Холанђани су били први Европљани који су се настанили у Јужној Африци

средином XVII века. Кејп Таун је основан 1652. године као станица на путу за Гоу и
Молучка острва. Убрзо се испоставило да је ова област изузетно погодна за европски стил
пољопривреде, уз временске услове који одговарају медитеранском типу климе. Стога не
изненађује да се већи део досељеника почео бавити пољопривредом на основу робовске
радне снаге. Већи део становништва спада у групу ситних (сиромашних) земљопоседника
- тзв. trekboer-a, због чега ће термин "бур" постати синоним за белце холандског порекла у
Јужној Африци. У сваком случају, током XVII и XVIII века траје константна експанзија
колоније, праћена сукобима са домородачким племенима Хотентота (Khoikhoi) и Бантуа.
Током Наполеонвских ратова, Кејп се нашао окупиран и проглашен поседом
Велике Британије. За Британију, Кејп је имао искључиво стратешки значај као тачка која
повезује матицу са колонијом у Индији. Сама колонија је била на ивици банкротства.
Пољопривреда као основни вид привређивања није пружала веће перспективе за повраћај
инвестиција. Многи други фактори су додатно компликовали ствари. Белачког
становништва није било довољно (око 25000) наспрам робовске популације Хотентота
(50000). Поред тога, одлука о укидању робства (1834) довела је у питање опстанак читавог
система, а уједно је и изазвала незадовољство међу Бурима. На источним границама,
Британија је наследила и сукобе са народом Xhosa, далеко борбенијим и боље
организованим од Хотентота и Бантуа. За државну касу, Кејп је био рупа без дна. Џејмс
Стефан, званичник Колонијалне канцеларије (Colonial Office), окарактерисао је Кејп Таун
као: "најнеплоднију и најбескориснију територију у целој Империји, без икаквог
економског значаја.1"
Бури нису били у стању да се прилагоде британској управи. За људе навикнуте на
потпуно одсуство централне власти, само присуство империјалне бирократије било је
иритантно. Међутим, кључно је било расно питање. Ватрена побожност Бура
(Калвинизам), испреплетана са неутољивом потребом за новим поседима, константним
граничним сукобима и претњом црначке побуне произвела је међу њима својеврсно
убеђење у сопствену расну супериорност. Због тога не чуди да је "цивилизацијска" улога
Британије, у контексту домородачког питања, протумачена као "...супротна законима
Божјим и природној разлици расе и религије.2"
1
Martin Meridith DGW, str 15
2
ММ; DGW 15
 Одговор Бура био је даљи пробој у унутрашњост континента и миграција изван
граница британске контроле. Прва група емиграната прешла је граничну реку Оранж 1836,
године. Главни правци "Велике сеобе" (The Great trekk) били су пашњаци око реке Ваал и
брдско, приобално подручје у близини планине Дракенсберг.
У близини Дракенсберга колонисти оснивају луку Натал (касније Дурбан).
Наталска република, међутим, није потрајала ни 3 године. Крајње нестабилна, без
централне власти и на ивици банкротства представљала је претњу британским интересима
у смислу могуће стране интервенције. Немајући куд, Британија је прибегла анексији,
додатно повећавајући Јужно Афричке расходе.
Већина Бура из Натала се потом придружила својим рођацима на северу, који су
основали две републике: Слободну државу Оранж и Јужно Афричку републику
(колоквијално познату као Трансваал - земљу са оне стране реке Ваал). Одсечене од мора,
потупно зависне од лука на југу и увек на ивици банкротства, Британија није марила да
призна њихову независност на конференцији у Пешчаној реци 1852. године (Оранж),
односно Блоемфонтејну 1854. године (Трансваал).
Тако су формиране 4 главне политичке јединице у Јужној Африци. Привредни
систем заснован је на виду кметовског рада (од средине XIX века чак и у бурским
републикама)3 у пољопривреди која није довољно софистицирана да буде конкурентна на
светском тржишту. Честе аграрне кризе праћене су и политичким расулом. Централна
власт је слаба, а становништво расуто на огромном пространству велда.
Велика Британија је била задовољна одржавањем статуса кво и индиректном
контром над двема бурским републикама. Међутим, велика открића минералних ресурса
у другој половини XIX века, учиниће то стање неодрживим, а уједно ће омогућити успон
појединаца, индустријалаца и колонијалних политичара, са до тада невиђеном моћи да
управљају судбином читавих народа.

Сесил Роудс је рођен 5. јула 1853. године у Бишоп Стартфорду, у покрајини

Хертфордшајр. Припада породици фармера-јомена која се могла поносити скромним
богатством стеченим од пораста цене земљишта у Енглеској током протеклих деценија. У

3
Африка анд тхе Африканс 148/149
односу на његова касније достигнућа, не може се рећи да је Роудс искористио привилегије
аристократског порекла, нити да се уздигао из пуког сиромаштва. У сваком случају, Роудс
ће провести своје детињство и рану младост окружен породицом у Стартфорду.
Његов отац, Франсис Вилијам Роудс, похађао је Тринити колеџ у Оксфорду, да би
потом приступио Англиканској цркви, прво као парох, а од 1849 године као викар у
Статфорду. Први пут се оженио 1833. године, да би се, као удовац, оженио Сесиловом
мајком - Лујзом Пикок 1844. године.
За Сесила је посебно карактеристична његова дубока повезаност са мајком. Лујза је
укупно родила 11 деце (од којих је двоје умрло убрзо након порођаја), али је поседовала
огромну енергију и знала је како да успостави однос безусловне подршке са својом
децом.4 Роудс је био мајчин миљеник. По речима њихове дадиље: "Од свих дечака, једино
је њега звала "душо" (my darling).5" Мајчина подршка и потврђивање његових дечјих
активности развили су код Роудс осећај вредности и самопоуздања. Он је једини од своје
браће имао готово 5 година неподељене мајчине пажње: његов млађи брат Фредерик
рођен је 1854. године, али је преминуо након неколико недеља, да би Лујза потом родила
Елмхрста тек 1858. године.
За Сесила је Елмхрстово рођење било велики шок, протумачено као својеврсна
издаја са мајчине стране. Четворогодишњаци обично превазилазе овакву емотивну дилему
чвршћом идентификацијом са оцем.6 Међутим, Френсис, већ у средњим годинама,
изражено ауторитативан, није имао стрпљена, нити времена за своју децу. Ово је, наравно,
било велико разочарење за за Сесила, и касније ће доћи до изражаја у Роудсовим честим
сукобима са особама од ауторитета, као и чињеници да никада није испољио јаке
хетеросексуалне склоности.7 Френсис је остварио још један битан утицај на Сесила. Као
стални критичар његових активности, утицао је на развој његових организационих
способности, као и спремности да проблеме сагледа из сваког могућег угла. 8
Из наведеног не треба закључити да је Сеисл имао посебно несрећно детињство.
Ради се просто о породичној динамици. Такође, објашњава Роудсовову потребу да тражи
подршку од дружине, или групе једнаких, а не од ауторитета. Уз то, даје нам увид и у
4
Ротберг 15
5
Рот 14
6
Рот 21
7
Рот 24
8
Рот 26
његов однос према браћи и сестрама. Сматрао их је неталентованим, лењим и
непоузданим.9 Пише: "Имам четири брата у четири различита рода британске армије, и ни
једног способног да спроведе вод (company) кроз капију у Хајд Парку." 10 С друге стране,
често се ослањао на своју браћу, посебно у стварима од изузетног значаја (Раид), док је у
својим тестаментима био доследно привржен њима и њиховом потомству.
Такође, треба напоменути да се само један син Франсиса и Лујзе оженио, док ни
један није испратио очеву жељу и постао црквено лице. Сесилов разлаз са вером доћи ће
касније (махом услед искуства на коповима),11 али је доста рано презрео сваку помисао о
браку. Из свега наведеног произилази да ни Сесил ни његова браћа нису нашла
представљени модел породице као нешто вредно емулирања, те да су скоро сви тежили да
своју заоставштину остваре у некој другој сфери (војсци, политици, индустрији, итд).
Само по питању образовања се Сесил осећао ускраћено у свом детињству. 12 Како је
породица расла, викар није могао свој деци да приушти образовање у јавним школама.
Стога је Сесил похађао средњу граматичку школу од 1862. године. Ни по чему се није
посебно истицао током школских дана. Описују га као бледог и мршавог, са благо
феминизираном бојом гласа, не претерано вицкастог или говорљивог, умерено
повученог.13 Изгледа да је његов идеал крајем детињства била професионална каријера,
било правника или свештеног лица. Међутим, за обе професије је било неопходно
универзитетско образовање. Универзитет изискује новац, породичне везе и добру
припрему или таленат, ништа од чега Роудс поседује у том тренутку. 14
Сесилов старији брат, Херберт, је отишао у Натал и више пута га звао да му се
придружи. Разлози зобг којих се Роудс одазвао позиву нису сасвим јасни. Вилијамс
наводи одређене здравствене проблеме15 што је код каснијих аутора појачано у видну
консумптивност. Међутим, Флинт и Ротберг 16 закључују да нема никаквих доказа да је
Роудс тада испољио икакаве здравствене проблеме, те да се његов одлазак може објаснити

9
Флинт 5
10
Флинт 5
11

12
Флинт 6
13
Ротх 32
14
Флинт 6
15
Вилијамс
16
Флинт 8, Рот 34
тиме да је његов отац закључио да му син није створен за свакодневни живот у Енглеској
(Флинт) или тиме да је сам Сесил желео да одложи избор сопствене каријере.
Како год било, Сесил се искрцао у Дурбану 1. септембра 1870. године. Пут до
Хербертове фарме (која се налазила у близини) морао је да нађе сам, пошто је Херберт већ
отишао у потрагу за златом? Руковођење фармом од ??? пало је на Сесилова плећа и он је
забележио скроман успех у наредне 2 године?
Иако изгледа банално у односу на његова каснија достигнућа, живот на фарми је
утицао на формирање његове личности у периоду позне адолесенције. Искуство је ојачало
његово самопоуздање, што се види из каснијих коментара на тврдњу да је нешто
немогуће: "О да, рекли су ми да је немогуће гајити памук" (Ah, yes, they told me I couldn't
grow cotton).17 Ипак, Роудс није успео дуго да одоли дијамансткој грозници која је
захватала Африку. Након скромне жетве (Год) одлучио је да се придружи Херберту на
коповима.
Први дијамант у Јужној Африци откривен је 1867. године. Холандски фармер
Шалк ван Нијекерк (Schalk van Niekerk) видео је комшијско дете како се кликера (фиве-
стонес) са нечим што му је личило на дијамант. Дететова мајка дала му је камен да га
однесе на процену и он је продат за 500 фунти. Ван Нијекерк имао је још већу срећу 1869,
године када му је један Грика (мелез) донео камен од 83 карата, који је постигао цену од
11000 фунти (Звезда Јужне Африке - Star of South Africa).18
До средине 1869. године бројни дијаманти су пронађени дуж река Ваал и Оранж.
Трагачи су се прво концентрисали на приобална налазишта, али се крајем 1870. померају
јужно, у унутрашњост, не знајући још да се испод њих налазе 4 крака (цеви - pipes)
изумрлог вулкана (тзв. Кимберлајта).
Дијамантска грозница захватила је многе у Јужној Африци и шире. Неки пешице
прелазе пут од Кејп Тауна (700миља) само са нужним потрепштинама. У почетку копачи
са пијуцима и лопатама налазе дијаманте близу површине, у неким случајевима око
двадесет комада дневно. Међутим, на сваког срежника долазила је гомила очајникла.
Рударски копови се формирају без икаквог плана, санитет не постоји, дизентерија,
недостатак воде и смрад животињских лешева су део свакодневнице. Дијамантске новости

17
Flint 8
18
РОт 41-42
(Diamond News) пишу: "Прашина сувих копова треба да се уврсти са кугом, пошасти и
глађу, и ако нешто још горе постоји, и са тим исто."19
Након површинског слоја, копачи наилазе на тзв. "жуту земљу," још богатију
дијамантима. Ускоро почињу да се оцртавају границе будућих рудника. Највећи и
најбогатији ће постати тадашњи Њу Руш (New Rush) - преименован прво у Колесберг
копје, а потом у Кимберли (по секретару за колоније ерлу од Кимберлија). У непосредној
близини, са источне стране, је Олд Руш (Old Rush) - касније Де Беерс. Последња два
рудника, Дутоиспан и Булфонтејн, се налазе 3 километара јужније.
Откриће дијаманата имало је и политичке последице. За Британију, рудници
представљају извор прихода и економске активности које ће коначно омогућити
солвентност Кејпа. Проблем је тај што и република Оранж полаже право на ову
територију (Западни Грикаленд - Западна земља Грика). Уколико би Бури успели да
анектирају ово пордучје, Британија би изгубила једини пут ка унутрашњости (западно
пустинња), а економски развој републике би довео у питање британску хегемонију у
региону.
Као повод за анексију, колонијални секретар Кимберли је ископао територијалне
захтеве гричког? поглавице Ватербура (Waterboer)20. Према тој основи, високи комисионер
Кејпа, Хенри Баркли, улази у Грикаланд и анектира га 27. октобра 1871. године. Међутим,
Баркли не ставља Грикаланд под администрацију колоније, већ под директну империјалну
власт што изазива додатне главобоље у Лондону.
У међувремену, Роудс је кренуо са фарме у Наталу (октобра 1871). На понију, са
основним намирницама, прешао је планину Дракенсберг и стигао на копове у новембру.
Сцену која га је дочекала описао је у писму мајци: "Замисли пространу равницу у чијем
центру се простире безброј белих шатора и гвоздених продавница, а са страна, збркано са
кампом, хрпа кречњачких брежуљака који изгледају као мравињаци. Околна област је
потпуно равна са по којим бодљикавим дрветом ту и тамо. Замисли све то и имаћеш неку
идеју како изгледа Дутоиспан, место на ком су започели суви копови." 21 Сесил ће већ
сутрадан отићи код брата на Колесберг копје и започети са радом.

19
ММ22-23
20
Грике су мелези, народ који је живео релативно независно у пограничнок појасу Кејпа и Оранжа
21
Флинт 15
 Могућност аквизиција рудоносних парцела је у почетку изузетно ограничана.
Пошто није било ефективне администрације, рудари су сами уређивали ствари од јавног
значаја, укључујући и право на посед које је ограничено на две парцеле по особи како би
се онемогућила амалгамација од стране корпорација или појединаца. У таквим условима
Сесил и Херберз извлаче око 30 карата недељно (око 100 фунти).
Изгледа да се Роудс убрзо привикао на суров и монотон живот у Колесбергу.
"Роудс је игнорисао неугодност јер је зарада била изузетна, а будућност обећавајућа." 22
Поред финансијске добити, Сесил ће стећи и познанства која ће битно одредити његове
будуће успехе.
Чарлс Данел Руд постаће његов најближи пословни партнер. Висок, мршав и
црнобрад, био је 9 година старији од Роудса и стигао је на копове већ 1870. гдине. Њих
двојица су прво кренули да купују парцеле, да би потом ушли у већи број шпекулација,
укључујући куповину машине за прављење сладоледа и релативно успешан уговор за
испумпавање воде из копова.23Други пријатељ од значаја био је Џон Ксевијер Мериман,
политичар либералних схватања и већ тада посланик у колонијалном парламенту.
Мериман није постигао успех у рудницима, али је вероватно утицао на Роудсову одлуку
да уђе у политички живот. Њих двојица ће се касније разићи због потпуно опречних
ставова у политици.
У међувремену, долази до првих олакшица у погледу права на власништво у
рудницима. Према уредби из 1874. године, сваки власник може да поседује до 10 парцела.
Руд и Роудс се одлучују да напусте Кимберли и купују парцеле у Де Берсу, у секцији
рудника познатој као Бакстерс Гали. Није сасвим јасно због чега су прешли у мањи и
сиромашнији рудник. Могуће је да су проценили да је Де Берс јефтинији за експлоатацију,
док је ризик од обрушавања нижи. Уз то, ни Роудс ни Руд не располажу са довољно
ликвидних средстава. Имали су опцију да откупе читав рудник 1876. године за свега
6000ф. Због недостатка капитала платиће га 1.6 милиона 1887. године.24
Треба напоменути да у овом тренутку нема индикација да је Роудс видео новац као
средство за остварење неког далеког циља, нити је превише уживао у ономе што је стекао.

