadu puta, ali on se potrudio da mi stavi do znanja da ga je jedino

zanimala činjenica da je izgubio četrdeset pet minuta svog života čekajući nepoznatu osobu
koja je - ni manje ni više - htela da zabode nos u njegov lični odnos sa Dorom Mar.

Željno očekivani (za mene) i nespokojni Džejms Lord spustio se na jednu od bočnih
sofa.

Čekala sam dok se nije udobno smestio, premda je to učinio vrlo ukočeno i uzdržano,
a potom sam sela na jednu besprekorno belu sofu. Na zidu iza mojih leđa nametao se portret
domaćina koji je uradio Đakometi. Nakon te posete videla sam dokumentarce u kojima
Džejms Lord govori o svom odnosu sa Pikasom i Dorom Mar, na televiziji, Jutjubu,
internetu, i uvek je sedeo baš tu gde sam ja, tako bezbrižno, smestila svoju zadnjicu. On, a iza
njega portret koji ga čuva i veliča. Lepo sam sela na mesto koje je tako jasno i očigledno bilo
njegovo, a da prethodno nisam ni pitala, niti tražila dopuštenje; bila je to greška koju sam
počinila nehotice, tačnije u neznanju. Bernar je ostao da stoji i šetkao se tamo-amo,
pretvarajući se da se izbliza divi umetničkim delima, slikama koje je sasvim sigurno
posmatrao u više navrata, i koje je dobro pamtio.

Objasnila sam razlog svog dolaska. Zanimao me je taj put u Veneciju, koji je trajao
svega osam dana, a na kojem su njih troje bili zajedno. Želela sam to da upotrebim...
„Najverovatnije u” - zamucala sam - „u jednom romanu...” - ponovo sam zamucala. Nije
promenio izraz lica, niti me je pogledao u oči, pažljivo je posmatrao prazninu, neodređenu
tačku ispred sebe.

„Kakva je bila Dora?”, upitala sam.

Nije mi rekao ništa posebno.

„Dora je bila velika umetnica. Sve imate u mojoj knjizi” - jedino je to istakao.

Izvadila sam knjigu iz tašne i pružila mu je.

„Da li biste hteli da mi napišete posvetu, molim vas?”

Nije čak ni pogledao šta sam podvukla. Naškrabao je nekoliko fraza. Sada, kada ih
čitam sa distance, uviđam da su njegove reči bile ljubaznije od njegovog ponašanja prema
meni tog popodneva, ili mi se barem tako činilo:

Pour Zoé, avec ma pensée cordiale, en attendantde voir

moi-meme vu par vous!

JAMES LORD
 Paris, le 3 janvier 2007.6

Ubrzo potom, Bernar je izmislio neki izgovor i zamolio da ga izvinimo, morao je da

žuri, rekao je da ga neko čeka, naveo je silne razloge s namerom da naglasi svoju lažnu
neodlučnost, pretvarajući se da okleva. Mislim da se zapravo osećao neprijatno u Lordovom i
mom društvu.

Pre odlaska, silno je želeo da me pohvali, dodao je svoje vrlo laskavo mišljenje o
meni, detaljno je, uz prekomerne pohvale i ljubazna preterivanja, izneo navode drugih o
meni, a odmah potom je kao strela pošao ka vratima, kroz koja je nepovratno nestao tog
popodneva.

Džejms i ja smo ostali sami. On je ćutao, pogleda sve vreme uprtog u prazninu, a ja se
nisam usuđivala više ništa da pitam, plašeći se da ne pokvarim i to malo čarolije koja je
nastala. Da, postojala je neka čarolija, ili možda nepostojana magija. Tako, u tišini, sedeli
smo dvadesetak minuta.

„Ovde je nekom prilikom već bila jedna dama koja se raspitivala o nama.” Lagano je
uzdahnuo.

„Čitala sam i tu knjigu.” Mislio je na biografiju argentinske novinarke i književnice

Alisije Duhovne Ortis, Dora Maar, prisionniere du regard, u izdanju Grasea. „To je odlična
biografija, proučila sam je i citiraću je vrlo rado i brižljivo. Upravo sam iz te knjige saznala
za vaš put u Veneciju.”

Ta poslednja rečenica se jedva čula. Slegnuo je ramenima.

Napokon sam se odvažila:

„Džejmse, jeste li voleli Doru?”

Nastupila je nova tišina, još bremenitija nego pre. Sva moja pažnja bila je usmerena
na lice čoveka koji je sedeo ukoso levo od mene.

Njegove oči su se zacrvenele i ovlažile, počeo je kriomice da plače.

6 „Za Soe, srdačno, u iščekivanju da vidim sebe njenim očima. Džejms Lord, Pariz, 3. januara 2007.”
 „Dora je bila nešto najlepše u mom životu. Mnogo sam je voleo”, napokon je
odgovorio.

Ne znam zbog čega, ali posumnjala sam u njegove reči. Posumnjala sam zbog
teatralnosti njegovih suza, zasmetala mi je odviše dramska situacija u koju me je doveo
njegov plač. U njegovoj knjizi sam pročitala kako je opisao samog sebe, kako je video svoju
ličnost, i nije prikazao sebe baš kao anđela punog ljubavi, pre bih rekla da se predstavio
pomalo podmuklo, odbojno. Između Dore Mar i Džejmsa Lorda vladao je odviše pikasovski
odnos. Njih dvoje je spajalo ogromno divljenje prema Pikasu, a njeno je svakako bilo veće
nego njegovo. Naziv Džejmsove knjige nije bez razloga bio Dora i Pikaso.

„Kako ste nabavili moju knjigu? Rasprodata je, jeste li znali?”

„Ostao je jedan primerak, u Segijeovom izdanju. Kupila sam je u Pikasovom muzeju,

na izložbi koja je bila posvećena njima, Dori i Pikasu.”

„Molim vas, zar mislite da ne prepoznajem to izdanje? Dobro znam o čemu mi

pričate”, ponovo je poprimio zapovednički ton.

I iznova je zavladala tišina koju smo mogli da sečemo baštenskim makazama.

Nakon izvesnog vremena, obratio mi se na engleskom; prekinula sam ga.

„Oprostite, gospodine Lorde.” Namerno sam to uradila, oslovila ga sa „gospodine” i

„Lorde” istovremeno. „Dobro razumem engleski, ali ne umem tečno da se izražavam. Više
bih volela da nastavimo razgovor na francuskom.”

Kada je govorio francuski, njegov američki akcenat bio je prilično jak, mnogo jači
nego moj, a pretpostavljala sam da je još gori kad se naljuti. Upravo to se i desilo: mrmljao je
i odsečno izgovarao reči.

„Dora je bila velika žena, vrsna umetnica. Zbog čega vas zanima tih naših pet dana u
Veneciji i tri dana na putu koje smo proveli s njom, odnosno ona s nama, s Bernarom i sa
mnom? Da, zapravo je posredi osam dana, ako računamo putovanje nazad i noć koju smo
proveli u kući slikara Baltusa.”

Zapazila sam da ju je isključivao iz svog odnosa sa Bernarom i da je naglasio „slikara

Baltusa”, kao da ja ne znam ko je Baltus.
 „Vrlo dobro znam ko je Baltus. S druge strane, zanima me to putovanje, ti posebni
dani, jer je tada ostvarila svoje poslednje iluzije. A uvek su me privlačili naglašeni trenuci u
životima umetnika, nadrealista, i čistih bića nalik njoj. Dora je, bez ikakve sumnje, bila lep
sastavni deo te veličanstvene alhemije nadrealizma.”

Nisam mu rekla istinu.

Istina je bila da sam se osećala jednako prazno kao ona, na izmaku snaga svojih
iluzija, i više mi nije preostala ni iluzija Boga, a kamoli slobode. Ili je možda moj bog bila
poezija, a ona mi je pružala slabu utehu. I ni izdaleka nisam verovala da smo Dora i ja bile
čiste duše.

„Jeste li tužni?”, upitao je utučeno i, ne očekujući moj odgovor, nastavio: „I ja sam

tužan, veoma.”

„Ja sam rođena tužna. A ovaj egzil predugo traje. Imam utisak da nas malo ljudi
razume. Osim toga, neki kreteni su hteli da me dotuku; osećam se usamljeno, veoma
usamljeno.”

„Svi se osećamo usamljeno. Pustite da prođe vreme.” Napravio je pauzu. „Navići ćeš
se. Dora je to umela. Izvini što ti nekad govorim ’ti’ a nekad ’vi’. Vreme je najbolji lek.”

Slegnula sam ramenima, mada moram priznati da sam se osećala neprijatno kada mi
je govorio „ti”, jer me je time obavezivao da se i ja njemu obraćam na isti način; no nisam
htela da ga sprečim u tome.

„Zar je to jedino moguće rešenje: da prođe vreme?” Ispitivala sam njegovo lice.
„Vreme prolazi, i vrlo brzo nastupi smrt, iznenada nam dođe kraj.”

„Jedino rešenje je tok vremena, prihvatanje samoće, pouzdanost zaborava, sve drugo
su poslednje, izgubljene iluzije... Smrt je prirodna, isto kao i život.” Nasmešio se, aludirao je
na čuveni roman Onorea de Balzaka, jedno od najobimnijih dela iz njegove Ljudske
komedije, ali nije želeo da ga otvoreno spomene.

Kada je primetio da ništa nisam prokomentarisala i da nisam imala nameru da to

učinim, smatrao je da je dužan da me pita:

„Jeste li čitali Balzaka?”

 „Kako da ne, naravno da sam čitala Izgubljene iluzije. Život pod totalitarnim režimom
čoveka ne primorava da bude neznalica, mada mu to nameće; naprotiv, on može da se izdigne
iz toga i krišom da radi na sebi. Moje obrazovanje je široko premda haotično. U tome i jeste
problem, pod totalitarnim sistemom čovek nikada ne može da postane kulturan na kosmički i
prirodan način...”

„Dobro, ako ste čitali Izgubljene iluzije, znaćete o čemu govorim. Život je to: dugačko
samotno putovanje, a oko njega gomilasti oblaci u kojima je kondenzovana patnja...”

Nakratko je zavladala tišina.

„Molim vas da me izvinite. Sutra ujutro, veoma rano, odlazim na skijanje u

Šva
jcarsku i treba da se spakujem. Sada je sedam uveče. Moramo da se rastanemo.”

Došla sam u 17.45. Ustao je sa sofe, prišao mi i rukom mi podigao bradu:

„Verovatno se pitate kako se starac od osamdeset godina usuđuje da ide na skijanje i

zašto se tako neodgovorno izlaže opasnosti... Ah, dopada mi se vaš pogled” - zastao je i
zamislio se. „Imaš izuzetno iskrene, lepe i ljupke oči, a istovremeno se iza tih zenica krije
iskra mačke, tigrice.”

Nasmešila sam se.

„Ne, gospodine Lorde, ne pitam se ništa slično kada ste vi u pitanju. Za starije osobe
je dobro da vežbaju...”

Izgovorila sam tu glupost dok sam se blagim pokretom oslobađala njegovih ruku i
umotavala u kaput.

„Mom telu je to potrebno: da skija, da se spušta niz belu, ledenu planinu. Želim da
utonem u nju, da se izgubim u toj naizgled pamučnoj gustini snega. A čeznem i za tim da
udišem planinski vazduh. Da, u pravu ste, dobro, ja to jesam: ’starija osoba’.”

Shvatila sam da nemamo više ništa da kažemo jedno drugom, ali da se trudi da bude
na mestu, uljudan do kraja. Džejms Lord je već napisao u svojoj knjizi sve što je želeo da
ispriča, i kada je trebalo da se priseti tih godina proživljenih sa Dorom, činio je to očigledno
nevoljno.
 Prešla sam pogledom preko slika, okrečenih zidova, debelog tepiha boje slonovače.
Sve u tom stanu odavalo je ogavan utisak besprekornog savršenstva.

Strog red, belina i preterana čistoća s mirisom hlora izazvali su u meni blagu
mučninu; u svakom slučaju, zadržala sam dah na nekoliko sekundi, više uzbuđena nego
impresionirana, a potom sam se, vrlo brzo, pribrala.

Džejms Lord mi je stisnuo ruku, a ja sam potražila njegove oči dok mi je držao prste
među svojima. Či
nilo mi se da su setne. Nasmešili smo se i oprostili. Nikada ga više nisam
videla.

Došla sam kući kao da se vraćam sa putovanja vremeplovom, ali iz budućnosti. Moja ćerka
više nije imala temperaturu, otpustila sam nounou. Moj muž je otišao na posao. Legla sam s
devojčicom u njen krevet, zaspale smo, iscrpljene.

Pred zoru me je probudila vibracija mobilnog telefona, odgovorila sam na poziv čim
sam izašla iz ćerkine sobe.

„Zdravo, ovde Jendi, upravo sam stigla u Pariz. Prvi put sam u Parizu! Razumeš?
Nadam se da me se sećaš! Oduvek sam ti se divila! Ja sam Renanova žena.”

Uopšte mi se nije sviđalo da me neko zove u to doba, pogotovo ako je to izvesna

Jendi, koju sam površno poznavala na Kubi. Poznavala sam i Renana, ali on je barem bio
veliki muzičar, kompozitor, čuveni džez pijanista, i bio je dečko moje izuzetno dobre
drugarice tamo na ostrvu.

„Hvala, Jendi.” Odlučila sam da budem pristojna. „Kako je Renan? Vidi, ovde je
veoma kasno, verovatno si već shvatila da je skoro svanulo. Zovi me sutra, molim te.”

„Renan? Odlično, on je odlično, ali sada smo takoreći rastavljeni... Da, da, razumem
da je kasno. Zvaću te sutra da ti sve ispričam.”

Istuširala sam se, taj poziv me je zaintrigirao, nisam mogla da zamislim šta kog
đavola ta žena radi ovde, u Parizu. I zbog čega nas zove u to doba? Zašto, za ime boga?

Legla sam u krevet, besramno naga i naparfimisana. Ubrzo je došao moj muž. Ostavio
je u salonu teške torbe, kameru i stativ, okupao se i legao pored mene, milujući mi leđa.
„Njegova ruka je pravi melem”, rekla sam u sebi.

„Kako ti je bilo danas?”, pitao je šapatom.

„Dobro, ali malo toga sam uspela da izvučem iz razgovora sa Džejmsom Lordom,
mislim da ga uopšte ne zanimam, ili barem ne naročito. Valjda mi zato nije ništa otkrio, nisam
dobila nijedan valjan podatak. Ali ipak sam se videla s njim oči u oči, napisao mi je posvetu
na knjizi, pomno sam ga posmatrala, on je još uvek privlačan muškarac.”

„Privlačan, muškarac od osamdeset godina?” Prestao je da mi miluje leđa.

„Jeste, kulturan je, uverljiv, zavodljiv, i time odaje utisak velikog gospodina. Doduše,
naravno, malo je uobražen. Osim toga, tipičan je Amerikanac, mada se pravi da nije. Takvi su
svi Amerikanci koji imaju kompleks što su Amerikanci.”

„I šta još?”

„Nastavi da me miluješ, hajde, molim te, mili.”

Jagodice njegovih prstiju dobovale su po mojim lopaticama.

„I šta još?”, navaljivao je.

„Ništa više, ništa... A, da, noćas je zvala Jendi, Renanova žena. Doputovala je sama,
bez njega.”

„Jendi sama, bez Renana, u Parizu?”

„I meni je bilo čudno. Zvala je pre otprilike dva sata, bilo je već veoma kasno. Rekla
je da će nazvati sutra.”

„Nisi je pitala šta radi ovde i zbog čega zove?”

„Ne, nije mi ništa više rekla, a nisam znala šta da kažem, znaš. Zatekla me je. Nisam
umela da odgovorim kako treba.”

„Nema veze, saznaćemo sutra šta ima da nam ispriča.”

Grlili smo se neko vreme, sve dok moje disanje nije postalo otežano, njegovo takođe.
On se okrenuo. Isto kao i ja.
 Probudila sam se oko deset ujutro. Moj muž je odveo devojčicu u školu. Bolela me je
glava, popila sam tabletu, i u tom trenutku je zazvonio telefon.

„Bonjour, nisam mogao rano da odem na sneg, kao što sam planirao, ali odlazim
uskoro. Uspeo sam da nađem drugu kartu sa razumnijim vremenom polaska. Bernar mi je dao
vaš broj telefona jer ste vi zaboravili da mi ga date.” Bio je to Džejms Lord.

„O, gospodine Lorde, oprostite, to je bio neoprostiv propust.” Pokušala sam da budem
što kulturnija i uljudnija. „Srećom je gospodin Bernar Minore ispravio moju grešku.”

„Hteo sam samo da vam kažem da imate u vidu da sam voleo Doru, možda čak i više
nego Pikasa. Ali Pikasa sam takođe mnogo voleo, i uvek ću ga voleti. Ponekad bih zadremao
pred praznim platnom, a kad bih se probudio, on bi već započeo sliku. Potom bih proveo
čitavih deset dana pred tim uljem, gledajući ga kako radi, potpuno predano. Izlazili smo samo
da nešto pojedemo, i vraćali se platnu. Naravno, on se vraćao platnu. Pri povratku, ja bih se,
poput psa, bacao na jastuke da se divim umetnikovom delu, umor bi me ponovo obuzeo,
sanjao bih sve te likove kako izranjaju iz platna i pričaju mi, izjavljuju mi ljubav... Udvarali
bismo se jedni drugima...”

„Ne brinite, Džejmse, neću uraditi ništa neumesno. Imam običaj da pišem samo
koliko me nadahne istina, pa makar bila i laž. Književnost je, znate i sami, laž koja priča
istinu.”

„Odlična misao, citiraću je...” Pročistio je grlo: „Je li vam devojčica bolje?”

„Da, mnogo bolje, danas je već otišla u školu. Hvala vam, gospodine Lorde.” Nisam
mu objasnila da rečenica koja mu se svidela nije bila moja, već meksičkog pisca Huana
Rulfa.

Rekli smo jedno drugom zbogom sa izvesnom nežnošću; ponovo sam mu poželela
divan zimski odmor, a potom sam prekinula vezu.

Vibracija na mobilnom se iznova oglasila. Bila je to Jendi, sa svojim nazalnim, podrugljivim

glasom. Pitala je da li može da svrati kod nas za četvrt sata. Nisam imala drugog izbora osim
da prihvatim; ponovo je uspela da me iznenadi i opet sam se ponašala kao idiot.
 Brzo sam se obukla, imala sam vremena samo da popijem kafu i da promenim tašnu.
U liftu sam osetila vrtoglavicu, loš predznak; bilo je to, ne znam, nekakvo peckanje duž leđa,
nešto kao unutrašnja jeza, koja je trajala duže nego što bi trebalo. Stigla sam do vrata drhteći.

Jendi je upravo silovito pritiskala zvono. Primetila sam razočaranje na njenom licu:

„Oh, sišla si... Mislila sam da ću moći da se popnem da vidim gde živiš.”

„Bolje da odemo na kafu, imam molere u kući, pa u ovom trenutku nije baš zgodno da
bilo ko dolazi...”, loše sam slagala.

Sele smo u kafić u Ulici Frank Buržoa, u istorijskoj četvrti Mare. Jendi mi je usput
ispričala da je doputovala u Pariz jer je dobila stipendiju, pitala sam koju, ali nije mogla da se
seti, ili nije htela da mi kaže. Potom mi je ispričala da piše roman o Anais Nin, da je već
odmakla s pisanjem, pokazala mi je fasciklu s papirima, koju je otvorila, ali unutra nije bilo
nikakvog rukopisa: samo prazni listovi i izvod iz matične knjige rođenih, za koji je tvrdila da
je pripadao čuvenoj književnici, koja je navodno rođena na Kubi. Međutim, ja sam se dobro
sećala da je Anais Nin više puta, odnosno kad god bi je pitali, izjavila da je rođena u Parizu.
To se može pročitati u njenim knjigama, pa čak i videti u jednom intervjuu postavljenom na
Jutjub.

„Za ovaj roman si ti zaslužna. Neizmerno ti se divim! Verovatno se ne sećaš, ali

nekada davno si mi pričala o Dnevnicima Anais Nin. Čak si mi ih i pozajmila!”

Nisam se sećala, ali je bila istina da sam čitala te knjige mnogo puta i da sam ih svima
preporučivala, čak sam pisala i objavljivala tekstove o njima.

Nisam ni znala da Jendi piše prozu; bila je glumica, doduše prilično osrednjih
kvaliteta, snimila je jedan dokumentarac, takođe osrednji, o slikarki koju je neuspelo
tumačila, i pokazala mi je knjižicu poezije koja ništa nije vredela, ali sam morala da je
pohvalim iz politesse, pošto je silno navaljivala. A sada me je obaveštavala da piše romane i
da joj je jedna knjiga na putu, a druga u pripremi. Posumnjala sam u to što mi govori,
posumnjala sam znajući koliko je dobar manipulator i šta sve zavist može da učini kod
mitomana poput nje.

Još u Havani sam čula da pričaju o njoj. A više ljudi, uključujući i njenog bivšeg
momka, ukazalo mi je na njene brojne probleme ličnosti i neprestane mitomanske izlive.
Međutim, stisnula sam petlju i pretvarala se da pažljivo slušam sve što mi je pričala, mada
sam počela silno da se dosađujem, i to nisam mogla da sakrijem.

Neko vreme sam slušala njene beskrajne gluposti, a potom sam izjavila da moram da
idem, da me čekaju saradnici s kojima treba da se dogovorim oko budućeg posla.

„Sačekaj, nisi mi rekla da li i dalje pišeš.” Zgrabila je moj kaput kao kandžama, poput
davljenika koji hvata pojas za spasavanje, licemernim gestom koji je delovao očajnički.

„Time se bavim, kao i uvek; i baviću se sve dok mi izvori ne presuše.” Ustala sam,
platila, ali je i ona ustala, mada je ispila tek pola piva, a nije dovršila ni croque-monsieur.7

„Idem s tobom”, rekla je, pretvarajući se da sam je pozvala da mi se pridruži.

Počela sam da se nerviram.

„Možeš sa mnom samo nekoliko blokova, moj sastanak je privatne prirode; nipošto ne
možeš da mu prisustvuješ.”

„Ne brini, i ja idem s nekim da se nađem. Treba da se vidim sa jednom poznatom

ličnošću, muzičarem sa Kube koji ovde živi, svetski poznat tip. Imao je koncert u Olimpiji i
šta sve ne! Ostajem samo nekoliko dana u Francuskoj, onda idem u Barselonu, da se nađem s
jednim starim ljubavnikom, slikarom...”

„Ne želim da znam njegovo ime. Tvoj muž je naš prijatelj, ne želim da mi pričaš o
svojim ljubavnicima, niti o bilo čemu drugom...” Bila sam gruba, i ona je zajecala.

„Majka mi je umrla, znaš? Luda, potpuno luda... Renan me ne razume, on je užasan

egoista, ne daje mi nikakva prava, čak mi ne daje ni novac... Fabio je drugačiji.” Ipak je
izlanula ime slikara koje nisam želela da čujem. „Dobar je, nežan, velikodušan... Osećam se
vrlo usamljeno, na Kubi je veoma loša situacija, grozni su. Srećom, taj kolumbijski pisac me
podržava...”

„Svi smo usamljeni”, ponovila sam grubo, setivši se Džejmsa Lorda. „I moja majka je
umrla, a ovaj egzil nije nimalo lak, štaviše, dugačak je i mučan. Ljudi koji ostanu na Kubi
uvek se žale, ali nama koji odemo takođe nije lako, a niko nas ne razume, nikoga ne
7 Franc.: tost sa šunkom. (Prim. prev.)
zanimamo. I mada sve više ljudi odlazi, sve je manje onih koji nas razumeju... Svi odlaze...
Svi odlaze... Ali ovi koji u poslednje vreme dolaze nisu isti kao oni prethodni, dolaze sa
nožem u zubima, sa mentalitetom koji je uobličila diktatura... Svi odlaze, svi odlaze...”,
ponovila sam dobronamerno.

Nismo ni primetile da smo se obrele pred kućom Viktora Igoa, na Trgu Vož. Pozvala
sam je da vidi muzej, ali sam primetila da nije naročito oduševljena time; prihvatila je da ne
bi ispala idiot.

„Svi odlaze...”, naglasila sam kao u litaniji. „Svi odlaze.”

Ona me je naglo pogledala, s prepredenim bleskom u pogledu, zlonamerno, a oči su

joj sijale kao u krtice, ili pacova. Ali ništa mi nije rekla, ponovo je pogledala ispred sebe.

„Kakav majušni krevetić!”, primetila je dok je posmatrala krevet Viktora Igoa.

„Ljudi su tada bili mali.”

„Dobro, ja bih stala u taj krevet, pošto sam mala kao patuljak!”

Klimnula sam glavom, nije mi promaklo to da ništa nije uzvratila u vezi sa smrću
moje majke u egzilu, to joj uopšte nije bilo važno, nije čak ni pokazala sažaljenje.

Prošle smo još jednom kroz muzej, ovoga puta obrnutim redom, a potom izašle iz
zgrade; bilo je veoma hladno, sve je bilo sivo i počeo je da pada sneg.

„Znaš li da već imam francusko državljanstvo?”, rekla je iznebuha.

„Ne. A kako si ga dobila? Postala si Francuskinja sa Kube? Odnosno, dali su ti

državljanstvo dok si živela na Kubi?”

„Naravno, zahvaljujući Renanu, pošto je njegova majka Francuskinja, a ja sam udata

za njega, pa su mi odobrili... Tip koji je ambasador Francuske je jedan od naših, poklonio mi
je čak i orden...” Namignula je.

„Šta podrazumevaš pod tim ’jedan od naših’?”, upitala sam.

„O, ništa, ništa, da obožava sve naše, crkava za svim i svačim što je kubansko...”
Nakašljala se.
 To je bila kap koja je prelila čašu. Moja porodica, moj muž, malena i ja godinama
smo čekali boravišnu dozvolu, potom smo podneli zahtev za državljanstvo, ali ni uz silne
poreze koje smo platili zvaničnim institucijama nisu prihvatili naš zahtev. Morala sam da
sačekam da postanem Špa
njolka da bi mi odobrili boravište u Francuskoj. Zahvaljujući svom
evropskom statusu mogla sam ponovo da se prijavim za državljanstvo zemlje u kojoj sam
prebivala, i tek tada smo, posle mnogo vremena, ponovo tražili državljanstvo. Če
kali smo pet
godina da nam ga dodele.

„Imala si sreće, malo je ljudi kojima se sudbina tako osmehne...” Uzdahnula sam
pokušavajući da zadržim smirenost.

„Znala sam šta treba da uradim, to je sve. Zar ne? To je pitanje pravog poteza. Znala
sam kako da ga odigram”, drsko je izlanula.

Klimnula sam glavom, bez sumnje je bila u pravu, nije ostala jer je znala kako da
odigra pravi potez.

Izvadila je iz džepa kaputa luksuzan mobilni telefon i ukucala broj čuvenog muzičara
koji je - po njenim rečima - imao zakazan koncert u Olimpiji. Dogovorili su se da se nađu u
nekom mondenskom klubu. Či
m je završila telefonski razgovor, oprostile smo se i to je bilo
sve, barem sam verovala da je tako. Nikada je više nisam videla, a mislim da i neću dokle
god sam živa, sasvim je jasno da ću ubuduće izbegavati svaki susret s tim odvratnim bićem.
Takvi susreti skraćuju život za pregršt godina.

Međutim, sada sam u svojoj glavi morala da se oslobodim tog susreta, grozno je što se
uvek setim nje kada spomenem Džejmsa Lorda, jer se sve desilo za manje od dvadeset četiri
sata. To jest, iste noći - tačnije jutra - kada sam njega upoznala, zvala je Jendi. Narednog dana
nisam mogla da izbegnem susret s njom, a kada sam uspela da se oslobodim te odvratne
osobe, osećala sam se izuzetno loše, jer sam shvatila da je njeno prisustvo potisnulo utisak
koji je Džejms Lord ostavio na mene. Na neki način, ta niska žena pojavila se da naruši moje
planove. Ostavila je turoban trag na meni. Ima takvih osoba, koje ispune mračnim
amalgamom najsvetlija mesta kroz koja prođu. Ta Jendi je, sada sam se setila, prisustvovala
onom propalom pokušaju demonstracija na Kubi u kome sam učestvovala sa Surdom
Soterom, Lenom i grupom Epl Paj. A kada je došlo do nemira, odmah je prešla na stranu
suzbijača.

Tog popodneva sam se uznemireno pitala da li sam rekla nešto što nije trebalo; bila
sam uverena da nisam pošto sam nastojala da što manje pričam. Uostalom, kasnije sam
uvidela da se nije se desilo to što sam očekivala, jer kada neko dođe s namerom da ti nešto
ukrade, on prigrabi šta god mu staviš nadohvat ruke, makar i majušnu stvar. Tom prilikom je
samo jedna rečenica izgovorena bez razmišljanja, jedna bolna primedba koju sam imala, a
koju je ona preobrazila u naslov svoje prilično nezanimljive i plagirane knjige: Svi odlaze.
Pritom je Svi odlaze bio stih iz pesme koju sam napisala za Moniku Molinu i muzička tema iz
filma La Bostella Eduara Bara.

Nekoliko sati kasnije, htela sam ponovo da razmišljam o susretu sa Džejmsom

Lordom, želela sam da se usredsredim na njegovu ličnost, ali između sećanja na njega i mog
uma nalazila se slika Jendi, njeno koristoljubivo lice i izveštačenost kojim se hvalisala i koja
je isticala njenu najgoru manu: koristoljubiva zavist s primesom uvredljive licemernosti.
Dodala bih još da je imala najgluplji osmeh koji sam ikada u životu videla. Anđeo glodar, sa
mišjim zubićima, koji na sve strane maše krilima gavrana. Jedno mračno, bezosećajno,
razorno biće.
 Dora, 1939. i 1958.

Sve troje su ušli u malu palatu, čuveno mesto naspram kanala Grande, sa teškim zavesama od
crvenog baršuna koje su visile duž prozora, pričvršćene sa obe strane zlatnim kićankama;
svetlost je prodirala poigravajući se odrazima predmeta od murano stakla. Nisu samo ukrasi,
lampe i servisi za ručavanje bili od tog finog materijala, stakla duvanog na prefinjen i
jedinstven način, već su poneki veličanstveni komadi nameštaja, kao što su ormari i komode,
takođe bili izrađeni od ispupčenih, izbrušenih ogledala, u izvanrednom, zbunjujućem stilu.

Svetlost se odražavala svuda oko nas, stvarajući najblistavije okruženje, a saloni su

odavali utisak dvostruko većeg prostora. Dora je ostala skamenjena pred takvom raskoši, ali
ju je njen dobar ukus odmah naveo na pomisao da to nije imalo nikakve veze sa elegancijom,
da je posredi svojevrsna iluzionistička brocanterie8 zlatan kavez, koji je trebalo da zavara
osobe slabog duha. Doduše, sve je bilo izazovno, to je prava reč: „izazovno”. Ali ona je
umela da prepozna vrednost lustera, presvlaka na sofama od kineske svile i starih crteža na
toj krhkoj i osetljivoj tkanini.

Bernar je pokušao da se smesti na jedan récamier9 presvučen štofom boje ciklame, ali
bio je toliko visok da mu je telo izgledalo smešno, poput tigra koji stavlja šapu na pingpong
lopticu. Tkanina na ostalim komadima nameštaja išla je od leopardskog dezena do ljubičastih,
purpurnih, zlatnih, crnih i crvenih tonova.

„U stanu ovog prijatelja koji nas je pozvao sve je vrlo pažljivo odabrano. Kad je u
Parizu, on živi sasvim drugačije, tačnije skromnije.”

„Pariz je Pariz. Venecija je nešto drugo, Venecija je raskoš. Koliko vidim, ovde se
treba opredeliti za jedan od stilova koji preovlađuju.” Dora je znala da njene reči nemaju

8 Franc.: prodavnica polovne robe. (Prim. prev.)

9 Franc.: sofa. (Prim. prev.)
smisla, samo je želela da odgovori Bernaru. „Odakle poznajete tog gospodina Venecijanca?”

„On je marchand10 umetninama i antikvitetima, pre dosta godina smo se upoznali na

sedeljkama kod Mari-Lori de Noaj. Čudno dase niste sreli.”

„Možda sam ga i videla, ali nisam obratila pažnju.” Dora je sedela na rubu prozora i
posmatrala kanal Grande; nad vodom se izdizala sedefasta para dostojna da se nađe na nekom
natprirodnom flamanskom pejzažu. „Eno Džejmsa...”

Lice joj se ozarilo kada je to izgovorila. Osećala se sigurnije u prisustvu prijatelja.

Videla je Džejmsa kako se približava palati, vadi ključ iz džepa pantalona. Vraćao se s
pijace noseći italijanske sireve, vino i pršutu. Dora je pošla u predsoblje da mu otvori vrata od
narandžastog stakla. Muškarac je ušao i žurno se uputio u kuhinju da ostavi namirnice.

„Zašto smo se dogovorili da se ovde nađemo, umesto da se vratimo u hotel?”, upitao

je Bernar sa svog neudobnog i ekstravagantnog mesta.

„Večeras stižu neki gazdini prijatelji i biće ovde smešteni! Možemo i mi da ostanemo
s njima, ali ne toliko dugo”, dovikivao je Džejms iz kuhinje.

Dora je htela da mu pomogne. Pripremila je poslužavnik sa sirom i pršutom, otvorili

su bocu kjantija, nazdravili za prijateljstvo i umetnost. Bernar je promenio položaj, udobnije
se smestio i odbio čašu vina, više je voleo šampanjac, svoj omiljeni dom perinjon; bio je teški
zavisnik o njemu, uprkos tome što je preskup.

„Bezočno i nepristojno skup”, naglasio je, svestan svoje složene zavisnosti.

Džejms je prelistavao katalog, dok je Dora ponovo sedela na ivici prozora i

posmatrala veličanstveno prostranstvo i lagano talasanje kanala.

„Ovo me podseća na moj dolazak u Buenos Ajres, s roditeljima. Majka mi je čvrsto

stezala ruku, zarila mi je nokte u dlan. Luiz Žili Voazen, moja sirota majka, bila je
prestrašena. Znala je da u Argentini misle sve najgore o svakoj Francuskinji. ’Francuskinja’ je
bilo isto što i ’kurva’. Vrlo rano sam se osećala, zapravo naterali su me da se osećam, kao
prava kurva.”

10 Franc.: trgovac. (Prim. prev.)

 Bernar je podigao pogled ka Dori, svetlost sumraka ju je celu obavijala, i ona je
izgledala kao od stakla, vestalka zarobljena u ogledalu, u kojem se video odraz više prostora,
a ona se nalazila u svakom od njih. Izlomljeno staklo, kao na prvoj slici koju joj je posvetio
Pikaso, prvom razlomljenom portretu, naslikanom 1. aprila 1939.

Glava je predstavljala baštu koja se sastojala iz više majušnih, plavih i ljubičastih

bašti. Nazvao ju je Têt
e defemme (Glava žene) . Donji deo je prikazan iz profila, sa špicastom
bradom, ustima i nosom; drugi deo lica je kao odvojeni šumarak, na kome delić nosa izlazi iz
okvira i nestaje pomoću trompe-l’ceil11 odajući utisak odbleska, dok su čelo i obraz
preobličeni u nekakav rudarski fenjer. Uplašene oči ispituju nedokučiv ponor neizvesnosti. U
to doba, Dora je izgledala ljupko i krotko, ali njene crte lica sada behu ogrubele, stoga je iz
nje, čak i tako izlomljene na hiljadu komada unutar optičke varke ogledala, dopirala
harmonija koja je pročišćavala i isceljivala okolinu.

Bernar ju je netremice posmatrao s velikom i ustreptalom znatiželjom. Prijalo mu je

da razgovara s tom skromnom ženom i upravo je shvatio da je oduševljen Dorom, koja je u
njemu na mahove budila potrebu za izlivima nežnosti. Potražio je objašnjenje u sebi, odakle
takva privlačnost? Naime, opštepoznata činjenica da je ona svojevremeno bila ne samo
Pikasova muza već i njegova seksualna i intelektualna partnerka ispunjavala ga je nekim
posebnim mirom i on bi utonuo u stanje uzvišene umetnosti, kao da time što je posmatra i
priča s njom zapravo stoji pred delom velikog umetnika, zaveden i pokoren njegovim
pompeznim sjajem. Živo umetničko delo, neminovno upropašteno, oštećeno izvitoperenom
suštinom neizbežnog i prostačkog čovečanstva.

„Dora, o čemu razmišljaš?” našalio se Bernar. „Znam da mi nećeš odgovoriti, jer

nikada ni o čemu ne razmišljaš.”

„Sećam se, samo se sećam beskorisnih stvari...”

11 Franc: optička varka koja se koristi u iluzionističkom slikarstvu. (Prim. prev.)

 ***

Izgledalo je da će se taj sivkast i kišovit dan izliti u reku, u grotlo koje je stvarala praznina na
horizontu. Snoviđenje je obavila gusta magla. Temperatura je bila mnogo niža nego što su
prognozirali, a zima je nagoveštavala da će biti oštrija nego što se očekivalo. Ona je žurila u
Pikasov atelje noseći pod miškom jedan baguette. Iznenada, neka žena ju je naglo je
zaustavila, preprečivši joj put.

„Gospođice, jeste li znali da taj slikar kojekome prodaje svoja dela? I to ne samo
sopstvena dela već i neka koja su mu poverili drugi slikari. Preprodao je slike Vilfreda Lama,
crteže Maksa Žakoba, sirotog Maksa Žakoba, i to nakon što ga je primio u svoju kuću! Znate
li šta je odgovorio kada je saznao da je njegov tobože najbolji prijatelj Maks Žakob odveden
u nacistički logor? Pa rekao je da će se Maks Žakob spasiti, da će odleteti jer ’Maks je
anđeo’. Taj uobraženko iz Malage stvarno nije normalan!”

Ona ju je posmatrala i slušala ozlojeđeno; oči su joj potamnele od sitne kiše. Žena na
koju je nabasala i koja se niotkuda pojavila imala je podbulo lice kao krastača, i mada se
primećivalo da je nekada bila lepa, sada je već imala oko sedamdeset godina. Njene
iskolačene, veoma žute oči živo su poskakivale u dupljama, osmeh joj je bio pun zuba
umrljanih nikotinom, a ruke punačke, nemirne. Bila je prilično gojazna, na sebi je imala tesan
tailleur zelene boje, bluza joj je na grudima bila uprljana pireom od leblebija. Dora joj je
žurno rekla:

„Izvinite, gospođo, ne mogu da se zadržavam, pokvasiće mi se hleb...”

Bila je ubeđena da se žena prevarila, da Pikaso nikada nije prodao delo Vilfreda
Lama. Kubanac je bio odviše nepoverljiv da bi ostavio svoje slike na tako nesigurnom mestu,
pogotovo svoje potpisano delo, jer nije stavljao potpis ni na jednu sliku pre nego što bi je, za
pozamašnu sumu, prodao budućem vlasniku koji ne bi mogao da ga prevari i koga bi, kao
kolekcionara, uvek mogao da nađe.

Mlada žena je osetila da joj je bešika puna, počela je da je prožima jeza, umirala je od
želje da stigne kući i obavi nuždu. Pikaso je sigurno bio gladan, što je za njega bilo
uobičajeno. Gladan kao vo.

Cipele su joj prokisle, đonovi su joj bili puni rupa, ali njen ljubavnik nije želeo da ona
kupi novu obuću. Zbog čega, šta nije bilo u redu s ovim cipelama? Počela je da se trese, nije
mogla da kontroliše podrhtavanje usana i cvokotanje zuba. Mada, pri samoj pomisli da ju je
čovek koga voli više nego ikoga na svetu čekao kod kuće, počela je da pevuši od sreće. On
joj takođe nije dozvoljavao da nosi svoju najbolju bundu, od krzna činčile. Smatrao je da je u
toj odeći odviše ozbiljna, lepa i elegantna. Ružne cipele, ružne cipele, neka obuje ružne
cipele! Nikakve skupe bunde, nikakva raskoš!

Ustrčala je uz stepenice preskačući ih dve po dve, s teškom mukom, jer se držala za

bedra da se ne bi upiškila, otvorila je vrata isprekidano dišući. Haime Sabartes ju je
posmatrao kroz špijunku, nije mogla da ga vidi, ali je naslutila njegovu iskrivljenu siluetu.

Otvorila je druga vrata i ušla u slikarov atelje. Jedan mladi vojnik dremao je na
jastucima; pucao je od zdravlja i bio je pravi lepotan, imala je vremena da primeti da je
polunag, izgledao je veoma izazovno u tom nemarnom položaju, kao da je prinet na žrtvu, iz
nekog drugog sveta, obestiđen u snu. Pikaso je slikao, držeći vrh cigarete među zubima.

„Ko je to?”

„Niko, jedan američki vojnik”, odgovorio je umetnik šturo i suvo.

Dora je pogledala ka jastucima, ali mladić više nije bio tamo.

„Nestao je.” Obrisala je slepoočnice krpom prljavom od slikarske boje, bila je sva
mokra.

„Da, znam, uvek to radi. Pojavi se i nestane, ponekad pomislim da ne postoji i da sam
ga izmislio, da je opsena, nepatvoren proizvod moje mašte.”

Dora je bila uverena da je to tačno, da je taj mladi vojnik postojao jedino u

slikarovom izmišljenom svetu, a sada i u njenom, jer je čvrsto verovala u Majstorove tvrdnje,
naročito kada bi grozničavo soptao nad platnom.

Zagrejala je supu od bele rotkve, ispržila pileća prsa, namazala hleb uljem.
 „Dođi da ručaš, hladno je, a već dosta dugo radiš.”

„Ma ko ti je rekao da spremiš ručak? Neću da jedem, meni sada nije vreme ručku! Ne
prekidaj me više, ne budi dosadna!” - udario je šakom po četkicama, zabrektao, lice mu se
zgrčilo od besa.

Dora je odgovorila ozlojeđenom grimasom.

„Uh, uh, uh, sada će da plače. Žena koja plače! Opet taj plač. Lepo ja kažem... ima da
me izludiš, da me upropastiš tim svojim suzama! Tim svojim tako, tako, tako posebnim
tango-suzama...”

Muškarac se obukao, i dobro utopljen izašao na ulicu, zalupivši vratima.

Dora je nakratko oklevala, postiđena, a odmah potom je potrčala za svojim

ljubavnikom. On je prebrzo hodao, izgubila ga je iz vida među prolaznicima. Nakon izvesnog
vremena ga je uočila, videla je da ulazi u obližnji kafić. Sačekala je, namerno je usporila,
potom nastavila, uhodeći ga spolja kroz prozor zadimljen od isparenja u lokalu. U to doba je
svako svakog uhodio.

Majstor se unutra, uz glasan smeh, zabavljao s nekim poznanicima, meštanima, a

gazda mu je poslužio pot-au-feu, vrelu supu na čijoj je površini plivala ogromna kost čija je
srž prodirala u tečnost s mirisom origana, malo povrća, hleb i ništa drugo. Slikar je prožderao
obrok sa neutaživom glađu.

Kada se vratio, bio je drugačije raspoložen, a vojnik je i dalje bio tamo, kao uspavan.
Veliki Genije, ganut, veličao je mladićevu lepotu.

„San, pravi-pravcati san!”

Ozlojeđena, Dora je toliko grizla usne da ih je raskrvarila.

Nakon izvesnog vremena, umorna od čekanja da slikar obrati pažnju na nju, Dora je ustala iz
fotelje, silovito uzela kaput i izletela napolje, izbezumljeno strčavši niz stepenice. Nije želela
više ništa da zna o njemu, ništa više. Još uvek je bila mlada, zašto ne bi potražila nekog
drugog? Zašto se ne bi zaljubila u drugog muškarca? Zašto ne bi ostavila tog umetnika i otišla
s nekim ko će je voleti i poštovati kao što zaista zaslužuje, pa zar nije i ona je u sebi nosila
genijalnost?! Zbog toga što je volela Velikog Genija nije mogla da voli drugog, nije bila
kadra odlučno da pobegne, bila je spremna sve da žrtvuje zbog njega, čak i svoj život. Želela
je da se baci u Senu, da izvrši samoubistvo, da tragično umre, žudela je da nestane; da, to će
uraditi, nestaće, kazniće Pikasa. Ali možda on njeno samoubistvo neće doživeti kao kaznu,
već kao oslobođenje. Istresla je sline u skicu koju je napravila na salveti i zaplakala gorko i
neutešno.

Nastavila je da hoda po ivici Sene; bouquinistes12 su je posmatrali s izvesnim strahom,

zbunjeni. Zaista je posrtala u zagušujućem i nezadrživom ritmu, kao da je luda,
izbezumljenog izgleda, sa potištenim licem srdite, napuštene žene, ranjene zveri. Ludilo kod
ljudi izaziva strah.

Kako se osloboditi traume zvane Pikaso? Da li ju je voleo kao što je ona volela njega?
- pitala se bez prestanka. Ne, nije je voleo; Veliki Genije nije mogao nikoga da voli više od
samog sebe. Preoblikovala je rečenicu: mogla bi da ga trpi, ponavljala je sebi, da, da, ona bi
mogla da trpi njegov egoizam, beskonačno. Bez problema, ona bi u tom slučaju bila savršena
ljubavnica, žena-spasilac, služavka koja bi se pojavila samo kada je pozove, isključivo u
trenucima kada Majstor poželi njeno prisustvo. Ne, Dora nije mogla da se ponaša kao
služavka pred voljenim čovekom. To nije bila ljubav, ne, nipošto, ona to nije tako
doživljavala. Kako je moguće da se jedna tako inteligentna žena ponaša tako nepodnošljivo
pokorno?

„Pikaso je jedno veliko đubre”, pomislila je i smesta se pokajala, samu sebe je

zamolila za oproštaj, u teskobnoj molitvi, bacila se na kolena pred Bogorodicom
pohranjenom u kapelici na uglu bedema koji je okruživao Senu. Zašto pred Bogorodicom? Pa
ona je bila okoreli ateista, bezbožnik. Zato što je Bogorodica bila drugačija, budući po prirodi
i žena, razumeće situaciju u kojoj se nalazi bolje nego iko drugi. Potom se grohotom
nasmejala, ruka joj je krvarila koliko ju je grebala i derala o zid. Da nije počela da ludi? Ni
slučajno, ni slučajno; naprotiv, preterana razboritost bila je njena najveća mana. Zapravo je
samo patila, bila je izuzetno nervozna, odviše nervozna i tužna, drhtala je od hladnoće.

12 Franc.: prodavci starih knjiga duž obale Sene. Reč je o tradiciji koja se u Parizu neguje još od kraja srednjeg
veka. (Prim. prev.)
Osmotrila je zgrušanu krv na svojoj ruci, olizala je ranu i pljuvačka je ublažila vrelinu bola.

Ušla je u kafić, privukla stolicu, poručila toplu čokoladu; okusila je mleko sitnim
gutljajima, tečnost joj je zagrejala stomak, osećala se bolje, okrepljena. Kroz snežno staklo je
promatrala prolaznike, jedan par se ljubio pokraj svetiljke, izazivački strastveno; behu
zaokupljeni sopstvenom željom, duboko utonuli u sopstveno zadovoljstvo. Da li ipak i on nju
voli onako kako je ona očigledno volela njega, sudeći po načinu na koji mu je podavala usne?
Muškarci uvek manje vole. Zavisi od žena. Ima svakojakih žena! Jezivih u ljubavi, bezdušnih
u predavanju! Tako živih, tako kurvinskih, koje uvek sve podese tako da one budu voljene i
da izvuku korist od ljubavnika!

„Volela bih da otputujem nekud...”, promrmljala je.

Konobar, koji nije uspeo da čuje njenu rečenicu, došao je da proveri da nije htela
nešto da poruči.

„Ne, izvinite, pričala sam sama sa sobom, ali nemojte misliti da sam luda... Nisam ni
luda ni bolesna.”

Čove
k je otišao do susednog stola, da posluži Šve
đane koji su se tu smestili. Bila su to
dva para, izrazito oduševljena gradom... Dora ih je mahnito slušala kako hvale Pariz, na
savršenom francuskom. Pričali su divne utiske o svom prvom putovanju jednom gospodinu
koji je iznenada došao, prvo su razgovarali svako za svojim stolom, a onda je čovek ustao i
prišao im, ne bi li se uverio da je sve u redu, da se njegovi novi prijatelji Šve
đani odlično
provode. Dora je zapazila da je starac naglasio „Šve
đani” kako bi gazda uvideo da su stranci.

„Tout baigne mes amis les suedois?”13 Slika starčevog lica izgubila je jasnoću obrisa
ohjivena suzama žene.

Dora je zatražila račun od konobara, platila piće i ponovo izašla na ulicu.

Ulica je bila pusta, počeo je da pada sneg. U daljini, jedna žena se približavala
suprotnom stranom trotoara, bila je veoma lepa i mlada, sveža, vitka, baš kakve privlače
pažnju slikara iz Malage. Da se nije videla s Pikasom? Možda mu je ljubavnica, pa se vraća
nakon što je vodila ljubav s njim? Ne, ne, još je nije varao, tešila je Dora samu sebe, još nije.

13 Franc.: Kako ste, moji prijatelji Šveđani? (Prim. prev.)

Da, bila je to mlada žena, ne bi se baš moglo reći da je lepa, ali po izgledu je bila tip žene
koja bi mogla da privuče umetnika. Plavuša, izuzetno lepih zelenih očiju, ravne, pomalo
slamnate kose, mat tena. Nije izgledala prostački i umela je da hoda, odnosno pri hodu je
pomerala bokove kao da pleše, gibala se nehajno i ritmično poput vitke sirene (tako, na takav
neumesan način udvarala bi se ženama u tropskim predelima, to joj je pričao Veliki Genije),
dok se približavala, videlo se da joj je ritam hoda pomalo razvratan, propraćen prećutnim i
skrivenim zanosom. „Prava licemerka”, rekla je sebi; međutim, žena je hodala čvrstim
korakom, udarajući potpeticama o pločnik. Prešla je na Dorinu stranu trotoara.

Zamalo su okrznule jedna drugu pri mimoilaženju. Žena je ispod oka pogledala Doru,
kojoj se učinilo da joj se perverzno, čak cinično nasmešila. Fotografkinja se okrenula za
njom, povukla je za ruku.

„Dolaziš iz Pikasovog ateljea, ha? Reci mi, glupačo nametljiva.”

„Hej, šta vam je, jeste li ludi? Pustite me, ostavite me!” Branila se od umetničinih
kandži kako je znala i umela.

„Pikaso, da li ti nešto govori ime Pikaso, ha? Jesi li spavala s njim? Kučko jedna!”
Dorine oči bile su zakrvavljene, nije mogla da prikrije ljubomoru, između usana joj je
navirala pena od silnog besa.

„Ko, šta? Molim vas, pustite me, ne znam o čemu mi pričate!”

Dora je bila začuđena sopstvenim ponašanjem, lišena svoje prave prirode, bila je to
žena opsednuta kompleksima i zlobom, koja je, s druge strane, samo ljubavnica jednog
slikara, i to priženjenog punačkom plavušom Mari-Terez Valter, uz to oca jedne devojčice i
jednog truta, prema kojem je nastojala da se ophodi kao prema sinu, a on ju je neprestano
vređao i šutirao... Pustila ju je, napokon, umorna, uplakana, sa sumnjom zarivenom u telo, jer
je bila sigurna da je devojka bezočno laže.

„Sigurno je išla da se vidi s Pikasom, mora da je spavala s njim, verovatno je tražila i

da je naslika...” A on je sve to ispunio, naročito slikanje, jedino što na slici nikada neće biti
lice te klinke kurve, već njeno, biće to ona, žena koja plače. Koja plače, koja plače, koja
plače, u neprekidnom i nesnosnom odjeku, u beskrajnom nizu banalnih litanija. Slepoočnice
su joj bubnjale od oštrog i snažnog pulsiranja.

Žena ju je proklinjala dok se udaljavala, povremeno se osvrćući; pod miškom je nosila

neku svesku, koja joj je pala na pod, pa ju je bojažljivo podigla i stavila u svoju veliku torbu
od izlizane kože.

Da li se ta epizoda, koja joj je upravo prošla kroz glavu dok je posmatrala beličast pejzaž
venecijanskog kanala, stvarno tako odigrala, ili je pamćenje počinjalo da zbija neslane šale s
njom? Ta neprestana rasparčanost njenih sećanja, ili uzastopnost zaborava, možda ima neke
veze s njenim pogledom na život, ili se samo trudila da prati tok priča koje su drugi ispredali
o njoj, nakon što je smeštena u bolnicu Sent An?

Bernar je navaljivao da mu otkrije o čemu razmišlja.

Odbila je, izgovorivši se slabo uverljivom zakletvom:

„Kunem ti se da ni o čemu ne razmišljam.”

Sada je jedino želela da se priseti trenutka kada je upoznala Kiki sa Monparnasa, u

kafeu Rotonda. Žena je pevala američkim vojnicima i pružala šešir. Ona ju je smatrala
velikom umetnicom, međutim, drugi su je prezirali. Kiki je pozirala Fuđiti, Modiljaniju,
Derenu, Sutinu, čak i Pikasu.

Kiki sa Monparnasabila je neosporno lepa žena, ali krupna, premda je bila zadovoljna
svojim izgledom. Zapravo, u to doba, punije žene bile su veoma u modi. Budile su u čoveku
želju da miluje njihovo bucmasto lice dok mirno stoje, obavijene svojim oblinama, da ih
miluje kao što se miluje krotka kuja, a ne pohotna žena; ona uopšte nije bila putena, ne,
nipošto. Njeno telo se nudilo kao tapaciran jastuk koji poziva da čovek utone u njega. Njena
frizura je bila smešna, tačnije, izazivala je podsmeh jer je zbog te mlitave kose i kratkih šiški
izgledala kao da je pokisla, i imala je izuzetno sitne, prave obešenjačke oči.

Dora se divila Kiki još od prve fotografije na kojoj ju je primetila; napravio ju je Man
Rej, zvala se Engrova violina, i na njoj je bio istaknut Kikin uzan struk, njeni impozantni
guzovi, široki bokovi, raskošna zadnjica, kao u životinje, glomazna grdosija spremna za
poziranje.

Dora je prepoznala sebe na toj fotografiji, kad ne bi vodila računa, ubrzo bi joj
stražnjica ličila na njenu. Tada je poželela da upozna Kiki, potražila ju je i pronašla. Upoznala
ju je sredinom 1924. godine, u jednom baru na Monparnasu. Potom, prateći trag te
fotografisane zadnjice i njene vlasnice, imala je sreću da naiđe na fotografa Mana Reja. Nije
bio nimalo simpatičan pri prvom susretu, naprotiv, bio je neprijatan i spreman da što pre
pobegne. Sve dok mu nije rekla puno ime i prezime, jer je tada zaključio da je i ona Jevrejka
kao i on. Ako je njeno prezime Marković, njegovo je Radnicki. Dora je tvrdila da njeno
prezime uopšte nije jevrejskog porekla; potreba da to stalno razjašnjava donela joj je kasnije
brojne nesuglasice.

Man Rej ju je slušao, prilično zatupasto, dok je pričala o svojim dogodovštinama s

početka umetničke karijere, a pošto ju je smatrao nestručnom, slabo je obraćao pažnju na
njeno nadrealističko delo, barem u tom trenutku; mnogo više pažnje je posvetio njenim
oblinama i njenom ovalnom licu, očaran - kako je rekao - tom zamamnom i razornom
lepotom.

Bernar joj je prišao i nežno joj položio ruku na leđa, ona je nije sklonila; međutim, primetio
je ženinu blagu odbojnost, zbog koje je znao da njegov gest nije naišao na dobrodošlicu.

Džejms im je upravo brižljivo pripremao slastan doručak. Pozvao ih je da pređu za

sto. Dora je imala đavolski apetit i nije se ustručavala da to prizna, sa osmehom; uvek je
imala apetit koji je morala da prikriva, a osim toga, lako je dobijala na težini; ponovo se
nasmešila, sada pomalo postiđena. Blago sunce se veoma sporo probijalo kroz mutno nebo.

Odviše brzo se gojila, njeni bokovi, prilično obli, poprimali su užasan izgled,
uobličeni u lukove, groteskni, i zbog toga se osećala manje vrednom, manje privlačnom.
Znala je da više ne poseduje mladost Kiki sa Monparnasa.

Od tada je prošlo toliko vremena da je danas već skoro stara žena, pa može da jede šta
god poželi, da natrpa u stomak hranu, slatkiše, šta god hoće. Trebalo bi više da je brine
dijabetes nego spoljašnja lepota. Mada je upravo sada, kada ne mora nikome da udovoljava,
izgubila čulo ukusa, znatiželju nepca. Ranije, sve što bi prinela usnama, imalo je vrhunski,
očaravajući ukus, svaka namirnica joj je bila slasna. Ali tokom tog boravka u Veneciji sve što
bi stavila u usta bilo joj je gorko i bezukusno; uprkos tome, osećala je potrebu da jede, da
ispuni utrobu, da oseti da su joj creva zagrejana. I creva bi joj se smlačila, ali bi joj, istog
trena, stopala utrnula. Nije znala zbog čega joj od pre izvesnog vremena stopala zebu i remete
joj varenje.

Džejms se nagnuo nad nju da joj izmasira stopala, tim svojim čvrstim i velikim
šakama. Celim dlanovima prelazio joj je preko tabana, od peta do vrha nožnih prstiju. Pete su
je užasno bolele, neprekidno je osećala žmarce. „To je zbog težine” - rekla je sama sebi -
„prekomerne težine.”

A onda je pomislila kako je kao devojčica bila laka, premda je imala vrlo težak i
ozbiljan karakter, ali što se njene težine tiče, bila je laka kao pero, nadasve prozračna i
nezainteresovana za hranu, bez apetita; međutim, nikada nije imala osmeh na licu, nikada joj
usne nisu uokvirile zube, nikada niko nije mogao da kaže da ju je video odviše radosnu. To
nije značilo da je kao devojka bila melanholična, zaista nije. Koliko se sećala, bila je ozbiljna
ali srećna, mada je ulivala strah svojim grubim, strogim crtama lica. Brada je odavala njenu
tešku ličnost: ukorenjenu čvrstinu osobe izgubljenih korena. Međutim, ona se pretvarala da
uspeva da lebdi među ostalima, s lakoćom koju joj je dalo detinjstvo u Argentini, uprkos
bujnoj i sjajnoj kosi, crnoj poput uglja, svetlim očima, jasnom pogledu, i krepkim rukama i
nogama.

Kao devojka je bila toliko laka da je mogla da igra tango, uglavnom krišom od majke;
plesala je pripijena uz senku, s leđima poput tigrice, uvijajući noge nad bezdanom.

Sasvim logično, njeni koraci su pripadali „pristojnom tangu”, kako se to tada zvalo u
dobrim porodicama, ali je to ipak bio tango. „Sestrinski tango”, obično su ga tako zvali, a u
tom intimnom plesu smenjivali su se najmahnitiji i najsenzualniji pokreti. Št
o finiji naizgled,
to bestidniji zapravo; bestidnost prepuštena grozničavoj mašti plesača. Govorim o salonskom
tangu, ne o pučkom tangu iz predgrađa.

Dora je plesala, plešući je utonula u kompas svoje želje, želje koja je naglo rasla,
okretala se i nestajala u vihoru poljubaca doživljenih samo onirički, kretala se odnosno
njihala ramena i bokove s takvom gipkošću da nije uspevala da se zaustavi čak ni kada bi
majka to od nje zahtevala; letela je kroz prozor.

„Sve dobre priče napisane su kroz neki prozor”, pomislila je zatvorenih očiju. „Sve
poštene priče.” Tada se setila prozora sa gvozdenim rešetkama u bolnici Sent An, na
Odeljenju za psihijatriju, i svojih želja da se pretvori u golubicu, i kako je u tome uspela, u
svojoj psihopatskoj glavi.

Sa istom lakoćom, na pragu odrastanja, stigla je u Pariz. Či

m je kročila na pločnike
Bulevara Sen Žermen de Pre, izgubila je tu prozračnost, čak je počela da se prilagođava i da
zapada u kliše, ili da se rešava silnih briga nasleđenih od porodice koja se raspadala. Telo joj
je tada postalo prozirno, nepostojano, blistavo u svom begu. Telo joj je na izvestan način
zapalo u stanje neprekidnog lutanja.

Hodala je po čitavom Parizu dok su joj u glavi brujali glasovi, čitav hor; mnoštvo ljudi joj se
obraćalo iznutra, iz njene glave, prijateljskim tonom. Obično bi izašla iz liceja Molijer i lutala
naokolo; satima se šetkala s društvom, duž cele Avenije Foš. Prijalo joj je da ide kud god joj
padne napamet, da hoda bez određenog cilja, da luta po Parizu kao neka devojka iz susedstva,
neozbiljna i jednostavna, a zahvaljujući toj jednostavnosti koju nam mladost daruje, a starost
oduzima, mogla je da bude neograničeno prirodna i slobodna.

Kao i svaka inteligentna devojka, žudela je za sve većim znanjem, za spoznajom ad

infinitum... Saznanja je prikupljala i želela više nego bilo šta drugo.

Počela je da odlazi na sastanke, zapravo su ih zvali „žurke iznenađenja”, i tamo je

upoznala Luja Ša
vansa, istinskog velikana u gradu prepunom beskorisnih umetnika, čuvenog
dramaturga, filmskog montažera, glumca; smatrala ga je svojim prvim ljubavnikom, često je
odlazila s njim u kafe Flor i nesigurno se pojavljivala s njim pred drugima. Tamo je srela i
pisca Žorža Bataja, svog drugog, nezaboravnog ljubavnika, a u taj međuprostor se umetnula
figura Pikasa, koja Doru nije odviše iznenadila, tačnije nije bila naročito zatečena, jer je
osećala da je upravo njega, nesvesno, oduvek čekala.

U tom periodu, Dora se ošišala sasvim kratko, i njena silueta je time još više izgubila
pređašnju neuravnoteženost. Moglo bi se reći da joj je višak duha prelazio na ruke, noge,
obraze. Dora je poželela da se preseli, i prešla je zajedno sa svojom majkom u stan koji će
ovekovečiti na svojim fotografijama, u Ulici D’Astor broj 29.

Vrlo verovatno su nakon te selidbe prestale da je zanimaju površne banalnosti, jer više
ništa nije moglo da je zadivi ukoliko nije bilo dubokoumno, oslobodila se predrasuda, spretno
je izvlačila obaveštenja, nije više bila stegnuta i ozbiljna, mada je postala nepokolebljivo
tajanstvena, pošto od nje niko nije mogao da izvuče nijednu tajnu. Međutim, drugi su
naslućivali da u njoj snažno tinja plamen želje - taj dvostruki plamen na koji je mislio
Oktavio Pas - želje i ljubavi, i da je samo demonska snaga mogla da ga rasplamsa, da ga
razbukta a tout jamais.14 Žudnja za znanjem preinačila se u neprekidnu potragu za željom i
ljubavlju. U međuvremenu, rođena je umetnica.

Maks Žakob je u njoj video etrursku damu i obasipao ju je komplimentima. Maks je,
bez ikakve sumnje, bio anđeo, ali nije uspeo da pobegne iz nacističkog logora, spaljena krila
su mu to onemogućila. Umro je tamo, kao i svi, kao i njegova voljena sestra, od upale pluća i
bronhija, po svoj prilici zajedno sa tifusom, mrtav od života. Dora to nikada sebi neće
oprostiti, iako ona ni za šta nije bila kriva; mogli su da učine nešto za njega, ali nisu... To joj
je ostala najbolnija uspomena, njena večna muka.

Dana petog aprila 1942. godine Maks Žakob je u polušali opisao Žanu Koktou dan
kada ga je posetio pripadnik Gestapoa, i način na koji ga je ispitivao u njegovoj sobi. „Bio je
to čovek oblih ramena (poput Edmona Žalua), doš ao je zajedno s jednim vojnikom.

„Police!”

Žakob je otvorio vrata, praveći se da je oduševljen, naglašavajući reč „Enchante”.

Ča
k ga je pozvao da priđe vatri koja je gorela u kaminu, uz primedbu da je ove godine zima
baš jaka.

„Št
a to pišete?”

„Št
eta što nemam ovde svoje knjige... mada imam brošuru sa stihovima. Dozvoljavate
li da vam je ponudim? Da li biste želeli posvetu? Kažite mi svoje ime, hvala...! Št
a da vam
napišem...? ’Sa simpatijom’?. Zašto da ne? Napisaću vam: ’Souvenir’.”
14 Franc.: zauvek, za sva vremena. (Prim. prev.)
 Dotični je nastavio ispitivanje, osorno i silovito.

