DA LI JE PARAPSIHOLOGIJA NAUKA?

Da li je parapsihologija nauka, pitanje je koje, naravno, nije od

juče, a nisu dakako od juče ni pokušaji da se toj disciplini ospori
svaka naučna verodostojnost. Kada bi se nekim slučajem sačinio
spisak ljudi od nauke sklonih da između sujeverja i parapsihologije
stave znak jednakosti, pokazalo bi se da su oni što tako misle još
uvek - čak i danas - daleko brojniji od onih koji na prethodno
pomenuto pitanje ne bi dali odrečan odgovor.
A način na koji protivnici parapsihologije osporavaju sve ono što se
ne uklapa u njihov pogled na svet ne razlikuje se tako mnogo od
fanatizma lovaca na veštice i progonitelja slobodnoumnih naučnih
istraživanja uopšte, sem što srećom oni ne raspolažu onako moćnim
sredstvima gonjenja što su ih njihovi prethodnici u istoriji imali.
Postoji, naime, osim nenaučnog i neka vrsta 'naučnog' fanatizma. Ko
u to ne veruje neka samo pročita one stranice knjige Sardženta i
Ajzenka na kojima ova dvojica autora analizuju dva karakteristična
slučaja slepog i potpuno neosnovanog osporavanja nekih činjenica
što protivreče shvatanjima zatočnika 'naučne' kritike o kojima je reč.
Kada su Fransoaz i Mišel Gogelan objavili rezultate svojih ispitivanja
istaknutih sportista rođenih u znaku Marsa, članovi odbora za
naučno istraživanje tvrđenja o postojanju parapsiholoških pojava
pregli su iz sve snage da ove rezultate po svaku cenu dovedu u
pitanje.
Ne bi, razume se, cela ta priča bila vredna nekog posebnog
komentara da su se članovi dotičnog odbora ograničili samo na to da
kritikuju pretpostavke na kojima astrologija počiva. Oni su, međutim,
nastojali da poreknu, činjenicama uprkos, i statističku kompetenciju
Gogelanovih, idući u tome tako daleko da su gde god su mogli grubo
i krajnje netolerantno ućutkivali sve one koji su o tome imali drukčije
mišljenje. Tako su, recimo, Denisu Rolinsu, inače kritičaru iz njihovih
sopstvenih redova, oduzimali reč na sastancima odbora i čak odbijali
da objave njegove priloge u časopisu koji odbor izdaje.
Još je karakterističniji i po svojim posledicama dalekosežniji primer
ovog, ako se tako može reći, naučnog fanatizma što ga nalazimo u
izveštaju Nacionalnog saveta za istraživanje pri Američkoj
nacionalnoj akademiji nauka, od decembra 1987. godine. Autori
ovog izveštaja izjavljuju da nema nikakvog naučnog osnova za
tvrdnju da parapsihološki fenomeni postoje.
Međutim, još u vremenu što je prethodilo pisanju pomenutog
izveštaja bilo je objavljeno jedno izuzetno ozbiljno i temeljno
istraživanje Roberta Rozentala i Monike Mars iz koga proističe da je
metodologija koju su parapsiholozi koristili znatno pouzdanija od
metodologije korišćene u pet oblasti konvencionalne psihologije.
Ovaj nalaz Rozentala i Marsove bio je, međutim, dobro poznat
autorima izveštaja o kome je reč. Uprkos tome, oni su potpuno
ignorisali deo u kome se parapsiholozima odaje priznanje, navodeći
samo one delove u kojima se govori o dostignućima konvencionalne
psihologije.
A na pitanje zbog čega su to učinili, ovi vatreni borci za stvar nauke
odgovorili su - neverovatno ali istinito - da se čak i ne sećaju šta ih je
na to navelo.
Ne treba se onda čuditi što nas Sardžent i Ajzenk uveravaju da je
nauka 'u dubini svoje duše strašno konzervativna'.
Istini za volju, ne nauka već naučnici, ili još preciznije većina onih što
se naukom bave.
Otuda i otpor prema parapsihologiji koji, zapravo, predstavlja samo
poseban oblik otpora svemu onom što korenito dovodi u sumnju
neku opšteprihvaćenu viziju sveta. Valja, naime, neprestano imati u
vidu - pogotovo kada je o ovoj temi reč - da osim nenaučnih postoje i
'naučne' predrasude, ili drukčije i bolje rečeno predrasude pod
maskom nauke.
Neće stoga biti na odmet da u ovom kratkom uvodnom slovu
skrenemo pažnju na izvestan broj metodoloških uputstava
neophodnih svakom onom ko bi da razmišljanju o parapsihološkim
temama pristupi sa nekom neophodnom merom nepristrasnosti.
Prethodno, međutim, ne bismo smeli izgubiti iz vida da svaka ona
disciplina koja petenduje na naučni status mora najpre imati neke
egzaktno provereni i utvrđeni predmet izučavanja, izvestan korpus
činjenica čije postojanje ne podleže nikakvoj sumnji.
To svakako nije neka naročita mudrost i svako bi se u načelu sa
prethodno pomenutom napomenom lako mogao složiti. U praksi je
to, nažalost, mnogo teže, bar kada je o parapsihologiji reč, pa otuda i
potreba da se ukaže na nekoliko prepreka što stoje na puti
nepristrasnog procenjivanja naučnog statusa ove discipline.
Formulisaćemo ih u vidu izvesnog broja koliko kratkih toliko i
neophodnih upozorenja.
Upozorenje prvo: Ako nešto nismo u stanju da objasnimo, to još
uvek ne znači da to nešto ne postoji.
Upozorenje drugo: Ako nam se za neku pojavu nudi neko apsurdno
tumačenje, ne znači da te pojave nema.
Upozorenje treće: Ako neka pojava korenito protivreči svekolikim
našim prethodnim saznanjima, ne može to biti dovoljan razlog da je
poričemo.
Upozorenje četvrto: Ako među onima što se nekom disciplinom bave
ima prevaranata i šarlatana, kako u teoriji tako i u praksi, odatle ne
sledi zaključak da su svi oni što se u toj disciplini ogledaju prevaranti
i šarlatani i u teoriji i praksi.
I najzad, ako iz priznavanja neke činjenice proističu izvesni
neugodni, pa čak i štetni zaključci u praktičnom pogledu, to još uvek
ne znači da takva neka činjenica ne postoji.
A da su sva ova upozorenja sasvim na mestu, svedoči nam
očigledno i uverljivo upravo knjiga Sardženta i Ajzenka sa kojom i
otpočinje ova parapsihološka biblioteka. U toj knjizi su na retko
trezven i kritičan način sabrane neke od najvažnijih tekovina
parapsihologije iz kojih i na osnovu kojih nedvosmisleno proističe
zaključak da se ovoj disciplini ne može osporiti naučno dostojanstvo.
Danas je, naime, već sasvim pouzdano dokazano - dokazano pre
svega eksperimentalno - da parapsihologija, kao i svaka druga
nauka, ima svoj predmet ili drugim rečima izvestan krug činjenica po
nečem sasvim osobenih i nersvodljivih na činjenice iz drugih naučnih
oblasti i što je najvažnije proverljivih na egzaktan način.
Grubo uzevši, mogao bi se onaj krug pojava što ih parapsihologija
izučava podeliti u dve grupe. U prvu grupu spadaju fenomeni
psihokineze, telepatije i vidovitosti. U drugu grupu spada fenomen
takozvane prave prekognicije.
Psihokineza, telepatija i vidovitost imaju kao svoj zajednički imenitelj
ono što bi se moglo nazvati istrovremenošću. U svim ovim
slučajevima prostor kao da ne postoji, a tačke između kojih se
uspostavlja izvesna komunikacija nalaze se u prostoru takoreći
uporedo.
Nasuprot svemu tome, prava prekognicija, koja za razliku od lažne -
tu razliku Sardžent i Ajzenk ne pominju - predstavlja moć
predviđanja one budućnosti što u datom trenutku ne postoji čak ni u
zametku, podrazumeva odnos dvaju vremenski udaljenih tačaka, pri
čemu subjekt stepenice na putu ka nekom u sadašnjosti potpuno
nepostojećem zbivanju na izvestan način preskače.
Za svaku od ovih paranormalnih sposobnosti postoji danas čitav niz
eksperimentalno izvedenih, pouzdanih dokaza u skladu sa najvišim
naučnim standardima.
Iz mnoštva takvih dokaza izdvojićemo za ovu priliku samo neke.
Hajsted je, recimo, dokazao da ima subjekata koji su u stanju da
metalnu traku saviju kao da je izložena pritisku težine od pet tona, a
da je pri tom uopšte ne dodiruju. A Snel i Van der Sidje
eksperimentalnim putem su utvrdili da su neki naročito obdareni ljudi
u stanju da na razdaljini od trideset kilometara zaštite pacove
zaražene babesijom, parazitom koji napada crvena krvna zrnca, i to
samo na osnovu fotografija dotičnih glodara.
Jednako tako pouzdano je utvrđeno i postojanje telepatije i
vidovitosti ogledima što su ih, pored ostalih, vršili Rizl i Prat - ova
dvojica sa parapsihološki izuzetno obdarenim Čehom Stepanekom -
a potom i ogledima obavljenim u medicinskom centru 'Majmonid'.
Naročitu pažnju zaslužuju i rezultati do kojih je došao Honorton,
vršeći čitavih dvadeset godina takozvane gancfeld eksperimente o
kojima Sardžent i Ajzenk takođe izveštavaju u ovom, jedanaestom
po redu, izdanju njihove knjige.
Danas više nema sumnje ni u to da i prava prekognicija postoji.
Fizičar Helmut Šmit konstruisao je mašinu pomoću koje je ubedljivo
dokazao da su subjekti sa paranormalnim sposobnostima u stanju
da predvide čak i tok raspadanja izotopa stroncijuma, a do istih
saznanja o fenomenu prave prekognicije, eksperimentalno
proverenih, došli su i saradnici medicinskog centra 'Majmonid', vršeći
oglede sa prekognitivnim snovima.
Onima, pak, koji osporavaju ovu parapsihološku moć, pokušavajući
da je svedu na neku drugu, manje paradoksalnu sposobnost,
postavljaju Sardžent i Ajzenk sledeće razložno pitanje: Ako su,
naime, subjekti obdareni prekognicijom spoznavali budućnost
telepatskim ili kakvim drugim sličnim načinom, kojim su to onda oni
dosad poznatim čulom mogli spoznati reč ili sliku čiji nasumični odbir
će se obaviti tek sledećeg dana, kao što je to bio slučaj u već
pomenutom medicinskom centru.
Sardžent i Ajzenk ukazuju i na neosnovanost pokušaja da se prava
prekognicija svede na psihokinezu, pozivajući se tim povodom i na
Rajnov meteorološki ključ. Rajn je, naime, vršio eksperimente sa
pogađanjem oscilacija temperature u predelima hiljadama kilometara
udaljenim od subjekata prekognicije. Pokazalo se da ovim
subjektima i u takvim slučajevima polazi za rukom da otkriju
budućnost koja još uvek ne postoji, jer bilo bi već sasvim besmisleno
tvrditi da ti ljudi pomoću nekih svojih izuzetnih psihokinetičkih moći
mogu da utiču na temperaturne oscilacije o kojima je reč.
Za žaljenje je, međutim, što ova dvojica autora ne pominju u ovom
kontekstu oglede sa označenim sedištima što ih je najpre vršio
doktor Osti, a potom naročito skrupulozno i temeljito profesor Tenev
sa Parapsihološkog instituta u Utrehtu. Tenev je, naime, svom
omiljenom subjektu, Holanđaninu Kroazetu, pokazao plan jedne sale
od trideset mesta i zahtevao od njega da se usredsredi na neko od
njih i pogodi ko će na to mesto sesti, i to u času kad se o kasnije
slučajno odabranim posetiocima još ništa nije moglo znati. Potom su
preko oglasa pozivani učesnici u eksperimentu kojima, razume se,
nije moglo biti bilo šta znano o prirodi ogleda o kome je reč i koji su
iz svežnja koverata izvlačili brojeve mesta.
Pokazalo se u nekih dvesta ogleda ove vrste da je Kroazet uspevao
da pogodi skoro sve ono što se od njega tražilo. Bilo bi, međutim,
smešno verovati da je taj sposobnošću prave prekognicije obdareni
čovek imao neku takvu psihokinetičku moć da pomoću nje usmerava
na označena sedišta osobe o kojima u času predskazivanja nije
imao pojma.
Eksperimenti profesora Teneva značajni su i po tome što isključuju
mogućnost svođenja prave prekognicije na telepatiju. Dok je Kroazet
svoja predskazanja izricao, ni Tenevu, a ni bilo kome drugom, kao
što je već rečeno, nije moglo biti poznato ništa o budućim
posetiocima sale u kojoj su eksperimenti sa označenim sedištima
vršeni.
Međutim, ako je u pogledu legitimnosti svog predmeta
parapsihologija nesumnjivo dostojna statusa naučne discipline,
nema ona još uvek jednu odliku koju druge nauke već uveliko imaju.
Ako su parapsiholozi - to bar sad više nije sporno - pouzdano utvrdili
postojanje izvesnog kruga osobenih činjenica - nazovimo ih
paranormalnim - oni zasad nisu u stanju da nam za te činjenice
ponude neko eksperimentalno provereno tumačenje. Ali - da još
jednom i tim povodom podsetimo na ono prvo ovde pomenuto
metodološko upozorenje - ako neko nešto nije u stanju da objasni,
ne znači da to nešto ne postoji.
A iskušenje da se ospori ono što nismo u stanju da protumačimo
toliko je jako da mu nije odoleo čak i jedan od dvojice pisaca ove
knjige, Sardžent, koji je izdvojio svoje mišljenje kada je reč o nekim
nalazima što idu u prilog postojanja fenomena reinkarnacije.
Primer poučan zato što svedoči u prilog opravdanosti i jednog
drugog ovde pomenutog metodološkog upozorenja. Priznati da
postoje činjenice koje ukazuju na mogućnost reinkarnacije ne znači
samim tim usvojiti i etičke i religijske pretpostavke učenja o
reinkarnaciji i potom na osnovu manjkavosti tog učenja poricati samu
tu činjenicu. Nalazi dr Stivensona, na koje se poziva Ajzenk, a koje
osporava Sardžent i koje, uzgred rečeno, može da potkrepi i
eksperiment Delpas o kome se u ovoj knjizi ne govori, upućuju samo
tek na zaključak da postoji nešto što nadživljava našu fizičku smrt.
A da li to što nas nadživljava predstavlja izvesnu duhovnu suštinu
koja će potom večito trajati i da li se reinkarnacija vrši prema etičkim
normama njenih verskih zatočnika - o tome sam fenomen što ga je
dr Stivenson ispitivao ne govori baš ništa.
Možemo se, naravno, pitati hoćemo li jednog lepog dana moći da
objasnimo sve ono što je danas još uvek neobjašnjeno i o čemu nam
parapsihologija govori.
Teško da je neko kadar, kako danas stvar stoji, da nam ponudi
zadovoljavajući odgovor na to delikatno pitanje.
Međutim, čak i ako svi oni fenomeni kojima se parapsihologija bavi
ostanu zauvek neprotumačeni, ni to još uvek neće biti dokaz da ih
nema.

Nikola Milošević
PREDGOVOR
Ankete sa 'običnim' ljudima pokazuju da većina njih veruje u
vančulno opažanje (ESP - Extra-Sensory Perception). Većina smatra
da su lično doživeli telepatiju. Većina veruje u 'snove koji se
ostvaruju'. Zanimanje za 'paranormalne' pojave je trajno - filmovi,
knjige i članci o tome pojavljuju se neprestano. Pa ipak, 'katalozi'
čudesnih i izuzetnih događaja ostaju duboko nezadovoljavajući. Ljudi
žele objašnjenja, a ne spiskove. Pitanja najčešće glase: zašto se to
dešava? Kako se dešava? Ovakva pitanja pripadaju području nauke,
ona su zahtev da znanje bude dublje i osmišljenije. Svi imamo
radoznalost i želju da istražimo, izmerimo, razumemo.
Ali ankete sprovedene među naučnicima pokazuju da samo mali deo
njih veruje u postojanje ESP, iako (što je ohrabrujuće) ima sve manje
onih koji kategorično tvrde da ništa tako ne može postojati. Da li je to
zato što nisu obavljena istraživanja koja bi im omogućila da otklone
neverovanje u ESP, ili bar da dopuste da je tako nešto moguće? Ili
oni, iz čiste predrasude i upornosti, odbijaju da pogledaju dokaze?
Mi smatramo da postoji čitavo bogatstvo dokaza koji govore u prilog
tome da da su ljudske 'paranormalne' sposobnosti stvarne. Oni
obuhvataju telepatiju, vidovitost i prekogniciju (a to su vidovi ESP),
kao i psihokinezu (skraćeno PK). Smatramo da su ove sposobnosti,
mada teško uhvatljive, ipak sastavni deo ljudske prirode, jednako
kao inteligencija ili ličnost. Takođe smatramo da su od praktičnog
značaja. Dokazi koje izlažemo u ovoj knjizi pokazuju da u tim
pojavama postoje određene zakonitosti, poredak, smisleni obrazac.
Na bavimo se 'praznim anomalijama'. Dokazi su razložni i ubedljivi.
Slučajevi se ponavljaju mnogo puta, a u njima se pokazuje
doslednost.
Nas dvojica smo naučnici, i zato je naša osnovna oblast zanimanja
naučno izučavanje paranormalnog; ipak, predmet knjige Objasniti
neobjašnjeno nije samo to. Ona se bavi i mnogobrojnim
paranormalnim iskustvima u svakodnevnom životu, iskustvima bez
kojih, zapravo, i ne bi imalo šta da se naučno proučava. Neki od
najuspešnijih ESP ogleda bili su pokušaji da se rekonstruišu
psihološke okolnosti u kojima se, u stvarnom životu, najčešće
dogode spontana, neočekivana ESP ispoljavanja. Moramo se
oslanjati i na oglede i na iskustva iz života.
Prvo izdanje ove knjige štampano je pre jedanaest godina. Od tada
su obavljeni mnogi visokokvalitetni ogledi i izučavanja, naročito u
oblastima mašinske PK, isceljenja, reinkarnacije i iskustava vezanih
za blisku smrt; postignuti su i istinski proboji (taj izraz smo veoma
pažljivo izbegavali pre jedanaest godina) u statističkoj obradi ranijih i
novih rezultata istraživanja. Mnogo toga se desilo, i dešava, što
održava naše zanimanje i uzbuđenje.
Dok smo pripremali ovu knjigu za štampu, doznali smo sa velikom
tugom da je umro Čarls Honorton, možda najistaknutiji parapsiholog
u poslednjih četvrt veka. Honorton je autor radova vrhunskog kalibra,
a prema nama se postavio prijateljski i velikodušno; pripremio nam je
izveštaje o najnovijim nalazima za ovo novo izdanje. Veoma smo to
cenili. Njegovim prijateljima on će veoma nedostajati, a gubitak za
parapsihologiju je nenadoknadiv.
Pre jedanaest godina napisali smo: "Nema razloga da ne verujemo
da će nam predstojeće godine pokazivati sve veći i veći deo slike."
Prijatno je videti koliko se novoga pojavilo na vidiku, i preneti to
prošireno znanje čitaocima.

Hans Dž. Ajzenk i Karl Sardžent,

decembar 1992.

ŠTA JE PARANORMALNO?
Nauka je moćna alatka za istraživanje sveta. Izuzetno je
napredovala u dvadesetom veku i dala nam duboke uvide u
najosnovnije procese života i materije. Napretkom nauke svet je
svakako postao opasniji - za šta je atomska bomba najčuveniji
simbol - ali smo stekli i neke velike slobode, na primer slobodu od
zaraznih boleština i od gladi. Nismo više u potpunoj zavisnosti od
životne okoline u kojoj smo se zadesili; pitajte o tome bilo kog
Kanađanina koji ima centralno grejanje, usred zime. Ove slobode
daju običnim ljudima mogućnost neuizmerno bogatijeg života, ali
daju i privid da je nauka proces otkrivanja koji vodi glatko prema
nekom skupu nepromenljivih, konačnih odgovora. Ništa ne bi moglo
biti dalje od istine.
Pošto se ova knjiga u velikoj meri bavi parapsihologijom kao
naukom, važno je odrediti šta je nauka.
Jedan dobar opis nauke glasio bi: nauka se, u svakom vremenu,
sastoji od mreže teorija i modela koji pokazuju kako svet deluje, kao i
od vojske istraživača koji uporno formulišu i proveravaju te modele i
teorije. Postoje, naravno, izvesna pravila koja vladaju u oblasti
formulisanja teorija i modela i u upoređivanju istih sa
eksperimentalno utvrđenim činjenicama. Jedna teorija ili model treba
da objasni zbog čega se ljudi, čestice ili predmeti ponašaju na način
na koji se ponašaju, a osim toga treba da predvidi kako će se
ponašati u budućnosti. Ako ona ovo ne čini na odgovarajući niti na
pouzdan način, onda mora biti zamenjena nekom drugom teorijom ili
nekim drugim modelom. Eto, to je slika koju mnogi naučnici, kao i
filozofi nauke, imaju o nauci.
U stvarnosti, štošta nije baš tako jasno i čisto 'izrezano'. Nisu sve
nauke iste. U nekima teorija ima veći ili manji udeo; merila za
ocenjivanje vrednosti teorija u nekim naukama su drugačiji nego u
nekim drugim. Na primer, ono što važi u fizici ne mora važiti u
psihologiji.
Postoje i određena pravila o izvođenju ogleda; oni se mogu izvoditi
na rđav način ili na dobar. Preovlađujuće mišljenje je sledeće: da bi
rezultati nekog ogleda bili prihvaćeni kao istiniti, neophodno je da i
drugi eksperimentatori dođu do istovetnog rezultata. Ovo je u načelu
lepo, ali u stvarnosti, kao što ćemo videti, možda ne može baš uvek
tako jednostavno da se 'preseče'.

