Универзитет у Крагујевцу

Заједнички студијиски програм психологија

Семинарски рад из Филозофије

Превод
THE DEATH OF GOD AND THE REVALUATION
od 110- 118 str.

Ментор : Студент:
Саша Радовановић Ђурђановић Анђела
911-2022
И даље се поставља питање колико је ,,детаљна анализа'' с обзиром на то
да Ниче представља себе као ,,гласник и претходник''. Да ли нам то Ниче
нуди нове вредности?
Чињеница је да врлине којима се он води, лако се могу пронаћи код
аутора пре њега. Дакле, разумно је поставити питање да ли уопште постоји
новина у историји идеја. Стога, треба преформулисати наше питање у то
да ли је Ничево вино било ново али и да ли је његова намера и процена да
нам сипа ново вино? Одговор је: не.
Они који имају користи од потврдног одговора на наше питање
морају се ослонити на своју машту како би схватили Ничеове ,,нове''
вештине (врлине) . Вештине које су у његовом првом плану су искреност,
храброст- посебно у моралном смислу, великодушност, учтивост и
интелектуални интегритет. У својим каснијим списама, Ниче је посебно
истакнуо битност дисциплине и чврстоће., али за разлику од својих
критичара, он је добро познавао Стоике ; није сматрао Спинзоа
сентименталистом, нити је је узимао Кантове моралне вредности здраво
за готово. Често се потенцира да нас је Ниче учио да будемо окрутни
према другима, и колико је то донекле и тачно, исто тако је инсистирао да
се према слабијима понашамо блаже него према сличнима себи, јер то
није само ,,учтивост у срцу'' већ и ,,о бавеза'' . Појединац понекад и треба
бити строг према другима због савршености свог духа- само што би требао
бити строжији према себи-Једна чињеница коју Ниче није открио. Ова
тврдња се може упоредити са симболичним напуштањем родитеља и
почетак самосталности.

Чак и тад је та анализа необјашњива. Не представља чин

постављања нових вредности, нити се ставља акценат на то, Што је једна
од највећих Ничеових грешака. Вођен својом усамљености у своја дела
поставља елементе које управо то и обећавају .Оно што је он заправо
сматрао у својим анализама ни не личи на горе наведено, што се да
видети у неколико његових списа у којима објашнава свој концепт.
Белешке и објављени радови из 1888. Представљају савршено објашњење.
Најбоље је приказано у анализи у књизи ,, Ecce Homo’’
Након што је потврдни део мог задатке решен, долази и ред
на Не-део, осносно одбијајући део; анализа наших вредности,

1
 велика битка која претходи крајњем доношењу одлуке. То
захтева детаљно истраживање за људе битне мени, за оне које
подстакнути снагом, би ми пружили руке ( подршку ) за
уништавањем.
Други речима, ,ревалуација'' представља рат против прихваћених
моралних вредности, а не стварање нових. Касније у ecce homo, Ниче
објашњава:
Преформулисање свих вредности : то је моја формула за чин
самопроцењивања људског радда која мени предтавља тело и
генијалност. Моја судбина је таква да морам постати : прво
пристојно људско биће које је сигурно у залагању против
лажности овог миленијума.
Не може се оспорити аспект лудила у Ничеовој непотиснутој хиперболи
којом се да утврдити индиција Ничеовог смисла.
Преформулисање у свом смислу заправо ,,храброст постаје свесност''.
Другим речима, сама та дијагноза је промена вредности, што се не
разликује много од Сократових чина : ,, Сећи на живо саме врлине
времена'' и открити количину лицемерја, опуштености, запуштености и
личног пада, колико је лажи прикривено иза највредније врсте савремене
моралности, колико је вредност надживена. ,Ревалуација'' не представља
нов начин утврђивања морала већ преокреће постојеће вредности које су
преокренуле древне вредности. Није произвољна, већ унутрашња критика;
Значење оног што Ниче назива ,,лажност'' , лицемерје, неискреност.
Концепт ревалуације је карактеристичан каснијим Ничеовим делима
у којима он неуморно понавља да је у љеговој најскривенијој природи
amor fati да ,, ништа што постоји се да одузети'', и ,,да ништа није
неопходно''и да ,,не жели ништа да буде другачије, ни у прошлости ни у
будућности ни у читавој вечностости''. Ревалуације није постизање
одређеног филозофа који уклази у арену да би обезвредио старе
вредности и претвори их у спорт, радије, ,, из вредности стечене до сада
извучемо крајње последице'' јер ,, највеће вредности опозивају саме
себе''.
Ово Ниче представља истим тоном који дефинише храброст и савесност,
или ти прихватање већ стеченог. На први поглед, контрадиктрно је спису у
којем Ниче говори о одбијању, али је контрадикција ни мање ни више