U pismu od 18. jula, Maks Žakob je napisao svom drugom prijatelju Konradu
Morikanu:

Pariski organi državne bezbednosti naredili su vlastima naselja Sen Benoa sur Loar
da lično provere da li nosim žutu zvezdu. Došla su dvojica neustrašivih žandara i utvrdili da
postupam po propisu.

Dorine večne muke, njenu patnju, predstavljao je taj nezaustavljiv silazak njenog
prijatelja u pakao. To je nesumnjivo u njoj izazivalo tešku grižu savesti.

„Dora, zbog čega si prestala da se baviš fotografijom? Da bi počela da slikaš?”, upitao ju je

Bernar.

To nije bilo pitanje na koje bi tek tako pristala da odgovori, radije bi umakla, izvukla
se iz te neprijatne situacije:

„Dragi Bernare, ja sam se prvobitno bavila slikarstvom. Otac mi je bio arhitekta, i na

neki način sam želela da nastavim njegov posao kroz svoje umetničke sklonosti, ni sama ne
umem da objasnim zbog čega, možda su to bili tipični mladalački hirovi, a možda su bili
samo moji. Upisala sam Umetničku školu jer sam želela da naučim da crtam, pohađala sam
čuveni atelier Andrea Lota, svi živi su želeli tamo da se upišu, naročito Argentinci, koji, kada
je o umetnosti reč, ponajviše prate novotarije.”

Dorine misli su odletele, nezaustavljivo...

„Monparnas je u srcu slikara zamenio Monmartr. Odlasci u impasse15 u Odesi, gde se

nalazio Lotov atelier, otvorio mi je ogromnu lepezu mogućnosti. Doduše, Lot nije bio lak tip;
imao je manu koju smo prihvatali jer je, u poređenju s njegovim ogromnim znanjem, to bilo
zanemarljivo: postavljao je izuzetno visoke zahteve pred svoje učenike, bio je nesnosno

15 Franc.: ćorsokak. (Prim. prev.)

ozbiljan i grub, kod njega smo morali sve da naučimo da ne bismo umrli od sramote. Njegov
atelier je bio najbolji u celom Parizu. Tada sam se posvetila slikarstvu, od njega sam naučila
da mešam boje, stekla sam osećaj za kolorit, saznala kako da postavim kompoziciju u skladu
s prostorom, on me je uveo u složene zakone perspektive, koje smo kasnije razbijali, sitnili u
paramparčad, izobličavali.”

„Nikada mi nije bilo jasno da li je Lot stvarno bio umetnik...”, ubacio se Džejms.

„Lot nikada nije uspeo da postane toliko veliki umetnik kakvim je sam sebe smatrao,
ali za mene je bio mudrac. Bio je neobično hladnokrvan, tvrdoglav i oštrouman čovek. Na
njegovim kursevima dobila sam jednu od svojih najznačajnijih nagrada: prijateljstvo sa
Anrijem Kartije-Bresonom, koji me je zainteresovao za fotografiju. Mada je to poglavlje, kao
što znaš, došlo kasnije. Uvek sam priznavala da je za početak moje karijere zaslužan Lot,
njegov Traktat o pejzažu, njegov studio i njegovi pogledi na kubizam; međutim, njegova
metodologija nije bila pogodna za osobu poput mene, odviše rukovođenu strašću.” Pogledala
je Džejmsa ispod oka, što Bernaru nije promaklo.

Džejms ju je ponovo slušao ne trepćući, ili je prividno odisao dubokom smirenošću,

upijajući ženine reči, premda je tu priču znao napamet.

„Ja sam se više bavila uglovima i geometrijom, a za to je kriv Kartije-Breson. Da, kriv
je, jer mi je on usadio lošu osobinu da posmatram stvari iz više uglova istovremeno, za koju
sam mu zahvalna, jer mi je preneo božanski virus da usmeravam pogled ka skrivenim
delovima dva suprotna kraja i da raščlanjujem trouglove. Apstrakciju sam naučila pomoću
fotogeničnog procenjivanja stvarnosti. Mada moram da priznam da je Lot voleo i ’vazdušnu
perspektivu’, on ju je tako nazvao; rasprostirući ritam rombova, snažna zgusnutost linije, svi
ti termini njemu pripadaju, i još uvek se koriste. Međutim, u meni je odjekivala jedna
rečenica, koja se, izlomljena na mnogobrojne komade, kao da skija po razbijenom ogledalu,
projektovala na površinu, rečenica u kojoj je on veličao neprocenljivu vrednost intervala.
Tvoja glava je, na primer, jedan interval.”

„A zašto me ne naslikaš?” Bernar je bio ushićen ženinim znanjem. „Iako si to već

uradila, voleo bih da slikaš sled fizičkih promena na meni vidljivih tokom godina.”

„Naslikaću te ponovo, Bernare, imaš veoma zanimljivu glavu i besprekoran nos.

Zapravo, imaš sve što mi se na licu inače dopada. Uradiću to ponovo, sasvim sigurno.”

Džejms se nakašljao, sumnjičav zbog pohvalnih reči koje je Dora izgovorila o

njegovom prijatelju.

„Ne budi ljubomoran, Džejmse, tebe sam više puta slikala; osim toga, naslikao te je i
Pikaso. Tebe više nema potrebe bilo ko drugi da ovekoveči. Ja sam te naslikala na klupi,
našoj klupi, pod smokvom, u Menerbu, onog nezaboravnog i neponovljivog popodneva...”

Reč „neponovljivog” zazvučala je poput pečata koji naglo ostavi večni trag na top
secret dokumentu. Rumenih obraza, muškarac je požurio da stavi ploču na stari fonograf.
Prostoriju je ispunio glas pevačice Frel.

„Zapravo, moram da priznam da mi je likovni kritičar Marsel Zar savetovao da

upišem Parisku školu fotografije”, nastavila je Dora. „Kartije-Breson nikada nije hteo da
razmišlja, pa čak ni da priča o našem prijateljstvu, ne znam zašto je izbegavao da nas
spomene, možda iz straha da Pikaso ne počne da ga ignoriše. Dobro, doduše, i ja sam došla
izdaleka; mora biti da mi se snažno urezao u sećanje normalan i logičan uticaj tih takozvanih
’minutnih’16 fotografa od kojih su vrvele ulice Buenos Ajresa. Kada sam otkrila čoveka koji
se krije iza drvene kutije na tri noge, sa crnom krpom preko glave, za mene je predstavljalo
misteriju to što treba mirno da se usredsredim na čuvenu lažnu ptičicu u koju je taj neznanac
tražio da gledam. Da li se ptičica nalazila u kutiji, ili na prekrivenoj glavi minutera, ili na
nekom nepristupačnom mestu na kojem nikada nisam uspela da dokučim njenu siluetu, više
zamišljenu nego stvarnu? Ne znam da li je Kartije-Breson ikada shvatio odakle sam došla,
odnosno odakle sam se vratila...”

„A drugi učitelji?” Ispitivao ju je svojim jasnim pogledom.

„Nisi me pustio da završim, Bernare, htela sam da dodam da sam imala jednog
velikog učitelja - nikada to nisam krila - ali ga retko spominjem, to je tajna koju čuvam u
sebi: Emanuel Suže. On je, bez ikakve sumnje, bio osoba koja me je neposredno učila o
fotografiji, on me je ubedio da je fotografija moja umetnost. Upoznao me je sa Pjerom
Keferom. Ili je to bio Luj Ša
vans. Iscrpljuje me čak i da spomenem njegovo ime, uvek je

16 Šp.: Fotógrafos minuteros, ulični fotografi koji su na licu mesta razvijali fotografije, u mračnoj kutiji. (Prim.
prev.)
smatrao da sam njegov predmet, njegov izum. Tipično nevaspitanje dramaturga. Dakle,
upoznala sam Pjera Kefera, koji je bio veoma radoznao čovek. S njim sam otvorila prvi
studio u njegovoj kući u Nejiu.”

„Pretpostavljam da je mogao da ti pomogne...”

„Naravno. Pjer je bio bogat, iz dobre porodice, svetski čovek; živeo je u divnoj maloj
palati. Učinio je sve što je mogao da se udružimo, i uspeo je. Iskorenio mi je zlovolju i
oholost, karakteristične za to doba. Mada, ne znam, možda je za moj poriv, životni elan,
zaslužan časopis Il Art vivant. U broju od oktobra 1934, Žak Gen je opisao moje početke, sa
mnogo raskošnih detalja, i to je uradio vrlo ubedljivo; živela sam ušuškana u njegove
hvalospeve, kao da me oni štite poput tople i nežne odore za osveštanje. Posle toga sam se
prizemljila i napravila mnogo modnih fotografija...”

„Vidiš, Bernare? S Dorom ništa nije konačno.”

„Tačno, Džejmse, jedino konačno u mom životu bio je Pikaso.”

Frelin glas na fonografu zvučao je unjkavije nego ikada.

Džejms je sada uviđao zbog čega je Pikaso govorio da je ona kao muškarac, ne samo
zato što su ga njene grube reakcije plašile već stoga što nije mogao da dokuči promišljenost
njenih jezgrovitih rečenica. Neumorno je ponavljao te reči: „Dora je za mene muškarac.”
Kada su tražili od njega da napravi skulpturu koja bi ovekovečila Gijoma Apolinera, predao
je jednu staru Dorinu figuru koju je uradio u bronzi. Dora je za njega bila muškarac, možda
zbog te nepreciznosti koja ju je uvek odlikovala, ili zbog nepokolebljive otvorenosti, s kojom
je pristupala svakoj situaciji i kojom je odolevala svim iskušenjima; i premda je delovala
veoma nesigurno, njena neposrednost je bila očigledna, nalik šamaru čija je meta bila plućno
krilo, uvek uz rečenicu koja razdražuje i ostavlja bez daha. Njena reč je pekla, izbačena poput
vatrene strele, bez odviše razmišljanja.

„Bila sam na mnogim mestima, s najboljim ljudima koje sam tamo sretala... Osim
toga, bila sam asistent Poljaku Hariju Osipu Mersonu.”

Bernar je ostao zapanjen:

„Neee!? Čuvenom američkom fotografu?”

 „Posle se naturalizovao, mada je uvek bio Poljak”, pojasnila je Dora.

„Napravio je brojne portrete Marlene Ditrih”, istakao je Bernar.

„Ona ga je i proslavila. Njeno lice, kao pejzaž; tako ju je opisao Jozef fon Sternberg,
austrijski režiser, potonji Amerikanac, autor filmova Plavi anđeo i Maroko. Tvorac
Marleninog preobražaja.”

Džejms je razgrnuo zavese. Jedan krvav oblak preplavio je sobu crvenim tonovima.

Iznenada, ženine zenice počele su nemirno da poigravaju u očnim dupljama, kao da

žele da naprave skok u vremenu, ka neverovatnim prostorima sećanja. Ka onim fragmentima
sećanja izgubljenim među zidovima pregrađenih spavaonica u psihijatrijskoj bolnici, gde se
pomodrelim rukama udarala u glavu, a suvim zubima i bolnim desnima grizla uglove na
vratima.
 Bernar i Džejms. Ja. Pariz, 2009.

Ruke su mu povremeno drhtale - naročito desna - a to je bila posledica početnog stadijuma

Parkinsonove bolesti, vrlo lagane, jedva primetne. Podigla sam pogled i naišla na njegove
treptave zenice, boje meda, tačnije zlatne. Dugo je sedeo u tišini, a ja se nisam usuđivala da
oparam tu nit nevidljivog i izmišljenog prostora koji se preprečio među nama. Bernarov
kapak je takođe podrhtavao, uporno.

Bernar me je odviše dugo čekao. U međuvremenu sam nestala da bih napisala nov
roman, ali, mada je on u to sumnjao, nisam odustala od ideje da, kroz književnost, rasvetlim
povod koji je Doru Mar primorao da se udalji od svih prijatelja, da poželi da ih nikada više ne
vidi, nakon tog putovanja u Veneciju.

Ne znam da li ću uopšte uspeti bilo šta da razjasnim, nisam i ubeđena da književnost

služi toj svrsi; možda ću uspeti samo još više da zamrsim činjenice i da pomračim ili
prikrijem tragove.

Bernar je sedeo preko puta mene u kafeu Flor, polusklopljenih kapaka, poput tigrastih
mačaka. Ne bih znala šta da mu odgovorim da me je pitao zbog čega me nije bilo sve ovo
vreme. Prošlo je više od tri godine, tokom kojih ga nisam čak ni pozvala telefonom.

Nedokučiva tišina preplavila je prostor između njegovih i mojih zenica.

Nije pitao gotovo ništa o mom odsustvu. Ostario je, još malo, mada to nije bilo
naročito vidljivo spolja; primećivalo se samo po neznatnom drhtanju njegovih prstiju, inače
mu koža nije izgubila svežinu. Napokon je rastvorio usne.

„Št
a te je privuklo kod nje? Bolje rečeno, kako si saznala za nju? Je li to bilo u Parizu
ili u Havani?” Izvukao je vlažni ubrus iz malog omota i obrisao ruke, prst po prst. Sačekao je
da mu odgovorim dok je, preterano pažljivo, proučavao rub svojih noktiju; bio je odviše
pedantan.

Grisaille, ta tegobna i iscrpljujuća monotonija, prodirala je na pločnike Pariza;

iznenada, jedan zrak sunca probio se kroz oblake. Upravo u tom trenutku započela sam svoju
priču:

„Bilo je to u Havani, početkom devedesetih, kada sam došla do kataloga o

fotografijama koji sam odavno priželjkivala, a pošto nisam mogla da ga nabavim na pošten
način, jedan moj prijatelj ga je ukrao iz biblioteke nekog holandskog diplomate; zauzvrat sam
mu dala nekoliko funti mleka u prahu. To je prednost totalitarizma: trampa. Već pre toga sam
čitala o Dori Mar, ali nisam poznavala njeno fotografsko delo.

Tamo, na zidu, nalazila se preuveličana senka moje drugarice Lene. Sunce, nijansirano
zavesama boje slonovače, preplavljivalo je terasu narandžastom svetlošću. Lena je divno
izgledala, njene plave, vedre oči, ispunjavale su prostoriju radošću. Bila je naga.

Prelistavala sam katalog s fotografijama, poslao mi ga je jedan prijatelj iz Pariza. I

otvorila sam upravo stranu na kojoj je Asja, lepotica koja je bila model Dori Mar, pozirala za
onu fotografiju na kojoj se svojim potresno lepim, džinovskim telom ovlaš naslanja na zid, a
senka bradavice joj je nalik pramcu broda.

„Zakasnićemo”, požurivala me je Lena dok se oblačila, „Epl Paj nam to neće

oprostiti...”

„Jesi li čula za Doru Mar i njene fotografije?”, upitala sam Lenu ushićeno.

„Nemam pojma ko je to.” Lena je ispod suknje obukla vunenu podsuknju.

„Ne čudi me što ne znaš ništa o njoj, nisi ti kriva. U ovoj zemlji živimo u
najsramnijem neznanju.”

„Nisi mi rekla ko je to.” Zapalila je cigaretu, uvukla dim, ostavila je u pepeljari,

obrisala znoj sa lica ljupkom vezenom maramicom. „Užas kako pada! Nisam sigurna da je
dobra ideja da idemo peške preko nasipa, po ovim današnjem indijanskom, tačnije idiotskom
vremenu. A ni da se umotamo u zastavu. I pritom u ko zna kakvom društvu... Mi smo dve
lujke, eto šta smo! Tek tamo nećemo pojma imati ko je ko...”
 „Kako to misliš ko je ko?” Ja sam se i dalje zabavljala ilustracijama iz knjige. „Znaš
šta? Sad dok te slušam kako za sunce govoriš da je ’indijansko’... Pre neki dan se jedna
italijanska novinarka prepirala sa mnom, pitala me je zašto moram da poredim sunce sa
Indijancima, zar to nije rasizam. Ta Italijanka stvarno jede govna!”

Lena je slegnula ramenima i ponovo uzela cigaretu između prstiju, duboko uvukla
dim i pokazala na katalog:

„Dakle, ko je ta Dora koja te toliko zanima?”

„Nadrealistička fotografkinja i slikarka. Pikasova ljubavnica.”

„Pikasova? Kakva faca! Pikasova ljubavnica, kažeš?”, uporno je ponavljala kao da je

gluva.

„Da, i ljubavnica Žorža Bataja. Pikaso ju je slikao do besvesti, do perverzije...”

„Ne razumem, oduševljava me perverzija koja se ispoljava do besvesti, dok ti ne

presedne.” Ugasila je vrh cigarete, uputila se u kuhinju, uzela mandarinu i počela da je ljušti.
Mislim da je nije odviše zanimala tema Dore Mar i Pikasa, premda se pravila da je
zainteresovana.

„Sreća da ti je ostala jedna mandarina, jer ja crkavam od gladi. Kad već pričamo o
fotografijama i ljudima koji ti deluju tako zanimljivo, Pikaso, Dora... Hoćeš li poneti foto-
aparat?”

Klimnula sam glavom. Uzele smo svoje stvari i izašle na ulicu. Atmosfera je postala
čudna, ili nam se tako činilo. Lena je i dalje sisala opnu krišaka mandarine i pljuckala je na
asfalt.

„Jesi li nervozna?” Oči su joj se zaustavile na mojima. Morske, vodenaste oči, zenice
razvodnjene snom.

„Nisam”, odgovorila sam nesigurno. „Ne želim da mislim na to što ćemo uraditi.”

Hodale smo dobar deo puta u tišini, po ivici nasipa, u pravcu havanskog zaliva.

U visini Ulice Salud nabasale smo na Elp Paj, u čijem društvu je bio Surdo Sotero,
vozač autobusa koji je u slobodno vreme igrao bejzbol.
 „Š’ama?”
i - to je bio Surdov pozdrav, bio je vidno uznemiren.

Epl Paj nas je poljubila u obraze, kao i mi nju. Obično smo vodile normalan razgovor
da ne bismo bile sumnjive, ali sada se nismo usudile ni da došapnemo nekoliko rečenica
jedna drugoj. Ubrzo su počeli da dolaze i drugi, sve dok nas se nije okupilo tridesetak. Među
njima sam prepoznala Jendi, devojku koja je bila mlađa od nas, i lukava, htela je da se uvali u
moju kuću preko svog dečka slikara. Trideset ljudi... možda manje, možda više...

„Došlo ih je sasvim dovoljno; uostalom, kao i uvek, više ima crnaca nego belaca”,
rekla sam samoj sebi. S obzirom na strah od stalnog pritiska koji vlada u ovoj zemlji, okupiti
trideset opozicionara za demonstracije predstavljalo je pravi podvig.

Dogovorili smo se da Surdo Sotera upravlja operacijom, ali siroti čovek se iznenada
pogubio i počeo da tapka u mestu kao neki blesan ili tupan, ne znajući šta treba da radi.

Epl Paj je izvadila termos i počela da deli kafu u kartonskim fišecima. Bila je to
mlada devojka izrazito ružičaste kože, očiju boje meda, malih usta, niskog stasa, i poprilično
nemirne prirode, nervozna bez razloga, mada smo u tim trenucima svi imali dobar razlog za
nervozu. Kada je podelila kafu, popravila je grudnjak; imala je bujne grudi, a brushalter joj je
izgledao dva broja manji. Sunce je počelo da prži njenu preosetljivu kožu. Požalila se da je
žedna i da je pre polaska htela da napravi veliku količinu kafe, kako bi bilo dovoljno za sve,
pa je zaboravila da ponese vodu.

„Svi smo žedni” istakao je Surdo Sotera, „izem te zaboravnu, Epl Paj... Dobro,
pripremite se, kad vam dam znak, razvićemo zastave i zajedno krenuti u pravcu američke
ambasade. Sumnjam da će nam dozvoliti da stignemo do tamo, verovatno će nam preprečiti
put, ali pokušaćemo. Spremni?”

Čul
o se mrmljanje u znak odobravanja. More se talasalo, prozirno i blistavo u svom
karipskom plavetnilu. Nije bilo ni oblačka.

„Mislite da će nas policija uhapsiti?”, upitao je starac.

„Da, ćale.” „Ća

le” u kubanskom žargonu znači „starac”, razjasnila sam Bernaru.
„Sigurno će nas smestiti u zatvor i, upozoravam vas, ako želite da odete, još ima vremena da
otrčite odavde, vrlo verovatno će nas ubiti od batina. Moramo biti spremni na to da će nas
dobro izgaziti pre nego što nas uhapse i odvedu u pritvor u Viljamaristu ili bilo koje drugo
mesto, a pritom se moramo pripremiti i na to da se pravimo ludi i da zaboravimo imena
svakog od nas.”

„Ne brinite, ja ću preuzeti na sebe sve što bude trebalo”, prsio se starac. „Pred vama je
unuk borca za nezavisnost.”

Na znak Surda Sotera izvadili smo zastave i krenuli isprepletenih ruku. Mahali smo
transparentima u vazduhu, izvikujući zahteve za slobodu političkih zatvorenika. Sloboda,
sloboda, sloboda!

Odmah su se pojavili prvi policajci, a potom i dva kamiona prepuna „spontanih”:

pripadnika Brigada za brzu intervenciju. Jendi je krišom počela da beži, udaljavajući se od
nas, sve dok nije potajno prešla na stranu suzbijača.

Nismo uspeli da odmaknemo ni pedeset metara.

„Neko nas je prijavio pre nego što je došao ovamo, sto posto je tako bilo, možda neko
od ovih koji upravo učestvuju u demonstracijama”, prošaputala je Lena.

„To je bila ona riba.” Epl Paj je pokazala na Jendi.

Nismo se zaustavili. Tokom nekoliko kratkih minuta, policija, „spontani” i mi

posmatrali smo jedni druge kao zveri na oprezu.

Jedan policajac nam je prišao i prekinuo naš marš.

„Ne smete to da radite”, naredio je.

Bilo je dovoljno da izgovori tu rečenicu pa da se čopor „spontanih” baci s kamiona sa

pendrecima, bokserima i francuskim ključevima i potrči u našem pravcu. Počeli smo da
bežimo koliko su nas noge nosile, raspršivši se kao komadići stakla.

Bacali su na nas ogromno kamenje i neki od tih projektila su nas sustigli. Videla sam
kako udaraju ljude oko mene, i ja sam zadobila nekoliko udaraca. Jendi je nestala, ušla je u
vojni džip.

Uspela sam da uteknem jednom paravojniku koji me je ščepao za bluzu, za leđa;

trčala sam, trčala i trčala sve dok se nisam skoro onesvestila. Uspela sam da se uvučem u
dvorište nekog gradilišta. Jedna zavesa se otvorila i nečija ruka me je povukla unutra. Žena
me je sakrila ispod kreveta. Moji progonitelji su ušli u dvorište, ali se nisu usudili da pretraže
zgradu.

Epl Paj, Lena i ja našle smo se dva sata kasnije u prizemlju moje kuće. Prvoj su leđa
bila išpartana od batina. Leni je curila krv sa usne i iz nosa, a meni je butina gorela i jedno
rame mi je bilo iščašeno, ali je Lena znala da mi ga vrati na mesto, jednim potezom. Sve
zvezde sam videla koliko me je bolelo.

Surdo Sotera nam se pridružio u stanu otprilike tri sata nakon što smo nas tri stigle.
Nedostajali su mu čitavi pramenovi kose, rasklimali su mu jedan zub, a na usni mu se
pojavio otok u obliku crnog podliva, sa zadebljanjem od zgrušane krvi. Odeća mu je bila
iscepana, na kolenima je imao posekotine koje su iscrtavale krvavi oreol na poderanim
pantalonama.

„Šč
epali su me kod Ulice San Lasaro; batinali su me kako god su hteli, do mile volje.
Srećom, došao je autobus dupke pun ljudi i zaustavio se baš na toj stanici gde su mi lomili
kosti, nekoliko njih je izašlo da me brani, zamislite, ljudi koji me poznaju jer putujemo
zajedno; tako sam uspeo da pobegnem. Patrola nije ni došla, i usred opšteg meteža i nepažnje
jednog od njih, potrčao sam i ušao u zgradu koju znam napamet, ko svoj dlan. Popeo sam se
na njen ravan krov i odatle sam skakao s jednog krova na drugi. Od sada me možete zvati
’divlja mačka’, ’malezijski tigar’...” Nasmejao se. „Nisu uspeli da me uhapse!”

Slušale smo pažljivo, opčinjene, kako opisuje svoju dogodovštinu. Ustala sam da
potražim kutiju za prvu pomoć, u kojoj je bilo tek ponešto: jod, antiseptik, gaza, vata (ali i to
je bilo nešto). Srećom, moj komšija koji je radio u bolnici dobavljao mi je sve što je moglo da
se ukrade. Lečili smo jedno drugo kako smo znali i umeli.

Osetila sam strah pri pomisli da moji prijatelji treba da izađu na ulicu, zamolila sam ih
da ostanu sa mnom, da mi prave društvo. Tako smo, uostalom, sprečili da im se desi išta loše.

Pala je noć.

Skuvala sam nekoliko krompira, ispržila jaja. To smo večerali.

Komšinica mi je pozajmila nekoliko kašika svog sledovanja kafe. Pili smo vruću kafu,
sa šećerom. Raj!

„Ne smemo da ponovimo istu grešku, da pozovemo toliko nepoznatih ljudi”, kazala je
Epl Paj.

Surdo Sotera je razdraženo skočio.

„Onda to nećemo nazvati ’demonstracije protiv diktature’! Onda će to biti nekakva

bezopasna šetnja! Nemoj da me zajebavaš!”

„Slažem se s njom”, istakla je Lena. „Zar ne vidiš da nismo mogli da računamo čak ni
na stranu štampu da nas zaštiti?”

„Zvali ste stranu štampu?”, pitala sam dok sam zavijala marihuanu. „Ne možemo da
priuštimo sebi luksuz da za naš plan saznaju glupače kao što je ta Jendi.”

„Naravno da smo pozvali novinare iz jenkijevskih agencija, ali pokazali su se time što
nisu došli. Dopisnici se plaše da ih ne izbace sa nacionalne teritorije. Ta Jendi je krtica, ko je
nju pozvao...?” Surdo Sotera je probušio crni šav na usni usijanom, užarenom iglom i kroz
rupicu je potekla tamna krv. Pružila sam Leni džoint i pomogla svom prijatelju, bokalom
vode sam mu isprala ranu. „Ko ju je, kog đavola, pozvao?”

Pogledali smo se slegnuvši ramenima, niko nije znao. Nijedno od nas troje je nije
zvalo.

„Kakvo sranje od zemlje!”, uzdahnula je Lena.

„Kakvo sranje od sveta, hoćeš reči!” Nisam mogla da obuzdam bes.

„Zemlja? Govnjivo ostrvo; to je činjenica, ali ovo je doneo brod...” Elp Paj je plakala
od nemoći.

Surdo Sotera se zagledao u knjigu s fotografijama koja je ležala na gomili drugih

knjiga, u uglu dnevne sobe. Sedeo je na pločicama hladnog poda, zadubljen u prelistavanje.

„Vidite.” Pokazao je na Asjinu fotografiju koju je snimila Dora Mar. „Liči na tebe,
Lena.”

Lena je coknula jezikom.

 „Mogu samo ja da ličim na njenu senku”, našalila se.

„Pa, ako nastavimo da jedemo hleb od slatkog krompira, bićemo debele.” Epl Paj je
zevnula.

„Sladak krompir ne goji, bolji je od brašna, naročito je dobar za jačanje malja na

koži”, rekla sam.

Legli smo, žene na krevet. Surdo Sotera na poljski ležaj, naravno, prilično neudoban.
Oko ponoći se premestio u krevet, kod nas. Goreo je.

Vodili smo ljubav i plakali zagrljeni; još smo bili mladi, pucali smo od želje i
predosećali da nikada nećemo biti slobodni.

Bernar je prineo usnama čašu šampanjca Demoiselle - tog dana u kafiću nisu imali na meniju
dom perinjon - otpio je gutljaj ledenog pića da ga isproba, okusi.

„Vodila si ljubav sa devojkama? Dakle, vodila si ljubav sa devojkama.” Oči su mu

zlurado sijale.

Odlučila sam da ćutim, nisam morala da mu odgovorim.

„Tvoje ćutanje je znak odobravanja.” Zlobno se nasmešio, mada je odmah promenio

temu razgovora: „Nastaviću sa svojom pripovešću, ako te još uvek zanima. Drugo popodne
proveli smo sedeći na stepenicima jedne male palate, umorni od tabananja po Veneciji. Tog
jutra smo posetili Crkvu Santa Marija i odatle peške otišli do rezidencije Pegi Gugenhajm;
ona je svoju kuću otvorila za javnost, kao da je muzej. Džejms je želeo da se Pegi i Dora
upoznaju, ali taj susret nije bio uspešan, njih dve se nisu dopale jedna drugoj.”

„Dora je bila nadasve zadivljena skulpturom Henrija Mura koja se još uvek nalazi na ulazu.
Nismo mogli da se slikamo tom prilikom, zaboravili smo foto-aparat, ali bila je prava šteta
propustiti taj prizor: Dora kako proučava skulpturu, dok joj ruka miluje bronzu kao da želi još
više da je uglanca.

Tada, istog popodneva, dok smo sedeli na tim stepenicama, uspeli smo da navedemo
Doru da se raspriča o svom fotografskom radu. Nikada ranije nije govorila o tome toliko
otvoreno. Džejms i ja smo bili zapanjeni, istinski zaprepašteni, pretvorili smo se u uvo. Ne
sećam se šta ju je navelo da se toliko raspriča o svojim avanturama sa Asjom. Fotografskim
avanturama, lezbijskom fascinacijom; moguće je da joj se to desilo i sa nadrealističkom
slikarkom Leonor Fini, koju je fotografisala polunagu, s mačkom među nogama; ta očaranost
joj se zapravo desila s Nuš. Dora je bila slobodan, smeo devojčurak. Naša Dora je, nesvesno,
bila preteča, podstrekač silnih umetničkih i seksualnih avantura. Ja sam bio dobar prijatelj
Leonor Fini, koja je na Korzici organizovala vrlo zabavne nadrealističke žurke, osmišljene i
izveštačene...”

„Znate li da li je Dora poznavala Remedios Varo, špansku nadrealistkinju?”

„Sigurno jeste, mada mi nikada nije pričala o njoj. Pre putovanja u Veneciju ja nisam
imao nikakav ozbiljniji susret s Dorom, čak ni prijateljski, mada sam dosta toga znao o njoj i
bilo mi je drago što sam je povremeno viđao. Nisam imao mnogo veze ni sa Remedios Varo.
A s Dorom sam proveo jedino tih pet dana u Veneciji, gde nam je svaki minut delovao kao da
su u pitanju vekovi, i tri dana putovanja nazad automobilom. Njeno prisustvo nam ni u
jednom trenutku nije bilo dosadno. Naprotiv. Svaki minut s njom za mene je predstavljao
ogromno iskustvo u životu. Ne znam da li je i njoj to toliko značilo; za mene, u mojim
godinama, značilo je mnogo, zaista jeste. Toliko se jasno sećam Dore da bi njen lik u ovom
trenutku mogao da zameni tvoj kao da je stvaran.”

Položio je glavu među ruke, zenica uperenih u skrivenu tačku prošlosti.

„Vraćali smo se iz Venecije automobilom, lilo je kao iz kabla. Ona i Džejms su sve
vreme razgovarali. Ja sam vozio, a kada bi se auto pokvario, sam bih ga popravio. Ona bi
izlazila iz kola i pravila mi društvo, sa ogromnim kišobranom. Na tom putovanju smo sasvim
pokisli, toliko je pljuštalo. Tada sam je i zavoleo. Mislim da je i ona volela mene. Počeli smo
da se volimo na samom kraju. U početku, kada sam je upoznao, Dora je odavala utisak
samožive žene. Do tada sam je video svega nekoliko puta, ali sam znao za njen poseban
odnos sa Džejmsom, kome sam uvek savetovao da pazi, jer bi zbog njegovog dvosmislenog
ponašanja ona mogla da ispadne smešna ukoliko gaji lažne iluzije. Dora je imala dvojnu
prirodu, umela je da bude veoma gorda, ponosna, nezgodne naravi, nametljiva. Oduševljavala
se intrigom... Međutim, ona je bila najzavodljivije biće koje sam upoznao, prema meni je bila
očaravajuće šarmantna. Bila je izuzetna žena koja toga uopšte nije bila svesna, zato se toliko
upinjala da to postane. Št
aviše, bila je umetnica nesvakidašnje široke duše.
 DRUGI DEO

SVE ŠTO SAM ŽELELA DA ISPLAČEM,

JA SAM NAPISALA
 Dora i ja. Venecija, 1958. - Pariz, 2009.

Dora mi nije napuštala snove. Gnječila je svoje ruke među mojima u izmaglici mojih noći.
Neprestano je milovala te ruke tankih prstiju, jedna ruka je milovala drugu, nežno; potom ih
je posmatrala, zadržavajući pogled na svakoj arteriji koja se providela ispod meke kože, dok
se odviše pažljivo penjala sićušnim venama ka nepredvidljivim uspomenama.

Žorž Bataj ju je opisao kao ženu koja je nesposobna da voli. Ksenija-Dora mu je, kao
odgovor, napisala ljutito pismo, u kojem ga je vređala, prebacivala mu da uopšte nije
razumeo te godine kada je seta od nje stvorila jedinstvenu umetnicu, bez premca, koja je
druge volela iskustveno, kroz umetnost i prizmu svoje tuge. Bataj nije razumeo tu devojčinu
ljubavno-umetničku igru.

Zapravo, Bataj se osećao napušteno, njegova ogorčena odrednica nije bila ništa drugo
do rezultat njegovog beznađa, prekor otimača-zavodnika kome je utekao pozamašan plen,
premda je verovao da je od nje načinio ljubavnicu sklonu sadizmu i mazohizmu, podleglu
lezbijskoj strasti. Ali Dora nije dozvolila da to ovlada njome.

Mnogo godina kasnije, upravo u trenutku kada je ta žena počela da oseća Pikasov
prezir, Bataj joj je ponovo pisao, ovoga puta da bi joj odao dužno poštovanje; tada se on
osećao kao vlažna, razlivena i prepoznatljiva senka. Tuga mu je pristajala kao rukavica;
bolestan i krhak, verovao je da će mu prijateljstvo sa nekadašnjom muzom doneti olakšanje.
Tako je i bilo. Ona je odmah pohrlila k njemu, piscu koji je verovao da je erotika telurska i
detinja igra, ali koji ipak nije bio kadar da odgonetne domišljatu poruku koju mu je njegova
prijateljica svojim telom i svojom umetnošću prenela u prošlosti.

Uprkos tome, istini za volju, Dora ga nije ostavila na način koji joj je Bataj prigovarao
iza leđa i u društvu zajedničkih prijatelja. Nasuprot tome što je svuda naokolo pričao, on je
bio taj koji se odlučio za književnicu Kolet. Fotografkinja je iz tog razloga pobegla, više
rastužena nego povređena, a da ne bi odviše patila, pravila se da zapravo ona beži od njega.
Taj događaj nije ostavio ozbiljne posledice po nju, ili barem nisu bile vidne. Dora je bila
mlada, brzo se oporavila, naročito stoga što on nije bio bog koga je nameravala odnosno
želela da slavi.

Nebesko plavetnilo, roman u kome je Žorž Bataj oblikovao lik Ksenije nadahnut
Dorom objavljen je 1957, ali su uz nju protagonistkinje bile i Simon Vajl i Kolet, s kojom ju
je naposletku i prevario. Godinu dana kasnije, nadrealistkinja je odlučila da se povuče iz
javnosti jednim doslovno nepokolebljivim, naizgled trezvenim činom.

Ni Džejms ni Bernar nisu znali da li je Dora pročitala Batajev roman, jer među
gomilom knjiga koje su nađene u njenoj biblioteci kad je umrla nikada se nije pojavio nijedan
primerak štampanog izdanja, koji bi bio dokaz da ju je pročitala. Možda je to učinila krišom.
Krišom čak i od same sebe, u stanju potpune neuračunljivosti i emocionalnog rastrojstva. Ili
je možda više volela da ne zna, da ne sazna kakva je Dora bila u Batajevim očima i kako je
uobličena u literaturi, da je opisana kao oholi devojčurak, duha ogrezlog u nesvakidašnju
izopačenost.

Njene ruke... ponovo ih je podrobno posmatrala. Ruke su joj krvarile dok je, na
kolenima, žudno čekala kaznu, fizičko mučenje, štipanje, šamaranje.

Inteligentne žene, nasuprot tome što bi čovek o njima mislio, cene okrutnost.

Bataj je voleo da preteruje, premda je za Doru, sasvim sigurno, najteže bilo da vidi
svoj odraz u liku koji je taj čovek, koga je ona poštovala kao vrsnog i preciznog posmatrača,
književnog lučonošu, opisao na izvestan način dvosmisleno, prilično banalno, pa čak i
površno.

„Bila sam istinska kraljica”, uzdahnula je Dora.

Zaista, između 1935. i 1936. verovatno je bila kraljica nadrealista, njene fotografije
nisu imale na čemu da zavide priznatim majstorima.

Zahvaljujući Pjeru Keferu mogla je da se preseli u studio u Ulici D’Astor broj 29, u
29 A, čiji je zakup, kako Alisija Duhovne Ortis kaže u svojoj knjizi, plaćao Kanvajler, trgovac
Pikasovim slikama. Ta četvrt ju je privlačila zbog svoje otmenosti, pored činjenice da je lično
Pikaso živeo u uglednom stanu nedaleko odatle, a atelje mu je bio u neposrednoj blizini, u
Ulici Boesi broj 23.

Broj 29 Ulice D’Astor nije bio poznat samo kao stan Dore Mar. Naime, ona ga je
ovekovečila na jednoj od najčuvenijih i najbesprekornijih nadrealističkih fotografija, jer je u
nju unela sav svoj bol ćerke koju je gušilo i sputavalo zastrašujuće i nadmoćno prisustvo
majke.

Fotografija nazvana Ulica D’Astor broj 29 izaziva nemir već na prvi pogled, svodovi
kao da su posmatrani kroz ispupčeno ogledalo, a u dnu se nalaze mala osvetljena vrata. U
prvom planu je groteskno telo devojčurka, čija izobličena glava podseća na slatkovodnu
kornjaču, u neurednoj haljini, sa komično debeljuškastim, slonovskim rukama, nogama i
stopalima. Devojka sedi na klupi i pridržava haljinu, dok joj stopala u školskim cipelama sa
zašiljenim vrhom stidljivo vise. Klupa izgleda kao da se klati neuravnotežena sa senkom
nerazvijene devojčice koja je odvojena od poda, i gura taj komad nameštaja ka treperavom
prikazu lebdenja. Devojčicin dugačak vrat nalikuje prstu, ali i ruci, ili penisu; njegov
falusoidni oblik je neosporan. Reč je o intrigantnom prizoru, ne samo zbog njegovog
nadrealističkog sadržaja već i zbog intimističke perspektive koju poseduje, jer nosi u sebi
veliki teret brojnih snova i patnji koji su opkoljavali umetnicu, prožimali je i povređivali.
Tom fotografijom Dora je stvorila delo nadahnuto adolescentskom željom, otkrivanjem
erotskih avantura, stupanjem u svet bogohulne brutalnosti; reč je o lošoj trojnoj mešavini sa
sumnjivom kombinacijom sastojaka, koju kod nje nadilazi odurnim košmarom.

Nalakćena na Most uzdaha, sada u krupnom planu posmatra svoje ruke, dok ispod
njih, u daljini, svetlucaju gondole koje prevoze turiste po sivim vodama Venecije. Njene ruke
pripadaju ženi srednjih godina, to su ruke žene koja nema muškarca čije telo bi milovale.
Njene ruke su bile prve umetničke ruke koje su volele i slavile Pikasa, prve koje je
tajanstvena sila privukla njemu, koje su ga pronašle onako kako je on pronašao umetnost: „Ja
ne tražim, ja pronalazim.” Još uvek je imala ožiljak od rane koju je sama sebi nanela
zabadajući nož između prstiju, zarivajući ga u drveni sto.

Ali ona nije tek tako došla Pikasu. Sledeći svoje predosećanje, tumačila je znakove
koje su joj sudbina i ljudi postavili na putu do njega. Prvo ju je glas jedne žene, svojom
tajanstvenošću, poveo ka Pikasu. Bio je to Musidorin glas.17

Kao što je Andre Breton tvrdio da je ponovo otkrio ženski ideal zahvaljujući toj
ekstravagantnoj pevačici, tako je i Dora bila opčinjena njome. Musidora je opisivana kao
„moderna vila, ljupko obdarena da nanosi zlo”, gotovo detinjasta, sa zavodljivim dečjim
glasom. Breton ju je preobrazio u božanstvenu figuru proročice, velikomučenicu svih želja,
večno izopačenu devojčicu.

To je Dora videla u Musidori: moćnu i beskonačnu odvažnost. Premda je otkrila i

nešto više, poruku koja joj je bila namenjena, budući da je njeno fotografsko oko bilo lišeno
uobičajenih mana i nesvesno usredsređeno na objekat (sve to će kasnije biti objavljeno u
biografiji koju je napisala Alisija Duhovne Ortis). Takođe nesvesno, Musidora ju je odvela do
Pikasa. Mada je prethodno ovekovečila Pola Elijara, svog najvernijeg prijatelja, ili je barem
ona to bila njemu, kao svetlost oivičenu krhotinama senke, sa licem koje je oličavalo slobodu,
i širokim, poput pramca izbočenim čelom, otisnutim ka traganju. Ta fotografija će, bez
sumnje, nadahnuti Pikasa kada kasnije bude radio pesnikove portrete. Elijar joj je osvetlio put
ka Pikasu, Musidora joj ga je utrla korak po korak.

17 Musidora, umetnički pseudonim Žane Rok (Jeanne Roques, 23. februar 1889. - 11. decembar 1957),
francuske glumice, filmske režiserke i scenaristkinje, jedne od prvih ženskih zvezda francuske i svetske
kinematografije. (Prim. prev.)
 Dva lica jedne priče...

Pesnik Elijar odigrao je ključnu ulogu u užasnom trenutku, uporedivim jedino sa onim
događajem između Pikasa i Marka Žakoba. Kada su Pikasa zamolili da učini nešto ne bi li
Žakoba oslobodili iz privremenog logora, odakle je trebalo da bude deportovan u Aušvic, on
je odgovorio jednom rečenicom, odviše površnom i okolišnom da bi bila poetična, i to u
trenutku kada je poezija pre donosila propast nego spas. Žan Kokto je mogao da oslobodi
Žakoba, ali pismo koje je trebalo da obezbedi njegovo puštanje na slobodu stiglo je prekasno.

Elijar je, s druge strane, mnoge spasao svojom pesmom Sloboda, a i dan-danas hiljade
političkih zatvorenika širom sveta nalazi nadahnuće u toj pesmi. To je bio Elijar pesnik. Za
razliku od njega, Elijar komunista je potkazao svog kolegu i poslao ga pred streljački vod.
Izbačen je iz nadrealističkog pokreta, ali se vratio, a isto to mu se desilo i sa komunističkom
partijom; donekle je izbačen, donekle se pokajao, ali uvek se vraćao istim putem kojim bi
odlazio, putem prinude. Bilo je to doba kada muškarci nisu znali, ili su tek naslućivali, da je
za to kriv komunizam.

Uprkos tom opštepoznatom zgražavanju i osećaju krivice koje je pesnik izazivao

svojim prevrtljivim ponašanjem, Dora ga je volela, kao starijeg brata koji joj je najčešće
davao nežne savete, kao velikog nadrealističkog pesnika koga je poštovala jer ga je razumela
bolje od svih.

Slikar De Kiriko je, međutim, smatrao da je Elijar jedan mistični kreten, a isto to je
mislio i o Pikasu. Ali upravo je tobožnja blentavost koja se ogledala na Elijarovom licu nežno
i eterično zavela fotografkinju.

Povrh svega, Drogirana Gala, kako su zvali Ruskinju u periodu dok je bila Elijarova
žena, ostavila je pesnika zbog brkatog Salvadora Dalija, instinktivno osećajući da će to biti
istorijski čin, budući da nije mogla da izbegne ključno napuštanje, koje će biti zabeleženo u
analima povesti nadrealizma. Bilo je to, takoreći, antologijsko napuštanje, od kojeg je
pesniku trebalo mnogo vremena da se oporavi i koje je on preinačio u beskrajnu, razvučenu i
beskonačnu jadikovku, koju su njegovi prijatelji sažaljivo slušali, a ponajviše Dora. Elijar se
osećao omalovaženo, bio je izbačen iz života jedine žene koja se ponašala kao muza i
istovremeno ispoljavala svoju stvaralačku moć. Gala je otišla, premda je i dalje mogla da
ostane s njim, nižući ljubavnike, koje bi pesnik listom prihvatao i opravdavao. Ali možda je
Gali bilo potrebno da pripada samo jednom čoveku, i to ne bilo kome, već jednom ludom,
vatrenom, plodnom i zabavnom geniju. Način na koji je ona doživljavala Elijarovu ljubav za
pesnika je postajao nesnosan, ta Gali svojstvena strast, tako preterano dramatična. To je išlo
toliko daleko da je Elijar, kada je počela da ga deli sa Maksom Ernstom, neprekidno
ponavljao - u vidu pravdanja, pretvarajući se da uopšte ne mari za sve to - da više voli
ženinog ljubavnika nego sopstvenu ženu. To je bio Elijar. I to je Dora volela kod njega, tu
razmaženu krhkost, to okolišno ponašanje kojim je prihvatao prezir voljene žene, širinu
njegovog pogleda na svet koju je bespoštedno rasipao kada bi raspravljao o ljudskoj
seksualnosti, i tolike druge strane njegove složene ličnosti, njegovo umeće da dotakne sve
tabu teme, svojim nadasve osetljivim polnim organima, kao da genitalije razgovaraju među
sobom, kao da imaju mozgove i umove koji raspravljaju o raznim, aktuelnim problemima,
poput onih u filmu pisca i režisera Alana Rob-Grijea, jednog od glavnih predstavnika
nouveau romana.

Musidora ju je odvela do Bretona, Breton do Elijara, drugim putem - pošto nije mogla
da prenebregne prisustvo Žorža Bataja u njenom životu, tačnije u životu njih dvoje - Elijar do
Nuš, njene najbolje prijateljice, njene dvojnice. Oni, dakako, do Pabla Pikasa.

Nuš je bila Dorina najbolja drugarica, njena prisna prijateljica. Pravo ime joj je bilo
Marija Benc. Bila je ćerka akrobate, i sama je nastupala u sasvim sporednim ulogama u
pozorištu Gran Ginjol. Tamo ju je otkrio Elijar. Ličila je na bolešljivu, tuberkuloznu
devojčicu, toliko krhku da bi svako pomislio da će se raspasti kao rašivena krpena lutka,
bleda i koščata. Međutim, njena sedefnobela koža, plava kosa, te kosti koje su izvirivale iz
svih uglova behu toliko fotogenični da su odavali utisak da je reč o monumentalnoj nordijskoj
lepoti koja tumači ključnu ulogu u svom životu: umiranje na svakoj fotografiji. „Poslastičar”
ili partouzard, kako je Breton podrugljivo zvao Elijara zbog njegovih stalnih i mešovitih
veza, oženio se nedelju dana pre Bretona, 14. avgusta 1934, onim devojčurkom koje je
odavalo utisak da joj jedna tanka uzica pridržava potiljak, a taj labudov potiljak silno je
navodio na razvrat. Dora se do detalja seća venčanice koju je Nuš nosila, kako joj je
vragolasto namignula, i kako je u tom trenutku među njima začeto saučeništvo. Na svetu je
još uvek bilo veselih devojaka, spremnih na brak, na supružničko jedinstvo muškarca i žene,
sa verom da će želja i ljubav dugo trajati.

Počev od tada, od tog prvog svečanog susreta i začetka njihovog prisnog odnosa,
Dora je počela neumorno da fotografiše Nuš, sledila je tajanstvenu potrebu da je ovekoveči
samo za sebe, sa izvesnom ljubomorom, takoreći sa bolesnim egoizmom.

„Poslastičar”, međutim, nakon nekoliko godina, nije mogao da izbegne povratak

svojim starim navikama, ženama, i to svima na koje ga je put naveo.
 Grčke igre

Dora je mirno, sa rasklimane stolice, iz,gornjeg rakursa fotografisala Pikasov atelje, što joj je
takoreći postalo opsesivni tik. Elijar i Nuš su svratili usput, „na svoju ruku”, kako su rekli.
Nuš je bila prelepa i zavodljiva pred objektivom. Dora je ponovo zarila prst u okidač foto-
aparata, želeći da ga tako zadrži, obavijena kolutom beličastog svetla.

Elijar je načinio saučesnički gest koji je Nuš bez oklevanja protumačila. Počela je da
skida odeću i kad je ostala naga, stala je pred slikara. Pikaso je neprestano slikao, ali kada je
video da mu se devojka nudi, nije čekao ni trena, skinuo je to malo odeće sa sebe, nasrnuo na
Nuš, i tako lomljivu, bacio je na stari krevet.

Dora nikada nije razumela zbog čega je Elijar naterao Nuš da pred njom vodi ljubav
sa Pikasom. Ali u tom trenutku je pretpostavljala da kao nadrealistkinja treba to da prihvati, u
ime prijateljstva, poezije svog prijatelja, samog nadrealističkog pokreta, tako slobodnog
kakva je i ona bila tokom svoje veze sa Batajem. U svakom slučaju, nikada nije zaboravila
Nušin setni pogled, njeno povinovanje, njeno stenjanje poput ranjene životinje, više
prestrašeno nego strastveno. Dora je osetila ogroman stid zbog Pikasa, koji je, oznojen, frktao
poput bika nad telom njene najbolje prijateljice. Ali taj utisak je nestao onog trenutka kada se
Nušino lice preobrazilo, odavajući nekakvu samrtnu klonulost, da bi naposletku shvatila da se
smeši od zadovoljstva dok koluta očima.

Elijar je gladio kosu, a na njegovom izbočenom čelu videlo se da je bio na ivici da

eksplodira, od besa, od zadovoljstva, od svega što mu je bilo potrebno da bi uspeo da napiše
pesmu dostojnu Pola Elijara.

Dora je oduvek želela da liči na Nuš, toliko je to želela da se naposletku zaljubila u

Nuš. U njenu teatralnost u ljubavi i njeno afektiranje u seksu.
 S obzirom na svoju robusnu građu, fotografkinja je ljubomorno, ćutke, zavidela
glumici na njenom telu zakržljale devojčice, prvi put nahranjene pesnikom i njegovom
poezijom, na njenim tankim rukama i noktima koje je fotografisala zarivene u ženine
grozničave obraze. I na tajanstvenom licu, prekrivenom lepo iscrtanom paukovom mrežom.

Njeni najbolji modeli bili su Nuš i Pikaso; kad god ih je fotografisala, osećala je da im
se zauvek predaje, sa istom uzvišenošću kojom se podavala prilikom orgazma.

Dok je posmatrala Veneciju, taj veličanstveni melem za dušu, Dora je sebi priznala da je
iskreno volela Nuš, i da bi više volela da je tog dana ona vodila ljubav sa svojom
prijateljicom umesto Pikasa, premda Elijar to ne bi razumeo, ili možda bi, ali mu nije prošlo
kroz glavu da joj ponudi da vodi ljubav s njegovom ženom. Osim toga, svi oni, svi ti
nadrealisti, ili većina njih, želeli su da se Pikaso zainteresuje za njihove žene. To je bio
Pikaso, a ta ludička pomama dobijala je na značaju, obuzimao ih je neopisiv zanos, predmet
je postajao još poželjniji i požudniji.

Poljubila je Nuš u usta, nakon što je završila fotografiju na kojoj joj oči blistaju
ovlažene, pomoću dve kapi tečnog indiga. Nije je odvratila, ništa nije rekla. Samo je
promenila položaj, nežno i sa zadrškom. Dora je tada počela da sanja kako vodi ljubav sa
Nušinom senkom, s njenom dvojnicom, obavijenom fluorescentnom aurom. Ili s paukom,
koji je imao Nušinu glavu.

Drugom prilikom, dok je fotografisala vikontesu Noaj, bogatašicu i mecenu

nadrealista, Dora je shvatila da bi mogla da voli žene još slobodnije nego muškarce. Ali istog
trenutka se ispravila, nju nisu zanimali muškarci, nju je zanimao samo jedan muškarac, ona
je volela Pikasa, a mogla bi voleti mnoge žene. Prva bi bila Nuš. Druga, sasvim sigurno,
Leonor Fini, njena prijateljica slikarka. Treća bi mogla biti Mari-Lor de Noaj.

Mari-Lor je imala dodatnu privlačnu osobinu, izgledala je kao da nema kosti, njeno
meso je obavijao vazduh, povetarac, a telo joj je imalo neuhvatljivu mekoću, koju je bilo
nemoguće opisati i još teže uhvatiti fotografijom. Bila je sam vazduh. Telo Mari-Lor bilo je
kao testo sačinjeno od nadrealističke kože, sa težnjom da odene ništavilo, prekrije prazninu i
prikrije ponor.
 Bila je udata za vikonta Noaja, savršenog ljubavnika, koji je, trpeljiv do besvesti, sve
razumeo i prihvatao. Nije imao drugog izbora, to mu je bilo u krvi, jer je poticao upravo od
markiza De Sada. Njegova prababa s majčine strane, grofica Še
vinje, nadahnula je Marsela
Prusta da stvori lik vojvotkinje Germant. Imao je sreće što mu je otac bio slavnog porekla,
Jevrejin bankar, složenog prezimena Bišofsem, koji, kada bi jednom otvorio neka vrata, više
ih nikada ne bi zatvarao, inače rođak barona De Hirša, osnivača jevrejskih kolonija u
Argentini.

Ta priča je Doru ostavljala bez daha i ona je, poput mnogih drugih umetnika, težila da
dospe na dvorski spisak osoba odabranih da postanu uobičajeno okruženje vikontese. I dok su
Pikaso, Baltus, Dali, Đakometi i Oskar Dominges (slikar i plebejski ljubavnik pomenute
mecene) slikali aristokratsku damu s kostima od dima, ona ju je fotografisala.

Bogatašica koja je producirala većinu Bunjuelovih filmova verno je ostala pokraj

Dore do kraja života.

A ona je to predosećala odavno, još dok je posmatrala svetlucanje gondola. Znala je

da je nikada neće napustiti, jer je najveće bogatstvo Mari-Lor bila njena beskrajna
velikodušnost i njena nesumnjiva vernost, koja će doduše kasnije biti podvrgnuta sumnji, jer
da joj je Džejms Lord to dozvolio, odvela bi ga u krevet tokom one nedelje koju je Lord
proveo u njenom čuvenom letnjikovcu.

Dora je sada hodala dalje, ćutke je kružila oko kanala Grande. Prisećala se koliko je
puta ona napuštala druge... Na isti način na koji je Pikaso napustio nju, ona je to učinila
jednom od svojih ljubavnika, slikaru i vajaru Ivu Tangiju. „Možda je sve kazna” - ponavljala
je sebi tiho kao da izgovara litaniju - „možda je reč o najgoroj od svih kazni.” Nijedan čin ne
ostaje nekažnjen.

Pre Pikasa, ona je bila ta koja je napuštala muškarce. Tangi je, isto kao i Bataj, počeo
da je guši, i ona više nije mogla da podnese njegovo mučno prisustvo, nije mogla čak ni da ga
gleda pravo u oči, izbegavala je njegov pogled jer se stidela da on ne otkrije da ga više ne
voli. Tangi je patio, ali muškarci se oporave od rastanka mnogo brže nego žene. Žena umire
prilikom svakog rastanka. Muškarac se nakon svakog rastanka preporodi. A njena veza sa
Tangijem nije trajala koliko i onih deset godina koje je proživela sa Pikasom. „Petit Yvet qui
vous aime” bila je slatka posveta koju joj je napisao na jednoj knjizi: „Mali Iv, koji vas voli.”

A potom je došao - Pikaso. Sazdan od same ljubavi, i od same prevare.

Deset najboljih godina svog života posvetila je Pablu Pikasu, a to je bilo kao da ih je
bacila u more, kao da ih je utopila u najvećim dubinama. Posle njega više nije znala da živi.
Ostatak njenog života mogao je da se uporedi sa nekom vrstom preživljavanja za koje je,
paradoksalno, trebalo da bude zahvalna životnom nagonu koje joj je tih deset godina ostavilo
u nasleđe.

Vratila se u hotel. Džejms ju je čekao na ulazu, na sebi je imao belu vezenu košulju i bež
pantalone tankog tkanja. Izgledao je izuzetno lepo, bio je veoma zgodan, toliko da je poželela
da veruje da bi mogla ponovo da voli.
 Étourdissement.18

Dora, Elijar, Pikaso. I ja. Pariz, 2010.

„Aturdida”, „sluđena”, nije reč koju bismo na španskom mogli da koristimo kao na
francuskom: téourdissement, u obliku priloga, da bismo sačuvali njen tragičan sadržaj tako da
ne izgleda tegoban. Međutim, ne bih mogla da prevedem stanje koje me je obuzelo nijednom
drugom rečju... Noćima nisam spavala. Toliko godina sam javno čitala pesmu Sloboda Pola
Elijara, jer sam smatrala da je izbačen iz francuske Komunističke partije i da se nikad nije
vratio; toliko godina uverena u grešku, u laž koja, kada se toliko puta ponavlja, gotovo da
postane istina, baš kao u totalitarizmu.

Iz zablude me je izbavila književnica i esejistkinja Žanin Verde-Leru, i moram

priznati da sam se osećala užasno. Premda ću i dalje voleti tu Elijarovu pesmu, i uvek ću je
citirati, jer je reč o velikoj pesmi, za razliku od njenog autora, i ona će nastaviti da predstavlja
književni simbol slobode, to više neće biti isto, više neću to činiti na isti način. Kada sam
spomenula tu pesmu Žanin, odgovorila mi je nepokolebljivo odlučno:

„U svakom slučaju, njega je bolelo uvo za tu pesmu!” Odgovor joj je bio mučan, ali je
pogađao u srž.

Isto mi se dešava i sa Pablom Pikasom, o kome se iz raznih izvora moglo čuti da se

nije lepo poneo, ili barem ne toliko lepo koliko su nam pričali, tokom Smešnog rata, niti se
lepo ophodio prema svojim ženama. Ali njegovo delo, većina njegovog dela, nastaviće da me
zavodi. Opet za razliku od svog autora. Sada, to je činjenica, više neću gledati na njega istim
očima, isto kao što sam maločas navela da više neću na isti način čitati Elijarovu pesmu.

Pol Elijar je pripadao nadrealizmu možda pre samog nadrealizma, i pre dadaizma, jer

18 Franc.: vrtoglavica, opijenost, obnevidelost. (Prim. prev.)

je on bio nadrealista još pre Velikog rata, i bio je blizak sa Andreom Bretonom, prvo kao
prijatelj, a potom kao pesnik. Obojica su u jednom kratkom periodu bili u službi
Komunističke partije, 1925. godine, a potom su izašli iz te političke organizacije, zgađeni i
zastrašeni onim što je već počinjalo da se razaznaje: užasom. Elijar je, tačnije, bio izbačen,
mada se posle vratio. Andre Breton više nije kročio tamo, privučen mišlju Lava Trockog.

Godine 1935. Breton i Elijar su otputovali u Prag, gde su imali sreću da se sretnu s
brojnim prestižnim piscima, pesnicima i kritičarima, i da ih upoznaju. Sprijateljili su se sa
književnim istoričarem i istraživačem Zavisom Kalandrom, rođenim 1902, koga su svi
obožavali. To iskustvo je za obojicu bilo uzbudljivo. Vratili su se oduševljeni činjenicom da
su imali priliku uživo da prisustvuju istinskim pesničkim i političkim pokretima koji su
stvarani uprkos očiglednom unutarnjem razmimoilaženju.

Godine 1942. Elijar je ponovo ušao u francusku Komunističku partiju i tamo je ostao
do smrti, što ga je primoralo da piše užasne, čudovišne pesme, čak nadasve staljinističke, kao
što je, na primer, ona iz 1950. godine: Omaž Staljinu. Ipak, to iskustvo u Pragu nikada nije
sasvim zaboravio i iznutra ga je izjedalo to što ga nije prihvatio onakvo kakvo je zaista bilo:
kao buđenje istine.

I ja sam pisala komunistički obojene pesme, mada nisu bile toliko čudovišne; imala
sam šesnaest godina i veliku zbrku u glavi. Ne kajem se, ali se stidim svoje budalaste
nevinosti, toga što sam bila toliko naivna da verujem u sve što su mi pričali.

Zavis Kalandra - onaj prijatelj koga su stekli u Pragu - bio je 1950. godine uhapšen,
optužen za špijunažu i zaveru, i divljački mučen. Primorali su ga da na sudu prizna mea
culpa, morao je da pristane na sve što bi mu režim naredio, jer, kao što znamo, u svim
procesima SSSR-a i popularnim „demokratijama”, ljudi su primoravani da svedoče šta god bi
komunisti zahtevali. Kalandra, razoren, više nikada nije bio onaj stari.

Andre Breton je pokrenuo veliku peticiju čiji je cilj bio zahtev za njegovo
oslobađanje, i potpisali su je svi značajni pisci, od Pola Klodela i Marsela Kamija, do Fransoe
Morijaka i Žan-Pola Sartra. Svi osim Elijara.

Andre Breton je u listu Kombat, 14. juna 1950, objavio otvoreno pismo Polu Elijaru:
„Kako ti savest dozvoljava da podneseš toliko uniženje čoveka koji je dokazao da ti je
prijatelj?” Elijar mu je odgovorio: „Imam previše posla oko nevinih koji vape za svojom
nevinošću da bih se bavio krivima koji vape za svojom krivicom.” Taj citat se može naći u
časopisu Aksion objavljenom 19-25. juna 1950. Zavis Kalandra je pogubljen. Imao je
četrdeset osam godina.

Maksa Žakoba, Pikasovog prijatelja, zarobili su Nemci i odveden je u tranzitni logor

da bi bio deportovan u Dransi. Tamo je umro 5. marta 1944, neki kažu od upale pluća, neki
od tifusa, ili od obe bolesti. Pre toga je prošao kroz pakao, kada je njegova mlađa sestra Mirte
Lea dovedena u isti logor, i kasnije deportovana.

Pesnik je pisao svojim prijateljima želeći da učini nešto za svoju voljenu sestru. Saša
Gitri je odgovorio da bi, u slučaju najgoreg, mogao da pomogne njemu, ali ne i njegovoj
porodici. Ubrzo potom, 24. februara 1944, i on je uhapšen. Mogao je da pobegne kroz zadnja
vrata svoje kuće, ali nije hteo, sedeo je na krevetu i čekao ih... Iz voza, iz svoje mračne ćelije,
pisao je Žanu Koktou i Pikasu vapeći da mu pomognu... Kokto je brzo delovao, ali uprkos
njegovom pismu i peticiji, za koju, s druge strane, nikad nije dokazano da su je pesnikovi
prijatelji potpisali, pismo s dozvolom za oslobađanje koje je uspeo da dobije preko nemačkog
ambasadora Ota Abeca nije stiglo na vreme.

Već sam o tome pisala: kada su Pikasa zamolili za pomoć da bi oslobodili Žakoba, s
obzirom na njegove veze i veze njegovih prijatelja, slikar je odgovorio nadmenim
okolišanjem. Ta scena se odigrala u kafeu Katalan: „Ništa tu ne može da se učini. Maks
Žakob je anđeo, moći će da odleti odande.” Bila je to prava pikasovska rečenica. Ča
k bismo
mogli da zamislimo pesnika, s krilima, poput goluba mira, kako leti posred neba koje je
naslikao umetnik iz Malage. Drugi su tvrdili da je umesto „anđeo” izgovorio reč lutin,
„duende”.19

Maks Žakob je umro u Dransiju, u predvorju pogubilišta, u limbu Aušvica, veoma

bolestan i možda još uvek s nadom. U mojoj glavi se taj događaj ponavlja kao usporeni
snimak, i ne uspevam da izbrišem iz sećanja pismo koje je napisao Koktou:

19 Špan.: umetnički duh, duša. (Prim. prev.)

 Dragi Žane,

Pišem ti iz vagona zahvaljujući ljubaznosti žandara koji nas okružuju.

Ubrzo ćemo biti u Dransiju. To je sve što mogu da kažem.

Kada su Saši (Gitriju) spomenuli moju sestru, rekao je: „Da je u pitanju on, mogao
bih nešto da učinim!”

Eh, bien, c’est moi.

