УНИВЕРЗИТЕТ У БАЊАЛУЦИ

ФАКУЛТЕТ ФИЗИЧКОГ ВАСПИТАЊА И СПОРТА

СЕМИНАРСКИ РАД
ПЛАНИНАРСТВО, АЛПИНИЗАМ И ВИСОКОГОРСТВО

МЕНТОР: Жељко Вукић СТУДЕНТ: Јован Сукара

 САДРЖАЈ

УВОД..................................................................................................................................3
1. ПОЈАМ И ИСТОРИЈАТ ПЛАНИНАРСТВА, АЛПИНИЗМА И
ВИСОКОГОРСТВА.......................................................................................................................4
1.1 ПОЈАМ ПЛАНИНАРСТВА....................................................................................4
1.2. ИСТОРИЈАТ ПЛАНИНАРСТВА..........................................................................5
2. ПЛАНИНАРСТВО........................................................................................................8
2.1. АСПЕКТИ ПЛАНИНАРСТВА..............................................................................8
2.2 НАЧИНИ ХОДАЊА И ПЕЊАЊА.........................................................................9
3. ВИСОКОГОРСТВО.....................................................................................................11
3.1. ПОЈАМ ВИСОКОГОРСТВА...............................................................................11
3.2. ВРСТЕ ВИСОКОГОРСТВА................................................................................11
3.3. ПРИПРЕМА ВИСОКОГОРСКОГ УСПОНА.....................................................11
4. АЛПИНИЗАМ..............................................................................................................12
4.1. ПОЈАМ АЛПИНИЗМА........................................................................................12
4.2. ВРСТЕ АЛПИНИЗМА.........................................................................................12
...........................................................................................................................................15
5. ЗАКЉУЧАК.................................................................................................................16

2
 УВОД

У овом раду ће бити описано планинарство са својим „гранама“ алпинизмом и

високогорством. Објасниће се појам и историја планинарења, као и погледи на овај спорт
кроз разне аспекте. Указаће се на разлике између планинарења, алпинизма и
високогорства, карактеристике сваке гране понаособ, те предности и недостаци једне у
односу на другу грану.
Када се бави овим активностима, човјек се враћа вијековима уназад и упознаје
природу онакву каква она заиста јесте. Уз све већу урбанизацију у свијету и избор људи да
живе у градовима и буду окружени разним грађевинама, густим саобраћајем, ваздухом
лошег квалитета, природа се, „враћа у моду“ и све чешће људи након напорне радне
седмице одлучују да побјегну из градова и ухвате „чистог ваздуха“, промијене
свакодневну рутину и освјеже се. А природа је, за оне који је воле, лијепа, изазовна и
неукротива, понекад и опасна. Планинарење свакако да пружа такве могућности, испитује
човјекове границе и пружа осјећај заслуженог задовољства након успонa.

3
 1. ПОЈАМ И ИСТОРИЈАТ ПЛАНИНАРСТВА, АЛПИНИЗМА И
ВИСОКОГОРСТВА

1.1 ПОЈАМ ПЛАНИНАРСТВА

Планинарство је активност у којем је један од главних циљева освајање врха неке

планине. Планинарство обухвата све човјекове дјелатности директно или индиректно
везане за самостално кретање у планинским предјелима.
Бавити се планинарством значи упознати љепоте земље, обогатити осјећаје. Оно
захтијева одређене напоре за човјека који не представљају опасност ако су у разумним
границама.
Планинарити се може на више начина. То може бити планинарење у ближу
околину, као рекреација и без већих амбиција. Могли бисмо га назвати излетничким
планинарењем. Виши степен планинарења је посјећивање планина уз неку припрему и по
неком систему. Тиме се баве људи који повремено посјећују удаљене планине почевши од
благих шумовитих предјела па до стрмих врхунаца на највишим планинама свијета. Таква
рекреација захтијева и одређену физичку припрему, опрему и познавање основних
планинарских правила.
Високогорство није потпуно дефинисано, из разлога што нису строго одређене
границе између алпинизма и високогорства

