Konstantin Mihailović

Janičarove uspomene ili turska hronika

Opisivanje događ aja koji se ti ču turskog pitanja
od
Konstantina sina Mihaila Konstantinović a,
Ra šanina iz Ostrovice,
kojega su Turci uzeli u janičare

Janič arove uspomene ili turska hronika

Predgovor

Prva glava: O različitim paganima i o Aliji Muhamedovom pomoćniku

Druga glava: O Muhamedu i o Aliji, njegovom pomoćniku[13]

III glava: O njihovoj slu žbi bož joj i o hramu[24] njihovom

IV glava: O drugome hramu Gemarak, š to će re ći zaduš nom (po Tefiru, to

 jest o njihovoj propovedi)

V glava: O drugoj propovedi ili o veri i o Muhamedu

 

VI glava: O njihovim poganskim zborovima[63]

VII glava: Kako Turci nazivaju anđele, proroke, raj i pakao

VIII glava: O turskoj pravednosti (a i o njihovoj nevernosti i lukavstvu)

IX glava: O precima turskoga cara

H glava: O vladavini Osmanovoga sina po imenu Mustafe

XI glava: O Aladinu sinu Mustafinu

XII glava: O Muratu sinu Aladinovu

XIII glava:

O Sultanu sinu Muratovu

XIV glava: O grčkome caru i o Muratu sinu Sultanovu

XV glava: O bo ž joj kazni zbog grehova naših, š to se zbilo kod Srba ili
Raš ana

XVI glava: O onome što se zbivalo u srpskoj kraljevini

XVII glava: Š ta je bilo sa Stevanom, prvim despotom raš kim

XVIII glava: O dr žavi velikoga kana i o rimskim carevima

XIX glava: O velikom kanu i o Muratu sinu Bajazitovu

XX glava: O vladavini cara Murata i o njegovoj sreći

XXI glava: Kako je kralj Vladislav krenuo na Murata s despotom

XXII glava: O caru Muratu, šta je s njim posle bilo

XXIII glava: O kralju Vladislavu, š ta mu se posle s Turcima desilo [216]

XXIV glava: Kako je Janko vojvoda (posle tri godine) krenuo na Turke

XXV glava:

O vladavini cara Muhameda, sina Muratova

XXVI glava: Kako je car Muhamed prevario grčkoga cara

 

XXVII glava: Kako je Muhamed despota prevario pomoću primirja

XXVIII glava: Š ta se despotu desilo ili dogodilo od gubernatora Janka

XXIX glava: Kako je car Muhamed zauzimao Beograd

XXX glava: Kako je Muhamed prevario despota Dimitrija Morejskog ili

Ahajskog pomoć u primirja

XXXI glava: Kako je krenuo na trapezuntskog cara preko mora

XXXII glava: Kako je Uzunhasan pobegao Muhamedu preko

Eufrata, (koji kao da te če iz raja, kako o njemu ljudi pričaju)

XXXIII glava: O vlaš kom vojvodi, gospodaru donje Moldavije

XXXIV glava: O primirju kralja bosanskoga

XXXV glava: Kako je posle godinu dana Muhamed ponovo došao u Bosnu

XXXVI glava: O velikom turskom blagu, kako je car naredio da se

prebroji. [444]

XXXVII glava: Kako su se ova dva brata po očevoj smrti borila među
[463]
sobom

XXXVIII glava: O poretku koji je u turskoj zemlji

XXXIX glava: O ure đenju carskoga dvora

HL glava: O boju i o turskoj pripremi

XLI glava:

Kakav bi morao biti pohod na Turke i kakvo uređenje[546]

XLII glava: O turskim brzim koljanicima[575], koje zovu akindžije

XLIII glava: O sarahorima, kao š to su kod nas najamnici[590]

XLV glava: O martolosima ili o vojnicima [594]

XLVI glava: O uređ enju turskoga juriša

XLVI glava: O hri šćanima koji su pod Turcima

 

XLVII glava: O turskom razmnožavanju

XLVIII glava: Kako se car pokazuje svojim dvoranima na dvoru

XLIX glava: O jedinstvu kraljeva poljskih s ugarskim

Napomene

Počinje opisivanje događaja koji se tiču turskog pitanja od Konstantina sina Mihaila
Konstantinovića, Rašanina iz Ostrovice, kojega su Turci uzeli u janičare.

Predgovor
Svi narodi koji se upravljaju po svetom kr štenju[1] blagoslovenog gospoda našega Isusa
Hrista, verujemo i ispovedamo jednoga gospoda boga stvoritelja neba i zemlje u tri lica:
oca, sina i svetoga duha i Trojicu jedinu i nerazdeljivu, koja vlada na vjeki vjekov. Amin.
U ime oca i sina i svetoga duha. I po Hristu na šem nazivamo se hrišćanima u slavu
gospoda boga našega. I zato se, poštovana sveta Trojice, molimo tvojoj svetoj milosti.
Pomozi svojim hrišćanima i odvrati [2] proklete pogane [3]. Amin.

Prva glava:
O različitim paganima i o Aliji Muhamedovom
pomoćniku
Pogani koji su primili zakon Muhamedov razli čiti su: Argini, Persijanci, Turci, Tatari,
Berberi, Arabljani i neki crnci koji nemaju na licu ognjenih znakova, svi ovi Mojsijeve
knjige drže, a upravljaju se prema prokletome Alkoranu, u kojem je Muhamed svoj zakon
napisao, a veruju u jednoga boga stvoritelja neba i zemlje. Oni imaju jedan veliki praznik 
(pre žetve), koji zovu Brunk bajram, a za njega svaki (čovek) posti mesec dana, svakoga
celoga dana ni šta ne jedući niti pijući, sve do zvezde. Ali noću meso jedu, vodu piju,
koliko puta ko hoće, sve do dana. A isto tako kad nastupi novi mesec, oni bogato
svetkuju, blagujući tri dana. Ali ipak vina ne piju, niti imaju ikakvog kvasa. Milostinju
razdaju. Nekim robovima skraćuju godine (robovanja), a obolele [4] na slobodu puštaju, i
to naročito velika gospoda. Gozbe prire đuju[5], škopce (ovnove), jarce i kamile kolju,
meso, hleb, sveće, novac boga radi udeljuju. Ko god nai đe, bilo hrišćanin, bilo poganin,
svakome milostinju daju. Na grobovima obavljaju no ćna klanjanja [6]. Pale lojane sveće.
[7]
Mirisima okađuju za duše umrlih .

A kada sam pitao pogane zašto lojane sveće pale , zar ne bi bolje bilo da pale vo štane
sveće na grobovima umrlih i u hramovima, odgovorili su da bogu treba da se prinosi na
žrtvu brav a ne mu šice. - I rekli su mi: "Kako se tebi čini? je li to dobro ili nije?"
Odgovorio sam im: "Ako je Muhamed jedno dobro uredio, onda je i drugo".
 

Drugi je (njihov) praznik, koji biva u jesen, onaj koji zovu Kič ik bajram, kao kad bi rekao
Mali praznik. Za ovaj se dobrovoljno posti. Ali i za ovaj onako svetkuju i milostinju
[8]
razdaju kao za prvi. U nedelji praznuju petak kao . Jevreji subotu, ili hri šćani nedelju,
govoreći: zato to svetkujemo što je bog u petak stvorio čoveka. Obrezuju se. Svinjsko
meso ne jedu. U tih pet propisa se sla žu s Jevrejima, ali ni u čemu drugom. Po
obrezivanju nazivaju se Bubromani (hote ći da budu bolji nego hrišćani) ili Jevreji.
Bubromani znači izabrani ljudi u veri. I smatraju hri šćane za grešan narod zato što
priznajemo i hvalimo svetu Trojicu, govore ći: nema tri boga, već jedan. A zbog toga su
Bubromani hrišćane prozvali đaurima, što će reći grešnici i zabludeli [9]. A hrišćani opet
nazivaju Bubromane poganima zbog njihovih ne časnih dela, o kojima nisam hteo ovde da
pišem. Jer poganin znači (da je neko) okrutan, ne čovečan, da je kao nečisti pas [10]. Oni bi
hteli da budu dobri, pa kako misle tako i govore. Ali neko mo že re ći: zato greše što
nemaju dobrih učitelja koji bi ih učili i koji bi njima upravljali. Oni bi mogli dobri biti
kad bi hteli. Ali bi takvome učitelju svakako bilo lak še i korisnije [11] da sipa nešto u
proderanu vreću, nego da takvim prosta čkim narodom[12] upravlja.

Druga glava:
O Muhamedu i o Aliji, njegovom pomoćniku
[13]

Imao je Muhamed jednu sestru koju su nazvali Fatima. A ovu je bio dao Aliji, svome
pomoćniku, za ženu onda kada je svoju veru širio i na taj način je učio i propovedao kao
da je bio namislio da osudi Hristovu veru. Jer je on stvarao svoju veru prema svetu,
vodeći računa o tome da su ljudi vi še skloni svetskim stvarima nego stvarima bo žanskim.
I na taj način koji god su njegovim putem i šli i njegovoj nauci sledovali (tim je obe ćavao
blaženstva svetska, velika gospodstva i bogatstva), te je hvalio i za dobre ljude smatrao.
A koji su mu se protivili, njih je Alija na razli čite načine mučio; ovoga Aliju pogani
smatraju za proroka, kao i Muhameda, govore ći da je bio moćan i silan muž. A imao je,
vele, sablju, koju je nazivao Zulfikari, vanredno o štru i tako tvrdu, kako oni pri čaju, da u
šta god bi Alija njome udario, bilo u gvo žđe ili u čelik, sve je pred njom bilo kao paučina.
A drugi pričaju kako je njegova žena bila velika čarobnica, pa je ona svojom veštinom
[14] [15]
stvarala takvu oštrinu ovoj sablji. Živeo je tako Muhamed u svojoj zlosti 45 godina
veru svoju proširujući. Zatim ležeći na samrtničkoj postelji, pozva čitav svoj zbor i naredi
im: "Da mi pogreb priredite [16] i da kraj mene[17] budete spremni dok ne uskrsnem. Držite
se čvrsto moje zapovesti i ne dajte se zavoditi, jer sam vas pravoj veri nau čio. Budite
moji izabranici bož ji u Izrailju[18]. A moj pogreb priredite u Medini, Aliju moga slu šajte,
 jer ću ja u sudnji dan uskrsnuti i pove šću vas tamo gde ćemo se svi radovati. Budite (svi)
među sobom ljubazni, jedan prema drugome budite pravedni. Robovima opra štajte
godine robovanja, jer niste bogovi da biste ih do smrti u ropstvu dr žali. A time ćete se
umnožavati [19], jer videći pravednost vašu svaki čovek  će se vas držati i vaše će se nauke
pridržavati". Posle Muhamedove smrti Alija je s velikom tugom pojahao do stene
Gormenđi hoteći iz istinske žalosti da uništi svoju sablju i udari u stenu da se čitava zarila
u stenu. Kad vide Alija takvo čudo, što ranije o svojoj sablji nije znao, ovako joj
progovori (prema njihovoj veri): "Zulfikari, prestani, da to ne bi bilo protiv boga". A
potom je živeo posle smrti Muhamedove devet godina. Poslednje godine, le žeći na
samrtničkoj postelji, skupivši sav zbor poganski, opominjao je da se čvrsto drže
 

[20]
Muhamedove zapovesti , jer je vera njegova iznad svih drugih vera (bolja) i "zato
mučite đaure gde god možete da ne bi oni vas mučili. A tražite ih u njihovim domovima;
to je bolje nego da ih u svojim domovima čekate". A kad je opazio da mu se samrtni čas
približavao, naredio je da uzmu njegovu sablju i da je bace u morsku dubinu. I pri čaju
[21]
poganici: kada su ovu sablju bacili, tri dana se na tome mestu more burkalo i kovitlalo
u žalosti za Alijom. I zato poganici imaju male knjige čuvajući ih pri sebi kao svetinju,
koje nazivaju hamaili, a osobito ih imaju u ratu, kao i kod nas jevan đelje, i nose ih pod
pazuhom, a na njima je sablja Zulfikari naslikana; pri čaju da im je od velike pomoći u
boju, a ma kome da se na te knjige zakunu, svakome će čvrsto održati reč. Ali postoje i
druge knjige, lažne, koje se pripravljaju od komada venecijanskog sapuna; kome ho će
glavu da smaknu, tima [22] se kunu [23] na knjige od onog sapuna pripravljene, koje su nalik 
na prave; kome tako učine, ne treba se u zdravlju više nadati, kako se bilo desilo kralju
bosanskome (kao što će o tome biti govora dalje).

III glava:
O njihovoj službi bož joj i o hramu njihovom
[24]

Turski hramovi imaju male i velike okrugle kule, a oko njih balkon; i poganski sve štenik 
za dan i noć sedam puta izlazi [25] na kulu i viče, stavivši jedan palac u jedno uvo, a drugi
u drugo, iz svega glasa, što najjače može, govoreći ove reči na svome jeziku: "Laj laha ila
lah", što znači: Bog bogova, Muhamed je bož ji poslanik, usliši me, bože bogova.

Svaki poganin," kad čuje ovo pozivanje, pošto ima uvek vode kraj sebe, kad opere udove
svoje unakrst, odlazi u hram da klanja. Prva molitva je u dva časa posle ponoći, koju
nazivaju Temdžit namazi, druga je u svitanje, koju nazivaju Sabah namazi. Tre ća je u
treći dnevni čas, koju nazivaju Kušlug namazi, četvrta je u podne, koju nazivaju Olej
namazi, (peta je posle podne, nazivaju je Ikind ži namazi), šesta je kad sunce zađe, koju
nazivaju Ak šam namazi, sedma je u treći noćni čas, koju nazivaju Jaci namazi. A ovih
sedam molitava nijedan poganin neće propustiti, niti ovo umivanje, pa bio u hramu, ili
kod kuće, pa čak i na putu, čim dođe vreme, ide na vodu i umiva se onako kako je gore
rečeno; pošto sađe s puta, klanja onako kako je propisano koliko klanjanja treba da bude
u kojoj molitvi. A ako neko ho će da načini više klanjanja, to je u njegovoj dobroj volji. A
[26]
ako bi neko, dok klanja, bio nečim ukaljan, onda mu ovo umivanje ne va ži , već se
mora ponovo umiti, a posle toga obaviti klanjanje. Makar kad bi neko bio u kupatilu, opet
[27]
na svaki način bez takvoga umivanja ne može biti, jer je to umivanje kod njih kao kod
nas krštenje. A ako bi se za koga uverili da u bogomolju nerado ide, uhvativ ši ga, vežu ga
za lestvice (pred hramom gde najvi še poganika u hram ide; svaki k njemu prilazi i grdi ga
rečima, a kada tako postoji na lestvicama), biva posle toga pu šten i mora na svaki način,
hteo ne hteo, da bude dobar. A isto tako nijedna ženska glava u hram ne ide, niti vina pije
(niti pak kvas kakav imaju). A ( žene imaju naro čito zaklonjeno mesto u hramovima, gde
nikakav muškarac ne mo že ući. Kvas nikakav ne piju, a) za koju bi se uverili (tj. da je to
[28]
činila), ona bi bila kažnjena od dobrih žena. Zato nijedan pravi Turčin vina ne pije (a
za koga bi se to otkrilo, strašno bi bio kažnjen). Dvorani, službenici i gospoda neki piju
(neki ništa)[29]; a osobito kad u rat idu, nikada uopšte niko ne pije vino, jer je
Muhamedova zapovest: ako bi ma ko vino pio, pa bi u to vreme bio ubijen, on bi na vjeki
 

u paklu bio. Ali pak hrišćani (neki) koji s Turcima putuju slobodno sa sobom voze vino i
piju ga bez ikakve smetnje, a jo š ih poganici snabdevaju [30], kada im (ga je više)
potrebno, da uvek vina imaju. Poganici ovakav obi čaj imaju: ma gde se u hram vozili (ili
išli) klanjanja radi, uvek na sebi čisto odelo imaju, a kada bi na njima kakva mrlja bila, u
hram s njom neće ući (niti će klanjati. Isto tako ni u obući koju obično nosi u hram s njom
neće ući), već kad dođe do hrama, ostavlja obuću na uobičajeno mesto, pa tako uđe u
hram, jer je tako čitav pod čistim tepisima zastrt, i svaki stane na svoje mesto, jedan
pored drugoga i klanja. A svi njihovi hramovi su beli kao papir. I nema tamo nikakvih
voštanih sveća, samo prema ishodu sunca dve lojane sveće, a među njima u tri reda
nagore dosta zapaljenih lampi. A u sredini je sto, kao katedra, i stupiv ši na njega mladići
čitaju Muhamedov Alkoran glasno (kod njih u hramu ne pevaju, ve ć samo Alkoran
glasno čitaju), a svi ostali, sedeći na tepisima, pažljivo slušaju. A posle toga stupi
sveštenik, kojega nazivaju Madin, i koji ima u ruci sablju, na tre ći stepenik, pa deli
blagoslov[31] i govori: "Vera Muhamedova je iznad svih drugih; molite se za sve du še i za
one koji protiv kaura ratuju. A kad ih spazite kako putuju nazad svojim (putem) [32],
ukažite im počast i poklon, celivajući im ruke i noge. Bićete svi učesnici toga rata i
Muhamedu ćete se umiliti. Jer nam je svemogući bog dao sablju da se branimo i da kaure
uništavamo". [33] A posle toga pogleda[34] nagore k nebu i pogladivši bradu, odlazi napolje
[35] [36]
iz hrama, pošto je pohvalio boga. A nikakvog prosjačenja niti rasprava nema bilo u
hramu bilo pred hramom (što bi se ticalo kakvih poslova). A u najvi šem[37] hramu ima
samo tri sveštenika koji imaju ugovorenu platu od onoga što [38]  je hram osnovao. Zato
što je kod Turaka ovaj običaj: narod za hram ništa ne daje, nego ko ga zasnuje, taj ga i
potrebama snabdeva. Car, ili neki velika š, ili bogati trgovci osnivaju hramove, a u
svakome su po tri sveštenika: jedan sablju drži, drugi na kuli stoji (umesto zvona, kako je
ranije napisano), treći hram uređuje sa svojim pomoćnicima. A tako to biva u njihovom
najglavnijem hramu koji se naziva Dromame čit gde se sav narod skuplja, a osobito u
petak posle podne. A imaju među sobom taj obi čaj[39] kao što je parohija".

IV glava:
O drugome hramu Gemarak, što će reći zadušnom (po
Tefiru, to jest o njihovoj propovedi)
Postoji drugi njihov hram koji zovu Gemarak, kao kad bi rekao zadu šni, u njemu
ubogima milostinju, jelo dele, a svakoga petka u podne propovedaju u -tome hramu da
njihovome jeziku. Pa tako ni ja nisam njihove propovedi propu štao da bih saznao o čemu
propovedaju, a prema čemu se vladaju, i nisam mogao drugo razabrati, ve ć da sami protiv
[41]
sebe propovedaju, ne mogu ći to da razumeju ili ne hoteći. A verovatno im gospod bog
ne da da razumeju. Hristovu dobrotu Muhamedu pripisuju, a svoje nevaljalstvo na
hrišćane prebacuju. Tu propoved nazivaju tesfir, a propovednika tesfirdi, koji kada na sto
stupi, najpre počinje ovako da govori njihovim jezikom: "Ajdemon Alah onere ze pisiden
tobon stafirba. Amin, amin", što ovo znači: Bože pomozi, a zatim recite: svi se odri čemo
svega zloga. Amin amin. Zatim je re č bila o Gospodu našem Isusu Hristu, a posle ovoga
 je ovako govorio njihovim jezikom [42] o Muhamedu: "Ese raha nah Mahomet rosulah",
što će reći: Isus je od duha bož jeg, a Muhamed je bož ji poslanik: a što je volja
Muhamedova, to je volja Hristova: Mojsije prorok je stariji (brat Isusov, a Isus je stariji)
 

brat Muhameda proroka, pred Mojsijem se more bilo rastvorilo, a Isus prorok je mrtve iz
groba uskrsavao; a nad Muhamedom prorokom stene su se podigle [43] onde gde je on
Bogu klanjao. Jer je Muhamed poslednji prorok i ne mo že ga pred Bogom nijedan prorok 
prevazići.[44] Poganici hrišćane nazivaju kaurima, a Jevreje ( Čivutima, kao kad bi rekao
mrcina. Isus se uzneo na nebesa, zato su ga đauri nazvali bogom, a) Čivuti su hteli da ga
ubiju i da ga raspnu na krst zbog njegove velike svetosti i silnih [45] čuda koja je činio na
zemlji. Bojali su se toga Čivuti da za njim ne po đu i da se k njemu ne obrate svi onako
kao đauri, nazivajući ga bogom. Hote ći da ga uhvate, tražili su ga da ga posle mučenja
raspnu na krstu. Pred ovima je Isus u šao u jednu kuću (a poznajući jevrejsku rđavštinu,
uzneo se iz te kuće) na nebesa. A kad su Jevreji onde (tj. u kući) našli jednoga čoveka
koji je bio nalik na njega, u toj ku ći su ga uhvatili i bacili na muke, raspeli ga na krstu, a
pored njega dva razbojnika. I tako đauri govore da je Isus bio ba čen na muke i raspet na
krstu. Ali vi ne verujte tome: Isus je bio takve svetosti da ga se niko skoro nije mogao
dotaći, a kamoli da bi ga mogao uhvatiti i baciti na muke. A kada se Isus bio uzneo na
nebesa, pristupili su k njemu an đeli, pa pozdravivši ga i uzevši ga među se, vodili su ga
po najvišem nebu, pokazujući mu božansku slavu. Pošto se Isus nahodao po nebesima,
krenuo je s anđelima k nebeskim vratima, kao da je hteo da si đe nazad na zemlju;
namislivši nešto u sebi, reče anđelima: "Zaboravio sam na jednome mestu obu ću[46] (ovde
[47]
na nebu)". I vrativši se tako Isus (od vrata) po obuću , ostade u nebesima, i bi će onde
do sudnjega dana. A kada dođe sudnji dan-, -tada će Isus sići na zemlju i govori će
đaurima: "Vi ste me bogom nazvali". A Čivutima:" Vi ste me hteli baciti na muke i
raspeti, i zato svi idite u večni pakao i onde ćete biti na vjeki". I ovo je kraj propovedi.
Gospode Isuse Hriste, sine boga živoga, tebi se (mi hrišćani) molimo, smiluj se na nas i
[48]
izbavi nas od večnih muka , i oprosti grehe naše da bismo mogli tvoju svetu milost
[49]
videti i u hvali tvojoj veseliti se s tobom na vjeki.

V glava:
O drugoj propovedi ili o veri i o Muhamedu
Druga propoved, koja je ovakva i koju sve štenik na njihovom jeziku ovako govori:

Čuli ste u prošli petak propoved kako se Isus uzneo na nebesa i tamo ostao, i za što nije
hteo da ostane s đaurima ni s Čivutima; razlog tome je već ranije rečen. Ali Muhamed,
pavši [50] na nekakav vihor[51] nije hteo zbog nas ostati na nebesima, jer nam je dao re č da
s nama ostane na zemlji, a kako je u svojoj dobroti dao re č, tako je s nama ovde i ostao. A
kada dođe vreme, usta će iz mrtvih s nama i povešće nas sa sobom u raj. I zato pazite da
njegovu zapovest izvr šujete. Bubromani, pridr žavajte se toga pažljivo, ne imajte zavisti
[52]
među sobom, kao što đauri imaju, jer je to za njih obi čno . Đauri jedan drugome ništa
dobro ne žele[53]: brat brata, prijatelj prijatelja će pokrasti, jedan drugoga će izdati,
smatrajući da će mu bog pomoći; prodaće za novac svoga bližnjega, pije vino i jede hleb i
veseo je zbog toga, proždire meso svoje i krv svoju, hvaleći se[54] da mu je dobro
[55]
uspelo . A to je dobro poznato vama koji s njima u ratu bivate. Ali to veselje će se
pretvoriti u žalost i tugu. Bubromani, prorok Isus je i šao ka Cimbumbareku ili ka
Jerusalimu. A kad je bio među vinogradima, spopade ga žeđ i on uđe u jedan vinograd
tražeći vode, (a onde nađe jedan prekriven vrč načinjen od gline pun vode; uzev ši ga napi
 

se ove vode) koja je, iako je bila čista, bila gorka kao pelen. I re če Isus ovome vr ču:
"Reci mi kako je to da ima š u sebi vodu čistu a gorku, rđavu za piće?" Odgovori vrč:
"Jedna je igla ukradena i prodata za novac. A ovaj novac je dospeo me đu drugi novac za
koji sam ja kupljen". I zato, gledajte [56], mili Bubromani, kako je mala krađa veliki greh.
A kad se svetome proroku to javilo, kako bi imalo tada bogu da bude tajna? Zato budite
među sobom milostivi, jedan drugome ne činite nepravde ni kra đe, a ako bi neko nešto
našao, neka vrati i ne skriva. Daj neka se viče jedanput, dvaput, triput, pa ako se ne javi
onaj čija je stvar, razdelite, molim vas, ubogima a za sebe to nikako ne prisvajajte. U
đaurske bašte ne ulazite, jer je to okoreo narod, a ako (mu) što u bašti uzmeš, proklinjaće
te bez prestanka, a neće oprostiti, pozivaju ći boga na osvetu. Zato podanicima đaurima ne
činite nepravde. A ako bi neko nešto uzeo u bubromanskoj bašti, makar se srdili, ipak 
opraštajte, da bi vam od gospoda boga opro šteno bilo. Ne gajite dugo gnev jedan protiv
drugoga, kao kamila. Robovima i ropkinjama odre đujte godine (tj. robovanja) prema
njihovom veku. A ko bi hteo roba dugo da dr ži ne određujući mu godine, susedi ne treba
to da trpe, jer on nije bog pa da sebi potčini čitav vek njegov. A kada postanu slobodni,
pomažite im da bi ipak imali čime da počnu svoje izdržavanje, zato da bi se bubromanska
vera širila. Muhamed je s nama ostao na zemlji. A kada do đe sudnji dan, svi će ljudi
pomreti, a isto tako i anđeli. Najviše nebo ima četiri kruga.[57] A kada dođe to vreme, tada
će narediti gospod bog četvorici anđela: "Držite čvrsto svaki za svoj krug". (A kada se
čvrsto uhvate za svoj krug [58] svi), umreće kao da su zaspali. Ali će odmah u tome trenu
biti ponovo živi i hvaliće boga na vjeki. I tu će anđeo Mihailo zatrubiti u trubu i odmah
[59]
će svi ljudi uskrsnuti. A Muhamed će ustata kao da se prenuo iza sna , i otreše sa svoje
brade prašinu, i reći će: "Elhem do lahi Jaratim a Damin kao kad bi rekao" [60]:
[61]
zahvaljujem tebi stvoritelju svojem. Amin. A tamo će dakle Muhamed poći sa svima
Bubromanima pred boga i stanuv ši, reći će krupnim glasom: "Velika hvala, svemogu ći
bože, tvojoj Jedinstvenosti na vjeki vjekov. Amin". A tada će reći bog Muhamedu: "Ti si
mi služio i dobro si se vladao sa svima svojima, pa zato po đi s njima u večni raj i tu se
[62]
radujte na vjeki vjekov". Završivši ovu propoved, govori čitavome narodu : "Molite se
za matere, za očeve svoje i za one koji ratuju protiv đaura, i hvalite boga. A tada svi,
podigavši oči nagore i obema rukama pogladiv ši brade, pođoše iz crkve napolje.

VI glava:
[63]
O njihovim poganskim zborovima
Svoj zbor zovu Baht, kao kad bi rekao rasprava. Jer taj obi čaj neguju među sobom
učenjaci i redovnici, a određuju dan rasprave pred najvišim dostojanstvenikom posle
cara. Zbog toga su u ono vreme [64] kada sam ja bio u Turskoj priredili raspravu pred
Mahmut-pašom, jer mora među njima biti moćan dostojanstveni, a jedan među njima
biva najviši redovnik, kojega zovu Salih. Ovaj po činje govor ovako: "Muhamede,[65]
pomozi i rasvetli razum svojim redovnicima [66] koji tebi podražavaju". Zatim počnu
raspravljati, jedan protiv drugog, govore ći najviše o prorocima; jedni priznaju gospoda
našega Isusa Hrista za proroka, a drugi za natproroka, [67] a treći vele da je u sudnji dan on
najviši prorok pored Boga stvoritelja neba i zemlje. A gospod bog je od onog vremena
kako je nastala hrišćanska vera izabrao osam stotina kamila, koje su kao nekakvi
nevidljivi duhovi; ovi hodaju svake no ći i biraju rđave Bubromane iz naših grobova, a
 

[68]
zatim biraju dobre đaure i nose ih u naše grobove. I tako će stati dobri đauri s našim
bubromanskim zborom, a rđavi Bubromani će stati" [69] s đaurskim zborom sudnjega dana
pred bogom. I govori im: "Gauri dunvardur imani jakturi", (kao kad bi rekao): hri šćani
imaju veru, ali dela nemaju. A zato će Bubromane Muhamed povesti u raj, a Isus će
narediti hrišćanima da idu u pakao; Mojsije će se tužiti na Jevreje da mu nisu bili
poslušni.[70] A spomenuti Salih je među ovim učenjacima kao pobožan čovek i ukazuju
mu veliku počast. Ovaj[71]  je ovako govorio:

"Ilija i Enoh su obojica s telom i dušom u raju (a pred sudnjim danom treba da umru). Ali
 je Isus i telom i dušom na nebu; on je jedini koji neće umreti smrću, nego će na vjeki
vjekova biti živ. Muhamed je bivao dušom i telom na nebesima ali je zato uvek ostajao s
nama na zemlji". A posle su se po čeli raspravljati: jedan ovako, drugi onakoj a mnogo je
stvari bilo među njima. A uzviknuvši, počeli su jedan na drugoga knjigama ciljati da sam
pomislio da će se potući.

