Грађевински факултет Универзитета у Београду

Семинарски рад
Виши курс Методе коначних елемената

Студенти: Ментори:

Гојгић Јелена 632/20 В.проф. др Марија Т.Нефовска-Даниловић

Беговић Филип 590/20 Доц. др Мирослав С. Марјановић

Ђуровић Ана 634/20

Грујић Милош 706/20

Београд, 2021.
2
САДРЖАЈ
УВОД ............................................................................................................................................................. 3
1.1. ДИСКРЕТИЗАЦИЈА КОНТИНУУМА............................................................................................... 4
1.1.1. ТИПОВИ КОНАЧНИХ ЕЛЕМЕНАТА ............................................................................................. 5
1.2. ИНТЕРПОЛАЦИОНЕ ФУНКЦИЈЕ ....................................................................................................... 5
1.3. ГРЕШКЕ У МЕТОДИ КОНАЧНИХ ЕЛЕМЕНАТА ................................................................................. 7
2.1. ЧЕТВОРОУГАОНИ ЕЛЕМЕНТ (Q4) И МАТРИЦА КРУТОСТИ ........................................................ 8
1. ЗАДАТАК – МАТРИЦА КРУТОСТИ Q6 ЕЛЕМЕНТА ................................................................................. 11
2. ЗАДАТАК – АНАЛИЗА КОНЗОЛНОГ НОСАЧА ........................................................................................ 16
2.1. AНАЛИТИЧКО РЕШЕЊЕ .................................................................................................................. 19
2.2. РЕШЕЊЕ ПРИМЕНОМ КОДА ИЗ MATLAB-a ....................................................................................... 20
ЗАКЉУЧАК .................................................................................................................................................. 22
3. ЗАДАТАК – УТИЦАЈ ОДНОСА ВЕЛИЧИНЕ ОТВОРА И ДИМЕНЗИЈА ЕЛЕМЕНТА .................................. 23
ЗАКЉУЧАК .................................................................................................................................................. 26
ЛИТЕРАТУРА........................................................................................................................................... 36

3
 Виши курс из методе коначних елемената

УВОД

Метода коначних елемената или The Finite Element Method (FEM) спада у методе дискретне
анализе. Заснива се на физичкој дискретизацији домена, односно подели домена на поддомене
(коначне елементе) и служи за решавање диференцијалних једначина којим се описују физички
феномени у различитим областима инжењерства. Систем диференцијалних једначина са
одговарајућим граничним условима чине гранични проблем [1].

Дакле, основу за сва разматрања представља део домена коначних димензија (поддомен) или
коначни елемент. То значи да се разматрани систем (домен) као континуум са бесконачно степени
слободе замењује дискретним моделом који има коначан број степени слободе. Елементи су
међусобно повезани у коначном броју тачака, које се усвајају на контурама коначних елемената, и
називају се чворне тачке или чворови. Стање у сваком коначном елементу (поље померања,
деформација, напрезања...) описује се помоћу интерполационих функција и коначног броја
параметара у чворовима који представљају основне непознате величине у МКЕ [1]. У зависности
од начина избора основних непознатих величина разликују се:

• Метода деформације - основне непознате су кинематичке (деформацијске) величине, тј.

померања, обртања
• Метода сила – основне непознате су статичке величине, тј. нормалне, трансверзалне силе
• Мешовита (хибридна) метода - непознате су и статичке и кинематичке величине

Начин дискретизације, избор облика елемента, као и укупног броја елемената, зависе од
природе проблема који се решава и потребе тачности траженог решења [1]. Решавање проблема
увек се своди на поступак корак по корак:

1. Дискретизација континуума
2. Избор интерполационих функција
3. Срачунавање карактеристика елемената
4. Формирање једначина за мрежу коначних елемената
5. Решавање система једначина
6. Прорачун потребних утицаја

3
 Виши курс из методе коначних елемената

1.1. ДИСКРЕТИЗАЦИЈА КОНТИНУУМА

Са физичког модела прелази се на математички модел, где се

математичким релацијама (једначинама) покушава показати понашање
физичког модела. Да би се то постигло уводе се одређене идеализације:
ℎ
• Идеализација геометрије - ако је однос висине и дужине елемента 𝑙 <
0,45 све непознате су функција осе штапа,тј. контрукција се своди на
једнодимензионални модел код кога важи Бернулијева хипотеза.
• Идеализација граничних услова – претпоставља се идеално укљештење
• Идеализација оптерећења
• Идеализација материјала – сматра се да је материјал идеално
еластичан и да важи Hook-ов закон σ= Е*ε.

Када се математички модел не може решити аналитички, прибегава се Слика 1: Дискретизација

нумеричкој анализи применом МКЕ која се заснива на физичкој континуума [2]
дискретизацији.

