Устаљени појам Ваљевска болница, бар када је реч о првим годинама Великог рата, не односи се

на конкретан болнички објекат или болницу као институцију, већ означава склоп специфичних
догађаја услед којих је цео град постао једна велика болница.

У ратним плановима Краљевине Србије било је предвиђено да Ваљево, због стратешког положаја
и постојања гарнизона, буде један од главних центара Војног санитета. Град на Колубари је овакву
улогу имао и током Балканских ратова, када су места борбених дејстава била удаљена од њега, да
би са почетком Првог светског рата и сукоба на блиској дринској граници та улога добила додатни
значај; Ваљево је постало седиште две сталне болнице и шест резервних болница, распоређених у
више десетина различитих објеката широм града.

Првих ратних месеци (јул – новембар) 1914. године у ваљевским болницама збрињавани су
рањеници из Прве и Друге непријатељске офанзиве. Овај период је, због бројних страдалих, био
прожет веома тешким тренуцима, нарочито током Друге офанзиве. Осим прилива великог броја
рањеника тада је стање у граду додатно отежано и доласком бројних избеглица. Ваљево већ тада
постаје град – болница. У насељу које је са најужом околином имало око 8.000 житеља у
појединим тренуцима боравило је више десетина хиљада људи. Упркос огромним потешкоћама,
српски санитет се, уз подршку грађана Ваљева и страних лекарских мисија, суочавао са више или
мање очекиваним проблемима, са којима је имао искуства: ранама од метака и шрапнела и
болестима као што су трбушни тифус, дизентерија, рекуренс...

После Треће аустроугарске офанзиве, краткотрајног освајања (16. новембар – 9. децембар) и

велике српске победе у Колубарској бици, повратком војске и становништва у ослобођени град
Ваљево се суочило са страхотама епидемије пегавог тифуса енормних размера. Здравствена
служба није била припремљена за такву епидемију, закомпликовану ескалацијом других болести,
пре свега рекуренса и трбушног тифуса. У овим трагичним тренуцима, борећи се са последицама
пошасти, српско санитетско особље је уз помоћ страних лекарских мисија, грађана и ратних
заробљеника, неговало знатно више болесних и рањених српских војника и цивила и заробљених
припадника аустроугарске војске него што је Ваљево имало становника. Док је у целој Србији
оболело преко пола милиона људи, а број умрлих војника, цивила и заробљеника процењен на
преко 170.000, сматра се да је у време епидемије (децембар 1914 – мај 1915) у Ваљеву и његовој
околини умрло више од 3.500 војника, 4.000 цивила и око 2.000 заробљеника. Међу њима су били
и многи лекари и болничари.

Цивилна Окружна болница у Ваљеву основана је 1867. године. Била је смештена у „новој
чаршији“ (улица Кнеза Милоша), у једноспратном стамбеном објекту изнајмљеном од ваљевског
трговца Алексе Андоновића. Непосредно после оснивања болнице, 1869. године, Клаудије
Прикелмајер отвара прву апотеку. Иако се од почетка рада болнице уочавало да кућа Андоновића
није адекватна за те потребе, до изградње нове зграде, као трајног решења, прошло је скоро две
деценије. У нови, наменски пројектован објекат, који се налазио на периферији тадашње вароши,
ваљевска Окружна болница усељена је 1885. године. Развој болнице је настављен тако да су
болнички простори 1908. године проширени веома модерним (за то време и услове у Србији)
хируршким павиљоном.
Са првим наговештајима Великог рата Србија је 26. јула 1914. објавила проглас о мобилизацији.
Рат је проглашен 28. јула, а већ 12. августа Аустроугарска је започела Прву офанзиву, усмерену
преко Дрине, при чему је Ваљево било један од значајних стратешких циљева. Међутим, офанзива
је заустављена 19. августа победом српске војске на Церу, а дефинитивно завршена 24. августа
уласком српске војске у Шабац.1 За разлику од претходних ратова, Ваљево се налазило непосредно
иза линија фронта и његови санитетски ресурси морали су да буду активирани пуним
капацитетом. Рањеници су у Ваљево стизали организовано, углавном санитетским запрегама, и
смештани у постојеће болнице и објекте предвиђене за проширење болничких капацитета. Према
првобитним плановима, за потребе настрадалих био је предвиђен укупни капацитет од 201
одељења са 2.210 кревета.2 Поред цивилне Окружне болнице (руководилац др Селимир Ђорђевић)
и Сталне војне болнице (руководилац др Павле Војтех) у Ваљеву су формиране и четири резервне
војне болнице: Прва у згради 17. пука (данас касарна Кадињача), Друга у артиљеријској касарни
(данас Медицинска школа), Трећа у касарни 5. пешадијског пука и Четврта у згради Гимназије. 3
Захваљујући муњевитој победи српског оружја, притисак на ваљевске болнице није био
несавладив.
Притисак на капацитете ваљевских болница и Ваљева у целини био је додатно повећан
приливом све више избеглица, који су се повлачили даље од борби и зверстава аустроугарских
јединица у Подрињу и Мачви. Стање се још више погоршало после 31. октобра 1914. када је, под
сталним притиском непријатељских армија, српска војска била принуђена да напусти рововске
положаје у Подрињу и Мачви и почне повлачење ка Ваљеву. Са војском су се повлачиле и нове,
непрегледне колоне избеглица. Процењује се да је тада у непосредној околини Ваљева, као и у
граду, који је пре рата имао нешто више од 8.000 становника, у одређеним тренуцима боравило и
до 100.000 људи.
До тада се српски санитет углавном суочавао са непосредним последицама ратних дејстава,
ранама од метака и шрапнела, али уочавани су и симптоми болести попут дизентерије, богиња,
трбушног тифуса и повратне грознице (тифуса рекуренс). Ове болести су биле присутне од почетка
рата и у великој мери компликовале ионако тешко стање. Међутим, све то није било упоредиво са
избијањем велике епидемије пегавог тифуса (tiphus exantematicus), отежане пратећом појавом
других болести.