Ali Mahmut-paša im je naredio da ćute i da prestanu sa tom prepirkom, pa je prema

običaju naredio da im se donese da jedu i data im je voda da piju, jer oni vino ne piju.
Potom, pošto su se najeli bogu su hvalu iskazivali, mole ći se za duše živih i mrtvih i za
one koji (hrišćanima priređuju pakosti i) protiv hrišćana ratuju. Ali da ne bih razvlačio,
ovde nisam napisao ni deseti deo od onoga što se dešava u toj prepirci.

VII glava:
Kako Turci nazivaju an đele, proroke, raj i pakao
Svetoga Duha nazivaju Ruhulah, kao kad bi rekao bo ž ji duh, dušu zovu džan, anđele
[72]
ferišteler Mihaila - Mikael Can alidži, kao kad bi rekao: Mihailo što ruši duše, Gavrila
- Džebrail, Rafaila - Rafail raj - d ženetić pakao - isi halveti muke - skun đe, sudnji dan -
kijamet gini, proroka - peambar, (Mojsija - Musa peambar), (Davida - Daud pehambar),
Solomuna - Sulejman peambar, Gospoda na šega Isusa Hrista - Ese peambar, đavola zovu
fegitar.[73]

VIII glava:
O turskoj pravednosti (a i o njihovoj nevernosti i
lukavstvu)
U svakom slučaju velika pravednost vlada me đu poganicima. A pravedni su među sobom
a isto tako (prema svima) svojim pot činjenima, kako hrišćanima, tako Jevrejima i svima
koji su pod njima[74] , jer car sam o tome vodi računa, kako će se o tome šire ispričati; ima
isto tako nekih njihovih pot činjenih koji im danak daju ali zato vladaju u svojim
zemljama kao vlaški vojvoda. Iako se prema ovima pravedno postupa, ipak to biva uvek 
sa nezgodama, jer im se, tobo že bez carskoga znanja, pomalo šteta nanosi, a kada
tužba[75] dođe, naređuju im da traže svuda po gradovima, pa ako što nađu negde, da im
[76]
bude vraćeno, ali (drugi), pošto se natraže, jadnici odlaze ožalošćeni kući. Tako isto ni
njihov pasoš nikome ne pomaže: jer imaju ovakav običaj: koga hoće da pogube, dadu mu
 

[77]
pasoš, a kada se vrati pa neko bude nešto govorio, daju mu odgovor: "Dao sam (ti)
pasoš stojeći ali nisam sedeći, (ili sam ti dao sedeći), a nisam (ti) dao stoje ći" i tako se
izgovaraju da bi u svojoj neplemenitosti ostali u pravu. Kome se pak zakunu na knjige od
sapuna, kao što je ranije opisano, to nikome (ni šta) ne održe, a isto tako i u drugim
[78] [79]
zakletvama, samo ako mogu od nekrivice krivicu načine, da bi samo svoje
nevaljalstvo ispunili. Darove daju ne iz milosti već radi carske slave, jer postoji ovakav
običaj među Turcima: nijedan poganski poslanik od velikih dostojanstvenika ne mo že[80]
se pokazati caru bez darova sem ako bi neka tajna stvar bila; a car uvek  želi da se svima
sviđa ono što se njemu samome svi đa.[81] I zato takvi darovi ne čine se iz ljubavi, nego za
[82]
hvalu. Ako pak car s kim mir ili primirje na čini, to odmah posle misli da ga prekrši i
kada s jednim sklopi savez, tada s drugim vodi rat i svoj im pot činjenima će uvek naći
[83] [84]
krivicu a u tome se Lukavi, kao u krug vrte , da bi uvek hrišćani bili uništavani , kao
što ćemo o tome ispričati dalje; a koji su s njima čorbu jeli, morali bi im (dobro) mesom
platiti[85].

IX glava:
O precima turskoga cara
Turski carevi zovu se Osmanovi ći, jer je Osmanova vladavina bila [86] prvi početak.
[87] [88]
Osman je bio (sin nekakvog čoveka po imenu Šiha) kmet lakoga roda , poganin, ali
izvrstan domaćin, imao je trideset plugova, i orao je i sejao po njihovom obi čaju, imao je
[89]
mnogo radnika a us to kamile, konje bivole i svakojake stoke, sem svinja. Njegov šator
 je bio načinjen od čohe, koji zovu altan, on je leti hladan a zimi topal; pa je taj šator
[90]
naredio da se razapne u polju među radnicima, pa je tu u polju imao i kuhinju, a kada
 je vreme došlo da je već jelo bilo gotovo, imao je veliki crveni barjak, pa je naredio da se
obesi [91]; kad bi radnici ovaj videli, i šli su da jedu kako njegovi radnici, tako i drugi [82],
svakome je bilo slobodno. Ovu pokrajinu su nazivali Ak jazi, kao kad bi rekao belo
pismo. A nedaleko od ove bila je druga pokrajina, po imenu crno (pismo), koja ima jedan
dvorac. U tome dvorcu živela je jedna gospođa po imenu Karavida ili Čarnovida,
udovica. I prohtelo se Osmanu da razonode radi poja še samdrugi u onu pokrajinu da
razgleda dvorac. A kad je dojahao u grad pod tvr đavu, ljudima je milo bilo što ga vide,
 jer su slušali o njegovom gazdinstvu, pa glas dopre i do gospo đe. I pošao je Osman da se
šeta oko dvora zabave radi. Videći iz dvorca da okolo luta čovek u takvom grubom [93]
seljačkom kožuhu, gospođa naredi da ga zbog toga poliju pomijama i po šao je Osman
poliven (pomijama) tu žan u grad, a svima ljudima je bilo žao zbog nanete mu uvrede.
Zahvalivši se, on pojaha kući (a stigavši kući) i naredi posluzi da pripreme sto i dvadeset
konja i kamila pa na toj stoci da nose žito na prodaju u onu pokrajinu u kojoj mu je takva
uvreda učinjena; naredio je isto tako da spreme pedeset hrastovih batina i da (ih) stave u
vreće sa žitom, jer je znao da nikome nije dopu šteno[94] da uđe[95] u grad s oruž jem.
Došavši tada do onoga mesta, legao je na livadu [96] s onom robom kao trgovac. I dopro je
glas (do)[97] gospođe Karavide kako je Osman prispeo sa žitom i da ga hoće da prodaje;
ona je naredila da se kupi i u grad doveze. [98] A Osman koliko mu je (za to) dato, za
toliko je (na trgu) dao; naredio je pedesetorici momaka, koje je bio za to pripremio, da
svaki uzme na rame vreću i da nosi u dvorac, pa šta im je naredio [99] da to čine. Osman je
išao napred, a oni za njim. A kad su već bili u gradu, gospođa Karavida, ugledavši ga,
 

nazva ga iz podsmeha malim Osman čićem. Ali kada su momci (za njim) sa vre ćama
došli, videvši da je vreme, naredi da prospu žito iz vreća i da se brzo late štapova, pa da
biju na sve strane samo ako bi im se ko hteo odupreti. I po što tako Osman osvoji ovaj
grad, naredi da se gospođa Karavida baci s najviše kule a prema svome imenu, kako ga je
bila prozvala, dade onome gradu ime Osmančić. I otada je počelo vladanje turskih
careva[100] sve do ovoga vremena.

H glava:
O vladavini Osmanovoga sina po imenu Mustafe
Mustafa, sin Osmanov[101] uzeo je bio k ć er jednoga velikog gospodara iz Anatolije i
ostavio mu je za života čitavu zemlju Anatoliju zato što nije imao nijednoga sina [102], već
[103]
samo tu ćerku. A Mustafa je osvojio nešto zemlje koja je bila pod drugim poganicima.

XI glava:
O Aladinu sinu Mustafinu
Posle Mustafe ostao je njegov sin Aladin. Ovaj je prvi izmislio (dvorske) pe šake, koje je
zvao jenićehaje, kao kad bi rekao novi dvorani. I dao [104] im je da nose bele kape a niko
drugi nije smeo da ih nosi na glavi, kao i danas, osim dvorana. Ali im nije davao nikakvu
platu, osim pomoći. A oni nikome ništa nisu plaćali, samo kad im je naređivano, onda su
uvek peške bili spremni kod dvora. Ovima je i gradove nastanjivao, daju ći im dobru
pomoć da bi se mogli izdržavati. Ima takvih i danas dve hiljade ali za ovih careva [105] su
veoma bedni, a sve svoje (tj. stvari) nose na magarcima. Ovaj isti Aladin zadobio je neke
dobre gradove i pokrajine. A imao je sina po imenu Murata, i ovaj je vladao po Aladinu,
ocu svome. (I ovaj je bio treći).

XII glava:
O Muratu sinu Aladinovu
Murat sin Aladinov osvojio je jedan grad koji se zove Brusa i čitavu zemlju Anatoliju (i
Persiju). A isto tako je druge pešake izmislio, jer što je veći gospodar, to mu vi še ljudi
treba; ove pešake nazivaju azapi, kao kod nas pe šaci; gradovi ih pripremaju, a car im u
[106]
ratu platu daje, svakome za deset dana zlatnik, (a starijem za pet dana jedan zlatnik), a
njihovom vojvodi svakoga dana zlatnik. A kada je potreba, nare đuje se svuda po
gradovima (da se obiđe), koliko koji treba da opremi azapa. Po Muratu ostao je njegov
sin po imenu Sultan. (Ovaj je bio četvrti turski car).

XIII glava:
O Sultanu sinu Muratovu
 

Sultan sin Muratov osvojio je od Grka neka mesta i zemlje, a osobito slavni grad Nicenu.
Ovaj Sultan je izmislio da odabira hri šćansku decu[107] da ih vaspitava i sav dvor njima da
nastanjuje i sve gradove svoje. Ove vaspitanike nazivaju jani čari, kao kad bi rekao nova
vojska. A kasnije ćemo o carskome dvoru šire ispričati. Posle Sultana ostao je drugi
Murat. (Ovaj je bio peti car).

XIV glava:
O grčkome caru i o Muratu sinu Sultanovu
Grčki car, ležeći na samrtničkoj postelji, poverio je sina svoga, malo dete šce,
Kantakuzenu da ga podigne na noge, a isto tako je i čitavu grčku zemlju poverio njegovu
staranju, da se (o njoj) brine dok dete ne bi postalo dovoljno mudro. Ali kada je ve ć mladi
car dorastao (do potrebnih godina), Grci su hteli da ga podignu na vlast, Kantakuzen tu
stvar nije dopuštao, hoteći da uzme sam vlast, a kad je (Kantakuzen) video da je ne mo že
[108]
dobiti pozvao je sebi u pomoć turskoga cara Murata i dopustio mu da se na ovu stranu
prebaci preko mora u grčku zemlju protiv njegovoga gospodara, i ovaj, prevezav ši se
preko mora na ovu stranu niže Galipolja bez smetnja, s pomoću Kantakuzenovom osvojio
 je najistaknutiju [109] tvrđavu koju nazivaju Dardaneli: tada Galipoljci, saznav ši da su se
Turci prevezli na ovu stranu, odmah bejahu gotovi i krenu še na njih, (sve je živo hitalo)
kako je ko mogao, ali u velikom neredu; mislili su da će Turci pred njima morati
pobeći.[110] Kad Turci videše taj nered, uredivši se, na stremen (tj. na bliskom odstojanju)
[111]
su ih dočekali , a kad su se sudarili, odmah su prednju liniju pobedili, a posle toga se
pozadina razbežala. Tada su Turci, (jureći) za njima, prodrli čak u mesto Galipolje i
zauzeli ga. Car Murat, zaklju čivši primirje s grčkim carem, krenu na bugarskoga cara.
Rasrdivši se na Kantakuzena, Grci su naredili da bude kamenovan. Car Murat, pre no što
 je stigao do[112] bugarske zemlje, zauzeo je dva grada: jedan se zove Sogalnik, a drugi
Dimotika i vratio se nazad preko mora u Anatoliju, posev ši one gradove (koje je osvojio).

XV glava:
O bož joj kazni zbog grehova na ših, što se zbilo kod
Srba ili Rašana
Srpski kralj koji se zvao Milutin, od roda prvoga srpskoga kralja Uro ša, dao je bio da se
oslepi sin njegov po imenu Stefan. (Ovaj je pak po smrti oca svojega progledao nekako s
bož jim dopuštenjem [113] i imao je isto tako sina po imenu Stefana). Ovaj njegov sin
skupivši vojsku, krenuo je u bugarsku zemlju na cara bugarskog po imenu Dimitrija i
prispeo je do jedne vode (tj. reke) u bugarskoj zemlji koja se zove Iskar i ulogorio se s
ove strane (sa) čitavom vojskom. Dospeo je isto tako bugarski car sa svom svojom silom.
Obojica su bili bogobojažljivi; i počeo je bugarski car s one strane (vode) uz velike
troškove da gradi crkvu u ime Spasitelja, a kralj Stefan je (s ove) strane vode po čeo ne
žaleći novce, drugi graditi Majci bož joj.[114] A zidajući ove crkve, spokojno [115] su među
sobom pregovarali bez prolivanja krvi. Ove crkve i do dana dana šnjeg čitave stoje. Sin
srpskoga kralja, skupivši vojsku bez očeva znanja, prebrodivši preko one vode, udari na
 

bugarskog cara i pobediv ši (čitavu) vojsku (njegovu), njega samog uhvati i dovede ocu
svome, kralju raškome.

Videći kralj (raški) tako neplemenito delo sina svoga, vrlo se rastu žio, primio je cara
veoma uljudno, a kada su bili za ru čkom, posadi ga kralj iznad sviće, kao što pripada
caru. A tu je došao kraljevski sin (pred njega), držeći u ruci buzdovan [116] i rekao ocu
[117]
svome: "Nije pravo da neprijatelja svoga iznad sebe posađujete". A onda udari cara
buzdovanom da je na mestu umro. Sneveseliv ši se veoma, otac dade da ga s počašću
[118] [119]
odvezu do groba u gradu koji se zove Trnovo i nazad se vrati tužno u srpsku
zemlju, ne hoteći da zauzima bugarsko carstvo zbog tog nedostojnog dela koje je od
njegovog sina poteklo; posle toga su do šla gospoda bugarska (tra žeći i) moleći (kralja) da
ih primi i da bude njihov gospodar. Kralj to u čini, a sin, bojeći se oca svojega, ode u
arbanašku zemlju, mada mu otac ništa zlo nije smišljao, kralj je tada oti šao u jedan grad
koji se zove Zvečan, a sin njegov (tako u zemlju kradomice - tj. do đe - da niko o njemu
nije znao i) prokravši se do ložnice, oca svojega[120] udavi. Kralj je sahranjen, kao što je i
bilo pravo, u manastiru koji se zove De čani. A posle njega (onaj) je sin njegov Stefan bio
kralj srpski i car bugarski, ali je njegova vladavina bila u velikom nemiru zbog njegovih
neblagorodnih dela. Zato je poslao izaslanike patrijarhu, mitropolitima [121] i kaluđerima u
Svetu Goru reda svetoga Vasilija, (tra žeći i) moleći u ime gospoda boga da se za nj mole
i da mu savetuju kakvo bi pokajanje imao da primi. Oni su mu odgovorili: "Ne mo žemo ti
drugi savet dati, već se vrati gospodu bogu i ispa štaj za grehe svoje a što sam sebi učiniš,
zahvalnije (će biti) bogu i korisnije duši tvojoj nego da naređuješ [122] da se zidaju crkve ili
da se mnoge molitve čitaju; jer gospod bog je milosrdan prema onima koji ga (iskreno
[123]
ljube i) pozivaju. Čuvši od duhovnika takve stvari, car ode u onaj manastir gde je
ležao njegov otac, gorko plačući i kajući se; došavši do manastira (na trista stopa), dao je
da se namesti (čist) krst pokraj puta, a sam je (išao i) puzao na golim kolenima sve do
očeva[124] groba, plačući, ridajući i govoreći: "Oprosti (mi, moj) mili gospodaru o če".
Videći gospoda takvu žalost, podigoše ga (i izvedoše napolje) i nisu mu dali više da
dolazi tamo. Za to pokajanje sagradio je trideset manastira velikih i malih i uvek je živeo
[125]
u velikoj pobožnosti i dajući milostinju. Njegov otac je posle devet godina progla šen
za sveca[126] i mnoga čuda čini sve do današnjeg dana; videći to, poganici ostaviše ovaj
manastir na miru.

Njegov sin (koji ga je udavio) potom je umro, a posle njega je ostao sin njegov Stefan
Uroš, koji je rđavo upravljao carstvom: zbog greha oca njegovoga gospod bog mu je
oduzeo razum, jer napustiv ši verne zaslužne sluge on se priklonio novim i nevernima,
[127]
koji su ga pak prozvali Ludi Uroš. Takođe je bio dao dvojici braće čitavo carstvo
bugarskoga cara i bio je takav obi čaj u ovim zemljama da nijedan čovek osim cara, kralja
i kneževa nije nosio crvene čizme; a car Uroš je dao ovoj braći crvene čizme: videći oni
ove stvari [128] i tradiciju[129] bugarske zemlje, usprotiviše se caru; a kad im je poručio da k 
njemu dođu, ovako mu odgovoriše: "Dao si nam crvene čizme iz kojih nas nećeš (brzo i)
lako izvući"[130], a usto je i bugarska zemlja bila njima naklonjena zbog dela carskoga
oca. A posle toga vremena turski car Murat je do šao i opseo Jedrene.

I došle su vesti u rašku zemlju caru Uro šu Ludome da je opsednuto Jedrene. Ovaj se s
velikom silom spremao protiv Turaka da spasava Jedrene, a kad je do šao u zemlju
 

Konstantinovu, on se utabori na polju Žegligovu; tu vide u snu kao da je do šao anđeo k 

njemu i uzeo sablju iz njegovih ruku i dao je Turcima; a kad on vide takvo čudo, ostao je
toga dana s vojskom na tome polju, a sam ode jednome pustinjaku usred gora, pri čajući
mu o tome viđenju i ispovedavši mu se, reče: "Bojim se očinskoga greha". Odgovori mu
pustinjak: "Greh oca tvoga pokazaće se na četvrtom kolenu", jer nije hteo da ga rastu žuje.
I tako je pravo od njega [131] car krenuo ka Jedrenu da ga spasava. A kad je bio četiri milje
od Jedrena, onda su ona dva brata kojima je bio poverio bugarsko carstvo protiv svoga
gospodara prešli Turčinu i njemu su se pokorili. Mada je car Uroš imao veliku silu,
gospod bog mu je razum oduzeo. (On nije gledao na neprijatelja, ve ć samo na svoju silu).
Turski car kad vide u vojsci njegovoj veliki nered, odstupiv ši od varoši, sa svom silom je
krenuo na njega i poraziv ši (njegovu) stra žu, krenuo je (dalje) sve do vojske, i tako je
[132]
zatekao Uroša pod šatorom, gde je bio i ubijen . A sva ostala (njegova) vojska
potučena je do nogu, pa se ovo mesto i do dana dana šnjeg zove Raško uništenje. Posle su
ona dva brata, koji su bili protiv svoga gospodara, bili bogato obdareni od turskoga
cara[133] po njihovoj zasluzi, jer je dao da im se glave odseku. [134] I tako osvojivši Jedrene,
čitavu bugarsku zemlju je zauzeo (bez ikakve smetnje, ali je tamo ipak ostao jedan knez).

XVI glava:
O onome što se zbivalo u srpskoj kraljevini
Srpska kraljevina posle kralja Uro ša pretvorila se[135] u kneževinu, jer su sebi izabrali [136]
za gospodara kneza Lazara, koji je imao sestri činu kralja Uroša po imenu Milicu. I tako
su mu jedni bili naklonjeni, a drugi ne, kao što se i danas svuda zbiva ne samo među
svetovnim ljudima nego i među duhovnima, a gde god sloge nema, tu ni na koji na čin ne
može biti dobro. [137] Kad ču dar Murat da je knez Lazar naslednik svoga gospodara u
srpskoj kraljevini, skupiv ši vojsku krenu na srpsku zemlju, na Kosovo Polje, a knez
Lazar, ne oklevajući skupivši takođe vojsku, dođe na ono mesto i utabori se prema caru
na drugoj strani na Smagovu kraj reke Laba. I tada je zapo čeo u sredu (na dan) svetoga
Vita veoma žestok boj i trajao je sve do petka.
[138]
Gospoda koja su bila naklonjena knezu Lazaru borila su se juna čki i verno kraj njega,
ali drugi, gledaju ći kroz prste, posmatrali su bitku, a zbog ove nevere i nesloge (i zavisti
rđavih i nevaljalih ljudi) bitka je izgubljena u petak u podne. (I tu je) Milo š Kobila (vitez
kneza Lazara) ubio cara Murata. I tada je isto tako ubijen njegov sin Mustafa, ali je drugi
[139]
njegov sin Bajazit ostao na carskome prestolu. Tu je isto tako uhva ćen knez Lazar
blizu jedne crkve Bogorodi čine, po imenu Samodreža, i na tome mestu je postavljen
visok stub sazidan [140] kao znak hvatanja kneza Lazara. A kraj njega je bio Krajmir,
vojvoda toplički, i mnogo druge gospode je na tome mestu pobijeno. A nevernici, po što
su se nagledali boja, ostali su kao izdajnici, što im kasnije nije dobro bilo, jer posle
[141]
kratkog vremena, birajući  jednog po jednog, car je sve dao poubijati, govore ći: "Kad
ste svome gospodaru bili tako neverni u njegovoj nevolji, to isto biste i meni [142] učinili".
Tu je doveden knez Lazar i vojvoda Krajmir pred Bajazita. Car Murat, otac njegov, kao i
brat Mustafaj ležali su obojica na nosilima. I tada je rekao Bajazit knezu Lazaru: "Eto
vidiš kako leže na nosilima otac moj i brat moj. Kako si se smeo odva žiti da se njemu
usprotivi š?" Knez Lazar je ćutao. (Reče) vojvoda Krajmir: "Mili kneže, odgovaraj caru,
 

 jer glava nije kao vrbovo stablo da po drugi put izraste". Tada knez Lazar re če caru:
"Veće je čudo [143] kako se otac tvoj smeo odvažiti da napadne srpsku kraljevinu. A
kažem ti, care Bajazite: da sam to ranije znao što sada očima vidim, morao bi i ti na
trećim nosilima ležati. Ali je sam gospod bog tako izvoleo učiniti zbog grehova naših.
[144]
Neka bude volja bož ja". U tome je car Bajazit naredio da poseku Lazara a Krajmir,
izmolivši to od cara, kleknuv ši držaše skut pod glavom kneza Lazara da ne bi na zemlju
pala. A kad ona pade na skut, priljubivši ovu glavu uz svoju glavu, re če: "Zakleo sam se
gospodu bogu: gde bude glava kneza Lazara, tu i moja mora le žati". A onda je i on
posečen i obe glave su pale zajedno na zemlju.

U to vreme donese jedan jani čar glavu Miloša Kobilića i baci je pred cara (pored onih
[145]
dveju glava) govoreći: "Care ovo su glave tvojih najstrašnijih neprijatelja". Onda su
Rašani ili Srbi koji su bili kraj cara Bajazita izmolili telo kneza Lazara i odneli u jedan
manastir koji se zove Ravanica i tamo su ga sahranili proglasili za sveca. Pobediv ši, car
Bajazit je ostao na Kosovu Polju i na ovome boji štu načini znak onde gde je njegov otac
[146] [147]
ubijen: na četiri stuba načinjen je svod olovom pokriven, koji i danas stoji. A
stavivši u mrtvačke sanduke svoga oca i brata, posla ih u Brusu, gde je bila njihova
sahrana.

I tako se ovaj nesrećni boj završio zbog nevere zlih ljudi. Car Uroš i knez Lazar, dva
gospodara koji su se verno borili za veru hri šćansku, (za kratko vreme) od poganika
(ubijeni, sa ovoga sveta) odo še.[148]

XVII glava:
Šta je bilo sa Stevanom, prvim despotom ra škim
Car Bajazit je vladao po ocu svome Muratu (i bio je sedmi car turski), po što je zauzeo
srpsku kraljevinu; knez Lazar slavnoga spomena imao je jednoga sina po imenu Stevana i
dve k ćeri: jedna se zvala Despina, a druga Mara. Car Bajazit je uzeo sebi za ženu sestru
Stevanovu Despinu i dao mu je zemlju s ove strane Morave sve do Dunava. A ovaj
Stevan je bio prvi despot srpske ili ra ške kraljevine, a gospodaru Vuku je dao zemlju
zvanu Sitnica; ovaj je imao drugu despotovu sestru Maru. Ovaj Vuk je imao sina po
imenu Đurđa. Potom je car Bajazit, skupivši vojsku, krenuo s despotom u Ugarsku preko
Save; pošto se tamo napljačkao, napalio, naubijao, vratio se nazad i prevezao se na
[149]
onome mestu gde je danas Beograd, jer u to vreme jo š nije bio osnovan. A ovaj prvi
turski pohod bio je na Ugarsku za cara Sigismunda ili malo pre njega.

Car Bajazit se tada prevezao preko Dunava i rekao despotu, šuraku svome: "Despote,
ostani ovde i sagradi grad sebi na ovome mestu; ne ću te dirati i opominjem te da imaš
mnogo neprijatelja na na šem dvoru; pa ako te budu [150] preko poslanika pozivali, ne
dolazi k meni; ja te evo ovako ostavljam da bi svoju glavu sa čuvao". Zahvalivši, despot
ostade i poče zidati grad Beograd, koji i danas postoji. [151]

U to vreme stiže poslanstvo[152] caru Bajazitu iz Anatolije s vešću da je veliki kan po

imenu Demir (ili Tamerlan), gospodar tatarski, do šao s velikom silom u persisku zemlju.
 

Čuvši to, car krenu protiv ovoga i uze sa sobom Đurđa, despotova sestrića, i svoju ženu
Despinu i krenu preko mora, preko Anatolije u Persiju pod jednu planinu koju nazivaju
Zvezda. A tamo je i veliki kan bio prispeo, gde su se tukli četiri dana i pobedio je veliki
kan cara Bajazita (do nogu, a njega glavom uhvatio. Đurađ je umakao ranjen. Tada je
doveden pred kana car Bajazit), kome je nare đeno da sedi daleko prema njemu; naredio
 je isto tako da se dovede i Despina, njegova žena, kojoj je kan naredio da stoji pred njim i
da mu vino služi. A to je zato učinio da bi se car Bajazit jedno i da više ne vodi sa sobom
[153] [154]
ženu u rat. Nije mu hteo ništa učiniti, već ga je hteo sa čitavim njegovim narodom
poslati u njegovu zemlju.

Car Bajazit videći kako njegova žena služi ovoga [155] u velikoj tuzi[156] sam se otrovao
svojim prstenom jer je imao kamen tako čudne moći da mu je, dok ga je imao na ruci, bio
od velike pomoći u raznim stvarima, ali kada je koga hteo da umori bez bola, onda je
pripremao onaj kamen tako da je iz sebe ispu štao otrov (ili je pod kamenom imao otrov u
prstenu). I tako uzevši ovaj prsten u usta, pošto ga je podržao jedan časak, umro je.
Videći veliki kan tako zlo delo, da se sam otrovao, re če na svom jeziku: "Ja kan bat dik 
gjendi smaki mistur", kao kad bi rekao: " Čudan čovek, što se sam umorio; ja sam ga hteo
pustiti da ide časno svome domu i žao mi je što se tako gadno zarazio". [157] A onda,
otpremivši valjano sav njegov narod i Despinu, naredio je da je otprate natrag u Brusu, u
zemlju. Tako se završio ovaj turski rat s velikim kanom.

XVIII glava:
O državi velikoga kana i o rimskim carevima
(Imao je u to doba Tamerlan pešaka šest stotina hiljada ljudi, a konjanika četiri stotine
hiljada). Veliki kan je gospodar tatarski i prestonica je njegova u velikom gradu koji zovu
 

Hajtaj ili Čatatač; leži ka severu od istoka sunca. Gospodar je on veliki i slobodan a iz
starih vremena; nekada za starih vremena (njegov predak) je bio zauzeo mnogo zemalja
[158]
na zapadu sunca pa i danas postoje znaci onde gde je bio: velike humke na poljima,
koje je on naredio da se nasiplju. Rimski carevi su iz davnine [159] vladali čitavim svetom
[160]
od ishoda do zapada sunca, dok nije do šao car Konstantin Veliki. On je ustupio" Rim
svetome ocu papi Silvestru, a sam se krenuo u arbana šku zemlju ka jednome mestu
zvanom Drač, sagradivši ga, nije mu se svidelo tu da živi i ode [161] u Grčku (jer je i sam
[162]
bio Grk) ka mestu koje je nazivano Bizant i sazida znameniti grad; sve one krasote
koje su u Rimu bile naredio je da se na čine i izneo je sa sobom svu rimsku silu,
odvedavši sedam gospodara koji su u to vreme vladali Rimom. I iz njihovih domova uvek 
 je jedan bio car i nazivali su se Paleolozi, kao da re češ: staroslavni.[163] Tada kakvog su
oblika bili u Rimu domovi ovih gospodara takve je naredio da im se sagrade i u Bizantu i
dao je ime ovome gradu Stambol, kao kad bi rekao: carska prestonica, ali ga danas zovu
Konstantinopolj. (Naredio je da ga zovu novi Rim, zbog veli čine i oblika Rima, ali su ga
ljudi nazvali Konstantinopolj, to jest Konstantinov grad). A čitavu makedonsku zemlju
nazvao je po Rimu Romanija.