Слика 2: Подела домена на поддомене [2]

Математички модел се помоћу замишљених линија дели на поддомене, односно коначне елементе
међусобно повезаних у чворовима.

4
 Виши курс из методе коначних елемената

1.1.1. ТИПОВИ КОНАЧНИХ ЕЛЕМЕНАТА

Слика 3: Типови коначних елемената

1.2. ИНТЕРПОЛАЦИОНЕ ФУНКЦИЈЕ

Помоћу интерполационих функција се дефинише поље променљивих у сваком елементу.
Помоћу њих се успоставља непосредна веза између вредности функције у било којој тачки
елемента и основних непознатих параметара у чворовима. Од њиховог избора непосредно зависи
и континуитет на границама између елемената, а самим тим и тачност апроксимације [1]. Према
томе да ли су или нису задовољени услови континуитета н границама између појединих елемената,
елементи могу бити:

• Компатибилни (конформни)
• Некомпатибилни (неконформни)

На граници између два коначна елемента интерполационе функције морају да задовоље

одређен степен континуитета. Постоје различити степени континуитета: континуитет функције - C0
континуитет, континуитет функције и првих извода фунцкије - C1 континуитет, континуитет функције
и n-тог извода фунцкије- Cn континуитет. За раван проблем напрезања довољан је C0 континуитет
(функција континуална), а за проблем савијања плоча потребан је C1 континуитет (и функција и први
извод континуални). Код других напрезања се могу захтевати и виши степени континуитета.

5
 Виши курс из методе коначних елемената

Општи облик зависности између вредности функције у некој тачки елемента и основних
непознатих параметара у чворовима се могу приказати преко следећег израза:

𝜙 = ∑𝑖 𝑁𝑖 𝑞𝑖 = 𝑁 ∗ 𝑞 (1)

Ni - интерполациона функција која има особину да за чвор i има вредност 1 у чвору i, а 0 у осталим
чворовима

N - матрица интерполационих функција

q - вектор параметара у чворовима

Интерполационе функције зависе од координата чворова и координата тачака. За њихово

дефинисање постоје два начина:

1. Помоћу генералисаних координата

2. Непосредним избором

Први поступак у коме коефицијенти αi, чији је број једнак броју основних непознатих, представљају
генералисне координате:

𝑢 =𝐴∗𝑞 (2)

𝑞 = 𝐶 ∗ 𝛼 → 𝛼 = 𝐶 −1 ∗ 𝑞 → 𝑢 = 𝐴 ∗ 𝐶 −1 ∗ 𝑞 → 𝑢 = 𝑁 ∗ 𝑞 (3)

Иако је овај поступак једноставан, он нема општи карактер, јер се тешко примењује код
елемената сложеног облика. Матрица C некад може бити сингуларна, па овакав поступак није
могућ. Зато се примењује други поступак који се састоји у непосредном избору интерполационих
фунцкија за поједине чворове елемената. Као што је већ наглашено, од интерполационих функција
се захтева да обезбеде добру апроксимацију у елементу, континуитет између елемената и да су што
једноставније. Ово својство поседују полиноми [1]. Ред полинома који треба обезбедити да
прикаже поље променљивих у елементу зависи од броја степени слободе елемента, тј.број
непознатих коефицијената у полиному једнак је броју основних непознатих у чворовима. За
приказивање дводимензионалних проблема користи се Pascal-ов троугао.

Слика 4: Pascal-ов троугао [1]

6
 Виши курс из методе коначних елемената

1.3. ГРЕШКЕ У МЕТОДИ КОНАЧНИХ ЕЛЕМЕНАТА

Грешке које се могу јавити:

• Грешка при апроксимацији конструкције моделом (што више коначних елемената

усвојимо добићемо тачнији резултат и тиме ћемо смањити грешку)
• Грешка при апроксимацији контурних услова (усвајање другачијих контурних услова од
реалних)
• Грешка при усвајању интерполационих функција (ради поједностављења прорачуна бирамо
полиноме чиме смањујемо тачност)
• Грешка при апроксимацији расподељене масе конструкције (концентрисање маса само у
чворовима елемента)

7
 Виши курс из методе коначних елемената

2.1. ЧЕТВОРОУГАОНИ ЕЛЕМЕНТ (Q4) И МАТРИЦА КРУТОСТИ

Q4 коначни елемент представља један од најједноставнијих елемената за
дводимензионалну анализу. Боље описује стање напона и деформација од троугаоног коначног
елемента, али му је недостатак то што је њиме теже апроксимирати ивице код криволинијских
домена. Q4 има 4 чвора, са укупно 8 степени слободе, у сваком чвору по 2.