Grli te

MAKS

Iz voza je pisao i Andreu Salmonu, s molbom da kaže Pikasu, jednom od njegovih

najstarijih prijatelja, da učini sve što može... A u poslednjoj poruci, pre nego što je ušao u
ledenu ćeliju namenjenu onima koji treba da budu deportovani: „Neka Salmon, Pikaso,
Morikan, učine nešto za mene.” Dok je ginuo, veliki pesnik Maks Žakob video je kako mu
drveće prolazi iznad glave, vrisnuo je, zastenjao, i ubrzo potom počeo da se gasi. Zbog bola u
grudima jaukao je i grčio se; naposletku se smirio: „Ja sam već kod Boga... a vi imate lice
anđela.‚” To su mu bile poslednje reči.

Volela sam Pikasa i divila mu se; sada samo mogu hladno da stanem pred njegovo
delo, doduše s poštovanjem prema njegovoj umetnosti, ali ništa više od toga. Nežnost me je
napustila. Međutim, ne mogu da zamislim umetnost bez ljubavi. Ali tu duboku ljubav više ne
osećam. Možda ću s vremenom uspeti da se izmirim s njegovim delom.

Veliki poljski pisac i dobitnik Nobelove nagrade Česlav Miloš bio je posleratni
diplomata i 1950. godine tražio je politički azil. Osim toga, bio je profesor u Sjedinjenim
Državama, a u Krakov se vratio da provede poslednje godine života, i tamo je umro, 2004. U
poslednjoj rečenici svog Pisma Pikasu - objavljenog u časopisu Dokazi juna 1956, na
stranama 5 i 7 - za one koji žele da se uvere - priseća se slikara: „Ako već spominjemo
njegovu otvorenu podršku teroru, onda bi valjalo da spomenemo i njegov potonji bes prema
istom. Tada bi bilo pravično upreti prstom na njegovu prevrtljivost, kako je njegovi budući
biografi ne bi zaboravili.”

Njegovi biografi su se vrlo trudili da to prenebregnu.

Malo je onih koji ne znaju da je Pablo Pikaso dozvolio svojim zemljacima koji su se
borili protiv fašizma da ga mole i da čekaju na njegovu pomoć, što ne znači da je i sam imao
veze sa fašizmom. On je, kao i mnogi drugi, ćutao, tačnije ostao uzdržan, dugo vremena.
Tačnije, sve dok trojica žandara nisu ušla u njegov atelje i izvređala ga, rekavši mu da je
„degenerik, komunista i Jevrejin”. Bilo bi nepravedno prevideti da je tada Dora Mar uspela
da ga ubedi da mora nešto da učini posredstvom svoje umetnosti. I to autori često nastoje da
izbrišu sa dosadnih stranica povesti u kojima se Pikasova priznanja i dostignuća veličaju, dok
se Dora svodi na ulogu poremećene ljubavnice.

Mogu da je zamislim, u bundi s velikim naramenicama, u onim grubim cipelama sa

šupljom drvenom štiklom, kako preklinje Pikasa da učini barem mali gest, da pokaže
solidarnost barem nekom jednostavnom sitnicom. Napokon je to učinio, i to svi spominju. Ali
Maks Žakob se nije spasao, a Pikaso je mogao da mu pomogne; on, sa svojim ogromnim i
moćnim uticajem. Zakasnio je i ništa nije učinio. Poenta je u tom prokletom zakašnjenju.

Međutim, Veliki Genije nije trošio previše vremena na velike događaje koji bi ga
načinili još slavnijim nego što je bio, već je bio odviše zanet svojim orgijama i svojim
grafikama, koje su ga opsedale. U svakom slučaju, uvek će postojati dobar izgovor za
pravdanje, s obzirom na to da je reč o Pablu Pikasu. Na kraju krajeva, neslavne postupke
ništa ne briše više i bolje od seksa i neokaljanog traga umetnosti. Umetnosti i tete de mort20
koju je Pikaso obožavao.

Ne mogu da spavam, ne uspevam ni oka da sklopim. Pol Elijar, izdajica. Pol Elijar, autor
pesme Sloboda. Pesme koju sam godinama - svih tih godina otkako sam u egzilu - čitala
svima koji je trebalo da shvate šta je sloboda: život i želja. Umetnost i život.

Isto to je i istorija: duboko razočaranje, potisnuti bes.

20 Franc.: mrtvačka glava. (Prim. prev.)

 Št
a li je tek video Pikasov sekretar, Haime Sabartes? Mora da je video mnogo više, ko
zna šta sve nije video? Ponavljam neumorno. Ali je morao da ćuti, odlučio se da ćuti. Pesnik,
sekretar, morao je da bude veran Velikom Geniju, čoveku-spomeniku, istorijskom umetniku.
Pišem reč „genije” velikim slovom, i osećam veliku sigurnost kada to činim, on je to dakako
bio; treba posumnjati prilikom pisanja reči „čovek”, u celokupnoj prividnoj i u isto vreme
veličanstvenoj jednostavnosti koja uzdiže ljudsko biće kada odluči da bude iskreno i da se
bori za istinu.

Dora, međutim, nije posumnjala u Pikasovu „muškost” sve do dana kada je prestao
pomno da posmatra njeno telo, kada je zapazila da je počeo da zaboravlja njene obline, slasne
pukotine njene nagosti. Pikaso je prestao da je oseća, da je želi, da bi se opijao njenom
inteligencijom. Ili je možda ostalo samo to, njen neugodan i nesnosan intelekt.

Telo joj je postalo još kruće. Kao kod ispucale karijatide. Hodala je pored njega, a on
je od nje bežao, ili je ona predosećala da on beži. Problem nije bio u tome što je taj čovek
iznenada prestao da bude muškarac i mužjak. Ne, čovek je prestao da je želi, i da želi samog
sebe. Njega nisu zanimali ni rat, ni patnja drugih, ukoliko to nije bilo u službi umetnosti; on
je svakodnevno zamišljao i slikao mir. Taj muškarac je prestao da bude muškarac, da bi se
preobrazio u istorijski velikog umetnika, u nenadmašnog Velikog Genija, u istaknuto i
priznato javno vlasništvo. „Moja partija su moje slike”, tvrdio je oholo.

Poljupci više nisu bili isti, počeo je da je poseduje još grublje, divljački. Mali čovek je
postao minotaur, frktao je i dahtao nad njenim telom. Grebao joj je pazuha, kojima su tekli
tanki mlazevi krvi. Grebao joj je grudi. Noktima je napisao na kartonu: „Krv Dore Mar.” I ta
mrlja se razlivala po papiru. Sa uživanjem je slikao njenom krvlju.

Dora se trudila da plače, ali nije mogla. Upinjala se da stvori suze, ali one su odbijale
da joj se kotrljaju niz obraze. Potom bi ocrtavala bolnu grimasu, ali bi onemoćala od srama.
Umetnik bi joj potom silovito tresao modra ramena: „Plači, Dora, plači, Dora!”

U tim trenucima bi se prisećala reči svog oca: „Vidi, Dora, vidi!” u dalekom
opservatorijumu njenog detinjstva, tamo u Buenos Ajresu.

To veličanstveno telo, mrešćeno poput Lotreamonove ženke ajkule, prestalo je da

nadahnjuje Maestra, ali njene suze, njena patnja, istinski su ga oduševljavali i izazivali u
njemu ushićenje. Uzdahnula je, s olakšanjem. Još nije došao kraj. Ne, još nije. Dokle god
proliva suze, on je neće napustiti.

Uviđala je da se njena prava moć sastojala u tome što je do tog trenutka, od svih
njegovih žena, on najviše slikao nju, njene portrete. Ali, u trenutku, te suze su je izbrisale, jer
su presahnule, izdajnički prikrivene. „Prikradene”, od prikrivene i ukradene.
 Džejms i ja. Pariz, 2010.

Odavno nisam videla Džejmsa Lorda. A nisam zvala ni Bernara. Roman je čekao, vreme
proticalo; vreme brzo protiče, u njihovim životima, ali i u mome.

Uplašila sam se da ih više nikada neću videti, predosetila sam da će se to desiti:

nikada više ih nisam videla. A tada je zazvonio telefon. Nakratko sam razgovarala sa Mirijam
Gomes, udovicom pisca Giljerma Kabrere Infantea, koja živi u Londonu. Spustila sam
slušalicu misleći na hiljadu stvari istovremeno. Okupala sam se, potražila crnu haljinu,
obukla je i izašla na ulicu, zaputivši se u pravcu galerije Ars atelje, u Ulici Kenkampoa.

Te večeri je trebalo da bude vernissage21 kubanskog nadrealističkog slikara Horhea

Kamaća, koja je predstavljala omaž drugom nadrealističkom slikaru, Čileancu Robertu Mati.
Izložba je imala naziv Le Grand Transparent. Bila je veličanstvena. Veoma istančani crteži
odavali su počast nazivu, i svi su veličali prozirnost poteza, jasnoću vremena u alhemiji stiha,
reči izvučene iz najdubljeg sna.

Kada se galerija zatvorila, grupa od nas nekoliko odlučila je da ode na večeru u

libanski restoran koji je predložila Tanija, prijateljica i kolekcionarka.

Tamo, usred večere, saznala sam da je Džejms Lord umro. Nisam htela da poverujem
u to. Nemoguće. Tu vest mi je saopštio kubanski slikar Ramon Leandro, tvrdeći da je istina.
Nisam htela da je prihvatim. Nemoguće da je u pravu...

Vratila sam se kući i sela da pišem, snažno misleći na njih. Na Džejmsa, Bernara,
Doru... Sve dok me nije obuzeo nervozan, histeričan, smešan plač. Odlučila sam da se
istuširam i da dopustim suzama da se izliju u toplu vodu.

Plakala sam gorko, prisećala se Dore, Džejmsa, Bernara; mislila sam na to putovanje

21 Franc.: svečano otvaranje izložbe. (Prim. prev.)

u Veneciju koje je ona silno želela, i koje su joj Bernar i Džejms priuštili kako bi udovoljili
njenom hiru.

Jedva sam oka sklopila, svitanje me je zateklo na sofi, sedela sam podignutih nogu,
privučenih uz stomak, s pogledom izgubljenim u rumenom nebu. Sačekala sam da bude
pristojno doba i pozvala telefonom Džejmsovu kuću. Niko nije odgovorio. Nisam se usudila
da pozovem Bernara. Ni dan-danas nisam to uradila.

Džejms Lord je umro, „preminuo je”, ponovila sam nemo i ganuto.

Počela sam iznova da čitam njegovu knjigu Dora i Pikaso, i to opet na francuskom;
kasnije sam je skinula s interneta na španskom.

Či
tala sam, čitala bez predaha tekst na francuskom, lica oblivenog suzama. Sada kada
Džejmsa više nema, njegovo štivo poprima drugu dimenziju, sada je steklo laskavu težinu
reči čoveka koji više ništa neće reći, neprirodnog odjeka njegovog glasa, koji više nikada
neću čuti; doduše, uvek je malo govorio, pre bi se moglo reći da je bio ćutljiv, ili bi možda
trebalo reći „tih”, jer to nije isto što i „ćutljiv”. Umro je, i više nećemo moći da se sastajemo
u njegovom stanu, i neću moći da čujem njegovu podrobnu analizu Dore, Pikasa,
nadrealizma, kubizma, ni da dopustim da me osećajno posmatra, niti da, donekle nežno i
tobože uzgred, pohvali boju mojih zenica.

Više neću moći Džejmsa da pitam o Dori, da saznam da li je to putovanje bilo istinski
košmar, kao što je pokušao da predoči u svojoj knjizi, ili se zaista ništa nije dogodilo, kako je
tvrdio Bernar prilikom našeg prvog susreta:

„Nije se desilo gotovo ništa, osim što se ona bolje osećala u mom nego u
Džejmsovom društvu. Nas dvoje smo ponovo otkrili jedno drugo, osetili međusobnu
simpatiju, pričali jedno drugom priče i viceve. Neprestano smo se zabavljali, dok je Džejms
bio po strani. Ali to je normalno, ona je želela da mu pokaže svoju nadmoć, da mu očita
lekciju, a ja sam bio dobar instrument da to postigne. Dora je bila prilično zlobna, mada to
nije olako ispoljavala. Zaista, mnogo smo se smejali. Vratila se s nama u Pariz, kolima. Patila
je od mučnine. Automobil se u nekoliko navrata kvario, i dok se Džejms bezuspešno trudio
da ga popravi, nas dvoje bismo izašli iz kola i umirali od smeha prisećajući se nekih osoba
koje smo često viđali, uključujući Pikasa i Mari-Lor de Noaj. Dora je imala najlepši glas koji
sam ikada čuo, već sam ti to rekao, i bila je najinteligentnija od svih nadrealistkinja koje sam
poznavao.”

Nikada nisam pitala Bernara šta misli o Pikasu kao prijatelju, kao normalnom čoveku,
bez zaštitnog omotača umetnika. Osim toga, on nikada nije bio rad da mi oda previše detalja,
ali je uvek uporno tvrdio da je Dora bila teška žena. Odviše umna, prekomerno inteligentna.
Na mestu njenog libida bila je smeštena inteligencija. Odviše hladnog uma, bila je svesna
zastrašujuće temperature svog tela. Temperature visokog rizika za čoveka koji se znojio, koga
su neprestano spopadali vreli talasi čak i usred zime. Dora mu je neprestano disala za vrat, ali
njemu je to bilo potrebno, kao što su mu bila potrebna dečica koja trčkaraju naokolo, trebalo
mu je prisustvo zamišljene dece koja se igraju u dvorištu u Granz Ogistena, koja su mu se po
čitav dan vrzmala po glavi. Od tri rata i Dore vidno je ostario. Neoprostivo.

„Zašto nije imala dece sa slikarom?” Pitam se. Zbog čega nije odlučila, nakon što je
potpuno raskinula s Pikasom, da započne mirnu vezu sa Džejmsom Lordom? Sama sebi
odgovaram. „Njoj je Pikaso bio sin, on joj je bio sve, njen dvojnik, njena utroba, njen pol,
njen porođaj; on je bio njena želja, njeno zadovoljstvo i njena stalna patnja. On je bio njen sin
jedinac i njena smrt.”

„Moja deca, bila dobra ili loša, imaju sopstveni život i nikada ne mogu da razočaraju
ili osramote oca. A ti imaš gomilu njih u svom vlasništvu, ljubavi moja” - Pikaso je podsetio
Doru u kući njihovog prijatelja i kolekcionara Daglasa Kupera.

Ona je na to odgovorila, srdito i munjevito:

„Imam, čitavo sirotište.”

Umela je da bude gruba prema njemu, ali nije želela da se druži ni sa kim ko je
sumnjao u Pikasa i ko nije bio na njegovoj visini.

Džejms je voleo Pikasa isto koliko i nju, premda ne s jednakom odanošću. Džejms ju
je voleo jer je ona za njega predstavljala produženu ruku pikasovskog genija. Dora je to
naslućivala, opazila je to još onog dana kada ga je upoznala u umetnikovom ateljeu, i kasnije,
kada se odigrala ona epizoda s upaljačem.

Džejms joj se nikada nije posebno sviđao, ali ga je volela, jer je znala da on kroz nju
voli Pikasa. A između nje i nekog drugog bića nije mogao da se uspostavi nikakav drugi
odnos osim onog koji bi postojao kroz Pikasa.

Danas sam uspela da proverim na internetu: Džejms Lord je umro. Nikada neće moći
da pročita ovu knjigu. Zakasnila sam affreusement da je završim. „Affreusement” je bila reč
koju je upotrebio taj čovek koji je postao američki vojnik i bez trenutka oklevanja pošao u
Drugi svetski rat samo zato što je silno, očajnički želeo da upozna Pabla Pikasa. Na
španskom bi to bilo „horriblemente”, strašno, užasno, ali više mi se sviđa francuska reč. Moj
jezik me polako napušta, i mnome ovladava jezik u kome sam našla utočište u ovom gradu
koji me je drugi put rodio.

Kada sam ga pitala da li je voleo slikara, odgovorio je da ga je affreusement

obožavao, pokornošću osujećenog umetnika i ljubavnika.

„Bio sam njegov uspavani vojnik.” Bila je to metafora kojom je želeo da ublaži svoju
obmanu kada se pravio da spava samo da bi ga Pikaso posmatrao.

„A Doru?”

„Doru sam voleo više nego ikoga na ovom svetu.” Oči su mu se ovlažile. „Pred
Pikasom, bio sam smeo i zadivljen muškarac. Pred Dorom, tek zahvalan i iznenađen čovek.”

Ni u knjizi Dora i Pikaso nije hteo da ispriča anegdotu o tome kako ga je slikar
poljubio; to je retkost između dva muškarca u Americi, ali prilično uobičajena stvar u Evropi.
Lord je osetio da je taj poljubac predstavljao mnogo više od izliva prijateljstva.

„Da li vam je Pikaso bio ljubavnik?”

„Nipošto. Ja sam bio Pikasov ljubavnik, platonski, naravno, i možda još ponešto, kao
što se dešava isključivo kod iluzija koje stvara umetnost.”

„A Dora? Da li ste je vi udaljili od ostatka sveta ili je Pikaso bio taj koji ju je prigrabio
i prožderao?”

„Ja nisam udaljio Doru, a ni Pikaso je nije prigrabio. Dora je bila slomljena žena,
slutim da je oduvek to bila. Kada sam je upoznao, još se nije sasvim povukla iz sveta, njen
odlazak je bio postepen, polagan, okončan je mnogo posle našeg putovanja u Veneciju.
Svakodnevno smo razgovarali telefonom, viđali smo se skoro svaki dan, naravno, razgovarali
smo o slikarstvu i Pikasu, što je na kraju oboma postala opsesija, pogotovo njoj. Razlaz s
njim ju je slomio, nije mogla da se uteši, nosila je u sebi odviše prekora i gorčine. Dora je
želela da postane slavna slikarka, jer ju je Pikaso odvratio od fotografije zarad slikarstva. Bila
je sigurna da će, pre ili kasnije, postati priznata kao umetnica čije delo ima veliku vrednost,
ali to se nikada nije desilo. Možda će je jednoga dana ipak priznati! Stvorila je dela koja
uopšte nisu bila loša, mada sam ja više voleo njene crteže i akvarele. Začudo, nikada mi nije
pokazala nijednu svoju fotografiju.”

„Obratite pažnju, rekli ste ’više sam voleo’... Zašto jednu ženu, jednu umetnicu, uvek
moraju da razmatraju, vrednuju i klasifikuju muškarci koji je tobože vole? Jeste li je voleli
kao umetnicu? Kako ste onda mogli da je volite kao ženu? Zar vi niste homoseksualac?”

Džejms Lord je pomno gnječio šake, njegov pogled je i dalje bio usredsređen na zid
preko puta, izbegavao je moje lice.

„U izvesnom smislu, voleo sam je kao ženu. Među nama je vladalo veliko ljubavno
prijateljstvo. Voleo sam je iako nisam osećao fizičku želju da je posedujem, jer me, da budem
iskren, žene nikada nisu privlačile. Dora je to znala, ali možda je mislila da će s njom biti
drugačije. Ja sam homoseksualac koji je voleo Doru Mar, ako biste to radije tako da shvatite.
U jednom trenutku sam doživeo fizičku želju, to se desilo na ostrvu Porkerol, na plaži. Ona je
izranjala iz vode poput boginje mora, bila je žena kojoj je more pristajalo, i znala je to. Ali
moje seksualno i mentalno divljenje trajalo je vrlo kratko. Voleo sam neke žene jer sam želeo
da budem kao one.”

Sada sam ja protrljala ruke o mantil, zahladnelo je i bila sam nervozna, ali sam bila
uporna:

„Či
tala sam u jednom vašem davnašnjem intervjuu da ste imali erotske snove o
Pikasu...”

„Jesam, i još uvek ih imam, i dalje milujem Pikasa u snovima, sanjam kako prodire u
mene poput bika... Bik je za mene simbol Pikasove želje...” Zastao je, rumen od stida. „To,
iskreno, u meni izaziva čuveni slikar bika koji poseduje Doru Mar... Ne samo što sam voleo
Pikasa, bio sam opsednut njime. Ča
k sam budan sanjao te erotske prizore i još uvek mogu da
osetim njegovu žilavu ruku na mom penisu... Izvinite, molim vas... Jednom sam ga video u
gaćama, u njegovom ateljeu; nije mi pružio ni najmanji povod, ali da jeste, odgovorio bih s
ogromnim zadovoljstvom, razgaljeno, potpuno predano.”

Džejms Lord je razvukao usne u setan osmeh.

Sada, u zoru, pod senovitim plaštom tišine, sećam se onog popodneva kojim je plutala
maglovita svetlost, a njegove su ruke i dalje gnječile jedna drugu; sećam se dugih, prekrštenih
nogu, engleskih mokasina, snažno uglancanih, i blagog podrhtavanja njegovog desnog
stopala. Prav trup naslonjen na besprekorno belu sofu, veoma lepa, bujna kosa, vlažne zenice,
a u njima odraz Kralja Ibija Alfreda Žarija. Ibi, nadrealistička životinja na fotografiji Dore
Mar, koja nosi teret suprarealnosti.

„Znate li da je Pikaso obožavao da govori ’ja sam lezbijka’?”

„Naravno da znam, čuo sam ga toliko puta da to kaže...!”

Bila je to jedna od rečenica koje je govorio u afektu. Oboje smo se grohotom

nasmejali.

„Često je govorio i ’moje delo je moj intimni dnevnik i ništa više’”, dodala sam.
Proleteo je jedan anđeo. Mračni.
 MOJI ZAPISI IZ BELEŽNICE

PRESVUČENE CRVENIM PLIŠOM:

Dora. Venecija, 1958. - Bernar. Pariz, 2008. - Ja. Pariz i Venecija, 2008.
 Dora

Izlazim iz hotela i odlučujem da se provozam gondolom. Dok voda svetlucavo treperi pod
dugačkim veslom gondolijera, mnogo pre nego što on skrene iza nekog ugla uzvikujući
odnosno pevajući čuveno „Oeeeeeee!” svojim mladalačkim i muževnim glasom, ponovo
predosećam, nakon mnogo vremena, da mi se vraća zadovoljni spokoj, da se zadovoljstvo
ponovo nastanjuje u mom telu; iznova otkrivam svoje noge i prisećam se kako je pisac,
dramaturg, režiser i crtač Žan Kokto, odeven poput lika iz svojih knjiga, glumio plemićku
dostojanstvenost, prinčevski gestikulirao i šepurio se sav uglađen, u odelu tajanstvenog grofa,
izdašnog u hvalospevima, dok je laskao mojim nogama. Prisećam se i glumca Žan-Luja
Baroa, večito polunagog, kako mi prilazi da bi mi uputio sasvim neočekivane komplimente,
pa čak i smele, vatrene, intimne opaske u kojima laska mojoj senzualnosti i dodaje da mi je
pogled kao uklesan u gustu maglu dana.

„Imaš divna usta”, prošaputao je Baro, a ja sam iznutra drhtala, mada sam spolja
izgledala čvrsta poput bedema, sva satkana od napetih mišića, sva kao figura isklesana u
mermeru; vrat mi je bio nalik stubu u Muranu, lice zabačeno, izduženo, nedokučivog izraza.

„Da, prelepa usta, začuđena i zamišljena”, naglasio je Žan Kokto, dok je rečima
pravio detaljnu skicu mog lica.

Osećam da starica u meni osvaja sve više prostora, međutim, ja sam oduvek bila stara,
što sam bila mlađa sve sam se starije osećala, ili sebe tako doživljavala.

Znam da se zapravo nisam sviđala nijednom od njih dvojice, da se nikada nisam

sviđala muškarcima koji su, poput njih, javno ispoljavali želju. Pikaso me je voleo zbog moje
inteligencije, ali nije prihvatao moje telo, sve vreme me je zvao „debela”, „moraš da paziš,
Dora, ugojila si se”, a onda bi mi istrgao kašiku iz ruke i nije mi dozvoljavao da jedem
previše. Međutim, njemu se nisu dopadale ni mršave, nije podnosio žene kojima štrče kosti
kad ih zagrli.

Silno sam želela da budem lepa kao Leonor Fini, zavodljiva i treperava; premda je
bila slikarka, svako bi se složio da je ona zapravo cocotte, kurtizana u imperijalističkom stilu,
ili bludnica sa Pigala iz doba Tuluz-Lotreka, u zarozanim i poderanim čarapama, kojoj se
mačor zavlači među butine, sa snažnim i zategnutim nogama, kao od turmalina. Leonor me je
jurila, progonila me je da je fotografišem. Nikada nije saznala da sam umirala od želje da to
učinim, ali sam više od svega na svetu želela da delujem pristojno. Leonor Fini je bila više
Argentinka od svih nas iz tog doba, i više nadrealistkinja od Remedios Varo i mene, a pritom
manje predvidljiva od nas zahvaljujući svojoj oštroumnosti. Žena od uglja, ponekad od
dijamanta, vatre, žena od opala i sedefa.

Kada me je Pikaso napustio, Leonor Fini je uvek bila tu, a portee de main, nadohvat
ruke, da me uteši, ali ja nisam želela njenu utehu, niti utehu bilo koje žene. Trebalo mi je
isključivo prisustvo muškaraca, koje sam doživljavala kao seriju kazni.

Upravo na takav način prihvatila sam pesnika Žorža Injea. On je bio oduševljen
mojim nadrealističkim fotografijama, koje su Pikasu bile odvratne, ili je barem tako govorio,
iako duboko u sebi nije osećao istinski prezir. Inje je bio ganut svaki put kada bi gledao moje
fotografije, zato je uvrstio Rue d’Astorg29 u jednu zbirku razglednica. Pravi muškarac, dobar,
strpljiv i inteligentan, a pritom veran. Prijateljstvo s njim mi je donelo više dobrog nego
lošeg, mada su me sva muška prijateljstva, bez izuzetka, povređivala. Međutim, pošto sam ja
jedno suprotstavljeno biće, bolje podnosim muškarce kao prijatelje nego žene. Žene mogu
samo da volim, poput muškarca.

Žorž Inje je umro pre smrti, za života se ugasio, mlad u duši, premda već star po
godinama. Satima smo sedeli zaključani u mom stanu u Ulici Savoa, njegova žena nije
shvatala naš odnos, ali ju je bilo baš briga šta se dešava, samo je želela da on bude srećan;
čak mislim da me je volela jer je uviđala da sam ga ja usrećila, zabavljala sam njenog muža
poštedevši ga najgoreg, da mu život bude dosadan, i ona oseća da mi duguje zahvalnost zbog
toga. Ja sam ga fotografisala, slikala ga. Ali nikada nisam uspela da prenesem njegovu
neizmernu lepotu i dubinu. Nikada nisam bila zadovoljna svojim fotografijama muškaraca,
kao ni slikama. Št
a vredi lično zadovoljstvo kad neko provede deo svog života s
neprikosnovenim genijem? Št
a god da uradim, uvek će biti ružno i počivaće u senci njegovog
veličanstvenog dela.

Kakve ima veze da li sam bila ljubavnica Žorža Injea, ništa njegovo mi nije pripadalo,
za razliku od svake čestice Pikasovog tela. Osim toga, ništa moje nije ostalo pohranjeno u
Injeovoj duši. Duši koja je bila mlada, krepka i iskrena do kraja.

***

Opšte je poznato da se u mom životu sve promenilo tog dana kada je Pikaso otkrio moju
fotografiju s potpisom Mana Reja, na kojoj imam perje na glavi i blag pogled. Tada se sve
promenilo, tada je moja nezavisnost predodređena da bude uništena, da me obezvredi kao
umetnicu. Ne znam kako je Man Rej uspeo da postigne taj moj pogled, ja nikada nikoga
nisam nežno gledala. Pikaso bi mi to prebacio. On, koji je prezirao tužne žene s pogledom
zaklanog jagnjeta. Pikaso me je voleo kroz tu fotografiju. Ne, pardon, Pikaso je prvo voleo tu
fotografiju, a ne mene. Prvo što je za njega postojalo, predmet njegovog divljenja, bila je ta
fotografija. Tek onda je poželeo da voli ženu koju je Man Rej fotografisao. Sva Pikasova
ljubav morala je da prođe kroz umetničko sito, da bude osmotrena u svojstvu umetnosti. Pre
nego što sam postala žena koja plače, himerično ništavilo od koje je satkana čitava umetnost,
ja sam za njega bila fotografija Mana Reja, portret žene koja gleda pritvorno nežno i
senzualno, s perjem na glavi, punih usana i savršenih ruku, s ručicama porcelanske lutke.

Neka prilično primitivna žena lebdela je po obrisima fotografije koja je tako površno
težila da me oponaša, ali na njoj nisam bila ja, to nije bila statična i kruta žena kao što sam ja,
već je to bila žena satkana od vode, hrpa razvodnjenog blata. Ta slučajnost je proizišla iz
posmatranja-promatranja, Man Rej je tražio određenu pozu, tačnije predložio je, jer on nikada
ništa nije nametao, i ja sam ostala ovekovečena kao objekat koji će zavesti Velikog Genija.

Pikaso se zaljubio u Amazonku, u divljakušu, u nepristupačnu, tvrdoglavu ženu koja

je izvirivala iza perjanice i zaluđivala svojim slatkim i mutnim pogledom. Moje ruke
pretvorene su u trofeje, posredstvom Pikasove moćne mašte. Ručice koje se nisu slagale s
mojim grubim licem, veoma ublaženim i izloženim u vitrini koja je bogu svih slikara bila
potrebna da bi se naoružao ženskim idealom i utolio žeđ, makar to bilo jednom kapi te
hidraulične žene, žene na čijem pojilu će se večno napajati.

Oduvek mi se više sviđao drugi portret Mana Reja, onaj pitomi, na kome mi je lice
pošteđeno prekomerne manipulacije slikom, na zenicama mi lebde dve suzdržane suze, a po
ustima, koja odaju utisak da su blago otvorena, naslućuje se moja obazrivost; nos, uobičajeno
tanak, nozdrve manje raširene nego na prvoj fotografiji, tanke obrve, to moje lice sačinjeno je
od samih linija, ruke su mi obavijene crnim platnom, malo uvo tek neznatno izviruje, nalik
ptičici koja se migolji. Na toj jednostavnoj fotografiji ja sam jedna autentična, vodenasta,
kristalna žena, a tamo sam bila samo žena koju je Pikaso ukrao za svoje slike, sva od suza,
sva od obrisa, sva od sanjarenja, sva od slutnje.

Pikaso i ja smo se sreli u intermecu jednog od mojih najčuvenijih plakanja. Filmskog.

Posle te slike Mana Reja, oboje smo želeli da se vidimo bez prethodnog saznanja koje
upozorava, nagoveštava i odigrava se uz dopuštenje predosećanja, spoznatog jedino u
nadrealizmu. Nije nam preostalo ništa drugo osim da se sretnemo u romanu ili filmu.

A dogodilo se ovo drugo: on je bio u sali, kao gledalac, a ja na platnu. Naravno, ni u

kom slučaju kao glumica, već kao fotograf scenografije. Podudarnost našeg susreta desila se,
dakle, na filmu Žana Renoara Zločin gospodina Lanža, kada sam fotografisala Silviju kako
plače dok gleda voz koji odlazi; tamo sam zaustavljena u vremenu, preneta na sliku.
Fotografisala sam sve što je moj pokajnički san predosetio o Silviji. Napravila sam njen
portret dok je neutešno plakala. Pikaso ju je video kako plače u bioskopskoj sali; verovatno
ga je ganula žena koja plače, neutešno, koja se ne krije da to čini, koja ispoljava plač kao da
širi noge, naga, koja cmizdri bestidno, razuzdano, zdravo, neuobičajeno divlje. Silvija je
gnječila usne maramicom, grizla vrhove tkanine natopljene suzama. Maramica se otvarala
poput bele ruže među bisernim zubima. Na drugom kraju sale, u senci, ja sam posmatrala istu
scenu, zabavljala se svojim delom, a vulva mi je ovlažila pri sećanju na divnu fotografiju
Silvije Bataj koju sam uspela da napravim.

Ne sećam se da li sam se javila Pikasu pre nego što sam se smestila na sedište,
filmičko i filmofilsko. On je kasnije tvrdio da jesam, da smo se pozdravili izdaleka, i da je
kasnije, u polumraku, zamišljao moje obline, moje snažno telo, te da je, povrh svega, u
mislima iscrtavao moje obrise. Na isti način me je kasnije opisao i naslikao: za njega sam i
tada plakala, u tišini. Tako sam počela da plačem u glavi jednog neznanca, u najvećoj dubini
njegove nepotkupljive umetničke duše, cmizdrila sam zbog čoveka koga sam naslućivala da
ću voleti sve do smrti, a koji nije bio niko drugi nego on lično, premda ni sama još uvek
nisam znala o kome je reč, uprkos tome što je disao na nekoliko koraka od mene. A on je već
pouzdano znao da će on biti taj za čijom ljubavlju ću umirati. Bila sam tamo, žena na filmu, i
plakala kao Magdalena, čekajući Maestra, Velikog Genija, da iskida latice bele ruže među
mojim zubima i da, iznova, napravi moj čuveni portret, pošto sam tada bila samo željena i
zaboravljena žena. Nesvesno sam žudela da me njegova čelična volja natera da mu se
pokorim, čekala sam da nepregledna veličina njegovog talenta ugasi moj, paralisala me je
moć koja je izvirala iz tog čoveka, kojeg sam zamišljala i za kojim sam žudela, mada još
uvek nije bio sasvim uobličen u nemirnoj nepreglednosti svoje mračne moći.

Neću to poreći, jer verovatno nikome nije promaklo da je središte mog dela, jezgro
mog života, bila izvrnuta slika tragedije, koja nije dosegla pun sjaj, jer nikada nisam bila
dovoljno hrabra, niti pak sitničavo metodična, da napravim ravnotežu između postojane
prirode umetnosti i pustolovne prirode ljubavi. Dve suprotne sile, koje zajedno, udružene u
bunilu napora, uništavaju spontanost i slobodu krhkih bića, i time zagovaraju istinsku
tragediju, odnosno dugotrajno neprijateljstvo.

Tog dana kada sam upoznala Pikasa - on je to znao bolje da ispriča nego što ću ja sada
- čak je ispričao i Fransoaz Žilo, koja je opet, kasnije to svuda pričala i pisala. Tog dana sam
još uvek bila lakomislena, ne toliko naivna koliko lakoverna. Moram da skrenem sa glavne
priče da bih razjasnila da sam patila i osećala strašnu ljubomoru prema njoj. Međutim, ruku
na srce, moram da priznam da je ona umela da pruži Pikasu to za čim je čeznuo i što je
zahtevao: mladost i decu. Mimo buntovništva i ličnog egoizma. Bez tog buntovništva, bez
svog egoizma, da ga nije tako odvojila od svog života, Pikaso bi počeo da se dosađuje i
pretvorio bi je u još jednu krpenu lutku, u glupaču koja bi izvršila samoubistvo sledeći
žalostan primer drugih. Pikaso nikada nije prestao umetnički da izaziva ljubomoru svojih
žena, ali Fransoaz Žilo mu je priredila to što je on priredio nekima od nas:
nezainteresovanost, bezvoljnost, nemar, poniženje. Ona mu je ponudila gotovo pubertetsku
ljubav, podatnu, koja je posle mutirala u vestalsku, majčinsku, što je umnogome potkrepilo
njegovu ljubav, jer je ona poticala od majke, a njoj se ništa nije moglo odbiti. Majke koja je
zaslužna za produžetak života, krvnu večnost. A to pružaju samo deca. Nijednom
umetničkom delu to ne uspeva. Fransoaz je, od svih nas, bila najsposobnija.

Oktobra 1935. ja sam bila mlada devojka sveže i smele lepote, bila sam svesna toga i znala
sam da kod muškaraca mogu da izazovem čudna osećanja, da ih nisam zavodila samo svojim
fizičkim izgledom, da su moja inteligencija i moj sjaj primetni, bez obzira na to da li sam
obučena u crnu pletenu haljinu ili mi je kosa začešljana i zalizana, crna i sjajna, dok na
nogama imam cipele sa širokom potpeticom... Muškarci su me gledali, a njihov pogled je
prodirao kroz moju odeću, svlačili su me. Sami su priznavali da su me u početku smatrali
neodoljivom i da bi tek na drugi pogled počeli u meni da uočavaju nešto neizmerno
uznemirujuće, što ih je sprečavalo da napuste moje društvo. Postajala sam droga koja je
svakom muškarcu bila potrebna da bi dokazao svoju muškost, ali im je ta muškost
zatupljivala dušu.

Ušla sam u kafe-restoran Les Deux Magots22 i primetila dva krupna i okrugla oka koja
su se istog časa pomno zagledala u moje telo. Nisam znala ko je u pitanju, niti me je zanimalo
kome pripadaju te oči, jedino sam primetila da me snaga njihovog pogleda nagoni da ispoljim
svoju najbrutalniju stranu. Želela sam da ispoljim ljupkost, lice mi je čak postalo blago,
prošla sam kroz prostoriju kao da plešem na neku prijatnu melodiju, valcer, tango, menuet...
Krupne i okrugle oči motrile su mi na svaki, i najmanji pokret.

Ne znam ko je on, on ne zna ko sam ja. Pol Elijar, naslućujem, odgovara kada ga
neznanac tiho pita. Pol Elijar šapuće da sam Dora Mar, krepka duša, nadrealistička duša,
neukrotiva žena koja je bila sa Batajom, i šutnula ga (mada je, zapravo, on mene napustio
zbog Kolet).

Međutim, ušla sam u Les Deux Magots s namerom da se pokorim čoveku svog života,
ako ga kojim slučajem sretnem, ako ga sudbina dovede meni, sa željom da padnem ničice

22 Čuveni pariski kafe, u prevodu Dve figurine. (Prim. prev.)

pred njegove noge. Žudela sam da se taj susret ostvari, jer sam živela zaslepljena, isključivo
tragajući za trenutkom u kome ću bez sumnje znati da je to taj čovek kakvog sam zamišljala
od rane mladosti.

Krupne i okrugle oči su, dakle, proučile celo moje telo, grizle su mi uši. Otpočinule su
na mojim zenicama. Odolela sam njegovom magnetnom pogledu ne trepnuvši, iako se ukoso
spuštao od mog desnog uva i probadao mi usne kao da mi šalje hiljade tankih iglica koje mi
se zarivaju u kožu.

Imala sam crne rukavice isprskane ružičastim cvetićima, skinula sam onu s desne ruke
i tada su me te okrugle crne oči zgrabile oko struka i primorale me da sednem.

Otvorila sam tašnu, izvadila nožić sa oštrim vrhom. Stavila sam na sto levu ruku, još
uvek u rukavici, i počela da ocrtavam konture prsta vrhom noža. Krupne i okrugle oči
poskakivale su po obodu stola. Sklopljenih kapaka pokušala sam da zarijem nož u drvo,
puštajući ga da nasumice poskakuje između mojih prstiju. Nisam gotovo uopšte osetila bol,
skoro nikakav. Kada sam otvorila oči, niz ruku mi je tekla krv, a izmučeni prsti su mi
pulsirali. Nepoznate oči, krupne i čudne, uronile su u kapi krvi. Rukavica je bila natopljena
purpurnom tečnošću.

Krupne i okrugle oči sada su opkoračile moj duh. Preda mnom je sedeo neznanac, koji
to uopšte nije bio. Taj čovek koji je tražio moju rukavicu preplavljenu krvlju bio je, ni manje
ni više, Pablo Pikaso. On nije bio čovek, a pogotovo ne slikar, kome su bili potrebni predmeti
da bi ih se sećao. Pikaso je posedovao jedinstveno pamćenje kada je o stvarima reč, jer ih je
zamišljao još pre nego što su postojale. Nije bilo predmeta koji bi mogao da promakne
njegovom oštrom oku i njegovoj sposobnosti pamćenja. Zauvek je sačuvao moju rukavicu u
ormaru u kojem je čuvao svoje fetišističko blago. Na mojoj rukavici je, po svoj prilici,
dragocenost predstavljala krv. To sam saznala docnije, kada sam videla kako umače četkicu u
uloške natopljene mojim menstrualnim ugrušcima.

Kasnije sam saznala i to da moja dragocenost nije bila moja spoljašnjost, već moje
srce, ta pulsirajuća masa nezgrapno zgrušana u neistraženi brežuljak, u devičanski krajolik.

Mislila sam da će zatražiti moju ruku, a odneo je moju rukavicu. Taj mali, ćelavi
čovek sa licem ludog majmuna, razrogačenih očiju, strogih usana, odviše zavrnutih pantalona
za moj ukus, ruku mršavih u poređenju s grudnim košem, poprilično širokim; namrgođenog
lica, ali ogromne snage crnih očiju, velike muževne moći oličene u gestu kojim je stavio
rukavicu u džep; odlučan da po svaku cenu zadrži taj komad odeće, otišao je ne uputivši mi ni
jednu jedinu reč. Ili se barem ja sećam jedino tih tamnih očiju, poput dva vatrenocrvena klina
sa kojih kaplje krv razapetog Hrista.

Nakon nekog vremena, taj čovek, vlasnik onih buljavih i mučiteljskih crnih očiju, i ja,
smejaćemo se prvi put zagrljeni u krevetu. Ja sam imala dvadeset četiri leta, a on je, spolja
gledano, bio uveli starac od pedeset i četiri izmučene godine.

Bez obzira na to, ja sam se osećala intelektualno starijom od njega. On je i dalje bio
dečak zanet svojom omiljenom igrom, koja se sastojala u tome da voli do uništenja. Taj dečak
ga nikada neće napustiti. Taj dečak će ga mučiti tokom ludičkih razmena između četkica i
belog platna.
 Bernar, nadomak blagosti

Bernar je uzeo ženinu ruku među svoje, sedeli su na terasi malog kafića nadomak galerije u
kojoj su bila izložena nekolika Baltusova dela.

Dora mu je dozvolila da joj prisvoji ruku, a da to takoreći nije ni primetila; od kada je

otišla da se sama provoza u gondoli, njene misli našle su utočište u prošlosti, u njenoj
prošlosti pokraj Pikasa, i nije mogla da prestane sebi da ponavlja, poput dosadne litanije,
koliko bi volela da je na ovo putovanje pošla s njim.

Zapravo, u prošlosti i jeste putovala s Pikasom u Italiju, on ju je neočekivano pozvao,

iznenadio ju je, kao što je običavao da čini. „Hajdemo u Firencu da vidimo sva ta remek-
dela.” Ali već su bili u Đenovi kada je, ozlovoljen i vidno zgrožen, počeo da besni na
Botičelija, Rafaela, Mikelanđela i ostale, vikao je da ne bi dao ni pet para za sve te
koještarije, da ih ne bi zamenio za svog Sezana. I onda su morali da odu odatle jer ga je gnev
izjedao; upropastio im je boravak svojom izbezumljenošću.

„Imaš tako malu ruku...” rekao je Bernar.

Povukla ju je. Nije bilo prvi put da neki muškarac primeti da su joj šake male.

Bernar je osetio želju da opiše te prste, nokte poput nežne ljušture koja tek što se nije
otvorila. Ne, Dora nije bila lepa kao njena drugarica Leonor Fini, ali on nije dovodio u
sumnju njenu očiglednu tajnovitost, usredsređen na njene oči, usne, ruke, ali pre svega na
njen glas. Voleo bi da je veliki pisac, pa da nadahnuto opiše boju Dorinog glasa. Odjek oblaka
u grlu vrapca, rezak i silovit poput bujice, vlažan poput atmosfere natopljene krupnim kapima
kiše tokom pljuska. Potom joj je postavio pomalo šašavo pitanje, kao da je želeo da se ona
opije samom sobom kako bi se otvorila prema njemu.

„Šta očekuješ od Džejmsa, Dora?”

 Bremenita tišina.

To nije bilo pitanje na koje bi mogla lako da odgovori.

„Znaš da smo nas dvojica bili u vezi? Naravno, sigurno znaš i da smo sada samo
bliski prijatelji.”

Ona je pogledala na drugu stranu, poluzatvorene oči počivale su na golubu koji je

kljucao kamenčić i neprekidno čistio kljun.

„Voliš li ga?”

Ona ga je sada gledala pravo u oči.

„Biću iskrena: da. U jednom trenutku sam pomislila da bismo mogli da živimo
zajedno”, promrmljala je.

„Pomislila? Više ne misliš tako? Da li bi volela da se oženi tobom?” Bernar je oklevao

pre nego što joj je nenadano postavio to smelo pitanje.

Dora je slegnula ramenima. Ličila je na preplašenu devojčicu, nikada je nije video

takvu. Nikada do tada nije se usudio da se poigrava osećanjima žene kojoj se toliko divio kao
umetnici.

„Nisam siguran da bi Džejms želeo...” Želeo je da je povredi, da zarije nož u ranu.

Ona ga je prekinula, odlučno.

„Molim te, Bernare, nemoj dalje da govoriš. Kakav bi tvoj interes mogao biti u tome?
Šta želiš da ti priznam?”

„Voleo bih da pišem, da sam veliki pisac, radovalo bi me da si lik iz mog najvećeg
dela, samo to”, zamuckivao je.

„O, ne, molim te, bila sam samo nečiji model, blato koje je vajao Pablo Pikaso. Zar to
nije dovoljno? Za mene jeste. Sad sam niko i ništa, sve što sam uspela da postanem tokom
veze s Pikasom sada više nisam, sve je ostalo u zaboravu, više ništa ne vredim. Potraži drugi
model, ne znam, možda neku kraljicu. Kraljica Margo bi bila odlična za debeo roman od
nekoliko stotina stranica, ili nekog kralja, izmisli nekog kralja, sa salonima i kurtizanama. A
možda i sam Pablo Pikaso...” Volela je da se zabavlja izgovaranjem imena svog dželata.
„Pablo Pikaso.” Takođe je uživala da prijateljima, iznenada, počne da persira: „Vi, Bernare,
nemate nikakvo pravo...”

Svilena traka kojom joj je vezala kosu beše joj skliznula, povetarac je raščupao njene
puštene pramenove. Sramežljivo je požurila da ih veže u strogu punđu.

„Između Džejmsa i mene postoji jedino Pikasovo prijateljstvo, verovatno vam je on to

već objasnio. Oboje osećamo snažnu ljubav prema njegovom delu. Spajaju nas uspomene na
to doba; ništa više. Volim Džejmsa, možda čak gajim lažnu nadu, sada znam da nikada
nećemo moći da budemo zajedno. Vaše prisustvo između nas dvoje to potvrđuje.”

Mislila je na Bernarovo prisustvo.

Popravila je ovalni okovratnik svoje haljine.

Bernar je otpio gutljaj kamparija s limunom. Bio je mlad i stasit; više tvrdoglav nego
strastven, znao je da je njegova najveća snaga bila u pojedinačnom zavođenju jednog od njih
dvoje; nakon njegove duboke ljubavi prema književnosti, rekao je sebi. Trebalo bi da obrne
redosled ako želi da postigne uspeh kao pisac, pomislio je.

Nastupila je duga tišina, sve dok ona nije pitala kada će Džejms konačno stići; počela
je da oseća glad i nije bila spremna još mnogo da čeka.

„Pretpostavljam da će uskoro doći. Kao što znaš, ja sam obišao knjižare, a kao što
verovatno pretpostavljaš, on se zaputio da uradi to što najviše voli: da kupi tričarije i
bibelots.”23

Žena je izvadila iz tašne ogledalce i na brzinu osmotrila lice, ovlažila je usne vrhom
jezika i vratila ogledalo u tašnu. Nekoliko sedih vlasi počelo je da joj se primećuje na
slepoočnicama, primoravajući je da odbaci svoju dotadašnju sliku žene koja odoleva
godinama.

Bernar je izvadio beležnicu i počeo da škraba rečenice. Nestrpljiva, poručila je još

jednu votku sa sokom od narandže. Konobar se nagnuo i promrmljao joj pored obraza:

„Vi ste jedna veoma lepa signora.”

23 Franc.: sitni ukrasni predmeti, suveniri. (Prim. prev.)

 Dora je znala da taj kompliment predstavlja deo džentlmenskog rituala, uobičajenog
za venecijanske konobare.

Zagledala se u ženu koja je sedela za susednim stolom i takođe popravljala šminku,

pokreti su joj bili slični kao Dorini trenutak ranije; sada je posmatrala svoj odraz u vaniteu.24

U daljini se napokon ukazala silueta Džejmsa Lorda.

Bernar je i dalje bio zadubljen u svoju beležnicu. Dora nije načinila ni najmanji pokret
pred pridošlicom.

„Evo me, pretpostavljam da sam toliko zakasnio da ćeš biti ljuta na mene i psovati me
godinu dana.” Džejms je nosio nekoliko paketa i izgovorio šalu s prizvukom ironije.

Bernar je podigao glavu, predvečernje sunce obasjalo mu je zenice.

„Zakasnio si, jesi, namerno si to uradio, to je tipično za tvoj okrutan i razmaženi

karakter”, prigovorila je.

Džejms je doneo poklone svojim prijateljima, oboje su se zahvalno nasmešili: njemu

je namenio penkalo od murana, plavo, izduženo, a njoj ljubak šeširić od baršuna, s perjem, i
par crnih rukavica sa crvenim cvetićima. Cvetići su ličili na kapljice zgrušane krvi, utisnute u
glatku i rastegljivu tkaninu.

Dora je u tašni nosila isti onaj nož kojim je ozledila prste onog kobnog ili
blagoslovenog dana kada je upoznala Pikasa. Ali sada je želela da taj predmet ostane tamo
gde je bio, pohranjen među banalnim stvarčicama u žurbi ubačenim na dno te ojađene stare
tašne koju joj je poklonila njena davnašnja i jedina ljubav.

24 Franc.: kozmetička torbica, neseser. (Prim. prev.)

 Senke, arabeske

Či
tavog božjeg dana tražila sam mesto u nekom kafiću gde bih mogla udobno da sednem i
pišem, a da niko oko mene ne priča i ne gnjavi odviše napadnim i bučnim razgovorima.
Venecijanci obožavaju da čavrljaju.

Konačno sam nabasala na jedan koji je gledao na kanal, prilično skrajnut, s malom
terasom. Odatle sam mogla da posmatram gondole koje su zavijale iza ugla i prolazile tačno
ispod terase.

U jednoj od njih uočila sam svetlosmeđu ženu mat tena, u tamnoj haljini sa
ljubičastim cvetićima, suženu u struku; bila je to jedna od haljina kakve su ušle u modu posle
rata, sa širokom suknjom i pojasom oko struka. Izašla je iz gondole i sela za sto tik do moga.
Poručila je votku s narandžom.

Rekla sam sebi da bi trebalo da se pretvaram da popravljam šminku da bih je bolje

videla i izvadila sam svoj vanite kako bih mogla podrobnije da je proučim u okruglom
ogledalu; napuderisala sam lice, nekoliko puta nanela ruž na usne. Žena nije delovala
jednostavno, u njoj je bilo nečeg uzvišenog i nadmenog, a širila je oko sebe strahopoštovanje
kao da je princeza. Možda je posredi bilo baš to, držanje, način na koji je sedela, tako prava,
sa izvesnom krutošću zbog koje su joj leđa izgledala kržljavo i izduženo poput leoparda,
nalik leđima figura sa Engrovih slika harema. Nesumnjivo, nekoga je čekala. Isto kao i ja, s
nadom svojstvenom ženama koje počinju da stare.

Ja, u kasnim tridesetim, čekala sam muškarca s kojim sam želela da pođem na
putovanje u Veneciju. Mog muža. Napokon se pojavio, vodeći za ruku našu ćerku. Devojčica
je bila plačljiva, žedna, gladna i pospana.

„Ne možemo da ostanemo ovde, vidi kako je Atis nemirna...”

 „Daj mi je...”

Stavila sam je u krilo i, naslonjena na moje grudi, odmah je zaspala.

„Jesi li uspela da vidiš Baltusovu izložbu?”

Klimnula sam glavom.

„Umoran sam od tolikog hodanja, i to još s malenom na ramenima. Našao sam se s

Robertom u kafeu Florijan, bio je prepun.”

Mislio je na kubanskog slikara Roberta Garsiju Jorka.

„Jesi li uspela nešto da napišeš?”

Odmahnula sam glavom.

„Šta se dešava, zašto mi ne odgovaraš rečima?”

„Ništa, ne dešava se ništa, samo nisam raspoložena za priču.”

Od pre izvesnog vremena, naši razgovori bili su manje-više isti, kratki, sažeti.
Međutim, ja sam ga volela, i on je voleo mene, iako mi to nikada nije govorio. Život nam je
činio taj trougao: on, devojčica, ja. Neuništiv, ništa nije moglo da ga razbije.

Zašto gotovo ništa nismo govorili jedno drugom iako smo se voleli? Nismo više imali
potrebu za rečima. Pogledima smo pogađali jedno drugom misli.

Od samog početka naše veze znala sam da je on umetnik, da ima jedinstven

senzibilitet, da ima dar da stvara u svakom trenutku života, svojom ubedljivom kreativnom
energijom.

Zbližili smo se zahvaljujući njegovom filmu, angažovanom, koji je pevao životu i

slobodi. Zajedno smo otišli u izgnanstvo i poveli naše najveće blago, naše veliko delo:
devojčicu, našu ćerku.

U izgnanstvu ništa nije bilo lako. On je počeo da snima dokumentarne filmove o

slikarima. Kinematografija nas je još više spajala, dakle njegov posao, ne moj - moj nas je
razdvajao; upoznavanje sa slikarima, istraživanje njihovog dela, dočaravanje ambijenta
objektivom foto-aparata pretvorilo nas je u jedno biće. Ta avantura se pretočila u naš ljubavni
univerzum par ekselans. Međutim, dok sam ja osećala veliku naklonost prema njegovom
delu, njega moje pisanje nije odviše privlačilo. Nije uopšte čitao to što bih napisala. Plašio se
da čita moja dela.

Bilo mi je draže što je tako. Onda sam pomislila - još uvek mislim - da ću jednog dana
umreti, pre njega, i da će on moći na miru da čita to što sam napisala devojčici i njemu.

Žena koja je sedela za stolom do našeg imala je pedesetak godina, možda je bila i
mlađa, razdvojila je noge i naslonila laktove na hrapavo drvo stola, pogled joj je kružio
unaokolo, bila je zlovoljna. Bez ikakve sumnje, čekala je nekoga ko je kasnio. Moj muž ju je
pažljivo posmatrao.

Jedan neugledni muškarac stao je ispred te žene i pokušao da zapodene razgovor s

njom, ali ona nije obraćala pažnju na njega, čekala je drugog.

„Liči na jednu moju bivšu devojku.”

Da, moj muž je majstor da pričom o svojim bivšim devojkama pokvari utisak s
putovanja koja bi zapravo trebalo da budu romantična, na kojima bi trebalo da zaboravimo na
sve bivše koje smo imali i da razmišljamo isključivo o nama. Ali on se sada upinjao da mi
pokaže kako ta žena ima neverovatnu sličnost s njegovom bivšom devojkom koja mu je, po
svoj prilici, mnogo značila.

Izvadio je foto-aparat iz ranca i slikao devojčicu i mene. Žena je bila u kadru, u

pozadini.

„Mora biti da je mnogo starija od tebe, izgleda matoro, deluje prilično zrelo, da ne
kažem, skoro trulo”, upala sam mu u reč, podrugljivo otežući.

„Ne lupetaj, molim te. Gde su ti oči? Daj, stavi naočare.”

„Sad će još ispasti da sam matora i ćorava”, pomislila sam. Odbila sam da stavim
naočare. Devojčica je zakenjkala, iznenada se probudila i tražila da jede.

„Gladna, mamounette, gladna sam!”

Poručili smo picu. Isekla sam je na komadiće i dala joj. Bučno je žvakala i gutala, a
žena se neprijatno žacnula na devojčicino klokotanje dok je pila vodu.
 Ubrzo potom, konačno se pojavio visok i stasit muškarac, s nekoliko kesa s
poklonima. Ona je zavirila u kese i zadovoljno se nasmešila, prihvatajući muškarčeve darove.

Devojčica je završila sa grickanjem i dudlanjem pice, platili smo i otišli. Uskočili smo
u gondolu koja nas je odvezla tačno pred kuću, odseli smo u jednom luksuznom apartmanu
koji smo iznajmili od pariskog antikvara, a nalazio se naspram kanala Grande.

Ostavili smo devojčicu da spava u sobi do naše. Poigrala sam se nakratko s njom dok
se nije umorila.

Skinula sam se u našoj sobi, pred ogledalom na kojem je neko ružem za usne napisao:
„Just I love you... I killed you...”25 Muž mi je prišao s leđa, njegov ukrućen ud bio je među
mojim guzovima. Okrenula sam se i ponudila mu svoje usne. Dok me je ljubio, vatreno,
mislila sam na Doru Mar, na strastvene poljupce koje je verovatno razmenjivala s Pikasom.
Na to koliko mora biti da je teška ljubav između dvoje umetnika. Na to koliko je lako zavesti
muškarca fizički, lakše nego intelektualno.

A nakon što ga zavedeš intelektualno, čim želja bude zadovoljena, verovatno će

uminuti.

25 Engl.: Jedino te ja volim... i ja sam te ubio. (Prim. prev.)

 Dora, kroz kaleidoskop

Nije bilo objašnjenja za njeno navaljivanje da otputuje u Veneciju; razlog nije bio to što je
htela da promeni sredinu i da upozna grad koji je nekada davno želela da obiđe uzduž i
popreko sa Pikasom, niti ju je u datim okolnostima odviše zanimalo kakva tajna uistinu
počiva između nje i Džejmsa, budući da je već odavno sumnjala da između nje i tog mladića
nije postojalo ništa drugo osim Pikasovog dela i uma, pa čak ni ljubav prema njemu. Ona je u
njemu volela muškarca i tvoritelja, Boga. On je obožavao delo, žudeo je za njim; za njega je,
u to doba, slikar već bio u drugom planu.

Polako je hodala posred Trga Svetog Marka, među masom. „Elijar, Elijar”, izgovorila
je tiho. Zažmurila je: „degout”. Iznenada je začula tu reč, ili je mislila da je čuje, reč koju su
našli ispisanu na papiru na lešu Renea Krevela, mladog pesnika homoseksualca, koji je tražio
od Elijara da pokuša da se zbliži sa Andreom Bretonom, da ga omekša kako bi ublažio
zaoštrene odnose između nadrealista i komunista, ali je Elijar to prenebregao. Tako je
započeto bolno razjedinjavanje, veliki progon među njima, angažovanim umetnicima,
prvobitno u umetnosti, a potom u svemu ostalom, nakon što je posejano nepoverenje i unet
razdor koji se među komunistima širio i uvećavao.

Komunisti su sumnjali u nadrealiste, optuživali su ih da su izdajice, trockisti. Dora je

potpisivala peticije, pisala pisma, trčala tamo-amo, s jedne strane na drugu, svedočeći kako
politika sve razara, a za sve to vreme nije izgubila ni mrvicu poverenja u umetnost niti,
nažalost, u ideologiju za koju se držala kao da je daska za spasavanje.

Dora, velika umetnica i nadrealistička muza, spuštala se na sve niže grane, sve dok
nije postala glavna miljenica ekstremizma sa snažnim totalitarnim karakterom. Istina je da se
živelo u bremenitim vremenima u kojima nije preostajalo ništa drugo, ali mogla je da padne i
niže, pa da se približi fašizmu i koketira s njim, a ona je prihvatila komunizam kao jedino
oružje, s prostodušnošću svojstvenom onima koji se osećaju krivima što ne podgrevaju nadu i
mimo anarhističkog čina stvaranja.

Dora je rastuženo posmatrala put za koji se opredelio Žorž Bataj. Pušio je više nego
ikad, jeo malo i loše. Elijar je odbio da potpiše pismo kada se Bataj radije opredelio za
Hiterovu surovost nego za „balavu usplahirenost diplomata i političara!”. Elijar je prekinuo
veze i sa Bretonom, krivio ga je za sve što se dešavalo oko njih. Izbegao je svaku vrstu
bliskosti sa ocem nadrealizma i otputovao u Barselonu da učestvuje u omažu Pikasu. Ona je
predosećala da će se nešto ružno desiti, predosećanje ju je ubijalo više od same patnje zbog
svakodnevnih događaja.

Međutim, potražila je utočište, zamišljenu praznu mansardu u kojoj je mogla da nađe

malo mira. Ta mansarda je sagrađena zahvaljujući poverenju koje je polagala u svoje
prijatelje, i oni u nju. Nije mogla da krivi Elijara što su im on i Nuš postali nerazdvojni
prijatelji. Pikasu i njoj. Ča
k je došao trenutak kada Pikaso nije mogao da živi bez njih,
naročito bez Nuš.

Dok je Pikaso vajao skulpturu svoje žene Mari-Terez Valter u ogromnim

dimenzijama, Nuš i Elijar su mu pravili društvo u dvorcu Boaželup, gde su ga zabavljali
čitajući mu pesme i pričajući o slikarstvu, mada ga je ovo drugo manje zanimalo. Iznova su
izmišljali svet kroz umetnost. Svet koji su znali da polako gube, da je na pragu kataklizme, ali
su uporno nastojali da spasu svaki trenutak. Svaki potez četkicom na Pikasovom delu to
dokazuje. Glava bika. Glava smrti.

Upravo su Nuš i Elijar pozvali Doru da poseti Maestra u njegovom zamku. Dora je
fotografisala impozantna vrata, slikala je svaki ugao, Ulicu Še
n d’Ui i kritičara Rolanda
Penrouza, koji bi se sav zajapurio od uzbuđenja, neprestano gestikulirajući u afektu pred
vratima dvorca Genija veka.

Kada je prešla prag, žena je osetila miris jasmina, a neki čudan letnji parfem preplavio
je prostoriju i svojom toplotom zapljusnuo površinu njene kože.

Pablo Pikaso ju je čekao u predvorju, zajedno sa sinom Paulom, koga je dobio s

ruskom balerinom Olgom Hohlovom, svojim prvim potomkom iz prvog braka.
 Dora je osetila da nije trebalo da bude tamo, da će, što pre bude utekla odatle, manje
reskirati. Međutim, produžila je napred, privučena tim očima divljeg pogleda, podmuklim
osmehom; nastavila je da fotografiše, zaslepljena, sve više prizora kuće, sveg njenog
sadržaja, a naročito njenog vlasnika. Pratila je, zavedena, te krupne crne oči koje je već srela
jednom prilikom, sasvim posebnom u njenom sećanju. U dubini njegovih zenica nazirao se
njen odraz; nemirna, nervozna, utučena i ritmična, u svojevrsnom plesu kojeg nije mogla da
se oslobodi; osetila se nelagodno pred tom potčinjenošću prostoru, te je zauzela nedoličan
stav nabusite i u isto vreme potlačene žene, nalik ranjenoj zveri koja traži gde da se sakrije,
koju tek što nije sustigla zapaljena ili otrovna strela nekog lovca.

Umetnik nije skidao pogled s nje, oduševljen onim što je slika fotografkinje pružala,
njenim kretnjama zbunjene gazele. Ona je - morao je to sebi da prizna - bila drugačija od svih
žena koje je do tada upoznao. Njih dvoje su imah mnogo toga zajedničkog, oboje su
posvećeno tragali za lepotom i vrtoglavom kreativnošću kod svega što je posebno.

Odmah je poželeo da načini od nje svoju muzu. Iz njene crne kose dopirao je
povetarac s juga, njeno telo je oko sebe širilo poznate kretnje, prepoznatljive čulu mirisa i
dodira, njihala se kao u nekom, do tančina izučenom, morskom plesu; svaki put kad bi stala
pred foto-aparat, izvijala je bokove i gurala ih napred, otvorene karlice; kada bi se odvajala
od aparata, njeno telo se vraćalo svojim strogim oblicima prefinjene i inteligentne žene, čak
pomalo uobražene i ohole.

Dok ju je slušao kako govori na njegovom maternjem jeziku, španskom, mogao je da

nasluti njena erotska dahtanja; zamišljao je svoje grube ruke na njenim guzovima, dok ih
gnječi, porumenele od njegovog štipanja. Žurno je smišljao kako bi ona mogla da mu bude
kao druga majka, koja bi ga porodila dok je proždire u seksualnom činu.

Pikaso je znao da je ona bila književni model Žoržu Bataju - čak se ponosio time do
krajnjih granica - jedna od njegovih „perverznih ljubavnica”, kako ju je kasnije podrugljivo
zvao. Međutim, veza između Dore i Bataja je trajala i potrajaće, zahvaljujući večnosti
književnog dela. Ne, to nisu bila puka seksualna susretanja. Dora je osvojila filozofa. A slikar
iz Malage je verovao da će on osvojiti nju. I uradio je to, zaista jeste, i te kako: osvojio ju je i
pokorio, da bi je naslikao i osvetlio na portretima, a ugasio u životu. Ona je, doduše, uspela
da ga zavede svojim idejama, više nego svojim mislima. Št
aviše, svojim vatrenim i dubokim
mislima naposletku ga je iscrpela.