U ono vreme dolazili su [164] carevi u Rim kao gospodari mo ćni od stotine naroda, [165]  jer
 je još sveta crkva bila jedinstvena. Potom (posle nem-h sto godina) jedinstvo se bilo
izmenilo posle cara Lava. (Tada su dakle) papa i Rimljani izabrali sebi cara Karla
[166]
franačkog, a potom su birali sebi careve od nemačkih kneževa, kao što je i danas taj
običaj; (i otad) se hrišćansko carstvo po čelo ljuljati i unižavati [167] prema jednom pismu
koje veli: "Teško tebi, sedmoglavi, jer će od tebe svako zlo proizilaziti". A "sedmoglavi"
znači Rim, jer je iz njega sedam domova izi šlo, kao što smo ranije pisali. Muhamed,
videći takvu neslogu među hrišćanima, krenu na persisku zemlju, sastavljaju ći
poganicima veru i u tome umesto rimskog cara podi že (poganina) sultana (koji je u onim
krajevima vladao i postavi ga) u jednom mestu koje nazivaju Misir, kao što i sada vlada,
[168]
a biće sve dok bog bude hteo sultan ili žoldan (tj. plaćenik), a ipak moć velikoga kana
u ovim zemljama nad njima vlada (na istoku sunca).

Grci pričaju o caru Konstantinu kao da je on [169] bio jedan pastir i jedno stado, kao što
[170]
piše u jevanđelju, jer je on bio oslobodio hrišćane i uništio pogansko neznaboštvo. A
drugi pak govore da suđenoga dana treba da bude drugi pastir i jedno stado, što tako treba
razumeti da sudnjega dana treba da bude sudija sin bo ž ji (koji će suditi živima i
mrtvima). Ali će [171] biti dva stada i dva pastira. Jedno stado u nebeskom kraljevstvu, a
pastir ovoga stada sin boga živoga, a drugo stado će biti u večnom paklu, a njegov pastir
 je đavo. A prema zbivanjima sadašnjih vremena tako izgleda da će teško biti da bude
 jedan pastir i jedno stado, a ako gospod bog ne bi na druk čije izmenio, onda će Grci ostati
[172]
već u (večitom) ropstvu,  jer se poganici mno že, jeresi razne nastaju, pa hrišćanstvu
mnogo škode, jer nema tih koji bi (veru) branili i rasprostranjivali, osim poljskog kralja
Olbrahta, koji je (u ovo vreme) znatne gubitke pretrpeo u ljudima [173] svoje države, i to
svakako iz razloga što se starao o svojim bli žnjima (rođacima) (i braneći hrišćane) protiv
poganika za mir i slobodu hrišćansku. A sveti otac papa sedi s duhovnicima spokojno u
Rimu, ne misleći ni šta o tome, a isto tako i rimski kralj u nema čkim zemljama gosti se sa
svojim vitezovima, da se u Turskoj o njima ništa ne zna, jer se ničeg ne laćaju protiv
poganika.
 

I zato papa i kralj rimski ako budu dugo posmatrali ovo nasilje i prolivanje hri šćanske
krvi, svakako ni sami neće biti dovoljno bezbedni jer oni bi - kao rukovodioci čitave vere,
od kojih čitavo hrišćanstvo zavisi - mogli s bož jom pomoću (propalu) hri šćansku stvar
podići i osvojiti od poganika, prestonicu rimskoga carstva, koja je bila u Carigradu. [174] A
kako bi to moglo biti, ispri čaću nešto kasnije o tome s bož jom pomoću.

XIX glava:
O velikom kanu i o Muratu sinu Bajazitovu
Turski car Murat (treći, a osmi car turski), sin Bajazitov (posle smrti oca svoga vladao je
i) morao je velikome kanu danak davati zato što je oca njegovoga bio pobedio. Veliki kan
 je, nazvan njihovim jezikom d žihan šah, kao kad bi rekao: gospodar čitavoga sveta; i
naložio je bio caru Muratu da mu da svake godine sto hiljada dukata, ali mu je posle ovaj
danak oprostio da bi što predanije[175] ratovao protiv hrišćana, a umesto toga naredio mu
[176]
 je da daje hiljadu ćebadi konjskih prekrivača zimskih, i hiljadu prekrivača letnjih. I na
taj način je veliki kan bio u miru sa carem Muratom. [177]

XX glava:
O vladavini cara Murata i o njegovoj sreći
Car Murat je vladao posle Bajazita oca svojega, na činivši savez s despotom Stevanom, a
zatim je osvajao [178] despot Beograd i posle toga je dugo živeo (a despot je kao
samostalni gospodar ili knez). Sa carem Zigmuntom je dobro živeo, [179] dolazeći u Budim
kad god bi po njega poslao i dao mu je dom u Budimu, u kojem je domu za kralja Matije
boravio ostrogonski arhibiskup; potom je despot Stevan, le žeći na samrtničkoj postelji,
dao svoju zemlju svome sestri ću Đurđu, a Beograd je dao caru Zigmuntu i umro je na
polju koje nazivaju Glave, a odatle je odnesen u manastir koji zovu Resava, gde je
sahranjen.

Posle njegove smrti postao je despot njegov sestri ć Đurađ Vuković i predao je Beograd
caru.

(Tako je tada Beograd) pod ugarsku krunu dobrovoljno potpao. Potom je turski car Murat
uzeo despotovu k ćer po imenu Maru i tražio je od despota da mu s njom pošalje i svoga
[180]
sina Grgura; i posla sina svoga Muratu i u onome strahu zatraži despot od cara da mu
dopusti da bez smetnje zida manastir što mu car dopusti i zare če se da mu neće smetati, a
usto mu dopusti i sebi siguran grad da zida, zari čući se da će sve to verno i valjano
održati. Pouzdavši se u carevo obećanje, despot zidaše Smederevo; kada Murat ču da
despot zida grad, pre no što ga je ovaj potpuno dogradio i namirnicama snabdeo [181],
odmah je naredio da se despotov sin Grgur, njegov šurak, baci u tamnicu i naredio je da
se odvede[182] u grad Dimotiku, a sam je krenuo s vojskom da opsedne Smederevo. Kada
despot ču da je car krenuo, ostavi svoga drugoga sina u Smederevu, a sam ode u Ugarsku
kralju Vladislavu, bratu poljskog kralja Kazimira (slavnog spomena). Do šavši car je
opkolio opseo i glađu osvojio grad Smederevo, a kad je sina despotova uhvatio, poslao ga
 

 je drugome bratu u tamnicu (u onaj isti grad). I tako je osvojio čitavu rašku zemlju (sa
svima gradovima i Smederevo mu se dobrovoljno pokorilo i predalo se radije Turcima
nego Mađarima, kao što će se o tome niže ispričati).

Stigavši u Jedrene car Murat naredi da se obadva despotova sina po šalju u tamnicu na
more u grad koji se zove Tokat, a sestra njihova, Muratova žena nije im mogla ništa
pomoći, poslao je takođe glasnika, potajno da njegova žena o tome ne zna da obojici
izvade oči; a kad je ona ovo saznala, pala (mu je k nogama) mole ći i preklinjući da tako
mnogo ne hita (govoreći mu): "I tako su tvoji sužnji i zarobljenici; i posle ćeš moći da
učiniš što budeš hteo". Car je odmah poslao (glasnika) da se to ne izvr ši, ali glasnik nije
mogao tako brzo da stigne, te su im o či izvađene.[183] Kada je car saznao da se tako silno
[184] [185]
požurio s (tom) stvar! (onaj kome je to bilo nare đeno), poslao je po njega glasnika
i naredio da se i njemu oči izvade.

XXI glava:
Kako je kralj Vladislav krenuo na Murata s despotom
Ugarski kralj Vladislav, od rođenja bož jeg hiljadu četiri stotine četrdeset prve, skupivši
vojsku krenuo je junački na turskoga cara Murata, a s njim je krenuo tako đe despot Đurađ
Vuković i tako su jedan drugome dali re č da se bez boja ne raziđu. Prošli su tada tako [186]
kroz čitavu rašku zemlju i kroz Bugarsku, a blizu mesta Plovdiva turski car Murat je
prispeo[187]

i zatekao ih u brdima, ne daju ći im da dođu do Plovdiva [188]. Ovu planinu nazivaju

Zlatica, a drugi je nazivaju Železna Vrata. A kada su bili zašli između brda u jednu
dolinu, tu su ih susreli carski jani čari, ne dajući im da dođu do Plovdiva, jer je tamo čista
ravnica. Kada je video kralj Vladislav da ne mo že proći, naredio je da se kola nazad
[189] [190]
vuku , jer se nisu mogla okrenuti . Vrativši se bez štete, kralj Vladislav je nazad
krenuo ka mestu Sofiji, a kako je ve ć bila jesen, a on nije mogao tu ostati preko zime,
spalivši mesto, krenuo je nazad u rašku zemlju.

A kada je prispeo u mesto Pirot, do kralja Vladislava su doprle vesti da je turski car
prispeo u Sofiju, koja je bila spaljena. Tada je naredio despotu da ostane nazad i da
lagano za njima ide sa svojom vojskom. A on je tako i šao[191] očekujući bitku; a kad su
prispeli do planine zvane Kunovica, a kralj Vladislav je ve ć bio prispeo do te planine,
doprle su do despota vesti da Turci s veoma velikom silom idu za njim; vrativ ši se tada
despot protiv Turaka, očekujući ih, obavestio je kralja: "Ovi Turci s velikom silom za
nama kreću, pa zato sve pešake kraj kola ostavi a sam sa čitavom vojskom k meni
pohitaj". Ali pre no što je kralj prispeo već je bila počela bitka s Turcima (koja je bila
tako žestoka da su svi Turci bili do nogu potu čeni, a njihovi najviši zapovednici jedni
[192]
pobijeni, drugi pohvatani) . A jedan carski prijatelj, koji je s njima bio umesto cara, tu
 je ubijen i sve do današnjega dana stoji znak na njegovu grobu u gradi ću Tajanice. A
odatle kralj Vladislav, pobedivši poganike, bez ikakvih gubitaka veselo krenu u ra šku
zemlju i prispe na polje Dobrigi ć, hoteći tu u raškoj zemlji preko zime ostati a na leto
opet s bož jom pomoći da krene na Turke.
 

I tu dođe poslanstvo od turskoga cara, da mu one zarobljenike, one zapovednike koji su

bili zarobljeni, preda. A on će pak despotu vratiti Smederevo sa svima gradovima i čitavu
zemlju rašku, a isto tako i oba sina njegova, Grgura i Stevana. (Onde je bio zarobljen i
 jedan turski hetman po imenu Karambeg, pa je za ovoga car dao petnaest stotina [193]
zlatnika). Posavetovavši se s despotom i drugom gospodom, kralj Vladislav primi od
njega ovakav predlog[194] i car je poslao jednoga velika ša Baltaoglua, kao kad bi se reklo
sekirin sin, te je ovaj po naredbi carevoj predao Smederevo despotu i sve gradove;
[195] [196]
dovezena su i oba slepa sina. A tada su isto tako svi u carsku tamnicu pušteni.
Despot Đurađ, zauzevši čitavu zemlju svoju odmarao se onde s kraljem i sa čitavom
[197]
vojskom četiri nedelje, imajući u izobilju svega i svačega; zatim je kralj s veseljem
otišao u Ugarsku, kao pobednik nad poganicima; na činio je s njima primirje na sedam [198]
[199]
godina. I tako se završio ovaj srećni čas .

XXII glava:
O caru Muratu, šta je s njim posle bilo
Turski car se stideo što nije bio u ovome više opisanom boju. Ostavivši carstvo i čitavu
vladavinu sinu svome Muhamedu usled velike tuge, on sam ode [200] u kaluđere, koji se
nazivaju dervišler; ovi su kao ovde kod nas monasi; njihova bogomolja naziva se
medresa, kao što je kod nas manastir; i oni imaju ovakav propis: idu nagi i bosi, a nemaju
na sebi ništa drugo osim jelenske ko že, ili od kakvih drugih zveri. A poneki imaju ode će
od tkanine, po njihovom običaju pravljene. Opasuju se železnim lancima unakrsno,
gologlavi idu, rasplodne udove imaju okovane u železo, ognjem se peku po rukama i
britvama se seku, a u čemu idu u tome i spavaju, ne piju vino niti ikakvo pi će, nikad
nemaju ništa za obed, uvek isprose, a što im od ručka ostane, ubogima za sobom razdaju,
a isto to čine i za večeru. I nikad nemaju ništa svoje, već samo idu po gradovima kao
[201]
zanesenjaci , a svakoga dana o večernjoj molitvi igraju, hodaju ći u krug, stavivši jedan
drugome ruku na rame, klimaju ći glavama i nogama poskakuju ći i vičući iz sveg glasa:
Lai laha ila lah, kao da rekneš: bog je do boga i bog bogova, i vrlo brzo se okre ću i isto
tako veoma viču da se daleko čuju, kao kad psi laju jedan debelo, drugi tanko, a ovu
njihovu igru nazivaju sama, i smatraju je kao veliku svetost i pobo žnost; a u toj igri toliko
se zanesu, da voda (ili znoj) s njih pote če a pena iz usta, kao od besnih pasa, a od velikog
premaranja padaju jedan za drugim, i po što se tako premore, svaki ide [202] u svoj
brlog[203].

Car je tada bio oti šao u ove kaluđere, smatrajući da nije dostojan da bude car kad nije
sam lično pri tome [204] bio. Muratov sin Muhamed, imajući oca u manastiru [205], sam se
potpuno zabio u šumu, goneći zverinje i misleći na lov; ali na carskom dvoru je takav
običaj da se svima dvoranima plata mora izdavati na svako tromese č je bez izuzetka, a
(tada) je međutim propuštena plata za dva tromese č ja. Kad dvorani videše ovakav
nered[206] i carski nehat, pobunivši se opljačkaše domove najviše[207] i najbogatije
gospode iz carskog saveta, da nijedan gospodin nije ostao pred njima u Jedrenu; gradu
međutim nisu učinili nikakvu štetu, skupivši se posle toga pošli su tamo gde je mladi car
bio u lovu pa su savetu njegovome, koji je bio s njim [208], opljačkali sve šatore, te su svi
pred njima morali be žati kud je ko znao, osim mladoga cara, koji je k njima sam do šao s
 

velikom tugom, ne znajući šta se to zbiva i (nije znao) šta je bio razlog tome. I ovako ih
poče[209] pitati: "Moji mili jaganjci, šta se to desilo i iz kojeg razloga" [210]. Odgovoriše
mu: "Srećni gospodaru, desilo nam se od tvoga saveta ono što nam se nikada nije
dešavalo od naših[211] predaka, zato izvoli saznati da te za gospodara ne želimo imati dok 
 je tvoj otac živ". I obrekao im je da će odmah po svoga oca poslati i da će im čitavu platu
isplatiti, pa im je još platu povećao svakome po pola novčića na dan, te je ova za četvrt
godine došla svakome po zlatnik i pola orta preko [212] plate; i tako je na taj način ona
buna bila umirena.

Zatim je poslano u manastir po cara Murata da bez odlaganja do đe, jer janičari nikome
neće da budu poslušni dok je on u manastiru. Kad je on čuo za ovaj nemir, naredi
[213]
 janičarima: "Ako me volite, pripremite mi čist hladnjak  i ja ću u njega bez ustezanja
doći". To je car zato učinio jer se bojao kakvog lukavstva, a nikome nije toliko verovao
kao janičarima. A šta su to janičari - ispričaćemo kasnije. Kad čuše janičari poruku svoga
gospodara, odmah poleteše u šume s velikim veseljem najmljujući kola da bi zelenilo [214]
[215]
navezli. I razvivši tako šator pripremili su gospodaru svome čisto zelenilo ; i došao je
car na ono mesto koje je (pred gradom) bilo pripremljeno. Tu je do šao isto tako i njegov
sin Muhamed sa svom njemu pot činjenom gospodom. Pozdravivši cara molili su da im
ovu grešku oprosti, a on sinu svome i svoj drugoj gospodi re če: "Opraštam vam to, ali,
dragi sine, sačuvaj sebi janičare, jer je to tvoje dobro i čitave države tvoje". I tako se
završi carevo monaštvo i morao je ponovo car biti i ljudima upravljati.

XXIII glava:
O kralju Vladislavu, šta mu se posle s Turcima
[216]
desilo
Kralj Vladislav je imao prilike s turskim carem Muratom za sedam godina a kad vide še
duhovna gospoda (kao papa i kardinali) a isto tako i svetovna kako je kralj sre ćno prvi
put s poganicima prošao, nagovoriše ga da se primirje s Turcima ne održi. I tako su
zvezdoznanci posmatraju ći planete, i vitezovi[217] pijući vino, i Janko, Matijin otac, koji je
bio namesnik (ugarske krune), uverili kralja u to da će ga sreća pratiti protiv Turaka. I
stoga se poče kralj Vladislav spremati na Turke leta gospodnjeg hiljadu četiri stotke
četrdeset i četvrtog i posla glasnika despotu da se sprema na poganike.

Čuvši ovu poruku despot Đurađ se veoma;[218] rastuži i posla prijatelja svoga Dimitrija
Krajkovića, znamenitog velikaša, kralju s ovim rečima: "Milostivi kralju ja sam se
oslonio na prvu reč tvoju, na kojoj si me poslednji put ostavio da bez moga saveta ni šta
nećeš protiv poganika preduzimati. Ne znam kakav ti je tu savet dat te ne ćeš na to da se
osvrćeš [18], već se tako naglo bez potrebe spremaš [219] na poganike. I zato znaj da ti sada
[220]
ni na koji način ne mogu biti spreman, jer dobro zna š da sam uništenu zemlju uzeo .
Moram nekoje gradove ponovo zidati i namirnicama snabdeti. Zato te molim da se sada
okaniš toga rata sve do onoga vremena [221]. Jer se za ono vreme pripremam u čast tvoju s
pedeset hiljada junaka. I hoću svoju staru glavu kraj tebe da pole žim, a još više, čime god
budem mogao želim tebi da pomognem svojim blagom, što danas učiniti ne mogu. I
savetujem tvoju milost da se sada ovoga rata okani š a u ono vreme ja ću biti vođ, kao što
 

sam i prvi put bio, i s bo ž jom pomoći dovešću do toga da nad poganicima pobedu
izvojuješ".

Kada je to čuo kralj Vladislav, svakako je hteo da poslu ša njegove savete [222], ali vojvoda
Janko, budući pored kralja, nasmejavši se, obrati se poslaniku reč ju pre od kralja i reče:
"Gospodine Dimitrije, tvoj se gospodar raduje što je jevtino prošao, pa zato tako
savetuje". Dimitrije odgovori: "Moj gospodar verno i po šteno kralja savetuje, a ni na tebe
isto tako ne teče i ne kaplje, pa ako se to tvojoj milosti ne svidi, Gospodu Bogu ćemo to
preporučiti". I tako je kralj ovu poruku preko Dimitrija poslao, govore ći: "Ako u ovaj rat
krenem, prvo ću do vas svratiti u Smederevo, ali ne na dugo [223], a tamo ću se njim
razgovarati o svim stvarima".

Kad sasluša despot ovu poruku, po če za kralja pripremati čiste i odlične šatore kao što
priliči gospodinu, ali iznad svih jednu velika skupocenu ikonu je pripremio zlatom i
biserjem izvezenu [224], isto tako čiste konje i puno drugih stvari koje spadaju u darove.
Posle toga dakle kralj Vladislav sa čitavom svojom silom sti že do Beograda da bi se
prevezao preko Dunava, a iz Beograda je onda stigao despotu u Smederevo, a tu je pred
gradom [225] boravio, imajući svega u izobilju, sve dok se čitava vojska nije prebacila
preko Dunava. I bi obdaren kralj od despota gore opisanim darovima, a k tome s
pedeset [226] hiljada dukata. I molio je kralja žalostivno da s tim ide kući i da se okani toga
rata, ali Janko, koji je tu bio, odgovori mu: "Gospodine despote, ne mo že druk čije biti,
već se mora ići na poganike [227]. Pogleda kralj despota, a despot opet njega. Vide ći da
druk č ije ne može biti, već samo kako je Janko rekao, oprostiv ši se raziđoše se tužno, jer
 je Janko imao više vlasti nego sam kralj, a vi še je sebi želeo kraljevstvo nego kome
drugome. I zato je despotu tako zamerio što su tako dobro bili jedan s drugim.

Krenuvši tada, kralj Vladislav je odatle išao dolinom pored Dunava ka mestu Vidinu,
koje je naredio da se opljačka i popali, a odatle je krenuo veoma daleko kroz Tursku sve
do polja Varne blizu Crnoga Mora. Turski car Murat je isto tako tu prispeo i sasta še se
obe sile: hrišćanska i poganska, a bitka započe u ponedeljak [228]. Na početku je
hrišćanima išlo srećno i dobro, i drugog i trećeg dana. Svi su konjanici poganski bili
potučeni do nogu tako da je na boji štu bio ostao samo sam car s jani čarima.
[229]
Kad su videli janičari da je zlo, pronašli su jedno mesto među klancima pod
planinama ili među dubokim jarugama i obraslo krupnim vresom, tako da na ši nisu mogli
videti ove klance. Jani čari se dali u begstvo, čuvajući cara među sobom, da im ne bi
otišao, a kad su naišli među klance, razmestili su se po njima i pokrili se vresom (i
travama); a to je bilo predveče. Kad je Janko to video, nagovorio je kralja da na njih sa
svojom vojskom krene (i tu slavu steče), jer su ljudi potučeni, pa da čast stekne, [230] tada
kralj bez odlaganja pravo na njih krete; spustiv ši kacige, prihvativši se kopalja, brzo su k 
[231]
njima u trku jurili, hoteći da ih brzo konjima pogaze i uni šte, videći da su sve pešaci. I
hitajući tako, ne videći jaruge, padali su u njih [232] tako da su se svi (jarci) njima napunili;
a onda priskočivši k njima janičari su ih tukli i ubijali kako su hteli. Kralj Vladislav je tu
ostao u tome klancu, a vojvoda Janko (ne spasavaju ći ga), krenuo je nazad bez ikakve
[233]
smetnje (imajući deset hiljada svojih ljudi), jer su Turci bili potučeni do nogu i nije
 

bilo nikoga ko bi ih gonio. (Turski car je zbog te pobede bio vi še tužan nego veseo - i
govorio je da ne bi bio rad po drugi put takvu bitku da dobije).

O kralju hrišćani ništa nisu znali gde se deo, a poganici isto tako nisu znali da je bio u
[234]
onom jarku. Mnogo je poganika i njegovih slugu tu ostalo; jani čari su isto tako mnoge
od njih pohvatali a posle su stali pobijene izvlačiti[235] iz onoga jarka, tražeći novac i
odelo s njih pljačkajući. I jedan janičar nabasa na kralja, ne znaju ći da je to bio kralj; gde
mu je bilo Buhrikader. [236] Ugledavši tada divno oruž je, na kacigi perjanicu s divnom [237]
omanjom kopčom, otseče mu glavu, onako s perjem i kacigom odnese pred cara i baciv ši
 je pred njega reče: "Srećni gospodaru, ovo je glava nekakvog tvog znamenitog
neprijatelja". Car odmah posla po sužnje koji su bili uhvaćeni da kažu čija bi to glava
mogla biti; a bilo je nekih zarobljenika komornika kraljevih i zapitani odgovori še da je to
odista kraljeva glava. (Neke sluge, gledaju ći kraljevu glavu)[238] s velikom su žalošću
vikali i plakali, a car je odmah s velikom rado šću naredio da se svima sužnjima glave
poseku, a kraljevu glavu, izvadiv ši je iz kacige, naredi da oderu i ovu ko žu mirisnim
travama s pamukom da napune, da se ne bi kvarila, a kosu je naredio da ra ščešljaju i
mirisom urede tako da je bila nalik na živu, a naredio je da je stave na drvo i da je nose
po svim njegovim gradovima i da vi ču kako mu (mi) je gospod bog dao da pobedi svoga
neprijatelja. A oni koji su ovu glavu nosili tako su bili obdarivani od velike gospode i od
građana da je svaki od njih po nekoliko stotina zlatnika dobio. Kralj Vladislav je imao
[239]
 jednu čizmu crvenu a drugu crnu, pa su zbog toga carevi dvorani ovu boju nekoliko
godina nosili kao znak one pobede. Njegova kosa je bila gusta, gruba i crna. Potom je car,
kad je došao u Jedrene, ovu glavu poslao sultanu a onoga jani čara koji je glavu bio
[240]
odsekao učinio je znamenitim vojvodom i dao mu je dosta konja i novaca, tako da je
ovaj bio veliki gospodin; i mnogi drugi su veoma bogato obdareni. I tako je pro šao ovaj
turski car - monah.

XXIV glava:
Kako je Janko vojvoda (posle tri godine) krenuo na
Turke
A kada je već prošlo onih sedam godina primirja, koje su bili na činili s carem Muratom,
Janko vojvoda je leta gospodnjeg hiljadu četiri stotine četrdeset i osmog uputio poruku
despotu, pozivajući ga da s njim krene na Turke. Odgovori mu despot: "Ti dobro zna š da
smo bili načinili primirje s turskim carem za sedam godina i car je obrekao da nam za tih
sedam godina neće smetati, a ni mi njemu. A ti si nagovorio slavnoga spomena kralja
Vladislava da Turcima (ne) bude održano primirje i krenuli ste na njega bez moga saveta
i bez moga znanja. A ja kao onaj koji tako brzo nije mogao biti spreman, morao sam ne
ići s kraljem, a kako ste tamo prošli svima je to zemljama [241] poznato. A meni je zbog
toga veoma žao[242] a naročito onih vremena. I zato, gospodine Janko, gospodine
gubernatore, znaj da ti ne obećava da idem na Turke bez kralja. Pa zato najpre u činite da
kralja sa sobom imamo, a ja sam spreman sa svima drugima [243] uz kralja da idem bez
pogovora. A ako i pored ovog mog saveta krenete na Turke, pamtite da ćete me se sećati
onde gde moj savet ne će biti od pomoći[244]. Čuvši ovu poruku gubernator se nasmejao na
nju i rekao: "Ako mi bog pomogne da pobedim poganike, naći ću vas u Smederevu". Na
 

ove reči je despot odgovorio: "Neka ide s milim bogom, a šta on nama misli, to mu, bože,
daj u njegovo krilo".

Potom je poslao gubernator despotu poruku da ga slobodno propusti [245] kroz svoju
zemlju čak do Kosova Polja, koji je odmah po čitavoj svojoj zemlji naredio da ga
slobodno propuštaju[246] i da mu onakvu dobru volju ukazuju kao njemu samome, što je
naredio u ime svoje milosti. Posle toga je do šao gubernator sa svom svojom silom na
Kosovo Polje i tu vide ći moć i veliku silu turskoga cara ovakvo mu pismo napisa:
"Carević nemam ti ja tako mnogo ljudi kao ti i mada ih manje imam, znaj doista da su
dobri, postojani, čestiti i junačni". Car je odgovorio Janku: "Janko, ja vi še volim da imam
pun tobolac običnih strela, nego šest ili sedam [247] pozlaćenih". Počeo je boj u četvrtak 
[248] [249]
ujutru i tukli su se sve do subote predve če . Poganski konjanici bili su do nogu
potučeni, ali su se potom pribrali. Videći to gubernator se okrete na dvorane, ali je tamo
[250]
bio potpuno potučen tako da je sam drugi jedva utekao u planine, a drugi su svi na
bojištu ostali, koji su potučeni do nogu. Car Murat je naredio da se sve glave na gomile
slažu. I tako je pobednički otišao s Kosova Polja i tako se završila ova nesrećna žalosna
bitka.

Gubernator je stigao u drugu pokrajinu po imenu Zagorje (u kojoj je bio) gospodin

Belmužević Stefan i Janko je izveden pred njega, [251] a on ga je doveo (despotu u
Smederevo. Obdarivši ga despot ga je pustio na svoju nesre ću) u Ugarsku. Kao što se
kaže: zlome nikada dobro ne čini; i imao je posle toga despot mnogo neprilika [252] od
turskoga cara što ga je pustio iz zemlje, jer da je bio znao o njemu da je u Smederevu,
odmah bi ga opseo, i zato ga despot nije hteo dugo dr žati kraj sebe, da ne bi car saznao.
[253]
Onda je dakle Murat umro posle dve godine, a tada je njegov sin Lićuhamed postao
car a to mu je lako bilo, jer nije imao nijednog drugog brata, (a drugi vele da je imao, ali
 je naredio da se ubije).
 