22
Рот 63
23
више у ММ,ФЛинт,Рот
24
Рот 68
За њега је зарађивање новца првенствено доказ сопствене вредности, док га успеси
постепено гурају у нове пројекте, чиме му се отварају нови изазови и амбиције.25
Убрзо после првих аквизиција у Де Берсу доћи ће до укањања многих баријера за
даљу амалгамацију. Од тренутка када је успостављена британска власт, односи између
рудара и гувернера Ричарда Саутија нису били на завидном нивоу. И док су обе стране
желеле да заштите права малих поседника, дошло је до сукоба око питања црначке радне
снаге и њиховог права на власништво. Поред тога, рударско незадовољство било је
подстакнуто илегалног трговином (ИДБ), сталном флуктацијом цене дијамана и порастом
ренте.26 До експлозије долази фебруара 1875. године када се рудари подижу на "устанак"
предвођени Алфредом Ајлвордом.
Иако је Саути успео да постигне компромис и растера окупљене, британске трупе
че стићи 30. јуна и завести нови режим. На челу нове администрације био је мајор Овен
Ланјон? Власт откупљује земљу на којој се налази град Кимберли (непосредно у близини
истоименог рудника), чиме решава спорове око поседа и ренте, док сам град добија
карактер уређеног насеља. Од пресудне важности је одлука о укидању ограничења на
власништо 1876. године. Британска процена била је та да је амалгамација неопходна зарад
солвентности Грикаланда, уз могућност монопола у циљу стабилизације целокупне
индустрије. 27
Нове регулативе (односно укидање свих ограничења) праћене наглим падом цена
услед хиперпродукције, довешће до успона првих магната у Кимберлију. Један од њих је
Жил Порж, богати трговац димантима из Париза, чија је "Француска компанија" држала
1/4 рудника Кимберли. Поред њега је и Стандард ДМЦ Џ. Б. Робинсона - најомраженијег
човека у Јужној Африци. Каснији придошлица, Барни (Исак) Барнато, до 1880. године
постаје један од највећих играча са сцојим ДМЦ Централом.
У поређењу са њима, Сесил и Руд су и даље незнатне фигуре. Постепено напредују
са консолидацијом у Де Берсу, док Роудс напредује на другим фронтовима. Године 1879.
упознаје Алфреда Бајта, најискуснијег процењивача дијаманата у Африци. Пореклом из
богате Јеврејске породице у Немачкој, Бајт има јаке везе са банкарским кућама у Лондону
и Паризу. Њихова пословна сарадања биће пресудна за Роудсов успех 80-их година.

25
Уп. Басил, Рот)
26
ММ40-43
27
Рот111
 Велики корак у консолидацији власништва било је Роудсово спајање са 3 фирме у
Де Берсу. Њихови власници, Стоу, Инглиш и Комптон разменили су своје деонице са Де
Берсом те је 1. априла 1880. покренут Де Берс рударска компанија која обухвата 90
парцела и са номиналним капиталом од 200.000 фунти и има де факто контролу над целим
рудником (иако ће аквизиција последње компаније, Викторије, уследити нешто касније).
Два битна догађаја утицаће на даљу амалгамацију у рудницима. Конвенцијом у
Преторији 1881. године завршен је Први Бурски рат. Једна од последица конвенције била
је и коначна инкорпорација западног Грикаланда у Кејп колонију. Тиме је област добила
право представништва у колонијалном парламенту. Роудс ће се кандидовати у Западном
Барклију и бити изабран марта 1881. године, а представљаће овај округ све до своје смрти.
Већина биографа изводи закључак да се у овом чину види зачетак Роудсових
империјалних амбиција.28 Ово се чини мало вероватно. "Роудс је био тактичар увек,
велики стратег тек касније." 29 Може се закључити да да су његови циљеви били крајње
практичниЧ да би његова компанија просперирала неопходно је изградити железницу до
Кимберлиха, а не би било згорег ни снизити одређене таксе и тарифе. Место у парламенту
му је омогућило да утиче на легислатуру у сопственом интересу.
Други битан моменат је колапс берзе на Ебден стриту (Кимберли) децембра 1881.
године. Помама за инвестирањем у акционарска друштва трајала је скоро две године. И
док неке компаније биле валидне и солвентне, многе су основане ради преваре са
прецењеом вредношћу акција. Пуцање мехура је праћено суновратом цене дијаманата
1882. године. Многе компаније су пропале или биле на ивици банкротсва, што је
погодовало великим магнатима са довољно средстава да преброде кризу.
И док су профити били на ниским гранама, могућности за даљу аквизицију је било
на претек. Једини проблем је недостатак капитала. Репутација Кимберлија код
инвестиционих банака била је упропаштена и било је потребно неколико година да
највећи магнати буду у могућности да обезбеде довољно капитала за највеће аквизиције.
У међувремену, вести о открићу злата у Трансвалу стигли су у Кејп. Многи,
укључујући Роудса и Руда, су били крајње скептични. Године 1884. десила се грозница у
Барбертону. Краткотрајни бум праћен је колапсом кад се испоставило да је налазиште

28
Басил, Флинт...
29
Рот 125
крајње ограничено. Међутим, у Витватерсранду (Witwatersrand, Ridge of White Water)
пронађено је налазиште које ће се показати као до тада највеће на свету.
Роудс је у шпекулације са златом ушао крајње обазриво. Њему је било тешко да
схвати да је неопходно прерадити тоне шкарта да би се добили грами злата. При том, тада
није било поузданих метода за процену вредности земље. Роудс и Руд су се водили
саветима геолога Ханса Сауера који махом није имао среће са својим проценама. Битан
фактор била је и лична трагедија која је задесила Роудса. Његов блиски пријатељ,
Пикеринг умро је 16. Октобра 1886. године. Сахрана и жалост избацили су Роудса из игре
на неколико пресудних недеља. Коначно, треба напоменути да је последња фаза
аламгамиације у Кимберлију била у пуном јеку, те да је Роудс морао да бира измељу
упостастављана монопола и могућег богатства у злату.
У сваком случају, Робинсон, Порж и Бајт имали су далеко већег успеха. Роудс и
Руд су формирали "Златна поља Јужне Африке" фебруара 1887. године. Компаније није
имала довољно вредоносне земље и тек ће касније постати профитабилна.
У међувремену, Роудс успева да успостави потпуну контролу над Де Берсом
елиминишући Викторију. Иако су били познаници неколико година, Роудс и Бајт нису
пословали заједно. Када су сарадници Бајта и Поржа почели да купују акције у Викторији
нису изазвали сумњу. Чим су постали већински власници објавили су амалгамацију са Де
Берсом. Тако се, априла 1887. године, један од највећих рудника нашао под контролом
једне компаније. Још пре тога, новермбра 1886. године Роудс стиче упориште у
Дутоиспану, у Вест Енду. Међутим, његова највећа слабост је та што не поседује ни део
Кимберлија - највећег и најбогатијег рудника.
Тамо је Барнато имао највећег успеха. Његова компанија - Централ, извршила је
спајање са Робинсоновим Стандардом марта 1887. године (Барнато је одлучио да преузме
име Стандарда). Тиме је његова компанија дошла у посед 40% рудника са профитима који
су надмашивали Де Берс за 20%. 30 За Роудса је пресудно да до обрачуна дође што пре, јер
ће са временом Стандард сигурно потиснути Де Берс. Борба ће се водити око Француске
компаније Жула Поржа. Иако је често сарађивао са Роудсом и био партнер са Бајтом,
Поржу су руке биле везане - акционари ће компанију продати ономе ко понуди већу
цифру.

30
Рот 200
 У том време Роудс поставља Гарнера Вилијамса за генералног менаџера Де Берса.
Вилијамсов одређујући квалитет било је познанство са Наталијелом Ротшилдом. Роудс и
Вилијмс ускоро одлазе у Лондон и Париз, у банкарску кућу Н. М. Ротшилда и синова -
најбогатију у Европи.
Сигурно је да су Роудсом магнетизам и пословне компетенције оставиле утисак на
Н. Ротшилда, али тешко да су биле пресуђујуће. Ротшилд је вероватно пристао на сарадњу
збпг сплвентности компаније, техничких компетенција Роудсових сарадника, као и
политичких веза које је Роудс створио у Кејпу, чиме је био у стању да заштити планирани
монопол.
У сваком случају, Роудс је обезбедио зајам од 750.000 фунти од Ротшилда уз
сразмерна средства позаjмљених од Бајта и Поржа. Цифра од 1.4 милиона понуђена је
Француској компанији. Међутим, Барнато је чинио све не би ли спречио трансакцију. Он
је лично поседовао 1/5 деоница, довољан број да спречи ратификацију уговора, а
истовремено је изнео импресивну понуду од 1.7 милиона фунти.
Иако је Роудс уживао подршку Ротшилда, Барнато се осећао финансијски сигурно
са приходима из Кимберлија. Свака нова понуда са Роудсове стране била би контрирана
ad infinitum. Роудс је изнашао решење путем споразума: Барнато ће дозволити куповину
Француске компаније, да би је Роудс потом продао Централу за 1,375,000 фунти. Тиме се
цео рудник нашао под контролом Централа у ком је Барнато имао највећег удела.
Међутим, Роудс и његови сарадници стекли су 1/5 деоница овом купопродајом.
Борба за потпуни монопол у Кимберлију није се тиме окончала. Барнато је одмах
почео са хиперпродуцкијом како би оборио цене дијаманата и довео Де Берс до
банкротства. С друге стране, Роудс је сада имао велике политичке циљеве у Матабеленду,
и била му је неопходна неоспорна контрола у рудницима. Роудс је имао ту предност што
је прикупио одане и способне сараднике. Бајт је био кључан: приложио је 250,000 фунти и
обезбедио подршку Поржа и Ротшилда.
Коначни обрачун трајао је свега неколико недеља. Агенти са обе стране почели су
да купују све расположиве деонице Централа. Њихова цена скочила је са 14 фуднти на 49.
Победу је на крају одлучио банкарски капитал у Роудсовој служби, као и похлепа
Барнатове пратње. У моменту када су деонице достигле астрономску вредност, многи из
Барнатове хунте су искористили прилику за лак профит.
 Барнато је поражен крајем фебруара 1888. године. Роудс и Бајт су имали већинско
власништво у Централу (3/5). Након већег броја састанака Роудс је убедио Барната да
престане са скупим економским ратом, те да му се придружи као партнер. Многу
биографи наводе да је Роудсов магнетизам био пресудан, наводећи да је Барнато пристао
на сарадњу након што му је Роудс обезбедио социјално афирмацију: увео га у престижни
Кимберли клуб, помогао му на парламентарним изборима 1888 и сл. 31 Много вероватније
објашњење лежи у томе да је Барната првествено интересовала материјална добит. Чим му
је Роудс обезбедио удео у неисцрпном извору богатства више није било разлога да се
штетни сукоб продужава.32
Роудс је и даље био у великој журби. Споразум са Лобенгулом био је стар само
неколико недеља. Роудсу је било неопходна стабилна економска основа за северну
експанзију. Неопходно је постићи договор са Барнатом о природи и компетенцијама новог
концерна.
Нова фирма би имала "доживотне гувернере'' који би имали право на 1/4 свих
профита изнад првих 30% намењених за исплату дивиденди. Гувернери би имали потпуну
извршну контролу без икакве одговорности према деоничарима. Роудс, Бајт, Стоу,
Барнато и су била прва петорица. Много већи проблем је био договор око садржаја
оснивачке повеље (trust deed). Роудс је желео да компанија има готово неограничена
овлашћења, све у служби његових планова на северу. Са друге стране, Барната интересује
само чист профит из рудника, све остало је представља само оптерећење за компанију. У
овом случају је Роудсвоа реторика дошла до изражаја. Барнато је после рекао: Не можеш
му се одупрети, мораш бити са њим." 33 Попустио је након осмочасовног састанка, наводно
рекавши: Неки људи су опседнути (заокупљени, have a fancy) једном ствари, неки другом.
Ти си опседнут стварањем империје. Предпостављам да ти је морам дати. "34
Де Берс конолидовани рудници регистровани су 13. марта 1888. године. Оснивачка
повеља даје концерну право да стиче у посед све и свашта: дијаманте, угаљ, земљу,
патенте и марке (бренд), као и сваки други вид имовине у Африци и шире. Може да
тргује, копа, производи, гради путеве и железнице, као и инфраструктуру за електричне

31
Басил, Флинт...
32
Рот 207
33
Рот209.
34
Флинт 91
инсталације и телеграм. Компаније је овлашћена и да окупира делове земље и прима
концесије од суверених владара.35
Де Берс се одмах нашао под ударом тужбе незадовољних акционара, али је ствар
решена до октобра 1888. године.36 До краја 1889. године, Де Берс је успоставио потпуни
монопол над производњом откупом последњих независних власника и компанија у
Дутоиспану и Булфонтејну.
Ефекти амалгамације били су одмах видљиви. Цена производње пала је на десет
шилинга по карату чија је тржишна вредност била 30 шилинга. Де Берс је контролисао
90% светске производње. Године 1890, у сарадњи са трговцима дијаманата основан је
Дијамантски синдикат који ће обезбедити фиксне цене дијаманата на светском тржишту и
усагласити производњу са потрошњом, како би опасност хиперпродуцике постала ствар
прошлости.37

У другој половини 1873. године, Роудс се враћа у Енглеску и бива примљен на

Ориел колеџ 13. октобра. Његове студије трајаће 8 година. После само једног семестра
1873. одлази назад у Кимберли. Студије ће наставити 1876. када присуствује предавањима
пуне две године, да би последњи семестар одслушао 1881. године.
Тешко је одредити колики је утицај оксфордски живот оставио на Роудса. Многи
биографи неводе да је он отишао на Оксфорд како би обогатио свој ум 38 или како би

35
Флинт 90-91
36
Више у Рот 210-211
37
Флинт 92
38
Базил
стекао сигурност професије.39 Међутим, околности његовог уписа, као и нерегуларност
његових студија указују да је његов резон био нешто другачији. Наиме, разлог његовог
повратка у Енглеску била је мајчина болест. Лујза Роудс ће преминути Новембра 1873.
што ће јако погодити Сесила.
Исто тако, током студија, Роудс се није показао превише заинтересован за стицање
знања. Често је био одсутан са предавања због чега је више пута био опоменут. Упамћена
је анегдота да се често играо са кутијом дијаманата током досадних часова. По ничему се
није истицао током студијаЧ мушио се са Латинским и Грчким и испољио само основно
познавање класичне литературе. Често је описиван као "деликатан" што у Викторијанском
периоду исказује слабо здравље, а не слабашну конституцију.
Међутим, не треба извући закључак да је похађање Оријела било губљење времена
за Роудса. Оксфорд доживљава својеврсну ренесансу 70-их година XIX века. Док је раније
био савршено место да производњу високих чиновника, сада долази до научног полета:
историја се писе систематски, кодификује се правна историја, а природне науке се
озбиљно истражују.
У исто време долазо до таласа империјално ентузијазма оличеног у Дизраелијевој
влади. Екстензија империје и сужба домовини постају највиши идеали којима тежи
Енглеска омладина. Стичу се Кипар, Фуџи и започиње Суецка криза, а са њом и идеја "Од
Кејпа до Каира."40 Ову фразу је први употребио Едвин Арнолд, уредник Дејли Телеграфа.
Ова епоха се поклапа са формативним годинама Роудсове зрелости. Његове
политичке идеје одразиће дух овог времена. Истовремено, он чита Плутарха, Аурелија и
Гибона. Централна тема свих ових дела јесте служба појединца домовини.
Многи биографи форсирају утицај Раскина, чија је инагурациона беседа довела
империјални занос до врхунца 1870. године. Упитно је да ли је Роудс икада прочитао
његов говор или не.41 У сваком случају, атмосфера на Оксфорду била је у Раскиновом
духу, а касније Роудсове мисли и дела одражавају готово идентичне идеје. Треба још
напоменути да је на Роудса утицај оставило "Страдање човека" Видвуда Рида. У књизи,
Рид тврди да за човека нема живота после смрти ида његова душа није бесмртна. Из тог