Pikaso je oduvek bio vrlo svestan da je Dorina lepota počivala u njenoj sposobnosti da
pridobije ljude prvo svojim idejama, a potom veštinom da vlada svakim delićem svog tela i
da ga postavi u samo središte želje. Kada se jednom našla na oltaru, sa pijedestala na kojem
je vladala i odbijala svaki predlog ili, naprotiv, kasnije sa ruševina, kada je pristajala na posve
nezamislivu potčinjenost, Dora je uvek ispoljavala moć. Tu moć je trebalo uništiti.

Dora - to je odmah uvideo - neće biti majka kakva je Mari-Terez bila Maji, Pikasovoj
drugoj ćerki, niti kao despotska Olga. Dora je, na kraju krajeva, bila umetnica, ali i
korpulentna žena koja ga je podsećala na veličanstveno doba bordela u Kineskoj četvrti u
Barseloni. Na prvi pogled je delovala kao egzotična devojka s juga, hibridne lepote, i u
početku je pokazivala zabavnu notu bezbrižnosti, čak je bila slatka, očaravajuća i pričljiva.
Tajanstvena, kulturna i opasno pronicljiva. Zašto je ne bi uništio tako što bi joj nametnuo svu
svoju grižu savesti, koje je imao napretek?

Žurilo mu se da prodre u njen univerzum, da pronikne u njegovu srž. Kao što je želeo
da pronikne u dušu onog prostog Cigančeta s kojim je neko vreme živeo zatvoren u pećini, a
koji se kasnije pojavio na njegovim slikama kao lik koji je zračio nevinošću, vatrenom
erotičnošću, mudrom nežnošću... Pikaso je primetio da je jedna od osobina koje su ga najviše
privlačile kod Dore bila pomisao da bi s njom mogao da doživi strastvene trenutke burne
bukoličke pustolovine kao s nekim seoskim momkom. Ona je umnogome bila kao muškarac.
Ta žena je zapravo bila muškarac od glave do pete. Njena muževnost je u njemu budila još
jaču želju.

Kasnije će ispričati Dori o kratkotrajnoj homoseksualnoj idili iz mladosti. O tome

kako je žudeo za tim da upozna sve što ima veze sa seksom i kako je želeo da proba sve što je
otvaralo apetite njegove želje. Ali, zasada, ona je mogla da čeka trenutak kada će joj odati te
tajne. Dora je bila ta nova žena pred njegovim očima, ali i onaj dečkić, onaj model koji kao
da je pobegao s jedne od njegovih budućih slika. Njih dvoje zajedno činili su savršenstvo,
Sokratovo androgino biće koje se kreće ka svetlu.

Ako je Pikaso bio čovek toliko otvorenog uma, zbog čega je ona sada osećala priličnu
odbojnost prema Džejmsovoj homoseksualnosti i njegovom odnosu sa Bernarom? Istini za
volju, nije joj smetalo da ih gleda zajedno, ali joj je smetalo što je morala da deli Džejmsa na
putovanju u Veneciju, jedinom putovanju na koje će otići s njim. Njenom poslednjem
putovanju. Premda joj je Bernar bespoštedno laskao i nastojao da je uveri da nikada neće
stajati između nje i svog prijatelja, nije mogla da odagna senku ljubomore zbog ljubavnog
odnosa koji je postojao između ta dva muškarca.

Takođe joj je bila nepodnošljiva pomisao na njih dvojicu kako vode ljubav, a ipak nije
mogla da odagna neprestano vrzmanje po glavi njihovih nagih tela spojenih u ljubavnom
činu.

Iz tog razloga je tako rano ujutro odlazila u šetnju i kružila po trgu, ne bi li skrenula
misli s prizora dvojice mladića kako jedan drugom sisaju polne organe, prizora koji ju je
često spopadao u snu.

Tada joj je ponovo prošlo kroz glavu samoubistvo Renea Krevela, mladog pesnika
homoseksualca koga su svi ismevali, koga je većina skrajnula zato što je homoseksualac,
odnosno zato što je slabić, kako će tvrditi zavidnici. I rekla je sama sebi da je to doba, tako
umetnički plodno i ubedljivo, zauvek okončano u trenutku kada su poklekli pred nacistima, a
potom i kada su, napokon, odlučili da prekinu sa zverstvima i da odagnaju užase fašizma, jer
su tada, umesto da požele slobodu, prihvatili komunistički teror. Zamenili su jednu zver
drugom. Jesu li imali drugu mogućnost? Jesu, slobodu, ali kao što je čest slučaj kod mladih
ljudi, kada su je napokon osvojili, nisu znali šta s njom da rade.

O, da, ipak su je trampili za raskalašnost, za razuzdanu seksualnost koja je služila

samo da jedni drugima zavide i da se neprijatelj još jednom zabavi. Nisu znali da usaglase
slobodu sa željom. Nisu umeli od seksa da naprave poeziju. Sve su zaprljali govorima i
politikom.

Pikaso je verovatno bio odvažniji od nje, znao je da spozna seks na drugačiji način,
mnogo neobuzdanije, pronicljivije i detinjastije, sa više emocija i temeljnije; zadovoljstvo
koje mu je pridavao donela mu je hrabrost da istanča svoju muškost, da je sodomizuje i da u
potpunosti postane seksualno biće.

Pikaso je, osim toga, kod svih koji su ga poznavali budio zapanjujuće želje za
posedovanjem. Tuđi podvizi i talenat na takav način utiču na nas da u trenutku podlegnemo
očajničkoj i teskobnoj žudnji da ih posedujemo, da zagospodarimo njihovim postojanjem.

To se dogodilo Peru Manjaku. Doru su zabavljale te priče iz prošlosti, tako

neverovatno sebične, o vatrenom proganjanju, koje su se ticale galeriste homoseksualca. On
je Pikasu nudio mnogo novca za njegova dela, ali ga, samim tim, ni na trenutak nije ostavljao
na miru. Priča je otišla toliko daleko da je Pikaso morao da lažira intimnu vezu sa svojim
prijateljem Manuelom Ugeom kako bi ga Manjak zatekao u uzbudljivom činu zadovoljenja
prirodnih potreba, koje doduše s Manolom nisu delovale uverljivo, ali ga je na taj način
skinuo s vrata.

„Dora, ženo!” - sada joj je Džejms mahao sa vrata Bazilike Svetog Marka.

Nasmešila se, vesela što može da prisustvuje predstavi u kojoj je mladi Džejms Lord
doziva iz predvorja hrama. Bila je vrlo blizu, poželela je da otrči do njega, da ga zagrli i
ispriča mu sve čega se prisećala tokom duge šetnje za kojom je osetila potrebu u cik zore, ali
se suzdržala. Ne, nije smela da razbije čaroliju stvorenu poštovanjem, toliko teško
uspostavljenim između nje i večnog kandidata za pisca i umetnika, koga je upoznala usnulog
kraj Pikasovih nogu, dok je ovaj u zanosu dovršavao jedno od svojih najboljih dela:
promatranje kratkotrajne i smele mladosti.

Dora je bila odviše svesna da će Džejms jednoga dana pisati o njoj, i nije želela da
naruši sliku svog nenaglašenog i krutog prisustva koja joj je dozvolila da se odrekne
nadrealizma da bi se pretvorila u egzistencijalnu senku, iza lica uhvaćenih objektivom Mana
Reja, koja više nisu imala nikakve veze s njom. Naime, moglo bi da se ispostavi da su ta lica
fotografisana isključivo da bi Pikaso nju otkrio, voleo i slikao. Ali više nijedna od tih priča
nije postojala, posebnost njenog lica koju je Man Rej izmislio odavno je iščezla. Ništa nije
moglo da postoji, osim u bliskim uspomenama. Kad malo bolje razmisli, čak ni u zlokobnoj
zbrci sećanja. Ništa nije postojalo bolje nego na slikama na kojima ju je Pikasovo
ovekovečio.

Džejms je neprimetno gestikulirao, na usnama mu je lebdeo nežan osmeh, isti kakav

je imao u maloj radnji u pariskom kvartu u gde su oboje stanovali, kada ga je srela drugi put u
životu.
 Boutique je bio jedva osvetljen. Vrtela se ukrug s paketom koji je upravo platila i
pošlo joj je za rukom da izusti jednu dosadnu, prilično banalnu rečenicu:

„Opet smo se srećemo.”

A on je odgovorio još gorom:

„Kakvo iznenađenje.”

Ta besmislena rečenica nije zvučala tako oporo niti je bila toliko bezizražajna kao
brbljivost i spontanost njene ravnodušnosti.
 Dorino oponašanje intimnosti, 1958.

Most uzdaha

Ako ne želi da se sećam, moraće da me ubije.

Oko jedanaest uveče, posle večere, saopštila sam Džejmsu i Bernaru da nameravam
da izađem u šetnju. Želeli su da pođu sa mnom, ali sam ih zamolila, neodlučno, da mi
dozvole da se na trenutak udaljim; osim toga, bilo bi mi drago da se i oni posvete sebi, da se
sami prošetaju i izgovore jedan drugom rečenice koje pripadaju njihovoj intimi, i da uživaju u
tom gradu u koji će se sigurno vratiti, mada neće zaboraviti nijednu pojedinost sa ovog
putovanja u Veneciju, upravo zato što su ga doživeli sa mnom.

Uputila sam se ka Mostu uzdaha, koji je bio prilično blizu mesta gde smo odseli. Voda
je svetlucala u polumraku, masna od isparenja koja prodiru u lagunu. „Nikada neću moći pod
ovim mostom da poljubim čoveka u koga sam zaljubljena, niti da poželim želju, kao što
nalaže legenda”, rekla sam sebi setno.

U jednom trenutku sam smatrala da bi bilo najbolje da se bacim u kanal i okončam

već jednom sa svojim životom, ali sam tada pomislila na svoje prijatelje. To rešenje je
egoistično, oni ne zaslužuju da trpe zbog smešnog melodramatičnog čina. Čak i kada umire,
čovek mora imati meru, a povrh svega mora biti uljudan i pribran. Nego, da li sam zaista
želela da okončam svoje postojanje?

„Šta bi oni radili s mojim lešom u slučaju da ga nađu netaknutog?”, pitala sam se
skoro na ivici grohota.

Tada zaista nikada ne bi zaboravili taj samrtni boravak u Veneciji.

Bila sam osuđena da se pokajnički suočim sa uspomenama, da nastavim da živim

zavisna od broja njihovog otkucaja, čiji je razmak bio sve kraći, prodornijih i blagotvornijih.
Nakon što je Pikaso pobegao, većina mojih poznanika je očekivala da ću se ubiti. Ča
k je i
Pikaso verovao da ću to uraditi. Nisam to učinila, nikada to ne bih učinila. Iz jednostavnog i
ironičnog razloga: da im protivrečim i da ne udovoljim slikaru. Ako to uradim, svi će smatrati
da sam bila sirota nesrećnica. Ali oličenje nesreće je on, a ne ja. Jer nikada nikoga nije voleo.
Nije umeo da voli.

Kada me je ostavio, deo surovosti koju je upotrebio da me dokusuri preneo je na svoje

delo, koje je već samo po sebi bilo surovo.

Naprasno, jedna senka mi je privukla pažnju. Preletala je pomrčinu, ili mi se to samo

činilo, od ugla jedne uličice, preko oboda kanala, do kamene ograde mosta gde sam se
nalazila. Raširila je ruke, koje su se preobrazile u dva ogromna bela krila. Bio je to anđeo, ili
duende, pomislila sam. Kada je izašao iz senke, shvatila sam da je to bio čovek odeven u
smoking sa ogromnim plavim krilima pričvrščenim na leđima; na licu mu je bila maska sa
belim šljokicama.

„Ko ste vi, šta hoćete od mene?”, odlučno sam ga upitala.

„Prerušen sam u Marlen Ditrih. Počeo je karneval. Niste znali?”

„Pa ne ličite baš mnogo na Marlen Ditrih, i pritom lažete, nije vreme karnevala”,
dodala sam podrugljivo.

„Da, naravno da ličim na nju, u smokingu. Isti ovakav je nosila u filmu Maroko,
morao sam mnogo da oslabim da bih mogao da ga obučem... Ali nema veze, to uopšte nije
važno... Važno je samo da dobro izgleda...” Čovek je potrčao duž doka, udaljavajući se od
mene, i nestao kroz vrata male palate čiji su zidovi bili isprskani farbom boje flaminga.

Kad god se setim lika anđela, neminovno pomislim na Maksa Žakoba i doba Bato
Lavoara na Monmartru, u Ulici Ravinjan broj 13, gde su boravili i slikali toliki umetnici, gde
je sirota Fernanda Olivije, prihvativši da mu bude model, pozirala Pikasu i volela ga.
Međutim, u današnje vreme, većina ljudi odlazi da poseti to mesto kao da je taj tesan i
značajan prostor bio samo svetilište-atelje Pabla Pikasa.

Tamo je, doduše, Pikaso zaista živeo i radio, ali kao jedan od mnogih, i zajedno sa
svima koji su se okupljali oko jedinstvenog cilja: da stvore i izmene smisao umetnosti.
Međutim, tamo je započeo naizgled laku fazu u svom slikarstvu: ružičasti period. Za grubog i
osornog čoveka kakav je naizgled bio Pikaso, ružičasti period je značio neustrašivo
prodiranje u ženski svet. Možda je to imalo veze sa ženom koja se pojavila da od njega načini
uzdržanog iberijskog mačo muškarca: Fernanda Olivije, koja ga je zapravo, kao pomamnog,
uzdrhtalo grubog tipa, koji je jurišao, brektao i penio kao bik, navela na beskrajne grupne
ljubavne avanture, na orgije, u kojima je ona blistala među ostalim devojkama banalne
privlačnosti.

Maks Žakob je bio anđeo, duende, Pikaso je bio u pravu kada ga je tako nazvao,
premda je taj neočekivani poetični izraz s njegovih usana zvučao sumnjivo. Maks je voleo
slikara iz Malage i slikar iz Malage je voleo njega, bez ikakve sumnje, ali Pikasova istrajnost
i postojanost ticali su se jedino oblika i boja, jer su oni verovatno bili jasniji kada je posredi
prijateljstvo nego ljubav čija ga je mutnina oslepljivala. Maks Žakob mu je probudio tu svest
kada više nije mogao da ga zadrži u svom potkrovlju.

Pikaso se plašio ljubavi tog anđela. Pikaso se plašio duendea tout court i nije ni
pomišljao na posledice straha. Jer, čak i ako je bio anđeo, a metaforički jeste, Mak Žakob je
povrh svega bio prolazno biće, uprkos svojoj lirskoj besmrtnosti; veliki pesnik, lorkijanski
duende. I nije bilo nikakvog razloga da ga odvedu na to strahotno mesto, prag za deportovane
u Dransi na putu ka logoru uništenja zvanom Aušvic, odakle je mogao da bude spasen da je
njegov stari prijatelj učinio nešto opipljivo i brzo, a ne samo metaforički, odakle nije mogao
da odleti, gde je umro spaljenih krila, izmučen i bolestan.

Jednog popodneva razgovarali smo o Maksu Žakobu. Pikaso je to sa mnom retko

činio, izbegavao je da mi spomene nesreću i patnju koju je Maks predstavljao u njegovom
životu, mislim da je na tu temu otvorenije pričao sa podmuklim Sabartesom. A tom prilikom
je izbegao da se dotakne trenutka kada su nemački žandari odveli Maksa, radije je nastavio da
veliča davne trenutke kada je zajedno i s njim upoznao Gijoma Apolinera i kada su živeli na
samoj margini, pušeći opijum i uludo trošeći mladost, koja je tada predstavljala njegovo
najveće bogatstvo.

Haime Sabartes je bio prilično ponizan čovek, to sam jednom prilikom već rekla, a
sada podvlačim. Sabartes bi se ozario isključivo kada bi laskao Maestru i kada bi mu ovaj
poklanjao jedan od svojim malobrojnih znakova zahvalnosti. Njegov verni Sabartes.

Št
a sam mogla da naučim iz tuđeg ponašanja pred hvaljenim Majstorom? Pikaso je za
mene takođe bio veliki učitelj, uprkos tome što sam ja još od svojih umetničkih početaka
pripadala nadrealizmu, pored njega sam spoznala istinsku tajnu slikarstva, a to su muzika i
književnost. Naučila sam da budem sve bolja, i veoma sam zahvalna onima koji su me
omalovažavali jer su podstakli u meni tu želju. Mada, s druge strane, neprestanim surovim
ophođenjem prema mojoj ličnosti verovali su da odaju počast Pikasu. Jedan od njih bio je
Sabartes.

Prestala sam da se bavim fotografijom jer je Veliki Genije tako hteo, jer mi je Pikaso
to zapovednički natuknuo, kao da naređuje: to ili ništa, to ili ponor. Dakle, predložio mi je da
to uradim jer je, navodno, želeo od mene da načini veliku umetnicu. Ili fotografija ili
slikarstvo. Ili fotografija ili Pikaso. Istini za volju, ne znam da li sam tada već bila velika
umetnica. Da, možda jesam, verovatno sam bila. Barem su drugi tako mislili, ostali su
smatrali da sam to bila pre nego što sam se spojila s njim. A jedan od onih koji su to mislili
bio je Maks Žakob. Međutim, ja sam istinski želela da dostignem, tačno i nedvosmisleno,
jedino to što je Pikaso želeo da ja dostignem, to što je on sanjao za mene.

Gotovo sigurno me je ostavio jer nisam ispunila njegova očekivanja. Nisam izazvala
stvaralački zamah, nisam stvorila oko njega postojano okruženje kakvo je od mene očekivao.

Moj svet se srušio kada sam prvi put zaplakala pred Pikasom, iz nimalo poetičnog
razloga; tada sam prestala da budem ljubavnica, majka, družbenica, da bih se srozala na ženu
koja plače. „Srozala” kažem tek tako, on me je zapravo uzdigao time što me je zamišljao kao
neminovno i neprekidno uplakanu, ili plačljivu.

Od tog trenutka, niz događaja kojima ga je moja ličnost nadahnjivala bili su vezani za
plač, ništa ga nije zanimalo više od mog plača i moje krvi, čak ni moja nagost. Ubrzo je
prestalo da ga zanima moje telo, izbegavao je da mi jarosno grize špicaste grudi kao što je
voleo da čini kada smo se upoznali, skretao je pogled sa mog pelvisa prekrivenog maljama
blistavim poput crnog jantara, osim kada je iz te špilje večnosti izvirala moja menstrualna
krv.
 Pikaso je žudeo da me vidi kako plačem, iznova i iznova, bez kraja; plač i krv, moji
obrazi i bik koji, oboren na tlo u areni, hropti u ugrušcima krvi. Pikaso je bljuvao reči kao
noževe, kao strele čija je namera bila da me povrede, da bi me potom naslikao, živu i zdravu,
da bi preneo osornost tog događaja na platno. Moje suze su se pretvorile u dijamante, i njima
sam kasnije velikodušno zasipala sve žene kojima se udvarao. Moje suze su počele da se
prodaju skuplje od najvrednijih dragulja na čuvenim pariskim zabavama i u salonima širom
sveta.

Ljudi će uvek biti spremni da plate zarad koristi. Sve što je čovečanstvo do sada
prodalo, zaodenuto u umetnost, bilo je iz puke i bedne koristi. To je razlog zbog čega sam
pobegla iz te lakomosti, koju više ne želim i ne mogu da nazovem umetnošću. To je pravi
razlog moje samoće, mog suzdržavanja, moje gorčine, mog otisnuća na put bez povratka, na
klanjanje bogu onog čije se ime ne sme izgovoriti, istinskom bogu. Posle Pikasa, samo Bog.
Ja? Ne, ja više ne postojim.
 Čežnjivi razgovori i san

o slikaru Horheu Kamaću

Pre otprilike godinu i po dana posetila sam bračni par slikara, Horhea i Margaritu Kamaćo,
Prilikom tog susreta ispričala sam im da pišem o Dori Mar i Pikasu. Mnogo smo se smejali
anegdotama o Pikasu vezanim za Vilfreda Lama, kojih se Horhe Kamaćo sećao. Bila sam
sigurna da je Pikaso bio zaljubljen u tog kineskog mulata, đavolski briljantnog umetnika i
složeno ljudsko biće. Kamaćo se grohotom smejao, mada je bio sumnjičav. Mislim da je to
bio jedan od mojih najboljih razgovora s Kamaćom, nadrealističkim slikarom, jednim od
prvih i poslednjih nadrealista. „Mada nadrealizam i dalje traje, nikada mu neće doći kraj”,
podsetila me je Margarita. Kamaćo je znao da alhemiju stvara smeh, a on umeo da se smeje
kao dobar alhemičar, kakav je bio celoga života, i kakav je sada u smrti.

Nekoliko meseci nakon tog veselog susreta, Kamaćo se razboleo. Posetila sam ga još
dva ili tri puta. Kasnije mu se zdravlje odviše pogoršalo i nije trpeo čak ni posete prijatelja.
Nije želeo da ga vide u takvom stanju. Margarita ga je pazila i mazila do samog kraja, i
poštovala je njegovu želju da ga ne vidimo onemoćalog.

Kamaćo je umro. Smrt prijatelja u ovom tegobnom egzilu dodatno uvećava moje
strahove u stanju delirijum tremensa koje me je obuzelo.

Uzela sam tri pilule i otišla na spavanje. A zapravo sam poželela da odem u smrt, ali
nisam imala hrabrosti.

Dora Mar, naga, pružila mi je sapun.

Moja majka, naga, ponudila mi je kajsiju svojom koščatom i drhtavom rukom.

Horhe Kamaćo, skriven iza drveća na svom imanju Los Pahares, izvirio je, nasmešio
se i pošao ka udaljenoj, maglovitoj dini od soli.

Probudila sam se nakon dva dana; osećala sam potrebu za vodom, za silnom vodom.
Grlo mi je bilo zakrečeno, a oči slepljene od akutnog konjuktivitisa koji sam zapatila dok sam
spavala.

Pošla sam u kuhinju, u hodniku sam okrznula utvaru književnice Emilije Bernal,
mrmljala sam usput jedan od njenih stihova. Moji prsti su na trenutak zgrabili njene, i ona mi
je snažno stisnula ruku.

Pogledale smo se u oči, nemo se nasmešile.

Rano izjutra pozvala sam telefonom Mirijam Gomes, u Londonu, koja mi je rekla da i
dalje radi na Sabranim delima svog supruga Giljerma Kabrere Infantea, i da je upravo
pročitala rumunski prevod Nepostojane nimfe.

„Zar znaš rumunski?”, upitala sam je.

„Ne, ali je vrlo lak za čitanje.” To je jedan od genijalnih, izvanrednih odgovora

Mirijam Gomes.

Či
m sam završila razgovor s Mirijam, zvao me je pisac Huan Abreu iz Barselone,
želeo je da mu pošaljem svoju fotografiju, rekao je da hoće da me naslika. „Već sam previše
stara i ružna za tako nešto”, kazala sam mu. Ali on je navaljivao.

Patila sam od surove nesanice. Nisam imala volju ni za čim. Vratila sam se knjigama
o Dori Mar.

Već godinama uveče gledam stare američke filmove. „To je mnogo bolje nego da
plaćaš psihića”, uveravala me je Mirijam Gomes. U to nema nikakve sumnje. Gledam i stare
japanske filmove.

Oko podneva bi mi neminovno padalo na pamet da treba da izvršim samoubistvo, ali

pet minuta kasnije već bi me ponovo preplavila gnusna ljubav prema životu. „Osim toga,
samoubistvo izvršavaju samo gnevni pisci”, govorila sam sebi, obeshrabreno... Ili hrabri.
Jesam li ja kukavica?

Počela sam da čitam još jednu knjigu o istoriji komunizma i totalitarizma, i ništa,
uvek ista priča. Oštar bol koji sam osećala u glavi i koji se opirao da odvoji svoje kandže od
moje lobanje prodirao mi je u živce.

Mama se ponovo pojavila, bila je ljuta, vidno uvređena jer nisam otišla da joj obiđem
grob na Per Lašezu, jer joj nisam odnela cveće tog značajnog dana, na njen rođendan, „nisi
mi donela čak ni mandarinu”, pobunila se, a ponajviše zato što je nisam polila rumom, jer
obožava kada je tako okupaju, odnosno kada okupaju mermer koji sam stavila iznad nje.
Ružičasti mermer koji je koštao skoro koliko i stan u Majamiju. Ali mama je oduvek želela
veličanstven grob, doduše, više bi volela stan, kao i svi, ali Bog nije tako hteo. Bog ili ko god
to bio.

Tako stvari stoje s mojom mrtvom majkom. I mojim životom s Dorom Mar... Noćnim
i nemirnim.

Moj život s prijateljima i duhovima.

***

Juče sam ručala sa Lorom de Gromon, u njenoj kući, na nekoliko koraka od stana u Ulici
D’Astor broj 29.

Znate li šta je danas na tom mestu? Kancelarije. Noću, senke i utvare. Tavani puni
svežnjeva izveštaja bez duše i grešnih, ojađenih duhova.

Uzela sam još tri pilule, morala sam to da uradim, da krišom uzmem pilule, jer jedino
tako mogu da izdržim dan i da spavam noću. Sažvaćem ih i ispljunem. Ne progutam njih, već
samo sok od pljuvačke s krečom koji stvara nekakav talog na nepcima.

Pošla sam da sredim biblioteku, ali čim sam bacila pogled na knjige, počela sam da
plačem. Sve će se brzo završiti, sve će umreti sa mnom. To je složen način da ohrabrim samu
sebe.

„Hoćemo li ići uskoro na obalu jezera?”, upitao je duh Emilije Bernal jednog drugog
jutra.
 „Ne, Emilija, vratićemo se na ostrvo.”

„Na ostrvo? Sačuvaj me, bože!” Zamalo je povratila, zavrtelo joj se u glavi i malo je
nedostajalo da mi se onesvesti.

„Da, u pravu si, neka nas bog sačuva!”, odgovorila sam, pomirljivo, dok sam je
pridržavala i hladila lepezom Dulse Marije Lojnas.

Povratila se i skrivena iza zavese upalila svetiljku; ubrzo potom čula sam kako njen
napukli glas recituje ili čita pesmu koju je napisala pre više od pola veka:

O, načiniću ti lađu od svojih snova...

O, načiniću ti lađu od svojih snova...

laku kao snop tananog pruća.

Moja ljubav će ti spevati uspavanku

blagu kao udari talasa o obalu,

kada noć poljupce ko vetar s kopna

pošalje da doljuljaju brod ka obali.

„Ja sam izgnana”, promrmljala je, „beznadežno. Isto kao ti.”

 Slobodna volja nadrealističkog sna, april 2011.

Los Pahares. Imanje Margarite i Horhea Kamaća. Horhe je obučen u belo, ima na sebi laneno
odelo besprekorno bele boje, kao i svojevremeno kada je najavljivao andalužansku pevačicu
Mariju Farako, koja je izvodila bolera u stilu flamenka, u jednom lokalu u Almonteu.

Međutim, znala sam da Horhe više nije tu, da je ostala samo njegova otvorena šaka u
vazduhu, koja nam kaže „zbogom”, na čudnoj fotokopiji portreta koji mi je Margarita
pokazala. Slikar je nedavno preminuo.

Rikardo i ja smo zamolili za čašu vode, tek što smo stigli nakon dugačkog putovanja
kolima, od Pariza do Los Paharesa, i bili smo umorni i žedni. Horhe nam je pričao o
veličanstvenim narandžama koje je gajio na imanju. Najednom, pozvao nas je da izađemo, ili
da uđemo, u zavisnosti od toga kako se proučavaju uglovi u ovoj arhitekturi - u oniričkom
limbu - kroz vrata koja su isijavala blistavu svetlost.

Horhe Kamaćo se udaljio, a potom je polako nestajao kroz svetlost koja je dopirala iz
tog ulaza, ili izlaza.

Prvo sam ga pratila pogledom, potom sam pošla za njim. Rikardo je ostao da
razgovara s Margaritom, koja je u kuhinji cedila sočne narandže.

U tom trenutku, preda mnom se pojavio jedan od najlepših krajolika koje sam ikada
videla: polje prepuno plodnog narandžinog drveća, i čitavo tlo preplavljeno sočnim,
mesnatim, mirisnim narandžama, u nijansama od zlatne do jarkožute. Horhe mi je pokazivao
da ga pratim, dok se polako probijao između stabala. Nebo raskošno plave boje je blistalo, a
sunce je imalo oblik grejpfruta presečenog po sredini.

Ubrzo potom, Horhe je seo na tlo, savio noge u turski sed, oljuštio jednu od tih voćki
svojim debelim i čvornovatim prstima, izobličenim od četkica i ispucalim od terpentinskog
ulja, i počeo da je sisa, dok mi je držao aristotelovsku besedu, prožetu odlomcima iz
Aristofanove Lizistrate i završenu opisom prelepog lica Dame s hermelinom Leonarda da
Vinčija.

Usnula sam pokraj konja, obgrlivši njegov blistav debeo vrat, dok mi se lice, zagnjureno u
grivu životinje, znojilo. Ime mu je bilo Žad. Ležali smo posred polja, imala sam na sebi
jahaće pantalone i čizme, belu košulju sa dugim rukavima i dugačku jaknu od smeđe kože.
Hladnoća je bila reska, svitalo je; sunce je tek neznatno ogrevalo okoliš, a na svežoj travi još
uvek su blistale kapljice rose. Žad je duboko uzdahnuo, zarzao i naprasno ustao.

Trebalo mi je vremena da ga stignem. Sreli smo se, životinja i ja, na obali reke.

Bio je to san iz prošlosti koji se, iznenada, preinačio u sadašnjost.

***

Žad žedno pije, zastane, pogleda me i skoro bih mogla reći da se raduje što me ponovo vidi.

To je sve što imam na svetu: ovaj konj riđe grive i dlake. I zbog tog osećanja
potpunog pripadanja, ljudskog vlasništva, slutim da on i ja treba da započnemo dug put.

Žad gricka travu, i, s vremena na vreme, osmotri krajolik.

Svlačim se i uranjam u kristalno čistu vodu. Ledena je. Izlazim na površinu i trčim
naokolo da bih osušila telo na vazduhu. Umirem od hladnoće. Žurno se ponovo oblačim.
Doručkujem nekoliko badema i jabuka koje skupljam sa zemlje.

Žad kaska ka meni, evo ga tik uz mene, sasvim je slepljen za moje telo, hoda oko
mene želeći da ga uzjašem. Penjem se na njegova gola leđa. Konj kreće, prvo sporim
korakom, potom mirnim kasom. Elegantno i odmereno kretanje prerasta u ushićen galop po
prostranoj i nepreglednoj šumi.

Naposletku stižemo u selo. Selo se preobražava u uske ulice. U jednoj ulici nalazi se
niska zgrada s balkonom. To je balkon moje majke. Tamo je mama, mlada, tako lepa, u svojoj
tek ispeglanoj beloj bluzi i crnoj suknji koju je oblačila kad ide da radi u restoranu Estrelja
orijental. Kosa joj je kratka, a lice bez iole šminke.

„Kćeri, napokon si se vratila. A taj konj? Odakle ti taj konj?”

„Moj je, mama. Mislila sam da je on jedino što imam, verovala sam da sam te
izgubila, ali vidim da si ovde, da me čekaš. Hajde, baci mi ključ!” Tu rečenicu sam joj uvek
dovikivala kada bih se vratila u rano jutro, nakon noći provedene na mladalačkim žurkama.

„Izgleda kao da mi majke uvek čekamo, ali ponekad i nije tako...”, promrmljala je za
sebe i bacila mi zarđali ključ.

Ubacujem ga u bravu. Guram škripava vrata. Penjem se preskačući po dve stepenice.

Vrata mi otvara moja najbolja drugarica. Mama je već legla. Ljubim je u obraz. Hladna je.
Soba je preplavljena nepodnošljivim mirisom, zaudara na antibiotike smrti.

Odlazim do terase. Žad se nije pomerio odande, u hladu drveta, neko mu je upregao
rasklimanu drvenu kočiju.

Vraćam se u sobu, Ena mi pomaže da prenesem mamu. Nosimo je niz stepenice.

Smeštam je u kočiju. Ena se penje pored nje.

Dajem znak, sa usana mi se otima mali zvižduk, i Žad shvata da treba da krene.

Ponovo se čuje potmuli i spori topot kopita po prašnjavom putu; potom kaskamo sve
brže i kas se ubrzo pretvara u razuzdani galop.

Pada noć, mrkla, bez zvezda. Ne znam kako sam mogla da preživim tolike noći bez
posmatranja zvezda na nebeskom svodu.

Žad usporava, penjemo se uz hridinu. Celo telo me boli, toliko sam umorna da me
hvata san. Prene me štropot, kočija se otrgla od uzdi i sunovraćuje se u ponor. Žad se okreće i
trči niz klisuru u pravcu u kojem je pala kočija.

Tamo, nasred te ravnice, ležem pokraj mame, sada tako mlake. Ovoga puta ja drhtim,
zaleđena.

Moja najbolja drugarica preobrazila se u devojčicu izgubljenu u šumi, sa plišanim

zečićem u rukama.
 Žadovo crno oko izliva se u mračnu plimu koja preplavljuje dolinu.

Slikar umače prst u gustu i tamnu baru, crta siluetu konja koga jaše devojka-siroče.

Lice putnice je obliveno suzama.

***

Muškarac je oprao ruke pod mlazom vode koji je tekao iz česme na sudoperi, dobro ih je
istrljao, otresao u vazduhu i bacio se na posao da detaljno napravi reda među četkicama. Pre
nego što se okrenuo prema nama, zadivljeno se zagledao u novu figuru koja se pojavila na
oljuštenom delu zida. Uobličio ju je noktom, ogulivši još malo površinu; sada je ličila na
insekt, na malog pauka.

Na sebi je imao belu pamučnu košulju, široke tričetvrt pantalone, bele špagerice; u
Parizu je bilo leto. U susednoj sobi iz koje se videla prostorija u kojoj je slikao, čekali su Pol
Elijar, Mlečna Princeza, kako je zvao devojku koja mu je bila model, i Dora. Pesnik ga je
posmatrao, smešeći se; sedeo je na stolici, a pohotan osmeh mu je usukao lice.

Slikar se kretao tamo-amo po prostoriji, otvorio je i zatvorio prozor, okrenuo se prema

krevetu. Nago Nušino telo izgledalo je kao da lebdi među čaršavima; voleo je Nušino lice, ali
mu se nije odviše dopadalo njeno telo, lepše mu je bilo Dorino, naglašenih oblina, ocrtano
bestidnošću. Neobrađena tanagra-figura. Nuš je bila kost i koža, vreća kostiju, dok ju je grlio
i padao na nju, imao je utisak da će se ona raspasti, da će ostati utisnuta u vez na lanenom
platnu kao fosil u kamenu. Bilo mu je teško i da naslika njeno telo, nije znao od kojeg ugla
njene koščate krhkosti da počne, međutim, njeno lice, naglašeno šiljatim uglovima i
udubljenjima, odavalo je utisak savršenstva. Uputio se ka njoj. Nuš je napola sklopila očne
kapke, ali on je pretpostavio da u pozadini posmatra Pola, i da Elijar proučava nju.

S lakoćom je izvukao ud iz svojih širokih pantalona, odavno ga je mrzelo da se svlači,

ali ovoga puta nije imao izbora i želeo je brzo to da obavi. On, koga je toliko privlačila spora
ceremonija razodevanja i koji je ranije zloupotrebljavao svoju tako čestu nagost, bez ikakvog
srama, danas je samo izvadio penis i žurno počeo da masturbira. Elijar je gestom izdao
naređenje, i Nuš je poslušala: sela je na krevet skupljenih nogu. Na sledeći Polov gest raširila
je noge, pokazujući nežnu i slasnu ružičastu dubinu svog međunožja.

Slikar je uzeo Doru za ruku, polako ju je skidao, crni kostim skliznuo je niz njeno telo
i pao na pod, ona je izašla iz kruga odeće razbacane po stanu, polako i pažljivo, prvo jedna
noga, potom druga. Nije nosila donji veš. Samo tanke čarape pričvršćene halterima.

Naga Dora, nasušna i raskošna, preuveličana okom slikara, čvrstih grudi, nabreklih i
krupnih bradavica, stidljivo naglašenog trbuha, belih i mesnatih bedara, izraženih kolena,
ravnih i lepo izvajanih nogu, gležnjeva koji su pasovali omči slikareve neobično velike
zatvorene šake, malih stopala i šaka, koje su dopola mogle da stanu u usta muškarca. Nežno
ju je gurno prema Nuš.

Poljubila je usne druge žene, imale su ukus meda, jagoda; slikar je prekinuo taj
poljubac milujući grudi Mlečne Princeze, Dora je zacakljenih očiju posmatrala grozničavo
milovanje. Pikaso je uputio pogled Polu, pesnik ga je izbegao, sada je bio usredsređen na
dodirivanje delova svog tela preko pantalona.

Fotografkinja je legla pored Nuš, primakle su tela jedna drugoj. Uzajamno su

milovale pubis i grudi. Pikaso je pomerio Doru, poljubio Nušine usne, da bi odmah potom
prodro u nju svojim moćnim i pozamašnim penisom; žena je ispuštala lake jecaje
zadovoljstva i, s vremena na vreme, okretala glavu zadržavajući izgubljeni pogled na Polu:
njen centar pažnje je bio on, nju je pre svega privlačio Pol. Ništa nije bilo vrednije od njenog
univerzuma, a taj univerzum se zvao „Pol Elijar”.

Dora je ostala po strani. Pikasa je zanimala jedino Nuš, a ni Pol se neće pozabaviti
njom, nikada nije aktivno učestvovao ni u čemu. Srce njene prijateljice kucalo je isključivo i
za pesnika. Pikaso je izašao iz Nuš i potražio fotografkinjine grudi.

Žena je osetila oštar miris slikarevog daha iznad svog vrata, štipala mu je bradavice,
on je udarao njene dojke; zaštitila ih je rukama, očiju punih suza, dok je njen pogled ipak
odolevao njegovom. Pikasovo lice preobražavalo se u crnu i dlakavu njušku minotaura, ruke
su mu se pretvarale u čekinjasta i runjava kopita. Ukrućen ljubičasti penis ulazio je u njenu
purpurnu vulvu, iznova i iznova, sve većom žestinom, sve većom brzinom. Minotaur je rikao.
Dora je dahtala i šmrcala, tiho, dok su joj se krupne suze kotrljale niz obraze. Nuš ih je
gledala i masturbirala. Pol je prineo stolicu do ivice kreveta, ali se, neodlučan, libio da im se
pridruži.

Minotaur je golemom i telurskom snagom nasrtao na to lepo, valovito i zagasito telo.

Dora je iz grla počela da ispušta čudne zvuke, nalik mukanju, ne odvraćajući svoje zenice od
muškarčevih. Minotaur je disao sve teže, kao da izgubljen trči po šumi, pritom je izvikivao
psovke na španskom. Dora je počela da se smeši, premda je jecala; njihanje njenih grudi je
nekontrolisano uzbuđivalo muškarca. Pružila je ruku i položila je na Nušin klitoris, a potom
počela pomamno da trlja njegov vrh. Mršava žena je uvijala svoje koščato telo među
čaršavima i svaki čas stenjala, sve manje prikrivajući zadovoljstvo.

Pikaso se još više prilepio uz Doru, zavukao je ruke ispod njenog tela i zgrabio joj
guzove, dok se ona neprekidno izvijala. Napokon, muškarac je ispustio gromoglasan krik i
njegov ogroman grudni koš se protresao u neobičnim trzajima; ejakulirao je u Dori, dugo i
obilno. Neko vreme je ostao da leži preko nje, potom se odvojio. Ljubavnica je nastavila da
ga gleda, ozbiljno i pomno, obris osmeha je nestao s njenog lica. Poljubili su jedno drugom
usne, i on je pao postrance kao vreća puna peska.

Dora i Nuš su nastavile da se ljube, milovale su grudi jedna drugoj, prepletenih

bedara; naposletku, obe su doživele orgazam, u nežnom i ništa manje neverničkom zanosu.

Pol je prestao da masturbira, na pantalonama mu se videla velika vlažna mrlja sa

sluzavim oreolom.

Dve žene su ustale i pošle da se okupaju. Zajedno su ušle u staru bakarnu kadu. Pol je
legao pored Pikasa.

Slikar je osetio nelagodu u prisustvu pesnika, ali se nije pomerio. Ubrzo, obojica su
zaspali dubokim snom.

Napolju se smrkavalo, talas vrućine isušivao je ružičnjake, a muškatle su povijale

glave izdišući saksijama obešenim na balkonima.

Pikaso je prešao rukom preko znojavog lica, stegao je vilicu, izgovarao razne reči,
gunđao i psovao - ponekad na španskom, ponekad na katalonskom - mada je izgledao kao da
spava dubokim snom.
 Za to vreme, Dora i Nuš su brisale svoja tela, oblačile se, češljale i dogovarale u koji
restoran će kasnije otići na večeru.

Dora je bila tužna, nije mogla da objasni razlog tome. Ili je možda mogla da ga
nasluti, ali nije želela da o tome priča sa svojom prijateljicom. Elijar je voleo Nuš, što ga nije
sprečavalo da deli svoju ženu sa Pikasom. Pikasu su se sviđale žene njegovih prijatelja,
nimalo se nije dvoumio u trenutku kada je trebalo da ih odvede u krevet. Na taj način je
Marsel, koju je on zvao Eva i koja je bila žena slikara Markusija, završila s njim u krevetu i
živela pokraj njega neko vreme. Zaveo je i Alis Prinse, Derenovu ženu. Eva Govel je umrla
od tuberkuloze.

Da li joj je Pikaso bio veran? Dori sumnja nije ostala čak ni kao mogućnost. Ne, nije
joj veran, niti će ikada biti.

S druge strane, Pikaso njoj ne bi oprostio ni jednu jedinu prevaru, čak ni zamišljenu,
ništa seksualno što bi mogla iskusiti s drugim muškarcima, dok bi prevaru sa ženom možda
prihvatio, doduše samo ako je prisutan i, naravno, potpuno uključen u partouze, orgiju.
 Lice nalik moru. Venecija, 1958.

„Imate najlepše oči koje sam ikada video.”

Osoba kojoj su te reči bile upućene, obučena u besprekorno belo odelo, sa panamskim
šeširom, u cipelama u dva tona, sela je pokraj nje u bašti Pegi Gugenhajm, druge velike
mecene tog doba, pored Mari-Lor de Noaj. Muškarac se pojavio samo da joj prošapne tu
rečenicu u uvo. Ona se nasmešila, ljubazno. On je ponovo promrmljao kompliment, a ona je
po drugi put razvukla osmeh u ljubaznu grimasu. Nepoznati je primetio da će taj uglađen gest
biti jedini rezultat koji će dobiti svojim pokušajem zavođenja, te se uspravio, otišao do
skulpture Henrija Mura, okrenuo se i osmotrio ženu kroz rupu na sredini bronzane figure, a
potom se razočaran udaljio.

I Dora je pošla.

Potražila je dva muškarca s kojima je došla, nestali su u unutrašnjosti kuće; želela je

da su mogli da vide kako ona, bez obzira na svoje zrele godine, još uvek može da privuče i
osvoji dobre momke, uključujući i one dobrostojeće, što se primećivalo po odeći i lepim
manirima tog usputnog i nametljivog udvarača. Međutim, svaki put kada bi neki muškarac
pokušao da joj priđe, nije mogla da se otme sećanju na Pikasa.

Da li je ona osvojila Pikasa? Da, prvih godina bila je s njim uprkos njegovim vezama
sa drugim divnim ženama, sve dok nije naumila da fotografiše veliki likovni, društveni i
politički događaj: Gerniku. Nije mu odala svoju nameru, Pikaso joj nikada ne bi oprostio
foto-reportažu o tom delu, premda su mu mnogo pomogli njeni saveti i njeno nadrealističko
iskustvo fotografkinje i slikarke. Prva foto-reportaža o nekom umetničkom delu koja je
ugledala svetlost dana bila je upravo Dorina o tom remek-delu slikara iz Malage, ali njega ma
uopšte nije bilo briga za taj značajan detalj. Štaviše, verovatno bi je grdio, jer su na toj
reportaži mogla da se primete njegova kolebanja, greške koje je, po sopstvenom mišljenju, na
više mesta napravio, sve to što bi u tuđim očima davalo još veću vrednost tom delu, a zbog
čega bi se on u sopstvenim očima osećao smešnim i još više obuzetim sumnjama. Čak i kada
je njegov krajnji cilj bio istinska pokretačka snaga koja ga je štitila od traganja i pomagala mu
da uvek nađe, otkrije to što želi.

S druge strane, da li je možda zavela i Džejmsa Lorda? Nije to mogla da zna, ništa joj
nije potvrđivalo da je posredi pravo ljubavno osvajanje. Džejms je živeo posednut erotskom i
homoseksualnom očaranošću slikarom, bilo je kristalno jasno da mu je ta opsesija izjedala
čula. Ona je nedavno odlučila da se postara za obrazovanje i tesanje mladog Amerikanca,
koga je trebalo da uvede u zahtevan protokol pariskih umetničkih krugova, sasvim drugačiji
od onog u Inglvudu, seocetu u Nju Džersiju odakle je Džejms bio rodom. I to će, na neki
način, u datim okolnostima od nje načiniti dominatrice, jer je, na kraju krajeva, smatrana
platonskom maitresse, s obzirom na prirodu veze u koju je počela toliko da ulaže.

A mnogo kasnije, neočekivano, pojavio se Bernar... Postepena očaranost Bernarom

neosporno je stigla sa zakašnjenjem, ali kada se to desilo, započeli su siguran odnos pun
poštovanja. Za vrlo kratko vreme do savršenstva su uklopili osećanja i ukuse, ali je nju
Bernar zanimao jedino kao prijatelj, ili kao prolazna veza. Duboko prijateljstvo moglo ih je
dovesti u veću nepriliku nego ljubavna romansa, mogla im je doneti još veću zavisnost i
nelagodnost; a ona već beše prisvojila onu mudru izreku: „u se i u svoje kljuse”, bolje biti
sam nego u lošem društvu.

Dora je ustala i prošetala se po bašti. Zapravo, Bernar je požurio k njoj. Pravio joj je
društvo u tišini, on koji je uvek bio tako radoznao i pričljiv, sada je delovao ražalošćeno.
Popodne je poprimilo boju olova, a s mora je dopirao prijatan vetrić. Dorini kapci takođe su
otežali.

„Gde si ostavio Džejmsa?”

„Ostao je da zabeleži nešto o slici Huana Grisa...”, slagao je Bernar. Džejms je

zapravo ostao da razgovara sa nekoliko devojaka iz venecijanskog visokog društva s kojima
su ga upravo upoznali i koje je već pozvao da dođu u Pariz; Bernar je tome prisustvovao i
smatrao je to bespogovorno smešnim.
 „O, Huan Gris... Pikaso ga nije podnosio, činio je sve što je mogao da ga uništi...”
Dora je pažljivo posmatrala ptice koje su jezdile nebom. „Poput ptice grabljivice... Da, on bi
mogao biti orao, lešinar, mogao bi da zarije kandže, da kljuca sve dok krv ne poteče... Loše se
poneo prema Braku, zvao ga je madam Brak, neprestano ga je ismevao, još uvek se hvali
govoreći: ’Brak me je najviše voleo od svih žena’ A Brak se svetio tvrdeći da je Pikaso
’nekada bio veliki umetnik, a sada je samo genije’. U suštini su obožavali jedan drugog.”

Bernar se glasno nasmejao.

„Zašto uvek govoriš o njemu, njima, kao o dalekoj prošlosti?”

Dora ga je začuđeno pogledala.

„Možda zato što se ja već nalazim u budućnosti.”

Bernar se iznova glasno nasmejao, tako da su se ptičice sa obližnjeg drvoreda uplašile

i razletele.

„Znaš li koje godine je Maks Žakob upoznao Pikasa? Bilo je to 1901, na njegovoj
prvoj izložbi u galeriji Ambroaza Volara. Pikaso je sebe oduvek smatrao pesnikom, a Žakob
mu je otvorio vrata francuske poezije. Naredne godine, uprkos siromaštvu s kojim je pesnik
morao sam da se bori, Pikaso se uselio u njegovu sobu za poslugu u Ulici Volter. Maks Žakob
mu je dao čak i krevet. Pikaso je noću slikao, a danju spavao. Maks obrnuto. Tamo je ostao
dve godine. Sve dok pesnik nije dobio atelier na Monmartru, u Ulici Ravinjan broj 13, za onu
grupu slikara koji su se muvali naokolo kao ubogi. Andre Salmon i Maks Žakob su to mesto
krstili Bato Lavoar.

„Maks je istinski voleo... Pikasa”, prokomentarisao je Bernar.

„Naravno da jeste, ne bi li bio blizu Pikasa, preselio se u neku straćaru u istoj ulici, na
broju 7, smeštenu u dnu dvorišta. Maks je tamo živeo u nezamislivoj bedi, a upravo u toj
kući, na jednom zidu mu se ukazalo Božje lice. Više godina kasnije, 1915, jevrejski pesnik je
zamolio Pikasa da mu bude kum na krštenju i uzeo je katoličku veru. Nakon smrti Maksa
Žakoba, nekoliko nas, njegovih prijatelja, odali smo mu poslednu počast verskim obredom u
Crkvi Sen Roš, a Pikaso je ostao napolju, nije hteo da uđe. On nikada nije želeo da ima
dodira sa bilo čim što je imalo veze sa smrću.”
 „A šta je Gernika?”

„Sve osim smrti.”

„Rat?”, upitao je zbunjeno.

„Rat, život. Ali nikada smrt.”

Iznenada, učinilo joj se kao da čuje Pikasov smeh, onaj rzavi gromki smeh koji je iz
njega izlazio na mestima gde se to najmanje moglo očekivati. U jednom periodu umetnik je
pio mnogo vina i Anis del Mono26 pušio hašiš od jutra do mraka i praskao u smeh za
svakojake gluposti, gromko i grohotno, sve dok njegov vrat bika ne bi otekao i dok mu
kiselina ne bi naterala suze na oči od oštrog bola, a dah mu zaudarao od riganja.

Jednom prilikom je povratio krv, uzeo četkicu i iz čista mira, sopstvenom krvlju i
ugrušcima koje je izbacio iz stomaka, počeo na platnu da slika Isusovo lice isprepleteno sa
licem Maksa Žakoba.

„Jesi li znao da je Maks Žakob na jednoj mrlji na zidu ugledao Hristov lik, ili si tek
sada to čuo od mene?”

„Znao sam donekle”, promrmljao je Bernar.

„To se desilo 7. juna 1909, baš kada je želeo da napusti jevrejsku i uzme katoličku
veru. Pikaso je odmah prihvatio da mu bude kum... Komunisti se naposletku uvek priklone
Bogu, pa je morao i Pikaso.”

Bernar joj je kretnjom pokazao da ga je zainteresovala ova anegdota koju je ona

žustro pričala, hodao je priljubljen uz nju, zanesen njenim glasom. Dora je držala svilenu
maramu i kada bi gestikulirala, ona bi lebdela između njenog lica i Bernarovog ramena.

„I ja sam, isto kao Maks, počela da volim Boga, a počela sam da verujem zahvaljujući
astrologiji... Da, i ja sam pošla putem koji je sledio Maks Žakob... Astralna karta, religija,
verovanje, nauka, poezija... više podsećaju na Pikasove slike nego bilo šta drugo.”

Bernar je u daljini ugledao Džejmsa, koji je pokraj drveta razgovarao s nekim prilično
naočitim tipom. Mladić mu je dao papirić na koji je prethodno nešto zabeležio.

26 Najpoznatija marka čuvenog španskog alkoholnog pića. (Prim. prev.)

 „Kakav je osećaj biti Pikasova maitresse za sva vremena?” upitao je muškarac
drhtavih usana, očiju prikovanih za mesto gde je njegov prijatelj razmenjivao više nego
prijateljske poglede s onim neznancem.

„Ponavljam ti da ja nisam bila Pikasova maitresse, on je bio mon maitre”, odgovorila

mu je divnom igrom reči, jer maitresse na francuskom znači „ljubavnica”, „voljena” ili
„gospodarica”, a maitre je „učitelj” ili „gospodar”. Krotitelj krotko kroti zver neukrotivu. Sada
se ona nasmejala toj brzalici koja joj je upravo pala na pamet.

Visoka i nezgrapna figura se zaustavila, spustila kapke, Bernarove oči pomno su

posmatrale njene. Shvatio je da se nalazi pred najtajanstvenijim od svih lica: licem nalik
moru. Onim koje je pripadalo ženi srednjih godina, koje je doživelo mnoge bure i na kojem
su jedini tragovi oluje bile suze prolivene u samoći, poput majušnih potočića koji izviru iz
vrela u vidu belega na njenoj koži: oči čije su sjajne trepavice odavale utisak kao da su uvek
vlažne i sjajne. Sama, bezgrešna, žena koju je naslikao i izbrisao isti umetnik koji je od nje
stvorio vrhunsko umetničko delo.

„Zar nije bilo načina da pobegneš od njega?”, upitao je njen pratilac.

Dora je primetila da Bernaru nešto nije bilo po volji, i napokon je otkrila uzrok
njegove nelagode: Džejms je upravo odlazio sa jednim vrlo snažnim i privlačnim neznancem.

„Ne, Bernare, niko ne može da pobegne od Pikasa, nikada. Niko ne može da mu se

odupre. Osim toga, niko se ne bi usudio da ga napadne. Njegova legenda, njegova crna
magija, uvek će ga štititi.”

Zgrabila ga je ispod ruke kao da hoće da ga odvede u stranu kako bi mu šapnula neku
tajnu.

„Nemoj da patiš, to ti je moj prijateljski savet, od patnje nema nikakve vajde...”

Žena je skinula maramu koju je imala oko vrata i obesila se muškarcu o ruku.

Džejms ih je iz daljine uočio, oprostio se od mladića i zaputio u pravcu svojih

prijatelja.

Zarominjala je kišica, žurno su se kretali uličicama, jak vetar je raščupao ženinu kosu,
udari kiše šibali su im tela, za manje od deset minuta nastupio je prolom oblaka. Potrčali su
da se sklone u Crkvu San Gregorio.

Bernar je malo zaostao dok su njih dvoje istraživali unutrašnjost hrama, izvadio je
sveščicu i zabeležio:

Dora Mar je velika i neshvaćena žena. Nijedan muškarac nije umeo da je voli onako
kako ona to zaslužuje. Džejms možda zna o njoj više nego ona o samoj sebi, jer je vešt u
proučavanju dela visoke vrednosti, a Dora to jeste, ali ni on neće moći da je prati do kraja.
Nije spreman za takav poduhvat. Ona je sama i ostaće sama. Pikaso ju je pretvorio u
nepopravljivog samotnjaka. Ne bi me čudilo da na kraju loše završi, mahnita ili pobožna,
zatvorena u ludnicu ili manastir. Ako se tamo uopšte usude da je prime. Možda neće ni... Ne,
ona nije od žena koje bi izvršile samoubistvo.

Pljuštalo je, nad krovovima i kupolama orilo se od grmljavine, vetar je zviždao

provlačeći se kroz pukotine na vitražima.

Dora je kleknula pred oltarom kao da se moli.

 Ništa, niko. Venecija, 1958.

Želela sam da mislim da nas je zapravo zarazila politika, loše društvo vezano za politiku i
zavisnost od ideologije: ta čvrsta ideja da postanemo ideolozi. Osim toga, moguće je da smo
bili prilično nezreli, žrtve žudnje da se prikažemo u javnosti, ne kao ljubavnici, već pre kao
saučesnici, uprkos složenom životu kakav je Pikaso vodio, i kasnije, dosta kasnije, naše
težnje da pobegnemo glavom bez obzira.

Pikaso nije mogao da prihvati nikakvu kritiku, a ja sam ga često kritikovala, i to je u

njemu budilo zlovolju. Osim papise, književnice Gertrude Stajn, nije trpeo kritiku ni od koga.
Ona, mamma svih umetnika i pisaca koji su bili u modi tokom takozvane „lude epohe”, bila
je izuzetno sposobna da ih postavi na odgovarajuće mesto: bacala ih je u šaht ili uzdizala na
pijedestal, u zavisnosti od nivoa svakog pojedinca. Vešto se poigravala sa Ernestom
Hemingvejem, vukla ga je za nos, a s Pikasom je zbijala šale i laskala mu, ili ga je korila, u
skladu sa svojim trenutnim raspoloženjem. Smela bih mirne duše da tvrdim da je Stajnova
bila izuzetno prevrtljiva. Mogla je sebi da dozvoli da omalovažava njegovu genijalnost -
genijalnost Velikog Genija! - i da ga pred drugima naziva „lošim pesnikom”, da ga ponižava
u pravom smislu te reči kada bi Pikaso osećao potrebu da piše. Pa čak i više od toga: osećao
je potrebu da sroči stihove proizašle iz bola i ljubavnog razočaranja, a u to doba je mogao da
sedne i da piše stoga što je bio oslobođen ogromne muke koju mu je zadavala Olga Hohlova,
njegova prva žena i majka njegovog prvenca Paula.

„Nisi dovoljno propatio”, tvrdila je Gertruda Stajn, „ili stihovi koje pišeš nisu
dovoljno dobri da bismo mogli da poverujemo u tvoju ljubavnu patnju. Ne može neko da
slika kao Pikaso i da piše stihove kao tamo neki Pablo” - sručila mu je u lice čuvena
književnica, neprikosnovena papisa čiji su glagoli bili poput biča. „Ruska balerina nije
dostojna tvog nadahnuća, ili ti nisi dostojan patnje koju ti je ona prouzrokovala; ta žena nije
mogla čak ni da izazove u tebi toliki bol koji bi te povredio kao muža i uzvisio kao pesnika.”

Gertruda Stajn nije okolišala.

Olga zapravo ništa nije dala Pikasu, čak ni patnju dostojnu njegovog veličanstvenog
dela, niti su njene obline nadahnule barem jedan potez četkicom koji bi išta valjao; kao model
bila je odviše obična, što je i on srdito tumačio.

Bila je obična koliko to može biti jedna igračica klasičnog baleta koja ne veruje u
sopstvene mogućnosti i kojoj je jedini umetnički cilj da ne naruši postojeće klišee. A Pikaso
je od nas, svojih žena, upravo tražio da se odreknemo običnosti, da se upinjemo da nadvisimo
sopstvene granice, da više ne budemo samo žene već da se pretvorimo u slikarstvo, u
neprolazna umetnička dela, u nadrealističke devojčice. Morale smo za njega da plešemo bose,
po oštrim stenama, koje su nam grubo povređivale stopala. Olakšavale smo posao svom
krvniku.

„Olga je niko i ništa. Pretvarala se u nikoga, malo-pomalo je samu sebe izbrisala.

Užasavam se osoba kao što je ona, tih nikojih koji bi mogli da osvoje ovu planetu, da je
ispune nikojima, da je podriju”, promrmljao je, klonuo u mom naručju, jednog popodneva
kada smo sedeli na klupi u Luksemburškim vrtovima i kada je naumio da mi otkrije mračne
vidove svojih veza sa ženama. Jedina o kojoj nije govorio bila je Mari-Terez Valter,
materinska vestalka.
 Mećava u beležnici na kvadratiće

Kiša je iznenada prestala da pada. Bernar je ostavio beležnicu u kojoj je pisao i klonulo se
uputio da potraži Džejmsa. Njih dvojica su me čekali na izlazu iz crkve, ispod luka čvrstih i
drevnih, golemih vrata. Volela bih da nikada nisam morala da odem odande, jer godinama
nisam pronalazila mir kakav sam našla na tom mestu.

Opet smo sve troje hodali zajedno, počelo je da mi prija da hodam pokraj njih, između
njih dvojice. Šalitrena para uzdizala se iznad dokova; kišnica pomešana sa vodom u kanalima
širila je tajanstven miris, poput izgnječene brusnice, i moja čula su se rastopila u vlažnim
sutonskim isparenjima.

Kasnije, Bernar i Džejms su izjavili da žele da se vrate u hotel, pod izgovorom da

treba da organizuju svoje vreme. Posumnjala sam da zapravo žude da se osame, kako bi se,
vođeni željom, ljubili, voleli i bespoštedno milovali. Pročitala sam to u njihovim očima, u
pogledima koje su razmenjivali, pogledima iz kojih sam ja bila izuzeta.

Čak i ako pretpostavimo da je to bila istina, da je trebalo da isplaniraju svoje vreme i

da unesu sate u kvadratiće svoje agende, one male Bernarove agende sa plavim koricama, zar
je to važno?

To sa mnom više nema nikakve veze. Odavno raspolažem svim vremenom ovoga
sveta, ne popuštam lako pred svakodnevnom dosadom, ne zanima me da uokvirim svoj život
u išpartana polja, da uguram svoje postojanje u stranice izdeljene horizontalnim i vertikalnim
linijama koje se međusobno presecaju, a čiji bi jedini cilj bio da me gurnu u besmislenu i
nepovratnu kosmologiju koja vodi ka kraju.

U svakom slučaju, ako postoji išta što nam istinski klizi iz ruku, to je život, vreme
koje mu posvećujemo, stoga bismo morali, ako ništa drugo, da se pretvaramo da nas ta
opsesija organizacijom mori samo u meri u kojoj je to neophodno. Koliko god da nastojimo
svoje postojanje da ispunimo sadržajem, neminovno ćemo se isprazniti u zlosretnom ili
oslobađajućem krajnjem trenutku smrti.

Približila sam se doku, talasanja venecijanske vode podestila su me na jednu davnu

šetnju po obali, na plaži na jugu Francuske, prvi put pokraj Pikasa.

Pričali smo na španskom, on sa neskrivenim andaluzijskim akcentom, koji je na

mahove naglašavao više nego obično, dok sam ja ispoljavala svoj blebetav argentinski
akcenat. Doduše, glas „z” sam izgovarala na španski način češće nego što je karakteristično
za moj govor, i to je Pikasa izbacivalo iz takta jer je mislio da ga ismevam.

Tokom te šetnje, površno sam saznala o postojanju Mari-Terez i male Maje,

antipatične, dosadne, starmale devojčice, kojaje s godinama dobila na duhovnosti. Za Olgu i
njihovo prvo dete smo svi znali. Kažem „površno” jer je on, umesto da priča, pojasni i stavi
karte na sto, govorio neodređeno, monologom. Pritom, istini za volju, želela sam što manje
da znam o tom komplikovanom odnosu, želela sam da se držim što dalje od te gungule.

Nisam imala želju da saznam gotovo ništa o njima dvema, a kamoli da do tančina
istražujem složene odnose u nečijem životu, i ponajmanje da podrivam ili sasecam lepo
ispredene pričice o čitavoj niski ljubavi ovog čoveka koji se hvalisao umišljajući da je sultan,
ponosan na svoj harem preptun vatrenih i obožavanih žena. Jedino što je zaokupljalo moju
celokupnu pažnju bio je on, njegova genijalnost, njegov rad i način na koji je izražavao
ljubav, premalo romantično, ali zato duboko idilično i strastveno, uprkos grubosti koja mu je
bila svojstvena. Ja sam bila njegova sultanija, plemenita nadzornica harema. Ili me je barem
neko vreme uveravao da je tako.

U malobrojnim prilikama, poput te na samoj obali na jugu Francuske, bila sam sasvim
svesna toga što sam tražila, toga što sam nalazila u slikarevoj ličnosti: taj čovek je odbacivao
sve što je za mene značilo slepo, potpuno i neponovljivo se predati drugoj osobi; menjao me
je u svakom smislu, stvarao je od mene drugačiju ličnost. A ja sam pokorno padala pred
njegove stope. I pretpostavljala da su i ostali nadrealisti (poput mene) ti kojima sam se divila
i koje sam nastojala da oponašam, na isti način poimali veliku umetničku ljubav.

Doduše, istina je da sam želela da me Pikaso oblikuje na polju ljubavi, ali sam što se
ideja tiče, odviše cenila svoju nezavisnost.

Nakon prvih nekoliko meseci zajedničkog života, s prekidima, između nas se

preprečio politički nauk, uveliko u modi među pripadnicima nadrealističke grupe. Moram
priznati da sam ja bila među onima koji su ga uveli, verovatno podstaknuta željom da me
smatraju analitičnom, inteligentnom ženom čvrstih uverenja, koja ume da misli. Ali nisam
znala da se Pikaso gnušao politike, a duboko u sebi i žena koje misle svojom glavom. Bila je
to, ponavljam, moja greška, ja sam ga dovela na raskršće ideologija. Pre nego što sam se ja
pojavila u njegovom životu, on je samo bezazleno koketirao s komunistima, ali je jasno
odbijao sve što bi moglo da ga kompromituje u vezi s bilo kakvom ideologijom.