XXV glava:
O vladavini cara Muhameda, sina Muratova
Car Muhamed je posle toga sre ćno vladao po Muratu, ocu svom. A bio je veoma lukav i
pomoću primirja je prevario koga je mogao; i o veri se malo brinuo [254] a kad bi ga ko
zbog toga korio, namah bi skočio (od njega) kao besan. I poslao je despotu ženu oca
svoga Murata svoju maćehu, njegovu (despotovu) k ć er po imenu Maru; otpremivši je
pošteno, dao joj je dve pokrajine: Toplicu i Dubo čicu i načinio je s despotom ovakav
savez: dokle god je on živ i njegov sin Lazar, nikad im nije hteo smetati [255] i osigurao je
sebi da mu šalje za njegove potrebe petnaest stotina konja i da mu svake godine daje
danak petnaest hiljada zlatnika, na šta je sve despot pristao i mnogo je od toga u činio.
Kada su to čuli Rašani, bili su protivni, jer su znali da ovaj savez car ne će održavati i
poručili su despotu da s ovim savez ne čini, "jer on ili hoće tebe da prevari, ili koga
drugog (da pobedi), a kad nekoga drugog pobedi onda će odmah na nas zaratiti", što je
bila istina. I što je s despotom načinio savez da bi bio osiguran. Despot je odgovorio
svojim podanicima: "Moram to učiniti sve do vremena dok ne bude kralja u Ugarskoj",
 jer Janku nije verovao. [256] I iz ovoga uzroka je nastao ovaj savez.

Načinivši primirje s despotom Muhamed je posle toga načinio i s grčkim carem da ga

verno i pošteno održava za petnaest godina; posle ovog primirja krenuo je na jednog
poganskog kneza koji se zvao Karaman, starodrevni [257] gospodin i znameniti, a neki su
[258]
(govorili) bili da je bio potomak kralja Darija, pa zauzev ši neke njegove tvr đave i
 

gradove, zaposeo je i vratio se u svoju zemlju. (Zemlju ovoga kneza nazivaju

Karamanija, to jest Cilicija).

XXVI glava:
Kako je car Muhamed prevario gr čkoga cara
Car Muhamed, skupivši vojsku, pravio se kao da ho će da krene na Karamana i uzeo je sa
[259]
sobom majstore, drvodelje, farbare, kovače, krečare, druge raznovrsne zanatlije sa
svim alatom koji je kome bio potreban; krenuo je ka prolazu (pristani štu) Sveti Đorđe,
kao da je hteo da se tu nad Carigradom preveze preko mora sa čitavom vojskom i tražio
 je od cara grčkog da mu da lađe[260] za prevoz. A prispevši, utaborio se na morskoj obali
na prolazu kraj Svetoga Đorđa, pet italijanskih milja nad Carigradom, i naredio je
majstorima da razmere, jer je hteo tu grad da zida, a sam je odmah po čeo da kosi
kamenje. (A kad vide še drugi da car ne lenstvuje, svaki je kamenje nosio), [261] drva i sve
potrebe za zidanje; i nije se krenuo s onoga mesta čitave dve godine, sve dok grad nije
bio završen; a nijedan čovek nije znao nameru njegovu šta je hteo s tim gradom da
preduzme. Kad su videli to Grci, po češe se spremati da mu ovaj grad ne dadu. Čuvši to,
on posla poruku njihovom gospodaru uveravaju ći da to nije bilo protiv njega: "Ovaj grad
zidam za vaše i naše dobro, jer se trgovci mnogo žale kako se silna [262] zločinstva
dešavaju od Katalana na Belom i Crnom Moru. I zato ja hoću to da sprečim da bi se
trgovci bavili svojim poslom. [263] Čuvši poruku grčki car i Grci nisu znali šta treba da
[264] [265]
rade; smatrali su da primirje treba odr žavati II tako su ostavili cara da dovrši grad.
Ali su Grci stalno o teže mislili: čim bi se car povukao, kako bi oni odmah grad opseli i
[266]
zaposeli. Oni su tako mislili, a turski car druk čije.
[267]
I tako Grci, oslonivši se na pogansko primirje, ničemu se nisu nadali i tako su bili
sigurni da su Turci išli u grad i iz grada, a Grci su isto tako (i šli) u njihovu vojsku bez
[268]
svake smetnje, pijući, jedući, dobar život vodeći a tako je to bilo sve do onoga
[269]
vremena kada je car zavr šio grad, koji i danas zovu Jenihisar, (veoma mo ćan i siguran
grad, gde se blago turskih careva čuva). U to doba još turski car na moru nije imao
[270]
nikakvih ljudi pri sebi; naredio je tada da se na čini trideset divnih lađa u šumi četiri
italijanske milje od morske obale, a neki koji su o tome znali smatrali su da car pravi
ludost, govoreći da se tako nešto nije desilo, da bi ih mogao prevesti do mora bez štete, a
osobito zato što je brdovito bilo. Poručio je tada car despotu da mu otpremi petnaest
[271]
stotina konja prema ugovoru, govoreći da bi hteo, pošto je završio grad, da krene na
Karamanovu zemlju. Despot otpravi jednoga vojvodu Jak šu Brežičića, poočima onih
Jak šića koji su u Ugarskoj bili i posla s njim petnaest stotina konja, ne znaju ći carsku
nameru. Završivši grad, car, ne govoreći ništa nikome svome niti stranom, niti otkazuju ći
primirja, pusti [272] konjanike ka Carigradu da tuku, ubijaju svakoga koga bi samo gde
sreli sve do samih opkopa. (Car je potom prispeo sa svom svojom silom, Carigrad opseo).
Bilo je takođe (u to doba) u gradu mnogo Turaka, koji o tome nisu znali, a ovi su tamo
bili pobijeni od građana. Prispevši sa svom svojom silom car je opseo Carigrad, koji zovu
Stambol, kao da kažeš carski presto. Oni ljudi koji su bili poslati od despota (među
kojima sam i ja bio), čuvši da je car Carigrad opseo (hteli smo se nazad vratiti), ali
opomenuti (od nekakvih ljudi da se nikako ne vra ćaju, govoreći nam) da im je svakako
 

naređeno da bi ih morali uništiti (po carskoj naredbi) ako bi se vratili, te su morali i ći ka

Stambolu i pomagati Turcima u osvajanju; a svakojako po na šoj pomoći nikad ne bi bio
[273]
osvojen.

Kad smo prispeli pred Carigrad, pustili su nas tu da se odmaramo pred Jedrenskom
kapijom, a pošto smo tu (nedelju dana) ostali, tada je car čudno i ne žaleći troškova
dovezao lađe, čemu se čitav grad i vojska divili. I to na ovaj način: načinjen je prokop uz
brdo, koji je dole gredama oblo žen i lojem debelo namazan a k tome su svakoj la đi čista
[274]
 jedrila naročito napravljena; podstavi vazdušna jedrila gore, svih trideset la đa išle su
 jedna za drugom kao po vodi sa zastavama, bubnjima; iz topova se pucalo, a u to vreme
 je bitka bila zaustavljena zbog velikog čuda (ovih lađa): lađe koje su vukli po suvu ljudi
pešice, bivoli, sve do mora. Videći tako opremljene lađe Grci su hteli sprečiti, da ne bi
mogle biti dovezene do mora, ali u tome ni šta nisu mogli uspeti. I tako je Carigrad bio
[275]
osvojen i sa suva i s mora. I ima jedan morski zaliv širok oko dve duži među
Carigradom i među Galatom ili Perom; preko tog zaliva naredio je turski car da se na čini
most na čamcima, a tako je bio uređen da su preko njega mogli konjanici jahati.

Ostali su tada Turci kraj grada osam nedelja, tuku ći iz velikih topova koji su tako rušili
da su zid bili srušili za pola duži.[276] Stambol je veliki grad, [277] ima odlične, debele i
visoke zidove i guste kule, te njega turski car ne bi osvojio da nije bilo podle izdaje. Zbog
veličine grada grčki car (nije) mogao imati tako mnogo ljudi da bi zidine posednute bile
kako je to potrebno, pa zato su na onome mestu gde je bio zid sru šen, carski janičari u
 jurišu ubili grčkoga komandanta kojem je to (mesto) bilo povereno. A kad je glava bila
poražena, onda su se i drugi, uplašeni, morali povući[278], a tu su ih janičari, osokoliv se i
 jureći po zidovima, ubijali i sva je carska sila navalila u grad, tuku ći, sekući po ulicama, u
kućama, crkvama.

Grčki car je imao u gradu na trgu hiljadu pe šaka, ali ne mogu ći tako brzo da prispe na
[279]
ono mesto gde je bio zid probijen , jer su se Turci već bili pojačali, branio se s njima
 junački, odbijajući poganike tako dugo dok nisu sustali, pa je tu na mestu ubijen, (a i ovi
svi kraj njega). Glavu njega poginulog odsekao je jedan jani čar po imenu Sariles, doneo
 je i bacio pred cara govoreći: "Srećni gospodaru, evo ti glave naj žešćeg neprijatelja
tvoga". Zapita car jednog grčkog sužnja, carevog prijatelja po imenu Andreju, čija bi to
glava mogla biti. Odgovori mu: "To je glava cara Draga ša, gospodara našega". A tada car
obdari ovoga janičara konjima, novcem, divnim haljinama i krasnim šatorima i dao mu je
agidinsko vojvodstvo i Anatoliju. Tako je osvojen Carigrad zbog podlog neverstva i
lažnog primirja poganičkog.

S druge strane morskoga zaliva nalazi se drugi grad Galata ili Pera, grad veliki i dobar;
oni su bili s turskim carem načinili primirje na ovaj na čin: ako bi zauzeo Carigrad, onda
bi mu svi morali biti potčinjeni. I kada je tako osvojen (Carigrad) i muške glave sve
posečene osim dece i žena, koji su svi razdeljeni među poganicima, Galaćani (videći da je
Carigrad zauzet) doneso še ključeve caru, i tako ih je ostavio na miru, a otišao je ka
drugim gradovima i mestima i osvojio ih je bez muke, jer su mu se svi žalosno
[280]
pokoravali. Odatle je otišao u Jedrene i pripremivši se tu krenuo je u rašku zemlju (na
despota), ne otkazuju ći mu primirje.
 

XXVII glava:
Kako je Muhamed despota prevario pomo ću primirja
Turski car Muhamed, načinivši primirje s despotom da mu do smrti njegove i njegovog
sina Lazara nikada ne smeta i da ga se verno i po šteno drži, kako je ranije pisano, dr žao
ga se dotle dok nije zauzeo Carigrad. Jer ga je samo zato i bio na činio da bi mu bilo
zgodnije da se toga lati (da Carigrad zauzme). Ali čim je Carigrad zauzeo, odmah je
druge godine, ne otkazavši despotu primirja, krenuo na njega u rašku zemlju sa čitavom
svojom silom. Čim to Rašani čuše, obavestiše despota: "Turski car[281] kreće na nas
veoma silno. Šta treba da radimo? Mi smo ve ć (ranije) bili govorili da će nas turski pas
[282]
prevariti i zato znaj da je ovo na ša zamisao: pre no što bi došlo do toga da žene naše i
decu na naše oči hvataju i razgrabljuju za poganike, radije ho ćemo svoje glave da
izložimo i hoćemo s njima da se bijemo. I zato gledaj da nam pomo ć dovedeš koga god
najviše možeš; mi imamo na Sitnici jednu vojsku, a u Dubo čici ili na Kislini drugu, pa
zato u ovoj stvari ne oklevaj".

Odgovorio im je despot: "Ne mogu tako brzo imati ljude, jer u ugarskoj zemlji nema
kralja Vladislava[283] , koji bi mi rado u tome bio na pomoći, zato se svega toga okanite,
 jer ako se pokorite turskome caru, ja ću vas, tako mi boga, s bož jom pomoću osloboditi.
Kada je došao car Muhamed u Konstantinovu zemlju na jedno polje koje zovu Žegligovo,
na granici raške zemlje, čuvši o ljudima koji su bili na Sitnici i o drugima u Dubo čici ili
na Kislini, ostao je onde četiri nedelje, ne znaju ći šta da čini, na koje ljude da se okrene,
tada oni koji su bili na Sitnici udari še junački na njegovu vojsku i potuko še i pobiše
[284]
mnogo Turaka kao i znamenite turske gospode . Posle toga sam car, došavši sa
čitavom svojom silom, porazi ih kraj jedne planine koju nazivaju Trepanja. Pri čali su
Turci da otkad pamte nisu slu šali o takvoj bici od tako malo ljudi, i s takvom velikom
[286] [285]
silom , govoreći da bi car bio do nogu potučen da su se bili svi sastali . A ovako su
 jedni poraženi, drugi su potučeni, a ostali su se razbežali, i samo je gospodin Nikola
Skobaljić sa svojim stricem na kolac nabijen.
[287]
Odatle  je car krenuo i opseo jedno mesto koje zovu Novo Brdo (to jest) Srebrna i
Zlatna Planina i zauzeo ga je [288], ali pomoću dogovora po kojem im je obe ćao da će ih
ostaviti na njihovim imanjima i da im mlade žene i mladež (neće) pljačkati. A kad se
mesto pokorilo, car je naredio da se zatvore kapije i da se ostave otvorena samo jedna
vrata. Kada su Turci došli u mesto, naredili su svim domaćinima da svaki sa svojom
služinčadi, s muškom i ženskom čeljadi iziđe kroz vrata iz mesta na rov, ostavljajući sve
svoje blago u kućama. I to su išli jedan za drugim. A car, stoje ći pred vratima, birao je
mladiće na jednu stranu, a žensku čeljad na drugu stranu, a muškarce isto tako na rov na
drugu stranu, (a žene na drugu stranu)[289] , pa koji su među njima[290] bili najistaknutiji,
naredio je da se ti svi poseku. A ostatak je naredio da se pusti u grad i nikome nije bilo
zabranjeno da bude na svome imanju [291]. Mladića (koje je izabrao) bilo je po broju trista
[292]
dvadeset, a ženske čeljadi (lepše) sedam stotina i četiri; ženske glave je sve razdao
među poganike a mladiće je uzeo sebi za jani čare a poslao ih je u Anatoliju, preko mora,
tamo gde ih čuvaju. I ja sam isto tako bio tamo u tome mestu (Novom Brdu, ja, koji sam
ovo pisao), bio sam uzet sa dvojicom braće moje (i terali su nas već Turci kojima smo bili
 

povereni), (a kad su nas vodili, pazili smo na to) i gde god smo za šli u velike šume ili u
planine, tu smo uvek mislili da pobijemo Turke, a sami [293] da pobegnemo, ali ipak, zato
[294]
što smo bili mladi, to nismo učinili samo što sam ja sa devetnaest drugova pobegao
noću iz jednoga sela zvanog Samokovo i gonili su nas po čitavoj onoj pokrajini, a kad su
nas pohvatali, povezali su nas i mučili, vukući nas za konjima i čudo je da su u nama duše
ostavši [295], a posle toga (kad su nas već. doveli) zajemčili su za nas drugi [296], a k tome
(za mene) dva moja brata, da vi še to nećemo činiti i tako su nas mirno vodili čak preko
mora.

I oduzeo je (turski car) despotu čitavu rašku zemlju sve do Morave, ostavivši mu (samo)
ono što je od Morave do Smedereva; i stigav ši u Jedrene uzeo je sebi među komornike
osam dečaka od onih koji su (bili) dovedeni (iz ra ške zemlje), a ovi su se dogovorili
tako[297] da ubiju cara kad budu na no ćnoj straži, govoreći među sobom: "Ako ovoga
turskog psa ubijemo, onda će čitavo hrišćanstvo biti oslobođeno, a ako nas pohvataju,
onda ćemo biti[298] mučenici pred gospodom bogom", A kad je ve ć došla njihova noćna
straža, svi su bili pripremljeni, i svaki je imao no ž pri sebi. A kad je trebalo da car ide u
spavaću sobu, tada je jedan od njih po imenu Dimitrije Toma šić. izišao od njih kao podli
izdajnik i rekao je caru šta je trebalo da se desi. Car je naredio da ih odmah pohvataju i da
ih dovedu pred njega i vide ći kod svakoga nož pitao ih je: "Ko vas je na to naveo da ste
se smeli na to odva žiti, a meni o glavi da radite?" Odgovorili su mu: "Ni zbog čega
[299]
drugog, već zbog velike žalosti naše za našim ocevima i prijateljima na šim milim".
Onda je naredio car da se donesu koko šija jaja i da se u vrelome pepelu ugreju da se što
mogu jače prepeku i raspale, pa uzev ši [300] (ih) iz pepela, naredio je da se svakome od
njih po jedno jaje priveže ispod kolena da bi im se žile upalile i zgrčile, a onda je dao da
se na kolima voze u Persiju, ne daju ći im da skinu jaja sve dok se sama nisu ohladila; a
posle godinu dana je opet naredio (da ih dovezu k njemu, a vide ći da od njih nema ništa,
naredio je) da ih pobiju. A neki od nas, uzev ši preko noći njihova tela, sahranili smo ih
kraj puste crkve koju nazivaju Ne vidi sunca.

A car je onoga (dečaka) koji ga je obavestio učinio velikim gospodinom na svome dvoru,
ali ga je potom (takva) teška bolest spopala, koju nazivaju sušica, da se bio sasušio sve do
smrti. A pogansko ime njegovo bilo je Bajdar. A to je gospod bog bio dopustio zbog
njegove neplemenitosti i neverstva, i od toga vremena Muhamed nije hteo da ima u
svojoj spavaćoj sobi nijednoga ra škog dečaka. Od onih drugih dečaka dao je da se
(nekima) muški znaci[301] poseku[302], od kojih je jedan umro. Turci ovakve nazivaju
hadumlkar kao kad bi rekao uškopljenici i ovi careve žene čuvaju (i kod njih su kao
komornici za posluživanje).

XXVIII glava:
Šta se despotu desilo ili dogodilo od gubernatora Janka
A posle toga je bio pomor u Smederevu, pa je zato despot odatle oti šao na planinu blizu
Beograda i tamo je stanovao razapev ši šatore [303], dok bi prošla zaraza, a malo je ljudi
imao sa sobom. Ipak je imao pri sebi sina Lazara; poslao je ovoga Janku ugarskom
gubernatoru a isto tako Mihailu Silađiju, koji je vladao u Beogradu i tra žio je od njih da
 

tu može slobodno otpočinuti; oni su mu lažljivo i neverno obrekli sve čano ga uveravajući
da je mogao stanovati bezbedno i danju i no ću dok mu se bude svidelo, "i u čemu god bi
[304]
nas potrebovao, mi ćemo ti rado učiniti" . Oslonivši se na njihova obećanja, despot je
otpustio od sebe svoje dvorane i odmarao se tu bezbedno ne staraju ći se ni o kome. A
posle dve nedelje Mihailo Silađi je izišao iz Beograda s nekoliko stotina konja i udario na
despota noću i odsekao mu dva prsta na desnoj ruci i uhvatio ga, a njegov sin Lazar je
otišao. Odneli su tada despota u Beograd a tamo su izra čunali [305] da im da sto hiljada
zlatnika i morao im je ostaviti kao jemstvo svoju ženu po imenu Jerinu, a sam je otišao u
Smederevo da bi tu sumu pripremio. A obe ćao je da će taj novac dati nekom vitezu koji
se zvao Galvan. I tako Galvan, imajući nekoliko stotina konja u odredu, prispeo je uskoro
u Smederevo po novac, koji mu je odmah izdat. A Ra šani, žaleći svoga gospodara skupili
su se bili bez znanja despotovoga i njegovoga sina Lazara i krenuli su protiv Galvana i
sreli su najpre njegov odred, potukli ga do nogu a posle toga su i Galvana ubili. Uzev ši
novac, otišli su, a niko nije znao kuda su se deli. Čuvši Vladislav za tako neplemenit
postupak ugarskog gubernatora Janka i njegovog šuraka Mihaila Silađija, bilo mu je žao
toga, a isto tako i celjskome knezu, koji je imao despotovu k ćer. I tako je kralj Vladislav
naredio da despotova žena bude puštena bez ikakvog napadanja, i pu štena je. Onda su
Rašani molili despota da im (ovu krivicu) oprosti što su uzeli onaj novac bez njegovog
[306]
naređenja , koji je u ovoj stvari bio strog. I tada su kralj Vladislav i celjski knez
doprineli da im bude oprošćeno i oni su doneli čitavu sumu u celosti i vratili je despotu,
koji ju je hteo poslati kralju Vladislavu, ali je ovaj nije hteo uzeti, govore ći: "Ja nemam
nikakva prava na taj novac". Ali zbog toga mu je despot ipak poslao na dar pedeset
hiljada (zlatnika), a za to mu je kralj bio dao neki dvor u Ugarskoj.

I tada se zbog takvih dela gubernatorovih desilo mnogo svakoga zla, jer je knez celjski
[307]
ubijen od Jankovog sina zato što ga se Janko bojao zbog despota . A grad Smederevo
zajedno s drugim gradovima posle smrti despotove i njegovoga sina Lazara do đoše u
ruke kralju bosanskome Toma ševiću, koji je bio oženjen k ćerju Lazarevom. Ali je za
odbranu bio veoma slab, bojeći se turskoga cara. A Rašani su, zbog gubernatorovog
nepoštenja, radije želeli da Smederevo padne Turcima u ruke nego Ugrima, a kada bi se
sve s dobrom voljom radilo, nikada ne bi Smederevo palo u poganske ruke [308]. Jer svaki
gospodar više sebi stekne plemenitom dobrotom, nego r đavštinom[309], pretnjom.

A uzmite za primer kralja Matiju kako je mnogo za sobom ostavio zbog svoje žestoke
borbe i silnog troška. Da je bio polovinu onih tro škova koje je protiv hrišćana
upotrebio [310] protiv poganika okrenuo, oterao bi bio sve Turke nazad preko mora i stekao
bi veliko i slavno ime od ishoda do zahoda sunca, i od gospoda boga veliku nagradu i čast
od ljudi, jer bi ga hrišćani na vjeki spominjali, a poganici bi pred njegovim imenom [311]
drhtali. Zato upamtite, kad hrišćani među sobom vode borbu, sve se meri pred gospodom
bogom i pred svima svecima i pred ljudima. A znajte da su [312] ovi poganici smeli i
 junačni ne sami po sebi, ve ć zbog nesloge naše i mi im našom mržnjom (i zajedničkim
neprijateljstvom) dajemo pobede.

XXIX glava:
Kako je car Muhamed zauzimao Beograd
 

Car Muhamed, čuvši o onome postupku što je učinjen prema despotu od strane ugarskoga
gubernatora Janka, video je kakva je nesloga me đu hrišćanima, skupivši vojsku, krenuo
 je ka Beogradu i namislio je da prevede pešake preko Save na drugu stranu i da ih utabori
pokraj Dunava i tamo da se snažno ukopa[313] i topove da postavi[314] da ne dadu Ugrima
da pritrče gradu, ali su ga odgovorili neki ljudi govore ći: "Srećni gospodaru, ne čini to,
 jer ti nije potrebno". A potom su pak [315] Ugri prispeli i utaborili se kraj Dunava i otuda ih
 je dolazilo u grad koliko je bilo potrebno. I to je bila jedna careva žalost, što su ga od
[316]
toga odvratili, a druga, i to vrlo velika bila je što je njegov najviši gospodin po imenu
Karadža-paša bio ovako ubijen: stajao je u zaklonu pored velikih topova i posmatrao je, a
tobdžija je udario iz velikog topa u zid, pa je jedan kamen, odsko čivši od zida nazad,
udario Karadža-pašu, najvećeg gospodina posle cara, u glavu, i ovaj je posle nekoliko
dana umro. Treća žalost je što je car hteo još dve nedelje da tu če zidove, ali ga je
Smailaga odvratio da to nije više potrebno, i to veruju ći janičarima, jer je on bio od cara
postavljen za najvi šeg[317] (komandanta) nad njima. Poslu šavši car njegove savete,
naredio mu je da juriša, (i tako su jurišali), tako da su već[318] bili u gradu, i tu je janičara
(ranjenih) popisano četiri stotine i nekoliko; bilo je isto tako i ne što ubijenih. Posle toga
[319]
smo videli janičare kako beže iz grada, a Ugri su ih tukli, ubijali, sekli, i tu ih je isto
tako nešto ostalo, a drugi su se razbežali. I tako su dakle zidovi bili posednuti s vi še
(ljudi) nego ranije. Četvrta žalost dogodila se caru kraj topova, jer su kola, konopci,
sanduci (?) i druge potrep štine koje uz topove idu, složeni na jednu gomilu, bili
prekriveni jednom nastrešnicom [320] , pa je to zapaljeno preko no ći i sve je izgorelo u
[321]
pepeo, da su samo goli topovi ostali. Car je naredio da se neki šatori ostave, a sam je
krenuo kao da je hteo da be ži, zato se na ove šatore polakomili oni iz grada, kao što da bi
se uvek dešavalo, jer su izleteli iz grada na šatore i skupljali su ih. Kad su Turci videli da
su se pešaci udaljili daleko od grada da bi skupljali šatore, okrenuli su se konjanici na
njih hitro, pa tukući (sekući), navalili su na njih, i to sve do opkopa a Smailaga, boje ći se
da mu car ne spomene onaj savet kada je ve ć car, porazivši pe šake koji su bili izleteli,
otišao dalje, vrativši se i hoteći nekakvo junaštvo da učini, ne bi li (ponovo) mogao doći u
carsku milost i udario je među pešake kraj opkopa, i tu je ubijen. A to je bila najve ća
žalost poganika što im gospod bog nije dao da zauzmu Beograd

XXX glava:
Kako je Muhamed prevario despota Dimitrija
Morejskog ili Ahajskog pomoću primirja
Moreja je (grčka) zemlja lepa i bogata, sva morem opkoljena, osim jednoga mesta gde se
[322] [323]
more nije sastavilo. Na tome mestu zidovi nisu bili sigurni . Despot Dimitrije bio
 je rođeni brat nekadašnjeg grčkog cara Dragaša (Konstantina), koji je u Carigradu
[324] [325]
ubijen i imao je primirje s Turcima za deset godina i imao je da im daje danak 
svake godine po dvadeset hiljada dukata. Kada je Tur čin osvojio rašku zemlju, a Beograd
se odbranio od njega, vrativši se iz Beograda, u redu se krenuo na despota Dimitrija
Morejskoga, a kada smo već bili nedaleko od Soluna, kraj jednoga mesta koje se zove
Serez, tu su prispeli despotovi poslanici, nose ći danak caru, a on nije hteo od njih danka
[326]
uzeti, niti im odgovoriti, ve ć odmah otpremi Mahmut-pašu, a s njim dvadeset hiljada
konjanika osim njegove vlastite vojske, da pre zauzmu zidine no što bi bile posednute, da
 

odmah jurišaju ne bi li ga mogli zauzeti. I otpremiv ši ovako ove ljude, on tek onda
odgovori[327] poslanicima da kažu svome gospodaru da od njega ne će danka i da sam on k 
[328]
njemu ide i neka se brani kako bude mogao . Potom je išao pravo u Moreju i pre no što
su poslanici morejskoga despota prispeli do Moreje, zid je ve ć bio zauzet [329]. A kada su
poslanici po drugi put do šli s dankom caru, on ga je uzeo i ovakav im je odgovor dao:
"Idite i recite šta vidite, da sam namislio s va šim gospodarom sam govoriti, i to ne
uzmognem li ove godine, onda druge", Kad prispe tada car do Moreje, najpre naredi da se
razruši onaj zid sve do temelja, a nedaleko odatle bio je jedan grad na brdu i zvali su ga
Krf: pa pošto nije mogao s topovima da se izveze na brdo pod grad, naredio je da se tamo
[330] [331]
poveze bakar pred grad do crkve svetoga Nikole, pa su tamo izlili četiri topa za
rušenje i s njima je osvajao grad. Osvojiv ši ga, krenuo je ka Patrasu, gde je sveti Andrija
bivao, a potom ka jednome gradu koji nazivaju Leondari, i tamo je despot morejski
prispeo, imajući malo ljudi sa sobom, jer se nije nadao [332] da će od cara biti tako
prevaren. I porazio mu je potpuno šest hiljada konjanika. Onda se car krenuo i opseo
Leondari i osvojivši (ga), sve je najamnike posekao [333], a tako je učinio i u drugim
gradovima [334]. Ostavivši u njima posadu, vratio se natrag. A kada smo prispeli do mesta
koje se zove Livadija, nedaleko od Negroponta, do šli su poslanici iz Negroponta caru s
darovima[335]; davši mu darove, pokazaše mu potom veliko, debelo konjani čko koplje i
tojagu isto tako gvozdenu (debelu), govoreći ovako: "Care, ako možeš ovim kopljem i
ovom tojagom rukovati, onda mo žeš i Negropont osvojiti". Rasrdivši se, odgovori im car:
"Uzmite natrag koplje i tojagu i recite svojim gospodarima da to dobro čuvaju, pa kad im
bude potrebno da se tim kopljem i tojagom brane". I zarekao se: "Ako Negropont
osvojim i nađem to drvo s tojagom, svima ću im noge polomiti[336] "tom tojagom". A
odatle je krenuo u Jedrene, svoju prestonicu, i tamo je boravio preko zime, a idu će godine
 je odmah s proleća krenuo u Moreju na despota Dimitrija. Stigav ši do despota da zauzme
[337]
grad , ubijao je, (ljudima) kosti lomio i druge je svireposti činio besni turski pas. A to
iće radio zato da mu se ljudi u gradu ne bi smeli protiviti; a svakojako ipak nije mogao te
godine čitavu zemlju osvojiti, već je morao treći put da krene na Moreju, a kad je stigao,
opkolio je Dimitrija u jednom mestu [338] koje nazivaju Misistra. Tu se despot morao
Turčinu predati na milost i nemilost i samo je tako ostao u životu, i poslao ga je car
odatle s njegovom ženom i sa čitavom njegovom poslugom u Jedrene da ga tamo čeka. A
sam je uzeo u svoje ruke čitavu zemlju morejsku; posev ši gradove, ostavio je tamo
 jednoga gospodina po imenu Balabanaga, u činivši ga vojvodom, da vlada. Pa ipak Korint
nije mogao osvojiti, jer je grad veliki i čvrst na morskoj obali. Zatim je car oti šao u
Jedrene (pa kad je tamo prispeo), dao je despotu Dimitriju jednu veliku pokrajinu u
grčkoj zemlji kraj mora i grad koji se nazivao Enos, veliki i bogat. Tu je prispela i vest da
 je despot Đurađ raški umro, i poruči car (njegovu) sinu Lazaru da zavlada zemljom,
[339]
govoreći da mu neće smetati sve do smrti. Onda smo krenuli na jednog poganskog
kneza po imenu Ismail bega preko mora u grad nazvan Sinopa; osvojiv ši grad i čitavu
njegovu zemlju, uzeo je sa sobom ovoga kneza u Jedrene i dao mu je jednu pokrajinu u
bugarskoj zemlji i grad Stanimaku. I do šla je vest da je knez Karaman, koji je ranije bio
spomenut, umro. Car bez oklevanja krete u njegovu zemlju i zauze je celu, uzev ši je u
svoju vlast. I tu reče Muhamed: "Krenuo bih da pokorim sultana i sva njegova mesta, ali
se bojim boga, da sveta mesta ne okaljam. Zato se moram toga okaniti, jer su tamo ona
mesta gde je gospod Hristos išao i ostali proroci: Mojsije, David a isto tako i Muhamed".
I odatle je krenuo nazad u Jedrene.
 