4
1.2. ИСТОРИЈАТ ПЛАНИНАРСТВА

Планинарство у свијету

Први званичан планинарски поход догодио се 7.8.1786.. Тада се Мишел Габријел

Пакар са Жак Балмом попео на Мон Блан. Иако је прије тога, 1760. Хорас Бенедикт де
Саусур покушао освојити Мон Блан јер га је бијела купола врха одушевила. Након
неуспјелог покушаја Бенедикт пропагира и ствара занимање за „највиши врх Европе“.
Наводно, обећао је награду од 20 златника ономе ко пронађе пут ка врху. Од тог тренутка,
на освајање Мон Блана чекало се 26 година. Најприје се Жак Балм попео на 4000м и
преспавао једну ноћ на тој висини. Тако је разбио мит да свакога кога дочека ноћ на 4000м
надморске висине, чека смрт. Годину дана након првог успона на Мон Блан и Хорас
Бенедикт де Саусур је остварио свој дугогодишњи сан и заједно са водичем Балмом
освојио Мон Блан.

5
Планинарство у БиХ

Први пут је записано у XVIII вијеку (Башескија) да се један човјек пењао на Бабин
зуб код Сарајева. Прве планинарске описе оставио је пруски конзул у Сарајеву др. Ото
Блау који је био и организатор неколико излета на поједине планине БиХ, првенствено на
Трескавицу 1864.-1871. године.
Након 1878. и окупације од стране Аустро-Угарске која је уочила туристичку
вриједност босанско-херцеговачких планина, почиње пропаганда и писање првих
туристичких водича и информација о развоју и унапређењу планинарства и праве се први
војно-стратегијски путеви преко босанских планина.
Наставља се са пропагандом и фотографије планина се објављују у штампи, издају
се поштанске маркице на којима су предјели босанско-херцеговачких планина, излази и
први планинарски часопис (Der Tourist). Први планинари у БиХ су били углавном
странци, изузев једног Србина, љекара, др. Радивоја Симоновића.
Прва планинарска организација у Бих основана је 21. септембра 1892. године у
Сарајеву. На оснивачкој скупштини клуба, за предсједника је изабран Лотор Беркс,
владин повјереник за град Сарајево, а оснивачи и први чланови су већином били владини
чиновници. Планинарски клуб гради прве планинарске куће на планинама: Требевић,
Јахорина, Романија, Борачко језеро, граде се путеви на Бјелашници, Јахорини, Иван
планини, Битовини, Буковику и др... Клуб је велику паћњу посвећивао скијању и 1911.
скије су се користиле за војне потребе.
Велике заслуге за развој планинарства у БиХ припадају и Туристичком клубу.
1906. године основана је фотосекција која издаје разгледнице са планинарским мотивима
босанско-херцеговачких планина. Издаје планинарску карту сарајевске околине, а 1909.
године, покреће иницијативу за издавање првог планинарског листа у БиХ али због
материјалних потешкоћа не долази до излажења планинарског листа. Чланови клуба у
штампи објављују чланке и фотографије о појединим планинама БиХ а нарочито је била
запажена изложба планинарских фотографија 1912. године у Сарајеву.

6
 Vrh - masiv - Nadmorska
Godina Oblast Imena prvih posjetilaca
planina visina
181. п.н.е. Musala 2925m Rila - Bugarska Filip Veliki
126. п.н.е. Etna 3274m Sicilija Prvi uspon Hadrian
Corno Grande -
1573. 2914m Apenini F. De Marchi
Gran Sasso
1615. Kažmarsky Štit 2558m Visoke Tatre D. Frolich
1786. Mont Blanc 4807m Centralne Alpe M. Paccard, J. Balmat
1793. Lomnicky Štit 2632m Visoke Tatre R. Towson i 2 vodiča
G. A Ch. Smyth, Ch
1855. Monte Rosa 4634m Centralne Alpe
Hudson sa vodičima
J.L. Davieas, H
1858. Dom 4545m Centralne Alpe Brantschen, J.
Taugwald
J. Imseng, F
Nadelhorn 4334m Peninske Alpe
Andematten
1859. Grand Combin 4314m Peninske Alpe C. S. Deville
C. H. Pilkington, J. A.
Lyskamm 4538m Peninske Alpe
Hudson, sa vodičima
I. Tyndall, J. J. Bennen,
Weisshorn 4506m Peninske Alpe
U. Wenger
I. L. Davies, J. W.
1861.
Hayward, P. I.
Taschhorn 4490m Monte Rosa
Sommermatter, I St.
Taugwalder
T. S. Kennedy, W
1862. Dent Blanche 4357m Peninske Alpe
Wigram, J. B. Croz
E. Whymper, Ch.
Hudson, F. Douglas, D.
1865. Matterhorn 4477m Peninske Alpe
Hadow, M. Croz, P.
Taugwalder
Табела 1. историјски преглед најзначајнијих успона на тлу Европе