39
Флинт
40

41
Уп. Рот, Флинт, Базил
разлога, сви они који желе да се проближе Богу, могу то да ураде само кроз свој допринос
човечанству.42
Коначно, Роудсу постаје заинтересован за тајна друштва и ексклузивне клубове на
Оксфорду. Делом због престижа, делом због жеље за ослонцем у групи једнаких, он
приступа масонима 2. јуна 1877. године. Треба напоменути да он саму организацију
уопште не цени. На дан његове инагурације каже: "питам се како тако велика група људи
може да се посвети нечему што изгледа као смешан и абсурдан церемонијал без циља и
краја."43
Церемонија га је ипак инспирисала да истог дана напише свој манифест:
"Исповести вере." Текст започиње реторичким питањем: "Шта је главно добро у
[човековом] животу?"44 За Роудса одговор је да буде од користи својој домовини. За њега
су Енглези најбоља раса људи која постоји на свету. Што више територије они насељавају,
то ће свет бити боље место за живот. У Британској империји он види кључ за унапређење
човечанства. Уколико би Британија завладала светом, ратови би престали. За њега је
повратак САД у окрље британске круне од велике важности за остварење тог циља.
Такође, Роудс наглашава да "Африка чека спремна на нас, и наша је дужност да је
узмемо."
За остварење овог циља Роудс предвиђа стварање тајног друштва: "цркве за
екстензију Британске империје." То друштво треба да окупи омадину велкиких
способности која нема средства и прилике да служи својој домовини. Чланови друштва
же утицати на колонијалну легислатуру и из сенке подстицати лојалност матици. 45
"Конфесије" представљају Роудсов "сан" - транзиционални феномен раног
пунолетства, који је на пола пута између садашње стварности и онога што би могло бити. 46
"Конфесије" су наравно далеко амбициозније од Роудсових стварних могућности, али
њихова функција је та да дају смисао и кохезију овој етапи његовог живота. Оно што
разликује Роудса од других је његова приврженост исказаним циљевима. Већина људи
напусти или прилагоди свој "сан" када се сусретне са животном стварношћу. Међутим,

42
Рид
43
Флинт 30
44
Флинт
45
напоменути разлике 1. и 2. верзије, ово из 2ге
46
Рот99
"Конфесије" ће код Роудса заувек остати у центру његове политичке свести, уместо да
буду замењене практичнијим, зрелијим склопом идеја.
На крају можемо сумирати да су Роудсови разлози за похађање Оксфорда крајње
прагматични: нуди му престиж, контакте, и на почетку сигурност професије. Међутим,
његова ситуација се битно мења у другој половони 70-их година. Стицање квалификације
више није приоритетно јер постиже финансијску сигурност у Кимберлију. Две повезане
године на Оксфорду нуде му одмор од пословног живота и дају му прилику да
конкретизује своје мисли. "Конфесије" ће му дати идејни оквир и служити да оправдају и
дају смисао делима будућности. "Када би почео да верује особи... он би јој открио "идеју"
и очекивао да се човеков живот промени од тог тренутка."47
Британију 70-их година захвата талас империјалне грознице оличене у влади
Бенџамина Дизраелија (1874-????). За колонијалног секретара изабран је лорд Корнарвон?
- експанзиониста који сматра да је Кејп стратешки кључан за одржавање азијских
колонијалних поседа. Он жели да дефинитивни реши унутрашњу нестабилност у Јужној
Африци како би отклонио опасност од интервенције других европских сила. Његова
замисао је да створи кофедерацију - доминион по канадском моделу.
Прилика за то се указала већ 1876. године, када су Трансвалски Бури кренули у
поход против Педија на истоку. Поход се завршио крајње неславно по Буре - њихова
добровољачка војска се распала убрзо по уласку у непријатељску територију, а Трансвал
је остао небрањен.

Корарвон користи ситуацију: шаље Теофила Шепстона у Преторију са одредом

милиције и задатком да анексира републику. За новог комисионера у Кејпу поставља
Бартеа Фререа да изврши легислативне припреме за будуће уједињење.
Анексија је проглашена 11. априла 1977. године без активног отпора. Међутим,
Бури нису били спремни да се одрекну своје независности. Расно питање је опет било семе
раздора, оно што сту Бури видели као "gelykstelling" - друштвено изредначење белаца и
црнаца. Устав Трансвала из 1858. године наводи да: "људи нису спремни да дозволе
икакву једнакост не-белцима са белим становништвом, било у Држави или цркви.

47
Флинт?
 Главни организатор бурског отпора био је Пол Кругер. Рођен 1825. године, имао је
само 3 месеца формалног образовања, али је постао мајстор у вештинама границе, искусан
у јахању, лову и борби. Фундаментални калвинист, никад није прочитао књигу осим
Библије. Веровао је у буквално значење библијских текства и увек их користио у
аргументацији. Током двадесет година пре анексије ћиви као фармер са женом Гезином? и
16-оро деце повремено учествујући у 9 већих похода против разних афричких племена.
Током времена постаје све присутнији у политичком животу Трансвала. Присуствовао је
потписивању конвенције у Санд Риверу 1852. године и био један од твораца трансвалског
устава.
Анексија је ујединила заваљене Буре, а уједно је дала пострек националном
покрету у Кејпу.48 Од 1877. до 1879. године Кругер се залаже за мирољубиво решење, док
бурски посланици у Кејпу блокирају сваки предлог о конфедерацији. Међутим, 27. јануара
1879. године Британија трпи за њих сраман пораз код Ишандалване? од стране Зулуа.
Поражена од стране "нецивилизованих дивљака," Британија се одлучује да демонстрира
своју моћ потпуним уништењем држава Зулуа и Педија. Задужени генерал, Гарнет Волзли
(Garnet Wolseley) убеђен је да ће таквом акцијом зауставити афрички отпор и показати
Бурима да је сваки покушај побуне узалудан.
Међутим, са уништењем највеће спољашње претње по Трансвал уклоњена је и
једина позитивна страна британске власти. Бурске вође састале су се на Paardekraal фарми
близу данашњег Krugersdorpa. Децембра 13. 1879. године проглашена је независтност,
реконструисан Волксраад и изабрана влада на челу са Кругером и Пиетом Жубертом. Рат
за независност донео је ново понижење Великој Британији поразом код Маџубе (26-27.
фебруар 1880). Гладстонова влада одлучила је да оконча експанзивну политику и одустане
од Трансвала. У Кејп је послат Херкул Робинсон као нови гувернер. Он ће прогласити
примирје 3. августа 1881. праћено конвенцијом у.... чиме је обновљена пуна независност
Трансвала.

48
Стефан ду Тоит оснива "Die Genootskap Van Regte Afrikaners" - Друштво правих Африканера. Оно
промовише употребу народног језика (Африканс) наспрам "високог Холандског" у циљу. Друштво се
супротстваља културној доминацији Енглеза. Године 1877. ду Тоит објављује: "Die Geskiedenis van Ons Land
in die Taal van Ons Volk" - Историја наше земље на језику нашег народа. Ово дело представља почетак нове
јужно афричке историографије засноване на идеји бурског страдања под британским јармом. Ова два
момента представљају основу за будући настанак Бонда као политичке организације.
 Роудс улази у парламент који је под великим утицајем британског дебакла код
Маџубе. Посланици су махом подељени по националној ("расној") основи. Британски
либерали као што су Мериман, Инес... нису у стању да формирају јединствену политичку
организацију те се њихова међусобна сарадња своди на личне односе. С друге стране,
Бури су далеко боље организовани. Наиме, Ду Тоит је након Удружења правих
Африканера основао политичку организацију Afrikaner Bond са слоганом "Африка
Африканерима" и екстремно националистичким програмом. Независно од Бонда делује
Јан Хофмајер - умерени холандски новинар и политичар који се залаже за интересе
фармера и виноградара у Кејпу. Он ће се прикључити Бонду 1883. године и ускоро
постати њен de facto вођа. Тиме ће Бонд постати умеренија организација, отворена за
умерено сарадњу са британским посланицима.
Колонијални парламент је био уређен по европском моделу. Осамдесетих година
имао је 72 члана. Многи посланици су сматрали да је Роудсово понашање током заседања
крајње непримерено. Роудс никада неће научити (или хтети да научи) да поштује
скупштинску етикету. Редовно је присуствовао седницама у својој оксфордској униформи.
(tweeds - mozda tip odela ne uniforma), Посланицима се обраћао именом уместо
звањем(constituency) и био изузетно нестрпљив током говора својих колега. Што се тиче
његовог физичког изгледа, један посматрач га описује као енглеског господина доброг
држања. Каже да је био висок око 180 цм, складно обликован и интелигентан. 49 С друге
стране, Роудс никад није био добар оратор. Крајње нервозан и врпољив, глас му често
пуца у фалсето? у тренуцима узбуђења. Његов говор је: ...bluff and untutored in style with no
graces or oratory." У вербалним аргументима Роудс је избегавао да оштро напада
противнике. Његов циљ је био да их привуче на своју страну упорном аргументацијом.
Често је користио фразу "To be fair with you" и ретко је одговарао на личне нападе, често
позивајући на дијалог: "come and dine, and we will talk it over"
И поред слабог говорничког талента, Роудс је виђен од стране многих као
страствен говорник, убеђен у истину онога о чему прича. Врло брзо је остварио значајан
итоцај у политичком животу Кејпа. Путем познанства са Мериманом биће му отворена
врата високог друштва. Убрзо "купује" и локалне новине "Кејп Аргус" које ће до краја
писати у његову корист.

49
Рот130
 Роудсова прва активна улога у политици Кејпа везана је за питање Басутоленда.
Током 60-их година поглавица Сотоа у Басутоланду (данашњи Лесото) Moshoeshoe тражи
заштиту Велике Британије услед сталног притиска бурских досељеника из Оранжа.
Британци су анексирали ову територију 1868. године, да би је 3 године касније (1871)
предали Кејпу. У наредном периоду, многи Африканци из ове области налазе посао у
рудницима Кимберлија. што им омогућава да се наоружају ватреним оружјем (лов,
заштита и друштвени престиж). Овај процес праћен је бројним устанцима 1877. и 1878.
године. Устанци су навели Спригову владу да крене са пројектом разоружавања.
Неуспехом ове иницијативе почиње тзв. Gun War. Рат је трајао 8 месеци и коштао Кејп 3
милиона фунти. Спригова влада је у међувремену оборена, и замењује је Сканленов
кабинет, са Мериманом и Хофмајером на истакнутим позицијама.
Сканленово министарство одустаје од разоружавања како би окончало анархију.
Међутим, сада се поставило питање компензације. Наиме, лојалним поглавицама обећана
је надокнада за претрпљену штету, док су побуњеници морали да плате казну (у стоци) у
замену за амнестију. Проблем је био у томе што се колонијална влада налазила на ивици
банкротства,, док у самом Басутоланду централна власт фактички није постојала.
Сканленово министарст је стога формирало Комисију за компензације (Compensation
Comission) на чијем челу се нашао Роудс.50
Комисија је започела са радом Августа 1882. године испитујући захтеве лојалних
поглавица. Мешутим, битне одлуке се доносе у парламенту. Многи посланици предлажу
напуштање Бесутоланда као најлакши излаз из кризе. Роудс се овом предлогу категорички
противи. Директан разлог је могућа интервенција Оранжа. Током дебата у парламентру он
је јасно изразио своју визију о будућности Јужне Африке. "Ја верујем... у Сједињене
државе Јужне Африке, али као део Британске Империје. Ја верујем да би конфедеративне
јединице у колонијама, под својим одговорним владама, све биле практично независне
републике, али мислим да би ми такође требали имати све привилегије које веза са
Империјом нуди."51
Изречени принципи остаће труизми за Роудса све до његове смрти. У овој изјави
види се разрада основних идеја израженим у "Конфесијама." Она такође показује
суштинску разлику између Роудса и Хофмајера. Хофмајеру је у датом тренутку потпуно
50
Друга два члана су били Абрахам Аурет и Јакоб Бургер?
51
Рот145
све једно да ли ће Оранж анектирати басутоланд или не. Његов крајњи циљ јесте
конфедерација Јужне Африка, али искључиво под сопственом заставом.
На крају је донета одлука о враћању Басутоланда дирекнтој империјалној контроли.
Комисија је донела одлуку о умереној компензацији Африканцима који су изгубили
имовину током рата. За Роудса је ово била прилика да покаже своју политичку
самосталност и способност да руководи. Након његовог уласка а парламент многи су га
видели као Меримановог потрчка.52 Својим учешћем у обарању Спригове владе,
аргументацијом у корист новог, драконског закона о трговини дијамантима? и ове епизоде
у Басутоланду, истиче се као самосталан политичар значајног утицаја.
Ране осамдесете донеле су Роудсу прво и једино емотивно испуњење. Током 1882.
године креће да живи са Невилом Ернестом Пикерингом. Млађи од Роудс 4 године,
Невилс је био сушта супротност Роудсу. Популаран, дружељубив, није имао неку водећу
идеју нити амбицију о проширењу Империје. Роудс и Пикеринг ће провести 4 године
заједно у Кимберлију, у скромној брвнари без посебног луксуза. Невил ће постати и
извршилац његовог тестамента из.... јединог који не садржи детаљна упутства о остварењу
Роудсове визије.53
Док су се политичари у Кејпу мучили око Басутоланда, једна нова криза избила је
на северу, у источном делу Бачуналанда (данашња Ботсвана). Ради се о комаду земље
између пустиње Калахари и Трансвала, површине од ...... Овај "мисионарски пут" био је
лако проходан, са умереном климом и представљао једини пут у унутрашњост континента
неокупиран од стране Трансвала. Затварањем северног коридора била би онемогућена
икаква даља експанзије Кејпа. За Роудса, ово би био велики ударац, посебно у контексту
Кимберлија. Трговина и проток радне снаге били су од великог значаја за колонију, а
посебно за руднике на северу. Поред тога, будућа експанзија у Бачуналанд морала би са
собом донети и даљи развој Западног Грикаланда.
Након Маџубе, конференцијом у Преторији није одређена припадност ове
територије. Британија се задовољила формалном забраном бурског мешања у домородачка
питања. Међутим, племена Тхлапинга, Корана и Рохонга? која су живела на овом
простору била су у сталном сукобу за превласт. Како би стекли надмоћ, позивали су белце
да се боре за њих као плаћеници, нудечи им земљу и стоку заузврат. До средине 1882.
52
Рот137
53
Флинт
године белци полажу право на 6000 ари у две области које ће се организовати као
републике Штелаланд (Врајбург) јужно и Гошен () северно.
За Роудса је овакав развој ситуације био изузетно алармантан. У случају анексије
република од стране Трансвала, пут ка северу би заувек био затворен. Његове могућности
да ишта уради по том питању су биле крајње ограничене. Херкул Робинсон је делио
његову забринутост, али колонијална канцеларија у Лондону није желела никаква додатна
оптерећења и сматрала је северни пут питањем од локалног значаја. Са друге стране,
Сканленова влада је заузела пасиван став услед недостатка финансиј, фијаска у
Басутоланду и подељености парламента (Хофмајер и Бури подржавају Трансвал, Мериман
и либерали желе директну империјалну власт).
Почетком 1883. Роудс је успео да убеди Сканлена да формира комисију за
одређивање границе Грикаланда као претекст да лично оде у Штелаланд и Гошен. У мају
добија концесију од поглавице Тлапинга која обухвата и Штелаланд, чиме отвара пут за
једнострану анексију овог дела Бечуналанда. Сканлен, међутим, остаје пасиван. У ствари,
руке су му везане ситуацијом у парламенту. Убрзо потом, 6. августа 1883. Штелаланд
проглашава независност, праћен ускоро и Гошеном.
Роудс остаје упоран. Више пута говори у парламенту, позивајући на акцију.
"Искрено упозоравам овај Дом да уколико одступи од контроле унутрашњости, ми ћемо
пасти са позиције најмоћније државе у Јужној Африци, што је наше право у икаквој
комбинацији федералне уније, на позицију мале земље. 54 Како би умирио Буре, он истиче
да црначка популација у републикама није бројна: "Оно што ми сада ћелимо јесте да
анексирамо земљу, не домороце."
Може се видети да су Роудсови политички принципи истоветни онима исказаним
по питању Басутоланда. Велики проблем у тачном одређивању његових дугорочних
планова у овом периоду је Роудсова тенденција да преуреди прошлост како би одговарала
садашњој актуелности. Касније ће рећи, показујући потез од Трансвала до Уганде: "Све
ово обојено у црвено: то је мој сан" 55 Међутим, писма и интеракције пре и током кризе у
Бечуналанду то не индицирају.56 Роудс остаје посвећен краткорочним циљевила
одређеним идејом проширења локалног тржишта и даљим развојем Кимберлија. Шири