XXXI glava:
Kako je krenuo na trapezuntskog cara preko mora
Trapezunt leži kao i Sinopa s one strane Crnoga Mora (daleko ka istoku sunca).
Trapezuntska zemlja je planinska i velika, sa svih strana poganicima nastanjena: sve su
[340]
Tatari, kao što su veliki han , i Uzunhasan, Džani beg Girej; ovi tatarski vladari radije
su hteli da imaju kao suseda trapezuntskoga cara nego turskoga, mada je bio njihove
[341] [342]
poganske vere . I zato, polazeći na Trapezunt, veliku smo muku i nevolju videli od
Tatara i Grka, jer vi še Trapezunta pored velikoga kana je jedna (gr čka) zemlja, velika i
silna po narodu jednoga gospodara u kojoj je takva sloga da joj nijedan poganik ni šta ne
[343]
može učiniti . Ovu zemlju nazivaju Đurđistan, kao da kažeš: narodna sila. I ona zavisi
od trapezuntskoga cara (ali ipak ima posebnog gospodara). I kretali smo s velikom
mukom ka Trapezuntu, i to ne samo vojska, nego i sam car, jedno zbog daljine, drugo
zato što nas je narod napadao, tre će - zbog gladi (i nestašice), četvrto - zbog visokih i
[344]
velikih planina , a usto još zbog (nekih mesta) blatnih i močvarnih jer su kiše padale
stalno svakoga dana tako da je put bio (od konja) izgacan, (pa je bilo blato) konjima do
trbuha. I tako smo s velikom mukom prispeli na jednu planinu blizu trapezuntske zemlje,
i silazeći s ove planine nadole, put je bio iskvaren i izlokan. Sam car je imao sto kola
svojih (osim druge gospode); znaju ći tada da vojska zbog kola nije mogla nikuda, jer su
[345]
se sva kola bila u blatu zaglibila , naredio je da se kola iseku i izgore, a konje je
razdao, svakome ko je samo hteo (da uzme), a onaj tovar koji je imao na kolima [346] sav
 je natovaren na kamile, jer je car, prema pri čanju narodnom bojeći se rđavih puteva,
[347]
poveo bio sa sobom osam stotina kamila. I odatle smo i šli s planina na planine i
[348]
dogodilo se na jednome mestu da se jedna kamila od tovarnih kamila srušila s puta na
stranu s planine i to sa sanducima koji su se potpuno polomili i tu su se kese u kojima su
bili zlatnici na broju šezdeset hiljada sve bile prosule. Ali janičari, koji su se tu bili
zadesili, stali su čuvati isukanih sabalja da niko ne bi onaj novac uzimao dok ne do đe
gospodin koji upravlja blagajnom. I tako se zbog ove kamile sva vojska zaustavila, jer
[349] [350]
nikakvog drugog puta nije bilo, a u to vreme je silna kiša padala. Kad je došao car,
zapitao je zašto vojska stoji [351]. Kad su mu ispričali[352] šta se dogodilo, odmah je car
naredio da one zlatnike skupe, i to ko god samo (ho će i) može, samo da se vojska ne
[353]
zadržava . Dobro je tu bilo onima koji su tu (blizu) bili, jer su neki dosta dobili. (I ja
sam se isto tako pri tome zadesio, ali kasno; ve ć su svi zlatnici bili gde je trebalo da budu,
samo je crna zemlja ostala, jer ko je mogao skupljao je i s travom i s blatom, otimaju ći
  jedan drugome[354]).

I tako je uopšte, dok se nismo prebacili, nevolje bilo dosta, jer se zemlja bila tu
[355]
raskaljala kao testo. Cara su janičari na rukama nosili (zbog klizave zemlje) sve do
ravnice, a kamile s blagajnom ostale su na planinama. Tada je zamolio car jani čare da se
toga posla late i da kamile prevedu dole i morali smo s velikom mukom nazad da idemo
uzbrdo i cele noći smo se mučili s kamilama dok ih nismo preveli. I tu je car ostao toga
dana na odmoru [356] i dao[357]  je janičarima pedeset hiljada zlatnika da me đu sobom
[358]
razdele, a janičarskim satnicima je pove ćao plate: koji su ranije imali zlatnik na četiri
dana (njima je dao na dva dana zlatnik), kako je bez gre ške i danas, jer što car na svome
dvoru odluči, to uvek bez promene ostaje.
 

[359]
Sa ovoga mesta poslao je car dve hiljade konjanika ka Trapezuntu, koji su tamo
poraženi i pobijeni svi do jednoga, tako da od njih nikakvih vesti nismo mogli imati,
[360] [361] [362]
pa"  je sam car krenuo sa čitavom svojom silom, gde smo videli tela pobijenih
[363] [364]
kako leže. I opseo je Trapezunt, jer je sto pedeset lađa velikih i malih došlo u
pomoć Crnim Morem s velikim topovima i osvajao je šest nedelja Trapezunt uz veoma
velike troškove, dokle ga nije osvojio. I trapezuntski car mu se morao pokoriti na milost, i
ovoga je poslao" [365] u Jedrene, a sam je zauzeo čitavu trapezuntsku zemlju. Imaju ći tada
tako mnogo lađa na moru i veliku vojsku pri sebi na suvu, car Muhamed je hteo da krene
na ranije opisanoga grčkoga kralja. A kad je čuo da je među njima velika sloga, ostavio ih
 je na miru i krenuo se nazad ka Jedrenu, pokupiv ši mladež kako mušku tako i žensku. Šta
se pak desilo trapezuntskome caru ispri čaćemo kasnije. A kada smo prispeli (nazad) do
 jednoga mesta koje nazivaju Niksar došle su vesti od Alibega, smederevskoga vojvode
 javljajući: "S bož jom pomoći smo pobedili đaure a Mihaila Silađija smo zarobili". Car je
odmah naredio da se Mihailo Silađi čuva u Carigradu sve do njegovog dolaska. Zatim
kad je stigao, naredio je da ga poseku a (pre toga) car se ne znam iz kojeg razloga bio
rasrdio na Alibega, tako da je trebalo da bude pose čen, ali pošto je tako hrišćane pobedio,
vratio se u milost kako je i ranije bio (i za srd žbu mu je oprostio).

XXXII glava:
Kako je Uzunhasan pobegao Muhamedu preko Eufrata,
(koji kao da te če iz raja, kako o njemu ljudi pričaju)
Uzunhasan je tatarski vladar na čiju je zemlju krenuo turski car i po šavši iz grada Bruse
utaborio se na polju nazvanom Petnozalan. A Uzunhasan je uputio jednog Tatarina,
[366] [367]
službenika svoga, ako može negde kakvu nezgodu turskome caru da pričini. Tada
ovaj Tatarin stupi u službu[368] kod Mahmetpaše, najvećeg gospodina posle cara. I kad
smo se odmarali na tome polju, uve če je izišao Mahmetpaša iz svoga šatora sa dva
komornika u šetnju, a onaj Tatarin je vrebao na njega, imaju ći u rukama luk sa
strelama [369], pa dočekavši ga, ili iz straha ili zbog kolebanja [370], streljao je, ali [371] rđavo,
te je udario Mahmetpašu pod samo čelo među o či[372], i ovaj odmah pade a komorni ćci uz
viku pojuriše za njim i uhvatiše ga, a ujutru rano rekoše caru šta se Mahmetpaši desilo.
[373]
Došavši sam k njemu , car je plakao tako mu je bilo žao ovoga. A onda je naredio da
onoga Tatarina dovedu pred njega vezanoga i postavio ga je nauznak na zemlju, pa je
[374]
naredio da mu donesu dve zapaljene debele voštane sveće, pa kad su se najvećma
raspalile, stao je sam car na prvu [375]  jednom nogom i okrenuo je sveće nadole
(plamenom) da bi vosak s plamenom kapao na njegove o či [376] sve dotle dok mu nisu
morale ispasti. Onda je naredio dželatu da mu dva komada kože odere preko celih leđa
sve do ramena; i čitavu nedelju dana je bio živ, izmišljajući mu svaki dan nove muke [377],
[378]
i ostavili su ga kraj puta te su ga psi pojeli.

Krenuvši potom car je išao pravo u Uzunhasanovu zemlju, a Mahmetpašu su pešaci

morali nositi[379] , dok se nije izlečio. Prispevši u ovu zemlju osvojio je nekoliko gradova,
a mi smo pak prispeli u jedan njegov grad, vrlo utvr đen, koji oni nazivaju Karahisar, to
 jest Crni grad. A odatle smo stalno i šli za Uzunhasanom, ne bi li se gde hteo zaustaviti za
 

[380]
bitku; a išli smo ka Eufratu ; to je velika i široka reka kao Dunav, teče na sever i uliva
se u Crno More kao i Dunav.

Kad vide car da se s njim ne može ogledati [381], uputi k njemu jednoga ludaka, koji mu je
bio dobro poznat, i na taj na čin (ga pouči da pred njim govori) kao da je od cara pobegao,
a da se sam car dao [382] u bekstvo[383], kao da ho će s vojskom da beži[384]. Prešavši ovaj
ludak preko Eufrata, dođe do Uzunhasana, i ovaj ga po če pitati šta sin Otomanov hoće da
preduzme. Odgovori ovaj: "Srećni gospodaru, ne preduzima ništa drugo, već samo hita da
iz tvoje zemlje iziđe, jer su đauri silno prodrli u njegovu zemlju, pa zato ako bi protiv
njega hteo da preduzimaš što, sad ti je vreme, dok ne zađe u planine". Misleći Uzunhasan
da je tako, otpremi svoga sina po imenu Mustafu samoga [385], a sam odmah za njim krete
sa čitavom svojom silom. A kad je čuo car da kreće za njim, okrenuo se protiv njega.
Mustafa (jednooki) po če se tu s njime tući, sve dok Uzunhasan nije prispeo i tukli su se
dva dana dok Uzunhasan nije savladan. Mustafa je tu ubijen, svi su carski konjanici tu
potučeni do nogu, a da nije bilo janičara i sam bi car bio zarobljen ili ubijen. Okrenuv ši
se svojoj vojsci rekao joj je Uzunhasan: "Nisam znao da je turski car s konjanicima
prema meni tako slab bi od ali je s pešadijom moj gospodar, a osobito u planinama". I
vrativši se u tome nazad, krenuo je u svoju zemlju, a isto tako i turski car u svoju.

A kad smo bili na jednoj planini zvanoj Kagi, stajao je tamo car čitav dan i s te planine se
videla druga vrlo visoka planina koju nazivaju Babil, a pod planinom velika varo š
Babilonija, u kojoj je velika [386] i visoka kula, ali se na tri dela prelomila. Jedan stoji a dva
leže onde ka zapadu sunca; ljudi pri čaju u ovoj zemlji da ta dva dela što leže predstavljaju
dva minula veka ovoga sveta, a tre ći što stoji predstavlja poslednji vek. Od ovoga grada
teče Eufrat.

S te planine krenuo je car ka jednome ostrvu na Crnome Moru ni že Sinope, i na tome

ostrvu grad Misistra pokorio se njemu. Posev ši ga, prispeo je na jedno polje, pred
poganski grad nazvani Angora. A zaustaviv ši se na tome polju, pogledao je nazad na
svoje dvorske pešake, to jest janičare i svidelo mu se što lepo u stroju idu, pa reče: "Kad
bih mogao imati deset hiljada jani čara, dao bih za to mnogo". A jedan strelac od onih
pešaka koji idu najbliže uz cara, stojeći kraj njega, reče: "Srećni gospodaru, ne samo
deset hiljada, nego bi i dvadeset hiljada dobro bilo da imate". Ma šivši se u hazuku, gde je
imao pri sebi zlatnika, car mu dade sto zlatnika za ove re či. A odatle krenu u Brusu, a
prevezavši se kod Galipolja preko mora, prispe u Jedrene u svoju prestonicu.

XXXIII glava:
O vla škom vojvodi, gospodaru donje Moldavije
Dragul, vojvoda vlaški, imao je dva sina, stariji se zvao Vlad, a mlađi Radul. A obojicu je
dao caru Muhamedu na njegov dvor (da mu služe); posle je umro. Kad ču car za smrt
njegovu odmah starijeg sina Dragulovog obdari novcem, konjima, dolamama, divnim
šatorima, kao što dolikuje gospodinu i otpravi ga s puno po časti u vlašku zemlju da vlada
namesto oca svoga pod uslovom da svake godine dolazi k njemu i da mu se javlja, a
 

danak da daje kao što je i ranije bio davan. A njegovog mla đeg brata ostavio je na svome
dvoru.

I ovaj Vlad je dolazio dva puta jedno za drugim na dvor carski, a posle nije vi še hteo da
dolazi za nekoliko godina, te car posla po n-ega jednoga gospodina kojem je bilo (ime)
Hamzabeg. [387] A kad je k njemu prispeo u grad koji se zove Braila, nije mu se hteo javiti,
već. je naredio svojim slu žbenicima da carskog poslanika zadr že (kod sebe), dok se on
nazad ne vrati. Otišavši tada [388], skupio je vojsku, a to je bilo zimi, te je Dunav bio
zamrzao; prešavši tada preko Dunava po ledu sa čitavom svojom vojskom u carsku
zemlju niže Nikopolja, pustio je ljude da pljačkaju ubijaju kako Turke, tako i hrišćane po
selima, po gradićima (otvorenim), i počinio je veliku štetu caru, a naredio je da se svima -
kako mrtvima, tako i živima - pootsecaju nosevi, pa ih je poslao u Ugarsku, hvalisaju ći se
da je toliko Turaka uništio koliko je tih noseva bilo. Potom je prispeo u Brailu carskome
poslaniku, a poslanik ništa nije znao šta se desilo; tada je naredio da se poslanik uhvati sa
svima njegovim pratiocima, kojih je bilo četrdeset [389] i poslao ih je u jednu veoma
utvrđenu tvrđavu među vodama nazvanu Kurista. I najpre je carskog poslanika
Hamzabega dao da se nabije na kolac, a oko njega sve pratioce njegove.

Potom su došle vesti turskome caru šta je sve učinio Dragul - jer su po ocu i njega tako
nazivali. Tada je car poslao po njegovog brata (mla đega Dragula), a kad je prispeo u
dvor, tada su dva najviša gospodina iz carskoga saveta, jednome je ime ili prezime
Mahmutpaša, a drugom Isakpaša pošli[390] njemu ususret i uzeli ga izme đu sebe, pa su ga
[391]
poveli caru tamo gde je car sedeo na svome prestolu . A kad je došao, ustavši car ga je
uzeo za ruku i posadio ga pored sebe na drugi malo ni ži presto s desne strane i naredio je
da se donese plava zlatotkana ode ća i da mu se obuče, zatim je naredio da se donese
crvena zastava i dao mu je, a uz to novce, konje, šatore, kako dolikuje gospodinu i
otpravio je odmah s njim četiri hiljade konjanika napred ka Nikopolju da ga tamo čeka, a
sam ne odugovlačeći, (skupivši vojsku) krete za njim.

A kad smo bili u Nikopolju, na obali Dunava, kad al' s one strane [392] Dragul vojvoda se
bio takođe s vojskom utaborio zato da bi pre čio prevoz, onda car reče janičarima ovako:
"Mili moji jaganjci, što je moje to je isto tako i va še, a osobito blago moje; dajte mi
saveta, jer to vi treba da ka žete, kako bih se mogao na onu stranu prevesti protiv
neprijatelja moga". Odgovoriše mu: "Srećni gospodaru, naredi da se spreme lađ e, pa
ćemo preko noći za to glave založiti da bismo se prebacili na onu stranu". Tada je car
naredio da im dadu osamdeset velikih opremljenih la đa i drugih potreba: pu ške, topove,
kumbare, lumbarde. A kada je već bila noć, posedali smo na lađe i pustili smo se brzo[393]
niz vodu, tako da se nisu čula ni vesla ni ljudi. I prevezli smo se na drugu stranu za
stotine stopa niže od mesta gde se njihova vojska nalazila, pa smo se tu ukopali topove
namestili, velikim štitovima[394] smo se okružili, a i koljem smo se okružili gusto zato da
[395]
nam konjanici ne bi mogli ni šta učiniti. A posle su lađe prešle na drugu stranu ići sve
[396]
su janičare prebacile knama.

Uredivši se tada, krenuli smo lagano na vojsku s koljem, velikim štitovima i topovima, a
kada smo se već blizu do njih privukli, zaustavili smo se, topove smo namestili, a za to
vreme[397] oni su nam dvesta pedeset jani čara pobili iz topova. Videći na drugoj strani
 

[398]
ovakvu bitku, caru je bilo veoma žao što sa svojom vojskom ne može biti na pomoći i
bio ga[399]  je obuzeo veliki strah bojeći se da mu ne pobiju sve jani čare (jer se sam car još
nije bio prebacio). Kada potom mi videsmo da nas tako mnogo gine, brzo smo se
pripremili [400] pa kako smo imali sto dvadeset topova, odmah smo u čestano počeli iz njih
tući tako da smo (čitavu njihovu vojsku s boji šta odagnali, pa smo se sami) potom
pregledali i bolje opremili. Car je pustio druge pe šake, koje nazivaju azapi, kao što su u
nas pešadinci, da se k nama što mogu hitnije voze, a Dragul, znajući[401] da ne može
sprečiti prevoz, krenuo je dalje od nas a posle se sam car sa čitavom svojom silom
prevezao i dao nam je odmah trideset hiljada zlatnika da ih me đu sobom razdelimo a k 
[402] [403]
tome sve janičare koji nisu bili slobodni učinio je slobodnima, pa da svoja imanja
posle smrti daju kome oni hoće.

A odatle smo krenuli napred u vlašku zemlju za Dragulom, a njegov brat je bio pred
nama; i mada je vojvoda vlaški imao malu vojsku, ipak nas je bilo strah i veoma smo ih
se čuvali, okružujući se svake noći koljem, i nismo se sačuvali[404]  jer[405] udarivši na nas
[406] [407]
noću, tukli su, ubijali ljude konje, kamile, šatore pljačkajući nekoliko hiljada
Turaka su pobili, a caru su veliku štetu naneli, a[408] drugi su Turci pred njima be žali[409]
 janičarima, ali su ih janičari tukli, ubijali, gonili od sebe, da ne bi bili od njih smlavljeni.
A posle su Turci doveli nekoliko hiljada Vlaha, koje je car naredio da ih seku napola.
Kad videše Vlasi da se (s njima) zlo dešava, odstupili su od Dragula i pristupili
njegovome bratu. A on je otišao u Ugarsku kralju Matiji, pa ga je Matija morao baciti u
tamnicu i bacio ga je zbog njegovih surovih dela koja je po činio. Tada je car, dav ši [410]
zemlju bratu njegovu, otišao, a posle [411] su Turci počeli pričati caru kako su pre toga
teške borbe bile u Vlaškoj, i da je Turaka mnogo poginulo od njih pa zato treba o tome
dobro razmisliti. Odgovorio je car Muhamed: "Dok Vlasi dr že Kiliju i Beograd, a Ugri
raški Beograd, dotle ih ne možemo pobediti".

Prispevši u Jedrene, car odmah krete ka Galipolju, uzevši janičare sa sobom, a tamo se
ukrca u ratne lađe, koje nazivaju maune, galije, galace, bergante i druge razli čite. Uzeo je
sa sobom isto tako topove za rušenje i prangije koje biju u visinu i bacaju kamenje na
gradove, i otputovao je na ostrvo Mitilenu, tamo gde je svetoga Pavla zmija bila [412] ujela.
A zato je tako brzo (prispeo) da bi na Mitileni onoga gospodara stigao, da se ne snabde
ljudima. Prispevši tada, odmah je opkolio i tukao topovima i prangijama veoma žestoko,
dok ga nije osvojio, ali pomoću ugovora koji nije odr žao, jer je svu službu koja je tamo
bila dao poseći, pa i samoga gospodara.

Zauzevši sva mesta i posevši gradove, krenuo je nazad u Jedrene (a kad je prispeo),
poslao je poslanstvo kralju Matiji u Ugarsku, jer [413] Matija još nije bio krunisan, da s
njime primirje načini, jer se s te strane najviše bojao. A kad je primirje na činio, okrenuo
se na kneževe arbanaške i pokoravao je jednog za drugim vrlo lako zato što je jedan
posmatrao dok je drugi pokoravan.
[414]
Samo se jedan odbranio od njega, koji se zvao Skender Ivanovi ć, ovaj je bio još kao
mladić uzet među janičare za cara Murata i na sve careve poslove je bio zatvorio o či zato
[415]
da bi se mogao u svoju zemlju nazad vratiti kad stekne carsku milost. A desilo se tada
da je car jednom rekao: "Skendere, tra ži od mene koje ho ćeš vojvodstvo, daću ti ga". A
 

ovaj je molio da mu da Ivanovu zemlju, ne govore ći da je bio Ivanov sin, i car mu je dao,
i zavladao je njome, osim gradova ali je posle jani čare koji su bili u gradovima nekako
prevario i udaljio, a sam je zavladao njima. Potom ih je car Murat pod njim opet osvajao,
ali mu ništa nije mogao u činiti. A isto tako ga je i Muratov sin Muhamed morao ostaviti
do smrti, jer je onome ko poznaje njihovo (ure đenje i) položaj vrlo lako da se brani od
Turaka. I tako se Muhamed, osvojiv ši čitavu[416] arbanašku zemlju[417] osim Skenderove,
vrati u Jedrene, a tu su bili došli poslanici od bosanskoga kralja Toma ša i tražili su
primirje.

XXXIV glava:
O primirju kralja bosanskoga
Tada je kralj Tomaš tražio od cara Muhameda primirje za petnaest godina, a uto je car
poslao po ljude, da svi budu gotovi i da do đu u Jedrene, i niko nije znao kuda će se s tim
ljudima okrenuti. Tada su bosanski poslanici morali čekati odgovor, ne znajući šta se
dešava sve dotle dok čitava vojska nije bila gotova.

I tako sam se desio ja [418] u jednoj zasvođenoj odaji u kojoj je bilo dvorsko blago, i to
zato što je mome mlađem bratu bila poverena ta odaja da odatle nikuda ne odlazi. I tako
pošto mu je teško bilo (samome), poslao je po mene da k njemu do đem[419], a ja sam bez
odugovlačenja pošao[420] k njemu. A odmah posle mene (dva gospodina) savetnika carska
Mahmutpaša i Isakpaša, pođoše[421] isto tako u onu odaju, i to samo njih dvojica. I
skočivši[422] moj brat mi reče to, a ja pak, ne mogući učiniti[423] da me ne vide, ostao sam
[424]
sam među sanducima a kad su došli, moj brat im je prostro ćilime. Seo  jedan pored
drugoga i počeli su se savetovati što se tiče bosanskoga kralja. Reče Mahmutpaša: "Šta da
radimo? Kakav odgovor da damo bosanskome kralju?" Odgovori Isakpa ša: "Ništa više,
nego mu dajmo primirje, a sami se krenimo za njima, jer ina če bosansku zemlju ne bismo
[425]
mogli osvojiti, jer je zemlja planinska, a k tome će imati ugarskoga kralja u pomo ći,
Hrvate i druge gospodare, i tako će se osigurati da mu se posle ništa neće moći učiniti. Pa
zato dajmo im primirje, da bi mogli otputovati u subotu, a mi ćemo za njima krenuti u
sredu sve do Sitnice blizu Bosne. A niko ne će znati kuda će se odatle car okrenuti." I
pošto su tako svoje savetovanje uglavili i izi šli da odu caru, i ja sam iza šao za njima.

Sutradan rano ujutru utvr đeno im je bilo da se primirje potpuno i verno odr žava za
petnaest godina. I otišao sam sutradan, u petak, u njihov stan i rekao sam im: "Gospodo
draga, imate li s carem primirje ili nemate?" Oni su odgovorili: "Zahvaljujemo gospodu
bogu, jer smo dobili sve što smo hteli". A ja sam im rekao: "Tako mi boga, velim vam da
vi nemate nikakvog primirja." Stariji je hteo od mene vi še da sazna, ali mu nije dao
mlađi, misleći da ja zbijam šalu. I pitao sam ih: "Kojega ćete dana poći odavde!" Oni
rekoše: "Ako bog da, u subotu ujutru". A ja im rekoh: "A mi ćemo za vama, ako bog da u
sredu sve do Bosne. Ovo vam doista [426] govorim da biste dobro zapamtili". [427] (A oni se
[428]
na to zasmejaše). I ja sam otišao od njih.

Na onom istom savetovanju među onim pašama zaključeno je bilo ovo: čim car iziđe iz
Jedrena, odmah da bude posečen trapezuntski car. I tako se odmah i zbilo: mi smo krenuli
 

na put u sredu, a car je u petak pogubljen, a mi smo i šli sve do Bosne i prispeli smo do
 jedne zemlje bosanskoga kneza [429] koji se zvao Kovačević, i iznenadno napadnut pokorio
se caru, i (car je) potom naredio da se ovaj pogubi a onda je krenuo u kraljevsku zemlju i
opkolio je najpre grad Bobovac; sa sobom nije imao topova, te je naredio da se odmah
pod gradom liju i ovim topovima je osvojio grad. A poslanici koji su putovali po primirje
(tu smo ih našli i) govorili su sa mnom sećajući se[430] onih ranijih stvari ali je ve ć bilo
kasno.

Pošto car posede grad, krenuli smo ka Jajcu, a zbog brzine poslao je napred Mahmutpa šu
sa dvadeset hiljada konjanika ne bi li mogli kralja Toma ša negde iznenaditi u kojem
gradu, jer je čuo da nikakvih pratilaca nema pri sebi. A on, znaju ći već o Turcima, mučio
se jadnik i noću i danju ne bi li mogao što je moguće brže skupiti što ljudi. I tako je došao
u grad zvani Ključ, hoteći da tu malo u podne otpočine. Ali su uto najednom Turci
[431]
prispeli (u ovaj grad) i oko grada su jurili, ne znaju ći da je tu kralj Tomaš bio, dok ne
istrča iz grada jedan lupež i ne ispriča Turcima za kolač da je kralj u tome gradu. Kad to
ču Mahmutpaša, opkoli grad, a sutradan nagovori še kralja (da iziđe) iz grada dole,
zaklinjući se na knjigama od sapuna kako njegovoj glavi ni šta neće biti. Potom je car
Muhamed stigao u Jajce, pred kojega su doveli kralja samdrugoga (s drugim njegovim
prijateljem). Kad videše tada vojnici koji su bili u gradu da je njihov gospodar su žanj,
pokoriše se (Turcima). I posevši grad, car naredi da se kralj samdrugi poseče, a onda
zauzme čitavu njegovu zemlju.
[432] [433]
Posevši grad, krenuo je nazad u svoju prestonicu, a mene je bio tu ostavio u
 jednom gradu zvanom Zve čaj, nedaleko od Jajca i dao mi je pedeset jani čara za
posedanje grada i platu za pola godine za svakoga, a i drugih Turaka sam imao (oko)
tridesetak za pomoć. A kad je car napustio zemlju, kralj Matija je, ne oklevaju ći, [434] s
 jeseni stigao u Bosnu i opkolio je Jajce, a isto tako i Zve čaj, u kojem sam ja bio. A
[435]
Bošnjaci, koji su se bili Turcima pokorili i (ipak) s Turcima bili u gradu i u varoši,
utvrdili su se u jednoj kuli na kojoj je bila istaknuta turska [436] zastava. I utvrdivši se tako
(pokorili su Turke i) bacili zastavu dole, a Turke su tukli. Vide ći to, Ugri pristupiše hitro i
smelo onoj kuli, i ušli su u varoš pa su se i u varoši utvrdili. Turci su pobegli u grad i
zatvorili se.