Stvarna priroda nauke

Nauka je jedan način da se postiže znanje i razumevanje. Ali taj

način nije statičan; on se menja, razvija. Greške se dešavaju, i to
često. Praksa se često ne uklopi u teoriju. Ovo je knjiga o
parapsihologiji, o naučnom istraživanju pojava za koje se odmah na
početku kaže da su 'anomalije' i da ne spadaju u 'normalno' (nego su
paranormalne); utoliko više nam je potrebna svest da nauka nije
nepogrešivi, potpuno objektivni marš prema konačnom shvatanju
svega.
Mnogi naučnici smatraju da su fenomeni kao ESP nemogući zato što
su protivni najosnovnijim zakonima fizike. Međutim, ovo gledište je
neodrživo. U osamnaestom veku veliki francuski hemičar Antoan
Lavoazije proglasio je da na nebu nema nikakvog kamenja, i da,
prema tome, ne može nikakvo kamenje sa neba padati na zemlju;
zbog ove 'odluke' slavnoga Lavoazijea, muzeji su iz svojih izložbenih
postavki sklonili meteorite koje su imali. Eto postupka koji, sa
stanovišta našeg današnjeg znanja, izgleda (i jeste) smešan.
Nečijom proizvoljnom odlukom istina je naprosto povučena iz
upotrebe! Godine 1850. nemački fiziolog Johanes Miler objavio je da
nauka nikada neće ustanoviti brzinu prostiranja nervnog impulsa;
samo dve godine kasnije, Herman fon Helmholc ustanovio je tu
brzinu. Kad je Ernest Raderford, fizičar koji je prvi rascepio atom,
počinjao svoje studentske dane, njegov tutor mu je rekao: "Nemoj ti
uzimati fiziku, ne vredi se tom naukom gnjaviti, o prirodi materije
otkriveno je već sve što je imalo da se otkrije, pa je naučnicima
preostalo samo još da malo preciznije iskažu neke sitnice!"
Zanimljivo je pomisliti šta bi bilo da je mladi Raderford poslušao taj
savet. Činjenica da se u slojevima ozona iznad Arktika pojavila
ogromna rupa prenebregavana je godinama, zbog toga što su
kompjuteri američkih naučnika bili programirani da ponište svaki
podatak koji je 'anomalija' - to jest, koji isuviše odstupi od onoga što
'mora biti' istina. Darvinova teorija evolucije ostaje na snazi (sada u
novom, modernijem obliku, koji se naziva neo-darvinizam), ali je i
žestoko napadnuta, iz dobrih razloga, od strane pojedinih naučnika,
među kojima je biolog Soren Lovtrup.
Ovakvih primera nesavršenosti i naglih zaokreta za 180 stepeni ima
u istoriji prirodnih nauka mnogo. U istoriji društvenih nauka problemi
su još i veći. Jedan primer je ekonomija. Sada je manje-više
prihvaćena činjenica da klasične ekonomske teorije ne mogu
objasniti kako se i zašto u industrijskim zemljama Zapada događala
istovremeno sve veća inflacija i sve veća nezaposlenost u razdoblju
1980-1989, niti kako se posle toga, u uslovima savladane inflacije,
nezaposlenost ustalila čvrsto i uporno na visokom nivou. Drugi
primer je psihologija. Godine 1970. u toj nauci na sva zvona je
objavljivano da će 'uskoro', a najdocnije za dvadeset godina, biti
dokazana neuralna priroda ljudskog uma - dakle, da će biti pokazano
i dokazano da sve pojave u ljudskom umu proističu u celosti iz rada
čovekovih nervnih ćelija, neurona. Došla je, međutim, i uveliko
prošla, 1990. godina, a na tom polju postignuti napredak je, hoćemo
li reći otvoreno: zanemarljiv.
Nije pogrešno uverenje da je nauka jedno dinamično i moćno
sredstvo za istraživanje sveta. Nauka to jeste. Ali nauka je, kao i sve
drugo što čovek svojim snagama preduzima, podložna
mnogobrojnim greškama i predrasudama, koje se mogu održati u
nekim slučajevima veoma dugo. Naročito je važno da uočimo da
nauka često odbija da se bavi istinskim anomalijama, pojavama koje
nikako ne mogu da se uklope u prihvaćene šire naučne istine. To je
od bitnog značaja za parapsihologiju, zato što se ona prvenstveno
bavi baš takvim anomalijama. Autorima ove knjige, i uopšte
parapsiholozima, neprihvatljivo je gledište koje se u nauci često čuje,
a koje kaže: "ESP je u suprotnosti sa fizikom - dakle, ne može
postojati". Jer to nije ništa drugo do novi Lavoazije koji nam opet
govori da kamenje ne može padati s neba.
Za tu prilično nesrećnu postavku uma često se kaže da je
'skeptičnost'. A istina je suprotna. Skeptičnost je stav istraživača koji,
suočen sa nekom anomalijom (kao što je ESP) kaže: "Čekaj, šta je
ovo ovde? Daj da mi to bolje pogledamo." Nije uopšte skeptik onaj
kritičar koji, ne ustajući iz svoje fotelje, jednostavno proglašava da
izvesne pojave ne mogu postojati i, štaviše, odbija da utroši i minut
na razmatranje dokaza koji mu se nude. Pravi skeptik je skeptičan i
prema opšteprihvaćenim teorijama, uvek spreman da objektivno
proceni i neki sasvim nov, sasvim suprotan dokaz.

Najbolji kandidati za naučno razmatranje: ESP i PK

Tokom čitave istorije ljudskog društva bilo je izveštaja o događajima

koji se nikako nisu mogli objasniti tada važećim naučnim teorijama.
Ti događaji obično su svi bacani u jednu zajedničku kategoriju,
'paranormalno', koja možda nije najsrećnije nazvana, ali koje ćemo
se mi ovde držati zato što je postala dobro poznata. Ne može se
poricati da je 'paranormalno' svojevrsna stara vreća u koju je
nabacano sve i svašta i koješta. Zađite malo u čitanje knjiga i
časopisa o paranormalnom, pa ćete ubrzo naleteti i na astrologiju,
čudovište iz Loh Nesa, tobožnju 'energiju Zemlje', vanzemaljce koji
skakuću po svetu i uvlače ljude u svoje NLO, a biće, bogami, i
isceljenja pomoću čiste želje da se neko isceli, zatim priča o
astralnim projekcijama, o reinkarnaciji i još drugih trista čuda i divota.
Toliko je malo zajedničkog u svim tim pričama i fenomenima da,
zaista, nemamo razloga za verovanje da neki objedinjen uzrok ili
mehanizam stoji iza njih. Ako želimo naučni pristup, onda nam je
najpametnije da se usredsredimo na one pojave koje se najlakše
mogu proučavati i za koje se čini da ih povezuje neko načelo.
Kao najbolji kandidati za tako nešto izdvojile su se dve ljudske
sposobnosti koje izgledaju paranormalno. Prva je ESP, vančulno
opažanje. Obično se deli u tri kategorije, a to su: telepatija
(uspostavljanje veze između dve osobe na vančulni način), vidovitost
(sticanje saznanja o predmetima ili događajima, ali ne kroz čula), i
prekognicija (vančulno saznavanje o događajima koji će se tek
dogoditi). Druga paranormalna ljudska sposobnost je PK,
psihokineza, a to je vladavina uma nad materijom: sposobnost da se
utiče na razne predmete, događaje ili na sudbinu drugih ljudi samim
naprezanjem volje. Još od antičkih vremena pa sve do danas bilo je,
i ima, izveštaja o ESP i o PK, a ankete pokazuju da većina ljudi
veruje da su lično iskusili nešto od toga (naročito telepatiju).
Jasno je i naučniku i ne-naučniku da ako informacije ne stižu
senzorno, dakle kroz pet poznatih čula (što i jeste definicija ESP),
onda moraju stizati na neki drugi način. Vredi zapaziti da reč
'vančulno' nije najpovoljnija, jer sugeriše da je reč o pojavi koja
uopšte ne ide ni kroz jedno, ni kroz kakvo čulo, štaviše o pojavi koja
je sasvim 'van' normalnog delovanja čoveka. I još sugeriše da ono
što je van čula, iz nekog razloga mora ostati i van naučnog
istraživanja. Međutim, nedavna istraživanja pokazala su da ljudska
bića deluju na više od pet čulnih nivoa.
Naime, svi su izgledi da ima mnogo ljudi koji uspevaju, na neki
način, da osete Zemljino magnetno polje, kojim je naša planete
okružena. Zahvaljujući tome, ti ljudi uspevaju i da se orijentišu u
magnetnom polju, da odrede gde su u njemu. Ovo šesto čulo može
raditi kao dopuna ostalih pet čula (a to su vid, sluh, dodir, miris i
ukus) mada je mnogo slabije od njih. U radu ovog šestog čula ne
mora biti ničeg paranormalnog. Štaviše, ono se može blokirati
sasvim jednostavno. Baš kao što nekome možemo da zavežemo
crnu krpu preko očiju, posle čega on ne može ništa da vidi, tako
možemo osobi koja ima magnetno čulo da pričvrstimo
elektromagnet, makar i vrlo mali, na glavu; posle toga, ta osoba neće
moći da se orijentiše na osnovu Zemljinog magnetizma.
Elektromagnet stvara magnetno polje koje je u njegovoj neposrednoj
blizini mnogo snažnije od Zemljinog; drugim rečima, to je jedno
lokalno polje, nevelikog domašaja, ali tu gde postoji, ono je jače.
Električna struja koja protiče kroz kablove dalekovoda, kao i kroz
transformatore, takođe stvara oko sebe magnetna polja, koja su u
blizini ovih instalacija mnogo jača nego Zemljino magnetno polje (čije
su linije sile vrlo slabe). Zato čovek sa magnetnim čulom ne može, u
blizini takvih instalacija, da se orijentiše na osnovu Zemljinog
magnetizma.
Na Univerzitetu Nortvestern u SAD radi naučnik Frenk Braun koji je
decenijama dokazivao da promene Zemljinog magnetnog polja utiču
na mnoge prirodne procese, pa i na metabolizam pojedinih morskih
bića; čak i na respiraciju biljaka. Naučni establišment je tokom svih
tih godina prenebregavao Braunove nalaze, ili ih osporavao, ili
ismevao, ali se pokazalo da su istiniti.
Dakle, moguće je naučno proučavanje ljudskog magnetnog čula,
iako to nije jedno od dobro znanih pet ljudskih čula. To je primer, ili
analogija, za ESP: pokazuje da su moguća istraživanja nečeg
sasvim novog, koja će se jednog dana povezati sa onim što je već
poznato.

Spontani ESP i PK

Pogledajmo pobliže neke od prijavljenih slučajeva ESP i PK. Kakvi

su to događaji bili i na koji način oni sugerišu postojanje vančulnog
opažanja?
Reč prekognicija je latinskog porekla (precognitio). Ona znači
'saznavanje unapred', dakle, saznavanje nečega što se još nije
desilo, i to ne kroz čula niti razmišljanjem. (Kad neko na osnovu
poznavanja situacije dobro razmisli šta je verovatno da će se desiti, i
pokaže se da je u pravu, to je predviđanje; nije prekognicija.) Već
hiljadama godina provlači se verovanje da neki pojedinci imaju
proročki dar. Ovo verovanje dalo je ogromnu društvenu moć i
autoritet nekim mestima, takozvanim 'proročištima', kao što je bilo
naselje Delfi u Grčkoj. Svakojaki predviđači i predskazivači, čitači
znakova, i slični, uticali su tokom vekova na duhovni i politički život
važnih ljudi, pa i čitavih naroda.
Ako ostavimo po strani ta stara vremena, možemo pogledati
dvadeseti vek i slučajeve prekognicije u njemu. Za naše potrebe
ovde odabrali smo samo dva dramatična slučaja prekognicije u
Britaniji u novije doba.
Godine 1966. na domak rudarskog seoceta Aberfan u Južnom Velsu
otisnula se ogromna gomila iskopanog uglja, čitavo brdo uglja. Za
samo nekoliko sekundi ova lavina, pomešana sa blatom, srušila je
seosku osnovnu školu i naprosto je zbrisala. Poginulo je sto
dvadeset osmoro dece i šesnaest odraslih, ukupno sto četrdeset
četiri osobe. Jedan dnevni list kasnije je tvrdio da je to najveća
katastrofa u vreme mira koja se na engleskom tlu ikada dogodila.
Evo jednog opisa te pogibije.
"Prvo sam videla jednu staru školsku zgradu u dolini. Onda jednog
velškog rudara, a onda ugljenu lavinu kako se obrušava niz planinu.
Čitavo brdo uglja letelo je nadole, a tamo, ispod, videla sam jednog
dečaka sa dugačkim šiškama na čelu; izgledao je potpuno užasnut,
prepadnut na smrt. Onda sam dugo gledala operacije spasavanja.
Imala sam utisak da je onaj dečak ostao negde ispod uglja, ali da je
na kraju spasen. Ali izgledao je tako ojađeno. Nikako ga ne mogu
zaboraviti. Uz njega sam videla jednog od spasilaca; imao je
neobičan šiljati šlem."
To je izjavio neki očevidac? Ne baš. Odron u Aberfanu zbio se 21.
oktobra u 9.15 ujutro. Navedene reči izgovorila je jedna žena dan
ranije, 20. oktobra uveče, pred šest svedoka koji su potvrdili da je
ona to tada rekla. Nalazila se tada u Spiritualističkoj crkvi u Plimutu,
tri stotine kilometara južnije. O ovoj svojoj viziji govorila je takođe
jednoj komšinici, u 8.30 izjutra, dakle 45 minuta pre katastrofe u
Aberfanu.
Evo našeg drugog primera. Prvog juna 1974. u 16.53 dogodila se
velika eksplozija u hemijskoj fabrici 'Najpro' u engleskom gradu
Fliksborou, u južnom delu pokrajine Hambersajd. Opustošeno je
nekih šezdeset hektara zemljišta na kome se nalazila fabrika. U ovoj
iznenadnoj, sasvim neočekivanoj katastrofi poginulo je dvadeset
osam ljudi, bilo je više stotina ranjenih, a manje ili veće štete
zabeležene su na oko dve hiljade zgrada u Fliksborou. Tog istog
dana, ali u podne, jedna mlada žena koja je gledala televiziju u
gradu Klitorpu (tridesetak kilometara daleko od Fliksboroua) 'videla'
je i 'čula' kako spiker na vestima javlja o eksploziji u Fliksborou i
pogibiji nekoliko ljudi. Ovo je pomenula jednom paru, svojim
prijateljima koji su u to vreme boravili u njenoj kući. Postoje, dakle,
svedoci. Jedna osoba je videla jedan događaj pre nego što se desio.
Mi, u ovom trenutku, ne kažemo da su ova dva događaja dokazi da
prekognicija postoji. Navodimo ih samo kao ilustraciju, jer ima
mnogo takvih izveštaja koje nije lako odbaciti.
Postoje jednako upečatljivi primeri telepatije. Vratimo se jedan vek u
prošlost. Navodimo deo izveštaja Britanskog društva za ESP
istraživanja. "Godine 1867. moja sestra je iznenada umrla od kolere.
Približno godinu dana posle njene smrti ja sam postao trgovački
putnik. Još osam godina posle toga, 1876, desio se sledeći događaj.
Jednoga dana, tačno u podne, u mojoj sobi, koja je tada bila blistavo
i veselo osunčana, postao sam najednom svestan da je prisutan još
neko, neko ko sedi levo od mene. Okrenuo sam se i jasno video
moju dragu sestru. A evo potvrde, sasvim izuzetne potvrde za ovu
moju tvrdnju...' U nastavku svog iskaza, taj čovek je objasnio da je
na priviđenju zapazio, na jednom obrazu, blistavo crvenu ogrebotinu.
Kad je ispričao roditeljima šta mu se pričinilo, njegova majka se
veoma uznemirila, jer do tog trenutka niko na svetu osim nje same
nije znao da je ona, kad je pripremala telo svoje kćeri za sahranu,
slučajno ogrebala jedan obraz pokojnice. O tome nikad, nikom, ni
jednu reč nije kazala.
Da li je to bio slučaj telepatije između majke i sina? Ili komunikacija
između žive i nežive osobe, između jednog uma koji je još u telu i
drugog uma koji je telo napustio? Ima mnogo ovakvih izveštaja,
toliko ubedljivih da ih ne možemo naprosto prenebregavati.
Jedan mnogo češći slučaj moguće telepatije dogodio se jednome od
dvojice autora ove knjige. Jedne večeri osetio je neodoljivu želju da
ode u posetu jednoj svojoj prijateljici, ne osobito bliskoj, iako je bila
već kasna noć, ne normalno vreme za uzgredne posete. Kad je
stigao, našao ju je vrlo potresenu, uplakanu, jer ona se sa svojim
mladićem upravo te večeri posvađala i on ju je udario. Dolazak
posetioca veoma joj je pomogao da se uteši i smiri. Da li je uputila
telepatski 'signal za pomoć'? Mnogi ljudi kažu da su imali slične
doživljaje.
Vidovitost, kao što smo rekli, nije isto što i telepatija, ali
razgraničenje između ta dva oblika ESP može biti nejasno, jer
informacija o nekom događaju ili predmetu mora postojati u nekom
umu, negde; šta ako vidovit čovek, zapravo, samo uzima informacije,
telepatski, od nekog drugog? Ali ima priča o pronalaženju predmeta
koji su bili sasvim izgubljeni, ili čak vekovima izgubljeni, kao i o radu
takozvanih paranormalnih detektiva, a to su već slučajevi koje je
teže objasniti telepatijom.
Najzad, PK: šta ćemo sa tim pričama o delovanju 'čiste volje' na
materiju? Malo ima ljudi koji nisu čuli za slavnog (ili: neslavnog) Uri
Gelera koji je izvodio predstave u kojima je navodno savijao kašike i
viljuške snagom svojim misli. Da li je to bilo šarlatanstvo i prevara, ili
je bilo stvarno, mišljenja su podeljena. To sa navodnim savijanjem
metala tek nedavno je dodato pričama o PK, koje, po tradiciji, sadrže
neobjašnjivo pomicanje nekih predmeta, odizanje ljudi od zemlje
(levitaciju) i slično. U jednom zabeleženom slučaju kombinovane PK
i telepatije, jedna žena videla je priviđenje osobe koja je umrla
veoma daleko odatle, a u isti mah zidni časovnik u sobi se zaustavio.
Prekognicija, telepatija, vidovitost i PK nalaze se u jezgru
paranormalnog, barem sa stanovišta nas koji istražujemo eventualno
postojanje takvih skrivenih ljudskih sposobnosti. Ljudi sagledavaju te
četiri kategorije kao odvojene i različite, ali to bi sve mogli biti delovi
istog procesa, iste pojave. Nije lako razlikovati PK od ESP, još teže
je razlikovati pojedine kategorije unutar ESP, pa je zato u upotrebu
ušao izraz 'paranormalne moći' koji pokriva sve te, pa i druge
mogućnosti. Mi ćemo se u ovoj knjizi držati pretežno izraza ESP i
PK, a naročito kad opisujemo oglede izvođene radi konstatovanja tih
pojava; takođe u slučajevima kad bi pribegavanje izrazu
'paranormalna moć' bilo prevelika pedanterija.