Слика 5: Q4 коначни елемент [5]

Поља померања u и v су претпостављени помоћу полинома са по четири генералисане координате:

𝑢(𝑥, 𝑦) = 𝛼1 + 𝛼2 ∗ 𝑥 + 𝛼3 ∗ 𝑦 + 𝛼4 ∗ 𝑥𝑦
𝑢(𝑥, 𝑦) = 𝛼5 + 𝛼6 ∗ 𝑥 + 𝛼7 ∗ 𝑦 + 𝛼8 ∗ 𝑥𝑦 (4)

Поље померања мора бити такво да обухвати померање елемента као крутог тела (α1 и α5 ), да се
обезбеди ротација елемента у оба правца (α2*x, α3*y, α6*x и α7*y ), а да бисмо одржали симетрију и
равноправност потребан нам је билинеарни члан xy из Pascal-овог троугла.

Вектор померања за произвољну тачку гласи:

𝑢 =𝐴∗𝛼 (5)

α – вектор генералисаних координата (α = C-1*q)

А – матрица врста која зависи од координата

C – матрица чији чланови зависе од димензија коначног елемента

q – вектор генералисаних померања чвора

Следи да је А*С-1 = N , где је N матрица интерполационих функција, па се добија да се веза између

померања у елементу и померања у чворовима успоставља помоћу интерполационих функција:

𝑢 =𝑁∗𝑞 (6)

8
 Виши курс из методе коначних елемената

Интерполационе фукције се могу записати у природним и поларним координатама. Код

природних координата интерполационе функције не зависе од димензија коначног елемента, и
главна особина им је да се мењају линеарно између {0,1} односно {-1,1}. Тиме упрошћавамо процес
интеграције, јер положај произвољне тачке можемо изразити у зависности од координата чворова,
тј, истим функцијама описујемо положај елемента и померање елемента.

природне координате:
1 1
𝑁1 = 4 (1 − 𝑟)(1 − 𝑠), 𝑁2 = 4 (1 + 𝑟)(1 − 𝑠),

1 1
𝑁3 = 4 (𝑟 + 1)(𝑠 + 1), 𝑁4 = (1 − 𝑟)(1 + 𝑠)
4
(7)

поларне координате:
1 1
𝑁1 (𝑥, 𝑦) = ∗ (𝑎 − 𝑥) ∗ (𝑏 − 𝑦) 𝑁2 (𝑥, 𝑦) = ∗ 𝑥 ∗ (𝑏 − 𝑦)
𝑎∗𝑏 𝑎∗𝑏
𝑥∗𝑦 1
𝑁3 (𝑥, 𝑦) = 𝑎∗𝑏 𝑁4 (𝑥, 𝑦) = 𝑎∗𝑏 ∗ (𝑎 − 𝑥) ∗ 𝑦 (8)

Након одређивања интерполационих функција , можемо одредити компоненте померања помоћу:

𝜀 =𝐿∗𝑢 =𝐿∗𝑁∗𝑞 = 𝐵∗𝑞 (9)

L – матрица оператор, која садржи прве изводе

B – матрица првих извода интерполационих функција по x и по y

Успостављамо везу између померања у чворовима елемента и компонената дефомација у

произвољној тачки елемента:
𝜕𝑢 𝜕𝑣
𝜀𝑥 = 𝜕𝑥 = 𝛼2 + 𝛼4 ∗ 𝑦 𝜀𝑦 = 𝜕𝑥 = 𝛼7 + 𝛼8 ∗ 𝑦
𝜕𝑣 𝜕𝑢
𝛾𝑥𝑦 = 𝜕𝑥 + 𝜕𝑦 = 𝛼3 + 𝛼4 ∗ 𝑥 + 𝛼6 + 𝛼8 ∗ 𝑦 (10)

Напоне одређујемо из кинематичке релације, користећи везу између напона и деформација:

𝜎 =𝐸∗𝜀 =𝐸∗𝐵∗𝑞 (11)

Принципом виртуалних сила формирамо основну једначину за коначни елемент:

∫(𝛿 ∗ 𝜀 𝑇 ∗ 𝜎)𝑑𝑉 = ∫(𝛿 ∗ 𝑢𝑇 ∗ 𝐹)𝑑𝑉 + ∫(𝛿 ∗ 𝑢𝑇 ∗ 𝑝)𝑑Г

𝑑𝑉 = 𝑡 ∗ 𝑑𝐴 = 𝑡 ∗ 𝑑𝑥 ∗ 𝑑𝑦 (12)

9
 Виши курс из методе коначних елемената

Kaда средимо основну једначину за коначни елемент добијамо:

𝛿 ∗ 𝑔𝑡 ∗ ∫(𝐵 𝑇 ∗ 𝐸 ∗ 𝐵 ∗ 𝑡) ∗ 𝑑𝑥 ∗ 𝑑𝑦 ∗ 𝑞

= 𝛿 ∗ 𝑔𝑇 ∗ ∫(𝑁 𝑇 ∗ 𝐹 ∗ 𝑡) ∗ 𝑑𝑥 ∗ 𝑑𝑦 + 𝛿 ∗ 𝑔𝑇 ∗ ∫(𝑁 𝑇 ∗ 𝑝) ∗ 𝑑𝑥 ∗ 𝑑𝑦

(13)