7
 2. ПЛАНИНАРСТВО

2.1. АСПЕКТИ ПЛАНИНАРСТВА

Едукативни аспект

Планинарство подстиче развој тимског духа, самим тим дјеца се уче да је за

успјешно савладавање задатака важна организација, подјела рада и добра комуникација.
У околностима каква се налазе у саставу оваквих активности дјеца формирају
чврста пријатељства, подстичу се радна, естетска, морална и физичка компонента
васпитања. У тим условима однос на релацији: професор – ученик постаје мање формалан,
захваљујући чему се у великој мјери развија

Здравствени аспект

Прије поласка на планинарску туру, требало би обратити пажњу на здравствено

стање:
 Срчане мане
 Претходно одлежане дуже болести

Ходање по планини знатно оптерећује зглобове самим тим што се обично носе
тешки ранчеви на леђима. Такође нагиб је тај који у великој мјери доприноси оптерећењу
зглобова поготово при силаску низ падину.
Како би се избјегло велико оптерећење на зглобове, користе се штапови, високе
ципеле које чувају скочни зглоб, ранци који распоређују тежину терета и на кукове...
Пјешачке туре, поготово оне које дуже трају, изискују одређену физичку припрему
и нормалан рад циркулаторног система. Брзина хода треба да буде оптимална тако да се уз
ход може разговарати.
Ваздух у планинама је рјеђи него у равници што подстиче циркулаторни систем да
производи више еритроцита како би се одржали оптимални услови рада организма. Када
се борави на планини неколико дана, у почетку је теже дисати управо из тог разлога.
Планинарење такође утиче на ментално и емоционално здравље и смањује
депресију.

Еколошки аспект

Врло је лако повезати екологију са планинарством и ако знамо да неко воли

природу, у правом смислу те ријечи, неће јој нашкодити. Ипак колико год неко био
еколошки освјештен, мора познавати нека правила јер екологија не брани само бацање
смеће по природи, већ и неке друге ствари и навике које човјек несвјесно чини. То је:
прикупљање дрва за ватру, угрожавање животињских врста самим присуством, па чак и
ходање по теренима који нису за то предвиђени.

8
 У заштићеним подручјима постоје истакнута правила којих се свако ко борави на
том мјесту мора придржавати. Ипак, без обзира да ли на мјесту погодном за организовање
планинарења постоји истакнута табла са правилима, планинари се морају упознати са
општим правилима које пропагира заштита животне средине.

2.2 НАЧИНИ ХОДАЊА И ПЕЊАЊА

Ходање је основни облик човјековог кретања и представља најбољи начин

савладавања одређеног простора уз што мањи утрошак енергије и без помоћи додатних
реквизита.
Постоји више техника ходања:
1. Ходање у групи
2. Ходање по равном терену
3. Ходање по утабаним стазама
4. Ходање приликом пењања
5. Ходање приликом спуштања
6. Ходање по каменој дробини
7. Ходање по травнатом терену
8. Ходање по шуми
9. Ходање по снијегу
10. Ходање ван маркираних стаза

Ходање у групи треба бити организовано тако да они који су физички спремнији, иду на
чело групе. Када је смањена видљивост, појединци треба да буду збијенији, док приликом
стрмијих успона и спуштања, размак мора износити минимално 2,5 метра ради
избјегавања „домино ефекта“. Размак мора бити још већи приликом прелажења преко
каменог сипара уколико би дошло до одрона.

Ходање по равном терену је најчешћа техника ходања. Треба равномјерно распоредити

тежину тијела и не реметити координацију покрета.