A kralj Matija je ostao tu osam nedelja napadajući ih, a drugu vojsku je poslao s
topovima ka Zvečaju, napadajući ga; zidovi su na ovome gradu bili veoma slabi, a k tome
su bili tako ru šeni da smo uvek noću radili, popravljajući ih ponovo, i tako smo se dugo
držali dok najpre grad Jajce bi osvojen, i kad ga Matija zauze po ugovoru, krete ka
svojima u Zvečaj i mi smo se morali pokoriti; i tako koliko god je bilo Turaka na Jajcu i
Zvečaju malo ih se u Tursku vratilo, jer je Matija želeo da ih ima pri sebi. A ja sam
hvalio gospoda boga što sam se časno (iz tamnice) vratio među hrišćane.

Osvojio je tada Matija Jajce i Zvečaj, a u to vreme Bosnom je upravljao jedan vojvoda
Muhamed Mumjatović, a umesto njega u Jajcu njegov činovnik po imenu Jusuf 
Haramibaša, a ovaj je bio ostao kod kralja Matije sa mnom i s drugim Turcima.
 

XXXV glava:
Kako je posle godinu dana Muhamed ponovo do šao u
Bosnu
Car Muhamed, čuvši šta se zbiva u Bosni, posle godinu dana krenuo je nazad, osvajaju ći
gradove, a nemajući topova sa sobom, naredio je da šalju tamo po njih, [437] i tukući iz
ovih srušio je bio sve zidove (Jajca), a posle toga je po čeo jurišati, a carska zastava je već
bila na zidu, sve dok se jedan pe šak iz grada nije počeo s jednim jani čarom tući o
[438] [439] [440]
zastavu. A tako su se držali, da su obojica pala s grada dole i ubila se.
[441]
Videći car njihovo junaštvo, da su se varoš i grad od njega odbranili, naredio je da se
odmah [442] topovi dovuku do vode koju zovu Vrbas, blizu varo ši i da ih tamo bace gde
voda sa stene pada, da ih niko ne mo že izvući, pa je odatle krenuo dalje i više se toga nije
laćao. I odlazeći u svoju zemlju pokorio je jednog bosanskog kneza (i njegovu je zemlju
osvojio). Čuvši o opsedanju Bosne, kralj Matija se krenuo protiv (Turaka) u pomo ć, ali
kad je saznao da se car već povukao, vratio se nazad. I tako je Jajce ostalo neosvojeno.
[443]
A posle toga je Muhamed osvojio Negropont i zapitao je za onu gvozdenu batinu
(koju su mu doneli), pa kad je nije na šao, naredio je da im se noge prebiju, da bi svoju
(zlu) zakletvu ispunio (koju nikada nije održavao, jer je bio izdajica, a o zakletvi ili o veri
malo se starao).

XXXVI glava:
O velikom turskom blagu, kako je car naredio da se
[444]
prebroji.
Posle ovih borbi naredio je car Muhamed Titrek-i-Sinanu [445] da prebroji sve blago i tovar
[446]
njegov, da bi mu mogao reći koliko hiljada ljudi i za koliko godina bi mogao
izdržavati za gotov novac, nemaju ći nikakve pomoći ni od zemlje, ni od prihoda. Titrek-i-
Sinan je prema carskome nare đenju za četiri nedelje sve to prebrojao i rekao caru
govoreći: "Srećni gospodaru, možeš izdržavati za deset godina 400.000 [447], i da im platiš
potkovice i eksere, to jest čitavu platu i štetu." Ali on[448] to nije tako razumeo, da može
svake godine toliko mnogo izdr žavati, nego za deset godina, svake godine po četrdeset
hiljada[449] pa bi svega bilo četiri stotine hiljada. I tada re če car: "Još nisam gospodar, jer
[450]
te zemlje koje držim sve su tu đe a to je (mislio) o onima koje je bio od hrišćana silom
osvojio s one strane mora.

A u to vreme čulo se da sam papa sa čitavim hrišćanstvom ide na Turke. I tada car, boje ći
[451]
se da mu se sve hrišćanske zemlje koje je bio osvojio ne usprotive, pozvao je preko
glasnika najstariju gospodu po svojoj zemlji da (se kod njega skupe pa kada su k njemu)
došli savetovao se s njima govoreći: "Čujemo da kauri hoće na nas veoma silno da
napadnu; šta na to kažete? Pa posavetujte me, jer ja mogu izdr žavati za deset godina četiri
stotine[452] hiljada ljudi". Ovi mu odgovoriše: "Srećni gospodaru, kad imaš toliko mnogo,
 

kreni na njih u njihovu zemlju. Bolje ti je (da ide š k njima), nego da ih kod kuće čekaš". I
naredio je[453] car da se donese veliki tepih (dajući im) kao primer i da se pred njima
rasprostre, pa je (skoro) u sredini naredio da se stavi jabuka i zadao im je ovaj zadatak:
"Može li ko od vas uzeti ovu jabuku ne stajući na tepih?" I raspravljali su me đu sobom
misleći kako jabuku da uzmu ne staju ći na tepih, kako bi to moglo biti. I nije niko od njih
mogao da se doseti tome. I sam car, pristupiv ši tepihu, uhvati obema rukama ivicu tepiha
i svijajući ga pred sobom išao je napred za njim, dok ne dohvati jabuku, pa onda ponovo
raširi tepih kao što je bio i reče gospodi:"Bolje je kaure malo pomalo otkidati, nego u
njihovu zemlju krenuti zato što smo u opasnosti. Jer kad nam tamo malo ne bi po šlo za
[454]
rukom , onda bi nam se sve zemlje usprotivile". I re če jedan gospodin po imenu Ese-
beg Avranezović: "Srećni gospodaru, odavno pričaju o tome rimskome popu kao da kre će
[455] [456]
na nas sa čitavim hrišćanskim svetom . Pa kad bi čak  i na svinji jahao i tada bi već
davno kod nas bio. Pa zato, šta ste započeli to i radite, ne osvrćući se na kaurske vesti". I
tako su pohvalili i njegovu re č i carev primer.

[457]
I u tome je požalio car jednoga Grka hrišćanina, prema kojem je bio milostiv, po
imenu Tomaša viteza i reče mu: "Kako vi mislite o vašem rimskom popu?" [458] Ovaj mu
odgovori, govoreći: "Srećni gospodaru, mi smatramo da su do onog samog jednog pape
koji se zvao Damazus sve pape bile svetitelji, a posle njega nijedan". [459] I reče car: "Svi
ste vi (zajedno s va šim papom) zabludeli i zato, Tomašu, primi Muhamedovu veru, jer je
istiniti nego vaša". Na to Tomaš umuknu, a to se zbivalo u Jedrenu na novom carskom
dvoru. Car Muhamed, obdarivši gospodu, otpusti ih kućama. [460]

Zato znajte da je turski car veoma nesiguran, a Turci se veoma boje toga da se
hrišćanstvo ne bi pobunilo i navalilo na njihovu zemlju, jer kad bi to videli (robovi)
hrišćani, koji su pod njima (u ropstvu), svi bi im se kao i hrišćani usprotivili,[461]  jer sam
mnogo puta od njih slušao (da se toga veoma boje), te molimo gospoda (Joga da to
[462]
da. A posle toga je car Muhamed umro p sahranjen je u Carigradu, a posle njega. su
dva sina ostala, jednome je ime D žem sultan, a drugome Bajazit. ;

XXXVII glava:
Kako su se ova dva brata po očevoj smrti borila među
sobom[463]
Sinovi cara Muhameda Džem sultan i Bajazit vodili su borbu me đu sobom o carstvo
nekoliko godina. Džem sultan je bio izgnan iz zemlje, a Bajazit je postao, sultan, koji
sada vlada. [464] Ovaj ga ikakav rat nije preduzimao, jer nije imao s kim, zato što je njegov
otac bio čitavo hrišćanstvo u onim krajevima pokorio pod svoju mo ć osim ugarske i
poljske kraljevine. Ali je ipak osvojio Kafu na Crnome Moru s one strane, a u vla škoj
[465]
zemlji Kiliju i Beograd.

A kod Turaka postoji ovakav obi čaj: kad posle cara ostanu dva brata pa me đu sobom
vode borbu [466], ko se pre skloni u dvor među janičare, ovaj (s njihovom pomo ći) carstvo
dobije, ali mu zato [467] sklonjena blaga (ne daju dok jedan od njih carstvo zauzeo, kakvo
[468] [469]
 je jedno nad Carigradom pet italijanskih milja u tvrđavi Jenihisar, kao da kažeš u
 

[470]
Novom gradu. Pa kad bi neko od bra će hteo nešto od blaga da uzme, nikada ne će dati
nijednome, a tvrđava je sigurna i dovoljno snabdevena onako kao T[red neprijateljima [471]
i odgovoriće svakome od njih koji bi hteo da do đe do blaga: "Srećni gospodaru, dok 
među sobom vodite borbu.» nijednome neće biti ništa izdato". Ali kada već neko od njih
sedne na carski presto (bez smetnji drugoga), tada onaj kome je tvr đava poverena, uzevši
ključeve, caru će ih doneti, od grada i od čitavog blaga. A car, obdarivši ga, ponovo će
mu ključeve poveriti [472] da onako upravlja kako je ranije za davnih (vremena) bilo.

XXXVIII glava:
O poretku koji je u turskoj zemlji
Prva je stvar i red u turskoj zemlji [473] da car sve gradove u svima zemljama svojim
sigurno drži u svojoj ruci, posedajući ih janičarima ili svojim vaspitanicima, ne dajući
nijednog grada nijednome gospodaru [475]; ako bi neka varoš bila ograđena i grad u njoj,
car ga drži posevši ga svojim ljudima. A ove jani čare koji su u gradu sam snabdeva, da ne
bi imali potreba [476] kad bi bili opkoljeni; vina niti ikakvog drugog pi ća u gradu nemaju.
A za drugo vreme osim opsade svaki živi ima svoju platu. Platu im iz carskoga dvora
daju za svaku četvrtinu godine potpuno bez greške, a daju im isto tako i jedno odelo
godišnje. A u gradu je ovakav poredak: postoji jedan koji nad svima upravlja, kojega
zovu dizdar, kao da kažeš komandant mesta; drugi je posle njega činovnik kojega zovu
ćehaja, kao kad bi rekao upravnik, posle njega su potom buljukba še, kao da kažeš
desetari, a ako bi bio veći grad, onda je više na njemu dvorana i nemaju nikakvih drugih
prihoda osim plate. Dizdar za svaki dan ima pola zlatnika, ćehaja - za četiri dana zlatnik,
desetari - na osam dana zlatnik, a ostali pak na deset dana zlatnik, od toga moraju živeti i
ne smeju dirati carsku zalihu, osim kad bi bili opsednuti. Isto tako sami moraju no ću
pažljivo stražariti, a kra; kapije uvek da budu dva vratara, a kapija isto tako uvek da
[477]
zatvorena bude, osim kapid žika; ako ko ide nadole ili nagore, nikoga ne će pustiti bez
proveravanja. A ako bi bila kakva prešna potreba pa bi trebalo da vojvoda uđe u grad da
pregleda kakav nedostatak, tada ne može doći s mnogo ljudi, jer ga ne će pustiti, već
samo [478] sa četvoricom ili petoricom.

A ovako se gradovi carski snabdevaju, a isto tako i čitavo carstvo tursko, od najvišega do
najmanjeg: bio bogat ili siroma šan, svaki u carsku ruku gleda, a car pak sve dalje
snabdeva, svakoga prema njegovom dostojanstvu i zaslugama. I tako nijedan gospodin
nema po tome običaju ništa svoje nasledno. Mada neka velika gospoda imaju svoja
nasledna (imanja), ali ne mnogo; i zato kad bi im car oduzeo (imanje), a mogli bi [479] pri
sebi da zadrže svoju poslugu, žive tako sve do carske pomo ći, jer car uzme jednome kad
hoće, a da drugome (kome hoće), a onaj kojem oduzme, odlazi na dvor i provodi godinu
ili dve na dvoru. Car opet oduzme od drugoga i da tome. A takvih kojima oduzimaju i
drugima daju ima na dvoru oko dvesta i zovu ih mazul. I zato im car uvek poma že
novcima te imaju među sobom takav običaj da se ni o čemu ne brinu, govoreći među
[480]
sobom: "Ako bog da zdravlje caru, daće mi drugo bolje". A razlozi su zašto im imanja
[481]
oduzimaju i drugima daju jer : ko nepravdu čini ubogima, tome najednome neće biti
oprošteno, već (čim car sazna), oduzima od njega i daje drugome; drugi razlog: ko carsku
službu zanemaruje,[482], jer je svakome naređeno kako ko ima da služi s čime.
 

Postoji isto tako običaj u Turskoj da kad ko ima sinove a postaju odrasli on ih uzima sa
sobom u rat i predstavlja ih na carskom dvoru. Tada (car) daje svakome od njih onoliko
[483]
koliko ima otac, i još više, a nikome bez razloga ništa neće oduzeti. A ovo je lična
carska kontrola da svake godine šalje četiri gospodina iz svoga dvora na četiri strane
svoje zemlje da posmatraju da se negde nekakvome ubogome čoveku ne čini nepravda od
njegovoga gospodara. Tada ova gospoda imaju pravo da ka žnjavaju na smrt, oduzimanje
imanja, kako ko zasluži. A ova gospoda poslanici prozvani su hajfsorud ži, kao kad bi
rekao isleđivači nasilja. A kad već dođu u svoje pokrajine, tada narede da se po mestima
viče da oni kojima se nekakva nepravda čini dođu k njima. I uredivši tamo sve stvari,
[484]
odlaze nazad na carski dvor (i bivaju) obdareni.

Isto tako postoji običaj: kad bi dvoranin carski putovao ili i šao po svojoj potrebi nekuda,
pa bi se desilo da bude ubijen na bilo koji na čin, tada onaj koji ga je ubio, [485] ako bi bio
uhvaćen, glavu bez milosti gubi, a čitava ona pokrajina gde se to desilo bez ikakvog
oklevanja mora položiti dve hiljade u carsku blagajnu, a to zato što to nisu sprečili. A
[486] [487]
velika gospoda imaju tako veliki strah od cara da kad bi i najniži carski dvoranin
nekome nešto narednoj ovaj to odmah mora izvr šiti, bojeći se careva. A carski dvorani
gde bilo da dođu (malo ili mnogo), svuda im po čast ukazuju po selima i gradovima, a to
sve iz opreznosti.

XXXIX glava:
O ure đenju carskoga dvora
[488]
A na carskome dvoru ovakvo je ure đenje i carski savet je najviši i najglavniji nad
čitavom njegovom silom. I što oni učine (ili odluče), to (će sve biti) učinjeno. Turci ih
zovu vezirler ili pašalar i takva savetnika ima samo dva. A to car zato čini da ne bi sebi
zadavao brigu [489] sa velikim [490] savetom, ne znajući čiju najpre [491] da posluša, a na
čemu da se zaustavi. Postoji na dvoru isto tako taj obi čaj da nijedan paša niti ijedan
činovnik ništa novo ne ustanovljava, da se ne bi uprava dvora kolebala, ve ć kako je
izranije iz starodavnih vremena ure đeno toga se (i danas i svakad) dr že i na tome ostaju.
Carski savet se nikada ne savetuje kraj cara, ve ć od njega daleko, i to samo ova dvojica u
drugome gnezdu, [492] ali ako je to napolju, onda imaju razapet naro čiti šator,[493] koji
nazivaju tanišik čadiri, kao kad bi rekao šator za savetovanje. A drugi šator je veliki, gde
se car pokazuje na polju, a zovu ga šepira. Pozvavši tu poznate ljude preda se, pitaju
svakoga gde se šta dešava, pa kad čuju, sve to popišu što je ko pred njima rekao. A posle
njih dvojica [494] među sobom raspravljaju, pa što je (i što se učini) najbolje II važnije, to
iznose sa sobom pred cara. Pa tek kad car sam razmotri to i kad se posavetuju zajedno na
[495]
čemu treba da se ostane, zaključivši potpuno savetovanje, odlaze od cara i naređuju
što je potrebno, a car se sam o tome stara.

Kad god upadnu u (koju) zemlju i narod pokore, tada carski pisar odmah za njima ide i
što god je dečaka, sve u janičare uzima, a za svakoga daje pet zlatnika i šalje preko mora
(u Anatoliju, gde ih vaspitavaju). Takvih dečaka biva oko dve hiljade. A ako od
[496]
neprijateljskih ljudi ne bi ništa dobio, onda u njegovoj zemlji koji god su hri šćani i
imaju dečake od njih uzimaju u svakome selu, odrediv ši koliko koje selo mo že dati
 

[497]
najviše, da bi ipak broj bio uvek potpun. . A ove dečake koje iz svoje zemlje uzima
zovu čilik, i posle svoje smrti sav svoj imetak mo že svako od njih ostavljati kome ho će.
[498]
Ali one koje uzima od neprijatelja zovu pendžik; ovi posle svoje smrti ne mogu ništa
ostaviti, već sve prelazi caru, osim ako se tako ponese i zaslu ži da bude oslobođen,[499] taj
može dati posle svoje smrti kome što hoće. A na ove dečake što su preko mora car ništa
ne troši, već ih oni, kojima su povereni moraju izdr žavati i potom otpravljata kuda se
naredi. Onda ih uzimaju na lađe, one koji na to pristaju, i tako se voze [500] i vežbaju da se
[501]
u ratu tuku i na megdanu. Otada se ve ć car o njima stara i platu im daje. Odatle bira
za svoj dvor one koji su izve žbani i platu im povećava. Mlađi starijeg mora slušati, a koji
[502]
poodrastu i dođu do mužanskog uzrasta, te daje na gradove (za stražu), kako je već
pisano.

A na dvoru janičara biva oko četiri hiljade, međ kojima je ovakav poredak: oni imaju nad
sobom hetmana, kojega zovu aga; to je veliki gospodin: ima platu deset zlatnika na
 jedan[503] dan, a njegov upravnik zlatnik za svaki dan; satnicima (daju) na dva dana
[504]
zlatnik, desetarima na osam dana zlatnik, nižima na deset dana zlatnik. Isto tako imaju
platu od cara svi njihovi sinovi koji prestanu da budu de čaci. A nijedan [505] dvoranin kad
nešto sebi dopusti ili skrivi, ne biva ka žnjen oduzimanjem plate, već smrću. A ipak 
nijednog dvoranina ne smeju kažnjavati [506]  javno već potajno, zbog drugih dvorana da se
ne bi pobunili. Isto tako nijedan janičar niti njihov desetar ne sme jahati na konju, osim
[507]
samoga hetmana i njegovog upravnika. Sve je to isto tako me đu njima uređeno : jedni
[508]
su strelci, koji streljaju iz lukova, drugi su strelci ( što iz pušaka ili) iz topova (biju),
neki iz malih pušaka, neki iz velikih pu šaka lučnica, i svakoga dana moraju se pokazivati
s oruž jem pred svojim hetmanima. I daje svakome svake godine zlatnik na luk, a uz to
dolamu, košulju, velike gaće načinjene po njihovom običaju od tri lakta platna i košulju
od osam.

Ima car isto tako na svome dvoru šest stotina Tatara konjanika koji imaju nad sobom dva
hetmana, zovu ih gariblar subašlari, i svaki pod sobom ima trista (ljudi). A ovima je ime
garib jigitler, kao kad bi rekao sirotinja u slu žbi. Njihovim hetmanima (daju) po dva
zlatnika na dan, nekim drugima po zlatnik i po, nekima po zlatnik, nekima po polovinu pa
sve do orta, a osim ovih sirotana nikoga drugog na carski dvor ne primaju, jer su svi ovi
vaspitanici. A od tih vaspitanika bira šezdeset odličnih dečaka[509] u jednu četu i zovu je
solak, a njihovog hetmana solakbaša; njegova plata je svakoga dana jedan zlatnik, a ovi
pred carem idu s lukovima. Druga dvorska četa je šest stotina[510] kapidžija, dva su
hetmana nad njima, zovu ih kapidži bašlari, svaki pod sobom ima po stotinu ljudi. Ovi
 jašu na konjima. Plata njihovog hetmana je za svaki dan dva zlatnika, a drugima na šest
dana zlatnik. Treća dvorska četa višega reda izabrana je isto tako od onih vaspitanika, oni
isto tako jašu na konjima. Ima ih šest stotina, dva hetmana imaju nad sobom, zovu ih
ulufedži bešlari, svaki ima po tri stotine ljudi pod svojom upravom njihova plata je dva i
po zlatnika za svaki dan, a ostalih za četiri dana zlatnik; ovu četu zovu ustlafadžir.
Četvrta četa (od ovih vaspitanika) jo š je viša i zovu je sulah-darića ima ih trista, njihov
hetman je sulahdarbaša, za svaki dan ima tri zlatnika plate, a drugi pak zlatnik, zlatnik i
po, dva. Njihov posao je da vode konje pod carem, kada je potrebno, nekome padne tek 
za godinu dana ili za godinu i po jedanput da vodi (ili za dve godine). Peta četa je i
najviša, zovu je spahi oglani, kao kad bi rekao gospodarski sinovi, i ovi na konjima ja šu
 

kao gospoda; ima ih trista, njihovog hetmana zovu spahilar suba ša pet zlatnika ima za
svaki dan, a drugi po dva, po dva i po, (i po tri i po), kako ko zaslu ži, a ovi imaju tu
dužnost da idu za carem gde naredi sa sabljom, a isto tako s lukovima, opasav ši se, i sa
strelama.[512] Nekome ispadne da jedanput na godinu dana nosi (ili za dve godine), svi su
oni konjanici i siroti i svi (trpeći kišu ili sneg) zajedno moraju no ću ležati oko cara i
čuvati noćnu stražu[513] ćutke, pa bila kiša, bio sneg ili zima, svaki mora na svome mestu
ostati; svake noći ih je pedeset a ponekad sto, kada je potrebno. I niko se ne mora starati
ni o kakvo oruž je, sve to car snabdeva šta kome pripada prema njegovome
dostojanstvu, [514] bio on pešak ili konjanik. A isto tako je i služba na konju prema njihovu
običaju.
[515]
A one što jelo nose zovu češnegirler; ima ih osamdeset, njihova hetmana zovu
češnigir baši, njegova plata je dva zlatnika na dan, a drugih po zlatnik, po pola.
Komornika ima pedeset, zovu ih ih oglanlari, njihova hetmana kihter ba ši, on ima na
svaki (dan) dva zlatnika plate a komornici po pola zlatnika, imaju tako đe dovoljno hrane,
kao i za konje. Car isto tako sam ima hiljadu slobodnih konja iz godine u godinu pod
svojim sedlima, i ove razdaju, kad je potrebno, sa sedlima i s opremom, a osobito kad je
velika bitka. A konjušara ima dvesta, koji konje nadgledaju, a imaju tako đe svoje konje
(naročite) od cara; svaki ima na osam dana zlatnik, a najvi ši njihovi gospodari se zovu
mehterbaše i imaju na dan dva zlatnika.

Ima takođe šezdeset izabranih kamila koje nose carsko blago; svaka kamila ima šezdeset
hiljada u sanducima. A ima četrdeset drugih koje nose kuhinju i provijant. Drugih ima
isto toliko koje nose šatore (ili carske čadore); ove [516] isto tako nose trubačke šatore[517] i
[518]
njihove sve potrebe, i nose četiri velika bubnja : jedna kamila nosi dva druga druga
dva; zovu ih koš, u koje bubnjaju samo kad je velika bitka. A onih [519] drugih (bubnjeva)
velikih i malih ima mnogo. A onih kamila koje nose oru ž je ima trista. Zato što nemaju
nikakvih kola, da ne bi s njima zaka šnjavali kada u rat idu.

Oružara koji oruž je čiste i prave ima šezdeset i svi su konjanici; njihovog majstora zovu
džebedžibaši; on ima na dan zlatnik, a drugi na osam dana zlatnik a to tako uvek iz
godine u godinu. A onih pak koji razapinju carske šatore ima šezdeset, zovu ih mehterler,
svi su konjanici, njihovog stare šinu zovu mehterbaša, on ima na svaki dan pola zlatnika, a
[520]
drugi na osam dana zlatnik. Ima isto tako dvanaest izabranih zasamarenih životinja
koje njegovu posteljinu i krevet nose, kao i novac koji treba da mu je pri ruci, kao
[521] [522]
njegovo lično blago; a ovih kamila što to nose ima četiri stotine dvanaest , još nešto
praznih, kad bi se nekoj nešto dogodilo, da bi na njeno mesto bila druga. (I tako) oru žara
(i) onih koji razapinju šatore, onda onih koji neguju kamile, kuvara, trubača ima na broju
trista dvadeset konjanika; a svih je dve hiljade i četiri stotine pedeset. Dvorskih jani čara
pešaka ima tri hiljade i pet stotina i nešto više. (I tako je broj pe šaka i konjanika carskih
dvorana oko šest hiljada).

HL glava:
O boju i o turskoj pripremi
 

(Ovakav je borbeni red kod Turaka najvi še za odlučnu bitku): Zastava carskih ima četiri,
koje pripadaju dvoru. Jedna [523]  je bela zlatnim slovima pisana, i ona je iznad svih, jer
označava da je tu čitava carska sila, i zovu je alem-isand žak, to jest zastava čitave sile.
Druga je zastava crvena - dvorske konjice. Treća je zelena i crvena, četvrta žuta i crvena,
i ove su janičara dvorskih pešaka. I kad god se razviju te četiri zastave tu je i car me đu
svojim dvoranima. (A vojska carskoga dvora) na ovaj na čin (se uređuje): dvorski
konjanici (stoje) pored njega [524], pred njim janičari, za njim kamile, a oko njih svuda
 jarak (se načini i bedem); ispod jaraka veliki štitovi su u zemlju pobijeni (sablje su isto
tako vrlo oštre i pripremljene i drugo ratno oru ž je je bogato opremljeno, pa bi se zato i
[525]
naši morali isto tako dobro pripremati), oko jaraka svuda je nasut bedem nagore, i na
ovom (bedemu) svuda su gusto pobijeni ko čevi, i puškarnice su za topove (načinjene), da
[526]
bi se moglo gađati iz pušaka, i postavljaju nad velikim štitovima koplja i druge
[527]
odbranbene stvari koje su potrebne, gusto stoje, ga đanje iz lukova vrlo je gusto.

Car pak osim svoga dvora ima dve vojske: jedna je anatoliska (s one strane mora), druga
rumeliska.

A pored ovog carskog ukopavanja s desne strane su se drugi pe šaci nazvani azapi, to jest
pešadinci, isto tako ukopali i koljem okru žili, kao i prvi, samo što (uvek) takvih priprema
nemaju. A ovih je dvadeset hiljada i zjeni kehajmi. Za njima isto tako kamile i konji
(idu), što na njima nose potrebne stvar i ovi azapi su skupljeni iz Anatolije, s one strane
mora. Postoji takođe i gospodar anatolski kojega zovu Anatoliji beglerbeg, kao kad bi
rekao anatolski gospodar nad gospodarima i uz njega svi su konjanici anatolski. (Pod
njim je) dvadeset vojvoda i svaki ima svoju zastavu od cara datu; kraj njih ima pedeset
subaša i svaki stoji pored svoga vojvode, koliko kojem vojvodi pripada. A ovih konjanika
biva na šezdeset hiljada. (Svaki vojvoda a naročito paša, ima svoj odred, i to blizu jedan
do drugoga).

A opet s leve strane s ove strane mora je jedan gospodar nad svima gospodarima, koji
ima svoju zastavu i svoj odred. Zovu ga Urumili beglerbeg, gospodar nad gospodarima
najviši posle cara a uz njega je osamnaest vojvoda svaki sa svojim odredom i sa svojom
[528] [529]
zastavom , i tako u redu stoje kao što je i ranije rečeno . Uz njih je pak subaša oko
četrdeset, i svaki stoji uz svojega vojvodu, koliko kojem vojvodstvu pripada. A njihovih
konjanika biva na sedamdeset hiljada), (koji su s ove strane mora) i sarahori, o kojima će
se dalje govoriti.