Drugi pre mene bili su svedoci da je odbijao da potpiše ijedan dokument koji bi
mogao da ga uplete u odluke političkog karaktera ili da ga dovede u vezu s njima. Ponekad je
razjareno odbijao kompromitujuće zahteve da naslika nekakvu glupost kojekakvim povodom.
„Povod, kakav povod?”, prosiktao bi ljutito, sa četkicom među zubima. Njegov povod bila je
umetnost, njegova bitka slikarstvo, gunđao je. Mešati se u politiku? Bio je nesposoban za to.

Ne mogu da se uzdržim od smeha kada se setim prizora kako Pikaso imitira Hitlera:
ismevao ga je stavivši crnu četku umesto brkova. Taj događaj se odigrao na obali mora,
tokom naših prvih letovanja, i to u trenutku kada je izbijao Španski građanski rat. Nismo bili
jedini koji smo pribegavali humoru kako bismo se lakše suočili sa neizvesnošću koja je bila
pred nama, užasom koji nismo mogli ni da zamislimo da ćemo doživeti. Humor i smeh
donosili su nam olakšanje i istovremeno su nas udaljavali od te teme. Nekoliko meseci
kasnije saznali smo da je ubijen pesnik i dramski pisac čije ime je već tada i Pikasu i meni
mnogo značilo: Federiko Garsija Lorka.

Počeli smo da strahujemo od najgoreg, od ništavila, izdajničkog i jalovog ništavila.

Strahovali smo da će svet preplaviti armija sačinjena od bezimenih vojnika, nikojih, nikojih,
nikojih, koji osorno marširaju društvom u kojem će pobediti ispraznost, oholost, užas:
Carstvom Ništavila. Umrećemo nespokojni u svetu u kojem je prevladao spokoj.

Međutim, Pikaso je znao da se snađe bolje nego iko, i javno je tvrdio: „Komunizam
predstavlja ideal u koji verujem. Mislim da komunizam teži ispunjenju tog ideala.”

Doduše, to što je Pikaso izražavao rečima ili posredstvom slikarstva, nije imalo
previše vajde kod ideologa fanatika. Poručili su mu Staljinov portret, i on ga je naslikao na
osnovu njegove fotografije iz mladosti, kada sovjetski lider nije bio niko i ništa, odnosno
kada mu je moć bila neznatna. Nastala je opšta pometnja. Sovjetska ambasada je smatrala da
je taj portret neprihvatljiv. Doživeo je pravi Armagedon: dospeo je u žižu ultrakonzervativnih
komunista. Pikaso je odlučio da ćuti, bio je kukavica. U suštini i nije bio ništa drugo do
kukavica. Jedina kukavica o kojoj je mnogo toga napisano.

Kako smo uspeli sve to da preživimo u okupiranom Parizu? Pa, kao i većina: tiho smo
se posvetili umetnosti, skriveni kao pacovi i pod okriljem moći Velikog Genija, kome su se
svi ulagivali, svi bez ostatka, čak i neprijatelji, doduše na sebi svojstven način. To je istina,
neprijatelji su poštovali Pikasa. Ni dan-danas to niko ne može da objasni. Kao što još uvek ne
možemo da objasnimo zbog čega su neprijatelji poštovali tolike umetnike i intelektualce.
Možda stoga što im je bila potrebna zabava, a nju su mogli da nađu jedino u pariskim
krugovima koji su u to doba bili u modi.
 Bernarova beležnica smeđih korica

Džejms me neprestano ljuti. Ne dozvoljava mi da mu pomognem da razume Doru. Da zlo

bude veće, ponekad je surov prema njoj, njegovo ponašanje je u najmanju ruku cinično i nije
nimalo prijatan. Znam da nije on kriv za to. Dora je napaćena žena, premda je tašta; ponekad
odviše priča, a ponekad, opet, uroni u tišinu. Ali on ne bi smeo tako grubo da se ophodi
prema njoj. Znam da se Pikaso još gore ponašao, upoznat sam s tim, ali on je bio Majstor,
Bog, Veliki Genije. A šta smo mi? Ništa, niko. Možda preterujem, ali sve više nas obuzima
sumporasto ništavilo, koje sve izjeda.

Ne, nije u redu. Nismo savršeni. Nije ni Dora. Mi još manje. I ne težimo savršenom
prijateljstvu.

Danas, dok smo jeli sladoled od fragole, Dora mi je ispričala kako su se preselili
jedno blizu drugog, Pikaso u Granz Ogistenu broj 7, a ona u Ulicu Savoa broj 6. Tuga joj je
obasjavala lice dok mi je opisivala prostore u kojima je verovala da će biti srećna. Zapravo je
čudno što je takva žena kao što je Dora težila jednostavnoj sreći pored čoveka kao što je
Pikaso, a kada sam joj to spomenuo, odgovorila je da je na mahove i bila srećna, ali ne na
uobičajen način. Sve zavisi od toga šta čovek očekuje od sreće. Tokom tih deset godina,
možda je doživela dvadesetak srećnih trenutaka. Nije verovala u banalni ideal sreće, „taj
osećaj je odviše isprazan”, naglasila je, poigravajući se rečima banalite i vanite. „Banalnost” i
„ispraznost”. Zamuckivala je, zaplitala jezikom. Okolišni odgovor i nepošteno ponašanje,
naravno, prema meni, koji sam joj nudio svoju iskrenu podršku. „Pikaso je bio veoma
hrabar”, rekla je. A ipak je smatrala sasvim suprotno. Zaista je luda!

Dosta toga je napisano o okolnostima koje su Pikasa navele da napusti stan u Ulici La
Boesi, mada je već neko vreme bio bez krova nad glavom i zapušten, na ivici propasti, usled
sopstvene nesigurnosti i odbijanja da i dalje živi u kući u kojoj je, kako je tvrdio, bio žrtva
Olginog nerazumevanja. Taj stan ga je podsećao na izgrede i mondenske ispade u kojima je
morao da učestvuje zbog žene Ruskinje, kako mi je Dora ispričala. Međutim, istina je da je i
Pikaso uživao u banalnostima i ispraznostima, mada je takođe istina da se veoma rano zasitio
raskoši i taštine.

Kada je prošla prva faza blagostanja u tom braku, počeo je da čezne za mestom gde bi
mogao da živi kako mu priliči, kao umetnik! Želeo je da se vrati u boemsko doba, kada je sa
svojim prijateljima, pesnicima i slikarima, noćima vodio opširne rasprave o umetnosti i
slikarstvu.

Dve adrese koje je Dora našla sasvim su odgovarale novom hiru njenog ljubavnika. U
to doba, Pikaso je prekinuo odnose sa Haimeom Sabartesom, govorio je da mu je dosta
sekretarovih ogovaranja, već neko vreme je laprdao o njemu, o tome da je Pikaso maltretirao
žene, da je škrt, da se žalosno i okrutno ponašao prema osobama koje su ga obožavale... Taj
„Majstor”, kako ga je podrepaški zvao, naposletku ga je udaljio iz svog života na duže vreme,
što je Dora iskoristila da preuzme stvar u svoje ruke.

U Granz Ogistenu broj 7 desio se niz podudarnosti koje, osim što su odviše nahranile
Pikasov ego, zasule su ga štetnim oduševljenjem i prevelikim ponosom. Ne samo što je
dramaturg i glumac Žan-Luj Baro koristio taj prostor za probe svojih komada - on je kasnije,
1945, igrao glavnu ulogu u filmu Marsela Karnea Les enfants du paradis,27 zajedno sa Arleti -
već je i čuvena grupa Contre-Attaque tamo vodila rasprave o nadrealizmu u službi revolucije
i drugim političkim idejama. A na uglu preko puta, 1610. godine krunisan je francuski kralj
Luj XIII, zvani Pravedni, nakon što je njegovog oca Anrija IV ubio jedan katolički fanatik;
budući da je imao samo devet godina, regentkinja je bila njegova majka Marija de Mediči.

Na sastanke grupe Contre-Attaque, u istom tom prostoru, dolazili su Remedios Varo u

društvu Benžamena Perea i Dora Mar sa Žoržom Batajem. Tamo su upoznali i kubansku
književnicu i etnologa Lidiju Kabrera, koja uopšte nije odobravala neodgovorno ponašanje
odnosno prevrtljivost svojih otvoreno komunistički nastrojenih kolega. Ni Remedios Varo
nije htela previše da se upušta u nadrealizam koji je imao veze s politikom, a još manje u
ideologiju, uprkos tome što je bila antifrankista i antifašista, i što su je zbog toga u

27 Franc.: Deca raja. (Prim. prev.)

Francuskoj progonili i hapsili. Ni Lidija Kabrera nije imala nikakve veze sa fašizmom, a još
manje s komunizmom.

Kao vrhunac dobrih okolnosti - po Pikasovom mišljenju - ta zgrada je poslužila kao

inspiracija Onoreu de Balzaku za priču Nepoznato remek-delo iz 1832. Začudo, ta Balzakova
priča imala je mnogo sličnosti sa događajima u umetničkom okruženju u doba kada se Pikaso
preselio u tu zgradu. Priča je nagoveštavala istinsku revoluciju u umetnosti, a ne u društvu,
kao što se prvobitno mislilo. Vladalo je uverenje da će umetnost proizvesti pobune u društvu
posredstvom ostrašćenih političkih poruka koje bi podstakle mase da preuzmu vlast
(nametnut socijalistički realizam u Sovjetskom Savezu). Pikaso je prezirao svaku poruku u
umetnosti, iako je najveći revolucionar u pomenutoj disciplini, bez ikakve sumnje, bio upravo
on.

Reč je o priči koja se već tada mogla smatrati znakom upozorenja, naročito stoga što
će u jednom od stanova u toj zgradi o kojoj pisac pripoveda, živeti ni manje ni više čovek
koji će iz korena promeniti svetsku prirodu umetnosti, i prisvojiti rečenicu koja je lajtmotiv
Balzakove proze: onu koja kazuje da misija umetnosti ne treba da bude oponašanje prirode,
već njeno izražavanje ili tumačenje.

Pikaso je taj mali književni dragulj kasnije ilustrovao serijom bakroreza. Takva
isprepletana životna iskustva - kao što bi rekao kubanski pisac i esejista Hose Lesama Lima -
genija su uzbuđivala znatno više od snage njegovog ega, kao što sam već ranije spomenula, i
umnožavala su njegovu životnu snagu, njegovu tajanstvenu sveobuhvatnu moć, stečenu
isključivo zarad umetničkog stvaranja.

Beležim u ovu smeđu beležnicu razmišljanja i prisećanja Dore Mar jer će jednoga
dana biti korisni, možda meni, kada budem pisao o njoj, ili o ovom putovanju, kratkom ali
punom utisaka, na kojem sam naučio da je slušam i da tumačim njene nagle promene
raspoloženja.

Ne znam ni sam, nije mi sasvim jasno zbog čega ovo zapisujem. Ne bih čak mogao da
kažem da priželjkujem uglednu budućnost; ni sa kim se ne bih kladio da ću postati slavan
pisac. U beležnici sa plavim koricama pišem o Džejmsu i sebi, ponekad i o nas troje.

Počeo sam da se pitam ko je od nas troje najviše dobio ovim putovanjem? Što se Dore
tiče, Džejms i ja smo joj značili koliko i lanjski sneg, nismo joj doneli ništa od suštinskog
značaja čime bismo, na primer, u njenoj starosti doprinosili svojim prisustvom, niti smo
intelektualno ostavili nekakav neizbrisiv i neprolazan trag u njenom životu. Jedini koji je
mogao da je preobrazi bio je Pikaso. Nemamo nikakve šanse u odnosu na razarajuću
stvarnost.

Džejms ju je poznavao odranije, znao je za njene uspone i padove. Moguće je da je,

pošto ju je često posećivao, sada donekle izgubio zanimanje za nju. Čak ni činjenica da je
pošao na ovo putovanje s Dorom neće doneti ništa zadivljujuće duboko, nikakvu prednost u
njegovom životu. Sa ove tačke gledišta, čini mi se da se s njom dosađuje više nego s bilo kim
drugim. Vrlo je očigledno da se pretvara da mu je zabavno, ili pak na licu ima lenju grimasu
dok je sluša kako priča anegdote, o prošlosti u kojoj jedina tema ima ime i prezime: Pablo
Pikaso. Međutim, Džejms je trpi jer ne želi da se odrekne činjenice da je on bio značajna
osoba u njihovom životu, u životu njih dvoje, Pikasa, Dore.

Bez ikakve sumnje, ja sam taj koji je na dobitku ovim putovanjem: upoznao sam tu
ženu malo bolje, mogao sam neko vreme da je držim u naručju. Zamišljao sam je kao strogu,
krutu, oholu gospođu, i moram priznati da sam se prevario, bio sam nepravedan. Ima ljudi
koji su rođeni da se sve nepravde sliju u tuđe procenjivanje njihovog bića.

Sada sam izgubljen, nikada neću moći da je zaboravim. Kako bih i mogao, kad je ona
u meni videla to što niko drugi nije: moju težnju da budem veliki pisac. I razumela je to.
 Džejms. Vožnja gondolom iz jezgra zaborava

Brodić ga je čekao tačno na mestu gde se dogovorio s gondolijerom da dođe po njega. Želeo
je da se prošeta u samoći i da se vrati gondolom do mesta na kojem je trebalo da se nađe sa
svojim prijateljima, u restoranu pored pozorišta La Feniče, u Madoni, prefinjenom,
izuzetnom lokalu koji su mu preporučili njegovi pariski prijatelji.

Danas bi više voleo da ne vidi Doru, pomalo se zasitio njenog društva. Naprasno je
počeo da se kaje što je pozvao Pikasovu ljubavnicu da im se pridruži.

Uprkos tome što ju je smatrao svojom jedinom i velikom prijateljicom, nije podnosio
njeno hirovito isticanje svog slikama ovekovečenog odnosa sa nadmoćnom Pikasovom
figurom više nego sa samim Pikasom, i mrzeo je kada bi iznova započinjala priču, naročito
pred Bernarom, o golgoti koju je s njim proživela. Smatrao je da je takvo ponašanje obesno i
nimalo diskretno, budući da je koristila najkukavnije i najžalostivije strane svog odnosa s
Velikim Genijem kako bi zavela Bernara. Rado bi je zaboravio, izbrisao iz svog života.

Bez griže savesti, smetalo mu je, na primer, kada bi krenula da prepričava koliko joj
je fotografisanje Gernike bilo naporno. On je to već odavno znao napamet, a pričao je o tome
i Bernaru. Ali njegov prijatelj je želeo da pokaže ogromnu radoznalost prema tim ispovestima
- to mu je narušavalo ugled u njegovim očima - i tada bi sva lepota Venecije iščezla iz
njegove mašte kako bi pažnju usmerio ka hroničarki i njenim jadnim pikasovskim
anegdotama.

Gondolijer mu je prekinuo misli pitanjem da li poznaje grad, jer bi u tom slučaju brže
vozio, ili bi, naprotiv, više voleo da ga mirno vozika kanalima i da mu usput objašnjava
istorijat raznih palata.

„Kako god vi želite... Nikuda ne žurim.”

 „U ovoj palati je živeo Đakomo Kazanova, čuveni tvorac Republike Venecije;
njegova knjiga Priča o mom životu bila je veličanstven dokument...”, izgovorio je
Venecijanac u svojoj prenaglašenoj i ponosnoj besedi. Drugi muškarac mu je oholim gestom
pokazao da pređe na drugu temu jer je ovu priču već znao.

Pomalo smeten gondolijerovim neprikladnim govorom, Džejms se prepustio vožnji s

tim površnim, u osnovi turističkim naklapanjem u pozadini, koje ga je ometalo da slobodno
razmišlja, mada je morao da prizna da mu se dopadao šarmantan i melodičan venecijanski
akcenat.

Usred čudnovatog smiraja, njih dvojica su obilazili vlažne zavijutke grada. I dok ga je
gondolijer polako vodio, pokazujući mu jedno po jedno prebivalište, i ukazujući mu, sada
isključivo na njegov zahtev, na likove koji su u njima boravili i ljude koji još uvek tamo žive,
Džejms nije mogao a da se ne seti ponekih prizora iz ateljea u Granz Ogistenu.

Pikaso je, neminovno, voleo da priča o borbi s bikovima i o „smešnom ratu” - droile
de guerre, kako su ga zvali u Parizu - kao da su posredi umetnička dela. Jedino je
bombardovanjem Gernike, 26. aprila 1937, uspeo da pojmi veličinu stvarnog užasa tog ratnog
sukoba. Tek nakon tog događaja postao je svestan bola i tragedije krvoprolića.

Gernika nije nastala isključivo iz njegove opštepoznate estetske narcisoidnosti, kao

što je slučaj sa nekim drugim delima, kako je ispričala Alisija Duhovne Ortis i kako je on
lično nameravao da ispriča nekom prilikom u jednoj knjizi, već iz stvarnog bola koji ga je
izjedao, a koji je do njega dopirao posredstvom pisama koja mu je slala majka, govoreći mu
kako je Španija dotučena smrću i kako je Dora u pravu što ga neprestano nagovara da se
uključi kao Španac, kao republikanac, u tragediju koju proživljava njegova zemlja.

Iako je bežao od Dore kao večito angažovane političke aktivistkinje, upravo taj njen
stav ga je, činom prinudne poslušnosti, podstakao da zauzme mesto koje mu je pripadalo kao
umetniku i branitelju slobode.

Slika San i obmana Fransiska Franka, završena mnogo ranije, nije bila dovoljna da
izrazi njegov lični i intimni gnev koji je u njemu izazvalo saznanje o hiljadama surovo
ubijenih osoba i stotinama ranjenih ili na samrti. „Ratovima dođe kraj” - setila se da joj je
Pikaso jednom prilikom kazao - „ali neprijateljstvo je večno.”
 Džejms bi voleo da je mogao da bude pokraj njega kada je odlučio da naslika
Gerniku. Na tome je otvoreno zavideo Dori. Ali muškarac obnevideo od uljuljkujućeg
umetnikovog šarma nikada ne bi mogao da prisustvuje ogromnom trudu nepohodnom da bi
nastalo jedno veličanstveno delo, niti da ga shvati, a pogotovo ne da podstakne njegovo
ostvarenje. Strah muškarce parališe, a žene pokreće.

Pikaso je uložio veliku fizičku i duhovnu energiju u to delo. Međutim, Dora ne samo
što je bila pored njega već ga je i savetovala. Džejms je priznao sebi da to ne bi umeo. Bilo bi
izuzetno prisustvovati trenucima kada je Veliki Genije, Cher te Beau, raširio ogromne
količine papira za crtanje skica koje će sadržati delove velikog platna. Gernika je pre bila
težak porođaj nego slika. Džejms u ulozi babice ne bi bio na visini zadatka.

Pikaso nikada pre toga nije dozvolio da neko fotografiše njegovo delo usred napornog
rada; međutim, fotografkinji je to dopustio. Znao je da taj posao ne poverava bilo kome, da je
posredi pre svega velika umetnica nadrealizma, a potom i žena koja ga voli. O tome svedoči
serija izuzetnih fotografija Gernike koje je Dora snimila, a naročito ona na kojoj je Pikaso na
merdevinama, iznenađen objektivom autorke Tišine, jedne od najboljih nadrealističkih
fotografija, na kojoj svodovi do tančina, u potpunosti okružuju tela, dok polumrak, ili
naizgled nepotrebna senka, doprinose ideji o valovitom haosu. U sredini se nalazi nepomično
telo devojčice ruku prekrštenih iznad karlice; iz donjeg oboda fotografije pomalja se glava
mrtve žene, a u dnu jedno telo puzi ka vrtoglavom izduženom udubljenju.

Džejms bi mogao da se kladi da je Dora krišom udahnula u Pikasovu Gerniku

tajanstvo svog dela Tišina. Ali mladić je najviše zavideo tom licu žene, tako nalik njenom,
utkanom u konja s isplaženim jezikom, rasporenog, bolnog, grčevitog, i na biku, koji
simbolizuje razmišljanje, promatranje, neizvesnost. Dora je bila svedok, saučesnik i
protagonista. Za Gerniku je umnogome zaslužno njeno prisustvo. Prisustvo koje će nekoliko
godina kasnije nervirati Pikasa, stoga što će uvideti da se na toj seriji fotografija primećuju,
izrazito ističu, njegove brojne sumnje i neodlučnosti u vezi sa tim 3,51 metar visokim i 7,82
metra širokim platnom. I stoga što će na njegovoj najpriznatijoj slici ostati lik žene koja
plače, i to za sva vremena. Tu ženu koja plače primećuje druga žena koja puzi s detetom na
leđima, a liči na onu treću koja se, prethodno, vukla na četiri noge na Dorinoj fotografiji, na
jednoj izuzetnoj sekvenci Gernike.
 Džejms bi voleo da se nalazi na tom velikom delu, da je ovekovečen kao njegova
prijateljica. Ali njega verovatno nije krasila njena veličina i manjkalo mu je njenog žara da bi
ispunio te bele, crne i sive prostore.

Dora je posvuda na Gerniki. Njeno prisustvo nije izraženo samo zato što je kao
fotografkinja snimila portret Silvije Bataj dok plače u filmu Zločin gospodina Langa, na čijoj
projekciji su se njih dvoje sreli pre nego što su se upoznali. Na Gerniki, Dora je u svim
ženama, ona predstavlja sve njih, čak i konja, ona je na svakom deliću te slike nastanjene
nespokojnim duhovima, u neutešnom plaču.

Za Džejmsa, Gernika je najznačajnije delo XX veka.

Slika koja nikada nije bila namenjena Dori, čak ni prilikom Pikasovih najgorih
obećanja i laži. Ni njoj niti bilo kome. Čak ni kada je slikar uveravao Mari-Terez da to delo
slika da bi ga dao njoj i devojčici, da će ga posvetiti Maji i njenoj majci.

Majina majka, materinska vestalka, međutim, nije uvidela značaj tog obećanja, nije
uočila važnost slike, u čije ostvarenje je Dora morala da uloži mnogo napora.

„Ti ne znaš da slikaš sunce. Sunce ti uvek loše ispadne.” Dora ga je povredila kada je
proučavala sunce na Gerniki, koje se može videti na sekvenci njenih fotografija.

Sunce je preinačeno u oko, a u oku je sijalica. Ideju mu je poklonila ona. To je bio

prvi korak ka njenoj propasti. Bilo je neoprostivo da ona, koja je trebalo da bude miran i tih
posmatrač iz pozadine, bude ta koja će mu ukrasti, makar na svega nekoliko sekundi, poziciju
kreativnog vođe. To joj nikada nije oprostio. Jedan genije više voli da pokloni neko delo nego
da beskonačno zahvaljuje za poklonjenu ideju.

Džejms je znao koliko je njegova prijateljica patila kada je Pikaso raskinuo s njom, ali
je priznavao da je ta umetnikova sitničavost, kada je reč o ženama, okončana divnom vezom
od koje je i on lično imao koristi.

„Sirota ludica!”, prozvao ju je. „Sama je sebi iskopala raku. Ona ga je udaljila od sebe
jer je bila zahtevna i svadljiva. Trebalo je da se zadovolji time što je postigla, da bude žena
koja nadahnjuje božanski zanos Velikog Genija, a ne da ga prekida. Dora nas je oboje
razdvojila od Pikasa, i sebe i mene. Kako sam mogao i dalje da volim Pikasa ako on više nije
voleo nju, već užasnu idealizovanu viziju koju je od nje stvorio?”
 Ništa nije tako neizbrisivo kao iluzija

tišine na ogledalima. Venecija, 2008.

Doručkovali smo kada mi je palo na pamet da se vratim svom projektu pisanja romana o tri
žene nadrealistkinje: jedna od njih bi bila Dora Mar; druga Remedios Varo...

„A treća?”, upitao je Roberto Garsija Jork.

„Kubanka koja je, zapravo, bila nadrealistkinja a da to nije ni znala. El Monte je

veliko nadrealističko delo. Mislim na Lidiju Kabrera.”

Muškarac je klimnuo glavom dok je prinosio ustima komad pršute naboden na

srebrnu viljušku.

„Nisi razmišljala o Leonori Karington, Leonor Fini? Obe su sjajne, veličanstvene,

jedinstvene i veoma plodne na raznim poljima umetnosti. Leonor Fini u pozorištu...”

„Da, naravno, ali kod žena koje sam izdvojila ne zanima me samo to što su pripadale
nadrealizmu; one su učestvovale u tom pokretu i slikarstvo im je nadrealističko čak i kada su
poricale da mu pripadaju, ili kada toga nisu bile svesne. Zapravo nameravam da ispričam
male prizore iz njihovih života, kratke situacije, ali snažne, duboke.

Garsija Jork se zamislio kao da sumnja. Nedugo potom, priznao je da su mu se od

svih njih najviše dopadale Leonor Karington i Remedios Varo, obe je poznavao, kao i Leonor
Fini. Čak i njegovo delo, dodao je, njegovo lično delo, bilo je prožeto opusom tih umetnica.
Ali u slučaju Dore Mar, jedva je pojmio tajnu, shvatila sam njegov stav: Pikaso je uspeo da
pomuti sjaj dela te žene.

„Čak se ni njene fotografije, crteži, slike, ne nalaze među vrhunskim ostvarenjima

nadrealizma, što je nepravda...” Žanin je prinela slikarevim usnama čašu sa sokom od
narandže.

„Ne, ne, ni slučajno. Dora Mar je izuzetno poznata...”

„Kao Pikasova ljubavnica”, ubacio se Roberto. Žanini je lagano zadrhtala ruka kada je
čula tvrdnju koju je slikar izgovorio. „Jedino upućeni i obavešteni znaju za ogromnu
zaostavštinu koju je ostavila, ne po kvantitetu, već po kvalitetu... Međutim, njena istinska
besmrtnost počiva na čuvenim portretima kojima su je ovekovečili Man Rej i Pikaso; te slike
su počele vrlo dobro da se cene... i to ubrzo. Sudbina je čudo. I saznanje da se ona postarala
da njegovo delo ostane na sigurnom mestu... Bog zna kuda bi se denule sve te izuzetne ’dore
mar’ koje je Pikaso naslikao. Ruku na srce, ona nije bila velika slikarka, ali je zato bila
najbolja fotografkinja epohe nadrealizma. I to će joj jednoga dana biti priznato.”

Malo dalje od njih, pokraj prozora, devojčica je zapevušila neku dečju pesmicu dok je
crtala na podu koristeći papire i olovke koje joj je Roberto poklonio. Rikardo je bio vidno
zainteresovan za naš razgovor. Žanin, povučena, samo je čekala na slikareve prohteve i
naredbe. Nekada mu je bila model, a sada samo družbenica. Premda je brinula o njemu,
nametala mu je mnogo toga po svom ukusu, a to mu se najčešće nije dopadalo i iscrpljivalo
ga je. Nije učestvovala u razgovoru, čak ni kada smo ga vodili na francuskom da se ona ne bi
osećala izopšteno, budući da nije znala ni reč španskog, uprkos tome što je već četrdeset
godina živela s našim prijateljem.

„Uvek me je iznenađivala jačina moći koju umetnici primenjuju nad ženama, i kako
one to najpokornije prihvataju. Čak i kada pokušaju da nametnu svoje kriterijume i disciplinu
tipičnu za domaćice, čine to pritvorno, činom koji odaje zapanjujuću poslušnost. Zar ne bi
bilo lakše da odbiju da se povinuju i da odu?” - raspravljala sam o tome sa Rikardom nakon
što smo završili doručak i pošli ka hotelu Danijeli.

„Nije veličanstveno to što je on bio ’Veliki Genije’, kako su zvali Pikasa. Nadasve je
uzvišeno voleti Velikog Genija, a pritom ga razumeti i biti posve svestan da se smisao života
vrti oko njega.” Gotovo je razdvajao stogove.

„To ti kažeš jer si muškarac.”

„Ne, to nema nikakve veze... s tim što sam muškarac...” Napravio je pauzu. „Već što
sam genije.”

Prasnuli smo u smeh. Devojčica je upitala zbog čega se smejemo kao dva ludaka.

„Mama, a što se ti i tata smejete, baš ste ludi?” Njena tako uobličena rečenica odisala
je uzvišenom dečjom ljupkošću, vrlo posebnom i gotovo nadrealističkom.

Prošetali smo se uličicama nadomak kanala Grande. Rikardo je ostao da se poigra sa

malenom na Trgu Svetog Marka, a ja sam potražila mirno mesto kako bih mogla da radim na
svojim beleškama. Odabrala sam jedan od mnogobrojnih kafea na izlasku sa trga, cozy,
mignon, prijatan.

Uvek sam prvo pisala rukom, a kasnije sve prekucavala u kompjuter. Poručila sam
kampari s limunom i počela da pišem. Konobar mi je prišao s tacnom i ledenim kamparijem,
od kojeg je čaša bila orošena; podigla sam pogled i uočila ženu veoma nalik Dori, u onoj
haljini marinskoplave boje, sa cvetićima i visokim okruglim okovratnikom, u kojoj se
pojavljuje na nekim fotografijama. Otpila sam gutljaj i pravila se da posmatram krajolik.
Nisam je ispuštala iz vida, pratila sam je pogledom kroz staklo čaše.

Nisam mogla da zamislim Doru kako nekoga čeka tako staloženog držanja, a kamoli
kako ima milosti prema onima koji su je iskorištavali, što je ona primećivala zahvaljujući
svojoj britkoj inteligenciji. Muškarac kojeg je volela morao je da odabere između svoje žene i
ćerke i svoje mnogo mlađe ljubavnice. Dora, tačno na sredini, predstavljala je nezgodu,
problem za ostale, a pogotovo za onog koji se poigravao haotičnim životima zaljubljenih žena
kao da je reč o običnim marionetama.
 Gernika, prkos katastrofi

NOVINAR: Pablo Pikaso, vi mnogo volite reč „ljubav”...28

PABLO PIKASO: Naravno, čak sam devojci koja me je intervjuisala za TV Dnevnik

rekao: „Znate, za mene ne postoji ništa osim ljubavi.”

N.: Da li mnogo volite ljude?

P. P.: Mnogo volim ljude, a kad ne bi bilo ljudi, voleo bih da sam kvaka na vratima ili
glineni ćup u sobi, bilo šta...

N.: Volite li televiziju...? Ne naročito [nesigurno]...

P. P.: Imam jedan televizor. Počeo sam da gledam televiziju tog dana kad su prenosili
Margaretino venčanje. Neko mi je pozajmio uređaj, tako da sam video princezin defile, i
posle sam nastavio...

N.: Znate li šta bi bilo sjajno? Kada bi vas ostavili samog, prepuštenog sopstvenoj
volji, slobodnog, kadrog da nešto učinite za TV gledaoca, ko zna šta biste sve izmislili...

P. P.: Verovatno. Ponekad na televiziji nalazim veličanstvene stvari, veoma lepe, koje
mi se sviđaju, koje me zanimaju, ali i neke druge, užasne. To vam kažem jer smo sami... O,
ne, to nije tačno, svi nas slušaju!

N.: Kada bi trebalo da odaberete neku svoju fazu, sliku, platno koje će vas nadživeti,
šta bi to bilo?

P. P.: Ne znam, to je teško reći. Sve je nastalo povodom određenog trenutka, faze,
stanja u kojem smo se nalazili svi, pa i ja. Veoma je teško reći. U trenutku Gernike, naslikao
sam Gerniku. Zar to nije bila katastrofa, početak mnogih drugih koje smo doživeli? Zar ne?
28 Segment jedinog intervjua koji je Pikaso dao francuskoj televiziji. Transkript iz arhive Nacionalnog instituta
za audiovizuelnu umetnost (INA). (Prim. aut.)
To je naprosto lična stvar. U osnovi, sve su to memoari koje čovek piše sam sebi...

„Na ekranu: ’Slikam kao što drugi pišu svoje biografije. Moja platna, i kad su
završena i kad nisu, predstavljaju stranice mog dnevnika.’”

Mari-Terez je došla neočekivano. Sekretar Haime Sabartes trljao je ruke, zabavljajući se i iza
vrata osmatrajući šta se dešava, poput toreadora koji jednim potezom seče biku i uši i rep. Bio
je bespogovorno na strani Majine majke, koju je smatrao oličenjem Dobra. Ona druga je bila
Zloća, neprijateljica, uljez. Ta druga je bila Dora Mar.

„S ovim čovekom imam ćerku. Moje mesto je ovde, pored njega, odlazite. Vi ste
samo druga.” Materinska vestalka postavila je stvari na svoje mesto.

„Ja imam mnogo više razloga da ostanem nego vi.” Dora je bila ohola i
nedruželjubiva. „Ja nemam dece s njim i ne vidim kakve ima veze da li neko ima dece ili
nema.”

Mogla je da kaže da ima, da je to remek-delo koje je nastajalo pred njihovim očima

bilo zajedničko dete. Ali nije smatrala da je prikladno da to kaže.

Pikaso je bezočno, neko bi rekao bezosećajno, posmatrao ljubomornu scenu koja se

odigravala pred njegovim očima, a onda je okrenuo leđa i nastavio da slika kao da to nema
veze s njim.

Njih dve se nikada do tada nisu videle, nisu se čak ni slučajno srele. Obe su mislile
isto, da je druga rivalka lepša. Ali Dora je imala tu prednost što je više puta obilazila oko
kuće u koju je Pikaso smestio svoju ženu i ćerku, u Trambleu, jer je znala da se u tom
stambenom prostoru nalazi slikar okružen svojom porodicom. Nije se stidela da noćima
patetično plače u društvu taksiste, dok je pljuštala kiša ili vejao sneg, ne mogavši da uoči lica
koja su se unutra smešila muškarcu koga je volela više nego ikoga na svetu.

„Koja od nas dve treba da ide?” Mari-Terez je tražila da se slikar odluči između njih i
Gernike.

„Situacija je teška. Iz različitih razloga, obe mi se dopadate. Mari-Terez je slatka i

ljubazna, i uradi sve što od nje tražim. Dora je inteligentna. Nemam nikakav interes da
donesem odluku. Radije bih da stvari ostanu ovakve kakve jesu. Dogovorite se vas dve.”
Pikaso je nastavio da nanosi boje na platno, mirno se smešio, zadovoljan, nesposoban da ih
pogleda, praveći se da nijedna od njih dve ne zaslužuje njegovo dragoceno vreme ni
samopregornu pažnju koju je posvećivao jedino slici.

Dora je osećala kao da se izliva, kao da joj je telo obična bezoblična, želatinasta masa
i da joj se vene same otvaraju, dok joj krv ističe i obliva joj stopala.

Mari-Terez je udarila prva, udarac je bio pravo u bradu, potom ju je ona ščepala za
plavu kosu, sa brižljivo očešljanim uvojcima u stilu belle epoque. Valjale su se po podu
šamarajući jedna drugu.

Pikaso je zamahivao kičicom desno-levo, tobože po strani od toga što se dešavalo iza
njegovih leđa, mada je osećao kako mu iznutra kipti makijavelistički zanos. Sabartes je
primetio da je likovao više nego ikada.

Njegove žene su se borile na podu, grebale se, čupale jedna drugoj pramenove kose iz
korena, štipale se i ujedale za grudi, šutale u zadnjicu! Zar to nije bilo veličanstveno? Bolje bi
bilo da su završile u krevetu, vodeći ljubav s njim, pomislio je, svaki put sa sve većim
likovanjem, kada bi video svoju ženu i ljubavnicu kako jedna drugu komadaju, zbog njega,
trofeja, talismana, pohotnog predmeta njihovog besa. Ali morao je da se zadovolji tučom
umesto romansom.

Nijedna više neće ličiti na modele koji su ovekovečeni na slikama Velikog Genija
pošto su tako nisko pale. Dora je izgubila svu ljupkost, on je iščupao, isisao njenu
tajanstvenost, do poslednjeg grama, i u njoj više nije bilo ni zrna inteligencije koja je ushitila
njenog Maestra na portretima Mana Reja zbog kojih je pokorno, kao rob, pao pred tom
zaslepljujućom lepotom.

Pikaso ju je ispod oka posmatrao dok izvikuje ružne reči, preterano otvorenih usta,
užarenih i razrogačenih očiju, raščupana, u poderanoj haljini. Taj prizor je u njemu izazvao
veće zadovoljstvo od prvih fotografija Mana Reja, jer je napokon otkrio slomljenu ženu,
razuzdanu dušu, usta iskrivljena u grimasu i plač usađen u njenim zenicama, podbulo telo
koje je plamtelo od besa... Taj žestoki prizor predstavljao je kraj zagonetke. Tako ranjena,
Dora je prestala da bude inteligentna žena i postala je izmučena ljubavnica. Sve što je voleo u
njoj, njenu mušku stranu, izgubilo je moć pred bujicom suza i jecaja. S njenog lica je nestala
ozbiljnost, umesto nje se nametnula setna grimasa. Izronila iz penaste, ustajale, mutne i
bljutave vode.

„Svidela mi se kao da je muškarac”, izjavio je Pikaso jednom prilikom, „a onda, onog

dana kada su ona i Mari-Terez odlučile da se potuku zbog mene, video sam u njoj običnu
ženu i prestao sam da je volim.”

Kada je slomljen njen muški oklop mudrosti, koji se smatra isključivo svojstvom
muškaraca, pojavila se krhkost napadnute ljubavnice na izdisaju. Nakon histeričnog plača
usledilo je ruganje. Pikaso je uživao, zabavljao se dok ju je razarao.

„Prestao sam da je volim kada mi se prikazala kao obična žena, boreći se protiv
druge, zbog mene... To sam već toliko puta video... Nije mi pružila ništa novo. Prvi put Dora
me nije iznenadila”, požalio se Veliki Genije.

Spustila sam čašu na sto. Žena koja je ličila na Doru uputila je pogled ka meni i posmatrala
me sve dok nisam spustila pogled, zagledavši se u beležnicu. Kada sam ponovo podigla
pogled, ona već beše otišla. Na Veneciju se spuštao zlatni sumrak.

Izgleda da je u ovom gradu sumrak uvek zlatne boje. Bila sam sigurna da neki
umetnik u tom trenutku maže platno u želji da uhvati taj otmen sklad oker, koralne i
crvenkaste boje zalaska sunca.

„Svaka avantura ima veze...” - sa odlaskom iz nekog mesta, sa begom. Gde li sam
pročitala tu rečenicu? U knjizi Džejmsa Lorda?

Svaka avantura predstavlja gubitak u odnosu na mesto na koje nismo ranije računali,
na koje nismo obratili pažnju čak ni u snovima.
 Džejmsova dostojanstvena ravnodušnost.

Venecija, 1958.

Trebalo bi da budem ljubazniji prema njoj, ili barem bolje da se pretvaram. Na kraju krajeva,
mi smo joj poklonili ovo putovanje, mi smo je pozvali da pođe s nama. Bernar u početku nije
delio moje oduševljenje, ali sada se ispostavilo da je poludeo za Dorom, i sve vreme mi
skreće pažnju da budem manje grub prema njoj.

Pikaso je nikada nije voleo i ponašao se prema njoj gore nego prema nekoj kravi.
Svima je poznato da je niko, baš niko nije voleo, pa ni on, naročito on. Nisam siguran da je
bilo koji drugi muškarac mogao da je voli, uključujući i one koje nisam poznavao, a koji su
pokušavali da joj se udvaraju sa idejom da me uklone s njenog puta. Nijedan od njih ne bi
mogao da joj pruži ljubav koju je ona pružila Pikasu. Ni Žorž Bataj. Možda jedino Tangi.
Zašto bi onda ja trebalo da je volim? Ona je samo žena. Ili još gore, ona je mnogo više od
žene. To me užasava.

Ali protivrečim sam sebi, ne mogu tome da se oduprem, volim je jer bih jedino preko
nje mogao da doprem do Pikasa, a ne nalazim dobro objašnjenje za to. Možda bih morao da
dam sebi isto objašnjenje kao i slikar: volim je jer ima mnoge muške osobine. Njena duša je
muška, u potpunosti muška, mada je u ženskom omotu, krhkom i pomalo okrutnom, samo
prividno. Volim je jer je ona muškarac koliko i Pikaso. Ona je kao on. Ona je on.

Nema sumnje da je ona anđeo izvajan od blata, sa krilima odrezanim testerom. A

možda je i duende. Kao Maks Žakob.

Pikaso ju je toliko puta naslikao kako plače jer je mislio da će, kada joj odseče krila,
do kraja života ostati skrhana od bola. Ali ona se oduprla, znate li zbog čega? Ja znam... Jer je
borac. Nepobediva je, nikada neće biti poražena.
 A koliko se sećam, svega nekoliko puta sam je video kako jeca, a skoro nikada kako
plače... Morao bih da napregnem sećanje... Ne, nikada. Nikada je nisam video da plače.

Kada se oseća ogorčeno ili poniženo, ona grize usne, ali ne plače. Kapci joj padnu,
bremeniti, kao da ih više nikada neće otvoriti, ali ne plače.

Ona nije plačljiva žena. Ona je slomljena žena. Slomljena, da, razorena. Samo što ne
nestane, kao da će ispariti, raspršiti se, nenadano, umnožena u hiljadu krhotina. Ta žena je
suva kao staklo.

Kada je posmatram, u restoranu, dok poručuje škampe na buzaru, imam želju da je

držim u naručju i da joj ljubim obraze. Ne mogu da izbegnem osećanje nežnosti ili sažaljenja,
rastužim se zbog života koji vodi. Sažaljenje, baš to osećam, to je prava reč. Život joj prolazi,
a ona od njega više ništa ne dobija, više ništa ne očekuje osim da novi dan smeni prethodni.
Ili možda očekuje. Možda još uvek čezne za svojim krvnikom i nada se njegovom povratku,
ili bilo kome drugom ko bi mogao da zauzme njegovo mesto.

Dok večeramo, ona izbegava da me gleda pravo u oči, njene reči su uvek upućene
Bernaru, posmatra ga s osmehom, samopregorno. Bernar podiže čašu, učtivo nazdravlja, prvo
s njom, a potom sa mnom, mada sam primetio da me i on izbegava, okreće pogled ka njoj,
srkuće vino pri svakom gutljaju i ni na tren ne skida pogled s nje. Ja, miran, pijem crno vino,
odnosno pravim se da me se to ništa ne tiče, naročito ta prebacivanja zbog načina na koji
isprobavam vino, a koji Bernar smatra vulgarnim. Bernaru smeta što nazdravljamo vinom,
smatra to pomodnim, odviše američkim običajem. On i Dora više vole italijanski šampanjac.
Živeli! Uzvikujem tu reč s dozom ironije, i palim ne znam koju po redu cigaretu. Da, pušim
nemilice.

Sinoć sam poručio poprilično čaša kjantija, pio sam neobuzdano. Nikada se neću
navići na to da pijem kao kozak, nekoliko čaša mi je bilo dovoljno da mi glava postane poput
lampiona i da počnem da zaplićem jezikom. Postao sam vrlo nepoverljiv i odlučan da
izmamim priznanja, pa sam zahtevao od Dore da mi objasni kako je vodila ljubav s Pikasom.
Kako je on to radio? Kako je prodirao u nju? Vaginalno ili analno? Ili na oba načina?

S lakoćom to mogu da zamislim, šapnuo sam joj u uvo, prodirao je u nju služeći se
umnogome svojom fizičkom okrutnošću. On je bio vrsni sadista, grubijan, pravo đubre. Ne
mogu da poreknem da me je, između ostalog, upravo zbog tih osobina oduševljavao.

Sinoć sam se poneo loše, veoma loše, bio sam budala, priznajem, naročito prema njoj,
ali i prema Bernaru, koji nije mogao da razume zbog čega sam se upinjao da pokažem svoju
najgoru stranu. Ni ja ne mogu da shvatim šta mi je prolazilo kroz glavu, bio sam prilično
pijan i zbog toga ne mogu da kažem da je bilo namerno. Već danima sam iscrpljen, to je
istina, umoran od svega, i predosećam da smo već doživeli sve važno što je trebalo da
doživimo. Već smo takoreći mrtvi.

Ovde sam upravo da ne bismo umrli, pozvao sam je na ovo putovanje u Veneciju da
ne bismo trunuli u samoći. Trudim se da joj pokažem grad, da se zabavi koliko god može pre
nego što se ponovo vrati u Pariz, pre nego što se ponovo zatvori, ovoga puta zauvek, sa
Pikasovim slikama, sa stvarima koje su pripadale njenom idolu, sa starudijama njenog Boga,
jer će na kraju neizlečivo oboleti od mučiteljske griže savesti. Ne znam šta da radim s Dorom,
ne znam...

Ako joj kupim nekoliko poklona, možda bih je time barem malo usrećio, ili ako je
pozovem u pozorište... Njeno prisustvo je tako napadno snažno... Kako da je se oslobodim?
Ne želim to da učinim!

Ne, Dora više nikada neće biti srećna iz jednostavnog razloga: nikada to nije ni bila.
Nikada nije umela da bude srećna. Nikada je to nije zanimalo.

Već dve noći me spopadaju ti prokleti erotski snovi o Pikasu. Pričam joj to dok
doručkujemo, ona koluta očima i odgovara, uzbuđeno, čak bih rekao ushićeno:

„Ja sam ga sanjala svake bogovetne noći više od deset godina. Bilo je trenutaka kada
sam se užasavala odlaska u krevet. Bilo je noći kada sam želela da umrem samo da ne bih
zaspala.”
 Zbog čega bih bila vesela?

Venecija, 1958.

Džejms je sinoć bio prostak, možda sam ga izazvala, a nisam bila toga svesna. Mogu da ga
razumem, nisam bila ljubazna prema njemu ovih dana.

Zbog čega ću uvek morati da se pravdam muškarcima?

Ne, ovoga puta to neću učiniti. Džejms se zaista poneo prostački, bio je nesnosan, i
neću mu to lako oprostiti. Čak ne zaslužuje više ni trenutak da razmišljam o tome. Njegovo
ponašanje je iznova posejalo u meni zrno sumnje, u vezi sa istinskim seksualnim odnosom
koji sam imala s Pikasom.

Na početku naše veze, uprkos kiselkastom ukusu Pikasovih poljubaca, pored njega
sam se veoma dobro osećala. Nakon izvesnog vremena, postao je grub i zverski surov, i to je
prešlo u rutinu.

Najgore što se može dogoditi u seksualnom životu dvoje umetnika, dvoje

perfekcionista, jeste da jedan od ljubavnika postane nepristojan i obestan. Najčešće nisam
osećala ništa posebno tokom seksa s njim, a on je osećao zadovoljstvo jedino kada bi me
povređivao.

Prvi simptom koji sam primetila bio je ispuštanje predmeta, moje ruke nisu mogle da
drže čak ni čašu. Drhtala sam iznutra ili, naprotiv, telo mi je bilo napeto do grča.

A šta ako sam stvarno poludela onog dana kada su Lakan i Pikaso odlučili da me
smeste u bolnicu Sent An i da me podvrgnu elektrošokovima? Zapravo, Lakan mi je odredio
terapiju i potpisao prijemni list, to je tačno, ali Pikaso ništa nije učinio da ga spreči. Tamo je
bio i Pol Elijar, koji je obojicu podržavao. Svesna sam da Lakan misli da sam morala da
odaberem između ispovedaonice i ludačke košulje. Ali to samo pokazuje da on ne zna ništa o
meni, da me ne poznaje; jedno vreme sam se pokoravala okrutnim željama drugih, njihovim
namerama u vezi sa mnom, a bez mog učešća. „Sad je dosta”, zaklela sam se sebi.

Soba, veoma nalik ćeliji, bila je okrečena u crno i nije imala prozore. Pomrčina je
gutala i najmanji prostor. Ili je možda, naprotiv, bila sasvim bela? Je li bila tamna ili odviše
svetla? Koliko dana sam bila zaključana, koliko godina? Moje čelo i slepoočnice poniru u
crnu prazninu koja upija sećanje, podstaknuta zaslepljujućom jasnoćom.

Prestala sam da govorim, jedem, sanjam. Prestala sam da volim. I da živim.

Naterali su me da promenim ime. Svi smo morali to da učinimo u grupi nadrealista,

dugogodišnjih prijatelja. Tešilo me je poverenje među nama, ali... to više nisam bila ja. Niti
su oni bili isti. Pikaso nas je primoravao da se igramo zamene identiteta i pola. Mi smo slušali
jer je on bio Veliki Genije, Cher et Beau, „Dragi i lepi”, Majstor, Bog. Kada je neko trebalo
da se preobrazi u mene, taj neko, pod mojim imenom, nije mogao biti niko drugi, nije bio
niko drugi do Pikaso, a to je značilo da treba da vodim ljubav s njim, da posedujem sebe
posredstvom njega.

Muškarci, nagog torza, skidali su gaće. Žene, takođe otkrivenih grudi, širile su noge i
glasno se smejale. Parovi su se međusobno razmenjivali, isprepleteni u opasnoj erotsko-
nadrealističkoj masi. Pikaso me je nagovarao da se i ja izmešam s njima. Čuvala sam se samo
za njega. Međutim, on je mogao da vodi ljubav sa svim ostalim ženama, a one sa svim
muškarcima. Svi su se međusobno voleli i podavali. Ja sam fotografisala jecaje zadovoljstva,
špicaste grudi, otvorene usne, veličanstvene stidnice, penise iz kojih kaplje mleko, i usta u
iščekivanju da ih preplavi nebeski nektar zadovoljstva.

Morala sam da se zadovoljim gledanjem, pukim gledanjem. „Vidi, Dora, vidi...”

mrmljao je Veliki Genije. Imala sam pravo jedino da gledam ta sunčana, ponekad zvezdana
tela. Morala sam da fotografišem i da budem poslušna, Pikaso me je tako dresirao, a on je
neizmerno uživao, kako u ženama tako i u muškarcima. Da je to bila arena, prvi put bi bik
ostavio iscrpljene, na samrti, pikadore, stočare, publiku i samog toreadora. Moj ljubavnik nije
osećao ni mrvu nežnosti, niti sažaljenja, već samo surovu pohlepu. Bio je nezasit, zaboravljao
je da sve pažljivo posmatram kroz objektiv. Zanemarivao je činjenicu da sam i ja tu, da ga
gledam dok vodi ljubav sa našim prijateljima. Ili možda nije, možda je sve to radio namerno,
da bi me još više izluđivao. Ne, nije zaboravljao, pre će biti da je moje prisustvo budilo u
njemu krvoločnu zver koja proždire polne organe, nabija vagine na kolac, liže bradavice,
klitoris i anus, i dopušta da isto to njemu rade. Štaviše, raspaljivao je vatru uspomena koje su
mene isključivale jer im nikada nisam pripadala, tom kaleidoskopu njegovog pređašnjeg
života sa Fernandom, Evom, Olgom, Mari-Terez i tolikim drugim ženama.

Man Rej je učestvovao u toj zluradoj i izopštenoj fotografskoj igri samo kao gledalac,
pokraj mene, a da me takoreći nije ni okrznuo. Doduše, kada je došao red na njega da se zove
„Roland Rej”, morao je da zgrabi balerinu sa Martinika Adi Fidelin i da vodi ljubav s njom
do besvesti, oponašajući junošu koji, bestidno, prvi put stupa u polni odnos. Prepuštao mi je
svoj foto-aparat i ja sam morala da postanem poverenik njegovog užitka, kako bih, bez
oklevanja, fotografisala njegovo zadihano lice. Usta bi mu na mahove zapenila, balio je, a u
njegovim žutim očima kao da je bilo usađeno žumance.

Da, zaista sam mislila da ću poludeti tokom podnevnih orgija, odviše sam patila zbog
Pikasove ravnodušnosti, njegove strasti prema drugima, ali je bilo još mnogo gore kada je
prema meni postao neugodan, kada sam osetila prezir njegove lakomosti, kada je počeo da
izmišlja izgovore da bi me se oslobodio i da bi me isključio iz svog prljavog seksualnog
apetita.

Nuš mi je prilazila, pokušavala da mi uzme foto-aparat kako bih se pomešala s njima i

pridružila svoj apetit tim orgijama, ali tada bi Pikaso stao između nas. A ja sam, istinski
nesrećna, u to doba već izgubila snagu želje. Nuš je obožavala kada bi je Pikaso dograbio, bio
je to lukav način da pobegne od svog sušičavog muža, da utekne od čežnjivog Pola Elijara,
koji bi tada počeo da luči pljuvačku i bučno da diše, izdvojivši se od ostalih.

Pikaso bi smestio Nuš pokraj Valentine Penrouz, na pod, i naizmenično ih ljubio, ali
tada bi se Alis Palen ubacila između njih, odvajala Valentinu i prisvajala njeno mlečno i
požudno telo. Valentina je bila žena koja je oduzimala dah, toliko je bila senzualna i
poželjna...

Muškarci, kao pravi dečaci, gađali su se jastucima. Umorna od tolikog ispraznog

otuđenja, pokretom ruke sam stavila do znanja da bih htela da im se pridružim, makar samo
da bi nastavili da se miluju, ali je Pikaso zamahnuo rukom kao da je hteo da me ošamari i
istog trenutka me je paralisao. Jedan pridošlica je to snimio. Naposletku, Man Rej je ostavio
foto-aparat i upitao ga, ljutito, zašto se ophodi prema meni kao da sam mu ćerka, a ne žena.

„Nema nikakva prava da se pojavi u tim filmovima, a kamoli da s nekim vodi ljubav.
Nije mi ćerka, ali kao da jeste, ona mi je ljubavnica, i već mi je dojadilo da to objašnjavam...
Dozvoljeno joj je samo da gleda.”

Moje oči, vlažne od suza, skakale su s tela na telo, žudeći da obuhvate slobodu koja ih
je povezivala. Ali taj razdragani ples nikada mi nije bio dozvoljen.

Stisnula sam vilicu, besna, želela sam da vrištim i da ispoljim gnev, ali sam se
istovremeno plašila da ne izgubim Pikasa. Odbacio bi me ako bi makar i posumnjao da me
izjeda ljubomora i da umirem od želje da rasplamsam svoja čula. A ta lakomost nije
odgovarala nijednom drugom iskonskom osećanju osim ljubomori, nije mogla drugačije da se
nazove. To je bilo neopisivo, užasavajuće, izjedalo mi je utrobu i ledilo dušu. Bila sam na
ivici da eksplodiram, plahovito, da mu saspem u lice da već nedeljama nismo vodili ljubav, a
da se, kada smo to činili, nimalo nije trudio da me zadovolji.

„Ti i ne treba ništa da osećaš, ja sam taj koji treba da uživa.” To su bile njegove reči
kada sam se jednom prilikom požalila da nije zainteresovan da mi pruži zadovoljstvo.

„Ali, Pikaso, ja sam žena...” Želela sam da se opravdam.

„Ne, ti nisi žena. Ti si Kraljica, sa velikim K, a kraljicama nisu potrebne takve

gluposti kao što je užitak, i slične stvari. Samo ti mene zadovoljavaj i ostani takva kakva jesi,
zdrava i prava, neprikosnovena na svom tronu Kraljice. Trebalo bi da se ponašaš kao Pol
Elijar... koji mi dozvoljava da budem sa Nuš i pravi se lud kada i Man Rej uživa u njoj... Ti si
Kraljica, moja Kraljica, i kraj priče... Sio!”

Nisam znala šta da mu odgovorim, u njegovim rečima sam naslućivala vrlo egoističnu
i sasvim drugačiju ljubav, osujećenu, kao da sam ja zaista njegova Kraljica, pa je moje mesto
iznad ostalih, na vidikovcu, sa kojeg mogu da posmatram tuđe iskre erosa, da slušam jecaje
nagih tela koja su vapila za mojim i da se, potpuno bezizražajno, odvojim od njih i prepustim
onanisanju iz nebeske sfere.

Trebalo je da puknem od besa već hiljadu puta. Da sam to učinila, možda ne bih
poludela. Ali nisam. Pikaso je zahtevao od mene da ispoljavam neosetljivost, da budem kadra
da izrazim širinu duha, a ako mi ljubomora bude izjedala utrobu (nikada nije spominjao srce,
to je smatrao banalnim) , da tada fotografišem, snimam, da žrtvujem lakomost na
dostojanstven, umetnički, veličanstven način, daleka i besmrtna, kao Kraljica kada, sa svog
trona, žezlom obeležava granicu koja je deli od njenih podanika.

Bezosećajnost tih tela prestala je da mi zaokuplja pažnju, fotografisala sam potpuno

hladne glave; osim toga, meni je bilo dvostruko neugodno jer sam morala da ostanem
obučena. A nisam ni imala želju da se svučem. Moje telo, odviše krupno, išlo mi je na živce, i
postavljalo je Pikasa u podređen položaj, već mi je to prebacio: „Debela si, i nipošto ne želim
da te vide takvu.” Dok su ti prilično mršavi muškarci prikazivali svoje takođe vrlo
neuhranjene žene, što je tada bilo prikladno jer je pratilo nametnutu modu, i on i ja bili smo
izrazito robusne građe. Žene su bile očarane Pikasovim telom, ali on je znao da ja polako
venem među muškarcima koji su, nakon što je izašla iz mode jedra žena dvadesetih godina,
počeli da se pokoravaju nametnutoj viziji bolešljivih i krhkih žena dečačkog i neuhranjenog
izgleda, kakvima je težio jedan deo nadrealista. Taj novi stil nametnule su nestašica hrane i
oskudna odeća, izazvani Drugim svetskim ratom. Pikaso je više voleo da moje telo ostane
skriveno ispod vela tajne. Na taj način, njegovi prijatelji mogli su samo da zamišljaju šta se
krije iza moje zagonetne raskoši koja je nagoveštavala nepoznato, poput Gale na slici
Salvadora Dalija.

Mogla sam da se svučem i da im se pridružim jedino i isključivo kada smo se družili u

parovima, pogotovo kada smo bili sa Nuš i Elijarom.

Pesnik je naslućivao nelagodnost moje situacije, opažao je moju gorčinu, mogao je da

opipa moje razočaranje, ali nije mogao bogzna šta da učini za mene. Nije mogao da se
suprotstavi svom prijatelju Pablu Pikasu, te se zadovoljio time da mi napiše pesmu, prikladnu
i detinjastu, u skladu sa svojim prijateljstvom sa slikarem. Jednog popodneva, Nuš mi je
stavila u ruke taj urolan pirinčani papir, naparfimisan sa nekoliko kapi Gerlenove toaletne
vode. Dugo sam ga čuvala u jednoj staroj komodi, potom je putovao sa mnom na dnu torbe,
sve dok ga, iz straha da se koverat i papir ne raspadnu, nisam ubacila u fasciklu sa starim
dokumentima, i vratila u komodu:

Figura uzavrele i buntovne snage,

crne kose po kojoj zlato jezdi ka jugu.

Odviše neukrotivo.

Beskorisno.

To zdravlje tamnicu tvori.

U Muženu, u ranim godinama mog života s Pikasom, neprestano sam im pozirala na

plaži.

Pol Elijar mi je predložio da pustim kosu i da je uvijem. Malo sam ličila na Galu, i
toga sam se grozila, ali sam ih poslušala i pustila kosu. Tada je Pikaso, ushićen, počeo da me
slika kao lud. Morala sam da provodim silne sate pred njegovim štafelajem, a kada mu nešto
ne bi ispalo onako kako je želeo, vređao bi me:

„Ti nisi lepa žena. Na tebi ništa nije lepo, iako ti misliš da jeste. Dokaz za to je
činjenica da ne uspevam da te naslikam kada si normalna. Kada plačeš, mogu, jer tada
izgledaš komično, a to me zabavlja, radujem se i ruka mi se opusti. Ali ti nisi žena koja bi tek
tako mogla da nadahne nekoga da ponovi lepotu, iz tebe ne mogu da izvučem ništa dostojno
uzvišenog. Na tebi ništa nije uzvišeno, već samo nesvakidašnje, ti si žena čije crte lica nisu
upotrebljive. Osim toga, tu ima premalo harmonije! Zauzmeš čitavo platno. I još ti tvoji
užasni čuperci kose...!”

Elijar je pisao, ćutke, potkupljen sopstvenom tišinom i postiđen pogrdama koje mi je

njegov prijatelj upućivao.

Zbog toga sam, na svim portretima koje je tih dana naslikao, prikazana kako plačem.
Bila sam žena koja plače na platnu, ali to mi se nije često dešavalo u životu. Moja seta nije
bila stvarna činjenica, a njega je stvarnost malo zanimala. Otkrivao bi moje lice u ulju na
platnu i ponosno dovikivao posetiocima:

„Vidite kako plače zarad mene!”

Ja nisam imala nikakve veze s tim bezobrazlukom, ali sam zato bila puna gneva.
Nesvakidašnje gnevna žena, da. Osećala sam da moram da ispoljim mržnju ili ću poludeti.
Gnevna, ožučena, povređena, izmučena, usne su mi presahle koliko sam povraćala i srdito ih
grizla. Ali Pikaso nije umeo da odgonetne taj bes, ma koliko sam želela da to učini, kako bih,
naposletku, mogla da mu oprostim. Pikaso nije mogao da shvati zbog čega sam se mrštila
kada se on u igri pretvarao da je fotograf, slikao portrete Žakline Lamba, pokraj mene, i
poredio nas. Znala sam da će ona na slici izgledati bolje nego ja, jer sebe više nisam smatrala
lepom, ali on se postarao da mi to i naglasi:

„Zar te nije sramota? Nisi kao ona, nisi joj ni do kolena.”

Više nisam ni znala kakva sam bila, izgubila sam celokupnu predstavu sebe. Žurno
sam odlazila do ogledala, koje mi je pružalo spljoštenu, mračnu sliku, punu nerazumljivih
znakova, sa kodovima i šiframa čiju sam jednačinu jedva umela da izračunam, a kamoli da
procenim. Njegovom krivicom, pošto je podvlačio moju nevidiljivu telesnost, postala sam
žena-hijeroglif. Iz mog tela više nije tekla dobra energija. A nisam mu pružala ni trajna i
pozitivna isijavanja. Iz mene je sve isticalo u malim količinama i brzo ispravalo, ne
ostavljajući za sobom trag moje esencije. On je želeo da usahne moje čežnje, da zdrobi moje
težnje. Prihvatila sam jer sam žudela za njim. Dozvolila sam to više iz hira nego iz ljubavi.
Moje zaljubljivanje u Pikasa počelo je iz hira, kao nadrealistički eksperiment: čeznula sam da
nađem muškarca, boga, koji bi od mene načinio boginju.

I on je u tome uspeo.

Uz sve nedaće koje to donosi, bila sam njegova boginja. Iskorištavao me je sve dok
nije uvideo da u meni nije ostalo više ništa što bi mogao da istraži i upokori, sve dok nije
načinio stotine mojih portreta i na svakom od njih stavio do znanja da ja nisam osoba, već
figura u njegovom vlasništvu koja bi morala da bude, ad infinitum, visoko vrednovana.
 TREĆI DEO

ODLOMCI IZ MOJIH TIŠINA

 Bernan pohranjen u mojoj tajni.

Proleće 2011.

Bernarov i moj zajednički prijatelj mi je jutros javio da taj siroti čovek leži u krevetu
nepokretan, s kompjuterom u krilu, na kojem pretežno gleda porno-sajtove. Bernar ga je
zamolio da se raspita o meni, i o tome da li još uvek imam nameru da pišem o onom,
njegovom i Džejmsovom, putovanju u Veneciju sa Dorom Mar.

„Trebalo bi da ga pozoveš”, izjavio je Ramon Leandro.

„Ne usuđujem se”, promrmljala sam u telefon.

Razlog nije bio u tome što se nisam usuđivala, već što je prošlo mnogo vremena, a
ishod verovatno ne bi bio onakav kakav on od mene očekuje, razjasnila sam. Osim toga,
konačno je zašao u pozne godine, odnosno, prilično se primećivalo da je ostario. Ne bi mu se
uopšte svidelo da se ponovo vidimo, pogotovo nakon što se toliko promenio, a kamoli da ga
gnjavim romanom koji nije odražavao istinit događaj, jer, naposletku, to će biti samo roman,
a ne puko svedočanstvo.

„Malo ću sačekati”, uveravala sam ga, „mada nema još mnogo vremena.” Dora je bila
u pravu: mi pisci smo slatkorečive izdajice.

Začulo se zvono, odvukla sam se do salona. Bio je to poštar. Među svežnjem pisama
spazila sam pozivnicu Maison de l’Amerique Latine. U pitanju je bila promocija nove knjige
Alisije Duhovne Ortis, biografija Svete Tereze Avilske.