2
само вербална. То омогућава Ничеову тврдњу ,, Ја противречин као што
никад раније није противречеби а имак сам супортност духу који не
говори''

3
 Под Хелегијиским правилима Ничеов став је позитиван јер негира негацију
јер сматра хришћанство као ,, промену свих вредности из античког доба.''
Разборито речено, он указује како наша прихваћеност моралност је
умиривање унутрашњих неусагласности. Његово не се састоји од
прихватања fait accompli . Филозоф само одлаже канцерогени раст. Против
ове тврдње може се разумети назив једног од последњих Ничеових дела ,,
"Götzen-Dämmerung oder Wie man mit dem Hammer philosophiert."'' Може
се препоставити да тај чекић о којем је филозофирао је маљ Заправо,
првобитни назив књиге био је , Müssiggang eines Psychologen' али је дошло
до промене тек након завршетка дела, на Гастов предлог, а поређење са
чекићем објашњено је у предговору.
Постоје више идола него реалности у свету, то је моје ,, злоћудно
око'' за овај свет као и моје злоћудно уво. Постављати питања
маљем и можда чути ко одговор тај добро познат тупи звук...који
ужитак за неког ко има уши чак иза сопствених ушију- за мене старог
психолога и чаробног фрулаша пред којем, оно што би иначе остало
утихнуто, мора постати надјачано.Oвај есеј, такође као што га и назив
одаје је пре свега рекреација...беспослице једног психолога...овај
мали есеј је велико проглашење рата и гледајући на значење идола
овог пута нису више идоли времена, већ вечни идоли коју су
додирнути чекићем као звучном виљушком међу њима не постоји
старији. Нити празнији..
И ово је написано на дан кад је прва књига ,, Revaluation of all Values’'
написана.
Хиберболични епитети повезани са ревалуацију у Ecce Homo
задржавају нашу интерпретацију. Ниче говори о ударном маљу на
историјиском схватању . И позива се на три питања која конституишу
Genealogiju. Три одлучујуће прелиминарне студије психога за поновну
анализу свих вредности. Другим речима, генеалогија је заправо увод у
Антихрист и Ниче на свој рачун сматра постанак Хришћанства као
историјиски увид. Када говори о разбијајућем .. Овај деструктивни приказ
је у сличности упоређен са оним на шта Ниче објашњава као изненадно
објашњење праве природе традиционалних вредности- светлости у којима
ове вредности не могу опстати.
Приказ онога на шта наша моралност наиме представа по неком стандарду
- отровно неморална : да је хришћанска љубав заправо мимика велике

4
мржње; да најнесебичније је заправо најсебичније и да је мржња у сржи
наших морала. Овај став је даље потврђен у Ничеовом плану за његов
осмишљени magnum opus :

Ревалуација свих вредности

-КЉИГА 1 АНТИХИСТ
( покушај критике хришћанства )
-КЊИГА 2 СЛОБОДНИ ДУХ
( критика филозофије као нихолистичког покрета)
- КЊИГА 3 НЕМОРАЛИСТА
(критика најстарије врсте незнање)
- КЊИГА 4 ДИОНИС
(Филозофија вечног повратка )
Овај план датира из јесени 1888 и поново је штампан у већини издања
Антихриста- првог и јединог издања Превреднивања. Три од 4 дела су
требали бити критике- покушај надмашења Канта. као што ћемо и видети у
даљем поглављу, прилико разматрања вечног повратка тема замишљене
чеврте такође не би садржала ново право вредности. Овде, такође,би се
радило о прихватању онога за шта Ниче сматра fait accomoli (свршен чин)

Увод у пројектовано Превреднавање, који је дуг само једну страну,

нигде не спомиње нове вредности и оставља врло мало питања о
ауторовој намери:

…Услови под којима ме неко разуме, и онда ме и неопходно разуме- само

их ја добро познајем. Појединац мора бити искрен у интелектуалним
делима до одређене мере строгости...никад се не треба запитати да ли ће
истина бити корисна или ће можда бити фатална. Преферирана снага за
питања за која се данас многи немају храбрости, храброст за забрањеним..
Нова свест за истине које су до сада остале немуште..

Предузеће захтева чврст интелект који се не смањује након никаквог

открића, састоји се од психолошког прегледа мотивације религијиске вере,

5
метафоричких докторина и моралности, а Ниче се осећа инспирисано
немилосредном упорношћу да учини ову мотивацију питањем свести.