54
Рот 158
55
Рот149
56
Рот149
контекст његових акција везан је за убеђење да ће се јужно-афричка унија сковати под
британском, односно бурском доминацијом остваривањем малих победа у појединачним
сукобима.
У фебруару 1884. године одржана је конференција у Лондону између Британије и
Трансвала ради ограничене ревизије одлука из Преторије. Тада је Бечуналанд стављен под
британски протекторат, чиме су Штелаланд и Гошен стављени ван граница Трансвала. Не
може се тачно рећи колики је утицај Роудс имао на Робинсона, 57али је несумњиво да је
протекторат успостављен према инструкцијама високог комисионера. Оно што није
учинњено по Робинсоновом савету јесте постављане пречасног Џона Мекензија за
британског изасланика у Бечуналанду. Страствени хуманитарац, Мекензи ће се поставити
као искрени заштитник домородачког становништва од белачке похлепе. У Гошену, он је
прогласио да сва земља припада Монтешиви? и да се налази под британском заштитиом.
Потом организује милицију, одлази у Врајбург, диже империјалну заставу (УНИОН
ЈАЦК) и проглашава све фарме државним властништвом до окончања истраге о праву
власништва.

Мекензијеви поступци разбеснели су све остале актере. Колонијална канцеларија

нашла се у неугодном положају јер је застава у Врајбургу имплицирала анексију, супротно
одредбама Лондонске конвенције. Роудс и Робинсон су заинтересовани једино за пут, не
за афричка права. Због тога Робинсон опозива Мекензија августа 1884. и шаље Роудса као
привремену замену. Његов задатак јесте да приволи Буре да прихвате британски
протекторат, без икаквог обзира према афричким племенима.
И поред тога што је Мекензи начинио доста штете (у очима белаца), Роудс је био
релативно успешан. Прво одлази у Штелаланд где 1. септембра 1884. постиже потпун
споразум са Бурима. Њима је презнато право на земљу у замену за истицање британске
заставе и прихватање будуће анексије. У Гошену, с друге стране, је ситуација далеко
проблематичнија по Роудса. Већина тамошњих Бура дошла је из Трансвала, а Роудсов
долазак предухитрио је Стефан Ду Тоит (Stephanus du Toit). На његов позив Трансвал
проглашава анексију Гошена.58

57
Уп Рот, Базил, Флинт
58
Прокламација је додуше била условљена санкцијом Велике Британије
 Кругер овим потезом вероватно није желео да провоцира Велику Британију.
Британска влада се показала крајње амбивалентна по питању целе ствари, док је Кругеру
било доста анархије на западној граници Трансвала. Међутим, његова интервенција се
поклопила са формалним конституисањем Ангра Пекене као немачке колоније, Судвест
Африке. Из британске перпективе, једним погледом на мапу било је јасно да Кругер тежи
успостављану директне границе са немачком колонијом. Не само да би ово угрозило
британску хегемонијуз у Јужној Африци, него би је потпуно искључило из централног
дела.
Британија се одлучила за демонстрацију силе. Послат је мајор-генерал Чарлс Ворен
на челу контигента од 4000 мундира. Постављен је за специјалног комисионера са
широким политичким овлашћенима. По Вореновом доласку у Кејп, Робинсон га је убедио
да поведе Роудса као саветника који је упознат са ситуацијом.
Ворен и Роудс се од самог почетка нису слагали. Не само да се Ворен залагао за
директну империјалну власт, него је повео и Мекензија са ким је и лично био у добрим
односима. Хуманитарно питање опет изазива сукоб. Ворен и Мекензи желе да заштите
афричке поседе. Пре коначног раскола, десио се састанак са Кругером у Фортин Стримсу,
јануара 1885. Ворен, Мекензи и Роудс нису успели да убеде Кругера да прихвати
британски суверенитет над Бечуналандом. Не зна се како је тачно прошао прво сусрет
између Кругера и Роудса. После састанка, мислећи на Роудса, Кругер је наводно рекао:
"Па, тркачки коњ је бржи од вола, али во носи већи терет. Видећемо"59
У сваком случају, икакав привид јединства разбијен је фебруара 1885. Ворен
формира војни су и приводи белце из Штелаланда како би заштитио племена Тлапинга и
Ролонга. За Роудса је ово неприхвативо. Белачка солидарност Енглеза и Бура је по њему
неопходна за будућност Јужне Африке. Он даје оставку и враћа се у Кејп где креће у
активну кампању против Ворена и Мекензија.
У међувремену, британска влада се труди да ојача своје позиције пред Берлинску
конференцију. У том циљу проглшава своју сферу утицаја до 22 паралеле. Августа 1885.
коридор јужно од Малопа? се претвара у крунску колонију британског Бачуналанда.
Ворен је опозван а са његовим одласком нестао је и сваки привид хуманости. Бури су

59
Рот171
добили своје фарме, а за првог гувернера колоније постављен је Роудсов пријатељ Сидни
Шипард. Бечуналанд ће бити припојен Кејпу 1895. године.
Епизода у Бечуналанду представља значајну прекретницу за Роудса. Он је показао
завидну политичку вештину и доследност (барем у очима Бура). Његов однос са
Робинсоном постао је изузетан, и ако не пре, онда после Вореновог доласка, он има знатан
утицај на високог комисионера. С друге стране, почиње раскол између Роудса и Меримана
и либерала. Они су веровали да Роудс са њима дели убеђење о цивилизаторској улози
британског колонијализма, те да је његов став о бурским поседима издаја заједничких
принципа.60
Међутим, оно што је најважније јесте да се током посете у Врајбургу код Роудса
јавила идеја о северној експанзији. Према тамошњим сведочанствима, земље северно од
реке Замбези поседују велики потенцијал у минералним и пасторалним ресурсима.
Најбољи део свега је што једини пут до ове замишљене корнукопије пролази кроз
Кимберли. Изградња железницве до огромног тржишта на северу обезбедила би
просперитет рудника и уједно осигурала доминантну позицију Кејпа за будуће уједињење
Јужне Африке. Од 1885. године ово је један од главних Роудсових циљева.
Роудс хе највећи део своје енергије у другој половини 60их година посветио
амалгамацији у Кимберлију. Међутим, при том није запоставио политику у Кејпу. Циљ му
је да гурне границу северно од Бачуналанда. Битан фактор је и откриће злата у Трансвалу.
Многи су се надали да ако злато постоји у Трансвалу, да ће оно бити нађено и северно од
реке Замбези? С друге стране, откриће злата доводи до убрзане индустрализације и јачања
Трансвала. Опет вреди напоменути да Роудс остаје тактичар, фокусиран на непосредне
циљеве. Рудници у Кимберлију нису само у служби северне експанзије, већ су и циљ сами
по себи. Његов политички ангажман је такође првенствено у служби рудника.
У самом парламенту Роудс се нашао у незавидној позицији након Вореновог
одласка. Изгубио је подршку либерала, док га политички кругови у Лондону сматрају про-
бурски настројеним. Роудсу једино преостаје да покуша да се повеже са Хофмајером.
Проблем лежи у томе што су чланови Бонда махом фармери. Њихове тежње су усмерене
ка царинској унији са републикама и железничкој поветаности са иситим. Северна
експанзија и изградња неопходне инфраструктуре су ван граница њиховог интересовања.

60
Рот 177
Мањи проблем за Роудса представља и све већи екстремизам Бура према Африканцима.
Како су Бури чинили 3/4 сељачке популације у Кејпу, једини начин да буду надгласани од
стране Енглеза био је путем давања франшизе Африканцима. Повлађујући Бонду, Роудс
ће пооштрити сопствене ставове према Африканцима, а у парламенту бити принуђен да
гласа противно својим интересима.
Роудс подржава готово све законске предлоге бурских посланика: враћање верске
наставе у државне школе; укидање возова на Сабат; укидање такси на домаћу производњу
брендија итд. Мериман је био огорчен Роудсовим поступцима: "Роудсова апостаза чини
ме болеснијим од пребијеног пса."61 Међутим, за Роудса, ови поступци били су оправдани
"племенитим" идеалима о уједињеној Јужној Африи на принципу (белачке) расне
солидарности. Бонд је једина парламантарна група коха може да му пружи доследну и
већинску подршку у остварењу тог циља.
Највеће разочарење либерали ће претрпети у дебати око афричке франшизе. Право
Африканаца да учествују у политичком животу постало је горуће питање 80-их година.
Према колонијалном уставу из 1853. године право гласа загарантовано је свим британским
поданицима који поседују имовину у вредности од 25 фунти или имају годиншње приходе
од 50 фунти.62 У почетку ово ограничење је махом искључивало све Африканце. Међутим,
осамдесетих година први парламентарни представници изабрани су уз помоћ црначких
гласова (у источном Кејпу). Питање постаје горуће након анексије Транскеија 1885.
године са 80.000 потецијалних гласача (наспрам целокупне белачке популације од
250.000).
Бонд и либерали имали су опречне ставове о реформи франшизе. Хофмајер сматра
да Африканци треба да имају право гласа, али само у оној мери у којој неће моћи да
надвладају белце. С друге стране, Мериман и остали либерали желе закон обавезујући за
све, без обзира на боју коже. Мериман се залагао за једноставан тест писменост као доказ
"зрелости" Африканаца да преузму на себе политичке одговорности.
Решење је понуђено након штп је Гордон Сприг формирао нову владу уз
Хофмајерову подршку 1887. године. Сприг је изнео предлог новог гласаачког закона који
је изазвао жестоке расправе у парламенту. Нови закон требао је да драстично смањи број
афричких гласова тиме што ће одузети бирачко право појединцима који имају икаквог
61
ММ141
62
Рот222
удела у комуналном поседу. Наиме, знатан број Африканаца поседовао је фарме или куће
у приватном власништву, али су имали право испаше на комуналној површини, или су
обрађивали један део земље у заједничком власништву.
Мериман, Сауер и Инес су се оштро противили овом закону. У скупштинским
дебатама Мериман је тврдио да: "ми немамо права да ускратимо право које је поверено
домороцима (confered)"63Инес је упозоравао да "практични резултат закона био би да 9/10
домородачких гласова нестане."64
Закон је изгласан уз Роудсову подршку. не може се рећи да је он стао уз Хофмајера
само да би добио подршку Бонда. Подршка једине политичке организације сигурно је
била добродошла, али за Роудса "домородачко питање" непотребно је делило белце у
колонији. Не само то, питање је раздвајало Кејп од других ентитета у Јужној Африци.
"Док год Кејп допушта Африканцима да гласају у великом броју, остале јужно афричке
територије би одбациле (shun) икакав предлог уније."65
За Роудса, пут ка унији водио је кроз веће економско повезивање колонија и
република. Он је желео да се пруга продужи од Кимберлија, преко Оранжа до Трансвала
како би се учврстила економска независност ових територија. Роудс је промовисао
слободну трговину која би довела до царинске, а потом и политичке уније.
Главна препрека у остварењу овог плана био је председник Трансвала - Пол
Кругер. Убеђени изолациониста, био је противан сваком плану који би угрозио
независност бурске републике. Економску самодовољност желео је да стекне изградњом
конкурентне пруге до португалског Делагоа залива.
До 1889. године Кејп и Оранж су коначно склопили царинску унију, а железница је
дошла до Блумфонтејна. И иако је изградња Делагоа пруге каснила због хроничног
недостатка финансија, Кругер није попуштао у свом ставу. Увиђајући да се председник не
може приволети нити поткупити, Роудс ће покушати да другим методама постигне
зацртани циљ. Железница ће ићи на север, до Мафекинга, да би потом заобишла границе
Трансвалаи прошла кроз Бечуналанд и Матабелеланд. На овај начин би Трансвал у
будућности остао изолован и ултимативно присиљен да приступи унији.

63
Рот224
64
Рот224
65
Рот225
 Користећи можда морално упитне и сурове методе, Роудс се до краја осамдесетих
година наметнуо као централна личност у колонијалној политици. Његов политички савез
са Бондом додатно је оснажен Кругеровим одбијањем принципа слободне трговине.
Подршка Бонда за даљу северну експанзију била је само питање времена. Сарадња са
Хофмајером заснивала се на здравим основама узајамно корисног реципроцитета. Савез са
Бондом довешче Роудса у позицију да прихвати место премијера након пада Спригове
владе, јула? 1889. године. Са премијерством и политичком доминацијом у парламенту,
Роудс ће коначно бити у стању да диктира политику колоније у складу са својом визијом о
будућности Јужне Африке.

XXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXX

Северно од Бечуналанда простирала се земља Ндбелеа, борбеног афричког народа

који је контролисао готово целокупну територију данашњег Зимбабвеа. Осамдесетих
година Ндбеле имају армију од 15-20.000 људи, боре се на основу Зулу традиције и
организују сталне пљачкашке походе на околне, трибутарне народе: Шоне у
Машоналанду, Тцване у Бачуналанду и Лодзије, Иле, и Тонге северно од Замбезија.
Ндбелама влада краљ Лобенгула са престоницом у Гбулавају (place of slaughter, данас
Булавајо). Лобенгула је био свестан белачке претње и улазак белаца у његово краљевство
је било строго контролисано. Одређену слободу имали су једино мисионари због своје
практичне користи по краља у виду превођења, читања и писања. Лобенгулин циљ јесте да
сачува независност свог народа. Белце треба зауставити или се са њима договорити, али
само под условом да његова власт остане нетакнута, а његов народ неометано настави свој
традиционални начин живота.
На Лобенгулину несрећу, распарчавање Африке наставиће се пуним полетом након
Берлинског конгреса и уласка Немачке у игру. Трка за транс-Лимпопо биће додатно
подстакнута локалним факторима. Првенствено, ту је откриће злата на Ранду. Многе је
убедило да се злато може наћи и са оне стране Лимпопа. Роудс је показао своје
интересовање током Воренове мисије. У Врајбургу? је разговарао са Едвардом Маундом,
репортером Тајмса, коме је Ворен наложио да пређе Лимпопо и оствари директан контакт
са Лобенгулом. По повратку, Маунд је тврдио да је нашао бројне доказе о постојању злата.
 Шире интересовање изазвале су и популарне новеле тога доба, писане махом од
стране ловаца, истраживача и авантуриста. Чувени ловац на слонове, Фред Селус објавио
је "A Hunter's Wanderings in Africa," доке је Алан Глутерман тврдио да се преко Лимпопа
налазе древни рудници краља Соломона.66
Белце није привукао сам Матабелеланд, него земља Шона. Они су били питом,
земљораднички народ северно од Ндбела и били су изложени сталним пљачкашким
походима. У Машоналанду су откривени трагови злата још 60-их година, те се веровало да
се управо ту налази нови Ранд. Поред тога, утврђено је да Машоналанд, за разлику од
Матабелеланда одговара европском стилу пољопривреде, те да и ако се испостави да нема
"земље Офира," колонизација би била изводива.
Међутим, како је једини пут до Машоналанда водио кроз Лобенгулино краљевство,
и како се радило о трибутарном народу, концесија за ескавацију или насељавање се
морала тражити у Булавају.
Током 1887. ситуација постаје интезивна. Роудс прима извештаје од белих
посетилаца да Лобенгулин краал постаје центар за концесионаре, авантуристе, ловце и
ситне предузетнике. Ипак, директна претња по њега су акције Трансвала. Затворени на
истоку и западу одлукама Лондонске конвенције, једини пут за експанзију гледао је
северно. Услед прилива финансија из Ранда, Кругер је могао да води активнију спољну
политику. Наступ Трансвала подстаћи ће Роудса на акцију. Наиме, јула 1887, Лобенгула је
ставио свој знак на уговор о "вечитом миру и пријатељству" 67 који је у ствари имплицирао
вазалски однос између Трансвала и краљевине.68
На Роудсову срећу, администрација Кејпа и Бечуналанда била је на његовој страни.
Сидни Шипард је био уверен у богатство транс-Лимпопоа и сањао је новом Сан
Франциску у заливу Делагоа.69 Поред тога, био је толико близак са Роудсом да је именован
за извршиоца његовог тестамента. Херкул Робинсон постао је Роудсом пријатељ током
кризе у Бачуналанду. У потпуности се слагао са северном експанзијом али је био свестан
да влада у Лондонну неће пристати на нове обавезе у Африци. Стога је Робинсон тежио да

66
Allan Gutterman, King Solomon's Mines
67
О Гоблеру и тој причи
68
Рот 248
69
Рот 248
оствари неко компромисно решење, решење које ће одстранити друге силе из региона. али
без успоставаљања директног протектората.
Личност на терену био је Џон Смитх Мофат, мисионар чији је отац успоставио
први контакт са Ндбелама. Боравио је у Булавају као Шипардов изасланик и доследно
заступа британске, а потом и Роудсове интересе. Мофат је имао значајан утицај на
Лобенгулу и предочио му је лоше последице које произилазе из трансвалског уговора.
Робинсон је послао инструкције преко Шипарда да се земља Ндбелеа стави под британску
сферу утицаја. "Мофатов споразум" је потписан 11. фебруара 1888. године. Лобенгула је
прихватио "да [не] улази у преговоре или да потписује споразуме са иједном државом или
силом ... без претходног знања и санкције Високог комисионера њеног Височанства за
Јужну Африку."70
Робинсон је задовољан умереним успехом без већих обавеза по владу у Лондону.
Роудс жели конкретније резултате, али му је Мофатов споразум купио драгоцено време и
обезбедио предах у кључном моменту амалгамације.
Мофатов споразум је осигурао да Матабелеланд неће бити окупиран од стране
друге државе, али није имао никакве одреднице о британским држављанима. Штавише,
уговор је подстакао приватне иницијативе. По Роудсове аспирације најопаснији је био
конзорцијум Џорџа Ковстона и лорда Гифорда. Они су активност започели у Бачуналанду,
добивши концесисије за рударство од локалних поглавица, а надали су се и уговору за
изградњу пруге.71 На вест о Мофатовом споразуму, одлучили су да оснују Истраживачку
компанију (Exploring Company Limited) и унајмили су Едварда Маунда да представи
њихов случај пред Лобенгулом.
Ковстон и Гифорд су имали једну велику предност у односу на Роудса: друштвени
углед. Лорд Гифор је био бивши официр, реципиент Викторијиног крста, доке је Ковстон
био брокер у Лондону са јаким везама у финансијском свету. Није се радило са о пуким
авантуристима, него о људима од интегритета са којима је колонијална канцеларија могла
да послује.
Оно чему су се се и Костон-Гифорд и Роудс надали јесте издавање државног
чартера једној компанији која би имала административну власт у Машоналанду (или
шире). Са чартером, компанија би имала суверена права над одређеном територијом уз
70
Рот 251
71
О маткалфеу
минимум државног надзора. Ова пракса била је уобичајена протеклих векова, али се још
1860-их чинило да су чартер компаније превазиђено средство експанзије. Источно
индијска компаније се затворила 1858, праћена Худсон Беј компанијом 1869 године.
Међутим, овај концепт је поново заживео 80-их година. Како би спречили Шпанце или
Холанђане да се докопају северног Борнеа, влада је дала чартер компанији Британског
северног Борнеа 1881. године. Ситуација се поновила и са Краљевском компанијом
Нигера (1886) и Британском источно афричком компанијом у Кенији (1888). И док се
британска влада правдала у очима јавности да су чартером само санкционисали реално
стање ствари на терену, јасно је да су чартери били у служби јефтиног, по благајну
неоптерећујућег империјализма.72
И тако је 1888. изгледало да би чартер компаније северно од Лимпопа била спас за
Салзбуријеву владу. Роудс је био спреман за борбу са Ковстоном и Гифордом.
Формирањем Голд Филдса и завршетком амалгамације у Кимберлију до марта 1888,
осигурао је инструмент за одвлачење новца у сврху финансирања чартер компаније.
Током посете Лондону, јуна 1888, Роудс се састао са лордом Кнутсфордом, колонијалним
секретаром, и по први пут дискутовао о оснивању чартер компаније у Замбезију.
Кнутсфорд је овом приликом одбио Роудса јер овај није имао никакав уговор са
Лобенгулом.
Да би чартер био издат било којој групи, било је неопходно (барем у ранијим
случајевима) прибавити одређени правни основ. Обично се радило о концесији према
којој је локални владар предавао одређени део сопственог суверенитета потражиоцима
концесије. Роудсу је било јасно да Лобенгула никада неће пристати на такав уговор.
Иако је желео да лично оде у Булавајо, морао је остати слободан да сређује ствари
у Кимберлију. Уместо њега формирана је трочлана делегација. На челу мисије био је
Чарлс Рад, његов пријатељ и пословни сарадник из Кимберлија. Други је био истраживач?
Френк Томпсон, човек који је познавао афричке обичаје и говорио језиком Сетсвана. Као
последњег члана, Роудс је изабрао адвоката Рошефорта Мегуајера, вероватно како би
срочио сам уговор.
Група је кренула из Кимберлија 15. августа (1888). Иако је Маунд кренуо раније,
Робинсон и Шипард су се постарали да Радова експедиција стигне прва. Шипард је

72
Флинт 98
задржао Маунда месец дана у Бечуналанду, док је Руд са собом носио Робинсоново писмо
као доказ да заступа интересе самог високог комисионера. У сваком случају, група је
стигла у Булавајо крајем септембра (1888).
Рад је описао њихов први сусрет са Лобенгулом: "[Лобенгула] је изашао ... и ми
смо устали, скинули смо шешире, позравили га као кумолоа, и руковали се са њим. Краљ
је баш оно што сам очекивао да видим - веома фин човек, само веома дебео, али са дивном
кожом и лепо грађен. Био је скроз го, осим кожне (апрон) која му је падала са кукова ...
Краљ има чудно лице: изгледа делом забринуто, делом добродушно и делом сурово; има
веома пријатан осмех."73
Неколико дана касније објаснили су зашто су дошли. Истакли су да нису Бури и да
не желе земљу. Од краља само траже дозволу да копају за злато. Мофат је саветовао краља
да ништа не предузима до званичне Шипардове посете. Овај је требао да буде
непристрасни изасланик краљице, док су у ствари обојица радила у Роудсовом интересу.
Шипард је дошао средином октобра. Заплашио је Лобенгула причама о грамзивости Бура
и уверио краља да Рад и Роудс имају подршку саме краљице. Маунд је био потпуно
беспомоћан. Лобенгула је 30. октобра сазвао хитан састанак са Радом. Концесија му је
представљена и он је ставио свој знак на место потписа.
У документу се Лобенгула титулише као "Краљ Матабелеланда, Машоналанда и
одређених суседних територија." Концесија почиње обећањем да че Роудс плаћати краљу
100ф месечно и да че доставити 1000 Мартини-Хенри пушака са 100.000 метака. Прва
половина требала је да буде испоручена што пре, а друга по почетку радова. Заузврат,
краљ је дао "комплетан и ексклузиван надзор над свим металима и минералима ... у мојим
краљевствима, принципалитетима и доминионима, уз пуномоћ да ураде све што сматрају
неопходним да добију и стекну исте ... да предузму све неопходне и законске кораке у
циљу искључења свих других особа које потражују земљу, метале, минерале или копачка
права."74
Мало је вероватно да је Лобенгула у потпуности разумео садржај концесије и
могуће је да је пристао на уговор након лажних вербалних обећања. Извесно је да су Рад и
Томсон обећали да неће довести више од 10 белаца и да неће копати близу насеља, те да

73
Рот 259
74
Флинт 107
концесија обухвата право само на један коп. 75 Лобенгули је било неопходно оружје, а
могуће је и да се водио логиком по којој је лакше преговарати са једном моћном особом
(Роудсом), него са гомилом ситних концесионара.
У сваком случају, Роудс је био естатичан: "Наша концесија је толико гигантска,
као да си дао човеку целу Аустралију." Одредница о праву "искључења свих других
особа" требала је да послужи као аргумент за чартер. Успостављање монопола над рудним
богатствима захтевало је администрацију компаније над територијом. Лобенгулина
интитулација обухватала је далеко шири простор него што је он заиста контролисао.
Машоналанд је према њему био у трибутарном односу, он није био краљ Шона. Роудса
није занимало што је правни аргумент био климав, ни што титула није одговарала старном
стању ствари, концесија је била конкретан документ на основу које је могао да полаже
право на огромне територије. Ускоро ће му се у том гледишту прокључити и Салзбуријева
влада.
Ово не значи да је даљи посао био лак. Само на основу одреднице о достави оружја
Радова концесија се могла сматрати ништавном. Према закону Кејпа, и по једном
међународном споразуму, била је забрањена продаја оружја Африканцима који су живели
ван граница колоније. Поред тога, Кавстон и Гифорд нису планирали да се предају без
борбе. Коначно, иако је уживао подршку британске владе, одређени део јавности је био
противан оснивању приватних империја.
Роудс је у наредном периоду радио на отклањању ових проблема. Што се тиче
оружја,, њих су прибавили Џејмесон и још један јужноафрички доктор, Рутефорд Харис.
Пушке и муниција су потом прокријумчарени из Кејпа уз Шипардову дозволу. У
међувремену, Робинсон је оправдао Кнутсфорду провизију о оружју: ако Лобенгула не
добије пушке од Британије, добиће их од неке друге силе.
Пре него што је оружје приспело, ситуација се развијала у Булавају. Маунд и
велики број индуна (краљевих саветника) убеђивали су краља да је он, не знајући, продао
Енглезима целу земљу. Лобенгула је постепено бивао убеђен да они говоре истину и
наложио је Маунда да поведе две индуне у Лондон, да лично са краљицом разјасне ствари.
Поред тога, он је одбио да прими пристигле пушке и оне су остале да стоје испред
Булаваја.

75
Рот 263
 У међувремену, у Лондону, Кавстон и Гифорд су успели да прикупе знатна
финансијска средстава. Уз то, имали су подршку Јужноафричког комитета, лоби групе
која се залагала за заштиту афричких права. Кнутсфорд је био заинтересован за сарадњу.
У одговору на њихов захтев речено им је да ће одлука бити донешена након консултације
са високим комисионером, Херкулом Робинсоном. Порука је била јасна: чартер се може
добити само уз Роудса.
Јануара 1889. Ковстон шаље телеграм Роудсу, предлажући сарадњу. Роудс је
пресрећан. Свестан је да не може надмашити конзорцијум у политичким везама и по
друштвеном угледу. Роудс одмах одлази у Кејп и налази се са Маундом (који је са
индуанама био задржан по Робинсоновом наређењу) и оберучке прихвата сарадњу.
Остатак 1889. Роудс је посветио успостављању чартер компаније.
Марта 1889. индуне коначно стижу у Лондон. Примљени су на аудијенцију у
Виндзору и добили писмо у краљичино име. Написано у библијском стилу, оно упозорава
Лобенгулу да буде опрезан при давању концесија белцима: "Краљ даје странцу вола, а не
своје читаво крдо."76 Роудс је чак наваљивао на Маунда да се просто реши краљичиног
писма, али се овај на то није усудио. Ипак, стварне опасности није било јер се центар
активност сада преместио у Лондон.
Роудс, Бајт, Рад и Мегвајер имали су серију састанака са Кавстоном и Гифордом.
Пре него што се вратио у Јужну Африку, Маунд је описао Роудсово понашање на једном
од састанака: "У Лондону он је владао ситуацијом, умерен, affable, jolly, увиђаван према
мишљењима других. Он је говорио у ширим цртама и остављао Бајту детаље ... Роудс,
када је говорио о својој идеји electrified нас је својом страшћу. Енглеска, рекао је, мора
изрезбарити Африку из своје дужности према цивилизацији." 77
Договорено је да се оформи заједничка компанија, the Central Search Association,
која би откупила Радову концесију од Голд Филдса (њеног оригиналног власника) путем
расподеле деоница. Роудс и његови сарадници уопште нису планирали да Радову, или
било коју другу концесију, пренесу на чартер компанију. Концесија ће остати у
власништву ЦСА и тиме у Роудсовим рукама, без обзира како ће удео у деоницама
изгледати у чартер компанији. Подразумева се да ни британска влада нити шира јавност
нису били упознати са овом шемом.
76
Флинт 110
77
Рот 277
 Гифорд и Роудс су имали неколико састанака са Кнутсфордом пре него што су
формално поднели захтев за издавање чартера 30. априла 1889. године. Захтев неће бити
одобрен наредних 6 месеци. Разлог томе је тај што су Кнутсфорд и Салзбури желели да
натоваре на Роудса додатне обавезе. Захтевали су да се он ангажује у заштити британских
интереса не само до Машоналанда, већ и даље на север, преко Замбезија, и на исток у
Малавију. Поред тога, морао је да пристане да финансира продужетак пруге од
Кимберлија, преко Бечуналанда и даље на север, до будућег Салзбурија. Железница је
требала да донезе развој и преко потребне финансије у империјални Бечуналанд.
Што се транс-Замбезија тиче, Британија се плашила португалског утицаја у
Нјсаланду, где је и Немачка била фактор од значаја са својом колонијом у___________.
Поред тога, британска влада је хтела да се дочепа Катанге због њеног бакра и гласина о
злату. Роудс је био јефтино решење. Чињеница да Радова концесија није имала никакву
клазулу о преносу суверенитета просто није дискутована. И уопште, како је повеља
добијала на обиму, афричка права су потпуно занемарена. У мају (1899) Роудс је упознат
са Харијем Џонстоном, британским конзулом у Нјсаланду (или код Португалаца?), који је
скецирао грандиозне идеје о британској Африци, од Кејпа до Каира. Роудс му је написао
чек од 2000ф уз предлог да субвенционира протекторат на годишњем нивоу. Придобила га
је идеја о црвеној Африци и он је колонијалној канцеларији упутио захтев да се чартер
прошири и на територију северно од Замбезија. Екстензија је била одобрена и нацрт је био
готов у августу.
Ван владиних кругова чартер је наишао на значајну опозицију. Језгро отпора
чиниле су хуманитарне групе, посебно The Aborigines Protection Society и Јужноафрички
комитет. Њима су се прикључили и независни радикали у парламенту, као на припер
Henry Laboucher, који су читаву ствар видели као велику превару. Радило се о принципу,
те се ова опозиција није могла купити. Роудс је бранио своју позицију објашњавајући да се
конзорцијум формира "првенствено у интересу домородаца и мисионара; да спречи
бескрупулозне групе да дођу и све униште." 78 Роудс је такође настојао да придобије
сопствене политичке и новинарске везе.
Упознао је Флору Шо, прву значајну британску новинарку, која је била
колонијални кореспондент Тајмса. Она ће постати Роудсов убеђена присталица, те је

