"...Ima u duši mojoj ožiljak koji samo u snu boli.

I ne znam od kog bola on je ostao,i da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u
moju dušu..." Takva je naša duša.
Ispunjena uspomenama koje nas rastuže,nasmeju,zabole. Ponekad namjerno
diramo te stare ožiljke iako znamo da nas čeka neprospavana noć. Pa onda
kroz prozore gledamo u neko tuđe nebo i uzalud tražimo one zvezde ka kojima
smo nekad davno upirali čeznjive poglede i samo njima odavali tajne prvih
mladalačkih ljubavi.Pa se naprežemo da čujemo onaj letnji povetarac što je
šaputao u krošnjama drveća ispod kojeg smo se,držeći svoju prvu ljubav za
ruke,skrivali od radoznalih pogleda. Ali...umesto tog šapata samo uzdah srca
svoga čujemo. Prohujalo je vreme i mnoge vode protekle....nema više ni
parnjača ni zvižduka vozova koji su najavljivali da smo blizu onog koji nas na
nekom sivom peronu čeka uzdrhtalog srca.Niti iščekivanja poštara da nam
glas od voljene osobe donese pa da po ko zna koji put pročitamo reči koje su
drhtavom rukom pisane; "ljubim te", "mislim na tebe", "nedostaješ mi".Pa
prislonimo pismo na grudi i uzdahnemo od nekog slatkog bola što nam kroz
srce mine... Od svega ostaše samo uspomene od kojih se pobeći ne može.Čak i
kada bi znali put što vodi u zaborav, mi ne bi pošli njime.Već se uvek istom
stazom vraćamo što vodi do mora uspomena.I uronimo u te talase koji nas
miluju,nose,vuku u dubine....I plovimo,plovimo ka onim nekim
dalekim,nedostižnim obalama što nas svake noći zovu i mame. I onda se
odjednom probudimo jer se uplašimo da ćemo potonuti u tom uskovitlanom
moru uspomena.A kad se pogledamo u ogledalo...vidimo ispod očiju nekoliko
sitnih kapi...blistavih...slanih..."