Sa kakvim problemima se suočavamo u istraživanju spontano

nastalih ESP i PK događaja?
Ispričali smo nekoliko događaja koji su bili spontano (dakle,
neplanirano, nepredviđeno) ispoljavanje paranormalne moći. Da li te
priče dokazuju, ili ne dokazuju, da ESP i PK postoje, ili, barem, da li
su to istinske anomalije? Jesu li to pouzdani izveštaji, da li su
percepcije bile stvarne? Možemo li verovati onima koji su to pričali -
verovati da ne lažu?
Lako je naći ilustracije za činjenicu da istraživači moraju, u ovom
pogledu, da budu izuzetno oprezni. Godine 1964. britanska TV
stanica 'Anglija' objavila je intervju sa istraživačem po imenu Toni
Kornel, snimljen ispred neke kuće koja je navodno bila opsednuta.
Posle prikazivanja te emisije, javilo se petoro gledalaca sa tvrdnjom
da su videli neko priviđenje koje je virilo preko Kornelovog ramena.
'Anglija' je reagovala tako što je pustila istu emisiju iz početka, ali je
prvo upozorila gledaoce da paze na tu mogućnost i da se jave
stanici (pismom) ako vide nešto čudno. Ovog puta javilo se dvadeset
sedam ljudi; eto jasnog dokaza da će ljudi biti više skloni da nešto
vide ako ih neko navede na verovanje da se ima šta videti. Pošto u
ovom slučaju dokaz mora postojati na traci, pogledali smo i sami. Iza
Kornela je jedan prljav i garav prozor predeljen drvenim stubićem na
dva dela. Kornelova senka pada na taj prozor. Bujna mašta zaista
može od te senke i od prozora sastaviti 'nešto'. Inače svih trideset
dvoje koji su 'videli' duha videli su drugačijeg - ni dvoje nisu prijavili
isti tip duha!
Zaključak? Kao prvo, naša čula nisu sto posto pouzdana; ponekad
nam se nešto naprosto učini, pričini. Drugo, ljudska bića su podložna
sugestiji. Čak i kad je neko lično bio prisutan i iz blizine gledao neki
događaj - dakle, kad je pravi očevidac - njegovo svedočenje može
biti netačno. To se pred sudom pokazalo nebrojeno mnogo puta.
Naravno, u nekim slučajevima briga oko varljivosti naših čula je više
ili manje važna nego u nekim drugim slučajevima. Ako se setimo
čoveka koji je video prikazu svoje pokojne sestre, važan je samo
jedan element, ta ogrebotina; a da li je on razne druge elemente
njenog izgleda uočio baš tako dobro kao što tvrdi, to je nebitno.
I ljudsko pamćenje hoće da prevari. Psiholozi su ustanovili da se
oblik i sadržaj onoga što smo zapamtili menjaju, sa proticanjem
vremena, u našem pamćenju. Naša sećanja postaju jednostavnija i
jasnije određena, ponekad i dramatičnija i zanimljivija nego što je u
stvarnosti bilo. To važi za ono u čemu smo bili očevici i učesnici, a
pogotovo za sve ono što smo od nekog drugog čuli. Prepričavanja iz
druge ili treće ruke, dugo posle samog događaja, mogu biti istinita,
ali mogu biti i toliko izobličena da ne vrede baš ništa.
Idealan slučaj za nas je ako čovek koji ima nešto da javi o ESP ili PK
događaju napiše to, ili govori pred kamerom tako da njegov iskaz
bude snimljen na traku - što pre, dok još nije prošlo mnogo vremena
od tog događaja. Ovo nam se ne dešava baš često. Kao prvo, mali
je broj ljudi koji mogu da pozovu nekog određenog parapsihologa
koji bi mogao biti zainteresovan da čuje njihovu priču. Kao drugo,
naročito kad su događaji potresni, ljudi reaguju sa toliko emocija da
im se čini da je beleženje ili snimanje iskaza nepotrebno,
beznačajno. I što je najgore, mnogi ljudi koji možda dožive trenutke
prekognicije ne reaguju odmah, jer ne shvate značaj svoje vizije, ne
pomisle da će se to stvarno desiti; jave se tek kad čuju da se desilo,
a tada je prekasno. Idealni prekognitivni izveštaj mora biti
dokumentovan pre nego što u javnost polete vesti da se nešto desilo
- dakle, mora biti 'nezagađen' takvim javnim znanjem da je nešto već
bilo. Samo takav izveštaj predstavlja racionalnom istraživaču čvrst
dokaz o postojanju prekognicije.
Svedoci su ipak korisni. Šest svedoka u Plimutu potvrđuje da je ta
žena imala viziju katastrofe pre nego što se ugalj u Aberfanu
odronio. Što više svedoka, to je manja verovatnoća da oni lažu i da
je to sve prevara.
Prevara je malo verovatna kod običnih ljudi, ali poprilično verovatna
kod onih koji tu imaju neke svoje interese. Tobože paranormalno
obdarena Tamara Rand 'predosetila' je da će na američkog
predsednika Ronalda Regana pucati jedan atentator - na televiziji je
prikazana emisija koje je 'dokazala' ovaj slučaj prekognicije. Posle se
ispostavilo da se Randova, posle tog atentata, dogovorila sa nekim
ljudima iz te televizijske stanice da smućkaju lažni dokumentarac.
Treba, uz to, uzeti u obzir i predvidljivost nekih događaja. Šta ako se
neko trgne iz sna i vidi pokraj svog kreveta priviđenje koje liči na
njegovog ujaka, a ujutro dozna da je taj ujak umro baš te noći?
Telepatija? Možda, ako je ujak bio mlad i zdrav. Možda i ne, ako je
imao osamdeset pet godina, bio bolestan od raka, i ležao u nekoj
bolnici kao beznadežni slučaj. Što je neki događaj predvidljiviji, to je
vizija o tom događaju manje paranormalna, manje prekognitivna.
Nažalost, u nekim slučajevima nije lako ustanoviti kolika je bila
verovatnoća da čovek naprosto predvidi (razumnim razmišljanjem)
da će se to i to desiti.
Vrlo je nezgodan i posao oko procenjivanja ličnosti onoga koji prijavi
da je imao telepatsko iskustvo, kao primalac ili kao pošiljalac
telepatske poruke. Pretpostavimo da se jednoj majci u snu snilo da
će umreti njen sin, koji je bankarski službenik (što nije osobito
vratolomna profesija) i da je on sutra stvarno umro. Taj čovek bio je
mlad i zdrav, zaista je teško bilo predvideti da će tako naprasno da
umre. Ali šta ako je ta majka bila oduvek neurotična, oduvek obuzeta
mislima o svom sinu (dakle, sa fiksacijom na njega)? Šta ako je već
godinama, svake noći, sanjala da će se njemu nešto užasno desiti?
U idealnom slučaju trebalo bi da proučimo kakva je ličnost taj koji
nam nešto javlja, i koliko ima integriteta, časti i istinoljubivosti.
Međutim, takvo 'preslišavanje' nekog čoveka može da bude vrlo
nepouzdano, subjektivno, kao i svojevrsna blamaža i neprijatnost.
Takvi problemi postoje. Ali oni nam ne daju pravo da dignemo ruke
od daljih nastojanja da osvetlimo oblast paranormalnih moći. Svako
istraživanje prirodnih pojava skopčano je sa teškoćama. To što
problema ima, samo je razlog da potražimo bolje, pouzdanije,
informativnije načine za utvrđivanje da li ESP i PK postoje ili ne
postoje.

Pripremanje ogleda sa paranormalnim moćima

Kako utvrditi, naučnim načinom, da paranormalne moći postoje?

Naravno, na taj način što ćemo pripremiti i izvršiti oglede u kojima će
biti isključeni (ili tačno uračunati) problemi koje smo identifikovali
dosad: neopouzdanost ljudskih čula, sugestibilnost, predvidljivost
događaja, razne lične slabosti pojedinca. Ogled bi morao biti tako
isplaniran da ga kasnije mogu ponavljati i drugi istraživači, da bi
rezultati mogli da budu verifikovani. (Za naučnu parapsihologiju bitna
je ponovljivost, odlika o kojoj ćemo kasnije govoriti više.) Nadasve
treba da budemo sposobni da izračunamo koliki su izgledi da zbog
neke puke slučajnosti ili podudarnosti dobijemo lažne ili zbunjujuće
rezultate. (Pošto na svetu ima više od pet milijardi ljudi, verovatno je
da će se svakoga dana barem jednome od njih dogoditi nešto za šta
je verovatnoća manja od jedan prema milion.)
Parapsihologija kao nauka uspostavljena je u tridesetim godinama
ovog veka, i to jednostavno: izveden je izvestan broj ogleda sa
pogađanjem šta je na kartama (za kartanje). Naravno da tu
nedostaju bogatstvo, složenost i emotivni naboj spontanih ESP
doživljaja, ali su barem načela vršenja ESP ogleda bila jasno
prikazana i isprobana. Kasnije u ovoj knjizi pogledaćemo neke druge
testove, kudikamo složenije, prefinjenije i privlačnije našoj intuiciji.
Isključivanje konvencionalnih pet čula prvi je zahtev kod ESP
testova. Ispitivač mora dobro da pripazi da ispitanicima ne ostavi baš
ni najmanju, nikakvu mogućnost da upotrebom poznatih pet čula
doznaju koja karta je koja, to jest koji su simboli na njoj. (Ovo važi i
kad umesto karata za igranje koristimo neke druge predmete o
kojima ispitanik treba da pogađa koji su i kakvi su.) Kad testiramo
telepatiju, ne sme postojati nikakva, ni najmanja mogućnost da
učesnici jedan drugom nešto dojave putem vida, sluha, dodira i
slično. Ako hoćemo da testiramo samo vidovitost, a da isključimo
telepatiju, čak ni sGm ispitivač ne sme znati ciljnu informaciju. Špil
karata koje su dobro promešane, zatim zamotane u nešto i
zatvorene u kutiju koja je najzad i zaključana poslužio bi dobro za
ovo poslednje testiranje.
Isključivanje podvale drugi je zahtev kod ESP testova. Ne sme se
ostaviti mogućnost da su se, u želji da nas prevare, ispitanici
dogovorili između sebe, ili ispitivači između sebe, ili neki ispitanik sa
nekim ispitivačem.
Isključivanje problema zaboravljanja i netačnog svedočenja treći je
zahtev. U praksi ovo znači da bi rezultati ogleda trebalo da budu
zabeleženi odmah - dakle, bez ikakvog odugovlačenja; objektivno; i
pod dobrim uslovima. Kod pogađanja karata, ovo bi značilo da onaj
ko beleži treba da beleži odmah, a pri tom da ni sGm ne zna kakav
je stvarni redosled karata u tom izmešanom špilu, a da neko drugi,
ko nikako nije mogao da sazna šta je ispitanik rekao i šta je ispitivač
zabeležio, otključa kutiju i ustanovi i zabeleži kakav stvarno jeste
redosled karata u špilu. Onda tek treba uporediti ta dva niza
informacija i ustanoviti koliko se podudaraju ili ne podudaraju.
Ako su ta tri zahteva zadovoljena, trebalo bi da budemo u
mogućnosti da izmerimo eventualnu prisutnost ESP činioca.

Upotreba statističkih metoda za utvrđivanje ESP

Naučnik Džozef Benks Rajn osnivač je eksperimentalne

parapsihologije. On je tokom tridesetih godina radio na Univerzitetu
Djuk u Severnoj Karolini, i svojim radom čvrsto i trajno uveo
parapsihologiju u akademski svet, svet nauke.
Džozef Benks Rajn pripremio je naročite špilove karata, sa ukupno
samo pet različitih, vrlo jednostavnih šara. Dakle, ispitanik je svaki
put imao da se opredeli između samo pet mogućnosti, i to
jednostavnih. Ukupno je u špilu bilo dvadeset pet karata, po pet od
svake vrste. Svaki put je špil bio temeljito (mnogo puta) izmešan, da
bi redosled karata u njemu bio sasvim nasumičan i nepredvidljiv.
Ovim je uklonjena mogućnost da ispitanik, logičnim rasuđivanjem,
zaključi bilo šta o njihovom redosledu. Takođe je otvorena
mogućnost da ustanovimo da li je ispitanik, i u kojoj meri, nagađao
nasumično. Naučna istina o ovom ogledu glasi ovako: ako je
redosled karata zaista sasvim nepredvidljiv, i ako ne postoji nikakav
uticaj ESP nego samo nagađanje (čisto nasumično), mi možemo
matematički predvideti koliko će puta ispitanik da pogodi.
Parapsiholozi za ovaj posao koriste jedno sasvim jednostavno
matematičko sredstvo koje se nazove prosek. (Ili statistička srednja
vrednost, što nije baš sasvim isto kao prosečna vrednost; ali mi
ćemo to nazivati prosek zato što je to poznatiji, pristupačniji termin.)
Ponovićemo ogled mnogo puta i ako nije bilo ESP dobiće se upravo
matematički najverovatniji prosek, naravno.
Da vidimo kako to konkretno ide sa Rajnovim špilom. U špilu svaki
put bude dvadeset pet karata, a njihov radosled je svaki put zaista
sasvim slučajan. Svaka karta ima jednake izglede da bude prva, ili
druga, ili treća, i tako dalje - dakle, jednake izglede da se nađe na
bilo kom od tih dvadeset pet mesta u nizu. Ovo znači da kad
ispitanik izrekne neko svoje nagađanje koja je karta sledeća,
verovatnoća da će pukim slučajem pogoditi iznosi tačno jednu petinu
(1/5). Pošto će morati dvadeset pet puta zaredom da to uradi,
verovatnoća je da će pogoditi u pet slučajeva, a promašiti u
dvadeset slučajeva. (Matematička formula za ovo glasi: 25 x 1/5 =
5.) Ali dobro obratite pažnju: zakoni slučajnosti ne kažu da će
ispitanik svaki put ostvariti baš pet pogodaka. Neki put će on iz
dvadeset pet pokušaja postići samo četiri pogotka, ili šest; biće
slučajeva (ali to će se ređe dešavati) da postigne samo tri, ili čak
sedam pogodaka; još ređe dogodiće se da pogodi samo dve karte ili
da pogodi čak devet; i tako dalje. Drugim rečima, dogodiće se
određeno rasipanje pogodaka oko prosečne vrednosti. Mi, međutim,
imamo dobro znani lek za ovo. Ako ispitanik polaže čitav test deset
puta, trebalo bi da pogodi (po zakonima statistike, sasvim
nasumično) pedeset karata. (Naime, 10 x 5 = 50.)
Provedemo, dakle, čoveka kroz ovaj Rajnov test sa kartama deset
puta. Ako on postigne ukupno pedeset pogodaka, mi kažemo: da,
ovo je tačno ono što se može i očekivati po zakonima verovatnoće.
Čovek je neki put pogodio malo više, neki put malo manje, ali
sveukupno je pogodio pedeset puta, dakle bilo je to nasumično.
Ako on postigne šezdeset pogodaka, ili osamdeset, ili stotinu
pogodaka (ili, sasvim svejedno, ako ostvari samo četrdeset, ili
trideset, ili samo dvadeset pogodaka), mi imamo naučnu osnovu da
kažemo: gle, ovde kao da je delovalo još nešto, a ne samo puka
verovatnoća.
U nauci postoje neke tradicije, neki običaji u vezi sa ovim stvarima.
Ti običaji uspostavljeni su proizvoljno, ali već dugo se poštuju. Tako,
na primer, u društvenim naukama smatra se da ako istraživač dođe
do nekih rezultata za koje verovatnoća da se (pukim slučajem)
dogode iznosi samo 1:20, onda to najverovatnije nije bilo delovanje
pukog slučaja nego još nečeg. Ako ćemo biti iskreni, nema nekog
jakog logičkog ili empirijskog razloga da baš 1:20 bude bitan odnos,
mogli bismo se dogovoriti da bude i drugačije. Pa ipak, što je manja
verovatnoća da se nešto namestilo pukim slučajem, to je veće
samopouzdanje istraživača, jače je njegovo uverenje da je na tragu
nečeg drugog, nekog činioca koji je tu uticao. Ako je verovatnoća
bila samo 1:20, to se može napisati i ovako: 'Bila je samo 5%'. A
može i ovako: 'Verovatnoća je iznosila samo 0,05 ili pet na stotinu'.
Ali ako je bila ne pet odsto, nego, recimo, samo jedan odsto,
očigledno da će biti mnogo čvršće naše uverenje da se stvari nisu
baš pukim slučajem tako namestile.
Da se vratimo Rajnovom testu sa kartama, i našem ispitaniku koji je
deset puta iz početka polagao taj test. Čovek je pogađao ukupno
dvesta pedeset puta, i trebalo bi da je 'potrefio' pedeset puta. Šta
ako je on postigao šezdeset pogodaka? Ništa naročito, verovatnoća
za to je još prilično dobra. Tek sa šezdeset jednim pogotkom ona
spada na 0,04. Ali sad ona počinje naglo da opada. Šta ako čovek
'nabode' čak sedamdeset karata tačno? E, vidite, verovatnoća za to
je znatno manja, iznosi samo 4 promila (4:1,000) što znači da od
hiljadu ljudi koje testiramo, najverovatnije će samo četvorica uspeti
da to postignu. A ako on 'nabode' čak osamdeset tačnih?
Verovatnoća da se takav uspeh dogodi pukom slučajnošću iznosi
samo 1:50.000.
Možemo testirati ljude i nekim drugim predmetima, a ne kartama,
možemo im dati veći ili manji broj pokušaja, to nije bitno; bitno je da
nam jedna grana matematike, statistika, daje mogućnost da
pouzdano, naučno izračunamo kolika je verovatnoća da ispitanik
sasvim slučajno pogodi. Drugim rečima, merimo koincidenciju. Što je
neverovatnije ispitanikovo postignuće, to smo uvereniji da je njemu
pomagala neka paranormalna moć, da nije nagađao zaista 'naslepo'.
Ako je verovatnoća jedan prema milion, imaćemo stvarno vrlo čvrst
objektivan dokaz da se taj čovek poslužio još nečim - dakle, ESP-
om; dokaz jači od svih dosad prijavljenih slučaja spontanog ESP, pa
ma kako zanimljivi oni nama, subjektivno, izgledali.
Slična načela važe za testiranje PK. Već mnogo puta se pokušalo sa
mašinom koja baca kockice (za kockanje) i sa subjektom koji se
nalazi u blizini i koji priželjkuje da se ostvari jedan određeni rezultat,
na primer da 'padne šestica'. Kockica ima, dabome, šest strana, koje
su označene sa jednom tačkom, dve, tri, četiri, pet, i sa šest tačaka;
verovatnoća da padne tako da sa gornje strane bude šest tačaka
iznosi, dakle, samo 1/6. Ako se nije dogodila neka podvala
(namešteno bacanje, kockica sa jednom stranom malčice težom...) u
proseku će u jednoj šestini bacanja pasti željena strana.
Čin merenja dozvoljava naučnicima da uporede šta se desilo kod
jednog ispitanika, šta kod drugog, trećeg; šta se dešavalo pod
različitim uslovima, i tako dalje. Daje nam priliku da jednog dana
(ako dokažemo ESP) saopštimo da, na primer, 'gospodin A ima veću
ESP moć nego gospodin B' ili, da 'skup uslova koje smo označili
brojem 2 daje bolju priliku ESP sposobnostima da se ispolje nego
skup uslova koje smo označili brojem 1', i tome slično. Možemo
takođe meriti da li ispitanik, kad izjavi 'Sad sam vrlo čvrsto uveren!
Sad sam siguran!' zaista postiže više pogodaka nego u drugim
prilikama. Ovakva upoređivanja su od bitnog značaja ako želimo
ustanoviti kad se i kako pojavljuju (ako se uopšte pojavljuju) ESP i
PK fenomeni, kako im olakšati pojavljivanje, kako ih podstaći do
nekog nivoa koji bi nam mogao biti i od neke eventualne praktične
koristi, i, uopšte, kako da shvatimo paranormalnu moć. U spontanim
slučajevima ne dobijamo takvu formalnu pravilnost rezultata, ne
uspevamo da izmerimo razlike niti da vršimo tačna poređenja. Zato
nam spontano pristigle priče i ne daju pouzdanje.
Zakoni statistike obuhvataju i slučajeve kad radi ne samo jedan
istraživač, nego veći broj njih u isto vreme. Pretpostavimo da
dvadeset naučnika preduzme da radi jedan isti niz ogleda,
istovremeno, ali na dvadeset raznih mesta, sa raznim ispitanicima.
Ako devetnaestoro ne dobiju ništa zanimljivo (sve se ostvari po
zakonima verovatnoće i za sve se pokaže da je bilo puko
nagađanje), a jedan dobije zanimljiv rezultat, za koji je verovatnoća
bila samo 1:20 - može se desiti da samo taj jedan naučnik objavi
svoje nalaze i da to onda posluži nekim ljudima kao dokaz da ESP
postoji. Očigledno da to neće biti ispravno. Ali ovo neobjavljivanje
razočaravajućih rezultata nije stvarno bilo problem u dosadašnjem
ESP radu, jer razočaravajući rezultati su itekako objavljivani (čak i
mnogo češće nego što je to praksa u drugim naukama, nažalost). I
autori ove knjige su, obojica, objavili neke svoje neuspele oglede na
polju paranormalnog. U parapsihologiji je verovatnoća da se nešto
potvrdno nađe tako mala, a neuspelih ogleda je izvedeno tako
mnogo, tako ogroman broj, da eventualno neobjavljivanje nekih od
njih nije važno. Ovom pitanju vratićemo se u poslednjem poglavlju
naše knjige.