A pored cara s leve strane tako đe su drugi pešaci azapi, biva ih oko dvadeset hiljada, i oni
su s ove strane mora skupljeni, to jest iz Rumelije i isto tako su se ukopali i koljem
opkolili, kao i oni na desnoj strani. I kad car naredi nekim konjanicima da pristupe u
bitku, tada bez oklevanja odlaze i tuku se uz veliku viku i bubnjanje. Carski bubnjari isto
[530]
tako bubnjaju da je među njima tako velika vika i buka kao kad bi se zemlja tresla (ili
da neki grom bije. A tada) k njima šalje car dvorane na oklopljenim konjima da bi
[531]
posmatrali ko će kakvo junaštvo počiniti i ko se kako drži u borbi. A svaki ovaj dr ži u
[532]
ruci buzdovan ili palicu (sokoleći bez prisiljavanja [533] na borbu, a zovu ih čauši), a
gde god su oni, kao kad bi bio i sam car, pa ih se (zato) svi boje, jer koga oni pohvale,
svakome će biti dobro, a koga pokude pred carem, toga nevolja snađe. Njihovog hetmana
 

zovu čaušbaša. Takvo je uređenje tursko pri odlučnim bojevima. Sam car nikuda ne ide,
nego je uvek među janičarima dok se borba ne završi.

I onda kada protiv ovakve pogani čke sile hrišćanska sila krene, kao što je krenuo kralj
[534]
Vladislav na Varnu, pa se bio tako protiv njih postavio s kolima da se okolo okru žio,
a među kolima su sve bili pe šaci, a na desnoj kao i na levoj strani sve su bili konjanici; i
zato su uvek hrišćanski konjanici pobeđivali turske konjanike, dok se posle sami ne
upropaste, hitajući bez opreznosti na carske dvorane. Tako se i vojvoda Janko na
Kosovom Polju sam bio sukobio (i upropastio): poraziv ši konjanike, pohitao je na carske
dvorane (naglo i bio je poražen). Zato znajte doista: ko god bi hteo s turskim carem [535]
odlučni boj da bije, morao bi druk č iji poredak da ima nego što su imali drugi, i tako bi ga
mogao s bož jom pomoći potući do nogu, jer oni imaju jednu slabost, o kojoj ni sami ne
znaju[536], ali ja to dobro znam, jer sam to dobro video; jer [537] njihovi pešaci na bojištu ne
mogu dugo izdržati, zato što se za to nimalo ne pripremaju, već smatraju da uvek 
podjednaku sreću moraju imati.

Još[538]  jedna stvar nije njima sigurna, jer kad bi samo jednom carski jani čari bili potučeni
do nogu i ostali na boji štu, turski car se nikada ne bi mogao povratiti da bi se negde
hrišćanima suprotstavio[539], jer kad bi ovu vojsku izgubio, onda bi mu se sve hri šćanske
zemlje koje je on osvojio usprotivile i morao bi biti izagnat preko mora. Jo š jedan je
nedostatak među njima: kad bi hrišćani njihove konjanike porazili, da ne hitaju na čelo
 janičara, nego odostrag, gađajući ognjenim strelama kamile, koje bi ovako prestrašene
ognjem poletele na čitavu vojsku i sve bi jani čare smlavile, a s druge strane tukući iz
topova iz tabora (pustiti na njih gustu paljbu). Oni se toga nikad nisu dosetili [540], ali ja
sam to probao na jednoj kamili, i raspitivali su se o tome, ali nisu znali" ko je to u činio, a
to se bilo desilo u vlaškoj zemlji. A tako je veliki strah me đu njima kad čuju da hrišćani
na njih hoće silno da krenu jer sami (dobro) znaju kad bi jednom [542] izgubili bitku i bili
[543] [544]
poraženi, kao što je ranije rečeno , da se nikako ne bi mogli povratiti, kako je to i
sam car ranije govorio [545].

XLI glava:
Kakav bi morao biti pohod na Turke i kakvo
uređenje[546]
Ali kako razum uređenje [547] čine silu[548], to[549] kad se budete spremali na Turke, treba da
se čuvate da se opterećujete[550] oklopom, da nemate debela konjanička koplja, velike
puške, teške dizalice (i da ih ne uzimate), ve ć da sve stvari za rat i za odlučan boj pravite
sebi (lake), čime biste mogli bez optere ćenja vladati. Jer su Turci takvim uređenjem u
velikom preimućstvu. Ako ga goniš, onda će ti uteći[551], a ako on tebe goni, onda mu
[552]
nećeš umaći; Turci i njihovi konji su zbog lakoće uvek brzi, a mi smo uvek zbog
[553]
teških konja i opterećenja oklopom lenji, jer dok ima š mnogo na glavi, težak ti je duh,
a k tome ne čuješ i svuda dobro ne vidiš, pa rukama i samim sobom zbog te žine oklopa
ne vladaš. Jer se neki tako pripremaju, u potpuni te žak oklop, kao da bi ga neko imao
osvajati sedeći na njemu s kamom; međutim dobar čovek  čista i junačna srca treba da se
bori. Bolje je njemu da boju pristupi tako da mo že časno, kad je potrebno, da odstupi i da
 

bude zdrav i da ponova započne što misli nego na jednome mestu da pogine stavši kao
olovan.

Isto tako dobro znamo da se i Tatari tako pripremaju kao i Turci za bitku, i ne daju
Turcima da ih okolo zaobiđu, niti da km s boka pristupe, ve ć se moraju tući čelom u čelo,
a lice u lice upravljajući, da bi (ipak) svako došao u bitku; i Tatari su isto tako na svojim
konjima brzi kao i Turci, a k tome su juna čni i izdržljivi, i imaju veliko preimućstvo što
se tako [554] pripremaju kao i Turci. Jer Turcima ne poma že takvo uređenje; a zato su
Tatari često odnosili pobedu nad Turcima, a hri šćani nikada a osobito ne u odlu čnoj bici,
i to zato što dopuštaju da naokolo budu opkoljeni i da se s boka k njima pristupi.

Kad vide opkoljene ljude i njihovo pripremanje, Turcima je nare đeno[555] od cara da
(više) gledaju konje a ne [556] ljude. Pristupivši s obeju strana s kopljima i sabljama i
[557]
drugim različitim oruž jem da konje tuku i ranjavaju , (a posle toga im s ljudima
[558]
laka bitka biva), i zato se svako mora čuvati opterećenja od oklopa, što ćeš lako i"
[559]
sam razumeti, jer kad tako optere ćen iz bilo kojeg razloga sjašeš, bez pomoći sam ne
možeš ponovo da uzjašeš. A u takvoj bici se ne nađe uvek (takav čovek ili) sluga (pa
makar i) gospodinu, da bi mu mogao pomo ći. I tako ko god bi hteo da započne[560] s
Turcima borbu, morao bi da napusti sav dana šnji običaj i da se pridržava ovoga što smo
više spomenuli i narod takođe da za to ima i uči. (Isto tako je značajna i potrebna stvar da
[561] [562] [563]
svi pešaci budu s kopljima , jer je korisnije nego mač . Za to je isto tako
[564]
potreban dobro pripremljen narod). I na taj na čin bi mogli s bož jom pomoći odneti
pobedu nad turskim carem.
[565]
Međutim to sve od kralja zavisi , jer on mora da bude obazriv ratnik, i najpre samoga
sebe, a posle čitavu vojsku mora valjano [566] pripremiti i to osobito [567] protiv poganika.
[568]
Dobro je da tada kralj bude me đu pešacima, imajući pri sebi nekoliko desetina
izabranih junaka na konjima, i odatle sam nikuda da ne istupa, sem kad bi bila
[569] [570]
(velika) potreba. Jer kralj se mora razumno dr žati i u silnoj bezbednosti se čuvati,
pošto njegova rana ili kakva bolest veliku zabunu izaziva u vojsci, kao što kad je glava
bolesna, čitavo je telo klonulo. Zato se sva gospoda i obi čni vitezovi moraju o tome
brinuti, da ne tako snažnoga, već više mudroga i veštoga kralja biraju, a kad takvoga
budu imali, da ga čuvaju kao zenicu u oku, ne daju ći mu da rukama ratuje bez potrebe.

Is-go tako je potrebno kralju da ima pri sebi nekoliko desetina izabranih ljudi na
oklopljenim konjima, koji bi se, odlaze ći od njega među odrede, pokazivali vitezovima i
opominjali ih u kraljevo ime da se juna čki bore, kao kad bi sam (kralj) bio pri tome. I
[571]
tako bi jedni odlazili a drugi dolazili da bi kralj uvek znao šta se gde zbiva kao što
turski car ima pri sebi svoje čauše. I da ovi takođe budu tako valjano opremljeni [572] da bi
neprijatelji, kad bi videli, mislili kao i drugi da je tu sam kralj i da zapoveda, (da bi im se
[573]
srčanost i odvažnost smanjivala). A ako bi se nekome od njih u tome nekakva
nezgoda desila, da (odmah) drugi na tome mestu bude.

Videćeš tada[574] da turski car ne može tako veliku vojsku skupiti za odlu čni boj, kao što
govore o njegovoj velikoj sili kao da nema broja njegovim ljudima, što ne može biti; jer
 

svaki gospodar hoće da zna (broj onih) koje ima da bi njima mogao (i umeo) dobro
upravljati. A kolika je opet celokupna turska vojska ve ć je (više) rečeno.

XLII glava:
O turskim brzim koljanicima , koje zovu akind žije
[575]

Turci svoje brze konjanike zovu akind žije, to jest tekući, i oni su kao kišni pljuskovi koji
[576]
padaju iz oblaka . A od ovih pljuskova velike poplave nastaju i brzi potoci što se
prelivaju preko obala, i što god dograbe, sve nose sa sobom, ali ne traju dugo. Isto tako i
turski brzi konjanici kao i kišni pljuskovi (niti traju) niti se zadržavaju dugo, ali dokle
zahvate, sve pokupe[577], opljačkaju, pobiju i unište tako da za mnogo godina tu petao
zapevati neće.

Turski brzi konjanici su dobrovoljni i od dobre volje idu na pohod, svoje koristi radi. A
drugi Turci ih zovu kogmari, to jest ov čari, jer se od (ovaca i) druge stoke hrane, a konje
gaje za to da bi ih nekud na pohod [578] pozvali; (tada) su gotovi i nije im potrebno
naređivati, niti ikakvu platu im davati, niti im štetu naknađivati. A ako neko neće sam da
ide na pohod, on tada nekome drugome pozajmi svoje konje napolice; pa ako što nagrabe
i donesu (smatraju da je dobro, a ako ni šta ne donesu onda) ovako govore među sobom:
"Nismo imali[579] dobiti, ali imamo veliko zaduš je (to jest otpuštenje) kao i oni koji sami
rade i vojuju protiv kaura, i to zato što ih opremamo". I što god uhvate ili dobiju, kako
ljude tako i žene, osim dečaka, sve za novac prodaju, a car sam za de čake plaća. Ovi brzi
 jahači imaju takođe među sobom komandire koje zovu dajdirir.

Postoje isto tako i vojvode od cara ustanovljene po svima pokrajinama. Najpre protiv
hrišćana: vojvoda smederevski i njegov pomoćnik vojvoda kruševački protiv Ugra, a
protiv Vlaha vojvoda nikopoljski i njegov pomo ćnik vojvoda vidinski; protiv Hrvata i
Karantanaca vrhovni vojvoda bosanski i njegov pomo ćnik vojvoda sitnički. I tako je dalje
po pokrajinama sve posednuto. Na moru je pak protiv Katalana i Italijana vojvoda
galipoljski i njegov pomo ćnik vojvoda korejski. (Ove vojvode) ili sand žakbegovi
posmatraju sve pokrajine i znaju šta se u svakome kraljevstvu de šava. A kad koji od njih
uluči vreme da može nazarobljavati ljude, tada šalje poslanika caru, mole ći za pohod na
kaurske zemlje. Pošto sasluša izaslanstvo, car im dopu šta, a poslanici, imajući
dopuštenje, ne oklevajući, odmah naređuju da se viče po gradovima, imenujući vojvode i
pokrajine, hvaleći im taj pohod, govoreći: "Bićete odvedeni u bogate pokrajine i dosta
ćete nakupiti [580] muške i ženske čeljadi i svakojake druge hrane". I onda brzi konjanici
[581]
(ili kozaci) čuvši o tako hvaljenome pohodu i pozivanju, raduju se podvriskuju ći i
odmah se opremaju i kreću na urečeno mesto, tamo gde je sam vojvoda. I tako ih
vojvoda, dočekavši ih, snabdeva čamcima[582] i drugim potrebama, koje su za to nužne i
uredivši tako sve stvari, zapoveda svakome za šta će ko biti upotrebljen. I prevezavši se
tako, kreće u hrišćansku zemlju vodeći ih (vojvoda) sve do onoga mesta kuda je namislio.

Kad prispeju, naređuje im da se prebace na druge br že konje, jer svaki od njih dva konja
[583] [584]
ima, jednog vodi, a na drugom jaše . A oni konji na kojima su prvo jahali ostaju na
tome mestu, jer ima drugih Turaka za to da ove konje gledaju, dok se oni natrag ne vrate;
 

a daju im za osam konja zlatnik. I vodi ih vojvoda malo dalje i tu im nare đuje da ništa ne
oklevaju i odredi im dan dokle će ih čekati, pa udarivši u bubanj koji zovu talambas,
pušta ih, i nastaje takva gungula od njih, jer se me đu sobom guraju, jer svako hoće da
bude napred a neki padaju i s konjima i tu ostaju. I razlete se svi kud ko zna [585], paleći
ubijajući, pljačkajući i čineći svako zlo.
[586]
Vojvoda naređuje da se na tome mestu mali šator razapne, imajući sa sobom
nekoliko [587] izabranih ljudi, i to na dobrim konjima i čekaju ih tu. A brzi konjanici k 
njemu vode, nose sa svih strana. Ali vojvoda, do čekavši ih prema prvom naređenju,
pljačku (ili plen) sav šalje napred. A ko zakasni, taj onde ostaje, (a sam vojvoda nazad
ostaje), pa uredivši odrede, idu lagano, o čekujući (za sobom) neprijatelje. A ako bi ih
neprijatelji, goneći ih silno, sustigli, okrenuvši se gada, sukobili bi se s njima; ako bitku
ne mogu dobiti, onda naređuju da se najpre [588] pobije sve roblje (ili plen) (kako) stari
ljudi, (tako) i mladež, a onda se sami rasprsnu kao vetar.

I tako im niko ništa ne može učiniti, ali kad bi ih neko negde u te škim gorama ili pri
velikim vodama, ili na nekakvom močvarnom mestu sustigao, tu bi ih mogao poraziti, kli
kad bi ljudi bili gotovi i krenuli (brzo) ka onome mestu gde pale i plja čkaju, s malo ljudi
veliku bi im štetu pričinili, jer se oni tada (raspucaju i rasture, a tada se tako đe) najviše
boje, i veliki ih strah obuzme, jer su rasuti. I tako bi ih s malo ljudi mogao neko tu ći[589]
sve do samoga mesta gde vojvoda taboruje, pa se ni sam vojvoda ne bi smeo zaustaviti,
(misleći) da je velika sila, (jer ne bi umicao samdrugi). Eto tako se brzi konjanici
spremaju na nas.

XLIII glava:
O sarahorima, kao što su kod nas najamnici
[590]

Sarahori su kao kod nas najamnici (ili plaćenici), a oni su takođe iz (broja) dobrovoljnih
brzih konjanika jer car kad čuje da se velika hri šćanska sila kreće na njega ili bilo kakva
velika vojska [591], tada naređuje da se viče po gradovima [592]: "Ko hoće da prima platu,
biće mu davana". I tada brzi konjanici odlaze caru i daju im na konja zlatnik za četiri
dana, pa ih od toga vremena ne zovu brzi konjanici, jer vi še nisu dobrovoljni, već.
sarahori, a plaćaju im za svaki mesec, jer njihova slu žba ne traje dugo. Njihovo oruž je je:
sablja, štitovi[593], koplje, poneki od njih imaju pancire. A car ih dr ži pri sebi dok su mu
potrebni, a onda - isplativ ši ih - otpušta ih. A biva ih oko dvadeset hiljada (u odlu čnom
boju. Stoje kraj (cara) s leve strane od jani čara, (kako je to više) opisano).

XLV glava:
[594]
O martolosima ili o vojnicima
Martolosi su hrišćani, a osobito na krajinama [595] bivaju, i oni dobijaju platu na konja
zlatnik za osam dana. A plata im se tako đe daje za svaki mesec (svakome) (bez
zakašnjenja), kao i sarahorima, ali njima služba traje dokle ko hoće. Oruž je imaju isto
kao i sarahori. Ako ko ho će više da ima, to je u njegovoj volji. Ima isto tako i nekih
 

hrišćana slobodnih, koji ne daju nikome ni šta, a nikakvu platu ne dobijaju. Zovu ih
vojnici. Ovi caru služe i prazne carske konje vode, gde je potrebno. Martolosa i vojnika
ima na nekoliko stotina.

XLVI glava:
O uređenju turskoga juriša
Turski car zauzima varoši i gradove ne žaleći troškove zato da ne bi tu ostajao s vojskom
dugo (jer se pešaci ne snabdevaju namirnicama, a konjanicima konji odlaze, kamile i
mazge, a u to vreme bi je mogao poraziti sa sve žom i ujedna čenom vojskom s bož jom
pomoći. I pre no što bi imao da opkoljava ili zauzima on pripremi veliko izobilje svih
stvari. Topove isto tako ne voze uvek sa sobom osobito ne velike za ru šenje, i to zato što
su teški i teško se voze, ili nakupe među kamile puno i izobilno svega; a kad prispeju pod
koji grad koji hoće da osvajaju, tu izliju velike topove, a i praha imaju izobilno), najpre iz
[596]
topova razbivši i razrušivši zidine varoške ili gradske, dok mu se čini dovoljno. A kad
vidi da je vreme da se pusti na juriš, tada najpre naredi da se vi če po čitavoj vojsci da se
konji, kamile i sva stoka s paše dogna do vojske, (a to zato da im ne bi, dok se oni oko
 juriša zamajavaju, kakvi neprijatelji konje pohvatali), a kad se to izvr ši, onda naređuje da
se po drugi put po čitavoj vojsci oglasi, određujući dan juriša (da bi se svi pripremali), a
najradije biraju sebi petak. I ogla šujući tako imenuju pri tome darove na ovaj na čin: ko
zastavu iznese na zidine, tome vojvodstvo obećavaju, a ko za njim uđe - subaštvo (to jest
[597]
starostvo ili pod vojvodstvo), tre ćem šeribastvo , a drugima pak novac, ne naznačujući
[598]
sumu, razdajući k tome različite haljine . A što god tada spomenu, sve se bez gre ške
izvrši (i ispuni), pa bilo da varoš zauzmu, bilo da je ne zauzmu. Onda pak ogla šuju za
same večernje ili s večeri svuda po čitavoj vojsci[599] da se gusto nati ču zapaljene lojane
sveće svuda po vojsci, tako da (izdaleka) izgleda kao da zvezde gusto na oblacima [600]
[601]
sijaju; (a to je znak sigurnog juri ša). I zato se te noći i sutradan spremaju za jurišanje
preko dana[602] sve do večeri.

A preko noći pak idu ka onome gradu sa svih strana ćutke, istiha prilazeći opkopima,
noseći pred sobom zaklone od pletenog pru ća i lestvice sna žno opremljene da bi mogli ići
s obeju strana lestvica i odozdo i odozgo [603]. A janičari pak idu ka onome mestu gde je
zid probijen (ili zidine) i pristupivši porušenome mestu, čekaju (ćutke) sve dok se ne
počne dan pokazivati. A tada najpre tobdžije počnu gađati[604] iz svih topova. Pošto se
topovi ispucaju, onda jani čari vrlo brzo jure na zid (po lestvicama), jer za to vreme
građani pred topovima (čestom paljbom) odstupaju, a kad vide jani čare na zidu, okreću '
se k njima i tuku se zajedno s obeju strana. I tu jani čari mile sokoleći jedni druge, a uz to
ide (s bokova) vrlo gusto streljanje iz lukova (iz pu šaka), jer im (drugi) dodaju jo š
pucnjavu i veliku lupu od bubnjeva i od ljudske vike. I ova bitka traje tako đe jedan časić
a najviše dva. A nadvladaju li za to vreme hri šćani poganike, onda već lagano slabe i
malaksavaju Turci, a hri šćani se ojačavaju. I tako taj juriš traje do podne i dalje ne može
trajati, jer municiju ispale, a poneki ljudi (bivaju) pobijeni, neki ranjeni, a svi se zamore.

Kad vidi car da (jurišem) ne može pobediti, nare đuje im da odstupe od grada, a topove s
ostalim priborom da odvuku od mora [605] i da natovare na kola. Skupiv ši[606] ranjenike
 

[607]
naređuje da se pošalju napred , a sam na tome mestu ostaje do no ći, a u noći pak sa
čitavom vojskom odlazi, da na njih ne bi iz varo ši ili iz grada vikali. I zato uvek načini
[608]
zasedu, ako bi ko iz grada i šao da (ih goni i da plen uzima i da) se mo že nekako nad
njima osvetiti. I zato se narod koji se nalazi u gradovima mora (veoma oprezno i)

pažljivo držati, da ne izjahuje i ne izle će iz grada bilo kako[609]. Jer ako se od njega grad
ili varoš jedanput odbrani, za duga vremena ne će Turčin na njega napadati. Koji pak (od
Turaka u jurišu ili u bici) osakaćeni budu bilo kako u ruku.) U nogu, svakoga toga će car
snabdeti dobrim namirnicama sve do njegove smrti. (A ranjenike isto tako sve daje da se
izleče i oporave, svima koji god su isto tako ma šta junački izvršili, svakome daju šta je
ko zaslužio). I takav je oblik (ili uređenje) turskoga juriša.

XLVI glava:
O hrišćanima koji su pod Turcima
Hrišćane (Turci) zovu kauri, a svima koji su pod Turcima car zna broj, koliko ih ima u
svakoj zemlji. Caru daju danak na svaku godinu po četrdeset aspri (koje Turci zovu
ak čan: četrdeset) njih čini jedan zlatnik; svake godine primi car toga mnogo stotina
hiljada. A koji god može da zarađuje novac, taj daje zlatnik na godinu, osim dece i
ženskih glava [610] i osim drugih prihoda, koji mu dolaze u njegovu riznicu na moru i na
suvu i od srebrnih gora (i drugih stvari). Ovi isti hri šćani daju i svojim gospodarima pod
kojima su i koje zovu timarerler polovinu carskoga danka, a k tome desetak  čitave svoje
letine ili hrane. Rad nikakav ne daju [611] ni caru niti ikakvome gospodaru, niti (na njega)
idu.

A kada carska vojska ide (kroz njegovu zemlju), niko ne sme preko useva prelaziti (ili
kvariti kakvu stvar), niti kakvu štetu načiniti, niti kao zahvalnost uzeti što od koga, pa
makar tako malo bilo da ne bi stajalo ni nov čića. Turska gospoda se toga (čuvaju) i neće
progledati kroz prste jedan drugome, jer neće da se siromašnima šteta čini (kako
poganicima, tako ni hrišćanima). A kad bi neko kokoš jednu iz zahvalnosti uzeo, glavom
plati, [612]  jer car želi da siromašni budu na miru. Hrišćani isto tako moraju opremati za
carem mnogo hiljada tovarnih grla ili konja, hranu da to tamo prodaju za svoj ra čun, po
kojoj ceni im se odredi pravedno, ne čineći im štete. I tako sve drže po tome uređenju
(kako je bilo od prastarih vremena tako i do dana šnjega dana).

Tako se bilo desilo za cara Murata da je jedna žena bila tužila jednoga azapa da joj je na
[613]
dvoru (u dvori štu) uzeo mleko i popio. Car je naredio da ga uhvate i da mu razre žu
trbuh (i da gledaju) ima li mleka u želucu, jer to nije priznao onaj tamo; [614] [(i nađeno je
ono mleko u njemu), ali da nije bilo na đeno, to isto se imalo desiti ženi. I tako je jadni
vojnik izgubio glavu, a žena mleko. A to se desilo kad se i šlo od Plovdiva ka Črnomeru.

XLVII glava:
O turskom razmnožavanju
 

Tursko razmnožavanje je nalik na more, koje nikad ne nadolazi, niti se smanjuje (i nikad
u miru) ne biva, (ve ć se na različitim mestima uzburkava, njišući se ovamo i onamo). A
isto tako ni poganici nikada mira nemaju, uvek se (bune i) kolebaju. Jer mada se u jednoj
pokrajini utiša, ipak u drugoj o obale zapljuskuje. Gde je morska voda gusta i slana u
nekim pokrajinama so od nje prave, a ipak ako čistu vodu ne za činiš delom slatke, so ne
može biti; isto tako sve vode, lutaju ći po svetu ovamo i onamo slatke bivaju i dobre, i za
sve stvari potrebne i korisne, a kada u more u đu[615] i pomešaju se s morskom vodom, sva
dobrota i slast njihova se gubi i postaju kao i druga morska voda gusta i slana. I Turci su
nalik na to: nikada nisu u miru, uvek vode borbu iz godine u godinu iz jednih zemalja do
drugih, a ako negde načine primirje, to je zbog njihove koristi, a u drugim pokrajinama
sve zlo (izvode ili ) čine, ljude uzimaju, zarobljavaju, a što ne može hodati - ubijaju. I to
[616]
se dešava mnogo puta godi šnje : deset do dvadeset hiljada hri šćana dovode među
poganike, pa pomešavši se, svi se pokvare kao i rečne vode u moru, jer napustiv ši veru
svoju, pogansku primaju. I kad tako pre đu[617] gori bivaju takvi hrišćani[618] nego pravi
poganici. I tako sve to služi njihovom razmnožavanju: dok jedni islužuju drugi su islužili
i druge dovode, a neki se o tome staraju (i druge dovode) da vode, kako ih nikada ne bi
bivalo manje, kao što im je Muhamed naredio.

A povrh toga onih koji se svake godine dobrovoljno potur če nije mali broj, kao što se bilo
desilo u Galati da je jedan čuveni kaluđer svetoga Bernardina svojim nevaljalstvom
doveo bio jednoga dobrog čoveka da izgubi život, jer su ga Turci bez krivice dali da se
spali a njegova žena je ostala udovica. Onda je ovaj kaluđer primio Muhamedovu veru a
Hristovu pogazio, a onu udovicu je od poganika isprosio. I tako su mu je dali protiv
[619]
njezine volje, a potom je pak vi še nego četrdeset mornara Katalanaca primilo
pogansku veru. A ipak poganici nisu hvalili postupak ovog kalu đera.

I tako se Turci mno že, što se po tome može videti, jer oni [620] uzimaju ljude, a ne stoku. A
ko im to može zabraniti, jer oni kad pokupe sve, brzo nazad odlaze; i pre nego što su
hrišćani spremni, oni onde bivaju gde treba da budu. A ako bi za odbranu od toga hteli
[621]
čuvati ljude, bila bi veća šteta i gubitak; (jer) dok zmiji glavu ne razbije š dotle nećeš
od nje biti siguran. I mada će ponekad njihova konjica biti pora žena, ipak to nije nikako
[622] [623]
kraj, svakako će se ponovo vratiti. Ostalog se možete dosetiti.

XLVIII glava:
Kako se car pokazuje svojim dvoranima na dvoru
[624]
Turski car ima ovakav obi čaj: na svojem dvoru pokazuje se dvoranima u dva dana u
nedelji, i tu svi dvorani moraju biti, stoje ći daleko uokolo. A tu se isto tako prikazuju i
poslanici otkuda god bili, noseći darove, pa pošto se prikažu više na dvor ne dolaze, sem
kad bi (opet) hitna potreba bila. I tako čekaju odgovor.

A car se zato mora pokazivati, jer kad toga pokazivanja ne bi bilo, onda bi dvorani mogli
imati nekakvu sumnju i bojazan da mu se nekakva nezgoda desila i da se neko drugi na
presto popeo pre nego njegov sin. Pa kad bi i bolestan bio, ipak zato dvorani ho će da
znaju o njegovoj bolesti.
 

Carska imena na turskom jeziku: jedno je bujukbek, kao kad bi rekao veliki gospodar
drugo - hunkjar to jest turski knez, tre će - mirza, to jest sila, četvrto - sultan, to jest car, a
[625]
po pretku svome zove se Osmanoglu, to jest hetmanov sin. Neki ga zovu padišah, to
 je kao ime nad svima imenima, a to ime njemu ne pripada ve ć samo bogu, Jer oni boga
zovu jergok jaradan padi šah (kao kad bi rekao zemlje i neba) svemogu ći stvoritelj.

XLIX glava:
O jedinstvu kraljeva poljskih s ugarskim
Ugarski kralj Vladislav i poljski kralj Olbraht jesu dva brata koja le že pod jednim srcem,
od jedne krvi potekli. Imajući tako veliku silu (bilo bi zaista bo ž ja kazna i veliko i
nečuveno čudo) kad se ne bi osmelili da napadnu turskoga cara i da se ne osvete za takvo
prolivanje hrišćanske krvi i za uništenje naroda, a osobito njihovih predaka.

A svakako je dobro poznato bilo da dokle god je Stepan vla ški vojvoda držao Kiliju i
Beograd u svojim rukama poljska kraljevina je sedela u miru kao iza štita. I dok isto tako
ugarski kralj drži u svojim rukama raški Beograd, ugarska zemlja je sigurna. Jer Dunav,
Sava i Tisa, Drava, ove četiri reke su kao zatvori.

Ali bi zato trebalo Beograd, kao ključ ugarske kraljevine, dr žati, u velikoj pažnji. Jer
poganici ne spavaju, jer je kraljeva du žnost da se o svima podanicima stara i da ih uvek 
opominje i brani. A za to nema drugog pravilnijeg puta nego bratska sloga i jedinstvo i
ljubav svih hrišćana da bi od pogani čke ruke bili oslobođeni.