78
ММ158
Тајмс, од августа 1889, чврсто на његовој страни. С друге стране новинарског спектрума,
Роудс се спријатељио са W.T. Steadom79, уредником Пал Мал Газете, претечом жуте
штампе XX века. Слично Флори, Стед ће не критички обожавати Роудса у својим
чланцима.
Додатна тактика у придобијању јавности огледала се у "прикупљању" људи од
угледа. У директоријум компаније ући ће војвода од Аберкорна, ерл од Фифа и Алберт
Греј. Аберкорн је био посланик у доњем дому више од 20 година, док је Фифе био зет
принца од Велса. Међутим, највећи улов био је Алберт Греј. Члан Јужноафричког
комитета, беспрекорног угледа, Греј је уверио многе да се заиста ради о моралном
подухвату. Свом пријатељу, Мекензију, Греј се правдао логиком да ће бити кориснији
унутар компаније, него као њен спољни критичар.
Чартер је издат 29. октобра 1889. новооснованој Британској јужноафричкој
компанији (BSA). Повеља дефинише територију операција компаније као "регију Јужне
Африке која лежи северно од британског Бечуналанда, северно и западно од
Јужноафричке републике (формални назив Трансвала), и западно од Португалских
доминиона."80 Нема помена о северним и источним границама, о белгијском Конгу или
немачким колонијама. Компанија је овлашћена да упражњава права стечена Радовом
концесијом, те да стиче сличне уговоре у будућности, као и да успостави комплетан
административни систем, подразумевајући и формирање полицијских снага. Чартер је
обухватао и провизије хуманитарне природе, као и ставке о државној регулативи које су
требале да спрече злоупотребу моћи. Ради се о пуким формалностима, присутним и у
осталим чартерима тога времена.
Могуће је да су Кнутсфорд и Салзбери мислили да ће Фифе, Аберкорн и Греј
водити рачуна о државним интересима. Међутим, прва двојица су се показала крајње
незаинтересована за делатност Компаније док је Греј постао убеђен у Роудсову
непогрешивост. Кавстон и Гифорд ће задржати одређени утицај у Лондону, али је Роудс
био неоспорни господар у Јужној Африци.
Главни деоничари у BSA, поред ДеБерса и Голдфилдса, били су Роудс, Бајт,
Барнато, Џејмесон, Ротшилд и Робинсон. Деонице нису продаване на отвореном тржишту,

79
погинуо са Титаником 1915
80
Рот 285
него су нуђене пријатељима, сарадницима и људима од утицаја. Роудс је посебно делио
деонице члановима Бонда како би "олакшао" изградњу северне железнице.
Оно што нико осим унутрашњег Роудсовог круга није знао јесте да BSA није
поседоала Радову концесију. Она је остала у власништву CSA која је концесију само
изнајмљивала компанији под условом да BSA сноси све трошкове експлоатацие и даје
асоцијацији 50% остварених профита. CSA, са номиналним капитало од 121.000ф
транформисана је у United Concessions Company 1890, са капиталом од 4 милиона ф. И све
то на основу почетне инвестиције у оних 1000 пушака које су нетакнуте лежале испред
Булаваја! Британска влада је открила истину о овоме 1891. године. Како би се избегао
скандал наређено је да UCC прода концесију BSA-и. Ово је учињено мерџером, те је
компанија коначно постала власник концесије на основу које је и добила повељу.
У сваком случају, Роудс је сада имао готово неограничену моћ, посебно након што
је постао премијер у јулу 1890. године. Додатно га оптерећујући, могуће је да су
премијерске дужности подстакле његову неодговорност и окомитост. Поред тога, његово
здравље постајало је све горе. Кренуо је да добија на тежини, а кожа му је попримила
сивкаст тен. Знаци препараног старења подстицали су га на журбу. Навикао је да буде
немилосрдан и изналази пречице где год је то било могуће. "Сматрао је себе потпуно
непогрешивим, изливајући погрде и срџбу на сваког ко би му се супротставио.81
Лобенгула је и даље био препрека. Одбијао је да призна валидност концесије,
посебно након краљичине аналогије са волом и стадом. Френк Томсон (Рад је напустио
Булавајо чим је краљ потписао документ) се налазио у животној опасности.
Незадовољство међу Ндбелама је расло, и ратници су почели да се окупљају у
престоници. Томсон и Лотсе, индуна који је подржао уговор, изведени су пред краља.
Лотсе је погубљен на лицу места, а потом су масакрирани и сви чланови његове породице.
Томсон тврди да је овим чином Лобенгула покушао да скрене сумњу са себе.82
Децембра 1889. Роудсу је било доста чекања. Скован је план о киднаповању или
чак убиству Лобенгуле. Спречио га је нови високи комисионер, Хенри Лох. 83 Роудс стога
одлучује да ублажи програм. Са Селусом прави план о колонизацији Машоналанда.

81
ММ180
82
ММ160, наћи његове мемоаре
83
Робинсон је смењен непосредно пред потписивање чартера због својих преблиских веза са Роудсом. Лох
ће се показати далеко мање спреман да исуњава Роудсове захтеве.
Селусов план подразумева да се организује пионирска колона која би источним,
неистраженим? путем заобишла Булавајо, идући ивицом Ндбелеланда.
Са Лобенгулом се ипак морало преговарати. Како је Томсон већ увелико побегао из
Булаваја, Роудс се ослонио на Џејмесона. Иако је презирао краља и Ндбеле, Џејмесон је
био изузетно шармантан и неустрашив. Лобенгули се много више свидео од Томсона, а
имао је и посебно оружје: морфијум којим је ублажавао краљеве болове изазване гихтом.
Џејмесон је убедио краља да прихвати оружје и пусти белце у Машоналанд уз вербалне
гаранције да се ради о малој групи пионира која ће отворити само један коп.
У међувремену, експедиција је организована у камп Сесилу, на северној обали
Лимпопоа. Скупило се око 200 пинира праћених одредом од 500 припадника компанијине
полиције и бројним афричким помоћницима. Са собом су носили митраљезе и рефлекторе
за одбрану у случају напада. Колона је ушла у Ндбелеланд 1. јула 1890. године. Селус их
је вопдио ловлендом Лимпопо долине да би потом скренули северно, уз ивицу
Матабелеланда ка земљи Шона.
Булавајо је био на ивици експлозије. Краљ је био резигниран. Његови импи
(војници) кренули су самостално да се окупљају и траже крв. Лобенгули је било јасно да
мора пропустити белце неометано. Знао је, чак и да унипти колону, његов народ би био
осуђен на пропаст. Иако и сам бесан што се уместо неколоко рудара појавио наоружан
одред, успео је примири импе и до напада није дошло.
Пионири су неометано ушли у Машоналанд, да би 12 септембра, у подножју Моунт
Хемпдена, основали Форт Салзбури - престоницу Роудсове приватне империје.
Машонланад ће постати центар активности компаније и главни Роудсов пројекат ван
Кејпа.
Док је организовао колонизацију Машоналанда, Роудс је се такође посветио
стицању територије преко Замбезија. У Малавију, Британци су имали интересе због
присуства мисионара. Британски конзул, Хари Џонстон био је уплетен у насилне сукобе
са арапским трговцима робљем и њиховим афричким савезницима. Њему су хронично
недостајала финансијска средства којим би зауставио португалске претензије на ову
област и осигурао Нјсаланд Британији. Већ је речено да се Роудс упознао са Џонстоном у
Лондону. Од тада он почиње да субвенцира локалну компанију за снабдевање 84 у циљу
будуће аквизиције.
Поред Нјсаланда, план је био да се стекне огромна територија северно од
Замбезија, све до Катанге - важног изворишта бакра. Питање Катанге било је хитно, јер се
очекивао продор Немаца из југозападне? Африке, док је Леополдов Конго већ полагао
право на ову територију. Пут за Катангу водио је кроз земљу Лодзија (Баротсоланд.
западна Замбија). Роудс је желео ову територију и како би осигурао границе Машоналанда
искључењем других колонијалних сила.
Процес са Леваником, краљем Лодзија, текао је слично преговорима са
Лобенгулом. Роудсове интересе заступао је Френк Елиот Лохнер, који је, уз подршку
локалног мисионара Francuois Coilard-а, добио концесију јуна 1890, у време када су
пионири улазили у Матабелеланд. Лохнерова концесја је обухватала и суседне територије,
али је у ствари била ограничавајућа по компанију. Леваника је искључио из концесије
области које је насељавао његов народ и загарантовао је очување сопственог
суверенитета. Са друге стране, Роудс и компаније су показали крајњу незаинтересованост
за транс-Замбези. Када је схватио да ова земља не располаже знатним минералним
богатствима, Роудс је одлучио да капитал улаже у друге, исплативије пројекте. Њему је
само било битно то да је спречио друге да се домогну ове територије.
Роудс се опет састао са Џонстоном у мају 1890, када је договорено да се покуша
аквизиција Катанге. Организоване су две експедиције предвођене Џозефом Томсоном и
Алфредом Шарпом. Обојица су доживала неуспех. Роудса је претекао капетан W.G. Stairs,
канађанин у белгијској служби. Катанга је припала Конгу.
Пробој на север показао је савршен спој приватних и државничких интереса.
Деловало је као да је чартер савршено оруђе за јефтину експанзију британске империје.
Међутим, Роудсови интереси у Машоналанду, и британски интереси на истоку довешће до
размимоилажења и задаће велике главобоље влади у Лондону.
Наиме, пут од Кимберлија до Салзбурија био је дугачак око 1600 миља? Пролазио
је кроз тешко проходан терен уз сталну опасност од напада импа. Иако се пруга ка северу
брзо градила (крајем 1890 стиже до Врајбурга), прошле би године до успотаве економичне
линије снабдевања. За Роудса, најбоље решење би било стицање луке на обали источне

84
African Lakes Company
Африке, при чему је португалска Беира изгледала као идеалан избор. Међутим, и док је
сам Салзбури називао португалске претензије на унутрашњост "археолошким," њихово
право на обалу Мозамбика било је неоспорно.
Англо-португалски односи ионако су били затегнути због Џонстонове активности у
Нјсаланду. Португалци су сматрали да ова територија припада њима, те су покушавали да
заокруже Нјсаланд, склапајући уговоре и споразуме са локалним владарима како би
пресекли пут ка Замбезију. Салзбури је одговорио дипломатијом и претњама. Јануара
1890. издат је ултиматум Португалу и ускоро су започети преговори. У августу 1890.
договорено је да Нјсаланд припадне Британији, а област јужно од доњег тока Замбезија
Португалу.
Споразум није ступио на снагу јер је Кортес одбио да га ратификује пре
распуштања, 15 октобра. И пре него што су вести о овоме стигле до Роудса, он је одлучио
да га потпуно изигнорише. О Португалцима није имао речи хвале: "Они су лоша раса и
имали су 300 година на обали и једино што су урадили јесте да су би били проклетство на
свакој територији коју су окупирали."85
Роудс је направио два покушаја да својом милицијом заузме Беиру, у децембру
1890 и мају 1891. Оба покушаја су обустављена на корак од успеха интервенцијом
британских званичника. У тежњи да се докопа Беире Роудс није био реалиста. 86 Салзбури
то није могао допустити јер би губитак Беире изазвао опасност од распада целог
португалског колонијалног царства што би изазвало небројене компликације. Поред тога,
Роудс је желео Беиру само због боје на мапи. Англо-португалском конвенцијом од 11. јуна
1891 утврђене су границе Нјсаланда, Родезије и Мозамбика, а Компаније је добила право
да изгради железницу од Салзбурија до Беире.
У контексту британског учешћа у распарчавању Африке, Роудс је био изузетно
успешан. Иако није успео да се докопа Катанге и Беире, стекао је територију данашње
Замбије и Зимбабвеа и осигурао опстанак британског Малавија. Компанија је
контролисала највећу колонијалну територију на свету, простор од Тангањике до
Бечуналанда и од Малавија до Анголе. Досељеници у околини Салзбурија створили су
нуклеус Роудсовог царства. О његовој моћи најбоље сведочи да је Машоналанд почео да
се назива Родезијом средином 1891. године. Локалне новине промениле су име у The
85
ММ180
86
Чак је1892 развио план по којем би Кејп просто купио цео залив од Португала!
Rhodesia Times октобра 1891. До 1895 име је постало опште прихваћено, а ушло је у
званичну употребу 1897. године.
У стицању свог царства, Роудс је показао изузетну способност да оправда своја
дела постизањем ултимативног циља. Своју бескрупулозност у односу према афричким
поглаварима и другим појединцима правдао је фразеологијом о незаустављивости
европског продора "Ако ми не окупирамо, урадиће то неко други," написао је у писму
1889.87 По свему судећи, његова савест није трпела због страдања изазваних његовом
улогом у партицији Африке.
Колики год били његови успеси, Роудс је и даље био суочен са низом нових
проблема. Роудсова агресивност може се делом објаснити ситуацијом у Машоналанду.
Колонија је била изолована, без приступа железници, те је снабдевање било изузетно
неефикасно и скупо. Притом се ускоро испоставило да Машоналанд није Ел Дорадо, и да
ће досељеници морати да се баве пољопровредом, а не рударством. Компаније је
очекивала да стекне профит на основу 50-50 правила од ископаног злата. Сличан систем
није било могуће успоставити у пољопривреди. Поред тога, компанија није имала право
да продаје или дели земљу на основу Радове концесије.
Без непосредог извора прихода, пионирска авантура је гутала капитал. Укупан
трошак компаније, за прву годину од оснивања, износио је 700.000ф.
Проблем власништва над земљом решен је крајем 1891. аквизицијом Липертове
концесије. Наиме, Лобенгула је пристао да да права Алберту А Липерту, вероватно у нади
да ће тиме супротставити белачке интересе. Оно што Лобенгула није могао да зна јесте да
је Липерт био Бајтов рођак, те да ће одмах продати концесију Компанији уз надокнаду од
1.000.000ф. На основу ове концесије, Компанија је развила правну теорију по којој је
целокупно Лобенгулино краљевство у ствари њено приватно власништво.
У Машоналанд, ситуација је бивала све гора. Током 1891. летње кише су потпуно
пресекле 800 миља дуг пут од Кимберлија до Салзбурија. Пионири су се нашли на ивици
глади. Преживљавали су на кукурузу и тиквама које су куповали од Шона. Додатан
проблем је била маларија - Салзбури је основан у близини мочваре. Поред тога, сумња у
могуће минерално богатство Машоналанда постала је опште прихваћена. "Земља Офира,
испоставило се, није била ништа друго до мит."88
87
Рот 290
88
ММ187
 Земљиште у Машоналанду јесте било плодно, али је култивација текла изузетно
споро због немогућности набавке усева и алата. Поред тога, досељеници су очекивали брз
профит од злата, а не напоран рад на фарми. Директори у Лондону су такође постали
нервозни. Извештаји из колоније постајали су све негативнији. Посебно утицајна је била
посета Рандолфа Черчила, који је публиковао своје коментаре у Daily Graphic-у: "Истина
се мора рећи, Машоналанд није ни Аркадија нити Ел Дорадо."89
Други проблем су били расходи компаније. Само на оджавање полицијских снага
потрошено је___________ у првих годину дана. Џејмесон је постављен за администратора
колоније ______. Иако популаран међу пионирима, показао се као изузетно неефикасан
администратор.90 Роудсова прва лична посета Машоналанду, крајем 1891. делом је била
изазвана потребом да објасни Џејмесону потребу да смањи расходе колоније,
првенствено заменом полицијских снага локалном милицијом.
За Роудса, неудатог и без деце, Родезија представља начин да задовољи свој
очински нагон.91 И поред свих осталих ангажмана, овај пројекат га је у потпуности
заокупио. Колонизација је морала успети без обзира на препреке. Да би отишао и вратоп
се, Роудс је прешап око 4000 миља у 3 месеца. Нешто после његовог одласка телеграфска
линија је стигла до Салзбурија (фебруар 1892). Роудс је желео да успостава телеграфске
линије буде само прва етапа трансконтиненталног комуникационог система који би
повезао Кејп и Каиро. Међутим, препреке су се показале несавладиве и сан ће остварити
његови наследници.92
И поред исказаног интересовања, развој ситуације у Родезије се у почетку кретао
ван Роудсове конторле.
Поред свих унутрашњих проблема, колонија није до краја решила ни питање
Лобенгулиног суверенитета. Правна теорија коју је компанија развила заснивала се на
расној сеграгацији ауторитета. Лобенгула се одрекао сваке контроле над белцима, али је
задржао власт над Шонама. Међутим, раздвајање није могло бити потпуно. Краљ се нашао
под великип притиском од стране индуна и својих ратника. Многи су сматрали да је краљ
превише пасиван и повлађујућ према белцима. Лобенгулино решење за излазак из кризе