Pogled na dokaze

Statistički metodi koje smo ukratko objasnili poslužili su, tokom

poslednjih šezdeset godina, kao osnov za mnogo hiljada ogleda. Već
postoji velika 'hrpa' stručne literature o parapsihologiji - izveštaja o
obavljenim ogledima i o dobijenim rezultatima. Imamo li neki
racionalni plan za preispitivanje svega toga?
Imamo. Prvo ćemo razmotriti neke od najubedljivijih slučajeva i videti
da li se oni mogu objasniti poznatim, dobro shvaćenim ljudskim
sposobnostima. Ako se ne mogu tako objasniti, imaćemo argument
za tvrdnju da paranormalna moć može postojati, ili, barem, da se
ponekad dešavaju istinske anomalije, nauci nerazumljive. Naš cilj
nije da dokažemo da postoji paranormalna moć. Dokazi zahtevaju
formalnu logiku i matematiku. Mi ćemo se rukovoditi sudskim
načelom razumne sumnje. Možda ćemo se naći u prilici da kažemo:
"Dokazi postoje, veoma su jaki. Iz tog razloga, nama se čini da je
moguće, pa čak i veoma verovatno, da paranormalne moći postoje."
A možda ćemo ipak morati na kraju da priznamo da nema nikakvih
ubedljivih dokaza.
Ako ih ima, iz toga niču mnoga zanimljiva pitanja. Jesu li
paranormalne moći različitih ljudi različite? Normalno bismo očekivali
da jesu, zato što se ljudi razlikuju i u svim drugim sposobnostima i
veštinama kojih se možemo setiti. Postoje li okolnosti koje naročito
pogoduju ispoljavanju ESP i PK? Ako postoje, koje su, i zbog čega je
to tako? Na koji način bi paranormalna moć mogla delovati - ima li u
fizici ikakvih mogućih objašnjenja za to? Da li je paranormalna moć
naprosto suprotna zakonima fizike, nespojiva sa njima? Najzad, da li
je paranormalna moć u nekoj vezi sa prastarom idejom da čovek ima
ne samo telo nego i dušu? Postoji li u nama, kao što je Dž. B. Rajn
tvrdio, neka 'nefizička' komponenta koja bi mogla davati
paranormalnu moć i koja bi mogla ostati posle smrti tela?
Tako mnogo pitanja! Ali prvo ćemo morati dobro da pogledamo
dokaze, i to najbolje, najjače dokaze koji u celokupnoj dosadašnjoj
literaturi postoje. Dok to činimo, objašnjavaćemo zašto mislimo da ti
dokazi zaista ubedljivo upućuju na postojanje paranormalnih moći ili
barem anomalija. (Od sada pa do kraja knjige govorićemo samo
'anomalija', radi sažetosti; nećemo svaki put ponavljati reči 'istinska,
neuklopiva u zakone fizike', ali imaćemo na umu samo anomalije
koje jesu takve.) U sledeća dva poglavlja razmotrićemo četiri jaka
dokaza. Reč je o dva čoveka izuzetno obdarena 'paranormalnim
moćima' i o dva vrlo jaka mašinska PK ogleda. Ovi dokazi daće nam
mnogo povoda za razmišljanje, na početku našeg putovanja ka
objašnjenju neobjašnjenog.
PARANORMALNE ZVEZDE
Ako postoje paranormalne moći, osnovano je očekivati da se neki
ljudi u njima naročito istaknu, i da tim putem postanu medijski slavni,
poznati širokom krugu ljudi. Zaista ima nekoliko takvih ljudi; oni su
uspeli da proizvedu, i to ne samo jednom nego više puta, tokom
dužeg razdoblja, efekte koje moramo smatrati paranormalnim. Uspeli
su to pod strogo kontrolisanim uslovima, pred mnogim istraživačima i
posmatračima. Njihovi uspesi pripadaju grupi najboljih postojećih
dokaza o paranormalnoj moći. Ujedno oni ilustruju šta to, konkretno,
rade ljudi obdareni paranormalnom moći, kakve bi mogle biti te još
nepotvrđene ljudske sposobnosti. Iz literature o parapsihologiji
izdvojili smo dva čoveka. Jedan je D. D. Houm, medijum iz
devetnaestog veka, a drugi je Pavel Stepanek, Čeh po nacionalnosti,
koji je zahvaljujući svojim izvanrednim rezultatima u ESP ogledima
tokom šezdesetih godina uvršten u Ginisovu knjigu rekorda kao
čovek najobdareniji paranormalnim moćima na svetu.

Zapanjujući D. D. Houm

Danijel Danglas Houm rodio se u Edinburgu, u Škotskoj, godine

1833. Odgajila ga je jedna njegova tetka. Kao dečak od devet godina
odveden je u Ameriku. Bio je bolešljivo i donekle neurotično dete.
Njegova majka smatrala je da Danijel poseduje 'drugi vid', to jest
vidovitost. Danijel se vrlo brzo uklopio u porodičnu tradiciju: već sa
trinaest godina video je prikazu, 'duha' jednog svog bliskog prijatelja.
Ovaj 'duh' načinio je tri kruga po vazduhu, i Danijel je objasnio tetki i
teči da to mora značiti da je taj dečko već tri dana mrtav. Rodbina se
tome podsmevala, ali ubrzo su stigle vesti da je taj dečak zaista
poginuo tačno tri dana pre nego što je Danijelu došla ta vizija. Četiri
godine kasnije umrla je i Danijelova majka, a on je tada video i njen
utvarni lik. Posle toga tvrdio je da mu takoreći neprestano dolaze
duhovi mrtvih.
Rođaci kod kojih je živeo bili su Meri Kuk i njen muž. Imali su, zaista,
čudnovato dete u svojoj kući. Možete zamisliti kako su se osećali
kad je sva kuća počela da ječi od raznih udaraca i kuckanja (što je
osobeni znak po kome se prepoznaje takozvani poltergajst, 'bučni
duh'; o tome ćemo govoriti kasnije). Danijel je verovao da to čine
duhovi koje on priziva; ali gospodin i gospođa Kuk zaključili su da je
dečak dozvao samog Sotonu, pa su ga izbacili iz kuće. Bukvalno -
na ulicu.
To se dešavalo u vreme kad je Amerika bila zahvaćena pravom
manijom spiritizma. Smatra se da je ta moda krenula 1848. godine iz
Nove Engleske, gde su tri sestre objavile da su stupile u vezu sa
duhovima umrlih. Ta lokalna senzacija raspirila se u nacionalnu
opsesiju. Uskoro su hiljade, a zatim i stotine hiljada Amerikanaca
počeli da dolaze na seanse gde su tobožnji medijumi prizivali
duhove mrtvih koji navodno nastavljaju da žive u nekom drugom
svetu. Izvođači su koristili razne efekte, kao što su tajanstvena
kuckanja, glasovi i nezemaljska muzika prividno niotkud, pojave
svetlucavih prikaza, 'automatsko pisanje' (kad izvođač tobož ne zna
za sebe, a ruka mu 'sama' piše), pa čak i levitacija. U takvom
ambijentu Houm je začas našao bogate pokrovitelje i počeo
nastupati kao spiritista, to jest kao medijum. Njegovi duhovi mrtvih
redovno su imali poruke za žive.
Po tome se nije nimalo razlikovao od nekih petnaest hiljada
medijuma koliko je, po proceni jednog tadašnjeg komentatora,
operisalo na teritoriji SAD. Ali ubrzo je postalo očigledno da Houm,
zahvaljujući raznovrsnosti i razmerama efekata koje je postizao,
predstavlja nešto sasvim drugo, klasu za sebe. Pred mnoštvom
svedoka, on je često levitirao razne stvari, pa i sebe samog, čuli su
se zvuci, nevidljive ruke su hvatale prisutne ljude... Ti efekti nas
zanimaju. Ako su bili istinski (a ne prevara), oni predstavljaju snažan
dokaz o postojanju psihokineze.

Kucanje, levitacija, izduživanje tela, hvatanje vatre

Šta je, konkretno, radio D. D. Houm, i pod kojim uslovima? Kao prvo,
treba reći da tokom dugotrajne i zadivljujuće karijere, koja je
potrajala nekoliko decenija i uključila nastupe na dvorovima
francuskog kralja Napoleona III i ruskog cara Aleksandra II, Houm ni
jedan jedini put nije uhvaćen u prevari, niti ga je, čak, iko ozbiljno, sa
ikakvim konkretnim dokazima, optužio da je šarlatan. A bilo je,
itekako, ljudi koji su se veoma neprijateljski odnosili prema njemu i
koji bi svakako veoma voleli da ga diskredituju. Dalje, Houm je
najviše voleo da nastupa pri jakoj svetlosti. Obraćao se istraživačima
i pozivao ih da dođu i da krajnje skeptično posmatraju i prate sve što
se dešava. Nije tražio da mu se za seanse plaća, pa je tokom života
mnogo puta tonuo u siromaštvo, iako je mogao lako zgrnuti veliki
novac da je samo hteo. Po svemu tome bitno se razlikovao od velike
većine svojih kolega koji su itekako bili šarlatani i opsenari; publika je
od njih zahtevala čuda i oni su, pod tim pritiskom, uvodili u upotrebu
svakojake sprave (i pomagače) da bi proizveli lažne duhove,
'ektoplazme' i razne druge obmanjujuće efekte.
Kucanje utvarnog porekla često se čulo na Houmovim seansama.
Oko stola su sedeli učesnici u seansi; Houm bi ulazio u laki trans, a
onda su ti zvuci počinjali u kući. Dva primera će nam pokazati koliko
je to bilo dramatično i koliko daleko od banalne podvale.
U blistavo osvetljenoj dvorani u francuskom dvoru, januara 1863,
Houm je snagom svojih misli podigao stolnjak (platneni) sa stola. Ali
nije prišao sasvim blizu, ostao je nekoliko metara udaljen od stola.
Tada je jedan od njegovih neprijatelja, austrijski državnik Meternih,
jurnuo napred i hitro se zavukao pod taj sto, da bi otkrio pomoću
kakve opreme, ili druge podvale, Houm to radi. Nije našao ništa, ali
su u samom stolu počeli da odjekuju mnogobrojni i jaki zvuci, pravi
baraž kucanja i lupanja. Tokom jedne Houmove seanse u Engleskoj,
u prisustvu šest svedoka, ugledni fizičar ser Vilijem Kruks opazio je
'vrlo jake vibracije naših stolica, zatim stola i poda, a onda smo stekli
utisak da se drmaju i sami zidovi i prozori'. O problemu podvala
govorićemo još, ali zasad samo treba zapaziti da su efekti na toj
Houmovoj seansi (i na mnogim drugim seansama) bili vrlo velikih
razmera, maltene ogromni.
Levitacija je takođe redovno viđana na Houmovim seansama. Lord
Ader, ranije inostrani dopisnik londonskog Dejli Telegrafa, vodio je,
jedno vreme, uzorno dobre beleške o Houmovim seansama, beleške
koje je zapisivao neposredno posle završetka seanse;
dokumentovao je čak šesnaest levitacija stolova, od kojih su neki bili
toliko teški da ih jedan čovek, sam, ne bi mogao ni rukama podići (pa
čak ni čovek daleko robusniji nego što je bio mršavi i slabunjavi
Houm). Houm je dizao u vazduh, samo snagom svojih misli, i druge
ljude, pa i samog sebe. Kruks je izračunao da je ukupno preko sto
očevidaca prisustvovalo levitiranju samog Houma. Većina njih imali
su prilike da drže Houma za noge da ne bi odleteo! U jednom slučaju
Houm je levitirao jednu ženu zajedno sa stolicom na kojoj je sedela.
Kruks je bio čovek od nauke; preduzeo je kontrolisane oglede sa
Houmom, i pri tom se naročito usmerio na efekte levitacije. Houm je
voleo muziku, a jedan od njegovih omiljenih efekata bio je da levitira
harmoniku koja je onda letucala i plesala po sobi svirajući melodiju
'Dome, slatki dome'. Zato je Kruks kupio jednu harmoniku i stavio je
u kavez, a kavez je zaključao; odneo ga je pred Houma, ali ga je
stavio na mesto gde Houm nije mogao rukama da dosegne ni kavez
ni harmoniku u njemu. Svejedno, taj muzički instrument se podigao i
počeo da lebdi po kavezu, da se pokreće tamo-amo i da svira razne
melodije.
Houmovi najspektakularniji poduhvati, a to su izduživanje tela i
hvatanje žara, odigrali su se pred kraj njegove karijere; na našu
sreću, dobro su dokumentovani - učinili su to ser Vilijem Kruks i lord
Ader, dva čoveka koja su imala dovoljno strpljenja i dobre volje da
pažljivo gledaju i zapisuju šta se dešava, pa i da pripremaju oglede.
(Za razliku od mnogih koji su prema Houmu ispoljavali samo golo
neprijateljstvo. Francuski kralj Napoleon III plaćao je mađioničarima i
opsenarima da idu na Houmove seanse i da pokušaju da ga
raskrinkaju; nijedan nije postigao ništa. Houm je čak prognan iz
Rima pod optužbom da je čarobnjak; zbog toga su u britanskom
Parlamentu postavljana pitanja kako to italijanska vlada postupa
prema jednom britanskom državljaninu.)
Izduživanje tela je čudnovat fenomen koji se, opet, događao pred
desetinama očevidaca. Houm je protezao svoje telo, tako da je
dobijao na visini, čak i po petnaest centimetara - postajao je,
bukvalno, za toliko viši. Dok je to radio, ljudi su ga držali, a neki su
pritiskali šake na njega. Houm je skoro uvek pozivao posmatrače da
pomno motre na svaku eventualnu prevaru. Kruksu se obratio
rečima: "A sad, Vilijeme, ponašaj se kao da sam ja poznati opsenar,
koji će sve vas prevariti raznim trikovima... Ne obraćaj nikakvu
pažnju na moja osećanja. Ja se neću uvrediti." I tako, okružen sa
svih strana ljudima koji su ga držali za ruke i noge i upirali šake o
njegovo telo, Houm se počinjao izduživati. Jedan svedok pričao je da
je jasno osetio kako Houmova rebra 'putuju' nagore, promiču ispod
njegovih šaka. Ima čak i nekoliko izveštaja da je Houm uspeo da
izduži tela drugih ljudi.
Hvatanje vatre odigravalo se tako što je Houm uzimao iz ognjišta, na
primer, grudvu žara veliku kao pomorandža, držao je u desnoj ruci,
pokrivao levom, i onda duvao u žar da se što jače razgori, do belog
usijanja; onda je pozivao posmatrače da se sami uvere da oko
njegovih prstiju palaca vatra. Ovo su gledali i Kruks i Ader; takođe su
obojica imala povlasticu (ako je to prava reč) da jednom prilikom
gledaju kako Houm prilazi ognjištu, leže potrbuške pred njega i
bukvalno stavlja glavu u vatru, uranja licem u žar i plamen!
Ovaj poslednji fenomen zaista je neverovatan. Ne može se uporediti
sa ljudima koji bosi hodaju po žaru, jer oni samo povremeno, i samo
tabanima, stupaju u dodir sa užarenom površinom. Izgleda da čovek
koji zaista ubedi sebe da može cupkati po žaru, zaista to i može, ali
samo nakratko, i neće pri tom zadobiti veće opekotine. (U jednom
nedavnom ogledu sa hodanjem po žaru, jedini učesnici koji su
pretrpeli neuspeh bila su dvojica skeptika, koja su završila u bolnici
sa jakim opekotinama tabana.) Kruks je nastojao da proveri kakve su
ljudske sposobnosti za hvatanje vatre; aktivno je potražio druge ljude
koji bi mogli raditi nešto slično. Našao je samo jednog, nekog crnca
koji je zaista držao u rukama komad gvožđa crveno usijanog, ali
samo za tren; a posle toga je 'cela kuća bila još satima prožeta
mirisom pečenog crnca', piše Kruks. Nikad nikakav miris izgorele
kože nije primećen kad je Houm hvatao žar; niko, nikad, nije ispoljio
sposobnost da se izloži plamenu onako dugo kao Houm. Posle tih
poduhvata sa komadima žara, Kruks je pregledao Houmove ruke i
svaki put je ustanovio da su 'meke i delikatne kao ženske'. U
nekoliko predstava Houm je žar hvatao ne golom rukom nego
pomoću maramice koju bi mu dodao neko od gledalaca. Posle bi
vratio toj osobi maramicu, sasvim neoštećenu, neoprljenu. Kruks je
jednu takvu maramicu dao na hemijsku analizu: nije nađeno ništa
neobično.

Načini da se objašnjenjima eliminiše Houm

Prva moramo uzeti u obzir mogućnost da su svedoci nepouzdani. U

tom pogledu, spisi Kruksa i Adera su blago kakvo se retko nalazi, jer
ta dvojica su bila neposredno prisutna i zapisivala su sve odmah, a
ne tek mnogo kasnije. Tačno je da ljudska čula umeju da budu
varljiva, opažanje nije uvek tačno, a i pamćenje hoće ponekad da
nas prevari, ali time se nikako ne može objasniti levitacija u blistavo
osvetljenoj sali, niti prizor čoveka koji je legao pred kamin i zagnjurio
lice u žar.
Šta ako se ti izveštaji mogu objasniti kao neka vrsta kolektivne
halucinacije? Šta ako je Houm bio hipnotizer, zapanjujuće
sposoban? U uglednom naučnom časopisu Nature jedan 'naučno'
nastrojeni komentator izložio je zamisao da Houm mora biti ili
hipnotizer sposoban da zavede čitavu gomilu ljudi odjednom ili
vukodlak. Sama činjenica da se reč 'vukodlak' provukla na stranice
Nature pokazuje u kakvu je pometnju i u kakvo očajanje dospeo ovaj
Houmov protivnik!
Teorija o masovnoj hipnozi ili masovnoj halucinaciji ima mnogo
slabih tačaka. Kao prvo, veoma je mali broj ljudi koji su tako podložni
hipnozi da će zaista, ozbiljno, početi da haluciniraju kad im neko
'naredi'. Drugo, broj svedoka koji su iz neposredne blizine posmatrali
Houmove efekte veoma je veliki. Nije to bilo samo dvoje-troje niti
samo jedanput. Treće, Houm je više voleo uslove koji nisu ni
najmanje podesni za halucinacije: seanse je držao u blistavo
obasjanim dvoranama. U većini prilika tražio je obilje svetlosti.
Najzad, Kruks je izveo oglede u kojima je merio težinu pojedinih
predmeta, a ta težina se pod uticajem Houmove snage volje
menjala. Merni instrumenti ne haluciniraju.
Naravno, neki od učesnika u seansama verovatno su bili, kao
svedoci, nepouzdani. Takva su bila vremena: moda spiritizma bila je
na vrhuncu, narod je bio spreman da veruje u svašta i koješta. Ali
mnogi su sa ogromnom skeptičnošću gledali šta Houm radi
(Meternih, na primer; na početku i Kruks i Ader; takođe jedna grupa
Holanđana koji su sebe proglasili za racionaliste i koji su gledali
Houma u Amsterdamu godine 1858), a za takve posmatrače ne
možemo reći da su lakoverni.
Postoji saglasnost velike većine onih koji su pratili karijeru tog
čudnog čoveka, Danijela Danglasa Houma, (saglasnost čak i kod
njegovih kasnijih osporavatelja) da veliki deo onoga što su očevici
prijavili ne može biti pripisan nikakvoj halucinaciji. Znači, ostaju samo
dve mogućnosti: ili je on bio varalica ili je u njegovom prisustvu
delovala neka doista neidentifikovana sila.

Da li je Houm bio varalica?

Neki od Houmovih efekata svakako imaju izvesnu auru opsenarstva,

trika. On ponekad jeste držao seanse u mraku, ili zahtevao da se
svetla oslabe pre levitacije ili nekog drugog dramatičnog efekta.
Ponekad je levitirao čaše, one su letele neko vreme kroz vazduh, a
onda se naglo pojavljivale na sasvim drugom mestu. Neki njegovi
efekti bili su trivijalni, zaista, ali sa naše strane bilo bi detinjasto da
zbog toga insistiramo da je on bio najobičniji scenski mađioničar.
Trebalo bi da usmerimo svoju pažnju najviše na one događaje gde je
najmanje verovatno da je blefirao.
Houmove seanse bile su često na javnim mestima ili u kućama
zainteresovanih građana; u takve zgrade Houm naprosto nije imao
pristupa pre seanse. Dešavalo se, ne jednom, da ga povedu na neku
takvu izvedbu i da on tek tada sazna gde će seansa biti. Pre, za
vreme i posle seanse mnogi su pomno proveravali nema li tu negde
nekakvih sprava i spravica za opsenjivanje. To su radili i Ader i
Kruks. Nije, valjda, mogao Houm u džepu da prošvercuje nekakvu
skalameriju koja bi podizala sa poda teške stolove ili stolice u kojima
neko sedi!
Mogućnost da je imao potajne pomagače takođe je slabo verovatna.
Takvim ljudima Houm bi morao da plaća, i to mnogo da plaća, ali on
sam nije bio plaćen za svoje seanse i često je bio bez novca - imao
je u svom životu i jedno razdoblje kad je morao držati javna čitanja
književnih tekstova da bi zaradio za hranu. Morao bi, za onakve
efekte, imati čitavu svitu pomagača; a svaki takav mogao je otići u
redakciju nekih novina i dobiti ogromne pare za ispovest kojom bi
Houma demaskirao. Ali nikada se nijedan takav nije pojavio.
Ono sa žarom i vatrom čini se da je bilo gotovo nemoguće odglumiti;
posmatrači su i sami osećali vrelinu vatre, vrelinu žara u Houmovim
rukama.
Vredelo bi razmotriti još jednu epizodu iz života tog izuzetnog
čoveka, epizodu koja baca nešto svetlosti na psihologiju njegovih
kritičara i protivnika. Godine 1855. Houm je održao jednu seansu u
kući dvoje čuvenih pesnika, Roberta Brauninga i Elizabete Brauning.
Dok su to dvoje, i još neki ljudi, sedeli oko stola sa Houmom, jedan
venac od cvetova pavetine (koje su deca Brauningovih ubrala)
podigao se u vazduh i blago se spustio Elizabeti na glavu. Robert je
ustao da bi iz neposredne blizine gledao kako taj venac leti kroz
vazduh.
Na nesreću, Houm je tada progovorio i rekao da je Robert možda
ustao u nadi da će venac sleteti na njegovu glavu. Robert je već
zavideo svojoj ženi na pesničkom daru. Posle ove seanse, Elizabeta
je na sve strane hvalila i veličala Houma. Robert Brauning je to
komentarisao, ali njegovi utisci o seansi menjali su se, sa
proticanjem vremena, na čudnovat način. Prvih godina posle
seanse, pisao je prijateljima o tom događaju, ali nigde nije pomenuo
da bi to mogla biti prevara. Tek u kasnijem životnom dobu Robert je
ubedio sebe da je seansa morala biti 'nameštaljka' i da je, štaviše,
on uhvatio Houma u podvali. Pobudu za ovo naknadno izobličenje
uspomena nije teško pogoditi.
Svoje ogorčenje Robert je izlio godine 1864. tako što je objavio
pesmu 'Mutivoda medijum', dugu, prepunu otrova, o nekom varalici
koji je prepun taštine, a ništa ne radi sem što obmanjuje narod.
Svakome (sem Houmu) bilo je jasno da je to ciljano na Houma; u
nekim krugovima počela se širiti priča da je Robert Brauning provalio
Houmove blefove, priča bez ikakvog osnova. U to vreme Brauning ni
u jednom svom pismu još nije rekao tako nešto, a nije ni u svojim
razgovorima sa jednim od pionira istraživanja paranormalnih moći, F.
V. H. Majersom. Kasnije je književni kritičar Dž. K. Česterton
komentarisao da je pesma 'Mutivoda medijum' "splet realnosti i
nerealnosti u umu jednog čoveka". Vidimo, dakle, da i negativne
priče, koje osporavaju nečiju sposobnost, umeju da 'rastu' što se
više prepričavaju - a ne samo pozitivne, potvrdne priče.
Možda je najveće tragedija Houmovog života bila u tome što nijedan
tadašnji naučnik, osim Kruksa, nije imao hrabrosti da testira Houma.
Kruks je mnogo puta pozvao svoje kolege, eminentne naučnike, da
bez ikakvih ograničenja stave Houma na probu, ali oni se nisu
odazvali ili su izričito odbijali. Moramo i to imati na umu kad
razmišljamo koliko su izveštaji o Houmovim postignućima pouzdani.
Mnogi tadašnji ljudi od nauke, veoma skeptični, očigledno nisu imali
hrabrosti da organizuju test u kome bi se i njihova, skeptična
uverenja našla na teškoj probi i možda srušila.
Šta na kraju da mislimo o svemu tome? Kruksov zaključak je
nedvosmislen: "Odbaciti sva ova zabeležena svedočenja značilo bi
odbaciti generalno sva ljudska svedočenja..." Ovo je preterivanje, ali
zaista smo suočeni sa obiljem kvalitetnog svedočenja, tolikim obiljem
da ga je nemoguće prenebregavati. Moramo, u nekom trenutku,
pokloniti bar malo poverenja svedočenjima ljudskih bića. Jer, na
kraju, čak i najstrožiji naučni izveštaji zasnovani na očitavanju
instrumenata kažu nam, u stvari, šta su ljudske oči videle na tim
instrumentima.
Neki od efekata koji se opisuju u svedočanstvima o Houmu svakako
su mogli biti proizvod nepouzdanog opažanja ili svedočenja, vešto
nameštene opsene, masovne halucinacije. Međutim, ostaje i mnogo
drugih efekata, ostaje nam velika količina dokaznog materijala koji
se ne može odbaciti tako lako. Skeptične knjige napisane o Houmu
popriličan su jad i beda. Za razliku od onog što su pisali Ader i Kruks,
te knjige prepune su praznih "Šta ako...", neosnovanih tvrdnji,
moljakanja da se nešto izuzme iz razmatranja, selektivnih navoda i
sličnog. Nijedna od tih knjiga ne daje ubedljivu i argumentovanu
kritiku Houma i njegovih moći. Ipak, čitalac koji se zainteresovao za
Houma može naći u našoj bibliografiji, na kraju ove knjige, podatke i
o tim skeptičnim delima; bilo bi besmisleno da mi insistiramo da
samo jedna, naša strana priče sme da se čuje.
Houm je umro, njega više nema. Nijedan sličan nije viđen od tih
vremena pa sve do danas. Ali hajde da se prebacimo sto godina
bliže našem vremenu, do jednog pojedinca koji nastupa kao ispitanik
u testovima paranormalnih moći već dugo, mnogo duže nego iko
drugi. To je Pavel Stepanek.