Godinama mi je društvo pravila biografija Dore Mar koju je napisala Duhovne Ortis;
zamišljala sam tu književnicu, sanjala da je upoznam, i sada mi se pružala mogućnost da to
ostvarim. Potražila sam datum na kartončiću, susret autorke argentinskog porekla s njenim
čitaocima zakazan je za 20. jun. Nipošto neću moći da prisustvujem, u to vreme trebalo bi da
budem u Arasu. Možda bih mogla da joj ostavim pismo u ustanovi. Pismo? Koješta! Šta bih
mogla da joj ispričam? Pa vrlo jednostavno, da pišem o Dori Mar, da pripovedam o tih pet
odnosno osam dana njenog života u Veneciji o kojima se nikada ništa nije saznalo i tokom
kojih je ona preispitivala samu sebe, jer je nakon tog putovanja odlučila da se izdvoji od
sveta, zauvek. I da su me inspirisali da rekonstruišem tih pet ili osam dana (uključujući i
povratak kući) umetničinog života u društvu Džejmsa i Bernara, pod uticajem venecijanske
čarolije ili uroka, ona lično, pitanje koje se postavlja o tom kratkom boravku u Veneciji i
ponašanje Dore Mar sve do smrti, odnosno njena osama podstaknuta tim putovanjem.

Shvatila sam da nikada nisam videla lice Alisije Duhovne Ortis u novinama, niti sam
se postarala da je nađem na internetu. Sada sam to učinila. Uključila sam kompjuter. Žurno
sam potražila fotografije na Guglu, u današnje vreme je baš lako pronaći neku osobu. Bila je
preda mnom, njeno lice mi je nešto govorilo, možda smo se čak i poznavale, da, mora biti da
sam se srela s njom na nekom događaju. Ali, ne, posredi je o drugačije osećanje. Imala sam
utisak da sam bila s tom ženom u nekoj posebnoj prilici, da sam joj prijateljica i da smo
zakazale sastanak, na nekom udaljenom mestu, da bismo razgovarale o našoj heroini.
Nekoliko puta sam se okrenula, nešto zabeležila, i naposletku zaboravila na to.

Ubrzo sam počela da kuvam, stavila večeru u rernu i sela pred televizor da gledam
vesti. Odjednom, poskočila sam na sedištu. Setila sam se gde smo se videle! Požurila sam u
radnu sobu i preturila fioku sa starim fotografijama.

To je bila žena koja je sedela za stolom u onom venecijanskom kafeu, tik pored nas, i
uznemireno čekala nekoga, popravljajući šminku, osetljiva na najmanji nedostatak koji bi
uočila u ogledalu svoje vanite.

Nalazila se na još jednoj Rikardovoj fotografiji, na kojoj mi je devojčica spavala u

krilu. Književnica čije lice mi je do ovog časa bilo zagonetka izronilo je iz pozadine jednog
trenutka. Pogled joj je bio uperen ka gustoj magli koja je preplavila vode kanala Grande
zaodenute u pomrčinu. Tog popodneva je izgledala veoma privlačno, u plavoj dezeniranoj
haljini sa žutim cvetićima.

Život čini gomila podudarnosti, koje književnost neštedimice koristi i preinačava u

slučajne zgode i nezgode. Naposletku ih baca u lagunu omrešćenu uspomenama. Jedino ako
ih upecamo i pročistimo, tako da budu besprekorno istančane, postaće jedinstven događaj i
počivaće na izuzetnoj svesti izatkanoj rečima.
 Santa Marija del Milagro.

Cugcvang pozicija29 Venecija, 2008.

U samotnoj šetnji otkrila sam ovu crkvicu prekrivenu sedefastim mermerom, nalik kovčegu
za nakit uvećanom do zapanjujućih, nepojmljivih dimenzija. Poluotvorena vrata, kao i
jednostavnost trema sa stubovima, neodoljivo su mi privukli pažnju.

Zanemela pred lepotom tog mesta, prešla sam prag i uvidela da unutra nema nikoga
osim mene. Crkva nije imala nijednog posetioca.

Sve je odisalo zapuštenošću, svod se osipao, a sunce je kroz vitraž iscrtavalo

svetlosnu kupu na jednoj od klupa postavljenih u dvorani i odbijalo se o nadvoj, kao u igri.
Debeo i beličast sloj prašine prekrivao je nameštaj i oltare. Prošetala sam se po unutrašnjosti
hrama. Da li je Dora posetila ovu crkvicu? Posegnula sam za beležnicom koju mi je Bernar
fotokopirao, potražila nagoveštaj o tome među njegovim zabeleškama. Da, zaista, sve troje su
bili ovde.

Zamislila sam ih kako zajedno ulaze i kako, nakon što su se prošetali po crkvi i zastali
pred svakom nišom, odlučuju da sednu, raštrkani ili svi na istoj klupi, kako bi uživali u
trenutku duhovne osame dok posmatraju svaki detalj arhitekture, ukrasa i verskih obeležja
nagomilanih u ovoj prostoriji.

Gotovo je izvesno da se Dora ovde molila. Već u to doba bila je vrlo očigledno
okrenuta katolicizmu, mada još uvek nije bila potpuno zaslepljena verom koja ju je
preobrazila u otuđeno biće. Međutim, već tada, isto kao i Maks Žakob, beše se otisnula na put
blaženstva posredstvom astrologije, ponajviše zbog života u samoći u koju je utonula nakon

29 Nem.: Zugzwang. Šahovska pozicija u kojoj je igrač prinuđen da povuče potez koji ga neminovno vodi ka
matu odnosno porazu. (Prim. prev.)
razlaza s muškarcem za kojim je toliko čeznula, a koji je u njoj izazvao dubok i nespokojan
razdor između duše i tela.

Bilo joj je nadasve teško da prizna da nije mogla čak ni decu da podari čoveku koga je
volela, njena beznadežna jalovost joj je to onemogućavala. A bilo je još gore pomiriti se s
činjenicom da neće imati to što je imala Mari-Terez Valter: ćerku ili sina, kao plod ljubavi sa
umetnikom - mada punačkoj plavuši čak ni to nije bila dovoljna uteha kada je izgubila ljubav
odsutnog muža, čoveka koji joj je uvek obećavao brak, ali nikada to obećanje nije ispunio.
Mari-Terez se ubila četiri godine nakon Pikasove smrti. Dora je razumela njeno očajanje,
shvatala je užasan i ogroman ponor koji je ostajao nakon Pikasovog odlaska iz njenog života,
nakon njegovog potpunog nestanka. Naime, i sama se bila opasno približila ivici bezdana.

Žaklin Rok, njegova poslednja žena, takođe nije mogla da mu se odupre i više nije
želela da živi nakon smrti Velikog Genija. Ona je bila neobična nesreća u Pikasovom životu.
A ta nesreća mogla je da se završi samo na jedan način: izazivanjem druge, još veće.

Dora je toliko volela život... a on je ubio tu ljubav u njoj.

Pikaso nikada nije pitao Doru da li bi želela decu, a ni ona s njim nikada nije načela tu
temu, niti ga je, krotko, držala u neizvesnosti. Sve dok naposletku nije saznala da ne može da
ima decu. Čak i tada je gajila nadu da će on od nje to tražiti, da će je moliti: „Želim da mi
podariš decu.” Da je mogla da začne, možda bi mu ih rodila, makar samo da bi ga još malo
zadržala pored sebe, jer Dora, tako umna, nije bila žena za rađanje niti odgajanje dece. Na
kraju krajeva, i da ih je imala, sumnjala je da bi im Pikaso posvetio vreme koje zahtevaju.
Kakva bi bila njena i Pikasova deca? Često se to pitala. „Deca uništitelji”, to je bio zaključak
do kojeg je Dora došla u prošlosti.

U više navrata zajedljivo bi se osmehivala, zabavljala bi se, u samoći, dok se tiho i

ironično podsmevala ponižavajućim situacijama koje joj je on priređivao. Kao, na primer,
kada je Veliki Genije pričao svojim prijateljima kako ga njegova ljubavnica, ona, posluša brže
nego njegov pas Kasbek, avganistanski hrt koji se, poprilično lenj, jedva kretao kada bi mu
gazda nešto naredio. Dok ga je pas slušao „pasje”, Dora je, naprotiv, trčala na njegov
najmanji zahtev, bila je poslušnija od životinje, i to ga je ispunjavalo neopisivim
zadovoljstvom. „Ona je samo obična devojčica, štene, životinjka... Baciš joj kost i ona otrči
po nju da ti je donese”, hvalisao se besramno, pokvareno oduševljen.

Kada je ležao preko nje, dok su vodili Ljubav, rugao se njenim gestovima, besno joj je
štipao kožu na vratu i grudima, ostavljao joj je bolne masnice. Što je više zadovoljavao svoj
libido, što je bio bliži slasti orgazma, ponašanje mu je bilo grublje, i tada, umesto da se
prepusti pohoti, u koju takođe nije morao da ulaže mnogo ljubavi, on ju je silovao. Više je
voleo nasilje kao izraz umetničke obesti nego samu ljubav, kao odraz umetnosti.

Ozlovoljavalo ga je što je pravila idiotske grimase - sudeći po njegovim zajedljivim

opaskama usred seksualnog čina - premda mu je vrlo smetalo i kada bi bila kruta, kada bi,
prikovanih zenica, gledala u njega hladna kao led.

Da li je bio sposoban da ejakulira i da se izlije u njoj ako ju je toliko pomno

proučavao i na jednako okrutan način kritikovao, čak i u tako posebnom trenutku kao što je
ljubavni čin? Teško bi bilo zamisliti potvrdan odgovor. On se suzdržavao, suzdržavao, i što se
više suzdržavao, to su okrutnija bila njegova iživljavanja nad njom. Ona bi, presahla, krvarila,
a srce joj se pretvaralo u gvozdenu loptu.

Dori je tih nekoliko dana u Veneciji pomoglo da shvati u kom trenutku je prestala da
bude umetnica ustreptalog srca, otvorena za umetnička i lična istraživanja; uvidela je da joj se
život, od trenutka kada je započela posebnu, skrivenu avanturu s tim čovekom, u kojoj je i
sama želela da se preobrazi u idola, sveo na niz neuravnoteženih stanja pijanstva. Osećala je
opijenost njime, svojom strašću prema njemu, njegovim poslom, udaljena od svog dela i
zasićena svime što se ticalo nje same. Opijena i smušena. Stoga je jedino od njega, od
njegove patetične igre, naučila šta je nemilost, iskusila je opasnost da se popustljiva
pokornost pretvori u neprekidno stanje užasa, i strah da će biti lišena sama sebe, svog života.
Zavisnost od drugog, potpuna, stalna, okrutna, nije joj dozvoljavala da bilo o čemu odlučuje.

Znala je da ne sme da se razboli, nije mogla to sebi da dozvoli, ne zbog sebe, već
zbog njega. Iščekivala je i promatrala svaki slikarev pad voljna da mu ponudi svu svoju
energiju i željna da brine o njemu predano i posvećeno kao što zaslužuje ili kao što je,
prvobitno, verovala da zaslužuje. Ali kad god bi se razboleo, on nije hteo ni da čuje za nju,
tražio je isključivo svog sekretara, neprikosnovenog gunđala Sabartesa. U tim trenucima
slabosti, nijedna žena nije smela da bude pored njega, nijedna ljubavnica nije smela da bude
svedok njegove malaksalosti izazvane groznicom. A pogotovo ona, tako neuračunljiva.
Nikada joj nije objasnio šta je hteo da kaže time što ju je nazvao „neuračunljivom”.

Džejms je jednom prilikom spomenuo da je Pikaso često razgovarao sa Kasbekom,

svojim avganistanskim hrtom, potom bi isti taj razgovor nastavio sa svojim sekretarom, a
naposletku, kada bi primetio da je i Džejms tu, i njega bi naterao da se uključi u razgovor. Ali
kada bi Dora došla i želela da kaže svoje mišljenje, Pikaso ju je pažljivo slušao, a potom bi
okončao tu temu despotski, odsečno, ne mareći za to što je rekla njegova ljubavnica. Mnogo
veći značaj pridavao je Kasbeku nego Dori. Njeno mišljenje ga nije ni najmanje zanimalo, ili
je barem takav utisak želeo da ostavi pred publikom koja je prisustvovala tim njegovim
izlivima ličnog dokazivanja, i koju je umetnik delio na „mužjake” i „muževne”.

Možda su na tim klupama Crkve Santa Marija del Milagro ona i Džejms, u
Bernarovom prisustvu, mogli s tugom ili radošću da se prisete situacija iz prošlosti bremenite
nesnosnim dogodovštinama, ili, naprotiv, prijatnim trenucima, kao, na primer, kada su kovali
plan kako da se suprotstave jarosti Velikog Genija, Cher et Beau, čija reč je gotovo uvek
zvučala kao sveta beseda.

Još jednom sam obišla to mesto, i ubrzo potom požurila prema hotelu. Kiša je lila kao
iz kabla. Kožne cipele bile su mi natopljene vodom, a duh mi je obuzela čudna seta. Moja
najveća bojazan bila je da neću uspeti da predočim zagonetku i strast koju je Dora Mar
osećala prema Pikasu, ni otkrovenje koje je naslutila odnosno kome se povinovala na ovom
poslednjem putovanju u svom životu, na kojem je zacrtana njena gvozdena volja da se
zauvek osami, i da izađe iz kuće jedino radi odlaska do Katedrale Notr Dam. Nakon što bi
prisustvovala misi, vraćala bi se kući da se iznova zatoči, okružena Pikasovim slikama, koje
su bile okačene nasumice, bez naročite pažnje, bez utvrđenog reda ili želje da se istakne
njihova izuzetna vrednost, onako kako joj ih je on ostavio, na turobnim zidovima njenog
prašnjavog stana, sa živopisnim likovima koji su joj ponekad prilazili da je oraspolože, i
onima koji su u njoj izazivali gađenje, jezivi i nedokučivi.

U šahu postoji izraz cugcvang, iznudica. Kad se igrač nađe u cugcvangu, znači da je primoran
da povuče potez iako će izgubiti konja. Da ne mora da igra, ne bi se nalazio u tako osetljivom
položaju. Taj potez uvek nagoveštava kraj igre, to je potez koji će zapečatiti istinu,
neminovan gubitak. Nisam ga naučila igrajući šah, već čitajući Giljerma Kabreru Infantea.
Tamo, u njegovim rečima, doživela sam otkrovenje istinskog smisla poslušnosti koja ne
predstavlja pokornost koju prihvatamo i za kojom čeznemo. Osoba koja posluša primorana je
da izgubi nakon jednog poteza. Osoba koja prihvati pokornost kao taktiku igre primorava
drugog da bude poslušan, da igra bez mogućnosti izbora i da izgubi. Dora je svoje stanje
slobodne pokornosti zamenila za slepu poslušnost.
 Blaženstvo. 1958.

Džejms ih je pitao da li žele još nešto da vide, pošto im je ostalo još sasvim malo vremena,
uskoro bi trebalo da napuste Veneciju, a s obzirom na kratko vreme njihovog boravka, nisu
mogli da posete sva mesta. On bi voleo da ponovo odu u palatu Pegi Gugenhajm, ali Bernar i
Dora su se usprotivili tome. Ostalo je još toliko muzeja i umetničkih dela koje bi trebalo
videti da je najlogičnije bilo da se šetkaju uličicama u potrazi za zanimljivim mestima i da ih
obilaze nasumice, rastumačio je Bernar pomalo nestrpljivo.

Napustili su hotel i u prvi mah hodali zajedno, ali Dora je ubrzo zaostala za njima,
zalepljena za staklo jedne upadljive mada uske radnje, proučavajući maske. Prodavac je
izašao i ponudio joj ih, uvukao ju je unutra i ona je probala neki od tih dragocenih komada.
Oduševljena, čak je prebacila preko ramena ogrtač od crvenog baršuna. Veselo i vedro je
razgovarala s prodavcem nekoliko minuta i ispričala mu svoju strast prema pozorišnim
kostimima.

„Ah, signora obožava prerušavanje!”, zapevušio je Venecijanac.

„Ne, gospodine, ja volim pozorišni kostim, to je drugačije...”, naglasila je, sada vrlo
ozbiljna.

Poslednji put je prešla pogledom po krcatoj prodavnici, punoj zlatnih, brokatnih,

reljefnih, vezenih tkanina čija mekoća je pozivala na dodir, na milovanje; lampe nastale
duvanjem tankog murano stakla, nakit od istog materijala, šaljive figurice. „Ovo je toliko
drugačije od svega što me svakodnevno okružuje...”, pomislila je.

„Napokon smo uspeli da je razonodimo. Mislim da ju je ovo putovanje dosta promenilo,

primećujem da je umiljatija.” Bernar je želeo Džejmsu da ulije nadu u vezi sa ličnošću
njegove drugarice. Bili su na povećoj razdaljini, i ona nije mogla da ih čuje kako pričaju o
brizi koja je svaki njihov razgovor skretala ka složenosti njenog karaktera.

„To je samo privremeno, to je trenutna promena”, promrmljao je Džejms.

Žena se oprostila od trgovca i ubrzala korak, sve dok nije sustigla dvojicu mladića.

„Volela bih sama da se prošetam, da lutam naokolo, ako vi...” Gledala ih je netremice,
očekujući prigovor.

„Naravno, Dora, ali pazi, nemoj da se izgubiš. Za svaki slučaj, uzmi, ovo je mapa
grada...” Džejms joj je pružio smotuljak.

„Sigurna si da želiš da ideš sasvim sama, Dora?”, upitao je Bernar opreznije.

Ona je klimnula glavom. Detinjom kretnjom im je mahnula u znak pozdrava i bez

oklevanja se polako udaljavala sve dok nije skrenula desno u jednu uličicu. Prijatelji su je
izgubili iz vida.

***

Milovala je vlažan zid jagodicama prstiju. Iznenada, ophrvao ju je neki čudan osećaj, veoma
prijatan, kakav nikada ranije nije doživela, kao da joj iz oguljene kože jagodica kaplje krv, i
polako je tonula u prijatno stanje blaženstva koje joj je grejalo leđa. „Krv čisti od svega, od
svega”, govorio joj je Pikaso.

„Daj mi, curo, svoju toplu krv.” I ona bi se glasno smejala, posekla bi se nožem i
prolila crvenu tečnost na list papira. Ostalo bi obavila četkica.

U avetinjski praznoj ulici s nepravilnog pločnika izdizala se para. Ubrzala je hod,

izdaleka joj je prilazila izdužena figura muškarca. Da li je to bio čovek ili senka? Kada joj je
prišao sasvim blizu, uočila je ogromnu sličnost između ovog neznanca, visokog i vitkog
mulata, i slikara Vilfreda Lama.
 Brujanje šumova je sve jače.

Venecija, 1958.

Žena je odlučila da se vrati na Trg Svetog Marka, toliko je brzo hodala da je jedva dodirivala
tlo celim stopalom, te je, ošamućena, gotovo izgubila ravnotežu. Morala je da se osloni na
oguljeni zid, da zabaci glavu i da duboko udahne, kako bi povratila sopstveni oslonac.

Otvorila je mapu nespretno je raširivši obema rukama, pažljivo je osmotrila geografiju

ulica, podigla pogled, potražila naziv ulice na zidu. Izgubila se, upravo to je i želela, da se
izgubi u tom gradu, sama. Samotna i zagonetna. Međutim, istovremeno se izgubila i u svojoj
glavi, iznenada je zaboravila ko je. Zametnula je svoje misli i svoja sećanja kada je nabasala
na muškarca koji ju je podsetio na Vilfreda Lama. Uplašila se da će se vratiti na tačku bez
povratka u svojoj zbrkanoj glavi. Uplašila se da će se ponovo razboleti, izgubiti pamćenje,
poludeti.

Sedeći na dovratku ulaza neke kuće, privukla je noge ka trbuhu, a glavu spustila tako
da joj počiva na kolenima.

Lam je prvi put kročio u atelier u Ulici Granz Ogisten pravo iz Španije, kako bi Pikasu
predao pismo od njegovog starog prijatelja Manola Ugea, s kojim je delio mladost i
siromaštvo u atelieru „Bato Lavoar”. Pikasu se svideo taj mladi mulat kovrdžave kose,
domorodačkih crta lica, nasmejan, tako skladnih proporcija, tela nalik ogrubelom baletskom
igraču koji odavno nije zaplesao, divljeg izgleda i bremenit nikad uspavanom radoznalošću.

„Deo mojih predaka emigrirao je na Kubu i tamo su pustili korenje”, rastumačio je

Pikaso nakon što je primio poslanicu i vesti iz prve ruke o svom prijatelju Ugeu.
 „Na Kubu? Tvoji preci?” Kubanac mu nije persirao iako ga je tek upoznao, obratio
mu se s poverenjem koje je odavalo prisnost.

Izdužena Lamova figura smestila se na sofu i on je počeo da opisuje ostrvski pejzaž,

drveće, planinu, ptice, boju neba, blistavo plavetnilo mora. Domaćin je proučavao te vitke i
dugačke ruke, njegove noge, kao izvajane, koščato lice i pune usne, oči u savršenoj azijatskoj
ravni, kosu poput prašumskog korova, seljačke bore na glatkoj čokoladnoj koži. Sve na tom
čoveku budilo je osećaj nežnosti, prisnosti i plemenitosti.

„On je princ”, rekao je za sebe, „neukrotivi princ.”

Čim je video Lamove slike, Pikaso je znao da će, ukoliko mulat bude ponizno
prihvatio da bude njegov đak, i sam moći mnogo toga da nauči o kubanskim i afričkim
formama koje je sadržao i ispoljavao univerzum tog mladog čoveka od trideset sedam godina,
ali već zrelog, velikog umetnika. Pikaso se bez oklevanja zauzeo da Lamu organizuje izložbu
u galeriji Pjer Loeb u Parizu.

„Ti imaš moju krv, kao da si mi rođak. Zašto da se ne zauzmem za tebe i tvoje delo?”,
naglasio je Pikaso.

Lam se zadovoljno nasmešio i srdačno zagrlio slikara iz Malage. U tom času je stigla
Dora i, iznenađena zagrljajem i njihovom ushićenošću, upitala šta to proslavljaju.

„Proslavljamo izložbu Vilfreda Lama u Parizu!” Pikaso je zvučao srdačnije nego

obično.

„Brate moj, brate moj!”, pevušio je Lam plešući po prostoriji koja je mirisala na
smolu, ulje, boju i terpentin.

Sve troje su razgovarali na maternjem jeziku, kastiljanskom, sa različitim akcentima.

Naravno, Kubanac je pričao tečnije od njih dvoje. Dora je pokušala više da naglasi špansko
„z”30 i da ublaži „y”,31 kako se svojim argentinskim naglaskom ne bi odviše isticala u odnosu
na Andalužanina i Kubanca iz mesta Sagua la Grande. Pikaso je otvorio bocu katalonskog
anisa, jedinog pića koje je imao da ponudi, nazdravili su malim, štedljivim gutljajima.
30 Glas z u španskom jeziku izgovara se na različite načine u zavisnosti od geografskog prostora, a
najpribližnije je našem s. (Prim. prev.)
31 Glas y u španskom jeziku izgovara se na različite načine u zavisnosti od geografskog prostora: kao naše j, lj,
ž, đ... (Prim. prev.)
 „Hoćete li da odemo u restoran u Ulici Bonaparte?”, predložio je Pikaso, i njih dvoje
su rado prihvatili.

Do restorana su više leteli nego što su trčali, bili su veoma gladni, naročito Lam.
Pikaso je na trenutak zastao, nasred puta, u zanosu je posmatrao njih dvoje, talentovanog
mladića i ženu koja ga je tako bespoštedno volela, a koju je on počinjao grubo da odbacuje.
Tada je osetio strah koji mu je uvek obuzimao dušu kada bi ga ophrvala predosećanja,
zaustavljajući mu misli i analize. Zapitao se, bojažljivo, šta bi se desilo kada bi s vremenom
ovo dvoje ljudi postali njegovi rivali, njegovi najgori neprijatelji... Dora se okrenula prema
njemu, uplašilo ju je to što je u daljini uočila njegovo mlohavo, naglo ostarelo lice izbledelih
crta. Pogodila je da ga nešto duboko iznutra muči, da mu stare senke unose nemir... Lam,
budući da nije opazio nikakvu promenu, uzeo ga je za ruku i naterao ga da cupka s njim, ruku
podruku, dok gaze po kristalnim lokvama maglovitog puta. Istog trenutka Pikaso je
odgovorio: nasmejao se onim svojim jezivim i rzavim grohotom.

U restoranu, Lam je prožderao večeru, izgledao je kao da jede sa iskonskom glađu;

nije mogao da je obuzda. Dora je jedva okusila hranu, a Pikaso se sve vreme smejao.

„Vidite ovo, ovaj momak bi mogao da pojede i nogu stola! Nema ničeg surovijeg od
gladi, ja sam je spoznao, znam o čemu govorim. Kao što sam već rekao, niko to ne može da
mi ospori, bolje se slika kad si gladan nego punog stomaka.” I Veliki Genije se ponovo
nasmejao, gromoglasno.

Lam je obrisao ivice usana belom salvetom, otpio poveći gutljaj crnog vina. Dora ga
je sa usiljenom radoznalošću upitala kakva je Kuba.

„Nadrealna, Kuba je nadrealna!” uzviknuo je Lam.

„Nemoguće, nijedna zemlja to nije...”, uzdahnula je ona.

„Jeste, jeste, nadrealizam je prisutan tamo gde ima besmisla, i to u velikoj meri...”,
tvrdio je.

Pikaso ih je upitao gde bi mogli da odu posle večere. Dora je slegnula ramenima, Lam
je zapalio cigaretu.

„Znam, mogli bismo da odemo na ples. Tako je, ići ćemo na ples!”
 Ostatak noći proveli su u malom kabareu u Ulici Vaven, tamo su sreli dve mlade
devojke koje su, ponaosob, bile pozvane na to špansko soiree:32 slikarku Remedios Varo,
ovoga puta u društvu pijanog Oskara Domingesa, i, još jednom, etnologa Lidiju Kabrera, koja
je tamo došla s jednom izuzetno ćutljivom i elegantnom devojkom odevenom u prozirnu togu
boje slonove kosti.

Lam i Lidija su se zagrlili, prepoznali su se u ljubavi prema dalekom ostrvu. Pikaso ih

je posmatrao, ljubomoran što ne poseduje neko ostrvo, to ostrvo o kome je toliko toga čuo.

Dok se kretala venecijanskim uličicama, pogled joj se uspinjao po fasadama...

Fasade su se urušavale, iza njih se pojavilo brdo sa gusto zasađenim drvećem, i začula
je udaranje bubnjeva, melodične jorubanske pesme. Potom se drveće zatvaralo, sužavalo,
korov je rastao u svim pravcima. Neustrašivo je potrčala, bosih nogu, prvi put ju obuzimalo
jedno novo osećanje dok je sasvim sama ulazila u to šipražje. Činilo joj se kao da doživljava
ritualno krištenje. Vegetacija je bujala u naručju raznobojne džungle, u kojoj su stabljike sita
bile upletene u veoma široka stabla baobaba. Čula je sumnjive šumove, poput jednoličnog
zujanja, i, naposletku, nežan poj do tada nepoznate ptice.

Dora je bez zastajkivanja hodala po prostranom popločanom lavirintu, sve dok nije
stigla do slepe uličice, iz koje je zapravo jedini izlaz bilo more, i suočila se sa maglovitim
isparenjima koja su izbijala iz voda kanala Grande.

Smrkavalo se. Nikada pre - osim kada je bila bolesna - nije uspela tako nedokučivo da
se udalji od stvarnosti, da svesno proživi trenutke u nejasnom i nestvarnom prostoru
izmišljenih svetova, u stanju zanosa koje nije uspevala da savlada.

Muškarac nalik Vilfredu Lamu s kojim se mimoišla u onoj uličici sada je bio iza
njenih leđa, samo što joj nije dotakao rame. Okrenula se.

„Mislim da nijedno od nas ne zna put. Predlažem da pođemo dalje zajedno”, izustila
je.

„Gospođo, ništa mi drugo ne preostaje nego da pođem sa vama, vi ste me odabrali za

32 Franc.: veče. (Prim. prev.)

svoju senku”, promucao je slikarov dvojnik.

Dora se stidljivo nasmešila. Tu počiva odgovor na pitanje zašto je po povratku u Pariz

moglo da je dočeka jedino osamljenje, odnosno to što su drugi smatrali samoćom. Samoća
odviše nastanjena utvarama. Uz njih, Dora je mogla sasvim lepo da održava ravnotežu na
granici između beskrajnog nemira i raskida sa večnošću, tog tako opipljivog pojma.

Na toj granici je jedva opstajala, vezana nevidljivom žicom i nošena vetrom, tokom
prijema u bolnicu Sent An, ne znajući tačno koliko će dugo tamo ostati, pod drugim imenom,
napuštena i zaboravljena.

Jedino čega je uspevala da se seti, šta je nazirala u svojevrsnoj magli, bila je ta žica
visoko gore, na kojoj se održavala, i vetar koji je njiše, pomažući joj da ne izgubi ravnotežu.
Videla je još i široke hodnike koji su se polako sužavali, beskrajna predvorja, vrata koja se
otvaraju i zatvaraju, lica pokojnika, žive mrtvace, koji su i u njoj prepoznavali osobu na
samrti, još jednu među svima njima.

Njeno pomodrelo lice sjajilo se prekriveno poroznim kapima znoja. Osetila je to po

oštrim bolovima na obrazima, zubi su joj se rasklimali, a kolena su joj svaki čas klecala. Telo
joj je bilo poput mape, obeleženo modricama, uništeno štipanjem i izbušeno iglama koje su
joj derale kožu jer se otimala iz ruku bolničara i trčala s namerom da prođe kroz zid, lomeći
sopstveno telo o beton.

Međutim, svake od tih noći sanjala je sunčane vrtove, polje preplavljeno zlatnim
narandžama, konja koji se odazivao na ime Žad, muškarca obučenog u belo, Andalužanku
koja je pevala na podijumu za flamenko. Ali izjutra bi je budio vonj mokraće, pomešan sa
mirisom sredstva za dezinfekciju.
 Epizoda o nespokoju.

Venecija, 1958.

Ne volim da sanjam budna, to osećanje mi je prilično nelagodno, neprikladno i besmisleno, i

nadasve štetno za moje mentalno zdravlje. Ne samo zato što u meni budi bojazan već i stoga
što gubim kontrolu nad sobom. Upravo to mi se maločas dogodilo. Hodala sam i prisećala se
dana kada sam srela Vilfreda Lama, jednog od najvećih umetnika koje sam ikada poznavala i
poštovala. Za mene su postojali Pablo Pikaso, Maks Žakob i Vilfredo Lam. Ako bi trebalo da
se prepoznam u odrazu jednog od umetnika iz svog vremena, volela bih da moje kreativno
biće zaštite bedemi Lamovog dela. To delo poseduje velikašku težinu svojih predaka,
poetično je po formi i izvanredno, moćno po sadržini; pritom, sadrži istorijske, duboko
antropološke i proročke teme, i ne liči ni na jedno drugo delo jer pripoveda o svetu koji još
uvek nije dovoljno istražen kroz tu proročku strepnju. Uspeo je da se ogradi od Pikasovih
uticaja i književnog nadrealizma nastalog u neprikladno vreme. Lam nije imao premca, bio je
mudrac po prirodi. Samo dve osobe dosegle su njegovu veličinu u pisanju: Lidija Kabrera i
Anri Mišo. Volela bih da se menjam s jednim od njih dvoje. Pikaso bi me mnogo više
poštovao i voleo kad bih postala kao oni. Ako je Pikaso smatran najvećim genijem XX veka,
Lidija, Lam i Mišo trebalo bi da budu opisani kao „duendes XXI veka”. Mada je moj muški
dvojnik - mislim da sam to već ranije predočila - Maks Žakob. Po mom mišljenju, Maks
Žakob je bio najveći od svih. Ni anđeo, ni duende. Čovek, pesnik.

Potresena tim mislima, upućujem se ka Trgu Svetog Marka; grad deluje pusto,
rominja teskobna kiša. Tu i tamo se mimoiđem sa neznancima koji hodaju zaštićeni
kišobranima raznih boja, svi žure kao da kasne na sastanak, mahnito, ne obraćajući pažnju na
druge, jer je jedino vreme kojim raspolažemo ta mrvica koja nam visi nad glavama poput
oštrice mača. I ja bih morala da požurim, kao i oni, jer me Džejms i Bernar čekaju i nemaju
predstavu kud sam se denula.

Naposletku, iz svoje naporne štenje uvirem u taj groteskni prostor, zaboravila sam ime
ovog tako poznatog trga. Pločnik blista poput kože krokodila. Noge su mi mokre, toliko da
bih mogla da cedim cipele.

Ulazim u kafe Florijan da ih potražim, pretražujem brojne separee, moji prijatelji nisu
tu. Da, sad znam, to je Trg Svetog Marka. Tako se zove i moj omiljeni konobar: Marko.
Sećanje mi se rasipa po najstrahotnijim bezdanima, prikupljam ga deo po deo, kao kada
zastanemo da uberemo cvet, pa nas njegove latice i miris podsete na mesto za počinak na
kome nikada nismo bili. Izlazim iz Florijana i obilazim razna mesta: kafiće, butike, hotelčiće,
ali nigde ne uspevam da ih nađem. Vraćam se potom u hotel. Ključ njihove sobe nije na
recepciji. Mladić koji brine o gostima nema nikakvih vesti o njima, ili ne želi da mi kaže.

„Još nisu stigli”, obaveštava poslovođa iz svoje male kancelarije. Uzimam ključ,
penjem se u svoju sobu.

Svlačim se i kupam u mlakoj vodi.

Dok sedim na ivici kreveta, uviđam koliko sam sama. Nemam nikoga. Ovo putovanje
nije moje. Ono pripada njima. Oni su me doveli, i ja sam suvišna, prekobrojna. Od sada, uvek
ću biti prekobrojna, posvuda. Zato što sam stara i sama, moje misli iz dana u dan sve više
prekrivaju tamne mrlje. Ja sam žena koju je Pikaso prepustio gorkoj i neizvesnoj sudbini,
stoga još uvek nešto vredim. Mada mi Džejms i Bernar govore drugačije i nastoje da me
uvere da ja za njih predstavljam nešto mnogo više, samo zato što sam na najboljim portretima
Velikog Genija još uvek njegova ljubavnica, besmrtna kao pauvre Dora - sirota Dora! - kako
je on voleo da me zove, da me ponižava, pred prijateljima i neprijateljima. Znam da je svemu
kraj. Tačka, gotovo. Ne, ja sam niko i ništa, sama sam, više nisam njegova žena, više ništa ne
predstavljam u Pikasovom životu. Više me ne zanimaju oni koji smatraju da se jedina i
uzvišena vrednost zove „Pablo Pikaso”.

Oči me peku, usijane, pokušavam da plačem, ali ne uspevam. Suzni kanali su mi suvi
i mračni, prašnjavi, ispucali. Postajem nedokučiva čak i sama sebi. Niko me ne voli, ne volim
nikoga. I bolje. Potpuna sloboda. Mogu da umrem a da nikoga ne povredim. Kladim se da bih
mogla da umrem, a da svi nastave da se zabavljaju bez mene, da ih to nimalo ne bi pogodilo.
Zar nisam tome težila čitavog života, nezainteresovanosti, ravnodušnosti, bez idiotske i
dramatične potrebe da se sama sebi ispovedim? Da nestanem bez buke, tome sam težila
svojim nekada gipkim i mladalačkim telom.

Poslednji dani u Veneciji pomogli su mi da bolje shvatim šta sam sve pretrpela.
Dvostruki egzil sa roditeljima, nesnosnu ozbiljnost svog porekla i stvaralaštvo kao sudbinu,
uhvaćeno u mimohodu ukrštanja rasa, nedovršenog i nametnutog. Čudna kombinacija mog
umetničkog, nadrealističkog i erotskog sveta naposletku je nanela štetu istinskoj i iskrenoj
želji, kao posledica neizlečivog očaja u koji sam tonula. Susret s Pablom Pikasom, čovekom
koga sam čekala da od mene napravi to što sam sada: oličenje nespokoja. Nalazim se na putu,
više ne tako dalekom, ka nepoznatom, ka Bogu odnosno neizvesnosti, i naposletku: ka
ništavilu, čistom i opalnobelom. Da li je Bog spoznaja? Neki misle da jeste, ubeđeni da mogu
da prisvoje sve što je božansko i da ga uprljaju. Podjednako neprimereno i vulgarno postupili
su i sa ljudskim.

Sanjam. Vidim sebe odevenu u marinskoplavu haljinu i u cipelama iste boje. Neke
ruke otkopčavaju dugmad na mom okovratniku, ali jedva uspevam da nazrem muški profil
preplavljen svetlošću. Obara me na dušek, naga sam, njegove ruke prelaze preko mog tela.
Njegovi prsti ulaze u moju vulvu, uživam u masturbaciji, polaganoj, dubokoj, slasnoj.
Muškarac mi ljubi usne, njegova usta imaju ukus šljive, nagađam da mu je pogled zelen...
Tamo, baš u tom trenutku, budi me neka živahna melodija. Ali muškarac je bio stvaran, i
pustila sam ga da pobegne, mada njegova tobože avetinjska senka još uvek pritiska moje telo
iznova ustreptalo.

Još neko vreme ležim na dušeku, potom odlazim do stolice na kojoj sam ostavila
tašnu, zavlačim ruku unutra i pretražujući unutrašnji džepić pokušavam da otkrijem gde sam
ostavila svoju amajliju, prvi poklon od Džejmsa, egipatski prsten, pronađen u Deir el Bahriju
po rečima prodavca po imenu Molatam, vrlo specifičnog oblika, od keramike, sa prelepim
tirkizom. Prsten ne bi trebalo nositi, savetovao ga je antikvar, jer je njegova struktura
izuzetno osetljiva. Reč je o svojevrsnom duhovnom talismanu, dragulju predodređenom da
hrani duh onoga ko bude čuvao i promatrao njegovo lirsko središte. Nikada se ne odvajam od
tog predmeta, a kada mi neko nesmotreno stisne ruku toliko grubo da ga gotovo smrska,
uplašim se da ga ne izgubim. Čuvam njegove delove u ovoj torbici. Taj prsten je možda kriv
za naš nesporazum. Možda sam htela da mu dam značaj koji je nadmašivao njegove
mogućnosti. Verovatno je prsten koji sam dobila probudio u meni lažne iluzije, verovatno je
sve ovo samo žalosna sentimentalna obmana koju sam sama sebi priredila, a koja mi je,
zapravo, uručena s bezazlenim i usputnim namerama. Možda sve u mom životu, čak i moja
veza s Pikasom, nije bila ništa drugo do niz nerazumevanja, pogrešnih tumačenja mog uma,
žustrog i sanjalačkog.

Ja sam bila njegovo inteligentno, blistavo čudovište, a to mu je odgovaralo jer je

mogao stalno da me citira: „Dora je rekla ovo, Dora je rekla ono.” Jedino u tom trenutku sam
mu služila, jedino u tom trenutku nisam bila beštija već sam postajala o-boža-vana33 žena.
Ubrzo bi ponovo počeo da mi slika ogromna, groteskna stopala, da me na svojim crtežima i
platnima predstavlja kao bezobličnu, smešnu, groznu životinju, istovremeno toliko nežnu da
je čak delovala priglupo. Dosadno setnih očiju, spuštenih kao da su ogrebotine s obe strane
lica. Sa usnama crvene boje, preko uglova razlivenim u molećivu grimasu. Sa osmehom koji
izaziva sažaljenje jer se u usnoj duplji naziru crvi i mravi koji mi nagrizaju jezik.

„Idi, idi sama na selo!”, govorio mi je, u jeku rata, i ja sam morala da odem, sa svojim
nezgodnim imenom, tim opasnim imenom zbog kojeg bih, ako padnem u ruke nacista, mogla
da nestanem, da budem deportovana, da umrem. Uprkos svemu, morala sam da odem sama,
vozom. „Idi ti sama”, dosadilo mu je da ponavlja.

Ali ja sam ga volela, i volim ga, da, možda ga još uvek volim, zauvek ću ga voleti. I
nije mi preostajalo ništa drugo osim da odem bez razmišljanja, da se zaputim, neutešna, da
otrčim do stanice, sednem na voz u jednom pravcu i bez razmišljanja prihvatim činjenicu da
bi kontrole ličnih dokumenata mogle da mi upropaste život, da sam dovodila sebe u opasnost
da ostavim kosti u koncentracionom logoru. Ali on to nije video, nije želeo da vidi. Takođe ni
na trenutak nije oklevao da Mari-Terez i svoju ćerku pošalje u stan poprilično udaljen od
svoga, od Ulice Granz Ogisten, i da ih smesti na Bulevaru Anri IV. Šta je njega, velikog
gospodina, Velikog Genija, bilo briga što će majka njegove ćerke morati da dolazi da ga vidi,
metroom ili pešice, u jeku okupacije, ne bi li od njega izmolila crkavicu za život, ne bi li ga
preklinjala za to malo vremena i oskudna novčana sredstva koje joj je udelio! Bilo mu je
svejedno što ja moram da čekam cele nedelje, nespokojna, da dođe da me poseti, i to na dva
33 Šp.: a-dora-da, igra reči. (Prim. prev.)
dana, bez prethodne najave! Ostalih dana je ona, materinska vestalka, dobijala od slikara
dozvolu da poseti atelier čoveka koga je još uvek smatrala svojim mužem, ocem devojčice.

Ponovo slušam svoju jadnu rečenicu, manja od makovog zrna pred razarajućom
snagom prisustva majke njegove ćerke Maje: „Ali ti mene voliš!” - A potom i neočekivani
odgovor - premda način na koji me je ućutkao možda nije bio sasvim neočekivan - „Dora
Mar, ti znaš da je Mari-Terez jedina žena koju volim.” Odgovor jedine žene koju je voleo
glasio je: „Čuli ste. Odlazite odavde!” Odzvanjao je u litaniji, kao udarac maljem u mojim
slepoočnicama: „Odlazite odavde!”

Venecija je grad u kojem se na svakom koraku prodaju papiri za pisanje, staklena

penkala i staklo. Ti luksuzni proizvodi, oslikan i elegantan reljefni papir i duvano staklo, sa
šarama u duginim bojama, uzdižu i razveseljavaju mi dušu. Zaustavljena pred novim
izlogom, provodim čitave minute oduševljena, opčinjena raznim vrstama fascinantnih papira i
malih ukrasa od murana.

Ujutro, 14. februara 1938, dobila sam najlepši papir u životu, a u tom pismu moje ime
je bilo napisano dvadeset jedan put, Pikasovim rukopisom i njegovom plavom bojom. Zar je
moguće da me ne voli? Kasnije mi je posvetio jednu nadrealističku priču u kojoj je moje ime
napisano kaligrafijom u obliku kuće: ADORA, 34 velikim slovima. Osim toga, ceo zid moje
sobe ispunio je crtežima insekata, paukova. Crtanjem minijaturnih životinja olovkom
zabavljao se satima, danima, mesecima... Zar je to značilo da me ne voli?

Pikaso me je napustio isto kao šta je zanemario Maksa Žakoba; a možda ga ni Maks
ni ja nikada nismo posedovali, niti je on posedovao nas, na način na koji se poseduje voljeni
trofej.

„Voleo te je, Dora, voleo te je”, uveravao ju je Džejms jednom prilikom, „ali nije znao
kako to da ti pokaže. Toliko te je voleo da ti je priznavao ljubav jedino kada bi te
povređivao.”

Džejms se rado priseća čuvene rečenice nekog Nemca koji ga je pitao da li je on

naslikao Gerniku. Njegovo odgovor je bio poput udarca bičem, bez oklevanja: „Ne, vi ste to
uradili.” Pikaso nikada ne bi mogao da se oslobodi užasa koje je počinio. Maks Žakob i ja

34 Igra reči. Šp.: A Dora (Dori) i Adora (obožava). (Prim. prev.)

smo dva primera ljudi za koje niko ne mari. Zar je to važno? Kakav je značaj naših života u
poređenju sa životom Velikog Genija? Nikakav.

„Sve ovo vreme imala sam sledeću viziju svog prisustva na ovom svetu, koja mi se
često javljala: sama sam na ivici zemlje. Iznad moje glave je noćno nebo. Ispod, takođe nebo.
A preda mnom, poput crnog vodopada, sliva se večnost.”

Imam neodređenu predstavu da sam ovo razmišljanje negde zapisala, ali ono sigurno
ima veze sa Maksom Žakobom, a ne sa mnom.

A možda ipak ima sa mnom, kada sam bila mrtva, a živa, u onoj prljavoj bolnici u
kojoj su mi rastrgnuli polovinu mozga.
 Rasprava pobeđenih idola.

Venecija, 1958.

„Kome je na kraju ostavila svoju mačku Mumun?”, Bernar je upitao Džejmsa.

Džejms je slegnuo ramenima, potom mu je predložio da je sam pita za Mumun ako ga

toliko zanima šta je bilo s mačkom. Džejms je ponekad bio previše naporan. Trebalo je da je
pita i šta se desilo toga dana kada je briznula u mahniti plač, i kada je napravila užasnu scenu
koja je nagnala Pikasa da je, uz Lakanovu pomoć, zatvori u psihijatrijsku bolnicu, što je,
povrh svega, prihvatio i njen prijatelj Pol Elijar. Bernar mu je ponovio da bi njemu bilo
jednostavnije da je pita za bolni trenutak njene najmračnije intime.

Ludilo je nešto s čim ljudi ne žele da suoče ni izdaleka. Ona je možda bila luda, a
možda i nije, ali nešto se ipak dogodilo, nešto čudno: ili su izrežirali njeno ludilo, ili su je
izludeli. I odveli su je tamo, silom. U bolnici Sent An podvrgnuli su je dugom nizu
elektroškova, nakon kojih je dobijala prilično intenzivnu terapiju.

„Da li ju je Pikaso izludeo? Odgovor smo maločas mogli da naslutimo, ali niko se ne
usuđuje da ga potvrdi”, Bernar je bio uporan.

„Ne, on ju je izveo iz njenog umetničkog sveta da bi je uveo u svet koji je isključivo

pripadao Pablu Pikasu, načinio je od nje robinju svog dela i svoje ljubavi. Lakan ju je slomio
elektrošokovima. To nisu moje reči, to tvrde drugi. Jasno je da je nemilost raskida oslabila
Dorin organizam i da su jaki tretmani protiv bolesti od koje nije bolovala dotukli njenu
psihu.” Džejms je zapalio cigaretu.

„Je li i dalje luda, ili se izlečila?” Bernar je na ruke navukao lak pamučni džemper.

„Mislim da Dora, umetnica, nikada nije bila luda. Za razliku od nje, Dora, Pikasova
ljubavnica, jeste, i to veoma, čak je bila na ivici smrti zbog tolikog bunila koje je prvobitno
zadržavala u sebi, a potom bljuvala po svemu što bi uzburkalo njena osećanja. Um bi joj se
razbistrio samo na mahove, kada bi ponovo postala umetnica. Zato su je smestili u bolnicu
pod imenom Lisjen Tekta i preobrazili je u utvaru koja će izbrisati svaki trag njihove krivice.
Lakan je od nje načinio svoje zamorče. Ona je u sebi objedinjavala sve što ga je zanimalo:
biseksualnost, homoseksualnost, krivicu, kaznu, paranoju, autoflagelaciju, aroganciju,
kompleks niže vrednosti, bestidnost jedne ljubavnice, ali, pre svega, tajanstvo velike
umetnice zapanjujuće inteligencije, inteligencije koja zaglušuje misli.”

„Sirota Dora! Lisjen Tekta...” - Bernarov glas razasuo je vihor odjeka sa malog
balkona koji je gledao na kanal. Izvirujući na terasu, ugledao je dve mačke kako se igraju na
krovu preko puta, i uzdahnuo: „Kakva nevinost!”

Da, kakva nevinost! I kakva bestidnost. Džejms je legao na krevet da piše dnevnik.
Njegov prijatelj je uživao u pogledu koji mu je Venecija pružala s balkona, na uličicu kojom
su prolazili neznanci, ljudi koji ne pripadaju priči o njihovom životu, možda nesvesni njenog
istinskog značaja, možda je shvatajući odviše olako. Kao lepu priču o prijateljstvu sa velikom
Dorom Mar, nekadašnjom ljubavnicom Pabla Pikasa. Veličanstvenom fotografkinjom,
neshvaćenom i neostvarenom slikarkom.

„Da li ti se sviđa njeno likovno delo?”

Džejms je i dalje zapisivao u svoju beležnicu, te je odlučio da ne odgovori na pitanje.

„Meni se sviđa, i to veoma. Mada, naravno, više volim Leonor Fini...”, dobacio je
Bernar, ubedljivo.

„Kao slikarka”, odgovorio je odmah Džejms, i dalje vidno ometen, „i kao

fotografkinja, Dora je jedna od najvećih umetnica nadrealizma. Nemoj da joj govoriš ’sirota
Dora’, tako je on zove kada želi da je ismeje.”

„Džejmse, da li sam uradio ili rekao nešto što ti nije bilo po volji?”

Ponovo je zavladala bremenita tišina.

Bernar je zatvorio prozorska okna. Otišao je da se smesti u krevet pored svog

prijatelja. Prepleli su prste. Bernar je voleo to prijateljstvo, mada njihova ljubavna veza
odavno beše okončana. Dok su ležali, tako isprepleteni, shvatio je da će njegovo i Džejmsovo
prijateljstvo trajati do kraja života, i da će ga uvek voleti, uprkos njegovom zlovoljnom
karakteru.

„Pravi si namćor!”

„A ti ne prestaješ da mi postavljaš pitanja koja me se ne tiču. Izgleda da si se zaljubio

u Doru...”

„Jesi li ljubomoran?”

„Baš...” Džejms se okrenuo na drugu stranu i pravio se da spava.

Sa ulice su dopirali žamor gostiju iz obližnjeg restorana, zveckanje pribora za jelo i

uobičajena galama venecijanskih konobara.

„Misliš li da ona očekuje od mene nešto posebno?” naprasno je upitao Džejms.

„Ona sve očekuje od tebe. Međutim, pomirila se s tim da mora da čeka i da živi u toj
zbunjujućoj neizvesnosti.”

„Jesi li znao da se svojevremeno često viđala sa Baltusom? I dalje su prisni prijatelji,

naravno. Priredićemo joj veliko zadovoljstvo ako zaista, kao što smo obećali, svratimo da ga
posetimo pri povratku u Pariz.”

„Sada si ti ljubomoran na Baltusa...”

„Ne, zaista, više nisam, ali sam bio, naravno da jesam... Zamisli, još jedan veliki
umetnik u njenom životu, Baltus, Pikaso... I Pikaso je bio ljubomoran na Baltusa, još uvek
jeste, mada zna da njega privlače samo adolescentkinje.”

Plavičasta senka munjevito se spuštala, ostavljajući sobu u polutami. Bernar je zapalio

još jednu cigaretu. Užareni vrh kretao se u mraku ka njegovim ustima. Mali zapaljeni krug
prelazio je preko kontura drugog muškog tela, čija silueta je bila obavijena gustim dimom.

„Džejmse, kako ti doživljavaš Doru?”

„Kao boginju!”, uzviknuo je bez razmišljanja, ali se odmah potom pokolebao: „Kao
devojčicu.”
 Tibetanska kraljica. Pariz, 2010.

Za stolom u uglu, u kafiću Suli, smeštenom u Ulici Sant Antoan, zapisujem reči u svoju malu
beležnicu, a potom ih prekucavam u laptop. Uživam u prekucavanju iz beležnice u
kompjuter, jer spadam u one koji veruju da nas pisanje rukom dovodi u duhovnu vezu sa
velikim piscima iz drugih vremena. Pisanje olovkom danas već spada u zastareli čin, a
prenošenje u kompjuter za mene još uvek predstavlja složeniji i moderniji jezik, manje
uzbudljiv i gotovo bez čari. Bolje vidim tekst kada je odštampan, napisan na papiru. Još uvek
ne mogu da se naviknem da čitam sa ekrana, niti da ispravljam štivo direktno na računaru.

Dok pišem, mislim na Doru - već godinama razmišljam o njoj, sanjam je, pričam s
njom - i dok mislim na nju, iskosa posmatram ljude koji ulaze u kafić i napuštaju ga... Upravo
u ovom trenutku vidim visoku, elegantnu crnku sedefastog tena, smešta se za sto pokraj
moga, smeši se konobaru, a potom i meni, a onda se okreće ka njemu i poručuje votku sa
ceđenim sokom od narandže. Nije toliko visoka, samo deluje. Oko ruke ima mnogo
tibetanskih narukvica, sva je nakićena, kao da je tibetanska kraljica. To je prvi prizor koji mi
pada na pamet.

„Tibetanska kraljica”, ponavljam te reči u litaniji. Tako je Dora Mar počela sebe da
zove kada je predosetila da će izgubiti Pikasa, a nije to želela sebi da prizna. Da zlo bude
veće, izgubila je razum. Ova žena podseća na Doru Mar i... ima neke crte Alisije Duhovne
Ortis, ali nije ni jedna ni druga, premda nalikuje obema. Ta osoba kojoj sam već nadenula ime
„Čudna žena” sada otvara knjigu nadrealističkih fotografija, kakva slučajnost. Reč je o
veličanstvenom albumu koji se prodao u velikom tiražu kada je objavljen. Ona ga lista
smireno, i podrobno proučava svaku fotografiju, pod majušnom lampom-lupom koju vadi iz
bočnog džepa svoje široke suknje.

Tibetansku kraljicu su jednog popodneva našli nagu u hodniku, drugom prilikom se

svukla do gole kože pred susedima, na tremu zgrade, u Ulici Savoa, gde je živela sa svojom
mačkom Mumun, poklonom koji je dobila od Pikasa kada su joj ukrali kuče.

Potom je hodala bosonoga ulicom, čak je prijavila policiji da su joj ukrali bicikl, mada
ga je, zapravo, sama ostavila pokraj Sene. Tibetanska kraljica je počela da govori u stihu,
nekakve nepovezane moralističke zapovedi, izricala je nerazumljiye poruke, piskave i
besmislene rečenice: „Drveće liči na balone koji samo što ne polete”, mrmljala je. „Sve je
jednostavno, i divim se predmetima koji u potpunosti određuju sudbinu”, naglašavala je
osorno.

Njene zacakljene oči sklapale su se ražalošćeno, kapci su joj polako padali, a taj
neobičan i samrtan gest nagoveštavao je više psihički nego fizički umor. Usta su joj se
opustila pod obrazima, usne izgubile svežinu, pa čak i nekadašnju ustreptalost.

Imala je samo trideset osam godina, a elektrošokovi su dozvoljeni tek od četrdesete,

precizirao je Lakan.

„Nema veze”, rekao je Veliki Genije psihoanalitičaru, na putu do psihijatrijske

bolnice, „po svaku cenu je neophodno da zaboravi. Mene da zaboravi!”

Tibetanska kraljica je zaboravila toliko toga, pa čak i sopstveno ime. Sada je htela da
se zove „Tibetanska kraljica” i uspevala je, sporadično, da se seti da je volela nekog veoma
značajnog. To je mogla da pretpostavi po veličanstvenoj izbočini na svom čelu, nevidljivoj za
sve tuđe oči, izuzev onog ćelavog, trbušastog muškarca, četvrtaste glave i podbulih očiju sa
krupnim crnim zenicama, nalik suvim ugrušcima, koga nije mogla da istisne iz svojih
najmučnijih košmara. On je bio jedini koji je umeo da ceni taj kabasti rog na njenom čelu, a
tako ga je i naslikao, kao rog jednoroga.

Kao penis u erekciji, u Džejmsovim očima.

Tibetanska kraljica je naslućivala da ju je Džejms voleo jer je zahvaljujući njoj mogao

da zadovolji svoju suzdržanu homoseksualnu strast prema Pikasu. Džejmsa je privlačilo
njeno gordo prisustvo, opet posredstvom Pikasovog dela. Gde god bi se uputila, ta osoba što
hoda više nije bila ona, već živo delo Velikog Genija veka, na kojem je bila okačena etiketa
sa cenom, po mnogima još uvek preniskom. U tom trenutku njena vrednost je bila odviše
mala u poređenju sa docnijom.

„Ja sam Tibetanska kraljica i duguješ mi poštovanje i pokornost. Tvoja svojina i tvoj
novac biće moji”, pridikovala je, primoravajući mladića od trideset jedne godine da poslušno
padne ničice pred ženom od četrdeset šest.

Mladić ju je posmatrao očiju punih suza.

Stari i ružni patuljak mahnitih očiju gospodario je njome u prošlosti. Sada je na nju
bio red da pokori tog veoma visokog i vitkog mladića, glatke kože i punih usana, guste kose
koja je poput dredova padala na njegove obrve, sa sanjalačkim pogledom proroka i
alhemičara. Pritom je poželela da ispriča neprijatne stvari o sebi, opisala je sebe kao lakomu
kraljicu čije je najveće blago bila jedna kap krvi u vlasništvu Velikog Genija, ulivena u papir.

Prestala je da jede, jedva bi nešto okusila kada bi ostala sama. Retko je izlazila,
nalazila se s pojedinim prijateljima u restoranu. Kada bi je pitali da li je jela, da li se dobro
hrani, uporno je potvrđivala, ali bi oni uvideli da to nije istina jer, čim neko ne bi obraćao
pažnju, pozajmljivala je viljušku od susednog gosta i njome nabadala hranu iz tuđih tanjira.
Zbog toga je stekla nadimak Pikasete, što je bila igra reči između pique-assiette („nabada
hranu”) i podsmešljivog ženskog oblika prezimena „Pikaso”.

Njena prijateljica Leonor Fini pokušavala je da je oraspoloži; držala bi je u naručju,

ljuljala na grudima. Dorina glava počivala bi na umetničinom ramenu i tonula u njene grudi
poput koske kojom se psi igraju na perjanom jastuku. Ličila je na zbunjenu devojčicu u
sopstvenom svetu, i Leonor se pretvarala da joj zamenjuje pokojnu majku. Možda je jedino
ona primetila da Dora, po izlasku iz bolnice, zapravo nije bila sasvim izlečena.

Pa ipak, nikada nije plakala. Nikada. Pred prijateljima se ponašala besprekorno, jezik
joj je bio zadivljujuće bridak, a vragolasti gestovi odavali su njenu izuzetnu inteligenciju.

Tibetanskoj kraljici su dijagnozirali delirijum tremens, maniju gonjenja, šizofreniju i

ultraparanoju. Dobar koktel sačinjen od tableta, elektroškova i zatvaranja u samicu dovešće je
u red. Nije mogla da se seti trenutka kada su je oslobodili, odnosno kada su je otpustili i
vratili na izvornu pozornicu, tamo gde je doživela i proživela svoju bolest. Ali bila je tu,
vratila se, i to na dug period, mnogo duži nego što je iko pomišljao.
 Sedeći na ulaznom stepeniku, u vratima svoje sobe u Veneciji, godine 1958, Dora je
mogla da udahne opojni miris etra i da ga se priseti. Komadićima vate brisali su joj
slepoočnice da bi joj stavili elektrode sa obe strane glave. Od mahnitog besa grizla je komad
gume, telo joj se grčilo u čvor, od trupa preko svakog mišića na licu. Smrtonosna munja bi
sevnula i protekla njenim udovima, struk bi joj se izvio u obliku luka i gotovo da bi se
podvojila, kosti bi joj pucale, kao da jednim potezom razbijaju porcelansku lutku tačno po
sredini. To je bilo jezivo za onog ko gleda. A taj ko trpi osećao je sram i nemoć.

Kuglica vate ju je sprečavala da se ujede za jezik ili da slomi vilicu. Ali ponekad joj to
uopšte nije pomagalo i obilno je krvarila na usta. Takvi tretmani smeli su da se primene samo
na pacijentima starijim od četrdeset godina, čula je kako bolničarke oko nje ponavljaju. Niko
nije imao pravo da joj to radi u njenim godinama. Osim Lakana, koji je ponovio:

„Ona ima samo trideset i osam”, podsetio je psihoanalitičar.

I Veliki Genije XX veka izustio je rečenicu koja je okončala Dorin seksualni i

duhovni život, kao i njen sentimentalni život, život tout court:

„Baš me briga, je m’en fous! Ponavljam ti da mora da zaboravi. Osim toga, za nju više
niko neće mariti. Meni više ničemu ne služi, ništa mi više ne znači. Zato neće služiti nikome
drugom, niti će išta vredeti.”

Međutim, Tibetanska kraljica se vratila, mnogo kasnije, tobože izlečena. Kažem

tobože jer nije bila sasvim zdrava, ali ona to tada još nije znala. U njenim košmarima jedna
pesnica ju je snažno udarala u dušnik, potiljak ili između slepoočnica, ili bi je jednim
udarcem obarala i lomila joj trtične koščice.

U prošlosti, u kafeu Fransis, morala je da prihvati konačni raskid sa čovekom svog

života, zbog mlade devojke koja će je zameniti: Fransoaz Žilo.

Sve se odigralo naizgled veoma jednostavno: ona je poput automata ponavljala pred
svojom mlađom rivalkom da je između nje i tog čoveka sve gotovo, baš kao što je zahtevala
taktika njenog krotitelja. Vešto je glumila u trenutku dok je poručivala najskuplja jela i hrabro
je progutala svoj bol, ublaživši je dobrim šampanjcem, kavijarom i foie-grasom. Više nije bila
zarobljena zverka. I nastavila je da glumi po briljantnom scenariju.
 Kada se komedija završila, otišla je sama, ali je pre toga morala da pretrpi prezriv
podsmeh svog Maitrea, svog krotitelja.

„U tvojim godinama više nema potrebe da te neko prati”, dobacio joj je sa primesom
podmuklosti, koja joj je bila poznata iz neposredne prošlosti.

Odgovorila je, ništa manje ironično:

„A ti u svojima moraš da se osloniš na mladost kao da je štap, inače ne bi mogao

nikuda da mrdneš.”

U džepu je čuvala pepeljaru koju joj je Pikaso ubacio kada ju je ukrao u restoranu
Kod Fransis. Stisnula je taj predmet razdraženo, rukom uronjenom između svile i vune
kaputa.

Tibetanska kraljica je hodala nespretno, kao da će se svakog časa srušiti, dok se sećala
reči Pola Elijara, jednog od svojih malobrojnih prijatelja: „Nemcima je prodao odviše slika da
bi poverovali da je pristalica komunizma. Uostalom, kakve bi, kog đavola, imali koristi od
njega da je komunista - zapitala se grizući usne - kad je beskoristan kao muškarac...?”

Sve to i još mnogo više zabeležila sam sedeći u kafiću Fonten Sili, toliko zaokupljena
pisanjem i usredsređena na to što radim da nisam ni primetila da je žena koja je bila za
susednim stolom neprimetno otišla.

„Znate li u kom trenutku je otišla ona gospođa?”, pitala sam konobara. „Nisam ni
primetila da je nema.”

„Pre otprilike sat vremena, draga petite dame, pre otprilike sat vremena.”

Koliko sam ja to dugo pisala? U pitanju su bili sati, nisam želela tačno da ih
izračunam. Pozlilo mi je, a nisam znala zbog čega. Platila sam i odlučila da se vratim kući,
već je bila noć.

Kafe Fonten Sili nikada se ne zatvara.

 Uzajamne žrtve među

božanstvima. Venecija, 1958.

Bog joj je, sasvim izvesno, darovao ovo putovanje. Već mu je skoro kraj i nije smela sada sve
da pokvari, morala je da se ponaša lepo i da bude dobra, da se obaveže da će biti uljudna i
ljubazna prema Džejmsu i Bernaru. Ali, istini za volju, više je volela da bude onakva kakva je
oduvek težila da izgleda: gruba, stroga, zahtevna. Mada se iznutra urušivala od krhkosti. U
sobi je popila nekoliko čašica alkohola i osećala se srećno i ošamućeno. Bog joj je darovao i
tri užasne stvari: Pikasa, stolicu na kojoj ju je on obično slikao, i klupicu za klečanje. Ta dva
poslednja dara Bog joj je poslao posredstvom slikara. Dobila ih je kada su već živeli
odvojeno, i bila je sigurna da joj je tu tešku stolicu za mučenje i crkveno klečalo poslao da bi
joj još jednom stavio do znanja da je bila, i da će celoga života biti, njegova žrtva, a on njen
krvnik, i da joj sada jedino preostaje predanost Bogu. Bog ju je oblikovao takvu kakva je bila
sada, sa svojih pedeset godina na plećima: iznutra satkana od meda, a spolja od uzvišene i
tvrde stene.

Za razliku od tih jezovitih darova, ona je Pikasu uzvratila zarđalom, crvotočnom i

polomljenom lopatom koju je Džejms bio ljubazan da mu odnese. Pikaso je umro od smeha
zbog tog poklona i uveravao je Džejmsa da ta žena, ta ludača, jedina razume njegove poruke i
ume da mu odgovori istom merom.