Након чега дефинишемо вектор чворног оптерећења и матрицу крутости:

𝐾 = ∫(𝐵𝑇 ∗ 𝐸 ∗ 𝐵 ∗ 𝑡) ∗ 𝑑𝑥 ∗ 𝑑𝑦

𝑄 = ∫(𝑁 𝑇 ∗ 𝐹 ∗ 𝑡) ∗ 𝑑𝑥 ∗ 𝑑𝑦 + ∫(𝑁 𝑇 ∗ 𝑝) ∗ 𝑑𝑥 ∗ 𝑑𝑦 (14)

10
 Виши курс из методе коначних елемената

1. ЗАДАТАК – МАТРИЦА КРУТОСТИ Q6 ЕЛЕМЕНТА

Q4 није у стању да опише напонско-деформацијско стање при чистом савијању (јављаће се смичући
напони који не би смели да буду, и самим тим ћемо добити крућу мрежу у односу на стварну). То је
такозвани “shear locking” проблем који превазилазимо са Q6 елементом.

Стварна деформација Деформација коначног елемента

Слика 6. [5]

Проблем код Q6 елемента је тај што за нека оптерећења неће бити испуњени услови континуитета
између два коначна елемента (нису испуњени услови компатибилности), па ћемо морати да
прогустимо мрежу коначних елемената. Проблем појаве “shear locking-a” решавамо додавањем
још четири унутрашња померања.

Слика 6 – Q6 елемент [5]

11
 Виши курс из методе коначних елемената

Па ће померања имати следећи облик:

𝑢(𝑥, 𝑦) = ∑ 𝑁𝑖 𝑢𝑖 + 𝑁5 𝑔1 + 𝑁6 𝑔2
𝑖=1

𝑣(𝑥, 𝑦) = ∑4𝑖=1 𝑁𝑖 𝑣𝑖 + 𝑁5 𝑔3 + 𝑁6 𝑔4 (15)

где су:

N5 и N6 – додатне интерполационе функције

g1, g2, g3 и g4 – додатни параметри померања

𝑁5 = (1 − 𝑟 2 ) 𝑁6 = (1 − 𝑠 2 ) (16)

Матрица крутости ће бити збир матрица крутости за Q4 елемент (Вс) и матрице која је добијена
увођењем нових интерполационих функција (ВI)

𝐵 = [𝐵𝐶 , 𝐵𝐼 ]

Где је ВI:
∂𝑁5 ∂𝑁6
0 0
∂𝑥 ∂𝑥
∂𝑁5 ∂𝑁6
𝐵𝐼 = 0 0 (17)
∂𝑦 ∂𝑦
∂𝑁5 ∂𝑁5 ∂𝑁6 ∂𝑁6
[ ∂𝑦 ∂𝑥 ∂𝑦 ∂𝑥 ]

Унутрашња енергија треба да буде једнака 0, и због тога се коригује матрица ВI:
1
𝐵𝐼 = 𝐵𝐼 − 𝑉 ∫ 𝐵𝐼 𝑑𝑉 (18)

Матрица крутости ће имати следећи облик:

𝐾𝐶𝐶 𝐾𝐶𝐼
К=[ ] (19)
𝐾𝐼𝐶 𝐾𝐼𝐼

Где је члан матрице Ксс матрица крутости за Q4 елемент а остале матрице се добијају из следећих
израза:

К𝐶𝐼 = ∫ 𝐵𝐶𝑇 𝐸 𝐵𝐼 𝑑𝑉
𝑇
𝐾𝐼𝐶 = ∫ 𝐵𝐼 𝐸𝐵𝐶 𝑑𝑉 (20)
𝑇
𝐾𝐼𝐼 = ∫ 𝐵𝐼 𝐸𝐵𝐼 𝑑𝑉

12
 Виши курс из методе коначних елемената

Да би се добила коначна матрица крутости која се односи на чворове елемената, потребно је

одрадити кондензација матрице:

К = К𝐶𝐶 − 𝐾𝐶𝐼 𝐾𝐼𝐼−1 𝐾𝐼𝐶 (21)

Matlab код који се користи за израчунавање матрице:

%Karakteristike Q6 elementa
a=0.6
b=0.6
t=0.2
ni=0.2
E=30000000
syms r s
N1=(1-r)*(1-s)/4;
N2=(1+r)*(1-s)/4;
N3=(1+r)*(1+s)/4;
N4=(1-r)*(1+s)/4;
N5=1-r^2;
N6=1-s^2;
N1dx=(2/a)*diff(N1,r);
N1dy=(2/b)*diff(N1,s);
N2dx=(2/a)*diff(N2,r);
N2dy=(2/b)*diff(N2,s);
N3dx=(2/a)*diff(N3,r);
N3dy=(2/b)*diff(N3,s);
N4dx=(2/a)*diff(N4,r);
N4dy=(2/b)*diff(N4,s);
N5dx=(2/a)*diff(N5,r);
N5dy=(2/b)*diff(N5,s);
N6dx=(2/a)*diff(N6,r);
N6dy=(2/b)*diff(N6,s);
%matrice Bc i BI
Bc=[N1dx 0 N2dx 0 N3dx 0 N4dx 0
0 N1dy 0 N2dy 0 N3dy 0 N4dy
N1dy N1dx N2dy N2dx N3dy N3dx N4dy N4dx];
Bi=[N5dx 0 N6dx 0
0 N5dy 0 N6dy
N5dy N5dx N6dy N6dx];
B1=int(Bi,r,-1,1);
B2=int(B1,s,-1,1);
B3=B2/4;
BI=Bi-B3;
%matrica krutosti
syms koef n1
koef=E/(1-ni^2);
n=(1-ni)/2;

matE=koef*[1 ni 0
ni 1 0
0 0 n];
BcT=Bc';
BIT=BI';
%Kcc
Kcc1=BcT*matE*Bc;
Kcc2=int(Kcc1,r,-1,1);

13
 Виши курс из методе коначних елемената

Kcc3=int(Kcc2,s,-1,1);
Kcc=t*a*b*Kcc3*0.25;
%Kci
Kci1=BcT*matE*BI;
Kci2=int(Kci1,r,-1,1);
Kci3=int(Kci2,s,-1,1);
Kci=t*a*b*Kci3*.025;
%Kic
Kic1=BIT*matE*Bc;
Kic2=int(Kic1,r,-1,1);
Kic3=int(Kic2,s,-1,1);
Kic=t*a*b*Kic3*0.25;
%Kii
Kii1=BIT*matE*BI;
Kii2=int(Kii1,r,-1,1);
Kii3=int(Kii2,s,-1,1);
Kii=t*a*b*Kii3*0.25;
%Kc
KII1=inv(Kii);
KII=Kci*KII1*Kic;
Kc=Kcc-KII;
Kc1=double(Kc);
disp('Matrica Kc je');
disp (Kc1);
%koefficijent alfa
alfa=-KII1*Kic;
disp('Alfa je');
disp (alfa);
----------------------------------------------------------------------------
--

14
 Виши курс из методе коначних елемената

%MATRICE Bc i Bi za odgovarajuće čvorove

%Matrica Bc je
r=-1;
s=1;

Bc=[ (5*s)/6 - 5/6, 0, 5/6 - (5*s)/6, 0, (5*s)/6

+ 5/6, 0, - (5*s)/6 - 5/6, 0
0, (5*r)/6 - 5/6, 0, - (5*r)/6 - 5/6,
0, (5*r)/6 + 5/6, 0, 5/6 - (5*r)/6
(5*r)/6 - 5/6, (5*s)/6 - 5/6, - (5*r)/6 - 5/6, 5/6 - (5*s)/6, (5*r)/6 +
5/6, (5*s)/6 + 5/6, 5/6 - (5*r)/6, - (5*s)/6 - 5/6];
disp('Matrica Bc je');
disp (Bc);

%Matrica Bi je
Bi=[ -(20*r)/3, 0, 0, 0
0, 0, 0, -(20*s)/3
0, -(20*r)/3, -(20*s)/3, 0];
disp('Matrica Bi je');
disp (Bi);

15
 Виши курс из методе коначних елемената

2. ЗАДАТАК – АНАЛИЗА КОНЗОЛНОГ НОСАЧА

За прорачун су усвојени следећи параметари:

E = 30 Gpa
ν = 0.2
t = 20 cm = 0.2 m
P = 20 kN

Aнализа се врши применом површинског модела, тако што се конзолни носач дели на четири Q6
коначна елемента.

Слика 7: подела конзолног носача на коначне елементе

16
 Виши курс из методе коначних елемената

Слика 8 – напрезање у равни [3]

Полази се од Airy-јеве функције која гласи:

𝐹 = 𝐶(𝐿 − 𝑥)(𝑦 3 − 3𝑏 2 𝑦) (22)

Њеним диференцирањем добијају се изрази за пресечне силе, које гласе:

𝝏𝟐 𝑭
𝑵𝒚 = =𝟎
𝝏𝒙𝟐

𝝏𝟐 𝑭
𝑵𝒙 = 𝝏𝒚𝟐 = 𝟔𝑪𝒚(𝑳 − 𝒙) (23)

𝝏𝟐 𝑭
𝑵𝒙𝒚 = − 𝝏𝒙𝝏𝒚 = 𝟑𝑪(𝒚𝟐 − 𝒃𝟐 )