Bankarski službenik iz Praga

Rusi i drugi Istočnoevropljani oduvek su se živo zanimali za vezu

između hipnoze i ESP, možda iz dobrih razloga, jer čini se da
hipnoza pomaže ljudskim ESP sposobnostima da se ispolje (vidi
šesto poglavlje). Jedan od istraživača koji su se naročito usmerili na
ovu oblast bio je Milan Rizl, diplomirani antropolog, veoma
zainteresovan za paranormalno. Početkom šezdesetih godina počeo
je da vrši oglede sa hipnozom kao alatkom za ispoljavanje
eventualnih ESP sposobnosti kod ispitanika. Njegov postupak za
testiranje bio je dugotrajan i složen: dobrovoljci su prvo prolazili kroz
vežbe stvaranja duhovnih slika ('gledanje duhovnim očima'), a onda
se od njih tražilo da se opuste i da silaze u sve dublja stanja transa;
tek posle toga im je nalagano da pokušaju pomoću ESP da obave
određene zadatke, na primer da pogode šta je u nekoj zatvorenoj
kutiji. Tokom ovog rada, u kome je naišao na pojedine ohrabrujuće
elemente, Milan Rizl upoznao je Pavela Stepaneka.
Stepanek je bankarski činovnik, čovek tih i neupadljiv. Ali došao je
kod Rizla zato što se zanimao za paranormalne moći. Rizl ga je
testirao da vidi da li od njega može biti dobar subjekt za ESP pod
hipnozom, ali Stepanek je slabo podlegao hipnozi, pa je Rizl posle
dva pokušaja bio manje-više spreman da odustane. U trećem
pokušaju našla se neka trunčica ohrabrujućih rezultata, i Rizl je
odlučio da prestane da hipnotiše Stepaneka i da ga testira na ESP
pomoću nekih karata koje su mu bile pri ruci jer su zaostale od
ranijih studija. Svaka karta bila je veličine 12 x 8 centimetara, crna sa
jedne strane, a bela sa druge i skrivena od pogleda kartonskim
koricama kroz koje svetlost nije mogla proći. Rizl je stavljao jednu po
jednu na sto pred Stepaneka i pitao kako je okrenuta karta unutra -
crnom ili belom stranom nagore. Prethodno se potrudio, iako je ovo
bio neformalni i ovlašni početak, da dobro promeša sve, da bi
raspored bio zaista nasumičan. Stepanek je počeo da pogađa u
primetno više od 50% slučajeva. Posle nekoliko nedelja, njih dvojica
su bila spremna za početak formalnog istraživanja.
Prvi formalni ogled dovršen je u julu 1961. godine. U to vreme
Stepanek je radio u vrlo lakom hipnotičkom stanju (što je u kasnijim
istraživanjima s njim napušteno). Rizlova asistentkinja, koja je radila
sama u drugoj, zatvorenoj sobi, uzela je deset karata i gurnula svaku
u po jedne kartonske korice, pri čemu je nasumce odlučivala koju
kartu će gurnuti belom stranom nagore ili crnom stranom nagore. Ti
kartonski omotači sa kartama unutra dati su Rizlu, koji ih je pružao
pred Stepaneka, jedan po jedan. Ali Stepanek nije mogao videti čak
ni karton; ispred njegovog lica bio je raširen zastor. Stepanek nije ni
video, ni dodirivao karte niti omotače, nego je naprosto pogađao šta
je sa gornje strane: "Crna." "Bela." Rizl je zapisivao svako takvo
pogađanje. Posle završenih deset pogađanja upoređivao je rezultat
sa spiskom dobijenim od asistentkinje, gde je pisalo kakav jeste
raspored karata unutra, to jest kako je koja okrenuta.
Mora se priznati da je ovo poprilično dosadan postupak. Stepanek je
ispoljio veliki stoicizam ostajući pri raznim varijantama istog ovog
postupka dugi niz godina. Jest da je bilo dosadno, ali su rezultati bili
dramatični. U tom prvom ogledu, jula 1961, Stepanek je dve stotine
puta prošao kroz test, dakle pogađao je ukupno dve hiljade puta.
Pošto su izgledi da se 'potrefi' tačan odgovor svaki put tačno 50%
(jer postoje samo dve, ravnopravne mogućnosti), trebalo je da
ostvari hiljadu pogodaka. On je međutim ostvario malčice više od
1.140, dakle, malo iznad 57%. Statistička verovatnoća da neko
pukim slučajem, naslepo, 'nabode' tako nešto iznosi manje od jedan
prema deset miliona.
Rizl je, međutim, želeo da postigne još veći uspeh. Iznašao je zaista
domišljat metod za to. Njegovo razmišljanje išlo je ovako.
Pretpostavimo da Stepanek, kad pogađa kako su karte okrenute,
iskoristi svoju ESP moć samo povremeno. (Pošto ne pogodi svaki
put, mora biti da je povremeno ne koristi.) Možemo zaključiti da je to
signal koji stiže samo ponekad - nešto što se kod tog čoveka uključi
otprilike pri svakom sedmom pogađanju. (Zato što on, u proseku, od
svakih sedam 'nabode' četiri tačno, a tri pogreši; zaključujemo da
slučajno pogodi tri i isto tako slučajno promaši tri, ali u proseku se
pojavi i jedan pogodak više, a to nije slučajno; taj jedan, taj sedmi,
tačan iskaz ishod je pristiglog ESP signala.) Kad u nekom sistemu
za prenos informacija ne primamo ništa što ima ikakvog smisla, nego
samo buku 'bez veze', to se zove šum. Ako imamo u svakih sedam
pokušaja, koje naš ispitanik učini, šest puta šum i jedan put signal,
onda zaista treba da se dosetimo jedne tehnike koja postoji za takve
slučajeve i kojom se naučnici služe da pojačaju takav povremeni
signal. Tehnika je sledeća: treba podmetnuti Stepaneku da pogađa
(ne znajući to) o istom redosledu, o istim kartama nekoliko puta. Taj
signal pašće neki put na jednu kartu, neki put na drugu,
povećavajući im verovatnoću da budu tačno pogođene; to znači da
će se korist od tih signala povećavati, ukupno dejstvo biće uspešnije.
Jer kad se signali preklapaju i sabiraju, šum biva potisnut.
Ova tehnika ima naziv. Zove se 'većinsko odlučivanje'. (Kao na
političkim izborima.) Pružimo pred ispitanika jednu kartu. On kaže
"Crna". Posle nekog vremena pružimo mu tu istu kartu i on kaže
"Bela". Podmetnemo mu (a da on toga nije svestan) tu istu kartu
deset puta. Ako on za nju sedam puta kaže "Bela!" a samo tri puta
kaže "Crna!" znači da se 'većinom glasova' (svojih sopstvenih)
opredelio da je bela. Ako pet puta kaže da je bela, a pet puta da je
crna, to je pet prema pet, nerešeno, znači da ESP signala nije ni
bilo, i mi ćemo takav rezultat brisati.
Zato su Rizl i njegova asistentkinja pripremili seriju od sto karata, u
nasumičnom redosledu. Svaka je bila zatvorena u neprovidan
koverat i zatim koverat u dodatni neprovidni omotač. Za Stepaneka
je, dakle, bilo pripremljeno sto meta, sto 'ciljeva'. Dato mu je da ih
'gađa' deset puta uzastopce, svaki put istim redom, od prve do stote.
Kod 93 karte Stepanek se 'izjasnio većinom glasova'. U 7 slučajeva
glasao je 5:5 i to je izbačeno iz daljeg računanja. Od 93 za koje se
opredelio većinom glasova, opredelio se u 66 slučajeva tačno, a to
znači u 71% slučajeva. Verovatnoća da neko čistim pukim slučajem
'potrefi' tako mnogo iznosi jedan prema više od dvadeset milijardi.
Dakle 1:20.000.000.000.
Pretpostavimo, bar zasad, da je Stepanek doista koristio ESP da
pogodi da li je karta okrenuta belom ili crnom stranom nagore. Ako
jeste, znači da u delovanju ESP postoji pravilnost. Ako je Stepaneku
zaista pristizao slab, povremen signal, onda bi zaista trebalo da
tehnikom većinskog glasanja signal bude pojačan. To se i desilo.
Takve stvari naučnicima daju pouzdanje.

Stepanekovi rezultati kod drugih, nezavisnih istraživača

Rezultati ovih prvih Rizlovih testova sa Stepanekom bili su tako

izvanredni da se zapadna nauka vrlo brzo zainteresovala za njih.
Naučnik Gejter Prat iz Laboratorije za parapsihologiju pri
Univerzitetu Djuk u Severnoj Karolini otputovao je u Prag 1962.
godine, Rizlu u posetu. Prat je imao već mnogo znanja i iskustva kao
istraživač; godinama pre toga radio je sa Džozefom Benksom
Rajnom. Posmatrao je i analizirao neke kraće testove. Stepanek je
postigao rezultate samo malo iznad 50%. Ali kad se Prat vratio u
Prag, godine 1963, Stepanek je bio u vrhunskoj formi. Zajednički su
ga testirali Prat i Rizl, pogađao je 2.000 puta, pogodio 1.133 puta, a
to je 56,65% pogodaka. Opet verovatnoća koja iznosi samo jedan
naspram deset miliona da je to moglo biti pukim slučajem.
Između te dve Pratove posete Stepanek je postigao svoj najveći
pojedinačni uspeh. Rizl je razmišlao ovako: ako je Stepanek po
metodu 'većinskog odlučivanja', ali za svaku kartu sa samo deset
raspoloživih svojih glasova dostigao tačnost od zapanjujućih 71%, sa
još mnogo većim brojem ponovljenih pokušaja, to jest sa više svojih
glasova postigao bi još i više; signal bi se pojačao još doslednije.
Zato je spremio seriju u kojoj je bilo samo 15 karata, ali ih je polagao
pred Stepaneka (prvu kartu, pa drugu kartu, i tako sve do petnaeste)
nekoliko stotina puta. Na kraju ogleda pokazalo se da je Stepanek
tačno pogodio kako su svih petnaest okrenute - a to je stoprocentni
uspeh, 100%. Trebalo bi izvesti pred naučnike 32 milijarde i 767
miliona ljudi i svakog provući kroz celo ovo testiranje, da bi
eventualno jedan od njih postigao pukim slučajem taj stopostotni
uspeh. Tolika je verovatnoća da se to desi; 1:32.767.000.000.
Ali stižemo i do prvog zaokreta u priči. Tokom sve daljih i daljih
ogleda, Rizl je opazio da Stepanek izuzetno uporno ostaje pri istoj
pogrešnoj tvrdnji (na primer, stalno govori da je crna) kad god je
karta zavučena u neke određene, a ne u neke druge koverte.
Odmah je pomislio: da li na spoljašnjosti tih koverti postoje neki mali
znaci dostupni čulima - na primer, neke ogrebotine, mrljice i tome
slično, koji ometaju Stepanekovu moć? Da li se njegova ESP moć
vezala za određene koverte umesto da pazi na ono u koverti? Da bi
isključili tu mogućnost, Prat i Rizl su promenili postupak testiranja.
Karte su i dalje bile u zatvorenim kovertama, ali su sad koverte bile
zavučene u kartonske omotače. Pošto više ne može da vidi nijedan
koverat (nadali su se oni), Stepanek će moći da se usredsredi na
ono u kovertu, pa će i pogađati uspešnije.
Međutim, pokazalio se da je Stepanek nastavio da kazuje uporno
istu boju (a ne tačnu) kad god je neki od tih koverata bio iznet pred
njega, iako zbog dodatnog omota nije mogao to znati. Onda su oni
ispremeštali koverte u omotnicama, ali i Stepanekovo uporno
pogađanje o njima odmah se ispremeštalo isto tako. Nametao se
utisak da Stepanek veruje da koristi svoju ESP moć da pogodi koja
boja karte je okrenuta nagore, ali da, zapravo, sve više pogađa koji
koverat mu je pružen.
U to vreme je Prat, koji je sve više preuzimao vodeću ulogu u ovim
ogledima sa Stepanekom, organizuje prvi od dva ogleda koji su, po
njegovim (Pratovim) rečima, dali "konačan dokaz da Pavel Stepanek
ispoljava ESP". U ovom ogledu sa Pratom je sarađivao Dž. G. Blom,
holandski naučnik iz Amsterdama.
Blom i Prat su pripremili četrdeset karata (koje su sad bile s jedne
strane bele, a s druge strane zelene, kao i u većini slučajeva posle
Rizlovih početnih ogleda sa Stepanekom), svaka u po jednoj,
zatvorenoj i zalepljenoj koverti. Bilo je, dakle, ukupno četrdeset
koverata. Punili su ih na takav način da niko od njih dvojice nije
mogao sam znati kako je okrenuta karta u kome kovertu. Prat je
pomešao koverte da budu nasumično raspoređeni. Uzimali su ih po
osam komada, a onda su svaki još i stavljali u dodatni omot da bi bio
bolje skriven. Stepaneku su nudili jedan po jedan, u Blomovom
prisustvu. Svakog dana Stepanek je pogađao po hiljadu puta, i
svako pojedino pogađanje pažljivo je zabeleženo, a kasnije
ustanovljeno kako je karta unutra zaista bila okrenuta, pa i to
zapisano. Četiri dana su radili, izvršivši četiri hiljade pogađanja.
Stepanek je ispoljio ESP sposobnost. Pogodio je 2.154 puta tačno,
dakle 53,85%, što ne izgleda mnogo, ali verovatnoća da neko to
postigne sasvim slučajno iznosi oko jedan prema pola miliona.
Tokom sledećih nekoliko godina istakle su se, uopšte uzevši
(nećemo potapati čitaoca poplavom brojki i statistike), dve jasne
osobenosti rada sa Stepanekom. Prva je ta da je Stepanek postizao
rezultate značajno preko pedeset posto u testovima koje su
pripremali i izvodili mnogi naučnici, koji su došli iz raznih zemalja,
širom sveta. Ono što je započelo sa Rizlom i privuklo jednog
inostranog naučnika (Prata), a zatim i drugog (Bloma) privuklo je još
neke. Ovo je od velikog značaja. Stepanek je uspevao kod mnogih
istraživača, što znatno povećava vrednost ogleda. Njegovi rezultati
bili su ponovljivi.
Druga jasna odlika sastojala se u tome što se Stepanekova
sposobnost, tokom vremena, sasvim udaljila od karata i vezala prvo
za koverte, a zatim za spoljašnje omote! Zato su omoti morali biti
skrivani unutar sledećih, još većih i debljih 'pokrivki'.
A pošto je ono unutra bilo već prilično veliko i teško, te pokrivke bile
su iznutra obložene vatom i pomno merene da bi se obezbedilo da
stvarno bude nemoguće po težini oceniti koja je koja. To je bilo sve
trapavije, ali je još uspevalo. Takvim postupkom testirali su
Stepaneka kad je otputovao u Ameriku i na Univerzitetu Virdžinija
radio sa Pratom i dr Janom Stivensonom, kao i sa dr Jirgenom
Kelijem sa Tasmanije. Tokom februara 1968. Stepanek je
nepogrešivo govorio za izvesne omotnice (ne karte) "Zeleno!" i
"Belo!" - a za neke druge je dosledno govorio "Zeleno!" kad god su
bile jednom stranom okrenute gore, i "Belo!" kad god su bile
okrenute drugom stranom gore.
Stepanekove sposobnosti posle toga su opadale. Prilično je jasno
šta s desilo. Njegovo ESP čulo (ako je bilo to) postepeno je izgubilo
svaku orijentaciju između karata, koverata, omotnica, pokrivki, pa i
teških poštanskih vreća koje su korišćene pred kraj naučnog rada sa
njim. Mora se naglasiti: iako je težište njegovog možda vančulnog
opažanja prelazilo sa jednog sloja na drugi sloj tih svakojakih omota,
i tako redom, ostajalo je tokom znatnog broja ogleda dosledno u
tome. Znači, ni u kom slučaju nisu eksperimentatori nepažljivo
preneli neku statističku anomaliju iz jedne serije ogleda u neku
drugu. Na kraju je Stepanek ostao sasvim bez te svoje sposobnosti.
Ipak, ostaje činjenica da je taj izuzetni čovek tokom desetak godina
davao neke od najboljih rezultata u istoriji parapsihiologije. Kakve
zaključke da izvedemo o njegovoj karijeri?

ESP ili neko alternativno objašnjenje?