Ходање по утабаним стазама слично је ходању по равном терену осим што је обавезно
ходати у колони и без већих размака. Темпо одређује вођа и колона се не смије
напуштати. На челу и на зачељу, налазе се искуснији планинари, најслабији одмах иза
чела и по њима се одређује темпо и паузе. Посљедњи не смије допустити да неко остане
иза њега.

Ходање приликом пењања захтијева већи нагиб тијела напријед. Што је стрмина већа,
тијело је више нагнуто напријед, корак не смије бити превише дуг јер се тијело подиже са
више савијеном ногом. Кољена треба гурнути ка падини

Ходање приликом спуштања представља веће оптерећење за зглобове него ходање

приликом пењања. Посебно треба избјегавати трчање низ падину.

9
Ходање по травнатом терену је врло пријатно, трава амортизује кораке, тако да се умор
јавља доста касније. Када се хода низ стрмину, трава је клизава уколико је мокра и зна
бити врло незгодна за савладавање.

Ходање по снијежнику отежано је због мањих количина тврдог снијега, које у високим
планинама остају преко цијеле године.

Ходање ван маркираних стаза захтијева континуиран ход и уједначен ритам хода, успон
вршити краћим кораком или савладавати по дијагонали.

10
 3. ВИСОКОГОРСТВО

3.1. ПОЈАМ ВИСОКОГОРСТВА

Високогорство представља екстремну планинску активност на граници са

алпинизмом. Високогорство подразумијева успоне на врхове преко 2000 метара
надморске висине.
Високогорци су планинари који покушавају успоне на високе планине али немају
алпинистичких амбиција. Такве планине су значајно стрмије и мање приступачне у односу
на друге и обично су прекривене ледом и снијегом тако да високогорство захтијева
познавање неких алпинистичких техника и опреме.

3.2. ВРСТЕ ВИСОКОГОРСТВА

Постоје двије подјеле високогорства а то су:

1. По годишњим добима
2. По терену по којем се пење

У високогорству постоје два начина пењања:

 Класични алпски који подразумијева да се на врх пење у једном дану, директно из
базе.
 Експедицијски подразумијева доста дужу и бољу аклиматизацију, јер се ради о
високим врховима. Ту је потребно велико искуство чланова, а посебно вође
експедиције.

Успони на преко 3000 метара надморске висине се у сваком годишњем добу карактеришу
као зимски успони. Та категоризација је важна због опреме и техника које се
употребљавају.

3.3. ПРИПРЕМА ВИСОКОГОРСКОГ УСПОНА

Високогорски успони су јако захтјевни и карактеришу их непредвидиви климатски

услови, често екстремни... Из тих разлога, високогорац мора бити добро психофизички
припремљен. Услови код такве врсте успона су опасни по здравље ако се креће без
адекватне припреме.
Припрема за високогорски успон захтијева: прикупљање информација о планини,
стази и врху, одређивање вође успона, прибављање адекватне опреме, утврђивање
психофизичке спреме пењача...
Врхови су технички захтјевни, посебно у зимским условима и захтјевају познавање
алпинистичких техника кретања, осигуравања и биваковања, посједовање и знање

11
коришћења разних врста опреме. Због тога високогорац би требало да прође одређене
школе и курсеве како би стекао знања за савладавање препрека на оваквим успонима.

4. АЛПИНИЗАМ

4.1. ПОЈАМ АЛПИНИЗМА

Алпинизам представља најекстремнији облик планинарства. Кретање по

необиљеженим планинским стазама и вертикалама – смијеровима, са циљем савладавања
стијена и освајања планинских врхова.
Алпинизам захтијева техничко предзнање, врхунску кондициону припрему,
техничку опрему и психолошку стабилност. Приликом алпинистичке туре, опрезност мора
бити на највишем нивоу. Пењање у алпинизму почиње тек када се у кретање, осим ногу,
активирају и руке.

4.2. ВРСТЕ АЛПИНИЗМА

Алпинисти обично упражњавају више различитих дисциплина које могу бити

повезане једна са другом што значи да постоји и јасна подјела:

 Класични алпинизам
 Модерни алпинизам
 Екстремни алпинизам
 Зимски алпинизам
 Експедициони алпинизам

Комбинацијом ових дисциплина и коришћењем различитих техника и опреме, алпинисти

могу савладати и најтеже препреке.