Гранични услови:

y = ± b ; Ny = Nxy = 0
x = l ; Nx = 0
x = 0 , y = 0 ; Ehu = 0 (24)

x = 0 , y = 0 ; Ehv = 0
x = 0 , y = b ; Ehu = 0
За овај пример важи да је интеграл смичућих сила по слободној контури нападнутој силом P једнак
сили P.
+𝑏
∫−𝑏 (𝑁𝑥𝑦 )𝑥=𝐿 𝑑𝑦 = −𝑃 (25)

Из овог услова се може одредити константу С:

𝑃
𝐶 = 4𝑏3 (26)

17
 Виши курс из методе коначних елемената

Компонентална померања добијају се на основу израза:

𝜕2𝐹 𝜕𝐹
ℎ𝐸𝑢 = ∫ 𝜕𝑦 2 𝑑𝑥 − 𝑣 𝜕𝑥 + 𝜙(𝑦)

𝜕2𝐹 𝜕𝐹
ℎ𝐸𝑣 = ∫ 𝜕𝑥 2 𝑑𝑦 − 𝑣 𝜕𝑦 + 𝜓(𝑥) (27)

Где функције 𝝓(𝒚) и 𝝍(𝒙)нису међусобно независне, већ

𝜕𝑢 𝜕𝑣
𝛾𝑥𝑦 = 𝜕𝑦 + 𝜕𝑥 (28)

Када се функција F диференцира по x и y, и након враћања у изразе за компонентална померања,

добија се:
𝑥2
𝐸ℎ𝑢 = 6𝐶𝑦 (𝐿𝑥 − ) + 𝜈𝐶(𝑦 3 − 3𝑏𝑦 2 ) + 𝜙(𝑦)
2

𝐸ℎv=3𝜈𝐶(𝐿 − 𝑥)(𝑏2 − 𝑦 2 ) + 𝜓(𝑥) (29)

Услов који даје зависност између функција 𝝓(𝒚) и 𝝍(𝒙) гласи:

𝑥2 𝑑𝜓(𝑥) 𝑑𝜙(𝑦)
6𝐶(𝐿𝑥 − )+ = −6𝐶(𝑏 2 − 𝑦 2 ) − (30)
2 𝑑𝑥 𝑑𝑦

Пошто је лева страна једначине функција само од x , а десна функција само од y , једнакост је
одржива само ако су обе стране једнаке некој константи А0:
𝑥2 𝑑𝜓(𝑥)
А0 = 6𝐶 (𝐿𝑥 − )+
2 𝑑𝑥

𝑑𝜙(𝑦)
𝐴0 = −6𝐶(𝑏 2 − 𝑦 2 ) − (31)
𝑑𝑦

Интеграцијом ових израза добија се:

𝜓 = 𝐴1 + 𝐴0 𝑥 − 𝐶(3𝐿𝑥 2 − 𝑥 3 )
𝜙 = 𝐴2 + 𝐴0 𝑦 − 2𝐶(3𝑏 2 𝑦 − 𝑦 3 ) (32)

Константе А1, А2 и А0 одређују се из граничних услова:

𝜙𝑦=0 = 0 → 𝐴2 = 0

𝜓𝑥=0 = −3𝜈𝐶𝐿𝑏 2 → 𝐴1 = −3𝜈𝐶𝐿𝑏 2 (33)

→ 𝜙𝑦=𝑏 = 2𝜈𝐶𝑏 3 → 𝐴0 = −2𝐶(2 + 𝜈)𝑏 2

18
 Виши курс из методе коначних елемената

Са срачунатим вредностима за константе Аi одређује се функција ψ:

 = C −3 b2 L − 2(2 + )b2 x − 3Lx 2 + x3 

Сређивањем добија се израз за коначни угиб:

P
v=− 3
 Lb 2 (4 + 5 ) + 2 L3 
4b Eh
2.1. AНАЛИТИЧКО РЕШЕЊЕ

20
C =
4∗0.33
= 185.185
Напони:

За x = 0 :

Ny = 0
800
Nx = ±6*185,185*0.3*(2.4-0) = ±800 => x = ± = ± 4000
0.2

Nxy = 3*185.185*(0-0.32 ) = -50 => τxy = - 250

За x = 2.4 m:

Nx = Ny = 0

Nxy = - 50 => τxy = - 250

Померање:
20
v=- ∗ [2.4 ∗ 0.32 (4 + 5 ∗ 0.2) + 2 ∗ 2.43 ]= -886.667*10−6 m
4∗0.33 ∗30∗106 ∗0.2

19
 Виши курс из методе коначних елемената

2.2. РЕШЕЊЕ ПРИМЕНОМ КОДА ИЗ MATLAB-a

Koристећи Маtlab код из претходног задатка добијају се следеће матрице крутости:

17 18 13 14 15 16 19 20
13 14 9 10 11 12 15 16
9 10 1 2 7 8 11 12
1 2 3 4 5 6 7 8
2687500 937500 -1437500 -312500 -1687500 -937500 437500 312500 1 9 13 17
937500 2687500 312500 437500 -937500 -1687500 -312500 -1437500 2 10 14 18
-1437500 312500 2687500 -937500 437500 -312500 -1687500 937500 3 1 9 13
K1,K2,K3,K4= -312500 437500 -937500 2687500 312500 -1437500 937500 -1687500 4 2 10 14
-1687500 -937500 437500 312500 2687500 937500 -1437500 -312500 5 7 11 15
-937500 -1687500 -312500 -1437500 937500 2687500 312500 437500 6 8 12 16
437500 -312500 -1687500 937500 -1437500 312500 2687500 -937500 7 11 15 19
312500 -1437500 937500 -1687500 -312500 437500 -937500 2687500 8 12 16 20

Prvi deo napona

Matrica B za gornje vlakno (r=-1,s=1)

0 0 0 0 1,6667 0 -1,6667 0
0 -1,6667 0 0 0 0 0 1,6667
-1,6667 0 0 0 0 1,6667 1,6667 -1,6667

Matrica B za donje vlakno (r=-1,s=-1)

-1,6667 0 1,6667 0 0 0 0 0
0 -1,6667 0 0 0 0 0 1,6667
-1,6667 -1,6667 0 1,6667 0 0 1,6667 0

Naponi za gornje vlakno

Ϭx 3645,90625
Ϭy 729,18125
τxy -1625,0325

Naponi za donje vlakno

Ϭx -3645,90625
Ϭy -729,18125
τxy -1625,0325

20
 Виши курс из методе коначних елемената

Drugi deo napona

Naponi za gornje vlakno

Matrica B za gornje vlakno
6,6667 0 0 0 Ϭx -145,834
0 0 0 -6,6667 Ϭy -729,17
0 6,6667 6,6667 0 τxy 1458,341

Matrica B za donje vlakno

6,6667 0 0 0 Naponi za donje vlakno
0 0 0 6,6667
0 6,6667 6,6667 0 Ϭx 145,8341
Ϭy 729,1703
τxy 1458,341

Ukupni naponi

Naponi za gornje vlakno

Ϭx 3500,072
Ϭy 0,010937
τxy -166,692

Naponi za donje vlakno

Ϭx -3500,07
Ϭy -0,01094
τxy -166,692

21
 Виши курс из методе коначних елемената

Vektor nepoznatih pomeranja

-150,00 1
-554,00 2
-160,00 3
-872,00 4
160,00 5
-872,00 6
qn 150,00 7 *10^-6
-554,00 8
-120,00 9
-276,00 10
120,00 11
-276,00 12
-70,00 13
-78,00 14
70,00 15
-78,00 16

ЗАКЉУЧАК

При упоређивању резултата који су добијени аналитичким путем и путем Matlab-a, уочава се да ће
се појављивати одступања у резултатима која износе:

• вертикално померање: 1.580135%

• нормални напон x : 12.5%
• нормални напон y : 0%
• смичући напон τxy : 33.32%

Са повећањем броја коначних елемената добијаће се и мања одступања у резултатима.

22
 Виши курс из методе коначних елемената

3. ЗАДАТАК – УТИЦАЈ ОДНОСА ВЕЛИЧИНЕ ОТВОРА И

ДИМЕНЗИЈА ЕЛЕМЕНТА

Слика 10 – елемент са отвором

Разматране су три групе модела, свака група има по четири модела од којих је један без отвора, а
три са отвором. У табели испод су усвојени односи димензија.

Табела 1

1.модел Плоча без отвора

2. модел r/H=0,1 r=0,4m
3. модел H/L=1 H=4m r/H=0,2 r=0,8m
4. модел r/H=0,3 r=1,2m
5. модел Плоча без отвора
6. модел r/H=0,1 r=0,2m
7. модел H/L=0,5 H=2m r/H=0,2 r=0,4m
8. модел r/H=0,3 r=0,6m
9. модел Плоча без отвора
10.модел r/H=0,1 r=0,1m
11.модел H/L=0,25 H=1m r/H=0,2 r=0,2m
12.модел r/H=0,3 r=0,3m

Употребом програма Tower направљени су модели и нането је оптерећење приказано на скици

интензитета 10 KN/m. Направљени су пресеци за очитавање пресечних сила који су приложени на
крају овог задатка. За сваки модел је узето да је дужина коначног елемента 0,19 (једна густина
мреже за све моделе).

23
 Виши курс из методе коначних елемената

Највише промена је имала пресечна сила Nх, и она је детаљно описана кроз табелу и дијаграме.