Prva poenta koju možemo izvući, zaista neosporna, jeste sledeća:

Stepanekovi rezultati, koje je postizao u mnogobrojnim ogledima pod
nadzorom većeg broja naučnika, nisu ni u kom slučaju mogli biti
ishod puke slučajnosti. O ovome su svi saglasni. Ali potrebno je da
znamo ima li ikakve razumne alternative za pretpostavku da je kod
njega delovalo vančulno opažanje ili neka druga zaista nepoznata
sila ili volja. Moramo naglasiti reč 'razumna'. Jer, teorijski je moguće
pretpostaviti da su Stepanek i šesnaest istraživača koji su s njim
radili bili, svi, upleteni u istu divovsku zaveru da prevare svet uopšte i
nauku posebno. Ali stvarno treba biti paranoičan ili naprosto lud pa
ozbiljno poverovati u to.
U nekoliko prvih ogleda postojala je neka minimalna mogućnost da
je Stepanek osećao toplotu jedne i druge strane koverta različito. Jer
ako je karta unutra s jedne strane crna, a s druge strane bela, ona
može odbijati različite količine toplote, pa bi neko sa toplotnim čulom
(na daljinu) mogao osetiti da je na primer gornja strana toplija.
Međutim, nauci nije poznato da ljudska bića imaju neko takvo
daljinsko toplotno čulo, pa nema ni izmerenih podataka koji bi
svedočili da li se Stepanek pod onim uslovima mogao njime
poslužiti. U svakom slučaju, to čulo (ako postoji) nije mu moglo
pomoći kasnije, kad je pred njega iznošen uvek koverat u dodatnoj
omotnici (Prat, Blom i drugi) niti kod onih ogleda kad Stepanek ne
samo što nije mogao da dodirne, nego nije mogao čak ni da vidi,
nimalo, to što je pred njega donošeno. Ovo moramo pomenuti zbog
jednog 'skeptičnog' istraživača koji je o Stepaneku pisao, a nije uzeo
tu činjenicu u obzir.
Kad su Prat i drugi objavili svoje naučne radove o Stepaneku u
časopisu Nature i nešto manje slavnom New Scientist, naišli su na
znatnu nevericu, koju je sažeto iskazao britanski kritičar Č. E. M.
Hansel, tada profesor psihologije na Univerzitetu Svonsi. Godine
1966. Hansel je objavio i knjigu o ESP istraživanju, u kojoj je
Stepaneku posvetio 22 reda teksta. Ali godine 1973. Prat je objavio
odgovor, u kome je ispravio mnoge greške i lažne zaključke kojima
Hanselova kritika vrvi. Godine 1980. Hansel objavljuje drugo,
ažurirano i dopunjeno izdanje svoje knjige, i zaista odustaje od nekih
neistina (na primer, više ne tvrdi da je Blom bio Rizlov poznanik i
kolega iz ranijih dana, pre Stepaneka; ta neistina imala je za cilj da
baci sumnju na nezavisnost ogleda Prata i Bloma), ali pri nekim
neistinama uporno je ostao. Tako, na primer, Hansel je pisao 1980.
godine sledeće: "Ja sam 1965. godine sugerisao da je Stepanek
mogao po iskrivljenosti, to jest po neravnosti pojedinih karata
pogoditi koja je kako okrenuta". A istina glasi da je Prat izuzetno
pažljivo poravnavao sve karte, motrio na njihovo eventualno
izobličenje, ostavljao pojedine koverte nedirnute duže vremena da
se uveri da li će se one same od sebe iskriviti i na koju stranu, i tako
dalje. U svome odgovoru 1973. Prat je ovo istakao, i naglasio da je
bio veoma svestan tog problema i da je dobro pazio da ništa takvo
ne promakne. Hansel u izdanju iz 1980. godine naprosto
prenebregava ovaj Pratov podroban odgovor. Ponavlja, osim toga, i
netačnu tvrdnju da je Rizl bio biohemičar na Institutu za biologiju u
Pragu; to nije velika greška, ali kad ti ljudi ukažu na neku grešku, a ti
je ne ispraviš, znači da nisi baš precizan kritičar.
Za Hanselovu kritiku videlo se da je ovlašno i nemarno skrpljena.
Međutim, godine 1989. poznati pisac naučnopopularnih članaka
bujnog stila u mnogim časopisima, Martin Gardner, napisao je
opširniju, a na prvi pogled i jaču kritiku ogleda sa Stepanekom. Do
tog vremena Prat je već umro, ali je 1990. godine Jirgen Kajl
energično odgovorio. Kajl je dokazao na koliko mesta je Gardner
pogrešno razumeo šta se radilo u tim ogledima, i koliko je
preuveličavao mogućnost da je bilo neke prevare. (Napomenimo da
niko nikad nije izneo ni najmanji dokaz o ma kakvoj prevari kod
Stepaneka.) Kajl prvo napominje da Gardner, u svom novinskom
stilu izražavanja, veoma olako upotrebljava pogrdne izraze kao što
su 'smejurija', 'koještarija', 'van pameti', iako su ogledi sa
Stepanekom bili bona fide naučni ogledi, što bi trebalo da znači da
zaslužuju ozbiljno i dostojanstveno ocenjivanje. (Mi smo, doduše,
rekli za fenomene D. D. Houma da su 'zapanjujući', ali sa time bi se
valjda složio svako, pa i onaj ko misli da su to bile prevare!) U tom
pogledu Kajl je svakako u pravu. Kad je čitaocima dosadno, Martin
Gardner nesumnjivo ume i može da ih razonodi. (Njegovu knjigu
dajemo u bibliografiji.) Ali od Gardnera ne možete očekivati
hladnokrvnu naučnu ocenu.
Bilo je i drugih kritičara, koji su se izjasnili drugačije. Britanski
matematičar Džordž Medhurst poslao je Pratu pismo u kome kaže:
"...koliko ja mogu da ocenim, ovaj rad (sa Stepanekom) izgleda kao
jasna demonstracija ESP".
Zaista je u nekim ogledima sa Stepanekom mogao promaći neki
čulni opažaj koji bi doprineo tačnom pogađanju - možda nisu bili svi
omoti sasvim jednake težine, ili se 'videlo nešto', ili je neka mala
količina toplote prolazila kroz koverte, i tako dalje. Ali naučnici su
uzimali u obzir sve te mogućnosti, i veoma su se trudili da ih isključe,
a imali su i vremena: rad je potrajao deset godina. Stepanek je
postojano postizao odlične rezultate. Po našoj oceni, nijedan od tih
činilaca (niti ma kakva kombinacija njih) ne može objasniti glavninu
Stepanekovih uspeha. Uostalom, kad bi kritičari imali išta konkretno
da kažu, rekli bi, a ne bi pribegavali uopštenim i nedokazanim
tvrdnjama da je 'morala biti neka obmana'. Ciljni predmeti (obojene
karte) uvek su bili dobro izmešani, tako da je njihov redosled bio
sasvim nasumičan; ni u jednom ogledu nije mogao Stepanek
upotrebom logike ili matematike da pogodi išta. Niti je on mogao
pročitati išta sa lica čoveka koji je pružao koverte prema njemu, jer
taj gotovo nikad nije znao kako je karta unutra okrenuta (pošto je
karte u drugoj prostoriji spremao neko drugi). Ostaje, zapravo, samo
jedna mogućnost prevare, a to je da su se mnogi istraživači uključili
u neku vrstu zavere da zajednički lažu. Ako nije to, onda moramo
zaključiti da je delovala neka stvarna anomalija, a ta anomalija zaista
veoma liči na ESP.

Osobine ličnosti kao činilac

Na kraju, nešto što će sigurno biti zanimljivo svima nama. Kakav je

bio (i kakav je danas), kao čovek, Pavel Stepanek, kakva ličnost?
Zdrav razum nam kaže da onaj ko može deset godina da dolazi i
provodi mnoge sate govoreći "Zelena!" ili "Bela!" za nekakve
skrivene karte - nije, da kažemo, obična duša. Mnogi ljudi bi se
grozili takvog posla, smatrli bi da je nepojamno dosadan. A
Stepanek je, očigledno, uživao u tome. Nikada nije postigao neki
primetan uspeh ni u jednoj drugoj vrsti ogleda o paranormalnim
moćima koji su za njega organizovani (a bilo ih je). Zašto je to tako?
Stepanek je prošao i kroz mnoge formalne testove za određivanje
osobina ličnosti, to jest karaktera. Rezultati ovih testova, kao i
mišljenja ljudi koji su radili s njim i mišljenja njegovih današnjih
poznanika, ukazuju na jednu značajnu psihološku crtu kod njega.
Stepanek je prilično brižna osoba. Imao je jednu tačno određenu
vrstu odbrane od te anksioznosti, a to je: kompulsivno i pomalo
opsesivno pridržavanje svojih navika, svojih uhodanih rituala. Prat je
pisao: "Njegovim životom upravlja ponajviše njegova želja da
izbegne ma kakve društvene komplikacije... On se bori da sve oko
sebe aranžira na takav način da u svakom trenutku ima punu
kontrolu nad događajima... Plaši se da bi ma kakve lične veze, koje
bi se preklopile sa njegovom dnevnom rutinom, mogle zamrsiti
njegov život, a on upravo ima veoma snažnu želju da njegov život
bude krajnje jednostavan..." Prat je naglašavao i Stepanekovu
tačnost u svemu, kao i Stepanekovo duboko uverenje da svakom
čoveku data časna reč treba da bude svetinja.
Većina psihologa rekla bi da je to opsesivno-kompulsivna ličnost i
kao dokaz bi naveli ponajpre te potrebe da svaka trunčica bude uvek
na svom mestu i da se sve odvija na predvidljiv i kontrolisan način.
Prosti ESP ogledi sa pogađanjem kako su karte okrenute bili su
idealni za takvu ličnost - jer to su jednostavni rituali gde je ponašanje
svaki put do tančina isto, gde je sve zakazano i određeno u vremenu
i prostoru, i gde se sve zaista sprovede onako kako je zakazano. Iz
toga možemo naučiti nešto važno, o čemu će još biti reči u četvrtom
poglavlju, a tiče se ESP i ličnosti. Različitim tipovima ljudi mogu
odgovarati različite vrste testova. Nije teško videti zašto se jedna
vrsta testiranja koja bi za većinu nas bila dosadna do suza, najviše
svidela Pavelu Stepaneku koji je i danas u Ginisovoj knjizi rekorda
naveden kao čovek najobdareniji paranormalnim moćima na svetu.
VLADAVINA UMA NAD MAŠINOM
Tehnike pomoću kojih je testiran Pavel Stepanek izvedene su
neposredno iz jednostavnih ogleda pogađanja karata, kojima su se
bavili Rajn i drugi pioniri. U ovom našem kompjuterskom dobu
razvijene su i druge tehnike, da bi se pojednostavio mukotrpni posao
pripremanja materijala i beleženja rezultata.
Jedan fizičar rođen u Nemačkoj, koji je pre 20 godina (1977.) radio u
'Boingovim' istraživačkim laboratorijama u Sijetlu, bio je prvi
istraživač koji se poslužio tim tehnikama da testira paranormalnu
moć na sistematičan i temeljit način. Taj čovek zove se dr Helmut
Šmit. Razvio je jednu automatsku mašinu za testiranje
paranormalnih moći. Mašina generiše nasumične brojeve, subjekt
(dakle, ispitanik) pogađa koji su, mašina registruje svako njegovo
pogađanje i beleži sve podatke na takav način da ih je posle lako
naći i obraditi. Šmit se nadao da će pomoću tih svojih mašina obaviti
oglede u kojima ne bi promakla ni jedna jedina greška u beleženju,
niti bi bilo ikakve metodološke nedoslednosti, odnosno drugih
slabosti.
Dobio je neke od najjačih dokaza ikada nađenih za postojanje
paranormalnih moći; osim toga, uticao je i na druge naučnike, od
kojih su neki preduzeli da dupliraju njegov rad (to jest, da urade
tačno isto i da vide da li će dobiti iste rezultate). O njihovim
nastojanjima govorićemo kasnije. Prvo moramo sagledati osnovna
načela Šmitovih mašina i istraživačkih postupaka. Naravno, u
proteklih dvadeset godina bilo je promena, ali osnovna načela ostala
su manje-više ista.
U srcu Šmitovih mašina za testiranje paranormalnih moći nalazi se
jedan prirodni proces koji je sasvim nasumičan, a to je radioaktivno
raspadanje jednog izotopa koji se zove stroncijum 90. S vremena na
vreme poneki atom stroncijuma 90 se raspadne, i pri tom emituje, to
jest 'ispali' iz sebe jedan brzi elektron. Ne postoji način da se
predvidi kad će se to desiti, i posle kog vremena će poleteti sledeći
elektron, pa sledeći, i tako dalje. Pokraj komadića stroncijuma 90
namešten je Gajgerov brojač koji registruje izletanje elektrona. A taj
Gajgerov brojač priključen je na jedan veoma brz elektronski
oscilator u kome se neprestano smenjuju nekoliko različitih
elektronskih stanja (obično četiri), istim redom, uvek iznova. U suštini
pojavljuju se redom brojevi: 1, 2, 3 i 4, pa onda opet 1, 2, 3 i 4 i
stalno tako, veoma brzo. U trenu kad Gajgerov brojač detektuje
emisiju jednog elektrona, oscilator stane - tačno u toj istoj
mikrosekundi. A na ekranu se pokaže jedan broj, onaj koji je u
oscilatoru bio zatečen baš tad: jedinica, ili dvojka, ili trojka, ili
četvorka. Umesto ekrana mogu biti i samo četiri jednostavne
svetiljkice, pa se upali jedna, ili dve, ili tri, ili se upale sve četiri, i
ostanu tako.
Veliki deo Šmitovih ogleda izveden je pomoću ovakvih mašina.
Subjekti su testirani na prekogniciju i psihokinezu. Naime, tražilo se
od njih da pogode koji će se broj sledeći pojaviti (to je ogled iz
prekognicije) ili da se usredsrede na jedan broj i da snagom svojih
misli postignu da se on pojavi češće nego obično, dakle u više od
25% slučajeva (to bi bila PK). Prednosti ovakvog mašinskog
testiranja su očigledne. Stvar je jednostavna, svakom jasna;
događaji koje treba predvideti, ili na njih uticati, zaista su nasumični;
merenje učestalosti pogodaka u odnosu na verovatnoću slučajnih
pogodaka veoma je pouzdano; mašina sve beleži automatski, pri
čemu joj se nijedna osoba ne meša u posao, što znači da su
nemoguće ljudske greške u beleženju (a to je naročito važno kod
prekognicije).

ESP i Šmitova mašina

Godine 1969. Šmit je objavio rezultate svojih prvih ESP ogleda.

Svaki subjekt imao je ispred sebe četiri dugmeta, označena
brojevima 1, 2, 3 i 4. Čim on (ili ona) pritisne dugme, mašina se
uključuje, proizvodi jedan nasumični broj između 1 i 4, i pokaže se
koji broj je proizvela. Šta je ispitanik pogađao, a šta je stvarno posle
bilo, mašina beleži na traku (u početku papirnu, na kojoj su pravljene
rupice). Čitav ovaj posao trajao je oko pola sekunde. Pošto bi neko
mogao pritisnuti dva, ili tri, ili sva četiri istovremeno, nehotice ili u
nameri da vara, dugmad su bila načinjena tako da registruju samo
ono koje je pritisnuto malo ranije, makar samo milioniti deo sekunde
ranije od ostalih; a ako ispitanik pritisne zaista u istom milionitom
delu sekunde dva ili više dugmadi, mašina je imala nalog da to
uopšte ne registruje (dakle, da postupa kao da ništa nije pritisnuto).
U prvoj seriji opita Šmit je testirao stotinak ljudi, koje je pronašao u
raznim spiritualističkim crkvama i zajednicama. Tražio ih je tamo zato
što je računao da je na takvim mestima najveća verovatnoća da bi
mogao naći osobe sa ESP darom. Našla se samo jedna osoba sa
rezultatima vrednim pažnje. Bio je to jedan doktor fizike, koji je
uspevao da predvidi sledeći broj tako tačno da je verovatnoća da
neko to postigne slučajno bila manja od 1:100.000. Na nesreću, taj
čovek se uskoro odselio zbog posla, pa Šmit nije mogao nastaviti da
ga testira. Međutim, taj uspeh ga je uverio da se treba usredsrediti
na mali broj osoba, ali nadarenih.
Daljim 'prosejavanjem' stotina kandidata, Šmit je naišao na troje sa
kojima je odlučio da započne formalne oglede. Svo troje su i pre
toga bili veoma zainteresovani za paranormalno. Jedan je bio
muškarac, spiritistički medijum; druga osoba bila je 'učiteljica
paranormalnih moći'; treći čovek bio je kamiondžija, ali je za sebe
govorio da se 'amaterski bavi pojavama paranormalnih moći'. To
troje su, zajedno, pogađali ukupno 63.066 puta. Tačan broj koji će se
pojaviti (jedinicu, dvojku, trojku ili četvorku) trebalo je pukim slučajem
da 'potrefe' u 25% slučajeva, dakle trebalo je da njih troje postignu
ukupno 15.766 tačnih odgovora, ili nešto približno tome. Međutim,
oni su postigli 16.458 tačnih odgovora, a to je blizu 700 tačnih
odgovora više nego što su im zakoni statistike, i pukog slučaja
dozvoljavali. Procentualno to ne izgleda naročito upečatljivo (to je
nešto manje od 27% tačnih predviđanja), ali pošto je taj rezultat
dobijen iz toliko mnogo hiljada pokušaja, verovatnoća da su slučajno
mogli ostvariti takav razultat manja je od jedan prema sto miliona.
Šmit je onda stao u ove svoje jednostavne oglede da unosi varijacije.
Počeo je da zahteva od ljudi da ponekad pogađaju koji će se broj
pojaviti ali, u drugim testovima, da što češće pritisnu dugme sa
brojem koji se neće pojaviti. Možda je to 'uvrnuta' ideja, ali fenomen
takozvanog negativnog ESP-a, odnosno promašivanja zbog
paranormalnih moći često je prijavljivan i mi ćemo mu se još vraćati.
Prvi od to troje Šmitovih ispitanika, spiritistički medijum, bio je u
nemogućnosti da dalje učestvuje u radu, pa je Šmit kao zamenu
uključio u testiranje šesnaestogodišnju kćer svog trećeg ispitanika
(kamiondžije). Kad je tražio od ovo troje da pogađaju što više,
dobijao je jedva nešto više od 26% pogodaka; a kad je tražio da
pogađaju što manje, rezultat je padao na samo nešto manje od 24%.
Mala razlika, ali tokom hiljada pogađanja, tako da su verovatnoće
nasumičnog dospevanja do takvih rezultata opet astronomski male.
Šmit je obavljao i oglede vidovitosti. U ovoj vrsti ogleda, mašina je
sama proizvodila brojeve i oni su beleženi na papirnu traku. Traka je
ostajala zatvorena u mašini, nedostupna ljudima; ali je mašina imala
nalog da posle nekog vremena očita traku i pokaže, paljenjem
odgovarajućih svetiljkica, koji su to brojevi bili (i to onim redom kako
su bili generisani). Dakle, sada niko nije pogađao šta će biti, nego
šta je već bilo, šta leži u mašini. Taktikom 'sada pogađajte, a sada
promašujte', i to sa grupom od šest ispitanika, Šmit je dobio rezultate
za koje je verovatnoća bila samo 1:250.000 da su mogli da 'ispadnu'
pukim slučajem.

Provere i obezbeđenja

Pre nego što izložimo još neke Šmitove oglede, bilo bi dobro da
zastanemo i razmotrimo pitanje obezbeđenja protiv prevare.
Rezultati već prvih Šmitovih ogleda očigledno nisu bili posledica
čiste slučajnosti. A da li su mogli nastati zbog neke 'naklonosti'
mašine prema izvesnim rezultatima? Šmit je bio itekako svestan ove
mogućnosti, pa je preduzimao mnoge provere. Pošto je imao na
raspolaganju tačno zabeležene (na trakama) sve te hiljade
pogađanja njegovih subjekata, proveravao je naknadno nema li tu
nečeg sumnjivog, na primer nekog specijalnog rasporeda koji bi
mogao uticati na poboljšanje rezultata. Naložio je mašini da generiše
sasvim novu seriju brojeva i onda je uporedi sa zabeleženom serijom
pogađanja; rezultati su odmah spali na tačno 25% plus-minus
nekoliko pogodaka, dakle upravo kao što bi se moglo očekivati:
uspostavila se vladavina puke slučajnosti. Osim toga, Šmit je često
puštao mašinu da proizvodi duge nizove brojeva samo da bi se
videlo da li je makar malo naklonjenija nekim brojevima nego nekim
drugim. U jednoj takvoj seriji od 5 miliona nasumičnih brojeva, nije se
primetila baš nikakva naklonost ka jedinici, dvojki, trojki ili četvorki,
niti bilo kakva druga pravilnost ili obrazac. Ova mašinska proizvodnja
brojeva bila je, dakle, zaista sasvim nasumična. To se potvrdilo i kod
mnogih drugih kontrolnih serija brojeva. Zato možemo smatrati
dokazanim da nikakve neobičnosti niti sklonosti mašine nisu
objašnjenje za Šmitove rezultate.
Šmit je obavio i druga proveravanja. U jednoj studiji prekognicije
upotrebio je svoju mašinu kao sredstvo za beleženje, ali kao izvor
nasumičnosti koristio je ne stroncijum nego standardnu tablicu
nasumičnih brojeva koju je objavila korporacija 'Rand'. U ogledu je
bilo 15.000 pogađanja; rezultat je bio značajno iznad slučajnog
(jedna mogućnost naspram milion). Šmit je testirao svoje ispitanike i
na drugim mašinama, od kojih je neke načinio on sam dok su druge
pravili drugi naučnici u 'Boingovim' laboratorijama. Ispitanici su
postizali uspeh sa svakim tipom mašine. U Šmitovoj dokumentaciji
imate pojedinosti o tim i mnogim drugim proverama.