89
ММ 189
90
Рот422
91
Рот, надји страну
92
Погледај, ко кад и како
било је да традиционално шаље импе у казнене експедиције против Шона. Иако су се
импи строго придржавали наређења да не дирају белце, покољи Шона изазвали су
разумљиво пренеражење код досељеника. Из практичног угла, напади су такође
прекидали доток црначке радне снаге.93
С друге стране, ни Роудс ни Џејмесон нису желели сукоб. Сматрали су да
компаније не би била у стању да снесе трошкове дугог и тешког рата. Белаца је било мало,
а Ндвеле су били чувени ратници који су пре 2? године дошли у посед 1000 Мартини -
Хенри пушака. Мир је зависио од тога како су Лобенгула, Џејмесон и Роудс процењивали
сопстевну снагу и снагу противника.
Ова равнотежа биће нарушена јула 1893. године. Почетком месеца, Лобенгула је
послао многобројан импи у казнену експедицију против Шона у околини белачког насеља,
Форта Викторије. Не желећи да испровоцира напад белаца, краљ је послао телеграм
команданту Викторије, Чарлсу Лендију и Џејмесону. Међутим, телеграми су примљени
тек након што је насиље већ отпочело. Неке Шоне су потражиле уточиште унутар
утврђења и Ленди је одбио да их преда заповеднику Ндбелеа.
Џејмесон је стигао у Викторију 17. јула. То вече послао је извештај Роудсу:
"Питање радне снаге је озбиљно. Нема опасности по белце, али уколико не припуцамо
мислим да ће бити тешко прибавити раднике и када све [Ндбеле] оду." Роудсов одговор је
био кратак: "Ако удариш, удри јако."94
Сутрадан се Џејмесон састао са командантом импа. Захтевао је потпуно повлачење
Лобенгулиних снага. Два сата касније, наредио је Лендију да узме 40 добровољаца и
нападне Ндбеле које су касниле у повлачењу. Ленди је ускоро потом наишао на један
одред и отворио ватру. У сукобу ни један белац није био повређен.
Окршај у околини Виктроије преокренуо је ситуацију. Џејмесон је сада био убеђен
да рат неће бити ни тежак ни дуготрајан. Чак шта више, рат би могао да реши финансијске
проблеме компаније. Роудс, иако иначе опрезнији, је веровао Џејмесоновом инстикту и
прећутно му је дозволио да ради на ескалацији.
Сам Роудс је сада морао да се носи са високим комисионером - Хенријем Лохом.
На основу Лохових извештаја британска влада је ускоро постала свесна неминовности

93
Један од секундарних проблема био је и тај што су Ндбеле секле телеграфску линију. Бакар су користили
да направе накит који је одражавао друштвени престиж појединца.
94
ММ194
сукоба са Лобенгулом. Нови колонијални секретар, лорд Рипон, настојао је да смањи
утицај Компаније. Под утицајем Лоха, Британије је била сагласна са уклањањем краља,
али је високи комисионер требао да успостави директну империјалну власт. Рипон је дао
дозволу Лоху да мобилизује граничну полицију Бечуналанда и да крене ка Булавају у
случају избијања отвореног конфликта.
У међувремену, Џејмесон прикупља добровољце. Сваком човеку обећано је 3000
моргена (6000ари) обрадиве земље, 20 рудоносних парцела и удео у половини фонда
заплењене стоке (друга половина била је намењена компанији). До раног октобра,
Џејмесон је прикупио 650 волонтера и 900 Шона помоћника. Током припрема он је
непрестано слао лажне извештаје о манверима Лобенгулине војске и нападима на Шоне.
Почетком октобра обавештава Лоха о фиктивном походу Лобенгулине армије на
Машоналанд и тражи дозволу за ступање у борбу. Лох је одобрио захтев 5. октобра.
Рат са ндбелама трајао је кратко. Белци су користили митраљез - Максим и топове
(7 поундер). Против рафалне ватре митраљеза, бројна надмоћ Ндбелеа није пружала
велику предност.95 Иако су имали Мартини-Хенри пушке, они нису прилагодили своју
тактику новом оружју. У биткама код Бонкоа (25. октобар) и Егодаде (1. новембар),
велики број Ндбеле ратника је масакриран у покушају фронталног јуриша. Булавајо је пао
4 новембра. Џејмесон је трупама умарширао у празан град - Лобенгула је евакуисао град.
Ускоро је био мртав. Или је попио отров или је умро од богиња.96
У предвечерје рата, Роудс је буквално побегао из Кејпа. Укрцао се на брод за Беиру
18. септембра. У Мозамбику се састао са својм секретаром Сауером и пријатељем,
инжињером Меткалфеом. Наредних неколико дана провели су кампајући у дивљини.
Роудс је желео да се склони од телеграфске линије у случају да се Лох предомисли у вези
са отпочињањем сукоба. Тек када је курир донео поруку од Џејмесона, група је наставила
пут и стигла у Салзбури 9. октобра.
Након што је Булавајо освојен, Роудс је наредио Џејмесону да осигура ураву
компаније. Фарме су уцртаване и парцеле дељене добровољцима како би се британска
влада ставила пред свршен чин. Сам Роудс је наставио да се скрива од Лоха. Из Викторије
одлази до Тулија, потом Палапје и заобилазећи Лоха (који је са својим трупама заглавио у
Татију) назад до Тулија одакле је коначно кренуо за Булавајо. У свом првом обраћању
95
Један од фактора била је и епидемија smallpox која је захватила Ндбеле ???? године
96
Покушај заробљавања
добровољцима истиче да је "интервенција наметнута на нас," да белци нису могли да
"поднесу масакр својих слугу пред сопственим очима." Добровољци су "довели до
уништења суровог варваризма... и успоставили даљу еккстензију британске империје, и то
су учинили практично сопственим средствима."97
Чињеница да је Булавајо освојен без да се компанија ослонила на британска
средства одредила је будућност Ндбелеланда. Поред тога, било је присутно ту и вечно
питање финансирања директне империјалне администрације. Коначно, Роудс је имао
подршку јавног мнења. Вратио се у Кејп 3. јануара. 1894. године. Дочекан је као херој -
освајач. У адреси пред окупљеном масом истакао је да Лох и влада у Лондону желе да
узурпирају оно што су он и храбри добровољци компаније сопственим напорима стекли.
Преговори са британском владом трајали су од јануара до маја 1894. године. Влада
је признала надлежност Компаније и пустила је Роудса да ради шта му је воља. Ндбеле су
послате у два резервата где су требали да живе у мизерним условима. Готово сва земља и
стока постали су власништво компаније. До 1895. године Родезија је постала
општеприхваћено име за Замбезију. Након што су се Роудсу амбиције о ујдеињењу
изјаловиле, Родезија је остала његово највеће остварење. На вест да је име ушло у
званичну употребу, 1897. Роудс је одговорио: "Да ли је ико други имао државу названу по
њему? Сада ме баш брига шта ће чинити са мном!"98

XXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXX

Док је радио на изградњи приватне империје у Родезији, Роудса су изванредне

околности довеле на корак од премијерства у Кејпу. До средине 1890. године потези
Спригове владе довели су до великог незадовољства у парламенту. Сприг је представио
широк план изградње пруга у источном Кејпу који би коштао преко 7 милиона фунти.
Многима је било јасно да се ради о чисто политичком потезу. Сприг је поднео план у
парламенту и направио од њега питање опстанка владе99

97
Рот444
98
Флинт 156
99
Рот 340
 За Роудса, свака пруга која се није надовезивала на линију за Кимберли је била
промашена инвестиција. Поред тога, он је увиђао значај политичке контроле у Кејпу у
интересу северне експанзије: сви досељеници, линије снабдевања и потпуна аутономија од
империјалне владе потицали су од Кејпа. Коначно, сан о уједињеној Јужној Африци могао
се остварити само путем успостављања политичке доминације у Кејпу.
Међутим, Роудс се није надао премијерству. Било је мало вероватно да би Хенри
Лох и британска влада прихватили толику концентрацију приватних и државничких
интереса у једној личност. То се може видети и на примеру Херкула Робинсона који је
опозван управо због својих веза са Роудсом и ДеБерсом. По свему судећи, Роудс је
планирао да заузме министарску позицију у склопу Хофмајерове владе.100
Испоставило се да Лох није имао избора него да позове Роудса. Наком пада
Спригове владе у јулу 1890, Хофмајер је одбио позив. Он се свом енергијом залагао за
очување Бонда, али је желео да остане у сенци. 101 Други озбиљан кандидат био је Сауер.
Он је уживао подршку либерала, али се са Бондом разилазио по питању афричких права и
аграрне политике. Како је Бонд имао већћину у парламенту, влада се није могла
формирати без његове подршке. Сауер је предложио особу која би повезала интересе Бура
и Енглеза, а ту улогу испуњавао је искључиво Роудс.
Роудс је прихватио још једно бреме, иако политичка контрола у Кејпу није
захтевала премијерску позицију и великим делом је зависила од Хофмајера. Ротберг
закључује да је, ређајући успехе, Роудс развио осећај "изабраности" и веру у величину
своје судбине.102 У сваком случају, он је бранио своју одлуку: "Мислио сам о својим
позицијама у Де Берсу и Чартер компанији, и закључио сам да је једну позицију могуће
обављати са другом, и сваку у корист свих" 103 "Целокупност [моје] политике и циљ [којем
тежим је] Кејп колонија доживи просперитет, јер кроз просперитет Кејп колоније
интереси које ја заступам ће исто просперирати."104

100
Флинт 158
101
Мериман: Кртица
102
Рот
103
Флинт 158
104
Рот 347
 У овим изјавама има искрености. Бечуналанд ће ускоро постати саставни део Кејпа.
Роудс је био свестан да би губитак северних територија ослабио позицију Кејпа у борби за
уједињење. Он је желео да границе колоније леже на Замбезију. 105
Што се тиче саме владе, она је била идеолошки подељена. Представници Бонда
били су Џејмс Сиврајт као министар јавних раодва и Питер Фојер као секретар за
домородачка питања. С друге стране, либерали су добили колонијални секретаријат
(Сауер); државно тужилаштво (Инес) и финансије (Мериман). Роудс је успео да одржи на
окупу овај спектар политичких и приватних анимозитета манипулацијом, харизмом и
снагом воље.
Од свих, Мериман је прошао најгоре. Иако су већ неко време били удаљени, Роудс
и Мериман су накратко опет постали блиски, често јашући заједно у околини Тејбл
планине. Роудс је искористио Мериманове радне навике и савесност како би му натоварио
сопствене министарске одговорности. У доношењу битних политичких одлука, Мериман
је ректо консултован. У креирању политике Хофмајер и Сиврајт су били најутицајнији.
И поред силних обавеза у Кимберлију, Лондону и Салзбурију, Роудс се показао као
енергичан премијер. Бавио се и тривијалним и озбољним питањима, активно учествујући
у парламентарним дискусијама. Дотадашње искуство није га начинило ништа бољим
говорником, али је своје мане надомештавао упорношћу и убеђеношћу у исправност
својих идеја. Поред тога, сада је поседовао знатна средства за ванпарламентарно
"убеђивање." Личном манипулацијом, издашним дељењем деоница, земље и послова
стекао је бројне сараднике и начин да отупи опозицију. Често је позивао своје противнике
на разговор у Гроте Шур. У врту, окружени плавим хортензијама, многи су посустали
пред Роудсовим аргументима и понудама. Инес је описао његову вештину: "Имао је
посебан дар за општење (dealing) са људима... и такт који је показивао у ношењу са
различитим типовима људи је био изузетан."106
Вишегодишње придобијање Бонда се коначно исплатило. Хофмајер је постао
присталица северне експанзије, посебно након Кругеровог одбијања да дозволи слободну
трговину између Кејпа и Трансвала (марта 1889). Ово не значи да су чланови Бонда били
насамарени. Велики део Роудсовог законодавства ићи ће у корист бурских фармера.

105
Рот 346
106
Рот 350
 Роудс је дао пуну подршку бурским амбицијама у погледу холандског језика и
уклонио је већину законских препрека за његову употребу чиме је постављен основ
језичке дуалности. Његова економска политика, са посеббним акцентом на пољопривреду
ишла је у корист бурског паора.
Створио је прво министарство пољопривреде и поставио основе за развој
листопадног воћарства у Кејпу. Роудсова аграрна политика заснивала се на принципима
науке, технологије и трговинских олакшица. Цитрусни плодови очишћени су од инсеката
увозом америчке бубамаре. Након посете султану 1894, увежене су ангора козе из Турске
како би се унапредио квалитет локалног мохера. 107 Виноградарска индустрија спашема је
увозом америчких сорти винове лозе, отпорне на филоксере које су уништавале локалне
винограде. Једна од мера која је спроведена упркос огорченим протестима Бура је Закон о
Шуги (1894), којим је прописано обавезно потапање оваца. Овчја шуга је овом мером
ускоро искорењена, а квалитет и количина вуне за извоз је константно расла.
Роудсови мотиви нису били искључиво политички. Ако се изузме дијамантска
индустрија у Кимберлију, економија Кејпа се заснивала на пољопривреди. Поред тога,
изгледа да је Роудс био емотивно везан за ово поље услед сопственог искуства на фарми у
Наталу.
И Роудсова политика у погледу железничког саобраћаја ишла је у корист Бура. Она
у ствари представља остварење Сприговог пројетка, али уз постепену и економичнију
реализацију. Јефтиније локалне пруге грађене су од главне трасе и повезале су
пољопривреднике са лукама на југу. Главна железница стигла је до Мафекинга 1895? Ове
мере значајно су увећале тржиште за пољопривредне производе Кејпа.
Постигнут је успех и на спољно-политичком плану. На прелазу 1890/1891.
постигнут је споразум са Оранжом о изградњи пруге до Блумфонтејна. Иако је Кругер
инсистирао на независној линији до Делагое, Трансвал није имао довољно средстава да
заврши своју деоницу до границе за Мозамбиком. Роудс је послао Сиверајта касне 1891.
да преговара. Кругер је пристао на повезивање са Кејпм преко Оранжа у замену за
субвеницирање Делагоа линије.
Радило се о краткорочној победи. Чим је Кејп линија отворена у септембру 1892,
Кругер је успоставио високе заштитне царине, форсирајући употребу трасе ка Делагои.