Ревалуација кулминира тврдњном да такознава доброта модерног

човека није врлинска, да његова такозвана религија није религиозна, и да
његове такозване истине нису истините. Док оне заиста јаке и богате
личности су срдачне и великодушне, спонтано инстинктивно, док слабији
инсистирају на конформизму старијих стандарда – како каже Ниче- налазе
у таквом конформизму пуку слику онога што јесте, према управо овим
стандардима, јадну порочност. Међе нејакима, закон подржава и гаји
грех.

Детаљи о овим високо контроверзним ставовима мораће се

размотрити касније. Довољно је да за сада објашњење за водити тренурку
полемику. Ниче је био ,,пророчански'' у смислу да је проповедао оно за
шта је његова маса генерације била сфера : очекицао је проблеме са
којима се ми данас суочавамо. Додуше, себе није сматрао пророком ни у
каквом смислу који се није поклапао са његовом филозофским приступом
његових дела: иако Заратустра, у Ничеовој најпознатијој књизи обраћа се
као да има ауторитет, Ниче је генерално унапредио своје ставова више
бризљиво и стрпљиво- како би и требало да се проучавају.
Сам Ниче није желео да буде оснивач нове религије, већ је зелео да се
његови дела разматрају критички..Његов презир за ученика без питања је
један од истрајнијих мотива његових мисли. У the gay science, рад за који је
из моменза претходни Заратусти- ова тема се објављивала много пута са
почетком у Proemu
Пошто је ова страна Ничеових мисли неправедно истоављена, добро би
дошло цититрати пар карактеристичних паусуса:
,,Будимо одани Вагену о ономе што је у њему и посебно ономе што
ми, његови следбеници, остајемо одани себи о ономе што јесте у
нама. Неко има свој лични темперамент и задртост. Небитно што он
као мислилац често није у праву, правда и стрпљење нису његова
јача страна.Довољно је у његовом животу оправдање и остаје тако
пре свега. Овај живот који галами на свакога од нас ,, Буди човек и не
прати мене него себе!'
Ниче је препознао његов портрет ништа мање него што га ми данас

6
препознајемо, познавао је своје личне темпераменте и мане, био је
свестан

7
чињенице да као мислиац често није у праву и није имао илузије да
,,Правичност и стрпљење'' су његова врлине, нити је жудео за том робском
приврежености и изрицања не више од тога колико је поштовао
безкритично прихватање Вагнерових идеја. Неколико страница касније
наилазима на Ничеову замисао идеалног следбеника :

Кад је изговорио то, следбеник је добацио ; али ја верујем у твоју

сврху и ценим је толико јако, да ћу рећи све али баш све што могу из
срца да је обезвредим.'' Уводилац се насмејао..
,,Оваква врста следбеника је управо и најбоља.
Могу се цитатирати још два пасуса из The gay science:
Свако је свестан тога да могућност прихватања критике је висок показатељ
културе, неки чак знају да свестан човек позива и провоцира самокритику
да би добио извештај о његовим неправдама које му још нису познате.
Таква врста интелектуалног интегритета управо је и додељена свим
оснивачима религијиског покрета свих врста : ,, Никад нису схватали своје
искуство питањима свести о учењу, знању. Шта сам заправио искусио?Шта
се то десило у мени, да ли је мој разлог довољно јасан?Да ли је моја воља
окренута против свих обмана. Нико није поставио оваква питања, сви
други религиозни људи не постављају оваква питања . Чак ни сада,
напротив имају жеђ за стварима које су против разлога и не желе да
закомпликују начин да засите. Са друге стране, ми који жудимо за
разлогом желимо погледати наша искуства право у очи као да
представљају научне експерименте. Ми сами желимо постати
експерименти и заморци.