PK i Šmitova mašina

Kombinovani rezultati Šmitovih studija iz tog razdoblja itekako su

upečatljivi. Međutim, u svom kasnijem radu Šmit se više usmerio na
oglede sa PK i postigao dramatične rezultate; moramo ih razmotriti.
Za PK oglede Šmit je koristio jednu uprošćenu verziju svoje mašine,
sa samo dva (a ne četiri) mogućna 'izlazna' stanja. Stručno govoreći,
takva mašina naziva se 'generator binarnih nasumičnih događaja', a
mi ćemo je skraćeno nazivati generator. Ova naprava bila je
povezana sa jednim krugom svetiljki, od kojih je uvek mogla svetleti
samo jedna (bilo koja). Izotop stroncijum 90 emitovao je elektrone, a
generator je to pretvarao u nasumične pozitivne ili negativne
'impulse' električne energije. Kad naiđe jedan od ta dva, ugasi se
sijalica koja je bila upaljena i upali se prva do nje, i to ona koja je po
smeru kretanja kazaljke na satu prva na redu. Međutim, ako naiđe
onaj drugi impuls, upali se sijalica koja je prva na redu suprotno od
smera kretanja kazaljke na satu.
Osnovno načelo Šmitove mašine ostalo je neizmenjeno. Pred
ispitanikom, međutim, nije kutija sa četiri dugmeta, nego krug nalik
na časovnik, sa ukupno osam sijalica. Ispitanik gleda u njih. U ovim
testovima psihokineze, Šmit je zahtevao od ispitanika da mirno i tiho
sede i da 'usmeravaju svoju volju' ka mašini, i to volju da se
svetiljkice počnu češće paliti u smeru kazaljke na satu - češće nego
u suprotnom. Ako nikakvog PK dejstva nema, mašina bi morala ići
nasumičnim 'hodom': malo levo, malo desno, bez ikakvog reda, i
otprilike bi ostajala na istom.
U početnim ogledima ovog tipa, Šmit je ustanovio promašivanje
zbog paranormalnih moći: ispitanici su pokušavali jedno, a dešavalo
se baš ono drugo, suprotno. Izdvojio je najupornije promašivače i
testirao ih ponovo, sa ukupno 32.768 pokušaja (jedno paljenje
sijalice je jedan pokušaj). Trebalo je da se u 50% slučajeva upali
desna sijalica a u 50% slučajeva leva, naravno, da je samo puka
slučajnost odlučivala. Ali desna, koju su oni želeli, palila se u samo
nešto malo više od 49% slučajeva. Mala razlika, ali verovatnoća da
se tako nešto dogodi 'samo od sebe' je samo 1:1.000.
Šmit je još nekoliko godina nastavio oglede; ovde nema prostora da
ih sve opisujemo. Pomenućemo još samo četiri.
Prvi je zapravo serija testova gde su radila dva generatora
naporedo. Jedan je bio onaj opisani 'jednostavni' generator
nasumičnih binarnih događaja, a drugi je radio na složeniji način:
generisao je ogroman broj nasumičnih događaja (ali svaki put samo
uzimanjem jedne od dve mogućnosti - dakle, svaki put ili plus, ili
minus), beležio ih, a onda prikazivao ispitaniku da li se češće
pojavljivao plus ili minus. To je u suštini isto kao 'većinsko glasanje'
koje je Stepanek obavljao sa svojim sopstvenim ponovljenim
glasanjem, s tom razlikom što je ovde ponovljeno glasala mašina, a
ne ispitanik. Uspeh ispitanika bio je znatno iznad puke slučajnosti
(1:100.000) - štaviše, bio je na obe mašine isti. Ovo saznanje je
važno zato što ukazuje na koji način bi paranormalna moć mogla
raditi; tome ćemo se vratiti u devetom poglavlju.

Nezavisna potvrda

Preostali ogledi koje ćemo pomenuti bili su izuzetno značajni. U

njima je Šmit telefonom slao rezultate rada svog generatora drugim
istraživačima (oni su bili na Univerzitetu Sirakuza i na drugim
mestima). Ti drugi istraživači imali su svoje sopstvene, drugačije,
sasvim nezavisne sisteme za proveru nasumičnosti. Ispitanici su
dovođeni na ta druga mesta, ne kod Šmita. Rad je bio dosta složen;
mi vam ovde iznosimo samo najvažnije činjenice. Suština je u tome
što Šmit ni na koji način nije mogao da 'namesti' rezultate. Od ta tri
ogleda, dva su pokazala statistički značajne rezultate, a jedan vrlo
skromne (ali stvarne, tako da se ni za taj treći ne može kazati da je
bio potpuni neuspeh). Pokazalo se, dakle, da ispitanici postižu uspeh
i kad Šmit na to ne može uticati nimalo. Doduše, rezultati su bili,
statistički gledano, skromni, ali to je možda zato što su drugi naučnici
manje pažljivo birali ko će biti ispitanik, dok je Šmit ulagao
neuporedivo veći trud u nalaženje najnadarenijih.

Kako ostaviti 'neverne Tome' bez argumenata

Po našim izračunavanjima, neverovatnoća da se u svim Šmitovim

testovima (kad ih sagledamo zajedno, zbirno) baš sve dogodilo
savršeno slučajno zaista je ogromna. Kad bismo je pisali, izgledalo
bi to ovako: jedan prema milion miliona miliona miliona... i tako dalje
- nekoliko redova teksta bilo bi ispunjeno tom rečju 'miliona'. Još se
nije našao niko da ustvrdi kako se u Šmitovom radu sve desilo svaki
put čistim pukim slučajem.
Već u prvim godinama Šmitovog rada skeptici su shvatili da je to rad
organizovan po visokim naučnim merilima. Nismo mi ni izdaleka
jedini koji veruju da je Šmit radio valjano, beležio kako treba i
statistički rigorozno proučavao dobijene rezultate. Čitaoci
zainteresovani za tačnu tehniku njegovog rada naći će u bibliografiji
na kraju ove naše knjige podatke o Šmitovim objavljenim radovima,
pa ih mogu nabaviti i uveriti se. Nije uverljiva hipoteza da je Šmit
varalica, jer su i drugi istraživači postizali uspehe istim tehnikama, a
osim toga obavljana su i sasvim drugačija istraživanja o kojima ćemo
govoriti u ovom poglavlju. Izgleda da je veliki broj 'nevernih Toma'
usvojio mišljenje Reja Hajmena, skeptičnog komentatora, o
parapsihologiji: "Šmitov rad je, po takoreći svim merilima, najteži
dosadašnji izazov za kritičare kao što sam ja. Pred Šmitovim
pristupom, mnoge ranije kritike koje su upućivane parapsihološkim
istraživanjima postaju naprosto zastarele. Ubeđen sam da je Šmit
iskren, častan i krajnje odan naučnoj istini... On je najusavršeniji
parapsiholog koga sam ikada sreo. Ako u njegovom radu ima nekih
slabosti, to svakako nisu one 'uobičajene', na koje sam često
nailazio."
Ovo je napisano pre nego što su objavljeni izveštaji o Šmitovoj
saradnji sa drugim istraživačima. Američki nacionalni Savet za
naučna istraživanja objavio je decembra 1987. svoj po zlu poznati
izveštaj o parapsihiologiji (kome ćemo se vratiti u našem poslednjem
poglavlju). U tom izveštaju naprosto nije ni pomenut Šmitov prvi
zajednički rad sa drugim istraživačima, iako je početak te serije
ogleda bio oglašen još 1982, a konačni rezultati objavljeni 1986! To
je na neki način uspeh parapsihologije: Šmitovi dokazi dostigli su
takvu naučnu solidnost, da ni najzagriženiji kritičari više ne znaju šta
bi kazali protiv njih, pa mogu samo da ih prenebregavaju. Ali rezultati
Šmitovih naučnih istraživanja neće zbog toga nestati!

Robert Džan i njegovi 'operatori'

Posle izlaska prvog izdanja ove naše knjige, Univerzitet Prinston

objavio je mnoštvo izveštaja svoje radne grupe za istraživanje
anomalija. Na čelu te grupe bio je Robert Dž. Džan, naučnik
neosporenog ugleda, koji drži katedru na tom prestižnom
univerzitetu. Kao i Šmit, Džan je koristio generatore binarnih izbora
(dakle, generator odluka tipa 'plus ili minus') da bi proverio mogu li
ispitanici da utiču na rad takvih mašina. I, kao i Šmit, uverio se da
oni, po svemu sudeći, to mogu.
Za svakog prikazivača, Džanovi izveštaji o istraživanjima znače
ogroman posao. Ta pristonska grupa opširno je dokumentovala svaki
svoj izveštaj; to su prave knjižurine sa podacima, debele poput
telefonskih imenika. (Srećom, Džan i njegove kolege napisali su i
jednu knjigu u kojoj sumiraju sve to, a vi je možete naći u
bibliografiji.) Ne možemo ovde prepričati sve, nego samo nekoliko
ključnih mesta.
Osnovni protokol rada kod Džana uključuje dve vrste testova:
slobodni i komandovani. Za prve je Džan koristio izraz 'voljni' ili
'volicioni' testovi, a za druge 'instruisani' odnosno 'po instrukcijama'
testovi. U prvoj vrsti, slobodnom testu, ispitanik sam odlučuje šta će
poželeti, da li da rezultati budu iznad ili ispod prosečnih, slučajnih.
Teorijski, to dopušta ispoljavanje kako PK, tako i prekognicije. U
drugoj, komandovanoj vrsti testa, mašina pomoću jednog
nasumičnog događaja naredi ispitaniku šta mora želeti, to jest za šta
se mora snagom svoje volje založiti. Osim toga, Džanova grupa
često je obavljala kontrolne testove, pa i one u kojima ispitanici (za
njih Džan koristi izraz 'operatori') jesu fizički prisutni u sobi, ali ne
obraćaju nikakvu pažnju na rad mašine niti išta posebno priželjkuju.
Ovo daje empirijsko 'osnovno stanje' koje je veoma zanimljivo zato
što se može uporediti sa stanjem u kome operatori žele da primene
paranormalnu moć.
Početno jezgro prinstonskih podataka dolazi od ogleda u kojima su
uslovi bili strogo utvrđeni i nepromenljivi: 50 serija pogađanja za
svakog ispitanika ('operatora'), isti broj pogađanja u svakoj seriji, i
200 uzoraka čija se nasumičnost proverava po načelu Šmitovog
kompleksnog generatora. Rezultati su bili sledeći. Kad se od
ispitanika tražilo da postižu natprosečni rezultat, u 61% slučajeva
uspevali su da postignu nešto, neki rezultat koji je makar i malo
iznad proseka. Kad se od njih tražilo da ostvaruju namerno što lošiji
rezultat, to im je uspevalo u 64% slučajeva. Ali je opet to bio neki
rezultat samo malčice različit od proseka. Ispitanici su samo za
znatno manje od 1% uspevali da se odvoje od proseka, od puke
slučajnosti. Ali pošto je to ishod iz veoma velikog broja pokušaja, i
takvi rezultati su, statistički gledano, veoma jaki.
Da bismo dobro shvatili šta su postigli Džan i njegova grupa, treba
da znamo da nisu aktivno tražili ljude sa nekom posebnom
'nadarenošću' kao što je Šmit radio od početka svojih istraživanja.
Nisu ih tražili, ali izgleda da su ih našli - jednu ili dve takve osobe.
Njihov sada slavni 'operator broj 10' postigao je u prvoj svojoj seriji
testova rezultat za koji je verovatnoća da se pukim slučajem zadesi
bila samo 1:300. To je bilo kada se od njega tražilo da uspešno
pogađa. A kad se od njega zatražilo da promašuje, postigao je
rezultat toliko lošiji od proseka da je verovatnoća (da se tako nešto
desi slučajno) bila manja od 1:100.000. Ako se uzmu u obzir i jedan i
drugi njegov uspeh i kad se izračuna njegova ukupna verovatnoća,
ona iznosi manje od jedan prema tri miliona! Dakle, iako je ispitanik
broj 10 postigao samo maleno nadmašivanje i kasnije samo maleno
podbacivanje, što znači da su razmere eventualnog psihokinetičkog
efekta kod njega vrlo skromne, njegovi rezultati su ipak statistički
veoma jak dokaz da je takvog efekta bilo.
Itekako nas navodi na razmišljanje i činjenica da su Džan i njegovi
saradnici pronašli osobene 'potpise' pojedinih ispitanika, sadržane u
samim rezultatima. Na primer, neki ispitanik postigne natprosečni
broj pogodaka kad se to od njega traži, ali kad se zatraži ono
suprotno, potprosečni broj, ne desi se ništa, on ne postigne ni
najmanji uspeh. Kod nekih drugih ispitanika bude obrnuto. Neki
kandidati postižu u oba slučaja dobre rezultate. Postoje, dakle,
određeni obrasci koji se pokazuju kad čovek želi da iskoristi svoju
navodnu PK moć. Razlog zbog koga ne možemo odbaciti ove
'potpise' kao nasumična i slučajna odstupanja od proseka sastoji se
u tome što su isti ispitanici, dolazeći na testiranje ponovo i ponovo,
postizali otprilike iste rezultate - dakle, ponavljali su taj svoj 'potpis'.
U suštini Džan je radio jedan posao koji se zove 'test-retest', a to je
proveravanje može li ispitanik i u drugim prilikama - dakle, na
ponovljenim testiranjima - postići isto. Kad pogledamo ukupne
rezultate svih tih Džanovih ispitanika, čak i ako izostavimo one
najnadarenije, dobijamo znatan stepen podudaranja onog što su
hteli sa onim što su postigli.
Veoma je zanimljiv, kao što rekosmo, i rezultat provere 'osnovnog
stanja' kad je ispitanicima rečeno da ne obraćaju pažnju na rad
mašine jer se i ne želi nikakvo odstupanje od proseka. Ovaj rezultat
objavljen je 1987. godine. Poznato je da s vremena na vreme u
događajima koji su zaista nasumični iskoči i poneki čudan, slabo
verovatan rezultat. To je onaj efekat rasipanja koji smo pomenuli u
prvom poglavlju. Ako je verovatnoća da će se nešto desiti samo
1:20, a to znači samo 0,05, onda ćemo posle velikog broja pokušaja
ustanoviti da se otprilike u svakom dvadesetom pokušaju zaista to i
desilo. Zakoni slučajnosi kažu da će tako biti. Džan je izveo 76
provera 'osnovnog stanja' i ni u jednoj nije bilo tih devijacija, to jest
odstupanja od proseka. Mašina se baš svaki put držala tačno
proseka u svom slučajnom radu. Ovo je samo po sebi slabo
verovatno; stvarna verovatnoća da se mašina pukim slučajem tako
dobro drži proseka iznosila je samo 1:50, a desilo se, eto, baš to. To
nije naročito dobar rezultat, ali je zanimljiv. Stiče se utisak da su
Džanovi ispitanici u tim slučajevima kad je trebalo da ostanu
nezainteresovani i da ne rade ništa ipak koristili svoju PK moć - da
nateraju mašinu da nimalo ne odstupi od prosečnih slučajnih
rezultata!
Ali čak i ako izbegnemo tako egzotične mogućnosti i ako ogromno
odmognemo prinstonskoj grupi time što ćemo sve njihove objavljene
rezultate strpati na jednu gomilu, ostaje činjenica da su njihovi
ispitanici učinili ukupno preko 1,5 miliona pokušaja, što je stvarno
ogroman broj. Postigli su, kad se tako gleda, vrlo malo: pomakli su
se za znatno manje od jednog procenta od savršeno prosečnog
rezultata, od puke slučajnosti. Ali verovatnoća da se neko u tako
ogromnom broju pokušaja slučajno odmakne od proseka čak i tako
malo ostaje otprilike 1:20.000. A zaista nije pošteno gledati
prinstonske rezultate samo tako, zbirno, jer time prikrivamo činjenicu
da su pojedini ispitanici postizali znatno više nego drugi - štaviše,
postizali su uvek isti tip uspeha (isti 'potpis'). Pošto je sve uvek bilo
dobro definisano i kontrolisano, a broj pokušaja kod svakog
pojedinca veliki (desetine hiljada pokušaja), rezultati tih
najnadarenijih pojedinaca odstupaju od puke slučajnosti u mnogo
većoj meri, u razmeri koja nije 1:20.000 nego mnogo, mnogo više.

Pojačavanje PK dejstava

Na prvi pogled, odmicanje od puke slučajnosti samo za nekih 0,1%

stvarno ne izgleda mnogo upečatljivo. Međutim, izveštaj Brende Dž.
Dan, članice prinstonske ekipe istraživača, objavljen 1991. godine,
ukazuje na jedan način da se paranormalna moć ispolji ubedljivije.
Danova izveštava o ogledima u kojima su učestvovali parovi
ispitanika ('operatora'). Oni su nastojali da udruženo, dakle
zajedničkom snagom volje, utiču na rad generatora nasumičnih
događaja. Nekad su to bili parovi istog pola, a nekad par muško-
žensko. Kad se njihovi rezultati gledaju zasebno, postaju zanimljivi.
Par sačinjen od dva muškarca, ili od dve žene, postizao je uvek loše
rezultate, promašivao je kad je trebalo da pogađa i obratno. Takvi
parovi se zaista nisu odmakli od čiste slučajnosti - dakle, njihovi
rezultati bili su nikakvi. Ali mešoviti parovi postigli su izuzetno jake
rezultate. U ukupno 92.000 pokušaja odmakli su se ubedljivo od
proseka, i to ka natprosečno dobrom pogađanju onda kada je to
trebalo, ili ka izrazitom ne-pogađanju onda kad im je tako bilo
rečeno; mogućnost da su to pukim slučajem 'potrefili' bila je samo
1:2.000. Muško-ženski par postizao je četiri puta bolji efekat nego
sam taj muškarac ili sama ta žena. Pa ipak, odstupanje od puke
slučajnosti ostalo je ispod 1%, dakle vrlo skromno. Ali sama
činjenica da je saradnja bila uspešna navodi nas na pomisao da bi
se na neki sličan način mogla postići dalja pojačanja. Treba itekeko
zapaziti da su od takvih mešovitih parova ponajviše postigli oni koji
su bili, kako je to nešarmantno rečeno američkim engleskim jezikom,
'vezani' - naime, oni koji su se od ranije dobro poznavali i bili u
bliskim odnosima. Takvi parovi, dakle, možda najuspešnije udružuju
svoje psihokinetske moći.
Ako se na trenutak vratimo Šmitovim ogledima, naći ćemo još neke
mogućnosti za povećavanje magnitude PK efekata. Šmit je jednom
prilikom radio sa grupama ispitanika (sa po nekoliko njih odjednom).
Generator je izbacivao četiri mogućnosti sasvim slučajno, a grupa je
morala pokušavati ukupno 1.000 puta da utiče na rad generatora. Ali
to nije sve: zahtevalo se od ispitanika da jedan po jedan istupa
napred, nekoliko koraka, ispred grupe (koja ga gleda) i da sasvim
priđe mašini. (Ovo je bio dugotrajan ogled!) Šmit im je govorio da
pomoću svoje psihokinetske moći spreče paljenje neke određene
sijalice na mašini. (A sijalica je bilo četiri, i naravno da je mašina,
radeći savršeno slučajno, palila baš tu pokazanu sijalicu u približno
25% svojih pokušaja.) "Korak po korak napred", govorio im je Šmit, "i
vidi koliko možeš bezbednih koraka da napraviš pre nego što
nagaziš na tu sijalicu. A kad se ta nesreća desi, zamisli da si nagazio
na minu ili na žicu iz koje te je udarila električna struja. Čuvaj se
dobro, veoma dobro."
Naravno da tako živopisne i nezgodne sugestije mogu unervoziti i
uplašiti ispitanike. Šmit je, kao što je i očekivao, dobio ESP efekat
suprotan od onog što je tim ljudima rečeno - dakle, ta pokazana
sijalica palila se češće. Ispitanici su prilazili korak po korak želeći da
se ona ne upali, ali ona se palila ne u 25% nego čak u zapanjujućih
30,6% slučajeva! Dakle, zakoni slučajnosti bili su probijeni za 5,6
posto, što je ogroman i veoma značajan rezultat. Verovatnoća da ta
mašina u 1.000 stvarno slučajnih pokušaja upali jednu istu sijalicu
(od četiri) ukupno čak 306 puta, a desilo se tako, iznosi približno
1:10.000.
Ukupna ocena rada u Prinstonu

Mi smo ovde prepričali samo najosnovnije podatke o Džanovom

radu. Bilo je tu i drugih ogleda - na primer, sa 'nasumičnim
mehaničkim slapovima'. Naime, puštali su na stotine loptica od
plastične pene (polistirena) da padaju kud koja kroz jedan prostor
između dve providne ploče spojene mnogobrojnim klinovima od
najlona, s tim da loptice, na kraju, moraju upasti ili u jednu, ili u drugu
korpu na dnu tog aparata. Od ispitanika se zahtevalo da snagom
svoje volje utiču na to da što više loptica, u tom nasumičnom
sručivanju i odskakivanju, ode u jednu, a ne u drugu korpu. Dobijeni
su značajni PK rezultati, i to u skladu sa željama ispitanika. To ćemo,
međutim, ostaviti za jedno kasnije poglavlje, jer ovo poglavlje je
posvećeno uglavnom Šmitovim i Džanovim proučavanjima delovanja
PK (psihokineze) na generatore nasumičnih signala. Džanova grupa
postigla je, svakako, jedno malo odstupanje od slučajnosti, kao i
jasne naznake kako bi to odstupanje moglo biti pojačano.
Nije nam poznato da je iko, osim američkog Nacionalnog saveta za
naučna istraživanja, napisao značajnu kritiku Džanovog rada. (U
jedanaestom poglavlju vratićemo se izveštaju tog Nacionalnog
saveta; zasad recimo samo toliko da je to jedan žestoko kritikovan
dokument.) Zapravo su napadi na Džanove rezultate bili malobrojni i
vrlo mlitavi. Navodimo jedan od tipičnih takvih napada, objavljen u
knjizi Viktora Stengera Fizika i psihika. "Ja mogu samo da nagađam
o ovome i moram opet jasno kazati", piše Stenger, "da ne optužujem
nikoga za podvalu; ja samo kritički preispitujem sve mogućnosti.
Poznato je da elektronska kola ponekad hoće pomalo da 'skrenu'.
Takođe je poznato da lako podležu delovanju toplote, udarca i vlage.
Možda ispitanik, ili ispitanica, tokom više nedelja primete neku takvu
sklonost mašine, pa je iskoriste. Možda neka takva osoba naprosto
ritne generator, ili ga preturi, ili duva u pojedine tranzistore."
Ovakve zamerke stvarno nisu 'kritičko preispitivanje'. Uslovi
Džanovog ogleda bili su takvi da niko nije mogao da ritne, sruši, ili
duvanjem hladi mašinu. Da i ne govorimo o ogledima kad su
ispitanici bili u drugom gradu, hiljadama kilometara daleko od
mašine, i kad su opet postizani značajni rezultati slični onima kad se
mašina nalazila u istoj sobi sa ispitanicima. Mogućnost da su
elektronska kola u svom radu malčice skretala poništena je time što
se od kandidata povremeno zahtevalo suprotno i tada se zaista
pojavljivalo suprotno odstupanje od proseka, a ne ono isto kao
dotad. (Osim toga, mašine su često podvrgavane, bez prisustva
ikakvih ispitanika, kalibraciji i proveri da li rade stvarno potpuno
slučajno.) I o tome može radoznali čitalac naći obilje podataka u
Džanovim izveštajima, koji su pomenuti u bibliografiji. Možemo
uveriti čitaoca da je naučna ozbiljnost Džanove dokumentacije u
zanimljivom kontrastu sa tonom i ozbiljnošću Strengerove kritike koju
smo naveli.
Možda su kritičari bili isprovocirani da se tako neozbiljno i površno
izjašnjavaju o Džanovom radu zato što su Džanovi ispitanici postizali
tako mala odstupanja, znatno manje od jedan odsto, od puke
slučajnosti. Već smo govorili o tom pitanju, ali dodajmo ovde i
sledeće: kvantna fizika takođe se bavi pojavama koje je ponekad
neverovatno teško opaziti. Da bi naučnici ulovili samo jedan jedini
neutrino, na primer, potrebna je veoma skupa oprema i veoma dugo
vreme čekanja. U toj grani nauke postižu se ponekad rezultati koji su
tako sićušni i teško uhvatljivi da u poređenju sa njima, Džanovi efekti
izgledaju itekako ogromni!