Сведочења о брзом ширењу велике епидемије оставио је у својим дневничким белешкама

тадашњи министар војни пуковник Душан Стефановић. Он је забележио да је непосредно после
Колубарске битке, 18. децембра (5. децембра по јулијанском календару), у српским болницама
био регистрован 1.301 оболели од све три врсте тифуса, од чега 900 од рекуренса, 339 од
трбушног тифуса и само 72 од пегавца. Број болесних је врло брзо вишеструко повећан: око Нове
године је регистровано преко 3.000 оболелих од сва три тифуса, а потом све више и више, са
нарочитом ескалацијом пегавца и рекуренса. У извештају начелника Санитета пуковника др
Лазара Генчића војводи Путнику стоји податак да је 10. јануара 1915. године у ваљевским
болницама било смештено 14.068 оболелих од тифуса.

Бела ваш, преносилац изазивача пегавца и рекуренса

За разлику од трбушног тифуса (tuphus abdominalis) који изазива бактерија Salmonella Typhi,
септичко-токсичног обољења које се преноси загађеном водом и храном, пегави тифус
карактерише тешка акутна инфекција крви изазвана рикецијом провазеки (Rickettzia Prowazeki)
коју преносе беле људске ваши (Pediculus humanis corporis). Пегави тифус (tuphus ehanthematicus),
пегавац или „историјски тифус“, како је назван јер су га често у историји спомињали ратни

3
хроничари, избија са појавом вашљивости у нередовним условима као што су ратови,
елементарне непогоде и сл. Одлике болести су висока температура и осип на кожи. Потребно је
строго издвајање болесника, а у циљу спречавања вашљивости битна је чистоћа станова, одеће и
рубља, као и заштитно вакцинисање. Због сталног кретања наше војске у Великом рату
превентивне мере није било могуће спровести, а прва ефикасна вакцина произведена је тек 1928.
године.

За време Првог светског рата, истовремено са пегавцем, епидемијски карактер је имао и тифус
рекуренс, односно повратна грозница (Febris recurrens; Typhus recurrens). Изазивач рекуренса је
спирохета borrelia recurrenlis коју такође преноси бела ваш, као и крпељ. То је инфективно
обољење које карактерише нагли почетак и више фебрилних напада са високом температуром,
дрхтавицом, малаксалошћу и тешком главобољом.

Проблеми које је епидемија донела увећани су недостатком смештајних капацитета. Већ је

наглашено да у свом извештају пуковник др Лазар Генчић пише да је 10. јануара 1915. године у
ваљевским болницама било смештено 14.068 оболелих од тифуса. У таквим околностима простор
две сталне болнице (цивилна и војна) и шест резервних војних болница смештених у објектима
касарни, суда и гимназије, проширивани су додатним реквирирањем простора основне школе,
хотела Гранд и Секулић и бројних градских кафана и ресторана: Венеција, Суша, Грозд, Јадар,
Босна, Србија...

Затечени лоши санитарни услови, велики број људи на малом простору без потребне преобуке,
зимско време које је отежавало редовну личну хигијену..., све то је погодовало развоју белих
вашки као главног преносиоца узрочника пегавог тифуса. Треба истаћи да је узрочника и
преносиоца ове болести француски научник др Никола са сарадницима идентификовао тек пет
година раније, тако да резултати његових истраживања нису били потпуно познати, али ни
апсолутно прихваћени. Неопходно је нагласити и да српски санитетски кадар није имао искуства
са овом болешћу, као и да је био малобројан како би се с њом ухватио у коштац, нарочито имајући
у виду размере епидемије. Да би се епидемија сузбила била је неопходна додатна међународна
помоћ. Зато се српске власти у јануару 1915. године обраћају Црвеном крсту и државама
савезницама, тражећи помоћ стручног, обученог кадра, као и помоћ у санитетској опреми и
материјалу.