Чак иако делује да је Ниче кад је написао Зараtустру мало касније

променио мишљење и расположење. НЕоспориво је да ако разматрамо
Ничеов приступ и речи Зарaтустrа није само експеримент и покушај већ је
искушење.Човек врло често жуди за религијском сигурношћу у његов
директној пропорцији дубоке и мучене сумње. Као што је Паскал Куркегор
и многи други, Ниче је такође знао да искушење да сумњу пусти низ воду и
да је прескочи као што је Киркегора сам објаснио у Веру.
Оно што је истакнуло Ничеа није то што је искусио ову апстракцију него
зато што се осетио обавезујућим да одоли и одржи свој интегритет. Успео
је да
8
одоли до краја и задржао отвореност ума и вољу да одржи своје ,,у
несавршеном систему са слободним нелимитирајућим погледима''
Ниче је био свестан тога да је као и Вагнер дете свог доба, али је
инсистирао да се изборио против тога. У постави Заратустре препознајемо
Вагнерову савременост, али када упаримо далеко више мелодраматичне
белешке које нису сврстане у завршног издању видимо и како се Ниче
борио са овим искушењем у главном говору првог дела који је Ниче
сматрао толико хитним да је цитирао у уводу Еле хомо. Приказује се Ниче
који је превазишао Вагнера и окреће се Сократу и каже:
,,Удаљи се од мене и одлоли Заратусти можда те је и обмануо..Један
се одужи учитељу лоше, само ако ученик и остане. Зашто не чупаш
из мог венца’’
Особа би се могла сложити са Ничеом да ово није језик пророка и
оснивача религије и он не само да прича другачије већ је и
другачије. Чак и Затраусти где је Ниче изабрао оснивача Велике религије
за протагонисту и чак и у Ecce Homo о где његове тврдње о личној
величини постижу невероватан климакс.

Ниче- Сократ преовладава Ниче-Вагнер

Да би били сигурни у Ecco Homo Ниче покушава оно што би се могло
назвати намерна лична митологизација неке од његових изјава очигледно
не потврђују дословну исправност: И поетичка слобода у неким деловима
превазилази све границе, разлога и доброг укуса.

Митолошкa маска коју заправо Ниче жели створити за себе не личи на оно
од пророка који оснива нову веру.То је антитеза Заратустре легенде да
његова сестра и њени следбеници су обрађени касније док су савестно
задржавали Ecco Homo.

Не желим вернике, мислим да сам исувише самокритичан да

верујем у себе и никад се не обраћам већини, увелико страхујем да
ме једног дана прогласе свецем. Можете погоди зашто објављујем
ову књигу пре, спречиће људе од несташлука.

9
 Овај говор у празно је заиста упрегнут иронијом простачки патос је сврстан
у корист. Ничеове тврдње да он није пророк и да је лудачки понос великим
делом заснован његовом победом над билo kојом дагмом у његовом
смислу нове слободе и његовом ужитку у јединственој и отвореној
перспективи. Пар недеља раније, у Антихристу није то нова вера коју је
Ниче јадио против хришћанства, већ ,, gay science’’ отвореног ума,
фанатизам за истинов и нови скептик.

Треба се запитати да ли је Ничеов Ecce Homo осмишљен да би спречио свој

пад. Да ли је то таква књига да је била објашњена и прочитана раније,
супротстављала би се порасту легенде Нациста, касније глупости?
Када би се тако гледало на ту књигу са таквим питањем на уму, не може се
не закључити да Ниче који је изјавио у овом раду ,, Ја нисам човек, ја сам
динамит'' Искрено забринемоо да се овај експлозив не искористи управо
за оно против чега се и борио.

Залазио је у ектреме да би противречио потенцијални утицај Заратустре је

жестоко, оне који би га могли схватити надчовеком Дарвинистички, иако
су његове Зар алегорије јасно позвале такво несразмерање и није
пропустио прилику да жустру критикује Немачке националне аспирације
расизам и неодговорну реинтерпретацију искорије која је чак и тад
постала у моди. За све своје очигледне јасне грешке Ecce Homo одбацује
унапред силе које су се касније опозвале на Ничеа.Експлицитне
денунцијације његове сестре за које се да очекивати прочитати и у књизи
коју су очигледно сврстане у рукопис али и обилитерисане у ранијем дебу
јер она је очекивала да ће се он опоравити од ове сулудости, и била је
жељна да га спасе спрама кад види које лоше ствари је он написао. Фагер-
Наћи покушај да се пронађе нова вера у Засватса или ти завршен систем
у ,,вољи за моћ'' супроставља се Ничеовим основним намерама као и
посвета његовог имена на његовој сахрани и наводни покушај да се од
његовог имена створи бољи пророк у Немачкој.
Не требамо да гледамо на Ничеа кроз закривљене наочаре оних које је и
он сам у Заратустри називао мајмунима?

Вагнеров приступ његове најпознатије књиге чија поређења су

проузроковала популаран и прихваћен неспоразум- ,, ово су криве

10
степенице за мене и на њих сам се и попео, до те мере да сам морао и да
их превазиђем. И после свега сз мислили да желим на њима и да останем.''

11
Литература:

Kaufmann, W. (1974). Nietzsche -PHILOSOPHER, PSYCHOLOGIST, ANTICHRIST. Priceton, New Yersey:

Priceton University press.

12