Bog nikada nije prestao da je iskušava, ali tokom mladosti ona nije umela da ga sluša
jer ju je privlačila očaravajuća sonata umetnosti, njena strastvena melodija, njeno
transcendentalno značenje, i, kao i svi mladi, bila je egoista, lakoma prema svemu
ovozemaljskom za čim mladost teži.

Bog je prvo od nje načinio ljubavnicu Žorža Bataja, pretvorio ju je u njegovu

sadomazohističku muzu, perverznu sektašicu; posle Bataja došli su drugi, prevashodno
umetnici velikog nadrealističkog kalibra; naposletku, najveće i najgore iskušenje: Pablo
Pikaso. Veliki kubistički genije XX veka. Dakle, nezadovoljan svojim delom, Bog ju je
gurnuo s najveće visine, primoravši je da se strmoglavi u najudaljeniju i najvrletniju prazninu
i da povredi glavu. Da li će Džejms biti njen spasilac, čovek koji će je zgrabiti u poslednjoj
sekundi, baš kao na filmu?

Morala je da povrati snagu, da se podigne, da se popne nedokučivim putevima

sramote i gorčine, ponovo da stigne do vrha, ako za to ima vremena, da se šćućuri pokraj
puta, da čeka i privikava se, da prihvati ideju, da bude svesna da joj je preostala jedino
mogućnost da se potpuno preda njemu, istinskom, jedinstvenom i autentičnom Gospođaru
njene samoće. Bog, dakle, nije ništa drugo do napuštenost, začudnost, izolovanost.

Vrlo uskoro će napustiti Veneciju, sešće u automobil i poći natrag u Pariz, Džejms joj
je obećao da će posetiti Baltusa. Za svega nekoliko sati, ili dana, sve će se okončati,
putovanju će doći kraj. Putovanju njenog života i putovanju samog života.

U tajni sebe same u svojoj ličnoj tajni

Živeći podstičeš i mene da živim.

Ova soba u kojoj sam doživela ludilo, strah i nelagodu

zapravo je rođenje jednog letnjeg dana.

Izgnanstvo je prostrano, ali je zato leto

tišina pod jarkim suncem.

Oaza mira gde duša ne ostvaruje ništa osim sreće.

Dečak na putu ka kući.

Ovi stihovi iskrsnuli su u njenom sećanju nenadano, čudnovato, neprecizno. Međutim,

iako je mogla otvoreno i jasno da ih vidi, nije mogla da se seti kada ih je napisala, niti kojim
povodom. Doduše, ni to joj nije bilo važno, jedino beše važna suština stihova, sramežljivih,
sirotih, lišenih upadljive zlobe proizišle iz besmisla i ratobornog pesnika-mediokriteta.

Na ovom putovanju nije se dogodilo ništa što bi bilo vredno pažnje, ali je barem
ponovo uspostavila prijatan odnos sa Džejmsom. Bila je to još jedna šetnja pokraj njega,
mada duža i dalja od prethodnih; još jedan hod uporedo s njim, po prostranstvima samotnog
društva u koje se pretvorio ovaj svet. Oba muškarca koja su joj pravila društvo trudila su se
da budu ljubazna, i ona im je bila duboko i iskreno zahvalna na tome. Međutim, očekivala je
mnogo više od svog mladog prijatelja, nadala se njegovom nežnijem predavanju. Doduše,
slutila je da u njemu ne vlada ništa drugo do interes da poseduje njeno prijateljstvo, isto kao
što je žudeo da poseduje Pikasova dela na kojima je njen lik. Možda je bila nepravdena, pitala
se ne uzbuđujući se odviše zbog toga, ali morala je da potraži opravdanje da bi se udaljila.
Toliko toga im je do sada pružila da je očekivala jedino da budu toliko velikodušni da je
puste da barem u ovom odsudnom času, času rastanka, bude nepravedna.

Prijateljstvo koje je gajila sa Džejmsom Lordom svodilo se na to, na strogo

informativnu razmenu mišljenja o Pikasovom delu, i znala je da su drugi, njihovi prijatelji,
neprestano naklapali o tome. Nije poricala da je Džejms voli, naravno da ju je voleo, na svoj
način, način koji ga takoreći ničim nije obavezivao, jer s njim nije delila čak ni moćno blago
kao što su zajednički intimni trenuci fizičke ljubavi. Ona nije dopustila da se to desi, a on nije
pokazao potrebnu spremnost. A moglo je da se desi, one noći kada je legao pored nje, u njen
krevet, u Menerbu, pod prigušenim i savezničkim svetlom sveće. Uzeo ju je za ruku i stavio
je na svoje grudi, njegova ruka je zatočila njenu, ali ona ju je povukla, a kada ju je upitao da
li bi trebalo da učini nešto za čim ona žudi, odgovorila mu je odrično. Rekla je da je bolje
ovako.

Istog popodneva su se spakovali. Napustili su hotel Evropa, naizgled veseli, između

izveštačenih i zajedljivih šala koje je Dora upućivala dvojici muškaraca s kojima je bila u
društvu i njihovih prenaglašenih odgovora, koji su takođe predstavljali lažnu sliku stanja
njihovog duha, prilično klonulog.

Seli su u vozilo. Kiša je pljuštala. U kolima su se Dora i Džejms raspravljali bez

razloga, zbog gluposti koje bi ona rado zaboravila, ili koje je, jednostavno, izbrisala iz
sećanja. Bernar je bezuspešno pokušavao da se ubaci u razgovor, svaki put je nastojao da
preokrene situaciju u ženinu korist, a usput i u svoju, jednako domišljato kao i kada je, u više
navrata, morao da izađe iz automobila da ga pregleda i popravi, pod jakim pljuskom, ali
srećom uspešno. Džejms je takođe u nekoliko navrata pokušao da popravi mehanizam
automobila, ali nije uspeo, nije znao baš ništa o mehanizmima i sličnim tričarijama.

Na kraju su odlučili da odu u Milano, posetili su razne muzeje, a odande su prešli

planine i stigli u Cirih. Posmatrali su prostran i prelep pejzaž, divili se jezerima, a naročito
onim padinama obavijenim četinarima, koje su Doru silno zabavljale. Bazel ju je rastužio, u
poslednje vreme bi je povređivalo kada bi odjednom ugledala brojna slikarska dela. Tamo su
se divili Holbajnovim platnima i, kao što se moglo očekivati, nekolicini veličanstvenih
Pikasovih slika.

Nije bila sigurna da je slikarstvo i dalje bila umetnost koja je evoluirala ka drugim
oblicima slikarstva. Slikarstva, a ne niza prevara.

Ponovo su pošli na put.

Oko ponoći, stigli su do dvorca Nijevr u kojem je živeo Baltus. Slikar ih, naravno,
nije očekivao.

Bernar i Dora su ostali u renou, dok je Džejms, uverivši se da su vrata dvorca

otvorena, ušao u njegovu potpunu pomrčinu, upalio svetla i pozvao umetnika.

Baltus je izašao iz Frederikine sobe, poluodeven i pomalo pripit. Prilično zlovoljan,

natuknuo je da to doba noći nije vreme za goste i nalaktio se na sto, a njegov zalutali pogled
usredsredio se samo na jednu tačku: Dorino lice. Njene zenice su blesnule i odmah potom se
ponovo ugasile. Čim je video svoju prijateljicu, počeo je da šapuće piskave i nepovezane reči
obraćajući se isključivo njoj, nemilosrdno ignorišući njene pratioce. Mnogo, mnogo mu je
nedostajala, neprekidno je ponavljao.

„Trebalo je da te zovem, morao sam da te zovem! Mnogo si mi nedostajala, mala

moja prijateljice, mnogo, moja Dora!” I svojom dugačkom mršavom rukom milovao joj je
lice.

Dora je sve vreme bila kruta, nije dozvolila sebi da pokaže ni trunčicu osećanja.
Hladnokrvna i prividno ravnodušna, slušala je umetnikove jadikovke, čak mu je obrisala suze
vrhom izgužvane maramice koju je izvadila iz tašne.

„Ne budi dete!”, prošaputala je u uvo najvećem detetu među slikarima.

Otišli su na spavanje, a narednog jutra, muškarac se prema Bernaru i Džejmsu više

nije ophodio grubo, već s mnogo uvažavanja, kao da mu je počinak doneo pouku i mir.

Prihvatili su njegov poziv za ručak. Srećom, tokom banketa, atmosfera je bila manje
napeta. Bernar se neprestano upinjao da pokaže kako je on nežniji i obazriviji prema Dori od
ostalih. Baltus bi se tada povukao, bez ijedne reči, nameštao se na naslonu stolice, spuštao
pogled i kroz poluotvorene kapke iskosa proučavao Bernara, koji je pak iskazao zadovoljstvo
što je tepih njegove babe, koji je nekada davno poklonio Baltusu, bio prostrt nasred salona.
Iako je Baltus cenio Bernara, počeo je da ispoljava nepoverenje čak i prema njegovoj senci.

Činilo se kao da Dora ne želi da se odvoji od Baltusa, kao da u njegovom društvu

prikuplja poslednje istinske vrednosti svojih uspomena iz mladosti.

Ali morali su da pođu, već je bilo kasno, „već je bilo nepopravljivo kasno”, naglasio
je jedan od njih. I otišli su.

Ostatak putovanja nije doneo ništa značajno. Sve vreme je vladala tišina.

Osmog maja, Džejms i Bernar odvezli su Doru do vrata njene kuće i žurno se oprostili od nje.
Iako su se dogovorili da se vide narednih dana, to se nije desilo. Prošlo je trinaest godina pre
nego što su se ona i mladi američki vojnik ponovo videli. On je od pre izvesnog vremena već
bio čovek srednjih godina, zadivljujućeg mondenskog izgleda.

Bernar Minore mi je pak priznao da jednostavno ne zna kako je dozvolio da prođe

toliko vremena, i danas se pita kako je moguće da više nikada nije poželeo da je poseti, da je
se više nikada nije setio.

Za razliku od njega, po povratku u Njujork Džejms je pokušao da je pronađe. Nakon

nekoliko bezuspešnih poziva, zainatio se da je poseti, ali Dora je odbila da ga vidi. Nije to
učinila neposredno i nevaspitano, ne. Naprotiv, uvek bi se poslužila banalnim ili značajnim
izgovorom, svojim zdravljem. Džejms je odustao. Ona već beše sasvim druga osoba, još
jedna od onih na pragu litanije koja vodi u starost. Upala je u zasedu čitave bujice
nagomilanih, haotičnih sećanja. I, po svoj prilici, radije se povukla u svoju samoću.

Međutim, uprkos njenim stalnim izgovorima, posle mnogo vremena, sasvim iznenada,
odlučili su da se napokon ponovo sretnu, i to u nekoliko navrata. Susreti behu retki i kratki,
uz brz, zamišljen poljubac pun iščekivanja.
 Ulica Savoa 6-18.

Januar 1995. Decembar 1997.

Upravo sam kao emigrant stigla u Pariz. Moja ćerka nije imala ni godinu i po dana, a mom
mužu je falila jedna godina do tridesete. Ja sam te 1995. godine, drugog maja, punila trideset
pet. Brojevi pokatkad nose u sebi veće tajanstvo nego reči; mislim na kvantnu enigmu
sudbinskih koincidencija. Budući da sam rođena 1959, smatrala sam svoje izgnanstvo 1995.
(obratite pažnju na inverziju dva poslednja broja) drugi m rođenjem.

Iako sam tog jutra ustala veoma rano, ništa nisam napisala. Bilo mi je veoma teško
ponovo da probudim svoj jutarnji poriv za pisanjem.

Smatrala sam da smo imali sreće što smo došli da živimo u kvartu Mare, iako nismo
bili tipični podstanari. U početku smo na neki način bili padobranci u kući jednog prijatelja
slikara. Naš domaćin je bio na proputovanju, i mada smo mogli da uživamo u njegovom
stančiću, koji nam je u celini bio na raspolaganju, dozvolili smo sebi da zauzmemo tek
minimalan prostor ulaznog salona, kako ne bismo odviše uzurpirali mesto koje nismo smeli
da smatramo svojim, uprkos navaljivanju njegovog zvaničnog stanara da se ponašamo kao
kod kuće. Spavali smo na crnom kanabeu iz Ikee, starom i trošnom, moj muž i ja skraja,
devojčica u sredini. Morali smo da vodimo računa o tome da ne ustanemo oboje u isto vreme,
jer bi u tom slučaju malena mogla da ostane prikleštena, pošto je sofi nedostajala jedna
opruga i zatvarala se, veoma opasno, jednim potezom.

Pažljivo sam se uspravila i, nastojeći da ne pravim buku, u nekoliko koraka otišla do

neudobnog i tesnog kupatila. Umila sam se i obukla, možda toplije nego što je trebalo. U
prenatrpanoj i masnoj kuhinji popila sam šolju gorke kafe; ubrzo potom, obmotala sam šal
oko vrata i zavijena u debeo i težak kaput izašla na ulicu.
 Bilo je toliko hladno da su mi zubi cvokotali, ali sunce je bojilo zimu sedefastim
nijansama, pozamljivalo joj je neočekivanu i čudesnu razdraganost. Duboko sam udahnula i
pluća su mi se zaledila, imala sam osećaj da mi se kroz nos uvlači ruski žilet za brijanje
marke „astra” - kakav smo koristili na Kubi, a stizao nam je iz Sovjetskog Saveza - i prelazi
bolan put do mojih plućnih membrana nemilosrdno ih cepajući svojim zarđalim sečivom.
Međutim, čim sam duboko udahnula, preplavili su me optimizam i sreća jer sam slobodna, i
nisam osećala bojazan i zluradost pri pomisli na budućnost. Ako bih se udubljivala u
razmišljanje, obuzimao bi me veći strah... Strah koji bi mogao da mi preplavi utrobu, a potom
da mi naškodi, da me blokira.

Nisam imala ni prebijene pare, čak ni da kupim kartu za metro, stoga sam hodala
obalom Sene u pravcu Pon nefa, a tamo sam se spustila u Ulicu Savoa, do broja 18, gde sam
imala sastanak sa izdavačem i fotografom, jer im je bilo potrebno nekoliko mojih portreta
koje će moći da koriste kad roman izađe iz štampe.

Kada sam stigla u izdavačku kuću, sve sam stidljivo pozdravila, a urednica za
informisanje me je ponudila čajem iz Marijaž Frer, kuće čaja koja se nalazila nekoliko metara
odatle; obećala mi je da će biti veoma vruć, jer je primetila da mi od jake hladnoće drhte ruke
i grče se vilice. Natali je uvek bila veoma ljubazna prema meni, ubrzo mi je stavila u ruke
veliku šolju vrelog čaja, a na posebnom tanjiriću donela je nekoliko keksića.

Fotograf je bio spreman i izašao je na ulicu da potraži odgovarajući položaj za

slikanje. Nekoliko minuta kasnije, vratio se po mene s namerom da napravi nekoliko
fotografija u eksterijeru, budući da je unutrašnjost izdavačke kuće bila izuzetno skučena i nije
imao dovoljno prostora da se namesti. Smestili smo se na samom uglu ulica Granz Ogisten i
Savoa, sunce mi je kupalo obraze, ledeni vetar koji je dopirao sa Sene mrsio mi je i
razbarušivao kosu.

Trotoarom preko puta hodala je jedina prolaznica koja je u tom trenutku delila s nama
samotnu ulicu: pogurena starica, sa naglašenom grbom. Zastala je na trenutak da osmotri šta
radimo, ali ne zadugo. Ljutito je odmahnula rukom, kao da joj je dosadan prizor do kojeg
dosežu njene zenice, slegnula ramenima i kao u žurbi, sporim koracima se zaputila ka
brojnim kapijama Ulice Savoa; nestala je tačno kod broja 6. Znala sam da je posredi broj 6 ne
samo stoga što sam izračunala kod kojih vrata se zaustavila već i zato što nam je to saopštila
jedna mlada urednica iz Arla koja je usput svratila u Pariz:

„Ta dama koja je zastala da vidi šta radimo, to je ni manje ni više Dora Mar, živi u
ovoj ulici, na broju šest...”, prošaputala je bojažljivo, kao da žena još uvek može da je čuje.

Poskočila sam, ushićena, zar je moguće da je to istina, da Dora Mar živi u toj kući,
nadomak nas? O, svašta, nisam mogla da poverujem, bila sam tako blizu Dore Mar, jednog
od svojih idola! I setila sam se onog poslepodneva u Havani, kada sam pokušala da se
ponašam hrabro, pored Lene, Epl Paj i Surda Sotera, kada smo učestvovali u improvizovanim
demonstracijama protiv režima; tog dana sam im pokazala knjigu sa fotografijama Dore Mar.

„A ovde, iza ugla, nalazi se atelier gde je Pikaso naslikao Gerniku i gde je ona
fotografisala to izvanredno umetničko delo”, dodala je urednica Alin.

„Misliš li da bih mogla ponovo da je vidim? Samo da je vidim...”, glupavo sam

upitala i dodala, u vidu opravdanja i izvinjenja: „Izuzetno poštujem njeno delo.”

„Misliš, Gerniku? A... ne, izvini. Da, naravno, razumem, htela si da kažeš da želiš da
vidiš Doru Mar. Dobro, naravno da bi mogla ponovo da je sretneš. Obično veoma rano ide na
misu, u Notr Dam, ali upozoravam te da ume da se ponaša vrlo grubo, mada uvek odgovara
na pozdrav, vrlo je uljudna, ipak je ona velika dama... Međutim, jednom prilikom sam
pokušala da zapodenem s njom razgovor, ali je utekla od mene pod izgovorom da se odviše
žuri da bi mogla da me primi u svoj život, stavila mi je do znanja da ne može sebi da priušti
luksuz da gubi vreme na banalnim stvarima jer su je čekale njene slike. To je bio ceo naš
razgovor. Zapravo, nisam imala vremena da dodam ni jednu jedinu reč, pre bi se moglo reći
da je to bio monolog.”

Završili smo foto-sešn i vratila sam se kući što sam pre mogla, zadubljena u misli o
Dori Mar i poslovima koji me čekaju: morala sam da kuvam, jer će ubrzo biti vreme ručku, i
da završim prevod za koji će mi platiti pet stotina franaka, u pitanju je bio poduži predgovor
za neki katalog. Spremiću neki lagan ručak - uostalom, nedostatak novca nije mi omogućavao
više od toga - i preostalo vreme posvetiću poslu.

Međutim, jedva sam uspevala da se koncentrišem. Čitavog bogovetnog dana

razmišljala sam o toj pogrbljenoj starici, licu naboranom od godina i prozračnom pogledu
žene odevene u crno, s tašnom na ramenu, bezmalo većom od nje same. Tako se preda mnom
pojavila velika Dora Mar... Ko bi to mogao da pomisli...?

Narednog jutra ponovo sam otišla tamo u isto vreme, s jedinim ciljem da je ponovo
sretnem. Kada sam izašla iz trošnog posebnog hotela u kojem sam privremeno boravila,
nabasala sam pravo na još jednog svog prijatelja slikara, takođe Kubanca, razmenili smo
utiske o našem novom životu u egzilu i dao mi je nekoliko saveta. Pitala sam ga za Jendi, onu
curu što mu je bila devojka u Havani osamdesetih godina. Naglo je odmahnuo rukom s
gađenjem: „Ma ona, da, prava mitomanka, zamalo da mi zbog nje propadne i putovanje i
život!” Izrazila sam svoje žaljenje i dogovorili smo se da jednom prilikom zajedno večeramo.

Požurila sam na svoj imaginarni sastanak, plašeći se da ću zakasniti.

Dok sam čekala nedaleko od ulaznih vrata u tu zgradu, uspela sam da bacim pogled u
njenu unutrašnjost kada je gardienne, portirka, izašla da pokupi prazne kante za smeće. Žena
me je upitala, nepoverljivo me proučavajući od glave do pete, da li čekam nekog suseda. Po
akcentu sam uvidela da je Španjolka ili Portugalka. Malo je falilo da je pitam za fotografkinju
i slikarku, ali sam odustala, jer sam posumnjala da će me oterati odatle metlom koju je imala
u ruci i koju je držala u pripravnosti.

„Čekam nekoga iz izdavačke kuće...”

„Izdavačka kuća je na broju osamnaest, a ovo je broj šest...”, progunđala je.

Izvinila sam se, odglumila da sam se zabunila i da tobože odlazim.

Ubrzo potom, nije prošlo više od deset minuta, uočila sam staricu, koja se vraćala u
zgradu, u sigurnost svog stana. Žurno sam pošla u suprotnom smeru i gotovo potrčala ka njoj,
koja jedva da je obratila pažnju na mene, zadubljena u misli, možda više obuzeta brigom da
ne padne i ne povredi se nego susretom s nekim kao što sam ja.

Kada sam bila gotovo iznad nje, podigla je pogled i njene lepe zenice, koje menjaju
boju spram vremena, otpočinule su u mojima, a pogled joj je bio tajanstven, tužan, ali nipošto
ugašen, čak bi se pre moglo reći blistav, vrlo pronicljiv.

Želela sam da izgovorim jednu rečenicu i da se predstavim, ali ona je utekla, otvorila
je vrata i ušla u zgradu, brže nego što sam očekivala. Dok su se krila vrata polako zatvarala
iza njene figure u begu, uspela sam da uočim, ne bez duboke tuge, to mlohavo telo žene koja
je plašljivo prolazila kroz dvorište i nestajala na stepenicama koje su vodile do stana sa
ogromnim zastakljenim prozorima. Ulična vrata snažno su se zalupila.

Rekla sam sebi da bih više volela da živim u ovakvoj zgradi i da sam zavidljiva
susetka Dore Mar, da mogu da joj postavljam pitanja o njenom životu i stvaralaštvu, i da
postanem njena prijateljica; da, čak sam počela da osećam nesumnjivu o neobičnu potrebu da
postanem njena prijateljica. Potom je počela da me hvata nostalgija, nemoguće da mi se to
dešava, pa tek sam se nedavno rastala od ostrva i nisam imala želju da se tamo vratim po
svaku cenu. Ali nostalgija koja me je obuzela nije imala nikakve veze s mojom prošlošću, već
sa njenom, beše to nostalgija za epohom i mladošću koju bih volela da sam delila s tom
velikom ženom.

Nakon tog događaja, naredne dve godine redovno sam sretala Doru Mar - jer sam sebi
postavila taj zadatak. I već pri kraju naših potajnih susretanja, ona mi se javljala, sa osmehom
i elegantnim pokretom glave punim poštovanja, a mene bi preplavljivao gotovo nezadrživ
nagon da je zagrlim, da joj priznam koliko joj se divim, i da joj izjavim da sam čak počela da
je volim, sa neopisivom nežnošću, trajnom i neutešnom.

Jednog prolećnog jutra kupila sam nekoliko karanfila koje sam želela da joj uručim.
Pružila sam joj buket kada smo se javile jedna drugoj i ona ga je prihvatila ceremonijalno; to
je bio jedini put da mi je poželela prijatno leto, svojim prigušenim glasićem, inače odsečnim,
u kojem je još uvek mogao da se nasluti nekadašnji žar. Međutim, nikada nismo narušile naša
pravila ponašanja sa učtive distance.

Jednog drugog jutra 1997. godine - kada sam došla pogubno kasno - Dora je pošla u
pravcu katedrale, ali nije stigla do nje. Pala je kao pokošena nasred veličanstvenog pločnika
Notr Dama. Pretpostavljam da su je tamo ruke nekih neznanaca podigle mrtvu.

Tog dana bih je čekala, kao i obično, ali zbog svog neoprostivog kašnjenja, kada sam
videla da se ne vraća, naravno, ne mogavši ni da zamislim najgore, odlučila sam da se vratim
kući i da nastavim svoj posao oko prevođenja i revizije tekstova s kojima sam bila u
zaostatku.
 Saznala sam za njenu smrt narednog dana. Vrlo rano, pozvao me je jedan prijatelj
novinar koji je znao za moje duboko poštovanje prema toj umetnici. Bio je to snažan udarac
od kojeg mi je trebalo dosta vremena da se oporavim. Prvi težak udarac koji sam zadobila u
egzilu. Prvi gubitak.

Svih ovih godina nije prošao nijedan dan a da ne pomislim na nju ili da ne čitam o
njenom životu i delu, mada je o tome vrlo malo napisano, s obzirom na veličanstvenost koja
je krasi. Činila sam to tiho i tužno, ne usuđujući se da s bilo kim podelim svoj poriv.

Kada, prolazeći pokraj neke knjižare, uočim knjige Mana Reja, na čijim se koricama
najčešće nalazi prelepa fotografija Dore Mar, ne mogu da se oduprem žaljenju što nisam
imala hrabrosti da joj priđem i prozborim s njom više od onih nekoliko reči, o bilo čemu što
bi joj prijalo, možda o njoj samoj, o njenim slikama, o njenim fotografijama, o periodu u
kojem je živela. O Pikasu. Tu temu bi, na kraju krajeva, ona nametnula.

Da, šteta što se nisam usudila; koliko bi mi samo bilo lakše u to doba, tokom prvih
meseci moje nepopravljive udaljenosti od domovine, da sam mogla da računam na njenu
prijateljsku podršku, kao strankinja, ukoliko bi prihvatila moje prijateljstvo. Naime, koliko
god da je istorijski ponor koji nas je razdvajao delovao golemo, ta provalija u koju su počele
da se izlivaju nedaće ovoga veka, zapravo nas je spajala.
 Beleške o poslednjoj litaniji,

daleko od kraja. Pariz, 2011.

Nikada neću sasvim razumeti zbog čega je žena poput Dore Mar volela Pikasa, mimo
njegove umetnosti, ali me i ne zanima da to podrobno ispitam. Kada je reč o njenom životu,
meni nije zanimljiv njen spoj sa slikarom, za razliku od toga što se desilo sa Džejmsom
Lordom. Iskreno, radije bih da istražujem razloge koji su je naterali da održi prijateljstvo s
Lordom, kao i njegovu iracionalnu stranu, jer je to prijateljstvo za umetnicu postalo nadasve
neizvesno i štetno. Zanima me odakle snažna želja za poslednjim putovanjem u Italiju, koje
ju je podstaklo da zauvek stavi katanac na svoj društveni život.

Možda je, usred meteža sećanja koja su ophrvala njenu samoću, sanjala i žudela da joj
„gnjila scenografija Venecije” - da citiram Terensija Moaša - „pomogne da čarolijom odagna
utvare” svog života s Pikasom i, kasnije, sa Lordom, i da je ta plovidba udalji od njenih starih
pariskih manija.

Međutim, njena promućurna žudnja da jednim putovanjem izbriše čitav život i

nastojanje da potraži utočište u samoći posredstvom obične veze sa homoseksualcem, samo
da ne bi i dalje bila zatočenica ljubavi jednog genija, malo je verovatna, a ipak se često
dešava. To mi se čini verovatnijim nego da je ostala sa bezdušnim nitkovom, jer se Pikaso
tako ophodio prema njoj, u nastojanju da je uništi kao ženu i da je omalovaži kao umetnicu.
Mada se mi žene, naravno, u većini slučajeva opredelimo za bezdušnika.

Čak i ako mi polazi za rukom da predočim Dorino oduševljenje Majstorom, Genijem,

i prelazak tog divljenja u satansku i posesivnu ljubav, izmiče mi fatalna zavisnost, koju je
osećala do kraja života. Pretpostavljam da je predavanje ništa manje složenoj, platonskoj
ljubavi - umesto jednostavnog prijateljstva - kakvu je gajila prema Džejmsu Lordu, za nju
predstavljalo olakšavajuće oslobađanje i iluziju - ali i hrabru odluku - koji su trajali duže
nego što je pretpostavljala.

Osim toga, ona nije bila zaluđena Džejmsom Lordom, već je stvaran osećaj njene
zaljubljenosti u tog mladića bio vizuelno-estetske prirode: prizor ogromne prostorije
pretrpane skulpturama, u kojoj je Veliki Genije radio okružen svakojakim predmetima. Neki
su bili istinska remek-dela, drugi tek obične tričarije, a vojnik na njima prikazan je kao efeb
iz Stare Grčke, nalik običnom predmetu namenjenom čuvanju i divljenju.

Prostorija je bila preplavljena prašinom, toliko upadljivom da je zamagljivala pogled,

usled čega su se jedva primećivala stara sofa presvučena umrljanim i izlizanim crvenim
ikrepom, i Kasbek, Pikasov priglupi pas, udobno opružen u udubljenju kreveta.

Onog popodneva kada je tamo zatekla polunagog mladića, vrućina je bila nesnosna, a
isparenja sa jastuka mešala su se sa Džejmsovim znojem (i nataloženim znojem prethodnih
posetilaca), dok je on spavao ili se pretvarao da spava, opružen na drečavom meblu kanabea,
zbog čega je izgledao nesnosno zavodljivo. Lice mu je blistalo kao da je okupano patinom
nalik mermeru, delovao je prodorno i besramno, baš kao što je vreme u svojoj nepreglednoj
sporosti nalikovalo kamenu Taino Indijanaca, klesanom u miru i tišini. Nedaleko odatle,
Pikaso je slikao. Približavao se uspavanom mladiću kada je ugledao Doru, koja je upravo
stigla. Udvorno je odmahnuo rukom napomenuvši joj da pazi da ga ne uznemiri, i tiho se
nasmejao.

„Dora, pazi da ga ne probudiš. Vidi, ovaj američki vojničić je moj ratni trofej...”

Majstor se polako udaljio, veselo poskakujući. Ubrzo se vratio, još uvek sa osmehom,
šapućući posetiocu komplimente. Dora je i dalje nemo posmatrala tu masu svežeg, slasnog
mesa, poželjnog i skladnog, poput slagalice. Pikaso je tada drugim posetiocima, koji su
polako pristizali, počeo da pokazuje tu osobu koju je zvao „Usnuli borac za slobodu”, kao da
je još jedan predmet iz njegove lične kolekcije.

„Vidite, vidite! Zar niste iznenađeni? Zar nema zapanjujuće zdravu lepotu?” mrmljao
je.

Pikasovim obožavaocima nije ništa drugo preostajalo osim da međusobno šapuću

pohvale, i sami tobože impresionirani tim živim umetničkim delom, koje bi - po mišljenju
kubističkog genija - moglo da se nazove i Usnuli vojnik. Spolja gledano, apsolutna pokornost
tog mladića činila je od umetnika pasivnog posmatrača koga je odabrao predmet posmatranja,
tetošeći i zadovoljavajući njegov najdublji ego, budući da je sve ukazivalo na to da mu je
mladić poklanjao svoj san isključivim i bezrezervnim predavanjem.

Dora je bila zanesena tom vizijom, tim uspomenama, tim činjenicama, više nego
osobom koja ih je izazvala. Zato je cenila Džejmsa Lorda još od tog dana, zbog njegove
smelosti i njegovog dovitljivog dara da sopstvenom ličnošću pridobije Pikasa.

Mnogo godina kasnije, kada ju je slikar napustio a Lord počeo da joj se udvara,
primetila je da joj je Pikaso, nehotice, poslao nekoga ko je bio spreman da učini nemoguće da
bi je izlečio od nepopravljivog gubitka. Da li je u tome uspeo, to je sasvim drugo pitanje.

Dok je tumarala popločanim i patiniranim venecijanskim uličicama, iz Lagune se izdizao

miris truleži, razbijajući njenu zlatnu viziju vila na čijim su kapijama bili istaknuti grbovi
starih porodica iz XIX veka, od koji su neke propale, a neke se uzdigle. Većina njih u to doba
već beše nestala, u žudnji i nastojanju da zgrnu još veća bogatstva i titule, dok su se drugi,
naprotiv, savršeno uklopili u gorak, neumoljivo grčevit osmeh zbog nestanka skorojevića i
pobede burguecracie.

Prilikom jedne od tih šetnji, prisetila se - kao da joj je stigla neka opomena iz prošlosti
- da je njeno telo pri pomisli na Džejmsa prvi put zatreperilo od erotskih žmaraka kada joj je
Pikaso ispričao da je poljubio tog stasitog vojnika. Ona nije tome prisustvovala, ali je zato
bila svedok trenutka kada se mladić probudio iz duge i pritvorne letargije i ustao sa jastuka na
sofi, a potom prešao u salon, sve vreme praćen zastrašujućom senkom avganistanskog psa,
bolešljivog, mršavog, koji je zaudarao na rane i lenjo se odazivao na glupo ime Kasbek.

Gosti uopšte nisu obraćali pažnju ni na psa, a kamoli na Džejmsa. Mladić je snenim
glasom izjavio da će za nekoliko minuta otići. Dora se vratila u drugu prostoriju, sa svitom
gostiju iza sebe. I upravo tada je Pikaso, iskoristivši to što je ostao nasamo sa Džejmsom,
uzeo mladića za ruke, približio mu usne i spustio ih na mladićeve obraze. Amerikanca su
pokorili poljupci njegovog idola, ostao je zapanjen i nepomičan od siline emocija i želje.
 Međutim, nije mogao da odgovori, jer nije znao da li bi bilo umesno da mu uzvrati
poljubac, premda ga je istovremeno iznutra prožimao osećaj prijatnog golicanja, doduše
odviše provokativan i delikatan za njegov ukus. Želeo je taj poljubac i prihvatio ga je sa
zadovoljstvom, ali bez pohote, možda čak pomalo detinjasto. Džejms će kasnije priznati Dori
da je za njega taj nagli izliv nežnosti predstavljao strahovito neočekivan, parališući i
monstruozan čin, budući da se u njegovoj zemlji među muškarcima nije moglo videti ništa
slično, i mada se, dakako, naježio od glave do pete, kao adolescent kada prvi put iskusi
dodirivanje i milovanje, znatno je gori bio strah od kojeg je utrnuo.

Mnogo kasnije, kada se iznova prisećao tog događaja s Dorom, ona mu je rekla:

„U Francuskoj, ti poljupci nemaju nikakvu seksualnu konotaciju, obično imaju isti

značaj kao stisak ruke. Naravno, ko bi znao s kojom namerom te je Pikaso zagrlio i poljubio
tako strastveno. S njim se nikad ne zna... Znaš šta? Očaravalo ga je da me čupa za kosu da bi
čuo kako cičim, tako je govorio, i činio je to toliko surovo da mi je lobanja pucala, a kada
sam vrištala, nije mogao da sakrije ogroman zanos i zadovoljstvo koji je moj bol u njemu
izazivao.”

Žena je sada već mogla da se smeši dok je slušala od Džejmsa kako se Pikaso o njoj
izražavao kada je bila odsutna, mada je mogla da zamisli ironiju s kojom je govorio protiv
nje, u nameri da je omalovaži, podsmevajući se do besvesti njenoj ličnosti. Da, naravno,
priznavao je da je reč o stručnoj fotografkinji, ali bi odmah potom dodao da nije uzela četkice
u ruke sve dok njega nije upoznala. Da, naravno, ona je bila genije za fotografiju i da,
naravno, kako ne bi, čim su se upoznali, Dora ga je nekoliko stotina puta slikala i eto, nije baš
bio srećan kada bi neko poput Džejmsa uzurpirao nadmoćno mesto Pikasovog portretiste koji
je ona oduvek zauzimala.

Za to vreme, udaljena od njih, ona je podešavala foto-aparat za istorijsku fotografiju

te dvojice muškaraca, na kojoj uobraženi Pikaso ćereta sa momkom koji je tada još uvek bio
pridošlica, a koga će kasnije smatrati uljezom.

„Dora, nemoj da žuriš, to će biti jedinstven portret, više nikada neću pozirati pored
atraktivnog americain vojnika”, frfljao je veselo, grohotom se smejući.

Klik. Dora je uspela da napravi veličanstven portret njih dvojice. Te dvojice tako
različitih muškaraca koji će, međutim, za nju biti tako komplementarni u budućnosti.

Žena je vukla noge po gustom sumraku venecijanskih ulica, opipavala je trošnu vlagu
kamenja, pitala se da li će se ikada vratiti u ovaj grad sa Džejmsom i Bernarom, ili možda sa
prvim od njih dvojice... A kad bi je Pikaso jednoga dana pitao da ponovo pođe na ovakvo
putovanje? Da li bi prihvatila? Ne, nikada. Nikada neće s njim putovati. Bilo je odviše kasno
da vrati Pikasa u svoj život, a osim toga, više ne bi mogao da je zavede neko prema kome bi
se sada ponašala oprezno. Život jedne žene je savršena litanija, nalik Bahovoj fugi: suštinski
je nepromenljiv, povremeno pokuša da pobegne u krešendo, a onda se u jednoj tački sve
raspe, i više ništa ne bude kao pre. U toj beskonačnoj partituri, kakav je i sam život, ništa se
ne ponavlja, nikakva melodija, čak ni jedna jedina kolebljiva nota.

Spontano ju je spopao napad nervoznog smeha. Jednom prilikom Džejms joj je

ispričao da se nekada davno pretvarao da je Pikasov sin, i tom malom prevarom gnjavio više
naivnih „drevnih” galeristkinja, rekao je, onih koje su mrzele slikara iz Malage zbog
njegovog „skrnavog” slikarstva, njegovih nesnosnih napada humora i njegovog beskrajnog
naklapanja.

„Bilo je još gore kada je odlučio da se učlani u Komunističku partiju. Luj Aragon i
Pol Elijar su mu preneli taj zanos i uticali na njega da postane boljševik.”

„I to pravi bolche, nije nego! Jadni vi kakvog oca imate!”, napala ga je jedna od tih
kozervativnih galeristkinja koje su smatrale da su Pikasove slike užasne i nikada nisu sasvim
poverovale monsieur Lordu, l’americain, kada im je poverio da mu je Veliki Genije otac.
Aragon je umeo, i ume, da bude veoma ubedljiv, jer ne samo što se oblači primereno,
elegantno, već je i privlačnog izgleda, darežljiv kada je reč o poklonima i ne štedi
komplimente. Uostalom, to pričaju dame koje ga često posećuju - na kraju je pojasnio izraz
„prodavačica tričavih umetnina”, kako je Pikaso zvao takve galeristkinje.

Džejms nikada nije podnosio Aragona, koji je bio odviše prepreden i podmukao, pravi
reptil, istinska zmija, i na sve načine se trudio da očara one koji su bili fascinirani njegovim
sibilskim okolišanjem, i da im udovolji. S Polom Elijarom stvar je stajala drugačije, Džejms
ga je od početka poštovao, i ophodio se prema njemu učtivo. Elijar je njemu, koji je bio niko i
ništa, nasamo posvećivao pažnju, i pažljivo ga slušao. Osim toga što mu je bio simpatičan,
nije znao kako mu je polazilo za rukom da ga uvek uvuče u svoj zamršeni razgovor, prepun
beskonačnih „rogatih” reči koje je koristio: „tučak”, „limb”, „nonchalance”, „demon”,
„nosorog”, „katran”...

Žena je osetila da joj stopala natapa lepljiva tečnost, crvenkasti potočić počeo je da
ispunjava pukotine pločnika i prekrio je đonove njenih cipela. Natušteno nebo celom širinom
je obuhvatalo grad, kao da će svojom olovnom težinom pasti na njega. Imala je utisak da su
se zidovi sužavali prema njoj, poput ulica, pritiskajući je među zidinama. Ograđena, jedva je
mogla da diše.

Džejms joj je rekao da „svaka avantura uvek vodi do nekog mesta, do nekog
odredišta, bilo ono stvarno ili duhovno, obično na izvesnoj udaljenosti od polazne tačke, koja
je u svakom slučaju nepovratna u vremenu. Pritom nudi i mogućnost traganja, makar za
samim sobom”. Zašto se uvek sećala svega što joj je rekao Džejms Lord, a gotovo nikada
Pikasovih reči? Možda joj je Pikaso upućivao samo reči koje su teško mogle da postanu
nezaboravne i neprolazne rečenice? Mogla je da oživi sećanje na sve emocije, u svakom
minutu koji je proživela s Pikasom, ali njegove pouke izražene rečima bile su retke i mnogo
manje zanimljive. Sadržale su toliko malo mudrosti da nijednu nije uvrstila u zbirku čuvenih
citata koju je ljubomorno čuvala u najskrovitijem uglu svog uma.

Zidovi su se ponovo udaljili, i ona se iznenada našla usred nepreglednog prostora, s

onim crnim oblakom iznad svoje glave, i sve vreme je cupkala po želatinastim baricama čija
je tekstura umnogome nalikovala zaleđenoj i zgrušanoj krvi.

Pred njom su se pojavile dve figure nalik utvarama, čije siluete kao da su bile iscrtane
olovkom i posute grafitnim prahom, dok su njihovi pravolinijski pokreti odavali optičku
varku. Jedna od njih predstavljala je slikara, a druga mladog vojnika. Pikaso je legao na
velike jastuke, odakle je mahnuo muškarcu da pređe prag (takođe prikazan kao u crtanom
filmu) . Džejms je legao pored Pikasa, koji ga je privukao sebi i poljubio u usta; potom se
odvojio, začuđen, netremice ga gledajući u oči, i prasnuo u glasan smeh.

„Ti si čudo, čudo!”, uzvikivao je požudno.

Vizija je nestala isto kao što se i pojavila, a Dora je ponovo imala osećaj kao da je
zatočena između zidina starih palata i prljave pare koja je dopirala iz Lagune. Nakon tog
bunila, pojavio se drugi Pikaso, koji je suzdržavao bes.

Rat s Pikasom okončao se odavno, ali, kao što je i sam jednom prilikom priznao
Lordu, neprijateljstvo je večno. Svaki susret među njima, makar bio i priviđenje, izazivao je u
oboma, a naročito u njoj, nekontrolisani bes koji joj je oduzimao dah, gušio je i iscrpljivao do
bolesti. Nije to želela, nije želela da se razboli, nipošto joj nije trebalo da ga se do kraja života
seća s mržnjom.

Tamo dole, magluština neprozirnog sumraka i sitna kiša, a tamo gore, ona sa svojim sićušnim
dvogledom promatra taj prizor s mosta, kao da posmatra Asju, svoj davnašnji model, kako se
baca u vodu prošaranu suncem, odviše usredsređena na formu. Cela kompozicija podsećala je
na jednu od njenih prvih fotografija kišnog, ili osunčanog Pariza, iz donjeg rakursa, koju je
napravila zajedno sa Keferom, početkom tridesetih godina. U Laguni je krkljala jarkozelena
voda, prilično prljava, mutna i smrdljiva. Ona je umela da fotografiše vodu kao niko drugi,
odnosno niko nije umeo kao ona da stvori utisak prividnog penušavog udaranja talasa o kosu
neke devojke koja joj pozira, ili o neko telo čije bi pore mogle, zahvaljujući magiji objektiva,
da nalikuju penušavim vrhovima kratera na novoj hidrauličnoj planeti punoj vode, koja je tek
u fazi istraživanja.

Znala je da će poslednje godine života provesti u osami, ophrvana mnoštvom

uspomena, među kojima je preovladavalo putovanje u Veneciju, kao jedan od njenih
poslednjih pokušaja da oživi ženu satkanu od vode, koja je kiptela u njoj, u večnoj borbi da
dobije bitku nad ženom od blata koja je neutešno plakala, nastojeći da uzdigne umetnicu i
žudeći da izbriše ljubavnicu. Možda bi je pamćenje ponekad prevarilo, jer su joj se
fotografske uspomene iz epohe nadrealizma mešale sa venecijanskom šetnjom, a osim toga,
pohodilo ju je nestvarno Pikasovo prisustvo ne bi li iznova razbilo u paramparčad poslednje
iluzije koje su joj davale nadu i oživljavale joj prošlost. Iz tog razloga, s namerom da odagna
najezde nemira u svom biću ispunjenom jasnim i blagim sećanjem, bežala je od kuće, od
samoće, gonjena željom da pronađe utočište u unutrašnjosti najbanalnije i najskrovitije
ikonografske denaturalizacije jednog hrama.

Sedeći na klupi pod svodom Notr Dama, uspevala je da uspokoji svoj duh i da ga
preusmeri ka jednoj jedinoj figuri: Bogu. Ali kad god bi izronila na površinu, iznova u pravcu
ulice, prošlost bi ponovo ovladala njenim žilama i tada bi, kao hipnotisana, unazad pratila iste
stope kojima beše prošao njen stari duh.

Nasred ulice pune ljudi, umišljala je da vidi Džejmsa kako joj prilazi, sa buketom
smeđih orhideja isprskanih smaragdnozelenom, i ona ga odvodi ka odmorištu stepeništa, ali
tek nakon što je osetila užitak njegovog zagrljaja.

Zahvaljujući reklamnom kartončiću koji je prodavačica brižljivo pričvrstila, videla je

da je buket kupio u Ulici Rojal, u cvećari Lešom, koja je važila za skupo mesto. Zadržala je
taj dokument, a prema daru je osetila veće poštovanje zbog njegove cene nego zbog lepote.
Njeno poimanje lepote, naročito u vezi sa umetnošću, obično je bilo manje praktično od
poimanja koje su ljudi imali u svakodnevnom životu; ako je nešto skupo, onda je dobro, pre
nego lepo, i to ju je više puta dovelo u nepriliku, jer bi ljudi poverovali da je ona egoista i
osoba od interesa, a ne da je osetljiva na darove ili na poetsku lucidnost. Volela je poeziju, ali
je kao žena bila praktična i mrzela je osobe koje liriku koriste kao sredstvo za postizanje
nekog cilja. Gnušala se veštih tvoraca zastarele poezije koji su se izdavali za moderne
intelektualce, ili bisera pronađenog u svinjcu.

Postupci primene lažnog lirizma bili su vrlo svojstveni Pikasovoj ličnosti, pored njega
ih je naučila, i posredstvom njega ih je odbacila; mada, istini za volju, Cher et Beau - to je bio
pseudonim koji su ona i Džejms koristili kada su govorili o Pikasu, „Dragi i lepi” - često im
je pribegavao kako bi u neočekivanim trenucima mogao da ponudi domišljate odgovore, više
vezane za politiku nego za umetnost. Nikada niko nije mogao da mu parira kada bi u
razgovoru umetnost bila potcenjena u odnosu na politiku, Pikaso je uvek ostajao pri svome.
Milion puta su ga pitali zašto se učlanio u Komunističku partiju, a on je odgovarao da je to
učinio zato što su živeli u doba kada su svi morali da pokažu simpatije prema određenoj
stvari, i to je čoveka primoravalo da pripada nečemu. Tu vezu, koja ga je stvrstavala među
odane pojedince, on je prihvatio sa zadovoljstvom jer je cenio zavet na vernost, i to je
nesumnjivo mnogima bilo od velike koristi. Zbog čega onda ne bi bilo unosno i za njega?

„Pošto je svaka partija dobra kao bilo koja druga”, istakao je veselo, „pristupio sam
partiji svojih prijatelja, koji su komunisti. U svakom slučaju, uradio sam to samo zarad
prijateljstva.”

Da, zaista, pošto to je učinio zarad prijateljstva, spadao je u apolitičnu kategoriju, koja
mu je bila potrebna da bi imao izgovor da se postavi daleko iznad ideologija. Dora je takođe
uvidela da je jednom geniju najviše odgovaralo takvo okolišno ponašanje, budući da je imalo
isti značaj kao da je odgovorio iskrenim umetničkim činom. Ruku na srce, bilo je bolje što je
izbegavao odgovor nego da se posvećeno i fanatično predavao politici, jer je politika vodila
umetnike isključivo ka mržnji, želji za osvetom i ropstvu.

Tokom nekoliko sati koje su Džejms i ona proveli u Menerbu, veći deo vremena
posvetili su pronicanju u slikarovu društvenu i političku ličnost.

Međutim, danas je odbacivala vatrene vizije i izjave koje su Pikasa izlagale sumnji, a
između njih se uvek umetalo Džejmsovo zanimljivo mišljenje, majstorski osmišljeno u
njihovim setnim i inteligentnim razgovorima, pored izmišljenih i zavodljivih priča o
njegovom povratku iz Amerike, Egipta ili sa neke uzbudljive plovidbe.

Džejms se u Njujorku upoznao sa Tomasom Manom, a nakon tog susreta usledio je

niz sažetih, vedrih i lepih pisama.

„Celog života sam nastojao da negujem umeće divljenja prema nečemu”, napisao je
autor Čarobnog brega u jednom pismu. I zaista, to je jedino ostalo u njoj nakon što ju je
napustila sposobnost da voli: divljenje prema svim velikim umetnicima koji su joj, na jedan
ili drugi način, uništili život. Osećala je gađenje prema njima kao ljubavnicima, ali im se
divila kao umetnicima i poštovala ih je do kraja života. Najveći među njima bio je Pablo
Pikaso.

Sposobnost da izdvoji osećanja i verodostojnost kao umetničke vrednosti nije stekla

preko noći. Druženje sa Džejmsom Lordom pomoglo joj je da se prosvetli i da utre put ka
ogoljenom i analitičnom promatranju.

Džejms je bio vaspitan, prefinjen čovek, koji nikada neće dokazati da je veliki pisac
kakav je želeo da bude. Zahvaljujući svojoj nesposobnosti da to dokaže, nije bio ni pesnik hi
umetnik a part entiere,35 premda je tome težio, o tome je sanjao. Stoga, šta god da je učinio,
čak i kada bi je naljutio, ona bi ga tetošila kao vernog prijatelja, najprivrženijeg i najodanijeg.
35 Franc.: u pravom smislu te reči. (Prim. prev.)
Razlog što se njihovo prijateljstvo toliko dugo održalo, bez seksa ili obaveza drugog tipa, bio
je to što Džejms nikada nije bio dovoljno egoističan da bi stekao titulu umetničkog plemića
kojoj je pak težio i za kojom je žudeo.

Njegov egoizam odviše je priličio svetovnim nedostacima ili ambicijama; na primer,

prvog dana kada je kročio u Dorinu kuću zastao je da izbroji sva Pikasova ulja koja je video u
salonu: ukupno osam. I već zbog same činjenice da se obreo u salonu Dore Mar, pokraj osam
„pikasa”, mogao je da bude više nego zadovoljan, počastvovan. Čak je mogao sebe da smatra
gospodarom sveta. Njegov umetnički egoizam bio je zadovoljen osmozom, tuđom avanturom
koja mu je prisvajala san. A kada iluzija tuđe avanture prigrabi san pojedinca, znatan deo
bitke s talentom biva izgubljen.

Tada je još uvek bilo moguće putovati, bez nedokučivih pojedinosti s vremenom preinačenih
u tajanstvene muke; kretanje iz jednog mesta u drugo odigravalo se staloženo, a poseta
udaljenim gradovima (tada je sve bilo udaljeno) nije se pretvarala u užas kakav je danas:
jurnjava s jednog kraja na drugi, čiji je jedini smisao njuškanje po tuđim životima.

Stvari koje posmatramo iskosa ne poštujemo ni dovoljno ni duboko, jer sve

promatramo površno, kroz objektiv izlišnosti. Vrhunac predstavlja to što se iza jednog
objektiva nalaze Japanci, sa svojim blicevima i svojim nezgrapnim stopalima, čvornovatim i
umotanim u krpice; s jedne strane su Amerikanci, u svojim bermudama i s proređenim
maljama na nogama; s druge strane Španci, koji grčevito viču, izgubljeni u svojim
neprikladnim oblicima ispoljavanja nacionalizma koji su sami tražili i izdejstvovali, a još
dalje od njih, saudijski skorojevići koji i desno i levo - više levo - sve potkupljuju naftom
koncentrisanom u zlatnim polugama čuvanim u vrećicama sa zlatnim vezom ili u čvrstim
kutijama sačinjenim po meri firmiranih novčanika. U stanju su da ostave zlatne poluge kao
napojnicu recepcioneru u hotelu, kao da su novčići, kako bi im rezervisali najbolja sedišta u
pozorištu, najbolja mesta u restoranima, najpoželjnije ruske kurve, makar to bilo usred
ramazana, ili upravo zato što su usred ramazana. Sve se pretvorilo u verodostojnu i lako
rešivu ljudsku grešku koja je postala naučni užas. Ista ta pojava je u antičko doba, kada su
ljudi još uvek upotrebljavali latinske citate ili posezali za latinskim kao obeležjem otmenosti i
kulture, bila poznata kao horror vacui.

Otputovati u Veneciju u doba kada su to učinili Dora, Bernar i Džejms još uvek je
značilo otisnuti se u neistražen i tajanstven svet sa neophodnim avanturističkim duhom, čak je
negovano romantično poimanje udaljenosti, strast prema pređenoj razdaljini. Zbog čega bi
danas neko putovao u Egipat kad su nam se već od posete piramidama preko interneta stvorili
žuljevi, ne na stopalima, već na zenicama i prstu kojim rukujemo kompjuterskim mišem.

Džejms Lord je bio u pravu kada joj je priznao da ga užasava pomisao da bi

predstojeće godine, opsednute budućnošću izrazitog egalitarizma i ideološkog komfora,
lakomosti i puritanizma zamaskiranih u lažan prizor uživanja i bestidnosti, kao i mahnito i
umišljeno posedovanje tupoglavog i umišijenog bogatstva, mogle da unište ovu sadašnjost u
kojoj su još uvek vrednovali želju da slušaju one koji znaju da se izražavaju i u kojoj je
prisustvo drugih bilo značajno; potreba da upoznaju ostale i da njih neko upozna, nosila je
slavu duboke mudrosti, koja je uvek nametala dozu prijatnog egocentrizma, takođe snažnu jer
je bila neophodna. Kultura je i dalje bila veoma daleko od pukog spektakla. A muzika je bila
prava muzika, melodija, a ne zaglušujuća buka.

Istina je da novac još uvek postoji da bi manipulisao sudbinama, da su ga mnogi od

njih posedovali u gotovini, pre, za vreme i posle rata, i da je on uvek bio rešenje za sve
nedaće, naročito moralne. Jer njemu sigurno neće poreći da tvrdnja da novac sve zaprlja ne
potiče od nemorala ili zapanjujućeg kretenizma. S nestankom metalnog novca i pojavom
banaka raširila se mediokritetska i provincijska iluzija da svi ljudi mogu biti bogati, blistavi i,
kao vrhunac nerazboritosti, moćni. Kakav cinizam!

Totalizatorska glupost. Totalitarizam se pretvorio u osećanje, iscrpljujuće imbecilno. A

čovek može da se uhvatiti ukoštac s jednom idejom, ponavljao je kubanski književnik
Giljermo Kabrera Infante, ali nikada sa ukorenjenim, unutarnjim, nezrelim osećanjem koje
samim tim lako privlači ideologiju.

Želela je da odagna sve te teskobne misli, prezrivo je odmahnula rukom i tada je

zapazila lakoću svog pokreta. Ruka joj više nije bila teška i smežurana, sa artritisom i
krupnim pegama koje joj je donela starost. Njena ruka je poprimila neočekivani sjaj, bila je
glatka i mladalačka, sada je imala nokte nalakirane crvenom bojom i izgledala je kao da
nekim čudom izvire iz puža, koji se pomaljao iz osvetljene kućice, dok se u pozadini naziru
sa savršeno poređani oblaci, kao na onoj nadrealističkoj fotografiji koju je napravila foto-
montažom trideset i neke godine.

Grmljavina ju je protresla i prenula iz sanjarenja, morala je da otrči do prozora na

ulazu u hotel koji su se gromoglasno sudarali jer ih je vetar silovito odgurivao i otvarao.
Nevreme je počelo da besni nenadano, u jednoj od neočekivanih prilika kakve naštima
maestralan instrument kao što je priroda. Svi su spavali, osim nje i pegave mačke koja se
smucala po komšijskom krovu.
 ČETVRTI DEO

POSLEDNJA REČ I POSLEDNJA MOLITVA

 Vreme kao izgovor

Pisala je, zaposednuta tekstom, žudeći da se oslobodi svega što je znala, da izbriše to iz svog
uma upravo pomoću pisanja, vraćanjem na polaznu tačku, iznova, još jednom, poput
bremenite litanije. Misli prikupljene u dnevnicima vodile su je kao kroz lavirint tunelima koji
su postajali sve uži, tananim vrletima nežno obrubljenim bolnim sećanjima. Ponovo ga je
prelistavala, iščitavala uzduž i popreko, da ne bi nigde napravila omašku, da ne bi zaboravila
nijednu pojedinost, pristupala je svakom ponavljanju kao dugom nizu očaravajućih i
melodičnih događaja u kojima su se preplitale figure sa njenih fotografija, pejzaži sa portreta
i slika, proživljene anegdote. Ispravljala je, iznova pisala, precrtavala, uplitala i upredala
sopstvene reči do najmanjih pojedinosti, kao da je posredi srednjovekovna tapiserija. Kao da
neka tuđa, nevidljiva ruka poseže za njenom, usmerava je nesvakidašnjim žarom i primorava
da izbaci iz sebe sve što je do tog trenutka želela da sakrije. Ona je poslušno prati, i u tom
činu predavanja, odricanja, pa čak i potčinjavanja, preplavljuju je želja i užitak koji joj nikada
ranije nisu priuštili toliko zadovoljstva.

Vratila se na pasus o sastanku u restoranu: pre mnogo godina, one večeri u

Mediteraneu, ona se smešila, a njegov glas je zvučao kao da peva. Džejms ju je posmatrao sa
zanimanjem, ne, to nije bila ona nedokučiva i bolesno setna Dora s kakvom je obično
razgovarao. U tom trenutku ona je izgledala kao njegova neobična, tajanstvena,
neprepoznatljiva sagovornica, sanjarka koju je iznova otkrivao. Oči su joj imale drugačiji
sjaj, pušila je uvlačeći dim kroz muštiklu, a pokreti joj behu toliko izražajni i senzualni da je
on crveneo od stida. Pepeo je klizio niz svilu njene bluze, dižući se i spuštajući na njenim
drhtavim grudima. Dora je odisala ljupkošću, požudnošću. Džejms nikada neće zaboraviti
kako je izgledala u tom trenutku, čak joj je rekao, priljubivši svoje usne uz njeno rame
namirisano egzotičnom orijentalnom esencijom, da, ako bi poželeo s nečim da uporedi
univerzum, ne bi mogao da nađe ništa sličnije njoj.

Daglas Kuper je razbio tu čaroliju u želji da proveri cene nekih Pikasovih slika. Dora
je odgovorila uz laganu promenu izraza lica koja je odala njen nemir.

„Oh, ja bih više volela da razgovaramo o filmu ili vremenu, ali eto, opet moram da se
bavim Pikasom i njegovim cenama. Razumem, ljudi to od mene očekuju, niko ga ne poznaje
bolje od mene, ali cene su... To mi postaje toliko dosadno, to izaziva u meni silnu gorčinu,
molim vas, imajte milosti!”

„Ovo je Pikasov vek, nećeš moći da izbegneš tu činjenicu, ti si sastavni deo nje, tog
umišljenog fatalizma, ti si ključna osoba u tom zapletu. Ne samo što je Pikaso najznačajnija
osoba XX veka, čak iznad Ajnštajna i Frojda, već i njegovo delo poskupljuje iz dana u dan...”
Daglas Kuper je napravio pauzu, kao da želi da potvrdi sopstvene reči, mašući rukama u
vazduhu, sa arogantnom grimasom na licu. „Da, bez ikakve sumnje, mogu da tvrdim da je
ovo Pikasov vek.”

„Jadnog li veka!”, uzviknula je Dora i osetila kako joj gorak ukus nagriza i prži grlo.

Njeno izobličeno lice poprimilo je zbunjen izraz i to više nije bila ona šarmantna žena
koja je pre nekoliko minuta flertovala sa muškarcem mnogo mlađim od sebe.

„Daglase, sigurno si ipak imao neke nedoumice, odnosno, morao si da razmisliš pre
nego što si izrekao takvu tvrdnju...”, istakao je Džejms, nastojeći da spase situaciju i da
povrati ženu koja ga je nagnala da uporedi sjaj njenih očiju sa treperenjem zvezda, baš tako,
nepodnošljivo snobovski, ali krajnje iskreno s njegove strane.

„Dora, ostavimo se izlišnih stvari. Hoćeš li mi reći cene?”, insistirao je Daglas Kuper,
praveći se da se oglušuje o Lordovo mišljenje.

„Ne, ostavite me na miru, molim vas da se smilujete, ja nemam nikakve veze s tim
cenama, žao mi je, nisam prava osoba za razgovor o prodaji Pikasovih dela.”

„Ali ti si ih prodavala... prodavala si”, naglasio je muškarac, dodajući so na ranu.

„Prodala sam jedno njegovo delo koje mi nije mnogo značilo, to dobro znaš jer sam
ga prodala tebi, dragi Daglase, ali više nikada neću prodati nijedno, a pogotovo neću
dozvoliti da neko manipuliše ’mojim uspomenama na izgubljenu ljubav’.”
 Dora je tako zvala slike koje su oličavale strast i duboku davno okončanu ljubav koja
je bila uzajamna - to je izjavila kako bi pred svojim prijateljima dala sebi veći značaj - a koju
su, kasnije, zadesile dosada i apatija.

Slike su podrhtavale na zidovima, ili joj se barem tako činilo u polutami. Sada je bila
obična starica, i sva ta prikazanja primala je kao upozorenja ili dokaze da već polako ulazi u
predvorje za putovanje na onaj svet. Kao na onoj fotografiji iz 1935. nazvanoj Zabranjene
igre na kojoj je i najmanja pojedinost ukazivala na onaj svet, nedođiju, posednutu i
posedovanu. Nije uspevala čak ni da se priseti zbog čega je fotografiji dala taj naziv, budući
da je na njoj bio prikazan jedan dečak kako zavučen ispod pisaćeg stola posmatra muškarca i
ženu na vrhuncu erotske igre: muškarac je na sebi imao tamno odelo, pognut preko stomaka
oponašao je magare, a polunaga balerina ga je jahala. Ženine grudi bile su otkrivene, ali njeno
držanje nije bilo lascivno, čak ni provokativno, više je odavala ozbiljnost i zarazni umor
grešnice.

Ta tema sa fotografije kao da joj je sada bila pred očima, kao da je i ona uronjena u taj
portret, kretala se ka raznim uglovima, slike na zidovima zamenila su Pikasova dela, dubina
ogledala više nije odisala tolikim crnilom, u njemu se video odraz Džejmsovog lika. Sa zida
obloženog izlizanom prugastom svilom, tekla je žitka tečnost upadljive boje meda, nalik
lepljivoj bali koja joj je maločas natopila pete i članke, a čija je crvena boja, taj klizavi
purpur, podsećala na ugruške krvi silom ulivene u staklenu laboratorijsku epruvetu.

Proučavala je to mesto uramljeno u šestougaoni format, koji je sama izmislila u

fotomontaži, nadahnuta tipičnim pariskim bružoaskim stanovima s kraja veka, i osetila je
zadovoljstvo uvidevši sopstveni anahronizam, svoju figuru koja je bila suvišna u toj
eklektičnoj zbrci.

Namerno prodiranje u mesta koja je stvorila njena mašta omogućavalo joj je da

savlada apatiju. Zahvaljujući toj novoj igri manje se osećala usamljeno i beskorisno, mogla je
da pravi društvo svojim delima, da prodre u njih, da se rastopi u njihovoj opseni; premda,
paradoksalno, da bi u tome uspela, morala je još više da se udalji od stvarnog sveta i da
pažljivo sluša klokotanje litanije vremena u svojoj glavi. Tu nemirnu ritmičnu kadencu koja
je staricu pratila i zbunjivala.
 Da, trebalo je da pruži častan otpor, da odbije tu mrlju sačinjenu od mora ljudi koji su
spolja osorno vrveli oko slabih i poganih duhova. Neće im dozvoliti da je pokolebaju, sve
više će ličiti na svaki od onih portreta na kojima ju je Pikaso naslikao zatočenu, zajapurenu
od suza, ogorčenu i prekrivenu belezima. Sva njena samoća biće isključivo plod tvorevine
Velikog Genija. Da, jer je Pikaso zapravo bio velikodušan prema njoj kada ju je izolovao i
zaveštao joj samoće. Veličanstvene samoće, svedene na bezoblični tovar neprolaznih tragova,
koje su od te žene načinile divlju boginju, baš kao što ju je Džejms opisivao, prekrivenu
ožiljcima i tetovažama. Više niko neće doći da vidi pravu Doru, već boginju koju je stvorio
Pikaso, sliku okačenu u muzejima širom sveta, uramljenu u skupoceno drvo. Sva njena
lepota, koju su oči Velikog Genija videle i gledale, sva njena veličanstvenost koju je Pikaso
preinačio i prepustio radoznalcima koji će dolaziti da joj se dive sa svih delova planete,
udubljeni u vlažan i odsutan sjaj njenih zenica: puki hijeroglif, više zainteresovani za njenu
cenu nego za samu umetničku vrednost koja je izvirala iz tog stvaralaštva i te slike.