Табела 2 - Промена пресечне силе Nх

Слободан крај Укљештен крај

Средина плоче
плоче плоче
Модели доње/горње
доње/горње доње/горње
влакно
влакно влакно

L=4m,H=4m
1.модел 18,02 -18,02 10,07 -10,07 11,96 -11,96
17,99 -17,99 10,05 -10,05 11,92 -11,92
2. модел
/ / 3,53 -3,53 / /
18 -18 9,75 -9,75 12,25 -12,25
3. модел
/ / 8,38 -8,38 / /
18,02 -18,02 9,36 -9,36 12,78 -12,78
4. модел / / 11,01 -11,01 / /
L=4m,H=2m
5. модел 17,99 -17,99 10,16 -10,16 11,24 -11,24
17,19 -17,19 10,1 -10,1
6. модел
/ / 3,48 -3,48 / /
17,32 -17,32 9,93 -9,93 11,12 -11,12
7. модел
/ / 7,11 -7,11 / /
17,33 -17,33 9,22 -9,22 11,12 -11,12
8. модел / / 14,23 -14,23 / /
L=4m,H=1m
9. модел 16,53 -16,53 10,04 -10,04 10,66 -10,66
17,23 -17,23 10,1 -10,1 11,74 -11,74
10.модел
/ / 3,48 -3,48 / /
16,58 -16,58 9,93 -9,93 11 -11
11.модел
/ / 8,29 -8,29 / /
17,36 -17,36 8,69 -8,69 10,89 -10,89
12.модел / / 11,83 -11,83 / /

24
 Виши курс из методе коначних елемената

10 10 9,75 9,36
Promena sile oko otvora za H/L=1 2,5 3,53 8,38 11,01
12,00

10,00

8,00
r/H=0.1
Nx[kN]

6,00 r=0
r/H=0.2
4,00
r/H=0.3
2,00

0,00

Promena sile oko otvora za H/L=0,5 10,16 10,1 9,93 9,22

16
2,5 3,48 7,11 14,23
14
12
10 r/H=0.1
Nx[kN]

8 r=0
6 r/H=0.2
4 r/H=0.3
2
0

Promena sile oko otvora za H/L=0,25 10,04 10,1 9,93 8,69

14
2,5 3,48 8,29 11,83
12

10
r/H=0.1
8
Nx[kN]

r=0
6
r/H=0.2
4
r/H=0.3
2

25
 Виши курс из методе коначних елемената

ЗАКЉУЧАК

Ако се разматра један однос димензија страница,а отвор се повећава, доћи ће до прерасподеле
напона. Највеће силе се јављају на слободном крају плоче, затим у укљештењу, а најмање
вредности силе су у средини плоче.

Ако се у пуној плочи направи отвор, силе на крају почињу да се смањују са повећањем отвора, а
силе око отвора се повећавају. Силе Nx не опадају правилно са повећањем отвора.

Инжењерско упрошћење је да се јако мали отвор може занемарити.

На дијаграмима за моделе 4,8,12 где су највећи отвори се види да је вредности силе Nx много већа
око отвора него за горње/доње влакно.

Због те промене у напонима око отвора приликом димензионисања се мора осигурати арматуром.

Табела 3 - пресечна сила Ny и њена промена.

Ny
Слободан крај плоче доње/горње влакно
L = 4m H = 4m L = 4m H = 2m L = 4m H = 1m
модел 1 8,14 -8,14 модел 5 7,65 -7,65 модел 9 6,61 -6,61
модел 2 8,11 -8,11 модел 6 7,98 -7,98 модел 10 7,99 7,99
модел 3 8,1 -8,1 модел 7 7,58 -7,58 модел 11 7,45 -7,45
модел 4 8,08 -8,08 модел 8 7,56 -7,56 модел 12 6,97 -6,97

26
 Виши курс из методе коначних елемената

27
 Виши курс из методе коначних елемената

28
 Виши курс из методе коначних елемената

29
 Виши курс из методе коначних елемената

30
 Виши курс из методе коначних елемената

31
 Виши курс из методе коначних елемената

32
 Виши курс из методе коначних елемената

33
 Виши курс из методе коначних елемената

34
 Виши курс из методе коначних елемената

35
 Виши курс из методе коначних елемената

ЛИТЕРАТУРА
[1]Секуловић М., Метод коначних елемената, ИРО „Грађевинска књига“, Београд, 1984.

[2]Грађевински факултет – предавања 2019/20 - В.проф. др Марија Т.Нефовска-Даниловић

вежбе 2019/20 – Милош Јочковић

[3]Хајдин Н., Теорија површинских носача –плоче напрегнуте на савијање / плоче напрегнуте у
својој равни, Грађевински факултет Универзитета у Београду, Београд, 1984.

[4]Ed Wilson- Three Dimensional Static and Dynamic Analysis of Structures, chapter 6- Incompatible
Elements

[5]Robert D. Cook- Finite Element Modeling for Stress Analysis

[6] A.J.M.Ferreira - MATLAB Codes for Finite Element Analysis

36