[626]
Ne kao kralj Matija, koji je ostavio poganike, a rat vodio protiv hri šćana. A očevidno
su uzrok tome bili sveti otac papa Pavle Drugi i car rimski (Fridrih, obojica slavni
spomena), jer su doveli do toga da Matija vodi borbu protiv Čeha (proglašujući ih za
 jeretike kralj Matija slavnog spomena), pa kad ove nije mogao pobediti (i sebi pokoriti),
okrenuo se na austrijsku zemlju protiv rimskoga cara. I tako je me đu hrišćanima bila
borba a poganici su svoju silu umno žavali, jer pod zastorom vere hrišćane lakomstvo i
prazna hvala vode mnogim r đavim stvarima. [627]

Telos[628]

Ova hronika pisana je najpre ruskim pismom godine 1400. od rođenja Gospodnjeg.

Napomene
[1] svetoj veri.

[2] osudi.
 

[3] PAL imaju posle predgovora glavu: Prvi po četak Turaka...

[4] zaslužne.

[5] čine.

[6] noćivaju; noćnu stražu čuvaju, klanjanja obavljaju.

[7] mrtvih.

[8] kao u prvoj nedelji petak svetkuju, milostinju daju kao.

[9] odbačeni.

[10] goveda ili ne čisti psi.

[11] korisnije bi bilo.

[12] nego takvim ljudima.

[13] PAL imaju ovde dodatak na početku.

[14] tada.

[15] PA 45 godina, a prema nekima 34, a prema drugima 40 i sedam stotina (A šest)
godina je svoju nauku ra širio (A širio).

[16] vaš grob neka bude pored puteva.

[17] zato da biste pored mene.

[18] budite novi izabrani bož ji Izrailj; bićete bož ji voljeni novi Izrailj.

[19] jačati.

[20] Muhamedove vere.

[21] gde.

[22] tada.

[23] naređuju da se zakune.

[24] hramovima.

[25] ulazi.
 

[26] smeta.

[27] tada.

[28] za koju bi se uverili (da je to činila) ubrojena je među slobodne žene i morala je
strahovati za glavu.

[29] isto tako neki idu u hram a neki ne idu.

[30] zaštićuju.

[31] đavolski blagoslov.

[32] iz rata.

[33] mučimo.

[34] pogledaju.

[35] žagora.

[36] rasprave, posla, žrtve.

[37] u svakom.

[38] ko.

[39] hram.

[40] U RA dolazi ovde opširniji dodatak.

[41] verujući.

[42] ovim rečima

[43] rastvorile i prenosile ga.

[44] prosvetliti.

[45] velikih.

[46] bašmake, kao da su bile nekakve sandale ili cipele (?).

[47] sandale.

[48] izbavi nas iz ruku neprijatelja tvoga svetoga krsta.

 

[49] volju ispunjavati.

[50] Muhamed je isto tako tri puta Buraka binip (pojahav ši Buraka — konja) bio na
nebesima, kao kad bi rekao našim jezikom: sevši na nekakav vihor.

[52] (jer to njima) slu ži.

[53] jedan drugom ne idu na ruku.

[54] hvale se.

[55] uspeva.

[56] pazite.

[57] ima četiri kraja; na četiri kraja će se zaustaviti.

[58] kraj.

[59] živahno.

[60] to jest.

[61] tamo će dostojanstveno.

[62] ljudima.

[63] o njihovim zborovima učenjaka ili doktora i monaha i o njihovom raspravljanju o

svojoj veri.

[64] za ono vreme.

[65] ovako o Muhamedu.

[66] pristalicama.

[67] nad prorocima, za natproroka.

[68] u svima poljskim rukopisima ovo mesto je pokvareno, a u K  ispušteno; u M čitamo:

„biraju rđave Busromane iz na ših grobova i nose ih u kaurske grobove, pa opet biraju
dobre kaure i nose u naše grobove".

[69] ustati.

[70] nisu hteli biti.

 

[71] Taj isti Salih.

[72] što odnosi.

[73] U PAL ovde je opširniji dodatak.

[74] pod njihovim zapovedanjem; pot činjeni.

[75] s tužbom.

[76] ne uzevši ništa, sa žalošću.

[77] njima dođe; opet će biti upropašćen.

[78] od nevinih.

[79] krive.

[80] ne sme.

[81] turskome caru ništa se vi še ne sviđa nego damu se od velike gospode čast i
poštovanje zajedno s darovima pru žaju.

[82] takvi darovi me đu hrišćanima i poganicima ne pokazuju ljubav, ve ć jedino

poštovanje.

[83] car ... lukavo ide kao u krug.

[84] mučeni.

[85] nagraditi, platiti i vratiti.

[86] bila i jeste.

[87] grčkoga.

[88] vrste ili roda.

[89] radnika za sejanje i krčenje šuma.

[90] imao razapet.

[91] kad je ovaj bio iznesen.

[92] ne samo da su njegovi i šli, nego i tuđi; tuđi.

 

[93] ubogom.

[94] slobodno.

[95] ide.

[96] na livadu.

[97] rečeno.

[98] donese.

[99] im naredi.

[100] vladanje za pape Benedikta godine 1500 a ne što kasnije za pape Jovana 220 je
umro; L daje druge datume: za pape Benedikta leta gospodnjeg 630, a 18. godine cara
Iraklija; i biće do volje bož je.

[101] Potom je Otoman umro, a posle njegove smrti njegov sin po imenu Mustafa.

[102] poroda.

[103] nad svojim susedima, svojim bliskima, i ovaj je bio drugi turski car.

[104] naredio je.

[105] vremena (u ovo vreme).

[106] starijima.

[107] ljude.

[108] do toga doći (nije mogao).

[109] najpre jednu.

[110] pobeći ili otići.

[111] razdelivši se na stremen i dočekali ih.

[112] osvojio.

[113] voljom.

[114] Majci bož joj u hram uvedenoj.

 

[115] o miru (su među sobom raspravljali).

[116] buzdovan ili štap.

[117] među se.

[118] s počašću odnesu do groba.

[119] odmah se nazad.

[120] tu ga; oca svoga je zadavio. Njegov otac je progovorio rekav ši: „Čuje nebo, nebo
čuje zemlju: otac me je oslepio a sin me je zadavio".

[121] mitropolitu.

[122] da ti naređujemo.

[123] traže; iskrenim srcem traže.

[124] oca svoga.

[125] s velikim milostinjama.

[126] podignut i za sveca dr žan.

[127nazivali.

[128] počast.

[129] privrženost; tada podanici.

[130] skinuti.

[131] ovoga pustinjaka.

[132] i ubio ga je i mnogo drugih oko njega; i tu je bio ubijen i mnogo drugih pored
njega.

[133] car ih je obdario.

[134] dao ih je poseći.

[135] skupljajući.

[136] došla na.

 

[137] prisiliti.

[138] ne može biti sloga.

[139] junački, verno i pošteno; snažno, verno i pošteno.

[140] ... znači ovo: nebeska munja...

[141] veliki mermerni stub.

[142] u mojoj nevolji.

[143] veća je to stvar.

[144] glavu knezu Lazara.

[145] Srećni gospodaru.

[146] kao spomen na pogibiju oca i brata svoga.

[147] stub.

[148] iščezoše.

[149] sazidan.

[150] budem (pozivao).

[151] PAL imaju ovde ve ći odeljak kojega nema u drugim rukopisima.

[152] vest.

[153] nije mislio.

[154] (nikakvo) zlo u činiti.

[155] drugoga.

[156] iz velike žalosti.

[157] umorio.

[158] istoku.

[159] najpre.
 

[160] ostavio.

[161] krenuo je.

[162] u grčku zemlju, jer je i sam bio Grk.

[163] zovu se na grčkom jeziku staroslovci.

[164] došli su.

[165] Izraza "po stu ludu" (od stotine naroda) u drugim rukopisima nema.

[166] cara. "

[167] prenositi.

[168] sultan, našim jezikom nazvan žoldan (šibenik).

[169] za njegove vladavine.

[170] idolopokloništvo; idole,

[171] ali će ipak.

[172] onda će Grci ostati nevini.

[173] u ljudima i hrani; pretrpeo je u ljudima od Turaka u vla škoj zemlji; pretrpeo je u
ljudima u Vlaškoj; pretrpeo u ljudima i hrani svojoj.

[174] koja. je bila Carigrad.

[175] silnije.

[176] divnih.

[177] PAL imaju ovde ve ći odeljak kojega nema u drugim rukopisima.

[178] dozidao; opremio.

[179] veoma su dobro me đu sobom bili.

[180] (u onom) prijateljstvu.

[181] opremio niti snabdeo.

[182] odnese.
 

[183] glasnik nije mogao tako brzo da stigne čak onome kome je bilo naloženo, te im je
oči izvadio pohitav ši iz čiste rđavštine; glasnik bez odlaganja, brzo ja šući i menjajući
konje, nije mogao ovome da stigne. Već su im bile oči izvađene. Iz neke pakosti ovaj
poganik je pohitao.

[184] pohitao., da im je o či izvadio.

[185] toga poganina.

[186] zajedno.

[187] pohitao.

[188] do grada Plovdiva.

[189] povlače; Vraćaju.

[190] jer se dalje bez štete ne bi mogla vratiti.

[191] to činio.

[192] posečeni, pohvatani.

[193] pet stotina; šest stotina.

[194] L ovde daje veći dodatak, kojeg nema u drugim rukopisima.

[195] donesena su.

[196] (carski) sužnji.

[197] veselo.

[198] do sedam.

[199] boj; rat. L ovde daje ve ći odeljak, kojega nema u drugim rukopisima.

[200] stupi.

[201] M još dodaje: Zato je bio car otišao u kaluđere govoreći da nije dostojan da bude
car kad nije bio u tome boju.

[202] idu.

[203] M potom pak, povrativši se iz ovog ludačkog zamora, ide svaki u svoj brlog.
 

[204] u boju.

[205] M dodaje: budući mlad, ostaviv ši janičare u Jedrenu.

[206] zakašnjenje.

[207] odličnije.

[208] savetnicima (njegovim) koji su s njim bili.

[209] uze.

[210] zbog čega ste se tako pobunili.

[211] vaših; za tvojih

[212] (preko) stare.

[213] zelenilo; hladnjak.

[214] zelenilo i liplje.

[215] zeleni hladnjak.

[216] o kralju Vladislavu kako je po nagovoru pape Evgenija i Janka svoga vojvode i
druge duhovne i svetske gospode, prekr šivši primirje, krenuo na Murata, pa je tamo
poražen i ubijen.

[217] laskavci.

[218] ne pamtiš.

[219] žuriš.

[220] kako sam uništenu zemlju uzeo pod svoju vlast.

[221] do vremena dok traje primirje; do vremena kada će se završiti primirje.

[222] na njegovom savetu da se zaustavi.

[223] u malom broju.

[224] skupocen, sa slikama unutra, zlatom i biserjem izvezen (tj. šator); najskupoceniji
biserjem, zlatom, slikama, unutra izvezen.

[225] na vetru.
 

[226] pet stotina

[227] nećemo kod kuće ležati, već hoćemo da se krenemo na poganike.

[228] PA imaju ovde opširniji dodatak 

[229] dolinama

[230] Kad vide to Janko da su se jani čari pored klanca namestili, potpuno je upropastio
kralja svojim savetom da bi potom sam u kraljevini zapovedao.

[231] u skoku je k njima jahao

[232] i hitajući tako; gurali su se jedni za drugima da bi što pre na njih udarili, i tako su
došli na one jarkove i tamo su jedini za drugima u njih upadali.

[233] 30 hiljada.

[234] gospode

[235] birati.

[236] Kukrihader, kao kad bi rekao grbavi odrpanac, Kukri, kao kad bi rekao grbavi
čovek.

[237] skupocenom.

[238] Kad su je neki videli.

[239] imao je na svome dvoru jednu boju crnu a drugu crvenu.

[240] doneo.

[241] zemljoposednicima.

[242] Zbog ovog je i danas svima veoma žao.

[243] s mojima; sa svojima.

[244] kad vam moj savet u to vreme ne će izgledati koristan.

[245] da mu da (swoidrang — ?) i slobodno kretanje.

[246] da bude pomagan.

[247] nego nekoliko.

 

[248] i trajao je.

[249] do subotnjeg večernja.

[250] otišao.

[251] i tu je Janko bio uhva ćen i izveden preda nj.

[252] veliku nezgodu.

[253] PA imaju ovde veći dodatak.

[254] brinuo, ali je ratnik bio znamenit i sre ćan; zadatu veru nikome nije odr žavao.

[255] nikad im nije smetao.

[256] ne verujem.

[257] staroslavni.

[258] govore.

[259] zidare.

[260] ljude.

[261] počeo nositi.

[262] velika.

[263] (da bi trgovci) mogli (svoju) robu (voziti).

[264] nisu hteli pokretati; ostavili na miru.

[265] dozida (do kraja).

[266] a kad ga osvoje, do temelja da ga sru še ili da ga posednu.

[267] za odbranu (se nisu spremali).

[268] imanje (imajući);

[269] dozidao (do kraja).

[270] lađa.
 

[271] hiljadu i po konjanika.

[272] posla.

[273] svakako na šom pomoći malo se Turcima pomoglo.

[274] lepak; igle; valjci; podmeta či;

[275] na dvoje se deli.

[276] za (jednu) duž.

[277] P i nešto ranije A — imaju opis Carigrada.

[278] kad videše tada drugi njegovi komandanti., uplašivši

[280] naoštrivši se.

[281] Turčin.

[282] naša misao.

[283] Ladislava, koji je bio posle kralja Vladislava.

[284] pobili su ih mnoge, pa su i turska gospoda dobila svoje.

[285] osobito s velikom silom.

[286] zajedno sastavi.

[287] Potom.

[288] koje mu se potčinilo.

[289] muškarce odvojeno u-prokope s jedne strane, a njihove žene iza njih zasebno.

[290] muževima.

[291] (na imanju) štete.

[292] 1700.

[293] gospodaru.

[294] ali to nismo smeli, jer smo bili mladi.

 

[295] ostale.

[296] drugi mladići.

[297] i ovi mladići, dogovorivši se među sobom, imali su

[298] ili ćemo postati.

[299] Niko drugi već velika okrutnost tvoja i neiskazana žalost naša koju imamo; niko
drugi nego velika žalost naša.

[300] izvadivši.

[301] udovi.

[302] oduzmu.

[303] šator.

[304] obričući laskavo i neverno, svečano ga uveravaju da će tu biti bezbedan i danju i

noću dokle god se njemu bude svidelo i jo š više su ga uveravali: „Za što god nas budete
molili, rado ćemo za vas učiniti".

[305] (su) ga zadržali.

[306] preko njegove volje i nare đenja.

[307] od Jankovog starijeg sina Vladislava, Matijinog brata, kojega je za to dao kralj
Vladislav poseći, a i sam je ubrzo otrovan umro. A kralj Vladislav uhvativ ši Matiju uzeo
ga je sa sobom u Češku; budući tamo u tamnici, ubrzo je posle toga postao kralj.

[308] ne bi dobili Turci.

[309] pakosnom.

[310] onaj trošak okrenuo.

[311] za ime (njegovo).

[312] Zato su sada.

[313] ukopavši se.

[314] postavivši.

[315] odmah.
 

[316] najveći

[317] starijeg

[318] pre nego što su.

[319] Potom su počeli janičari da beže.

[320] na jednu gomilu bili su složeni pod nastrešnicom

[321] sami.

[322] Kad su videla grčka gospoda da se turska mo ć umnožava, načinili su bili zidove od
 jedne morske obale pa sve do druge, ali ne osobito sigurne i snabdevene. Tu zemlju pak 
zovu Peleponez. Sve od vode do vode načinjen je zid, ali ne siguran.

[323] A u toj zemlji vladao je Dimitrije despot, ili da se ka že (druk čije) gospodar one
zemlje. I ovaj.

[324] (se) izgubio.

[325] Ovaj despot.

[326] sa

[327] dade odgovor.

[328] kako najbolje može.

[329] opkoljen.

[330] podigne; doveze.

[331] tuč.

[332] ne nadajući se.

[333] naredio da se poseku.

[334] kao što je u drugim gradovima činio.

[335] nedaleko od Negroponta ili Evbeje, gde je bilo najslavnije mesto Halkidija
(Halkida); ljudi ove zemlje bili su veoma borbeni, pa hote ći tada kao da poplaše Turke,
poslali su svoje izaslanike k njemu s darovima.

[336] narediću da (im) se prebiju.

 

[337] osvajajući gradove.

[338] do Moreje smo stigli, zbog čega smo dosta muke imali; pre nego što smo despota
Dimitrija stigli i opkolili u jednome mestu; — do Moreje prispeti, a ipak smo tu dosta
muke imali dok smo despota Dimitrija opkolili u jednom mestu koje zovu Misitra.

[339] obećavajući.

[340] Cham (stalno tako u ova dva rukopisa).

[341] mada s Turcima iste vere.

[342] preduzeli.

[343] upotrebiti zbog sloge i dobrog ure đenja.

[344] zbog velikih i neprolaznih planina.

[345] pod gorom zaglibila.

[346] sve stvari sa blagom sa kola.

[347] s planine na planinu.

[348] valjanih; na kojoj je bio deo carskoga blaga.

[349] drugog osim tog.

[350] velika.

[351] zaustavio se i pitao šta je razlog zadržavanju.

[352] (je) čuo.

[353] da samo vojsci ne bude smetnje.

[354] U M je k tome još dodato: „kao što pri tome biva".

[355] bila veoma lepljiva; žitka.

[356] radi otpočinka.

[357] darovao je.

[358] tri.
 

[359] dvadeset hiljada.

[360] tako da je.

[361] k Trapezuntu i tu smo.

[362] posmatrali.

[363] Potom je onda car.

[364] sto pedeset hiljada.

[365] i poslao ga je.

[366] nekako.

[367] zbrku u pohodu.

[368] došao je i javio za službenika.

[369] i nekoliko strela.

[370] iz slučaja, te je nesmelo.

[371] pa ipak.

[372] pod pazuho, zahvatajući malo tela.

[373] došavši k njemu od velike žalosti je.

[374] zapalivši ih.

[375] najpre; na njegove grudi.

[376] topio mu je vreo vosak na o či.

[377] izmišljajući mu uvek nove i nove muke; u surovim mukama.

[378] potom su ga.

[379] (su) nosili.

[380] stigli smo čak (do Eufrata).

[381] sastati.
 

[382] car nazad odlazi.

[383] na obalu.

[384] sa čitavom vojskom.

[385] jedinog, jednookoga.

[386] vrlo široka.

[387] Hamzabeg, koji je vladao nad carskim lovcima.

[388] Utom je otišao.

[389] 45, trideset.

[390] izišli.

[391] mestu ili prestolu.

[392] s druge strane.

[393] zato.

[394] skoro smo se,

[395] dok se nisu.

[396] janičari svi prevezli i k nama prebacili.

[397] a ipak dok do toga nije do šlo.

[398] nije mogao pomoći.

[399] nas.

[400] k njemu prispeli; prebacili (smo se); opremili (smo se).

[401] videći.

[402] potom je.

[403] pre toga nisu bili.

[404] ih se bojali.
 

[405] potom.

[406] sekući; sekući da su.

[407] do nekoliko; sto hiljada.

[408] tako da su.

[409] pobegli.

[410] poverivši.

[411] a u to vreme.

[412] sv. Pavle iz potopa isplovio i zmija ga.

[413] a.

[414] Đurđe Skenderberg druk čije Kastriot, Skender sin Ivanov.

[415] i imao je.

[416] pokorivši sve kneževe.

[417] arapske zemlje.

[418] A u to vreme desilo mi se da sam u šao.

[419] da s njim sedim.

[420] došao.

[421] dođoše.

[422] ugledavši ih.

[423] izići.

[424] i tu su seli.

[425] nećemo.

[426] kao sigurnu stvar.

[427] a pamtite ove moje reči i sećajte ih se, jer sam ja isto tako hrišćanin kao i vi.
 

[428] Zatim sam od njih oti šao.

[429] gospodina.

[430] setili su se sa mnom.

[431] ali nisu znali.

[432] je (tj. zemlju)..

[433] a ja sam bio od njega ostavljen.

[434] odmah; najbrže.

[435] stanovali.

[436] kraljevska.

[437] naredio je da se tu izliju; naredio je da se tu liju.

[438] pešak iz grada pojurio je po zastavu; pe šak se borio s jednim jani čarom, tukući se o
zastavu.

[439] tako su se držali; tako su se obojica dobro dr žala.

[440] zajedno.

[441] da su grad i varoš tako branili da im nije mogao ništa učiniti.

[442] potom.

[443] Ima na moru ostrvo Evbeja, na koju je car krenuo i

[444] kada je brojano.

[445] jednome gospodinu po imenu tetreik sinan.

[446] sva blaga, tovar njegov.

[447] četiri puta sto hiljada; četrdeset hiljada.

[448] car.

[449] četrnaest hiljada.

[450] a to je govorio o onima.

 

[451] I bojao se.

[452] četrdeset.

[453] Tada je naredio.

[454] imalo ne poći za rukom.

[455] sa svim hrišćanima.

[456] Ali kad bi već.

[457] pozvao.

[458] papi.

[459] koliko je lapa bilo, svi su bili svetitelji.

[460] u njihov stan.

[461] svi bi od njih otstupili i hri šćanima se okrenuli.

[462] izvoli dati. Osvojio je isto tako dvanaest kraljevina u Maloj Aziji, to jest Pont,
Bitiniju, Kapadokiju, Paflagoniju, Ciliciju, Pamfiliju, Lljkiju, Kariju, Frigiju i Helespont
ili Moreju. — A ima ovde duži odeljak.

[463] imali raspru me đu sobom.

[464] vlada i vladao je; već je za moje vreme onda vladao.

[465] a u Ugarskoj Beograd.

[466] pa bi vodili borbu; onaj.

[467] svakojako nijednome od aih.

[468] A to je čitavo blago carigradsko.

[469] to jest novi dvor ili grad; ima veoma siguran i tvrdi grad, koji je Muhamed bio
sazidao kad je Carigrad osvajao.

[470] A kada bi koji carski sin.

[471] Neće ga dati nijednome, jer će grad tako čuvati kao pred neprijateljem.

[472] vratiti; poveriti.

 

[473] Na svaki način je dobar poredak i veliki red u turskoj zemlji, a prva je stvar.

[475] za svoje ne daje.

[476] da bi imali sve potrepštine.

[477] kapidžika za izlazak.

[478] osim.

[479] mogu li.

[480] drugo imanje.

[481] prvi razlog.

[482] zanemaruje; a ko tada rđavo služi ili (službu) zanemaruje, tome će car službu
uskratiti i imanje oduzeti.

[483] ili drugi put.

[484] Pregledavši to, vraćaju se.

[485] od koga je ubijen.

[486] i carska pretnja.

[487] najviši.

[488] takav red i poredak; upravljanje.

[489] pretrpavao (brigama).

[490] jakim.

[491] (čije) pitanje.

[492] u jednoj zgradi.

[493] u naročitom šatoru.

[494] sama dvojica.

[495] razilaze se

[496] toliko.
 

[497] potpune dve hiljade.

[498] uzimaju.

[499] da se tako ponese da bude oslobo đen.

[500] uče.

[501] ih snabdeva.

[502] više.

[503] svaki.

[504] drugima.

[505] nijedan; svaki; valjan.

[506] pogubiti; pogubljivati.

[507] Ima među njima još ovakav red.

[508] velikih pušaka.

[509] odličnih konja, dečaka; odličnih dečaka.

[510] dvesta.

[511] pod sobom.

[512] s lukovima i strelama da nose, opasav ši se;sablju, luk i strele da nose; opasav ši se.

[513] biti u redu.

[514] (prema njegovoj) slu žbi.

[515] hranu ili jelo.

[516] ovih ima sto i one.

[517] stvari.

[518] A imaju isto tako i četiri velika bubnja.

[519] Ali.
 

[520] kamila.

[521] četiri hiljade.

[522] dvadeset.

[523] Prva.

[524] cara.

[525] jarka.

[526] ostavljaju.

[527] (drugo), oruž je.

[528] svaki sa svojim odredom; a imaju isto tako du ža koplja nego naša, skoro za lakat, a
to zato da bi naše mogli dohvatiti, a da svaki sam stoji i svoju zastavu dr ži.

[529] prvi.

[530] među njima su isto tako i carski veliki bubnjevi.

[531] pokazati.

[532] topuz.

[533] junački i xrabreći; sokoleći konjanike ga borbu.

[534] Turaka.

[535] s Turcima.

[536] nedovoljno dobro znaju.

[537] a to je da.

[538] Odavde pa do kraja glave u PA je druk čije: I zato dok je njihovo ljudstvo na

bojnome polju sveže, ne treba se na njih bilo kako žuriti, jer kad je u njima velika
strahota i pravičnost (pripravnost), moraju veoma juna čni biti i nazad ne mogu stupiti. —
(Dalje ide kao u gornjem tekstu).

[539] smeo suprotstaviti.

[540] ne dosećaju.
 

[541] ali nisu mogli saznati.

[542] jedanput; ipak; samo jedanput.

[543] kao što sam ranije rekao; kao što je ranije rečeno.

[544] nekako; nikako.

[545] Ovde se u C nalazi dodatak o pohodu na Bogdana Jednookog.

[546] Na početku ove glave u PA nalazi se dodatak.

[547] razum i red.

[548] i zato kad razum i savetovanje sve (ure đuju).

[549] znajte.

[550] opteretite.

[551] lako uteći.

[552] turski konji.

[553] velikih.

[554] isto tako.

[555] Turci imaju to naređenje.

[556] nego,

[557] seku; a ne ranjavaju.

[558] lak š a.

[559] ni iz kakvog.

[560] vodi.

[561] s vilama.

[562] vrlo potrebne i korisne.

[563] nego išta.

 

[564] (potrebno je) imati razuman i naviknut i izve žban (narod), kao što Turci imaju.

[565] zavisi, i da se ne oslanja na hetmane.

[566] dobro.

[567] najpre prema gospodu (bogu), zatim.

[568] nekoliko stotina, ako hiljada ne bi bilo.

[569] znatna.

[570] velikom.

[571] u vojsci.

[572] Kao što i turski car čini i pri sebi ima takve ljude koje šalje do odreda, opominjući
ih da ovi budu tako valjano pripremljeni.

[573] onih izaslanika.

[574] Znajte isto tako.

[575] brzim konjanicima ili kozacima.

[576] s oblakom.

[577] popale.

[578] put.

[579] Ako nemamo.

[580] dosta ćemo nakupiti svakojakog blaga, dovešćemo.

[581] potskakujući ljudima.

[582] će doći; sedi sam..

[583] stigli.

[585] xoće.

[586] tatori.

[587] nekoliko stotina.

 

[588] redom.

[589] mogli bi ih napadati tuku ći ih, mogao bi ih tući napadajući ih.

[590] U A nema cele glave.

[591] isto tako kada xoće da skupi svoju vojsku da bude ve ća nego što je bila.

[592] po čitavoj njegovoj zemlji.

[593] čiste sablje.

[594] K i A nemaju ove glave.

[595] u pogranič ju.

[596] naređuje da se razruše.

[597] a drugima opet druga dostojanstva.

[598] i drugu odeću i različite darove.

[599] da sutradan poste, pa pošto proposte čitav dan, kada pak veče dođe.

[600] nad oblacima; na oblacima.

[601] ili i celi drugi dan.

[602] priređuju sebi svuda gozbe, uživanje. A kad se dovoljno najedu i napiju, tada se—
grleći se i ljubeći—opraštaju jedan od drugoga, kao da više nikad jedan drugoga neće
ugledati, i tako ostaju.

[603] s obeju strana, a drugi i odozgo i odozdo.

[604] pucati i gusto tući na zidine.

[605] od zidina.

[606] Popisavši.

[607] da se ide s njima napred radi nege.

[608] izleteo.

[609] ili da izleće; jer su skoro na taj način Turci zauzeli Nikopolj: gone ći građane, ušli
su za njima u grad.
 

[610] dva zlatnika godi šnje osim depe i ženskih glava.

[611] nisu dužni.

[612] (glavu) izgubi.

[613] na putu

[614] vojnik.

[615] se uliju, upadnu.

[616] svake godine.

[617] primajući pogansku veru veliča je: a mnogi.

[618] za hri šćane; hrišćani koji su postali poganici.

[619] Ugra.

[620] tako se poganstvo jača, kao što je o gore spomenutom moru re čeno, a to možete i
sami znati da Turci.

[621] ako više ljudi na to čuvaš, xoteći da ih odbraniš, pretrpećeš veću štetu i gubitak.

[622] Dok zmiji glavu ne razbije š, dotle je sve gora. Tako i vi ako ih kadgod pregazite i
potučete, ovi će istu onakvu štetu pričinjavatn kao i ranije.

[623] Ostalo mo žete razumeti.

[624] dva puta.

[625] Otomanov.

[626] Nažalost.

[627] I tako su hrišćani bili mučeni, a poganstvo se svuda ojačavalo, a uspomena na

pokojnog kralja Matiju prošla je kao zvuk zvona.

[628] Na margini: Finis, možda [grč.] Selos.