Хуманитарна катастрофа у Србији те зиме 1914/15. наишла је на велики одјек у свету.

Одговарајући на позиве српске владе и истакнутих појединаца, али и самоиницијативно, бројне
значајне и утицајне личности писале су писма, држале предавања, организовале изложбе,
издавале књиге и објављивале чланке за водеће светске листове, обавештавајући свет о
судбоносним данима за српски народ. На тај начин усталасали су јавност својих земаља не би ли
помоћ Србији стигла на време и у што већем обиму.

Професионални апарат за дезинсекцију и импровизована српска бурад

У уништавању вашију коришћени су различити импровизовани уређаји за дезинсекцију врелом

воденом паром. На предлог британског лекара др Стамерса прво су употребљавана метална
бурад с водом на дну и ложиштем испод. У њих, тачније у унутрашње корпе које су спречавале
додир са водом, стављана је одећа. С обзиром на то да је у Србији било много више дрвених него
металних буради, она су масовније коришћена. Одећа је стављана у празно дрвено буре чије је
дно било избушено. Кроз отворе је улазила врела водена пара из посуде на коју је буре било
постављено, а испод које се ложила ватра.

ПОСЛЕДИЦЕ ЕПИДЕМИЈЕ

Епидемија пегавог тифуса појавила се на самом крају 1914. године, убрзано је почела да се развија
током јануара, врхунац достигла у фебруару; у Ваљеву је побеђена у мају, у целој Србији јуна 1915.
године. Претпоставља се да је од пегавца у Србији умрло око 35.000 војника, исто толико
заробљеника и више од 100.000, по некима и до 200.000 (?) грађана. У јеку епидемије само у
Ваљеву дневно је умирало и више од стотину људи (па и преко сто педесет). Смртност је у
појединим тренуцима достизала и 70 процената од броја оболелих. Процењено је да је за време
епидемије у Ваљеву умрло више од 3.500 војника, 4.000 цивила и око 2.000 аустроугарских
заробљеника. Међу страдалима били су бројни и они који су се борили са епидемијом: лекари,
болничари и помоћно медицинско особље.

Др Драгиња Бабић

Једна од првих жена лекара у Србији, рођена је 1887. године у Ваљеву. Медицину је студирала у
Цириху и Берлину, а по завршетку студија вратила се у Ваљево где је радила у Окружној болници.
У оба балканска рата била управник Резервне болнице у Ваљеву. Почетком Првог светског рата
радила у Војној болници у Пироту, а после Колубарске битке вратила се у своје Ваљево. Поред тога
што је радила у болници, обилазила је болесне и по њиховим домовима, све док се није
разболела од тифуса и умрла 6. фебруара 1915.

Др Павле Војтех

Син Адолфа Војтеха, Чеха, који је као младић занатску и трговачку каријеру започео у Србији, у
Ваљеву. Рођен у Ваљеву 1876. године, медицину студирао у Бечу, потом радио на Убу и у Ваљеву;
био је и санитетски мајор. У време почетка Великог рата био је на дужности референта Санитетске
службе Дринске дивизије I позива, а био је и управник Сталне дринске војне болнице. Од пегавог
тифуса разболео се у пољској болници у Коцељеви, одакле је донет у Ваљево, где је и преминуо у
свом дому у Карађорђевој улици 5. фебруара 1915.

Надежда Петровић

Рођена у Чачку 1873. године. Академски сликар, наставница Женске гимназије, патриота која је
несебично притекла у помоћ у одсудним тренуцима. Свакодневно негујући оболеле и сама се
разболела и умрла 3. априла 1915. године. Њен изванредни опус чине бројни радови, који је
афирмишу као претечу експресионизма. Надежда Петровић се снажно везала за токове
савремене уметности и антиципирала њен даљи развој код нас.\
Др Селимир Ђорђевић

Рођен је 1866. године у Пожаревцу. Студије медицине завршио у Паризу, радио у многим местима
широм Србије. У Ваљево долази 1907. године на место управника Окружне болнице. После
преране смрти супруге и кћерке, одрекавши се приватног живота, потпуно се посветио свом
хуманом позиву. Са необичном енергијом овај храбри и савесни лекар стизао је да обиђе
многобројне пацијенте. Бивајући у сталном контакту са зараженима пао је као жртва опаке
болести. Умро је од тифуса 19. фебруара 1915. у болници Петог пешадијског пука.