A evo šta je o svom nastavniku zapisao 

otac Serafim Rouz: «Arhiepiskop Averkije je bio jedan

od poslednjih gorostasa Pravoslavlja i to ne samo u okvirima Ruske Zagranične Crkve, pa čak
ni samo ruskog Pravoslavlja, nego celine Vaseljenskog Pravoslavlja u dvadesetom veku. Mi
smo se tako navikli na njegove plamene reči, usmerene protiv odstupništva našeg vremena, da
nismo ni primetili kako je on bio gotovo jedini jerarh iz svih pravoslavnih Crkava, na kome god
jeziku da su pisali, koji je sa takvom smelošću i iskrenošću ustajao u zaštitu Istine svetog
Pravoslavlja...» Onima koji su čitali knjigu «Sveta revnost» arhiepiskopa Averkija, dobro su
poznati njegovi stavovi. Moskovsku patrijaršiju on je nazivao «crkvom lukavih»: «Danas evo
vidimo jezivu i žalosnu sliku – kako posvuda raste uticaj sovjetske 'crkve lukavih', koju su mnogi
već danas spremni da priznaju za istinsku, zakonitu Rusku Crkvu». 3«Svi Rusi, bez izuzetka,
konačno treba da shvate, kako nema nikakve logike u tome da sovjetsku bogoboračku vlast
priznaju za 'vlast od Boga', a sovjetsku 'crkvu' koja joj služi – za istinsku Crkvu». 4 «Uvek treba
imati na umu: služenje Crkve bogoboračkoj vlasti ili antihrišćanskom ekumenizmu – svejedno je!
– to je njeno odricanje od Hristovog oružija, od Krsta Gospodnjeg, to je duhovna kapitulacija,
predaja u ropstvo neprijatelju Božijem i neprijatelju ljudskog spasenja – đavolu. Samo spoljašnji
izgled Crkve, makar bio vrlo raskošan i privlačan – to još nije istinska Crkva». 5«Tamo gde se
umesto istine objavljuje laž, u dogmatskom ili moralnom učenju, ili u smislu bilo kakve neistine
uopšte, tamo svakako nema istinske Crkve, tamo nema ni blagodati Božije, koja spasava
čoveka, nego samo spoljašnji privid, bogohulna obmana». 6«Zločin je ćutati o otpadništvu –
pisao je arhiepiskop Averkije – obmanjivati i sebe i druge da je sve u redu i da se ne treba
uznemiravati bez razloga. Ako mi i nemamo snage 'da svojom nemoćnom rukom zaustavimo
otpadništvo', dužnost hrišćanske ljubavi nalaže nam ne samo da se 'udaljimo' i da se 'čuvamo',
nego i naše bližnje da zaštitimo, da ih upozorimo na ono što sami ne uviđaju. Ovde se uvek
valja setiti reči jednoga od najvećih stubova naše svete Crkve – svetog Grigorija Bogoslova:
'Ćutanjem se izdaje Bog'. Ne smemo ćutati kada je u pitanju delo od najveće važnosti, kakvo je
delo spasenja ljudskih duša».