ПЕЊАЊЕ НА СУВОЈ „СТИЈЕНИ“

Стијене су, у алпинизму незаобилазне препреке. Алпинисти се са њима суочавају

приликом сваког успона и за њих је много битно познавати рељеф и геоморфологију
стијена на које се пењу. Сходно томе, међународна организација за планинарење и
пењање је, ради олакшавања орјентације употребом пењачких водича, симболима
означила детаље које може садржавати једна стијена.
Само неки од тих облика су: литица – глатка стијена великог нагиба и висине,
превис – избочина у стијени са нагибом преко 90 , полица – хоризонтални детаљ стијене
различитих димензија, жлијеб – детаљ стијене вертикално постављен и затворен са двије
плоче под малим углом, ребро, јаруга, диједар, гребен... Само су неки од облика који се
појављују на стијени.

12
Слободно пењање

Слободно пењање представља савладавање стијене основном техником кретања,

коришћењем снаге ногу и руку без додатне употребе техничке опреме. За сваки
геоморфолошки облик, постоји и техника кретања код слободног пењања. Технике
пењања се дијеле на основу облика, па тако постоји техника пењања уз равну стијену,
пењање уз пукотине, љуске, пењање диједра, камина и гребена.
Код слободног пењања, неизбјежан је пад, зато постоје мјере које се прије успона
морају спровести како би пењач био безбједан.

13
Најважнија правила која представљају абецеду пењања:
1. Правило троугла – коришћење три тачке ослонца (двије руке, једна нога и
обрнуто)
2. Не смију се користити несигурни начини ослањања на хватишта, осим
шакама и стопалима
3. Не би требало изводити скокове
Важна правила код почетника:
1. Забрана укрштања екстремитета
2. Забрана извођења велике амплитуде покрета
3. Правило провјеравања хватишта

Након савладане технике кретања у вертикали, учи се правилан поступак облачења

и везивања или качења на пењачко уже, након чега се приступа пењању у навези.Златно
правило је: „Никад не иди сам!“. Због тог правила, слободно пењање се увијек одвија уз
присуство помагача (супењача). Зато код слободног пењања, комуникација има важну
улогу. Комуникација се одвија кратким, јасним и гласним наредбама и обавјештењима:

II „Пењи“
I „Пењем“
I „Додај, затегни, камен, падам“
II „Пола, 10, 5, крај“
I „Скини ме“
II „Покупи“
I „Пењи“

14
Пењање на леду

Пењање по леду изискује посебну техничку припрему, те опрему и алате који су

специјално намјењени за лед и напредовање на леду. Опрема која се користи за пењање по
леду је: ледни алати, дерезе, алпинистичке ципеле, пењачки шљем са визиром, ледни
клинови, појас, рукавице, јакна и наравно, панталоне.

15
 5. ЗАКЉУЧАК

Планинарство, алпинизам и високогорство спадају у активности које, осим физичке

активности, пружају велике погодности за савременог човјека, а у виду активног одмора.
Осјећај који нас испуњава када се заврши успон не може се описати ријечима, ни видјети
на фотографији, то је једноставно осјећај који свако мора да доживи за себе и тек тада
може схватити да ове активности доносе доста бенефита како за физичко, тако и за
психичко здравље. Путем ових и сличних активности, човјек на најбољи начин упознаје
себе, испитује и помјера своје границе и могућности, али и упознаје природу и њене
благодати. Свакако да ове активности и њима сличне доприносе очувању животне средине
јер нам оне указују на истинске природне љепоте. Из личног искуства могу да
посвједочим да планинарење оплемењује, развија свијест о екологији, позитивно утиче на
људски дух и тијело.

6. ЛИТЕРАТУРА

СТОЈАНОВИЋ Т., САВИЋ З., МИЛЕТИЋ В. 2013. Планинарење и логоровање, Факултет

физичког васпитања и спорта, Универзитет у Бањој Луци.

СМЕРКЕ З. 1989, Планинарство и алпинизам, Планинарски савез Хрватске, Загреб

Jacques Balmat and Michel-Gabriel Paccard

https://www.britannica.com/biography/Michel-Gabriel-Paccard

https://www.britannica.com/biography/Jacques-Balmat

16