107
ЈА је данас један од највећих произвођача
Ово је изазвало крајње комичну ситуацију у Кејпу, где су чланови Бонда проклињали
Кругера, а Роудс заступао умереност. Он се узалуд надао да ће Кругер на крају ипак
прихватити слободну трговину.
Економска политика није доводила до већих сукоба унутар владе. Принципијалне
разлике у гледиштима испољиће се око "домородачког" питања. У том смислу, Роудс је
заузео про-бурски, анти-афрички став. Његова политика диктирана је не толико
предрасудама, колико демографском, индустријском и спољнополитичком реалношћу108
Дошло је до знатних демографских промена у Кејпу. Расна структруа се све више
мењала у корист Африканаца. Услед природног прираштаја и територијалних анексија,
црначка популација се до 1891. године попела на 1.148.000, док је белаца било око 3 пута
мање (376.000).
Поред тога, положај Африканаца у Кејпу се битно променио. Неки су почели да се
привикавају европском начину живота и пословања. Створила се средња класа афричких
земљопоседника. И иако је постојећи изборни закон ограничавао је црначке гласове, али
је, за разлику од Натала и Република, то чинио економском, а не расном категоријом. На
изборима 1890, афрички гласови су остварили пресудан утицај у 7 од 37 изборних округа.
Роудса није толико плашила маса афричких гласача, колико фобија Бура, као и
размимоилажење "домородачке" политике између Кејпа и Република. У парламенту,
Хофмајер је упозоравао посланике да ће белци бити прегажени масом афричких гласова и
да ће победом њихових лидера настати анархија. Упозоравао је и на раздор који постојећа
франшиза уноси у односе са околним државама.
Дискусија о Franchise and Ballot Act-у била је централни политички догађај 1892.
године. Роудс је лично стао иза закона и представио га као питање од којег зависи
опстанак или пад владе. Нацрт закона престављао је компромисно решење, али је у
суштуни остварио тежње Бура.
Нацрт предвиђа повећање цензуса годишњих примања са 25 на 75ф. Гласачко
право имали су и власници поседа у вредности од 6ф (већина Африканаца обрађивала је
земљу у колективном власништву) . Уводи се тест писмености; гласачи би морали да
напишу своје име, адресу и професију. Коначно, највећи успех либерала је успостављање
тајног гласања.

108
Рот 358
 Закон је изгласан убедљивом вечином (47-13). Реакције су биле мешовите; За
Меримана, тест писмености је био корак напред у образовању Африканаца. Инес је
правдао свој пристанак побољшањем англо-бурских односа. Бонд је био много
директнији. Хофмајер је објавио да је европски елемнт заштићен од варваризма.109
Директне последице закона нису биле драматичне. Роудс је постигао свој циљ:
ојачао је своју везу са Бондом и очувао савез са либералима. Нешто више од 3000
Африканаца, мелеза и Азијата је изгубило право гласа. Психолошки ефекта био је далеко
озбиљнији. Расна демагогија мењала је политичку климу. И док је отворени расизам
изазвао нелагодност код малог броја интелектуалаца, шира маса белаца била је спремна да
га прихвати, било да се радило о Бурима или Енглезима.
Роудсовом кабинету талената није било суђено да опстане. Влада ће пасти због
једног скандала у који је био умешан министар за јавне радове, Сивеврајта. Крајем 1892,
Cape Times је урадио експозе о уговору за служење хране и пића на свим трасама
железнице. Сивеврајт је дао монопол без расписивања тендера свом личном пријатељу.
Либерали су били у шоку и захтевали су да Сивеврајт одмах напусти кабинет.
Роудс је одмах раксинуо уговор, али није желео да се реши Сивеврајта. Након што
су Инес, Сауер и Мериман запретили оставкама, Роудс је схватио да је немогуће одржати
постојећи кабинет. И док је либералима обећавао да ће се решити Сивеврајта, започео је
преговоре са Хофмајером о реконструкцији владе.
Роудс је 2. маја отишао код Лоха и предложио ново министарству, овај пут без
либералног елемента. Поред чланова Бонда у нову владу је ушао вечити каријериста,
Сприг и дојучерашњи Роудсов критичар, Лаинг. На вести о формирању нове владе, Cape
Times je објавио: "Високо поштење и племенит осећај части, изврсна biting домишљатост,
ерудиција и морална храброст напустили су Роудсов кабинет и врата су отворена
сикофантизму, опортунизму и time-serving"110
Током другог мандата, Роудс је постао још неумољивији и сигурнији у своју
позицију. Нови кабинет је био далеко послушнији и није му се супротстављао. Сприг је
заменио Мериманово место као радник кабинета. Роудс је осигурао и победу у парламенту
на изборима јануара 1894. Контролисао је 58 од 76 места, од којих је 40 припадало Бонду.
Инес, Мериман и Сауер остаће истрајни опозиционари, али су њихове могућности крајње
109
Рот 367
110
Рот375
ограничене. Роудс је праксу ванпарламентарног договора довео до савршенства. Предлози
закона били су прихваћени пре далеко пре њиховог читања на скупштинским седницама.
При том су либерали и даље неорганизовани, оптерећени личним антагонизмима и
неспремни да формирају јединствени политички програм. Мериман је описао своје
разочарење: "Ако наставе да решавају сва питања у лобију и caucases, уништиће сваку
сврху парламентарне владе. Зашто су све мере тако грубо изношене пред Скупштину?
Просто јер је постојао неки underhand договор!111
Остваривши потпуну политичку доминацију и преузевши на себе министарство за
домородачка питања, Роудс је био спреман да "реши" проблем Африканаца и њиховог
места у јужноафричком друштву. Он је већ показао да неће дозволити да се црначка права
нађу на путу уједињења. Оно се могло остварити само успостављањем неоспорне
хегемоније Кејпа, а хегемонију је једино могуће остварити путем територијалне
експанзије. То што ће та експанзија нарушити афрички начин живота, за Роудса је
неминовно и ирелевантно. Осим као извор радне снаге, Африканци су препрека коју треба
превазићи.
Основа за решење афричког питања биће Glen Grey Act. Глен Греј је било име
дистрикта у подножју Драксенберга, северно од Квинстауна. Представља типичан пример
граничног резервата са свим типичним проблемима. Био је пренасељен и патио је од
претеране испаше. Поред афричких породица које су обрађивале земљу у заједничком
власништву, дистрикт је био стециште мигрантских радника и безземљаша. Поред њих, ту
је живело и неколико мисионара и белих фармера. Поједини африканци су изражавали
жељу за прелазак на приватну имовину уз одговарајуће механизме који би их заштитили
од бура. Решење проблема у Глен Греју одговориће на питање како решити проблеме у
другим резерватима. Неурадити ништа изазвало би анархију и насиље, док би потпуна
интеграција изазвала повећање броја афричких гласова, без обзира на закон из 1891. 112
Комисија113 задужена за испитивање ситуације у Глен Греју препоручила је
прелазак са колективног на приватно власништво. Око 8000 породица добила би фарме од
55 моргена (110ари). Тиме би већина земљопоседника прешла гласачки цензус. Овом

111
Рот 375
112
Флинт 167
113
The Holland Comission on African Labor
мером би сва земља у дистрикту била раздељена и придошлицама би била забрањена
куповина непокретности. Они би морали да траже посао у колонији.
За Бонд, фарма која би Африканцу дала право гласа била је неприхватљиво
решење. Извештај комисије изазвао је страствене дебате у парламенту што је додатно
подстаквло Роудса да брзо изради нацрт закона. Глен Греј акт скројен је након
екстензивних преговора са Хофмајером.
Према закону, афричке породице добиле би фарме од 4 моргена (уместо 55). Земља
би се наслеђивала примогенитуром и деоба поседа је забрањена. Ова мера приморала би
млађе наследника да траже посао другде. Уведена је и "стимулативна" такса од 10
шилинга по глави. Било би формирано и окружно веће задужено за јавне радове и
овлашћено да расписује порезе за локалне потребе. Роудс је сматрао да само поседовање
земље не би требало да са собом носи привилегију гласачког права, те је цео дистрикт
просто изузет из Изборног закона.
Роудс је представио закон као прекретницу у историји Јужне Африке. Ова уредба
требала је да створи ситног афричког фармера, способног плаћа порез и производи за
сопствене потребе. Локална управа (под надзором белог магистра) требала је да подстакне
одлазак вишка радне снаге у колонију (посебно у Кимберли). Како је закон забрањивао
отуђивање имовине., није могло доћи до акомулације земљишта, те афрички фармер
никада неће постати конкурентан белцима.
Роудсова реторика у Парламенту заснивала се на принципу цивилизаторске улоге
кроз "достојанство рада," јер Африканци живе у "тромости и лењости" и они "никад не
одлазе да раде."114 Критичари су се узалуд јављали. Сауер је тражио да Европљани одрже
своју доминацију путем "праведне легислатуре и показујући својим законима и
цивилизацијом да су белци супериорна раса." 115 Инес је прокоментарисао: "Где би били
рудници дијаманата "без лењих кафира?"
Опозиција је била изманеврисана ван парламента и Роудс је насилно прогурао
прихватање Глен Греј Акта током ноћне седнице без преседана у историји Кејпа.
Глен Греј Акт је најавио и био основа будућој политици сегрегације. Роудсова
реторика допринела је нарушавању европске политичке културе у Кејпу и подстала је
отворену (искрено расистичку) дискусију о решавању "домородачког" питања. У овом
114
Рот 470?
115
Рот 472
периоду јужноафрички белци су раскрстили са принципом мешовитог друштва и
определили се за раздвајање.
Њихове жеље биће потврђене Natives and Land Act-ом 1913, на основу којег су
црнци ограничени на поседовање имовине у одређеним резерватима. Локална већа су
постепено увођена у остале транскеанске дистрикте. Роудс је успоставио платформу кроз
коју су Африканци могли да уређују своје локалне ствари, али моло шта ван тога. Локална
већа постаће оснва Бантустан политике Националне партије.
XXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXX
Роудс је до своје 342 године остварио већину својих младалачких фантазија.
Ротберг закључује да да су досадашњи успеси подстакли Роудса да константно тражи нове
изазове чије би превазилажење додатно хранилo његово самопоуздање и осећај
самоостварења.116 Он је природно мрзео пасивност и стално је тежио реализацији нових
идеја. Помоћу својих секретара и телеграфске линије управљао је низом компликованих
пројеката.
Премијерска дужност приморала је Рудса и да начини одређене промене у свом
стилу живота. До тада је живео крајње аскетски, у шатору или лименим шупама у
Кимберлију, у вагонима на велду или јефтиним хотелских собама у Кејпу и Лондону.
"Схватио сам да ће ме моје дужности премијера приморати да боравим у Кејп Тауну
током већег дела године."117 Иако је у периоду 1890-1895 стекао међународну славу као
велики човек европског империјализма, он је тада одабрао Јужну Африку као своју
домовину.
Године 1891. је изнајмио, а 1893 и купио Groote Shoor (The Great Grannary). Ово
здање саграђено је у XVIII веку, у време Холандске источно-индијске компаније и
служило је касније као резиденција британских гувернера. Пуким случајем, Роудс је
упознао младог енглеског архитекту, Херберта Бејкера 1892. године. Роудс је унајмио
Бејкера да обнови Гроте Шур на основу холандске традиције.
Ентеријер је био уређен у једноставном, колонијално-бурском стилу са елементима
афричке уметности. Уз Бејкерову помоћ Роудс је заволео једноставност и старину.
Скупљао је старе мапе и путописе о истраживању Африке, куповао је примерке

116
Рот 378
117
Рот 375/3?
холандског стакларства, јапанског порцелана и осталих ствари које су се увозиле у време
холандске управе.
Већину посла, Роудс је обављао у својој библиотеци. У тој соби су "детаљи многих
великих завера били разрађени и одлучени; најупечатљивија ствар у тој соби била је
истрошена стара застава Британије."118 Поред британске, Роудс је окачио и португалску
заставу, освојену током похода на Беиру.
Специфична карактеристика екстеријера била је наткривена веранда која се
наслањала на задњи зид куће. Са погледом на Тејбл планину, веранда је била центар
друштвене активности. У свом дому Роудс је испољавао своју нежнију страну. Редовно је
позивао пролазнике на чај, да поседе и поразговарају. Његова врата била су отворена
људима (беле коже) из свих слојева. Роудс је ретко био сам и на вечери у Гроте Шуру увек
је било бар неколико гостију. Окупљао је људе од талента и утицаја. Никад није био
моћнији и способан да очара друге као на челу свог стола. Бејкер примећује да ке имао
природан дар за гостољубивост: "Имао је вештину да наведе сваку особу да помисли да је
његова тема и гледиште од највећег значаја."119
Роудс се показао и као страственми еколог и конзерватор. Био је заокупљен
погледом на Тејбл планину. Откупио је неколико компанија за воду како би уклонио
њихове недоличне резервоаре са обода планине. Раскрчио је стазе и саградио путеве како
би отворио видиковце са којих се могао видети и Индијски и Атлантски океан. У
подножју планине посађени су храст и бор и уређене ливаде за шетњу. Према узвишењу
ка ђавољем врху створио је резерват за еланд антилопе, зебре, гнуове, нојеве и друге
афричке животиње.
Олива Шрајнер била је вероватно најзначајнија особа која је посећивала Гроте Шур
у овом периоду. Прва Јужноафричка књижевница, која је своју славу стекла делом "Прича
са афричке фарме," она се вратила у Кејп 1889. године. Непосредно пре њиховог првог
састанка, она је писала сестри: "Упознаћу Сесила Роудса, јединог великог човека и генија
који Јужна Африка поседује." Може се претпоставити да је Роудса привукао њен
агностицизам, феминизам и отворено прихватање сопствене сексуалности, које је
испољила у "Афричкој фарми." Њихов заједнички пријатељ Стед и Џејмесон су се надали

118
Рот 384
119
Рот 393
да ће је Роудс оженити. Џејмесон чак тврди да је Олива практично запросила Роудса
током једне шетње на Тејбл планини, али да се он просто окренуо и побегао.120
Постоји више могућих разлога зашто до њиховог брака није дошло. Спекулисано је
да су и Роудс и Шрајнер били латентно хомосексуални. 121 Поред тога, Олива је презирала
говоркање и трачеве високог друштва (касније се удала за једног фармера), док је
Роудсова аверзија према браку била опште позната. Ипак, Роудс је провео више времена у
разговору са нјом него са било којом другом женом122
Њихово размимоилажење почело је током дебата о "Stroop Bill"-у. Роудс је био
отворени заговорник бичевања као вида казне за непослушне црнце, што је пренеразило
Шрајнерову. Ипак, она је наставила да покушава да "спасе" Роудса од њега самог. Моли
га да се окрене од пријатеља као што су Сивеврајт и Рутефорд Харис. Ови наступи
зазбеснели су Роудса: "Ти људи моји пријатељи? Они нису моји пријатељи! Они су мој
алат, и када их искористим, ја их одбацим!123
Међутим, ни Олива није могла да пређе преко скандала из 1893: "Увиђање шта је
његова права личност... било је једно од најгорих открића у мом животу. ... испод
фасцинантне површине извирали су црви неискрености и корупције." 124 Она је након тога
постала највећи Роудсов критичар.
Након прекида са Оливом на Роудсу су постали видљиви знаци прераног старења.
Физички, он постаје масиван и мање покретљив. Коса му је од плаве прешла у сиву и
потом млечно белу боју. Његово здравље патило је од природно слабог срца, али и од
свакодневних навика. Био је тежак пушач који је редовно конзумирао алкохол у
друштвеним ситуацијама. Роудс се плашио смрти. Није веровао у загробни живот или
вечност душе. Бесмртност се могла постићи само путем дела која су запамћена у историји,
а времена за њихово остварење је било све мање.

120
Рот 400
121
Рот 400
122
Рот 400-404
123
Рот 402
124
Рот 402-403