Žena koju će najviše gledati sada je pak bila najskrivenija. Ona koja će u budućnosti
biti najposećenija, zahvaljujući znatiželjnicima koji će se zaustavljati pred njenim brojnim
portretima, danas je bila najusamljenija, dok je mahala lepezom u naslonjači malog salona
svog doma ili dok se odgurivala napred-nazad u stolici za ljuljanje, jednolično ponavljajući
trome pokrete.

Pikaso je zapravo samo slikao njen bes, i premda ona nije želela da taj gnev pređe na
buduća pokolenja, ništa nije mogla da učini da to spreči. Ta predstava bila je oličenje žrtve i
laži, budući da je njen bes uvek vrlo kratko trajao, tek koliko i ubod obada. Da istina je da su
je spopadali besovi, ali bi je odmah prošli, jer nije bila zlobna i lako je zaboravljala, možda
odviše brzo i lako. Međutim, on se upinjao da ovekoveči te beznačajne napade srdžbe. I od
tada, drugima će biti važno samo to što Pikaso je video i naslikao, a ne šta je ona istinski bila,
ili uradila, a kamoli šta je osećala.

Ali s Džejmsom je sasvim drugačije. Možda ju je on mnogo bolje poznavao, budući

da je zadirao do njenih najvećih dubina u svojoj silnoj želji da postane pisac. On je u njenom
unutrašnjem biću tragao za rečima koje su mu nedostajale, a ona je znala da je s vremenom
postala neiscrpan izvor potencijalnih reči, rečenica koje je trebalo napisati, i da je sve što je
želela da isplače mogla da stavi na papir. Džejms će to učiniti, bila je uverena. I drugi će to
raditi. Mada se čvrsto usprotivila tome u svom testamentu. Budućnost će je nadići, više ništa
neće moći da odluči ili da doda, neće biti u stanju jer će biti mrtva, kao i svako drugo jadno i
prosečno ljudsko biće, premda, za razliku od njih, da, bila je toga svesna, ona će ostati
besmrtna, večna, na portretima Dore Mar s potpisom Pabla Pikasa. Samim tim, i šta god da
svet piše, i koliko god se Džejms Lord upinjao da bude pravedan prema njoj, ništa neće
promeniti način na koji ju je Pikaso video kroz svoje delo.

Ruke će joj biti vezane kao kada su joj ukrali psa, pa je on došao, i bez ijedne reči, bez
ikakve najave, iz svoje košulje izvadio onu mačku, onog nakostrešenog đavolka. Doneo joj je
tu životinju baš zato što je znao da mrzi mačke. Upravo tada, samo da bi je kinjio, poklonio
joj je Mumun, i ona nikada nije mogla da se oslobodi te dosadne životinje, koja je s
vremenom u njoj probudila izvesnu morbidnu nežnost, ili sažaljivo gađenje.

Takođe nikada neće moći da se oslobodi vizije koju drugi imaju o njoj, posredstvom
Pikasa, Džejmsa i onih za koje će njena prošlost, njen život, imati nekakav, manji ili veći
značaj.

Uprkos svim strahovima i kolebanjima, bila je sigurna da je Džejms neće prevariti.

Znala je, pouzdano, da on ne bi mogao tako nešto da učini. Za razliku od njega, Pikaso je to
već uradio, jer ju je prvo naslikao, a potom ostavio. Izbrisao ju je sa svog najznačajnijeg dela,
ili je pokušao to da učini: sa Gernike. Nije u potpunosti uspeo. Dokaz o njenom prisustvu
nadmašila je Majstorovu genijalnost. Delo će zauvek biti tamo, s njenim bezosećajnim licem
i prigušenim jecajem.

Džejms je neće izdati ni u budućnosti. Džejms će tačno napisati šta se među njima
desilo, i to saznanje za nju je bilo ohrabrujuće.

Počeli su da se viđaju, nasamo, kada je ona već imala četrdeset šest godina, a on
trideset jednu. Još jedna litanija brojeva kojoj nije mogla da se odupre: dan kada je upoznala
Pikasa, njene godine, njegove godine, dan kada je upoznala Džejmsa, njegove godine, njene
godine, i tako dalje, druge cifre koje je uočavala posvuda, koje je prikupljala u notesu i u
svom izmučenom mozgu. Uprkos svemu, ponovilo se, Džejms je bio gord, čak i onda kada
mu je nedostajalo elegancije i kada bi ga odala njegova američka prostota.

„Šta misliš, koliko vrede Pikasova dela u mom vlasništvu, ona u mojoj kući?”, upitala
je Dora, zadovoljna, jednom prilikom kada je osetila potrebu da se hvali svojim pikasovskim
posedima.

„Pola miliona dolara, možda i više...”, izračunao je on.

„Mnogo više.” Mahinalno je mlatarala rukama, a na licu joj se ogledalo gordo

ushićenje, pušila je i tresla muštiklom, razbacujući pepeo na sve strane. „Znaš li zbog čega
toliko vrede? Reći ću ti, u poverenju: vrede čitavo bogatstvo jer su moje, pripadaju meni i što
ih bolje budem čuvala, više će vredeti. Verovatno bi na zidovima neke galerije koštale
pišljivih pola miliona, ali zidovi Pikasove ljubavnice dodatno ih poskupljuju. Na zidovima
Dore Mar cenu im uvećava priča o proživljenoj i izgubljenoj ljubavi. Kao da su spasene iz
požara... Pikaso me je naučio mnogim lukavstvima, uz njega sam naučila to što niko nije
umeo da mi prenese, a on je uvek govorio da novac nije bitan, uopšte, ali da neizostavno
moramo smatrati da je od životnog značaja, kako nas ne bi uništio.”

„Voleo bih da imam jednu od tih slika”, promucao je Džejms, ali se ona pravila da ne
čuje.

Roditelji je nisu naučili kako da se odnosi prema novcu, stoga prvih godina, kao
odrasla umetnica koja se sama izdržavala, premda još uvek u ranoj mladosti, nije umela
kontrolisano da rukuje novcem, trošila je, prekomerno je rasipala to malo što je zarađivala...
Morala je da prizna sebi da je čovek koji joj je pokazao tu korisnu vežbu, kako se štedi i
barata novcem, i koji je, štaviše, od nje načinio škrticu, bio Pikaso. Povrh svega, preneo joj je
jedan porok, brbljivost, a to nije bilo nimalo pozitivno. Dokazano je da kada muškarac i žena
duboko prožimaju jedno drugo, vrline i mane jednog od njih počnu da se ogledaju i
umnožavaju na drugom. To je nekada dobro, a nekad loše.

Međutim, Pikaso je voleo njene roditelje, poštovao ih je. Ona je više volela oca nego
majku. Njen odnos s majkom uvek je bio napet, bilo je trenutaka kada je poželela da joj
majka umre, čak je sanjala kako je ubija. Majka joj se odviše mešala u život i neprekidno joj
je prigovarala, za svaku glupost. Pikaso nije poprimio tu Dorinu manu, mržnju prema majci, a
nije se desilo ni suprotno, ona nije smekšala prema sopstvenoj roditeljki, iako je on svojoj
majci bio privržen.

Majka joj je umrla na najgroteskniji način koji se može zamisliti: raspravljajući se s

Dorom, više se nije ni sećala povodom čega. Te večeri su se gadno posvađale preko telefona.
Dora je gestikulirala, šetajući se po celom stanu, dokle god joj je kabl dozvoljavao. Nakon
izvesnog vremena, začula je hroptanje, za kojim je s druge strane žice usledila zloslutna i
bremenita tišina. Pomislila je da joj je majka prekinula vezu, ali se začudila što tišina zvuči
potpuno prazno, u beskrajnoj konkavnosti telefonske linije.

Budući da su se nalazili usred nacističke okupacije, policijski čas ju je sprečavao da

odmah pođe. Nije mogla da izađe iz kuće do jutra, a tada je očajnički otrčala do majke, da bi
je našla mrtvu, srušenu na podu, sa telefonskom slušalicom u zgrčenoj ruci. Kleknula je
pokraj nje i dugo je posmatrala, nije želela da joj iz sećanja iščili nijedna pojedinost tog
trenutka; „profesionalna deformacija fotografa”, rekla je sebi.

Ubrzo je došao Pikaso, koji je, mrtav hladan, zdušno pokazivao leš svima koji su
dolazili, kao da su u cirkusu, šepureći se što je zet žene koja je „otpevala Manisero”
(kubanski izraz kojem ga je naučio Vilfredo Lam, a koji označava da je neka osoba
preminula). Umrla je dok se žučno raspravljala sa svojom ćerkom, njegovom ljubavnicom!

Taj tako očigledan izgred nikada se ne bi desio u obrnutim okolnostima, jer on nikada
nikome ne bi dozvolio da pokaže njegovu mrtvu majku kao da je klonula lutka, podlegla
nemoći i samoći.

Dora je ponekad sanjala majku, prikazivala joj se usnula, ili preminula, kose rasute po
jastuku položenom na ciglu, ruku pokraj tela, otvorenih usta, pokrivenu sivkastim čaršavom.
Ležala je na podu, pod svodom sačinjenim od lukova i stubova, veoma nalik arkadama na
Trgu Vož, dok je bela talasasta pena prodirala u prostor koji joj je očigledno bio stanovište. To
je zapravo bilo sećanje na njenu fotografiju iz 1935. godine, kada je bila na vrhuncu
nadrealističke slave.

San se često preobražavao u haotičnu zbrku nepovezanih košmara.

A u jednom od njih, beskonačnom, njena majka je sedela uspravno i pokazivala joj

zlatni danhilov upaljač sa ugraviranim malim reljefnim licem nalik Dorinom, Pikasovo delo i
poklon od njega. Pretila joj je da će ga baciti u more ili provaliju punu odronjenog kamenja, i
ispunjavala je obećanje nakon što bi se glasno, jezivo i zlokobno nasmejala. Dora bi se budila
u groznici, oblivena znojem, u glavi joj je ključalo, istuširala bi se hladnom vodom, pila
velike gutljaje ledenog belog vina. Okružena Pikasovim slikama, svitanja bi provodila
pogleda uprtog u jednu tačku na platnu. Nakon izvesnog vremena bi ustajala, šetkala se po
stanu, drhtavim rukama bezuspešno tražila zagubljenu kutiju sa šibicama po svim rupama i
pukotinama: u dnu fioka, u tašnama, u džepovima od haljina, u ormaru... Ali ne bi je
pronašla.

Vratila bi se u krevet. Nakon kratkog sna koji joj je bio preko potreban, ponovo bi je
zaglušili košmari: ruka joj je podrhtavala dok je držala porcelansku lutkicu, kao na fotografiji
na kojoj se naziralo blistavo more, i, u daljini, Kip slobode. U prvom planu, njena ruka s
nalakiranim noktima i porcelanskim ukrasom uspravno položenim pokraj dame, u vidu
simbola pobede života i slobodnog sveta.

Za razliku od toga, u snu je među prstima držala bočicu od rimskog stakla prilično
uobičajenog oblika, mada vrlo neobične boje: nalik purpurnoj patini, sa nijansama između
paun-plave i pompejski zelene. Bočica je bila poklon od Džejmsa, i iskliznula joj je iz ruke
tog dana kada ju je dobila. U košmaru se razbila u paramparčad hiljadu i jedan put, kao na
usporenom snimku. Da bi se osvetio, Džejms joj je tada ukrao pticu koju je silno volela, onu
od žice, drveta i gipsa što je Pikaso napravio specijalno za nju. Dora mu je ponudila tu pticu
kada je ispustila bocu, ražalošćena što je razbila njegov poklon, ali kasnije, u jednom od
svojih nesnosnih nastupa besa, uzela ju je nazad. Džejms je bio fasciniran tim predmetom,
zaljubljen u to blago, ali ona je znala kako da ga muči i sve do kraja mu nije dozvolila da ga
dobije.

Sada se ona mučila jer je neprekidno sanjala tu pticu, kao, Džejms ju je ukrao od nje, a
ona nije mogla da trči za njim da je uzme natrag, zato što bi pala, svaki put bi pala. Tada bi,
izmučena, potražila broj telefona policije, ali bi, u zaglušujućoj litaniji, jedino uspevala da
ponovi svoj broj: ODE 18-55, ODE 18-55, ODE 18-55...

Vrtela se naokolo po celoj kući, a potom je uzimala kaput i, ozlojeđena, bežala ka

restoranu Kod Žorža, gde se sastajala sa Mari-Lor de Noaj i Oskarom Domingesom, u Ulici
Mazarin. Slikar, ljubavnik Mari-Lor de Noaj, pijan kao i obično, prionuo je na neugodan
zadatak zbijanja prilično neslanih šala kako bi joj se rugao i ismevao njen odnos sa Pikasom,
da bi potom prešao na Lorda. Zar Lord nije peder? Šta ona radi sa pederamerom? Predstava
je poprimala sve povišeniji ton i postajala sve žalosnija. Nije mogla to da podnese. Pobegla je
odatle, a da se nije ni pozdravila sa svojom drugaricom. Besna, nemoćna, dvostruko uvređena
jer mecena uopšte nije našla za shodno da prekine budalaštine svog ljubavnika.

Potom bi naletela na Džejmsa Lorda nasred ulice vrlo slične onoj koju je nekada
fotografisala: s leve strane se nazirao početak stepeništa; pozadi je bio uzan prolaz sa
prozorima i oblim lukovima, jaka svetlost, stubovi od klesanog kamena, dečak, u kratkim
pantalonama i bez košulje, nosio je preko ramena drugog dečaka nagog trupa. Momčićevo
telo bilo je sasvim povijeno, kao da je reč o džaku koji nosi doker. U dnu, polunaga, punačka
žena, sa rimskim šlemom i kopljem, nastojala je da izigrava nekakvog smešnog počasnog
stražara. I usred svega toga se pojavljivao Lord. Šta li je Lord tamo radio?

„Dora, moramo da razgovaramo, ne mogu više da podnesem ovu besmislenu

situaciju, to me ubija. Evo, vraćam ti Pikasovu pticu...” - i pružao joj je malu skulpturu, a ona
bi je zgrabila, gotovo neuljudno. „Ne znam da li bih mogao da ti budem ljubavnik, zar ne
vidiš da ne mogu da se takmičim s njim? Kako god okreneš, on će pobediti; koliko god da ti
je zla naneo i muka doneo, on će uvek pobediti. A ja ću izgubiti, ja ću sigurno izgubiti.”

„Ti to možeš, Džejmse”, prošaputala je, milujući mu obraz dlanom, na trenutak ga

zadržavši na licu, dok je merila temperaturu njegovog tela. „Mnogo mi značiš.”

„Mogao bih seksualno da zadovoljim i ženu, znam da bih, i pričinjavalo bi mi

ogromno zadovoljstvo da to učinim s tobom, ali...”

„Ali? Plašiš se traga koji je Pikaso ostavio na meni? Nikada nećeš moći da izbrišeš
njegov trag, upozorila sam te na to još onda, a sada ti ponavljam. Nije stvar u tome da ti
položiš svoj trag preko njegovog, već samo moraš da prihvatiš da će tvoj biti veoma mali u
poređenju s Pikasovim, ali će ipak biti tu, i trajaće dugo...”

Džejms se odvojio od žene, smušeno, ražalošćen njenim rečima; tada bi se pojavio

Bernar, u dnu scene, i ljubomorno prigovarao svom prijatelju:

„Ne čini to, Džejmse, ne upuštaj se u to, nemoj da joj pružaš lažnu nadu. Ne
primoravaj je da napravi budalu od sebe. Nikada ti to neće oprostiti. Ne prilazi povređenoj
boginji, jer kada je spopadnu bubice, smoždiće te.”
 Žena se probudila preumorna, iznurena, s telom u groznici. Tek beše svanulo. Sedela
je na krevetu i gorko se smešila, bleda, setna. Njen prijatelj, premda mlađi od nje, nikada nije
pridavao naročit značaj razlici u godinama, nije to bilo posredi. Ali intuicija joj je govorila da
ih nije razdvajala samo „razlika u pogledu egzistencije, intelekta i morala”, kao što je on
tvrdio, jer je ona navodno posedovala mnogo veće iskustvo i mudrost od njega; osim toga, on
nikada nije bio iskren prema njoj kao ona prema njemu. On je imao i druge ljubavne bibelots,
imao je Bernara, i mogao je da spava sa svojim ljubavnicima i da traži utehu u njima, sve dok
nije došao trenutak kada Dora više nije imala ništa osim njegovog nedorečenog prisustva,
njegovih sve ređih i sve formalnijih poseta. I ona od tada više nije dozvoljavala da bude ni
najmanje zavisna od muškaraca, pa ni tog muškarca. Na isti način kao što je njih dvoje
spojio, Pikaso ih je i rastavio.

Posmatrala je u ogledalu svoje naborano lice. Više se nije šminkala kao pre. Kada je
bila mlada, obično je to činila odmah ujutro, ali više nije, više joj nije vredelo, njeno lice sada
nije bilo ona svetlost, blesak koji je osvetljivao i nadahnjivao Pikasa, Džejmsa, njene
prijatelje. Sada je mogla da izađe na ulicu i mirno da posmatra ljude, proučavala je mladost;
nju, naprotiv, niko nije gledao, tek poneko bi postao svestan njenog prisustva. Bila je samo
još jedna starica među tolikim džangrizavim starim ljudima i ljutitim beskućnicima koji su
samotno tumarali gradom.

Stoga ju je iznenadilo prisustvo te devojke, strankinje, da, koliko je mogla da proceni

po njenom akcentu, fizičkom izgledu, načinu na koji je hodala, bila je strankinja, koja ju je
čekala svakog jutra u Ulici Savoa, na nekoliko koraka od njene kuće, pratila je do Notr Dama
i bezmalo pune dve godine hodala na izvesnoj razdaljini iza nje, premda se nije usuđivala da
joj uputi nijednu reč. Da, prijala joj je njena stidljivost jer je odavala nekakvu monašku
povučenost. Rekla je sebi da bi valjalo da je pozdravlja, ali da ne pokazuje odviše srdačnosti i
poverenja, jer joj je ta devojka od prvog dana bila simpatična. Pozirala je nekom fotografu,
umirala od hladnoće, ali je uporno stajala tamo, sa osmehom, sramežljiva i strpljiva, jedva je
izdržavala pred objektivom foto-aparata, svesna da joj dužnost nalaže da ćuti. Ta istrajna
devojka podsećala ju je na Nuš, na Leonor Fini, i na nju samu.

Uvidela je da je, zapravo, bila privlačna, kada joj je poklonila buket karanfila, i to ju
je podsetilo na ono belo cveće iz Menerba, sa Džejmsom...
 Džejms i ona su napunili auto desetinama buketa tog belog cveća i proveli ceo dan
usred polja preplavljenog besprekornim laticama, rastresenim i obavijenim mirisom koji je
još uvek lebdeo u vazduhu nakon prolazne kišice.

Pikaso je bio škorpion, ona jarac. Njena astrološka karta bila je poput zdrobljenog dijamanta
iz profila, isečenog na listiće. Bila je vatreni jarac, koza obavijena plamenom.

Čuvala je taj crtež svoje astralne karte ispod jastuka, i često joj se javljao u snu kao
atlas sudbine, lebdeći u tri dimenzije iznad njene glave, naizmenično sa njenim portretima
koje je načinio Pikaso.

To joj se i sada dešavalo: ležeći u polusnu, posmatrala je crtež. Iznenada je začula

kako neko zglobovima prstiju kuca na vrata, napola je otvorila oči i udarci su prestali. Čim je
ponovo utonula i kratak i lak san, kuckanje na ulaznim vratima se nastavilo. „Ko je?”, upitala
je sneno. „Maman, c’est moi”, ali ona nije imala dece. Bio je to, sasvim jasan i uporan, glas
devojčice koja je šaputala pokraj vrata: „Maman, c’est moi”, promukli glas je utihnuo.

Ustala je s mukom, osećala je težinu bubrega, bilo joj je teško da podigne otekle noge,
s naporom je obula papuče i uputila se ka ulaznim vratima. Tamo nije bilo nikoga. Vratila se
u krevet. Na trenutak je zastala pred svojim ležajem, posmatrajući sebe na Pikasovom
portretu, bila je naga, mlada i jedra, noge su joj bile raširene a polni organ razbarušen, nalik
nekakvom dvoglavom, besramnom insektu.

Ubrzo je ponovo legla i stisnutih kapaka utonula u san. U svom opsenom svetu snova
živela je bolje, osećala se komotnije. Kada bi se probudila, zadirala bi u taj odviše običan i
prepoznatljiv stvaran svet, a tup i istrošen vrh igle tetovirao je na njenim slepoočnicama to
malo vremena što joj je preostalo, i povrh svega, naglašavao joj je da će vrlo uskoro umreti.
U snu se bolje nosila s tim, jer se njeno postojanje širilo u drugoj dimenziji; usnula je
obuhvatala beskrajna prostranstva večnosti, zaštićena neopipljivom i oniričkom irealnošću.

Videla je sebe kako, pre mnogo godina, sedi na onom četvrtastom komadu cementa u
obliku stuba, nasred plaže, sa šumom i svetlucavim odrazom obale u pozadini. Prekrstila je
jednu nogu preko druge i šakom obavila vrh stopala, kao da ga miluje, kako bi ublažila
neprimetno peckanje. Pogled joj je bio uperen ka beskraju, a u tom trenutku je, sudeći po
perspektivi, to mogao biti Pikasov profil. Smešten pokraj nje, on je savio jednu nogu, i gledao
ispred sebe. Oboje su delovali bezbrižno, ona zaljubljenija i predanija nego on. On je i dalje
bio slobodan čovek, dok je ona već postajala njegova robinja sa sklopljenim paktom o
poslušnosti. Ali među njima još nisu postojali strah, sažaljenje, zaborav niti gnev. Doduše,
setila se da već beše izbio Španski građanski rat i da se na njemu primećivala izvesna tuga, ali
ne i naročita teskoba, premda se trudio da ne pokaže svoju blagu smetenost i da prikrije
zabrinutost.

„Roland Penrouž, Roland Penrouz...”, promrmljala je Dora poludremljivo. Penrouz ih

je fotografisao, a ona se borila da ne izgubi zaleđenu sliku prvih simptoma okrutne i rutinske
apatije; u svakom slučaju, loše uspomene poslednje iščezavaju, one uvek trajno ostaju.

Već je svitalo kad je osetila žeđ, grlo joj je bilo suvo, pružila je ruku da dohvati čašu s
vodom; dok je pila, zapazila je da se na nameštaju nahvatala prljavština i buđ, i da su iz fioka
izvirale neobične vlasi duge, guste kose, poput konjskog repa ili grive. O bože, o presveta
device! Spojila je ruke kao na bogosluženju, ali nije uspela ispravno da izgovori nijednu
molitvu, nijedna joj nije dolazila na usne.

Sobu su ispunili konji u galopu.

Čula je da je neko promrmljao reč „žad”.

Topla voda sa plaže preplavila je parket od starog drveta, a docnije je u sobu provalio
pejzaž Porkerola. „Docniji”, „docnije”, Pikasove reči.

U daljini, Džejms se zabavljao hvatanjem ribica u udubljenje svojih šaka punih vode i
ponovo ih puštao. Ketrin Dadli je ćeretala pored nje:

„Pričali su mi da govoriš loše o Pikasu. Ne bi trebalo to da radiš, neće ti doneti ništa

dobro, ljudi te već iza leđa ismevaju. Naposletku, sve duguješ njemu, sve mu duguješ.”

„Ma hajde, Ketrin, zar si stvarno toliki idiot? Kakva glupost, molim te lepo, nemoj da
me ljutiš! Apsolutno ništa mu ne dugujem. Zapravo je suprotno. On me je iskoristio, i to
zverski. Upotrebio me je za svoju umetnost, ja sam bila sirovina. Nemilosrdno me je
iskoristio i odbacio kada mu više nisam služila. Ne zaboravi na razne izobličene portrete na
kojima je moj lik. Za koje on kaže da sam ja na njima.”

„I koje čuvaš kao da su sve blago Perua”, ironično je dodala Ketrin.

„A šta da radim? Moji su, na njima sam ja, o meni govore. Naravno da ih čuvam kao
da su od suvog zlata. On me je zloupotrebio, podrio je moju inteligenciju. Ne mrzim ga zbog
toga, zar ne misliš da je već to dovoljno? Osim toga, nisu svi moji, većina je ostala kod
njega.”

„Jesi li čula da će izložiti još neka njegova dela? Napravili su izvanrednu zbirku u
Rusiji. Niko u Parizu nije video te slike, zavladaće opšte ludilo, odlepiće za tim delima.
Jedino je nezgodno što će izložba biti postavljena u Maison de la Pensee française,36 u toj
komunističkoj jazbini.”

Ketrin se poigravala suvom granom, crtajući kolutove na peskovitoj obali.

„Slušaj... mene ništa od toga me ne zanima, ama baš ništa, iskreno ti kažem. Videla
sam toliko Pikasovih dela da su mi dosadila, osećam odbojnost prema njima, dosta mi je
’pikasa’ za ovaj život i još sto hiljada drugih...”

„Ni na trenutak ne bih mogla da poverujem da te nije briga.”

Dora je napravila dugu pauzu pre nego što je izjavila:

„Vidiš li onog tamo mladića Lorda? Možda ga volim, a možda i on voli mene... Zar to
nije dovoljno dobro za ženu mojih godina? Dobro, naravno da marim za Pikasa i njegovo
delo, ali moram da se pravim da nije tako, da se pretvaram da me ni najmanje nije briga. Tako
je nepodnošljivo dosadno da ceo svet bude zaljubljen u Pikasa, čak i Džejms, naročito
Džejms.” Pokazala je na muškaraca smešnim gestom, kao da izdužuje bradu. „Voli Pikasa
više nego mene, to je problem koji nas razdvaja, ali, s druge strane, to je i prednost koja nas
spaja. Sutra će mrtav hladan otići kod njega da mu se ulaguje, a mene će ostaviti samu.”

Džejms ih je sustigao, čuo je poslednju rečenicu, te je počeo da se brani:

„Pa da, otići ću da ga posetim, ali ću mu odneti tvoj poklon.”

„Da, taj ponižavajući predmet, perverznu starudiju.” Dorin glasan smeh završio se

36 Franc.: Kuća francuske misli. (Prim. prev.)

dubokim uzdahom. „Zarđalu lopatu, kao odgovor na stolicu za mučenje koju mi je poslao. To
su izvitoperene šifre koje samo nas dvoje razumemo.”

Uspravila se na krevetu, nije želela da se taj san produži, za nju je to bio pokajnički
balast u obliku starih i opasnih opsesija, ne baš preporučljivih za njeno mentalno zdravlje.

Dok je sedela na stolici za ljuljanje, pomislila je da mora da nađe nekoga ko bi je

primorao da prekine tu rutinu.

Da li je taj neko možda ona devojka što je uporno prati? Da li bi ona mogla da bude
ključ njene odluke da smesta okonča svoju samoću? Zašto je ne bi pozvala ponekad kod sebe,
ili sela s njom u kafić na čašicu razgovora, ako bi se sprijateljila sa tom mladom ženom, to bi
joj donelo više dobra nego lošeg. Ali šta bi mogla da priča toj ženi, šta bi im bile zajedničke
teme? Nije pouzdano znala ni ko je ona u stvari.

Da, sasvim izvesno, nije motrila na nju niti ju je pratila tek tako, kao da je bilo ko;
činila je to jer je želela da joj se približi, namerno, sigurno je znala ko je Dora Mar, velika
fotografkinja nadrealizma, slikarka i ljubavnica... Ili se možda, kao i svi drugi, interesovala za
nju samo zato što je bila ljubavnica Pabla Pikasa? U tom slučaju, šta bi mogla da joj ispriča, a
da je time zainteresuje za sebe, da joj ne dosadi svojim anegdotama i avanturama iz prošlosti,
kad se trudila da izbriše Pikasa iz svog života?

Da, svakako, tako bi postupila, ne bi isključila Velikog Genija. Počela bi od one

rečenice kojom ju je jednog dana, prezrivo, zaskočio onaj tip opterećen frazama, koji se ni
pred kim nije ustručavao: „Što su mi slike ružnije, to se ljudi više upinju da ih kupe.” I zaista,
što je lošije slikao, bio je sve prijemčiviji prostacima, buržujskim laicima. Imao je pravo što
se toga tiče, što umetnici lošije slikaju, što je veća i nerazumljivija njihova zaslepljenost
gnevom, to se ljudi više otimaju o njihove slike.

Mogla bi i da joj poveri razgovor između Lorda i Pikasa, kada su se našli nasamo, i
kada je Lord napokon izjavio nešto najbolje i najlepše što je ijedan muškarac o njoj rekao:
„Nikada nisam upoznao nikoga kao što je ona.”

„Ni ja.” Konačno su se slagali oko nečega, uzdahnuo je Džejms, ali Pikaso nije umeo
da se zaustavi. „Nikada nisam upoznao nekog tako... kako bih to opisao? Tako praktičnog.
Dora je bila sve što bi joj naložio da bude: pas, mišić, ptica, ideja, oluja, formula. To je velika
prednost kada si zaljubljen. Zar ne?”

A to je, bez sumnje, bilo nešto najružnije što je iko rekao o njoj. Bezdušni Pikaso
nikada se neće libiti da je ponizi. Ne, nikome neće prepričati onu anegdotu koju je Lord
podelio s njom, gord i zlovoljan. Mogli bi da protumače to na pogrešan način, mogla bi
ponovo da bude predmet poniženja tolikih neupućenih osoba.

Žurilo joj se, da, morala je da upozna tu devojku što pre. Već sutra će prihvatiti
razgovor s njom, a ako joj devojka kojim slučajem ne priđe, jer, koliko je videla, još uvek je
bila odviše stidljiva, naći će već neki izgovor da zapodene dijalog. „Vrlo je moguće da je
zanima Pikasova komična strana”, rekla je sebi ironično, „na primer, kada je naslikao nužnik
u kući u Menerbu, šalio se, tvrdeći da je samo želeo da slici da pompejanski izgled, i da će na
taj način velika Dora Mar, odnosno ja, imati mogućnost da obavi veliku nuždu sedeći na
njegovom delu, da se već jednom posere po njemu, po njegovoj prokletoj genijalnosti, po
njegovoj potresnoj nadmoćnosti i njegovom trulom slikarstvu.” Fuj, bio joj je odvratan taj
izveštačeni humor prokletog umetnika iz Malage! Kako je mogla da ga trpi toliko dugo?
Kako je mogla da zanemari svoje iskonske porive i da mu dozvoli da postane jedini damar
njenog srca?

Istog jutra je počela da piše u običnu školsku svesku pojedine anegdote koje bi ispričala
nepoznatoj devojci kada, napokon, budu sedele jedna preko puta druge, kada postanu
prijateljice. Nije želela da zaboravi nijednu od nezamislivih peripetija koje su bile sastavni
deo njenog postojanja, ništa ne sme da fali, ni najmanja pojedinost, rekla je sebi pokajavši se
što je želela da izbegne Pikasa. Međutim, nije imala nikakvu ideju kako da zavede neki red u
tom cunamiju misli vezanih za najneočekivanije uspomene koje su neobuzdano navirale,
haotično se obrušivši na njen um.

Ispričaće devojci kako je jednom prilikom Džejmsu objasnila istinski i jedini smisao
Pikasove umetnosti, i učiniće to ponovo tako što će iskoristiti primer jednostavnosti jednog
drveta, njegovog tipičnog tumačenja: drvo nema veliki značaj ukoliko prethodno nije
privuklo pažnju jednog genija. Nijedno drvo nije značajno ukoliko ga Pikaso nije video i
naslikao. „Pogledaj ga dobro, Džejmse, prouči ga”, govorio mu je, „za tebe je to obična biljka
kao i svaka druga, sa lepuškastim deblom i granama koje vise, za tebe je to samo element
vegetacije pokraj puta, sasvim uobičajen i nesnosno banalan. Ali ako ga naslika Cher et Beau,
onda je to sasvim druga priča, Džejmse. On bi od tog drveta načinio neuporedivi objekat,
blago, dragulj, neprikosnoveni predmet divljenja. Za ispovednika neke religije, to je već samo
po sebi čudo, pošto je reč o drvetu. Neuglađeno je, grubo, ali predstavlja svu lepotu ovog
sveta i ove zemlje, jer se iz nje rađa, živo je, vidljivo i opipljivo, šalje nam najjasniju poruku
od svih živih bića na ovoj planeti. Predstavlja tebe i mene, i čitav univerzum, zamisliv i
nezamisliv. Pikaso će uvek ići još dalje, jer on sebi daje za pravo mnogo više od bilo kakve
prirodne poruke; otkriće nam svu veličanstvenost misterije sadržane u njegovim korenima, od
temelja, od duše drveta, jer je on taj koji će drvetu udahnuti dušu, koji će mu je izmisliti
ukoliko je nema.”

Džejms je lako mogao da je razume, premda baš i nije bio genije, daleko od toga, ali
je zato bio veoma osećajna osoba, otvorena za misterije, i zabeležio je u svom dnevniku sve
što mu je rekla. Iz tog razloga Džejms ju je preduhitrio, i sve što je želela da isplače on je
zapisao pre nego što je ona to učinila i pre nego što je njeno oplakivanje uminulo.

Nije bila sigurna da li će ta mlada žena koja će ubrzo postati njena takođe vrlo
posebna slušateljka moći da razume ogroman bol koji je osetila kada se Džejms udaljio od
nje i prilično dugo bio za nju izgubljen. Relativno udaljen od njene teskobne ličnosti (znala je
da je imao to mišljenje o njoj pred drugima), prvo se udobno nastanio u Aveniji Žorž Mandel,
a kasnije u Ulici De Lil. U to doba, već se više osećao Parižaninom od samih Parižana.
Nakon izvesnog vremena, ponovo su se videli. Ne, nije lako razumeti da neko toliko voli
jednu osobu da upravo zbog toga želi da ona ostane neuhvatljiva, daleka, čak i ako nam zbog
toga patnja ophrvava čula i telo, fizički ih razdirući.

Jednom prilikom, dok su razgovarali, Džejms se toliko rastužio da su mu oči ovlažile i

malo je nedostajalo da zaplače. To se dogodilo kada je Dora govorila o Lakanu, gotovo s
divljenjem:

„On je vrhovni sudija za izgubljene slučajeve. Ja sam jedan od njih.”

To ju je besomučno opterećivalo, zbog toga je bila očajnički izgubljena, premda

naposletku, kao nekim čudom, ipak spasena, in extremis.

„Dora, mogu li nešto da ti kažem? Želim da znaš da mi niko u životu nije značio kao.
ti.”

Ona se nasmešila i pomilovala ga po glavi pažljivo i blago ali žurno.

Džejms ju je bez sumnje voleo; obasipao ju je poklonima... a ona mu je uzvraćala tek

ponekim... tačnije nije mu uzvratila nijednim, sve dok nije odlučila da mu ponudi minijaturnu
originalnu grafiku, Pikasovo delo, koja mu je poslužila da ugravira njeno lice na danhilovom
upaljaču.

Pri povratku kući, bio je toliko zadovoljan da je odjurio da se vidi s Bernarom.

Priznao je svom prijatelju da smatra da bi bilo najpoštenije da zaprosi Doru.

„Jesi li lud? Razmisli malo. Dora nije ona sama, već i Pikaso. Da li bi se oženio
Pikasom?”

Zbog čega je Džejms insistirao da bude toliko iskren prema njoj, kao da mu je majka?
I zašto ju je Bernar omalovažavao na tako okrutan način? Da, tačno, njih dvoje se nikada ne
bi oslobodili Pikasa. Džejms i Bernar su bili u pravu. Ne, nikada ne bi mogli nikuda da odu
bez avetinjskog prisustva Cher et Beaua.

„Znaš šta, Džejmse? Njemu nije bilo dovoljno to što je Pikaso, već je želeo da ga vole
zbog njega samog”, prošaputala je jednom prilikom.

Sada je Džejms nju pitao da li je luda jer je odbila neku glupost koje više nije mogla
ni da se seti. Samo je u glavi imala prizor trenutka kada se to desilo i kada je s njegovih usana
čula to bolno pitanje.

„Jesi li ti luda?”

Osorno se okrenula prema njemu, stisnula zube, glas joj više nije bio visok poput
slavujevog poja već se pretvorio u brundanje, u nekakvo neočekivano režanje ranjene vučice.
Kako se usuđivao? Ma kako se samo usuđivao?

„Da ti više nikada nije palo na pamet da mi ponovo kažeš da sam luda, čuješ li me,
nikada više!”
 Ne, taj delić in extremis delirijum tremensa u koji je utonuo njen život nije bio
prikladan, njena sagovornica bi je sigurno spopala brojnim pitanjima, od kojih bi većina bila
nelagodna, i tada bi svakako bila prinuđena iznova da se osvrne na poglavlje o svojoj bolesti,
videće već kako to da učini i kojim redom: demencija, psihijatrijska bolnica, elektrošokovi,
nesnosno dug niz događaja koje je proživela na putu ka neizbežnom kraju.

Ne, bolje da ne ražalosti tu devojku da je ne bi zbunila, jer ako to učini, ona bi mogla
da pobegne, a njen cilj je bio sasvim suprotan, da je zadrži što duže može. Još to malo
vremena koliko joj je ostalo.

Zlatna svetlost svitanja obavijala je konture nameštaja i pozajmljivala bakarni sjaj trošnoj
koži i brušenom drvetu stare sofe. Prošla je kroz salon i ušla u kupatilo, mokrila je dugo i
polako, imala je utisak da joj urin miriše na trule antibiotike, a to uopšte nije bilo normalno,
nipošto. Nije mogla da priušti sebi da oboli, pogotovo ne od bubrega.

U to doba Pikaso već beše umro, većina protagonista njene epohe behu nestali,
prirodnom smrću ili samoubistvom. Ona je pak i dalje bila tu; opirala se, starila, malo-pomalo
se trošila. Isto kao i Džejms, i on je sigurno stario, a iako su to činili daleko jedno od drugog,
Dora je uvek za rođendan dobijala buket orhideja, ruža, ljiljana ili gladiola. Na taj znak
pažnje više nije odgovarala, čak ni rukom nažvrljanom dopisnicom u znak zahvalnosti; više
joj nije bilo ni do lepih manira.

Neprestano je mislila na mladu ženu koju će sasvim izvesno ponovo videti ovog jutra,
i osećala je veliku nervozu, veću nego ikad, jer nije smislila govor, čak joj nije pala na pamet
nijedna zanimljiva i zgodna rečenica koja bi joj pomogla da uspostavi komunikaciju s njom.
Naravno, bilo bi mnogo lakše da ona načini prvi korak, ali šta ako se nikada ne odvaži na to?

I zaista, tako se i desilo. Nakon što se obukla, kao i uvek, od glave do pete u crno,
izašla je na ulicu i devojka je bila tamo, pušila je naslonjena na zid preko puta. Dopadalo joj
se što je pušila. Imala je na sebi kratke kožne pantalone, jaknu od crnog pliša, crvene čarape i
visoke čizme do pola butina, takođe od crne kože. Dora je polako pošla i primetila da je
devojka, po običaju, prati u stopu. Tada se naglo okrenula i pošla nazad, u devojčinom
pravcu, ali dok su se mimoilazile, nijedna se nije usudila da kaže nešto više od „dobar dan”,
proprativši taj pozdrav blagim osmehom.

Dora je iskoristila priliku da napravi čitav krug oko kvarta i da obalom Sene spreda
priđe ulazu u Notr Dam.

Sutra će, rekla je sebi, zasigurno iznenaditi tu neznanku bilo kakvom rečenicom,
skupiće svu snagu. Neće više čekati, nije mogla više da čeka. Nervozno se zadubila u misli.

Prisustvovala je misi, zadržala se u šetnji po dokovima, a potom se vratila kući da

nešto pojede i da slika. Mada je već veoma ostarila i celo telo ju je bolelo, izloženo
poslednjim naporima na pragu kraja, još uvek je mogla da sedne pred štafelaj, da zamisli i
prenese na platno, kratkim i sporim potezima četkice, pejzaže koje više nije uspevala, kao u
davnim vremenima, da raširi unedogled preko džinovskog platna. Tešila se govoreći sama
sebi da su je barem još držale snaga i volja da slika. Pribežište u boje i poniranje u enigmu
čudnih linija koje vode ka ništavilu, bili su najbolji zamišljeni melemi za njene reumatične
kosti. Radila je puna dva sata. Pojela je lak ručak, oprala posuđe, očistila sto i sela da piše u
prugastu Klerfontenovu beležnicu.

Za nju ništa nije nije bilo nalik moru, mogla je toliko snažno da se poistoveti sa tim
plavičastim beskrajem da je, dok je plivala pod vodom, utonuvši u plavo prostranstvo, daleko
od površine i obale, osećala da bi mogla da ostane tamo do kraja života i da, malo-pomalo,
polako umire, ne opirući se smrti. Telo joj je se izvijalo poput delfina, poput morske krave,
poput drevnog podvodnog božanstva. Okean joj je vraćao snagu, projektovao ju je u drugu
dimenziju, ulivao joj neprikosnovenu sigurnost, kakvu nikada nije doživela na stopalima
priljubljenim za tlo. Morsko talasanje ju je obavijalo natprirodnim oreolom zahvaljujući
kojem je, izvirući s vrha penušavih talasa, ličila na vodenu ženu, svu satkanu i sapetu od
kapljica. Imala je utisak da je Pikaso čeka, očaran ovim prizorom žene-delfina, slane boginje
s telom ptice.

Pikaso je trčao da pronađe nešto čime bi je nacrtao, vraćao se likujući, i od njenog

lika, tečnog i intenzivno plavog, osmislio je i stvorio crtež prelepe žene-ptice blistave indigo
boje, kraljice noći koja pokazuje nabrekle grudi, krilatog lica, nalik sfingi, uočljivoj dok
stražari na izbočini stene. Kada je Pikaso govorio da bi ona mogla biti šta god poželi, „sve što
bi joj naložio da bude”, kako je izjavio Lordu, znala je da je to činio zarad stvaralaštva, zarad
slikarstva, ne hajući što je to na neupućenog slušaoca moglo da proizvede utisak ljudske
neosetljivosti, ne uviđajući likovnu opsesiju koja ga je obuzimala, kao i za sve drugo što je
prisvajao genijalnošću svog pogleda.

Međutim, za Džejmsa je vizija Dore koja izvire iz talasa imala drugo značenje. Jedini
put kada ju je video kako izlazi iz okeana ostao je okamenjen zbog seksualne želje koju je taj
prizor u njemu izazvao. Njime je ovladala nagla i nužna žudnja da je telesno poseduje, u šta
je i sama mogla da se uveri jer je primetila lako fizičko uzbuđenje na njegovim kupaćim
gaćama, koje je, nažalost, trajalo samo tren.

U jednom periodu života više joj beše stalo do toga da probudi fizičku želju kod
muškaraca nego žudnju ili strast estetske i umetničke prirode. Taj period se prekomerno
odužio i odviše je poremetio.

Napravila je pauzu. Ubrzo je nastavila da piše nepoznatoj devojci, držeći ruku ravno
iznad papira, ali morala je ponovo da zastane, jer se, nenadano, još jedan čudan i vrlo jasan
prizor isprečio između njenih uspomena i devojke kojoj je bila namenjena ta niska zapisanih
anegdota.

Odigravao se u ne tako dalekoj budućnosti, videla je tu ženu u društvu jednog

muškarca i druge, naizgled mlade devojke, koja je zapravo bila niska rastom i imala je oči
poput glodara, najurokljivije koje je ikada videla. Sedeli su u kafiću i razgovarali o Anais
Nin, potom su pošli ka mestu koje je ličilo na trg, a kasnije ih je, bez velikog napora, uočila
kako se kreću po salama muzeja. Odande su žurno izašli. Smesta su ušli u kola, druga žena je
namerno zaboravila rukavice na zadnjem sedištu, praveći se da je nehajna; behu to
danteovske rukavice od jagnjeće kože, crne, proštepane crvenim koncem.

„Ne diraj ih, ne diraj ih!” Dora je osetila poriv da spreči neznanku da u svoje ruke
uzme rukavice koje je ostavila ta nezahvalna i zlobna žena čije društvo joj, uprkos snažnoj
intuiciji, neće doneti ništa dobro.

Iscrpljena od te vizije, odlučila je da se zavali u stolicu za ljuljanje, u ruci je držala

šolju čaja od ružinih latica. Kakve bi tajne, koje je ona sve ovo vreme čuvala, mogle da
interesuju današnju ženu? Šta bi je zanimalo da joj otkrije? Lupala je glavu. „A, da, znam!”,
rekla je sebi. „Putovanje u Veneciju!”
 Osam dana sa Džejmsom i Bernarom. Možda su ti dani bili odviše presudni, toliko
presudni da su je nagnali da se izoluje od „tričave buke”. Ali njihovo putovanje u Veneciju je
nesumnjivo, bez obzira na sve, bilo divno.

Nakon toga je usledila tišina, nemi bedem. Nadala se, silno se nadala da će je
pozvati... Ali nisu joj ukazali nikakvu osobitu pažnju niti prijatnost, a ona je, uprkos tome,
uvek zamišljala da će Džejms biti áportee de main37 za sve što bi moglo da joj zatreba.
Uprkos tome što su je prijatelji zanemarili, putovanje u Veneciju bila bi dobra tema za
razgovor, koja je ne bi odviše kompromitovala, pošto devojku ne bi obavezivala da išta
očekuje niti da nastavi prijateljstvo podređeno Pikasovom, ili pak njenom delu.

Da čeka... Čemu prekomerno čekanje? Koliko već beše čekala! I Pikaso i Džejms su
je jednog dana ostavili pred vratima njene kuće, bez ikakvog objašnjenja i obzira, bez
naročitog stila. Isto što joj se nakon putovanja u Veneciju desilo sa Džejmsom, dogodilo joj
se mnogo ranije s Pikasom. I on ju je ostavio pred vratima Ulice Savoa, kao kad neko ostavi
stari, dotrajali komad nameštaja da ga docnije pokupe đubretari, i srdačno se oprostio od nje,
možda i odviše srdačno. U tom trenutku, intuitivno je osetila da je sve gotovo. Trebalo joj je
dosta vremena da sazna šta je bio pravi motiv: mlađa žena. Morala je da čeka više od dve
nedelje da bi se u to uverila. Kada joj je istina potvrđena, čežnju za njim zamenilo je
razočaranje. Do besvesti je čeznula za njim, jer su se viđali takoreći svakodnevno punih deset
godina, i bili joj je teško da se privikne na činjenicu da se sve završilo za tren oka, bez reči,
bez ijednog značajnog gesta, osim što joj je pokazao da će je ostaviti tu, da je neće otpratiti
do gore, pošto zna sama da hoda.

Nikada neće oprostiti Pikasu što nije imao hrabrosti da joj saopšti da je među njima
sve gotovo kao što bi učinio pravi gospodin. I još gore, pretpostavljala je da je, time što je
izbegavao da priča s njom na tu temu, želeo da je njegova tišina gurne ka samoubistvu, da
umre zbog njega, bez imalo žaljenja, da prestane da postoji, izmučena i nema, kako bi on
mogao lagodnije da živi, i njeno odsustvo da nadomesti drugom ženom, u tom trenutku već
izvesnom.

Njegova ravnodušnost bila je krajnje uvredljiva, zločinačka. I zbog toga se razbolela.

37 Franc.: pri ruci. (Prim. prev.)

Toliko da ju je Pol Elijar jednog dana, kada je došao da je poseti, zatekao u spavaćici na
stepenicama kuće u kojoj je živela, kako neutešno plače. Pesnik ju je uzeo u naručje i pozvao
lekare. Smesta je obavestio Pikasa. Ta nesuvisla i nesnosna scena će se poput litanije vrteti u
njenoj glavi do kraja života.

Od tog dana, obećala je sebi da neće imati više nijedan ispad; ali bilo je odviše kasno,
bolest ju je neumitno savladala. Zarazno i neizlečivo ludilo žena čiji plač je propraćen nizom
zlosretnih kukumavčenja, kako bi zaokupile um muškaraca koji od njih očekuju suze jedino
da bi potvrdile njihovu fatalnu muškost, pustilo je korenje u njenom izmučenom telu.

Premda bez ikakve nade, uspela je donekle da se izleči, a kada je sve prevazišla,
ponovo je obećala sebi da nikada više neće dozvoliti da od nekoga zavisi, da će zavisiti
isključivo od same sebe. Ne, nikada više neće živeti s nekim muškarcem, a toj zakletvi je
dodala obećanje da će u korenu saseći svaki nagoveštaj ljubavne veze koja bi njeno
postojanje mogla da dovede u novo anestetičko stanje očaja, koliko god na početku izgledala
zdravo i privlačno. Kao što bi Marlen Ditrih rekia, da, život je cirkus. „Verujte mi, sve oko
nas je samo cirkus”, a svaka od tih ljubavnih nedaća predstavlja najgore tačke cirkuskog
spektakla.

Ali onda se ponovo pojavio Džejms, sa svojim mladalačkim uzbuđenjem, seo je na

onu klupu pod smokvom, u Menerbu, i tamo joj nije ništa drugo preostalo osim da ga naslika.
Nije imala drugog izbora osim da se ponovo prepusti iluziji. Nije mogla to da izbegne, činilo
joj se kao da će trajati večno i odisalo je svežinom. Osim toga, umeo je nežno da se ophodi
prema njoj, laskao joj je i neumorno ponavljao da je njegova jedina želja da bude zauvek s
njom, pored nje. Trop mignon, n’est-ce pas?38

Nakon toga, postali su veliki prijatelji, gotovo ljubavnici, jedino što je nedostajalo bio
je seks, jer premda joj je u krevetu uputio ozbiljne i iskrene izjave, nikada se nisu dodirnuli,
jedva da su nekoliko puta okrznuli jedno drugo, podstaknuti pre nežnim osećanjem nego
strogim moralom. Dora je ponovo postala ozlojeđena, nepoverljiva i neuračunljivija nego pre
bolesti, a ta neuračunljivosti je bila jedino oružje za suprotstavljanje apatiji; ali uz sve to,
iznova je prihvatila ljubaznu i stvarnu blizinu jednog muškarca.

38 Franc.: To bi bilo divno, zar ne? (Prim. prev.)

 „Džejms Lord”, izgovorila je njegovo ime zamišljeno i poluglasno, to jeste bila tema.
Tema i po, zanimljiva svakome ko u budućnosti bude pokušao da odgonetne deo nečega što
je ona nazivala svojim „ništavnim postojanjem”.

I on je sve što mu padne na pamet, sve što je doživljavao pokraj nje, zapisivao u svoj
beskonačni dnevnik, u beležnicu koju bi namerno ostavio na noćnom stočiću, nadohvat ruke
domaćici, u Menebru, premda se Dora nikada nije usudila da pročita te reči, pa čak ni da
otvori beležnicu. Taj dnevnik je, nesumnjivo, uobličio Džejms-pisac, ali je ona doprinela
tome, objedinila je sastojke od kojih je to delo sačinjeno.

Da, on je već bio pravi pisac, ponavljala je Dora samoj sebi, u dobroj meri stoga što je
ona od njega načinila zrelog čoveka, kadrog da to postane.

„Njima se ne može verovati”, ponavljala je sebi, „muškarcima uopšte, a kamoli

piscima.” Oni predočavaju to što znaju, a ona nije želela da o njenoj prošlosti pišu samo s
jedne tačke gledišta, smatrala je da je to gnusno.

Svi njeni prijatelji su starili, neumitno, baš kao i ona, neki čak preuranjeno; ali se ona,
za razliku od njih, nije pokazivala u javnosti, odolevala je, izolovana od pogleda i
neumoljivog suda ostalih.

Na isti način, takoreći s lakoćom, Pikaso je započeo novi život, zaljubivši se u

Fransoaz Žilo. Imao je s njom decu, još dece! A potom su na red došle Ženevjev Laport,
nakratko, i Žaklin Rok, do kraja. Konačno, tokom vremena, do nje je stigla neizbežna vest:
Pablo Pikaso je umro. Umro je Pikaso! Kraj svih mogućih krajeva!

Budući da se, kao i svi drugi, poigravala idejom da će Pablo Pikaso biti besmrtan,
Dora se srušila na pod kada je ustanovila fatalanost ishoda, da bi nakon izvesnog vremena, ne
mnogo kasnije, uspela to da prihvati mnogo brže nego što je pomišljala. Prihvatanje te
činjenice joj, naizgled, nije nanelo velik bol, budući da je Pikaso uvek bio tu, pokraj nje, u
salonu njene kuće, u polutami, pravio joj je društvo posredstvom svojih slika, svojih
skulptura, pa čak i najsitnijih predmeta, odnosno tereta, koje je čuvala jer su pripadali njemu.

To je bio jedini put da ga je nazvala po imenu: „Pablo”. Ali on neće čuti kako prvi i
poslednji put izgovara jedinu reč koja bi ga možda ganula sa njenih usana: „Pablo”.
 Pokatkad je čak uspevala glasno da se nasmeje pred njegovom senkom, pred
Pikasovom utvarom, kada bi joj ponavljao, u nepokolebljivoj litaniji pokojnika: „Ja sam
lezbijka, Dora, ja sam lezbijka.”

Džejms se odavno nije pojavljivao, njegovi pozivi su bili sve ređi. Poslednji put su se
videli 1980. Sreli su se 1974. godine, kada je Pikaso nestao, ali zapravo ga je 1980. poslednji
put videla.

I dalje je smatrala da je veoma zgodan, čak zgodniji nego kada ga je upoznala,

premda mu je lice odviše ogrubelo za njen ukus, i postao je uštogljen i nespretno
predusretljiv. Ona je tada već bila pobožna i pogrbljena starica u kakvu su je pretvorili
zlovolja i Bog. Zapazila je u Džejmsovim zenicama neobičnu gorčinu, skrhala ga je upravo
starost žene za koju je nekada mislio da je najlepša i najmlađa na svetu, večita devojčica i
nadrealistička boginja.

Prilikom poslednjeg susreta Dora ga je, dakako, upitala za njihovog zajedničkog

prijatelja Bernara, pošto je saznala da je postao uspešan dramaturg i scenarista. Osim što je
pitala za Bernara, interesovala se i za ono malo starih prijatelja koji su i dalje bili živi. Živi su
još uvek dobro, mrtvi su verovatno još bolje, rekla je sebi nešto kasnije, kada Džejms Lord
već beše iščezao kroz glavni ulaz u zgradu, a hrpa suvog lišća koje je portirka počistila rasula
se zapahnuta vetrom.

Pregledala je sve što je napisala i bila je zadovoljna. Narednog dana će pozvati

neznanku na čaj u poslastičarnicu Ladure u kvartu Sen Žermen de Pre i predaće joj ove
beleške, lepo ispisane ali nabacane, premda tačne i verne uspomeni na čitavo jedno doba koje
se, isto kao i ona, odupiralo iščezavanju.

Još neko vreme je čitala jednu staru knjigu i rano otišla na spavanje. Tada, prvi put
nakon dugo vremena, sanjala je jednostavan i prijatan pejzaž: u pozadini more, penušavo, baš
kakvo je slikala na svojim platnima, a tamo ispred udara talasa Pikaso, nagog trupa, maljavih
nogu, sedi na stenama i prekriva lice lobanjom minotaura. Za to vreme, ona ga zumira,
pritiska okidač i fotografiše.
Starica je sišla u dvorište, s teškom mukom je nosila staru i ofucanu polupraznu korpu, u
kojoj su bili beležnica, kišobran i novčanik. Nije se iznenadila kada joj je portirka pošla u
susret i upitala je, loše prikrivajući nekulturu:

„Gospođo, opet idete na misu?”, reče žena, koja je imala loš običaj da se, kad god bi
Dora nekud izlazila, posadi između nje i vrata, postavljajući joj svakog jutra isto pitanje;
ipak, cenila ju je zbog svih tih godina koje su zajedno tu provele, zapravo, više je osećala
prema njoj nežnost nego preterano poštovanje.

„Da, opet idem na misu, kao i svakog jutra otkako me poznajete. A pri povratku ću
svratiti na pijacu, ali neću se zadržavati, ne brinite. Au revoir! Zbogom!”

Zastala je da pažljivo osmotri trotoar, tražila je na sve strane, i osetila je nekakvu

kobnu strepnju kada nije ugledala neznanku. Rekla je sebi da devojka nije mogla da dođe na
vreme jer joj se možda jutros desila neka nezgoda. Potom je odlučila da požuri kako ne bi
propustila početak mise. Posle će se vratiti kroz pijacu, a do tada će zasigurno njena buduća
prijateljica već biti tamo, i čekati je, kao i obično.

Dok je hodala ka Notr Damu osetila je blagu vrtoglavicu, potom pravu nesvesticu,
propraćenu nekakvim čudnim pulsiranjem u predelu prepona i još jednim snažnijim u lobanji,
i nakratko je zastala, ali je ubrzo nastavila da hoda.

Bila je vesela, prvi put nakon mnogo vremena smešila se prolaznicima i pozdravila
bouquinistes, čak je zamalo kupila jedno staro izdanje Mornarskog groblja Pola Valerija, i
vuneni šeširić koji joj je ponudila usputna prodavačica. Pomislila je da će zakasniti ako se
zadrži oko toga, a morala je brzo da se vrati.

Hodala je brže nego obično, a jutro, premda hladno, sada je blistalo obasjano suncem;
vetar je utihnuo. Molila je Boga da joj umilostivi još malo vremena; od pre nekoliko godina,
stalno je tražila jedno te isto, kao da je reč o njenoj poslednjoj molitvi, poslednjoj rečenici u
strogoj litaniji: „Bože, umilostivi mi još malo vremena, još malo.”

„Žad, Žad!” Neka majka je dozivala svoju curicu, dok se ona igrala s dalmatincem
kojeg je jedan veoma elegantan gospodin šetao na povocu po pločniku ispred Notr Dama.

„Žad”, bila je to poslednja reč koju je čula.

Već sam okasnila, i uprkos tome što sam otrčala do ulaza u metro i užurbano prešla Pon nef,
nisam stigla na vreme da se sretnem s Dorom Mar i da joj, sa malo reči, i verovatno
zamuckujući, napokon izrazim svoje divljenje. Možda bih čak mogla da čujem njen glas u
neutaživom i poučnom razgovoru koji bi trajao dugo, kao i njeno prijateljstvo, i u kojem bi
mi rekla: „Umetnost, na kraju krajeva, samo ulepšava istinu. Ona nije istina sama po sebi.”

Kasnije bismo se rastale, posmatrala bih je dok se udaljava, i ona bi ušla u svoju kuću,
uz obećanje da ćemo se ponovo videti.

Iz iste zgrade ubrzo će izaći jedna lepa i tajanstvena žena umotana u bundu od tamnog
krzna. Njena prilika će se polagano smanjivati, dok se udaljava Ulicom Savoa, a potom će se
sasvim izgubiti nakon što zađe iza ugla u Ulici Granz Ogisten.

Nastavila bi uspravno da hoda, njen čvrst korak jednolično bi odjekivao pločnikom,

nepažnjom bi izgubila jednu rukavicu obrubljenu minijaturnim cvetićima. Ja bih je podigla s
namerom da joj je vratim na licu mesta, ili sutradan. Rukavica je bila vlažna, s nje je kapala
krv.

Možda ne bih imala dovoljno vremena da sustignem tu elegantnu i umišljenu damu,

izdužene siluete u letargiji jedne senke, kao na fotografiji nage Asije. Uzalud bih je čekala. Sa
tog poslednjeg sastanka ona se više nikada neće vratiti.

Pa ipak, i dan-danas je čekam, na drhtavoj i neravnoj margini jedne stranice.

 Epilog

Jednog hladnog februarskog podneva, 2006. godine, dogovorila sam se sa fotografkinjom

Marselom Rositer da odemo da pogledamo izložbu „Pikaso - Dora Mar (1935-1945)” koju je
Muzej Pikaso posvetio Dori Mar i slikaru. Potkraj zime, tokom čitavog proleća i gotovo do
početka leta, stotine hiljada ljudi iz celog sveta pohrlili su u sale muzeja u pariskoj četvrti
Mare. Više puta sam se vraćala u te sale.

Dora Mar i Pikaso nikada ranije nisu bili toliko blizu mene, voleći se kroz vreme,
svojom ljubavlju ovekovečenom kroz umetnost. Pomirila sam se s Pikasom, nije bilo lako.
Kako shvatiti tvrdnju: „kada su nemački oficiri pokucali Pikasu na vrata, on nije mogao da im
zabrani da uđu”, koja se može pročitati u knjizi Alena Rajdinga Zabava se nastavlja. Kulturni
život u Parizu pod nacističkom okupacijom?.

Opet sam tamo, pred njegovim delom, padam ničice pred veličinom Velikog Genija.
Dakle, nakon dugog procesa, ponovo osećam divljenje prema njegovom umeću, volim ga.

Osećala sam da je u tom trenutku, prvi put, Dori Mar ukazana čast i odato priznanje
da je bila istinski veličanstvena, i kao umetnica i kao ljubavnica.

Pariz, avgusta 2011.

 AUTORKINE BELEŠKE I BIBLIOGRAFSKI IZVORI

Deo podataka koji su izneti u ovom romanu provereni su u knjigama koje ću navesti u
nastavku, kao i u drugim delima koja smatram da nije neophodno da ističem jer su neznatno
korištena. Kao nadahnuće poslužila su mi i svedočanstva osoba s kojima sam obavila
razgovore na početku ovog posla, a među kojima su Džejms Lord i Bernar Minore. Ostalo je
puka mašta svojstvena fikciji, istančanost i izmišljotine primerene romanu kao književnoj
vrsti.

AVRIL, Nicole, Moi, Dora Maar. La passion selon Picasso, Plon, Pariz.

BALDASSARI, Anne, Picasso/Dora Maar. Il faisait tellement noir, Flammarion,

Pariz.

CAWS, Mary Ann, Dora Maar con y sin Picasso: una artista a la sombra de un
gigante, presentacion de Josep Palau i Fabre, prologo de Victoria Combalia, Destino,
Barselona.

Les Vies de Dora Maar. Bataille Picasso et les surrealistes, Thames & Hudson, Pariz.

CENTRE POMPIDOU, Man Ray Portraits. Paris-Hollywood-Paris, Schirmer Mosel,

Minhen.

DUJOVNE ORTIZ, Alicia, Dora Maar. Prisionniere du regard, Grasset, Pariz.

LACHGAR, Lina, Arrestation et mort de Max Jacob, Editions de la Difference, Pariz.

LAKE, Carlton, y Françoise GILOT, Mi vida con Picasso, Editorial Bruguera,

Barselona, 1965.

LORD, James, Picasso y Dora: una memoria personal, Alba Editorial, Barselona.

O’BRIAN, Patrick, Pablo Ruiz Picasso, Folio, Editions Gallimard, 1979.

 RICHARDSON, John, Picasso, una biografia, Alianza Editorial, Madrid.
RIDING, Alan, Y siguio la fiesta. La vida cultural en el Paris ocupadopor los nazis,
Galaxia Gutenberg, Barselona.
 O autorki

Soe Valdes (ZoéValdés

) rođena je 1959. godine u Havani. Filolog po struci, između 1983. i
1988. godine radila je pri Unesku i u Odeljenju za kulturu kubanske misije u Parizu. Godine
1988. vratila se na Kubu, gde je učestvovala u slikarskom pokretu u Havani, radila kao
scenarista i bila zamenik direktora časopisa Sine kubano. Objavila je pet pesničkih zbirki i
dvadeset dva romana, među kojima su Te di la vida entera (Dala sam ti život ceo) , finalista
Nagrade Planeta 1996; Lobas de mar (Morske vučice) , Nagrada za roman „Fernando Lara”
2003; La eternidad del instante (Večnost trenutka) , Nagrada grada Torevjeha 2004; Bailar
con la vida (Ples sa životom) , 2006; La cazadora de astros (Žena koja lovi zvezde) , 2007;
Laficcion Fidel (Fikcija Fidel) 2008. i El todo cotidiano (Svakodnevna svekolikost) , 2010.
Objavila je i četiri zbirke priča, kao i dve knjige za decu. Živi u Parizu.

Ima špansko i francusko državljanstvo, a država Francuska joj je uručila Orden viteza
umetnost i književnost. Dodeljena joj je titula počasnog doktora nauka Univerziteta
Valonsijen u Francuskoj i Velika zlatna medalja (Grande Medaille de Vermeil) grada Pariza
za doprinos ljudskim pravima i za blistavu književnu karijeru.

Njena dela nailaze na izvanredan prijem kod kritičara i čitalaca, a prevedena su na

preko trideset jezika.

Za više informacija o autorki posetite: www.zoevaldes.net.