Proširenje osnovice raspoloživih dokaza

Do sada smo u ovoj knjizi, dakle, sagledali život i rad dvojice ljudi
koji su pomoću svoje paranormalne moći stekli slavu i postali
'zvezde' u javnosti, a osim toga razmotrili smo rad dve jake
univerzitetske ekipe za laboratorijsko istraživanje uticaja psihokineze
na mašine. Zaključili smo da su to četiri izvora moćnih dokaza da
ljudska bića poseduju neku vrstu sposobnosti koja im omogućava
saznanje i delovanje izvan poznatih 'zakona' fizike. O Danijelu
Danglasu Houmu zaključili smo da ne možemo progutati objašnjenja
tipa 'bila je to samo masovna halucinacija' ili 'bila je prevara u kojoj
su učestvovali mnogi.' Za rezultate Šmitovog rada, koji je potrajao
dvadeset godina, ne verujemo da mogu biti pripisani nekakvoj
slabosti u eksperimentalnoj tehnici, slabosti koja baš ničim nije
dokumentovana. Niko od kritičara, niti njegovih saradnika, nije čak ni
dao nagoveštaj u čemu bi se takva slabost mogla sastojati. Ni teorija
prevare ne može se održati, osim ako je u zaveri učestvovao veliki
broj naučnika, i to Šmit, Džan, svi njihovi saradnici, i još mnoge
osobe.
Godine 1989. prinstonski naučnik Din Radin objavio je izveštaj o
dvadeset sedam ogleda koje je obavio jednom 'Šmitovom mašinom' i
analizovao uz pomoć statističarke Džesike Ats sa Univerziteta
Kalifornija u Dejvisu. Bilo bi normalno očekivati da će se, ako je
verovatnoća nečega samo 1:20, iz 27 pokušaja to nešto desiti u 1,35
slučajeva (to je dvadeset sedam dvadesetina - 27/20). Međutim, to
nešto opaženo je čak u osam ogleda. A verovatnoća da se pukim
slučajem čak u osam od 27 ogleda 'potrefe' rezultati tako malo
verovatni (svaki put samo 1:20) iznosi, zbirno, 1:27.000. Ovi
Radinovi rezultati nisu neki veliki izuzetak; i mnogi drugi istraživači
postigli su slične rezultate sa Šmitovim i sličnim mašinama.
Tu dolazi do promene u prirodi dokaza. Znamo kakve su rezultate
postizali D. D. Houm i Pavel Stepanek, a i Šmit: upečatljive i
zbunjujuće. Ali bilo bi pogrešno misliti da su takve 'demonstracije'
najbolji mogući dokazi za postojanje paranormalnih moći. One su
samo deo slike. Nama su stvarno potrebne grupe ogleda, o kojima
će izveštavati razni istraživači, a u kojima će se prepoznavati neki
određeni obrasci dokaza. Nijedan pojedinačni rezultat ne mora biti
osobito dramatičan, gledan sam za sebe, ali ukupna slika koju oni
daju biće, tada, ubedljiva. Ovo je poznato kao 'efekat svežnja
prutića'. Jedan po jedan prutić može svako da lomi, kao od šale, i da
ih polomi sve do poslednjeg. Ali kad su oni uvezani u snop, e, tad
već nije tako lako slomiti ih. Drugim rečima, kad su izvođeni mnogi
ogledi, u serijama, i kad su oni pokazali otprilike isto, nije ih bilo tako
lako opovrgnuti.
Nešto od te zakonomerne ponovljivosti već smo videli, jer se
pokazalo u našim izlaganjima o Houmu, Stepaneku i Šmitu. Mnogi
nezavisni posmatrači prisustvovali su Houmovim seansama. Mnogi
nezavisni naučnici verifikovali su Stepanekove rezultate. Mnogi su
sarađivali sa Šmitom, ili nezavisno preduzimali slične oglede, i dobili
slične rezultate. To je ono što čini dokaze upečatljivim; to, mnogo
više nego neki usamljeni dramatični slučaj o kome nam neko javlja.
Mora se priznati da su 'zvezde paranormalnih moći', kao što su
Houm i Stepanek, retkost, veliki izuzeci. Međutim, bilo bi
iznenađujuće da samo takvi izuzetni pojedinci imaju paranormalnu
moć, a da je niko drugi nema baš nimalo. Mi ćemo sada pristupiti
novom zadatku, a to će biti da sagledamo kakve su pojedinačne
razlike u ESP sposobnostima ljudi, uz uslov da dokazi moraju biti
pouzdani i ponovljivi; ne moraju biti onako glamurozni kao kod
Houma, Stepaneka i drugih takvih izuzetnih jedinki.

KO IMA PARANORMALNU MOĆ?

Iako ljudi kao D. D. Houm i P. Stepanek jesu izuzetni, veliki je broj
običnih ljudi koji veruju da i oni imaju ponešto od paranormalnih
moći, neki takav doživljaj. Stoga je razumno ispitati mogućnost da
kod pojedinaca koji nisu ni po čemu posebno birani postoji, takođe,
paranormalna moć. Džanovi rezultati, a u manjoj meri i Radinovi i
Šmitovi, stvarno sugerišu da paranormalne moći nisu ograničene na
nekoliko retkih, izuzetnih osoba.
Ljudska bića se između sebe ogromno razlikuju po inteligenciji,
sposobnosti pamćenja, karakteru, tačnosti percepcije i po čitavom
nizu različitih veština. Onda je valjda prirodno očekivati da se
razlikuju i po paranormalnoj moći. Ima li ikakve veze između
paranormalnih moći i nekih osobina kao što su starost, rasa, pol,
inteligencija, ličnost? Ako ih ima, zašto postoje? Da li objašnjenje leži
u genetskim činiocima, ili u vaspitanju i obrazovanju, ili u životnom
stilu, ili u moždanoj aktivnosti?

Oni koji veruju i oni koji ne veruju

Kako početi sa odgovaranjem na ova pitanja? Možemo najpre

podeliti ljude u dve kategorije. U prvu spadaju oni koji veruju da
paranormalna moć postoji, a u drugu oni koji u to ne veruju.
Spiritistički medijumi su oduvek tvrdili da im se moć smanjuje kad je
u seansu uključen i neki skeptik. Međutim, skeptik kaže: "Dabome!
Mene nije lako prevariti, ne uspevaju trikovi kad sam ja tu!" Ali kad
vršimo testiranje, u kontrolisanim uslovima, trebalo bi da ustanovimo
da li je paranormalna moć naših ispitanika podložna takvim
uticajima.
Postoji jedna naučnica čije ime je praktično sinonim za ovu vrstu
studija. Ona se zove Gertruda Šmajdler. Decenijama je radila na
Univerzitetu grada Njujorka i bitno uticala na parapsihologiju. Godine
1942. ona je počela da testira paranormalnu moć pojedinih profesora
psihologije, ali i studenata, na tom univerzitetu. Dobrovoljci su imali
zadatak da pokušaju vančulnim putem da pogode redosled karata u
špilu sa dvadeset pet komada. Špilovi su bili u drugoj prostoriji gde ih
niko nije gledao niti mogao videti. Bili su ovo, dakle, ogledi iz oblasti
vidovitosti. Pre testiranja, Šmajdlerova je razgovarala sa svakim
ispitanikom da ustanovi 'da li je ovca ili koza'. Ono prvo bili bi ljudi
koji veruju u ESP ili bar dopuštaju mogućnost da bi tako nešto moglo
postojati. Koze su bili ljudi koji su odbijali svaku mogućnost da ESP
postoji; pristali su, ipak, da učestvuju u ogledu, valjda samo da bi
pomogli Šmajdlerovoj u radu.
Prva tri ogleda dala su sasvim jasan rezultat. Izgledi su bili pred
svakim tačno isti: da od dvadeset pet karata u špilu pogodi, pukim
slučajem, tačno 5. Oni koji su verovali, to jest 'Šmajdlerkine ovce',
pogađali su u proseku 5,31 kartu po špilu - dakle, ne mnogo iznad
proseka, ali ipak verovatnoća da su zaista slučajno 'potrefili' bila je
približno 1:1.000. Oni koji nisu verovali, to jest 'Šmajdlerkine koze',
pokazali, su međutim, rezultat koji još više iznenađuje: umesto da
ostvare prosek 5, što bi bilo normalno očekivati, oni su postigli
manje, i to se kod njih ponavljalo u svim pokušajima. Ovo je, dakle,
efekat ESP promašivanja, koji smo pominjali u vezi sa Šmitovim
radom.
Između 1945. i 1951. godine Gertruda Šmajdler obavila je još 14
serija ogleda sa onima koji veruju i onima koji ne veruju. Rezultati su
se veoma dosledno ponavljali. 'Ovce' su postizale natprosečno, a
'koze' potprosečno. Razlika između te dve grupe bila je tolika da su
izgledi da se to zaista slučajno dogodilo spali na jedan prema deset
miliona. Možda su sva ova nabrajanja verovatnoća već dosadila
čitaocu, ali 1:10.000.000 je zaista izuzetno slaba verovatnoća!
Rad Šmajdlerove od prekretnog je značaja iz dva razloga. Prvo,
pokazao je da u ESP istraživanjima postoje pouzdani obrasci
ponašanja i kod običnih ljudi - naime, kod onih koji ne tvrde da imaju
neke posebne nadarenosti ili sposobnosti. Drugo, pokazao je da
postoji veza između ESP i psihologije pojedinca (u ovom slučaju,
psihologije verovanja ili neverovanja). Gertruda Šmajdler je
sveukupno testirala 1.308 ljudi, a oni su pogađali ukupno oko
300.000 puta. Pošto su brojevi tako veliki, rezultate Šmajdlerove ne
može niko olako odbaciti. Njen rad bio je rigorozno proveravan, a ni
jedan jedini put nije nađeno ništa što bi na njega bacilo ozbiljnu
senku. Valjanost njenih rezultata mora se na kraju potvrditi ili osporiti
tako što bi drugi istraživači vršili takva istraživanja i postigli (ili ne)
slične rezultate. U načelu, nema razloga da ne verujemo da će i
drugi istraživači, u testovima sa drugim grupama ne naročito
odabranih ispitanika postići iste rezultate. To se i dogodilo.
Obavljeni su mnogi ogledi u Britaniji, Indiji, Češkoj, Argentini i drugim
zemljama. Sve njih je sabrao i podvrgao analizi istraživač Džon
Palmer godine 1971. Takve analize ponovljene su i kasnije, ali
Palmerov rad posebno pominjemo zato što se ističe po svojoj
strogosti i po tome što je ukazao na pravce kojima se parapsihologija
razvijala u kasnijim godinama, pa i danas, kad se bližimo novom
milenijumu.

Postojanost efekta 'ovce-koze'

Palmer je rezonovao da ako stvarno postoji razlika (u uspehu)

između onih koji veruju i onih koji ne veruju, onda ogromna baza
podataka Gertrude Šmajdler treba da posluži kao pokazatelj kolika
je, zapravo, ta razlika. Izračunavajući na osnovu podataka
Šmajdlerove, Palmer je predvideo da će u 84% ostalih ogleda biti
ispoljen veći uspeh 'ovaca' nego 'koza'. Pretpostavka da se to neće
ispoljiti baš u svakom ogledu zasnovana je na efektu rasipanja koji
smo pomenuli u uvodnom poglavlju. Rasipanje je statistička pojava
koja dovodi do povremenog pojavljivanja neobičnih pojedinačnih
rezultata. Kad je Palmer stvarno proučio rezultate ogleda drugih
istraživača (ne Gertrude Šmajdler), našao je da su u 76% slučajeva
oni koji veruju pokazali bolji uspeh od onih koji ne veruju. (U kasnijim
godinama, kroz nove oglede, ovo se primaklo predviđenom iznosu
od 84%; Palmer se lično vratio u 'bitku' godine 1977. i ponovio iste
nalaze.) Kad bi samo slučajnost delovala, 'ovce' bi, naravno,
postizale nešto malo bolje rezultate u 50% slučajeva a 'koze' takođe
malčice bolje rezultate u onih drugih, preostalih 50% slučajeva.
Rezultati statističkih analiza koje još niko nije osporio variraju između
76% i 84% ali to zaista nije bitno - oba su daleko iznad 50%. To
znači da je razlika u uspehu onih koji veruju i onih koji ne veruju
stvarna. Ove zaključke potvrdili su kasniji istraživači. Palmerova
analiza bila je jedna od najusavršenijih u ono vreme i nikada nije
kritikovana po osnovi pogrešne logike ili pogrešne dedukcije.
Prema tome, efekat 'oni koji veruju-oni koji ne veruju' odoleo je probi
vremena. Pola veka prošlo je od prvih rezultata Šmajdlerove, a sve
novi i novi istraživači dolaze do sličnih nalaza. Došlo je, van svake
sumnje, i do unapređenja metoda za ocenjivanje ljudskih stavova i
verovanja, Šmajdlerova je počela intervjuima, a danas postoje
štampani upitnici; primenjeni su mnogi novi postupci za testiranje
paranormalnih moći; ali osnovna razlika 'ovca-koza' ostala je na
snazi, ona se potvrđuje i danas.
Ne želimo da tvrdimo da je ovaj efekat savršeno ponovljiv. Itekako je
bilo ogleda u kojima nije opažen uopšte. U jednom nedavnom
ogledu na Islandu (godine 1991) dogodio se čak dramatičan
preokret: oni koji ne veruju postigli su mnogo bolji uspeh od onih koji
veruju. Dogodilo se, štaviše, da su pojedini istraživači delili ispitanike
na one koji veruju i one koji ne veruju, ali u pismenom izveštaju o
svom radu nisu naveli kako se koja grupa pokazala na testu, tako da
naprosto ne znamo kako je taj efekat delovao i da li je delovao.
Postoji potreba, dodali bismo, da se izradi jedan standard za
'merenje', to jest utvrđivanje verovanja (ili neverovanja) kod
ispitanika, i da se onda različiti istraživači pridržavaju tog standarda
kad dele ispitanike u dve grupe po tom merilu. (Ali činjenica da se i
sada, bez takvog objedinjenog pristupa, razlika između onih koji
veruju i onih koji ne veruju jasno ispoljava u većini testova trebalo bi
da znači da je to jedan u osnovi prilično veliki efekat!) Glavnina
ogleda potvrdila je tačnost prvobitnih nalaza Gertrude Šmajdler. Kad
bi rezultati bili jasniji i bolji nego što jesu, time bi zapravo odstupili od
nalaza Šmajdlerove. Mada bi čovek pomislio da je bolje da rezultati
budu što ubedljiviji, u ovom slučaju nije tako: bolje je da rezultati
budu što dosledniji, što konzistentniji. Zakoni statistike kažu da treba
da bude i rasipanja, a to znači i neuspeha i svakojakih 'izvrnutih'
rezultata, pokatkad.
Prava zagonetka u tome jeste zašto 'koze' (oni koji ne veruju)
postižu manje od slučajnosti, a ne tačno ono što bi pukom igrom
slučaja trebalo da bude. Da li to sugeriše da i oni imaju izvesnu ESP
sposobnost, ali je uporno koriste na naopak način - za
promašivanje?
Jedno moguće objašnjenje bilo bi da su oni koji ne veruju obuzeti
osećanjem da su smešni što se uopšte 'zamlaćuju' sa lažnim
ogledom. Zar nije smešno pristupiti jednom testu ESP i raditi ga ako
unapred smatraš da je zaludan i besmislen jer ESP ne postoji?
Posledica takvog pristupa bila bi da oni koji ne veruju doživljavaju
mentalni konflikt i da zbog toga, kad god prime ikakav nagoveštaj
putem svoje ESP sposobnosti, namerno kažu baš suprotno. Ako je
tako, bilo bi zanimljivo da proverimo da li ljudi koji su neurotični (a
kod njih je nivo mentalnih konflikata stalno visok) postižu loše
rezultate na ESP testovima. Drugo moguće objašnjenje bilo bi da
postoje razlike u ličnosti, to jest karakteru onih koji veruju i onih koji
ne veruju. U pojedinim istraživanjima nalazimo jake nagoveštaje da
su oni koji veruju u većoj meri ekstrovertni, prijateljski nastrojeni i
skloniji druženju nego oni koji ne veruju. Pošto se tako veliki deo
ESP doživljaja u običnom životu sastoji, čini se, u nekakvoj
komunikaciji između ljudi ili donosi neka saznanja o ljudima, onda je
valjda normalno da čovek koji je druželjubiv i komunikativan lakše
može doživeti ESP (naročito telepatiju) i zbog toga postati onaj koji
veruje, ili barem dopustiti mogućnost 'da tu možda ima nečeg', nego
čovek koji je sklon da se izdvoji od društva. Ova druga hipoteza
svakako zvuči verovatno i zaslužuje dalje istraživanje.

Korelacije između ličnosti i ESP sposobnosti

U nekim slučajevima spontanog ESP (kao što su priviđenja nečije

predstojeće smrti, predosećanja katastrofe i tome slično), emotivni
naboj je veoma visok. S druge strane, u ogledima sa Stepanekom i u
radu Šmita, Džana i Šmajdlerove emocije su bile zaista stišane.
Mogu li psihoanalitičari i drugi istražitelji emocionalnih dubina
ljudskog uma dati ikakve podatke o mogućim vezama između
karaktera čoveka i njegove ESP sposobnosti? Literature o tome ima
u izobilju, ali su činjenice prilično mršave.
Nevolja sa psihoanalizom, kojom se bave sledbenici Sigmunda
Frojda i razni njima slični, sastoji se u tome što je to što oni pričaju
beskonačno subjektivno; što često pripisuju ogromnu važnost zaista
trivijalnim vidovima ponašanja; što proizvoljno proglašavaju da je ovo
ili ono 'simbol' nečeg drugog; i što nemaju nikakve eksperimentalne
dokaze za svoje tvrdnje. Mnogi psihoanalitičari izveštavaju da njihovi
klijenti (koji plaćaju za svoju terapiju) doživljavaju telepatska iskustva
koja obuhvataju duboko usađene emocionalne porive i represije. Na
nesreću, to su sasvim nenaučna tumačenja nečega što je neko
rekao, a često su 'u svađi' sa zdravim razumom, tako da ne mogu
biti od koristi parapsihologu koji traga za istinom. Nama su potrebni
naučni metodi ocenjivanja ličnosti; bez toga nećemo moći da
ustanovimo relaciju između paranormalnih moći i ličnosti, ili bar ne
pouzdanu niti ponovno (više puta) dokazivu.
Oni koji se naučno bave istraživanjem ljudske ličnosti i karaktera,
konstruišu psihološki profil ispitanika, a za to koriste tri tipa
materijala: biografski materijal, objektivna merenja čovekovog
ponašanja i upitnike u kojima ispitanik iskazuje svoja uverenja,
preferencije, razmišljanja i tako dalje. Najiscrpnija istraživanja o
metodologiji ovog rada obavili su Hans Dž. Ajzenk i Rejmond B.
Katel u Americi. Pojmovni aparat kojim se oni služe razlikuje se u
nekim sitnicama, ali ne u suštini: dve podele ljudi najpodesnije i
najpouzdanije za merenje jesu podela na ekstrovertne i introvertne
osobe i, drugo, podela na neurotične i stabilne osobe. Pa pošto je
tako, i parapsiholozi su usredsredili svoja istraživanja na te dve
podele karaktera ljudi. I opet su prvi u ovom poslu bili Amerikanci:
Beti Hamfri na Univerzitetu Djuk u Severnoj Karolini.

Ekstrovertnima i sreća pomaže

Beti Hamfri koristila je test karaktera koji je u svoje vreme bio

standardan - a danas se smatra prilično primitivnim - da bi podelila
ispitanike na ekstrovertne, to jest otvorene prema okolini, i
introvertne, to jest okrenute više u sebe, zatvorene. Posle toga im je
davala testove pogađanja (pomoću ESP) kojim redom leže karte u
izmešanim špilovima, na isti način kao Šmajdlerova. Ekstrovertni su
ponovo i ponovo pogađali nešto bolje, malo iznad puke slučajnosti, a
introvertni nešto lošije, dakle malo ispod onoga što bi bilo da su
zaista naslepo i nasumce pokušavali. Međutim, u načinu na koji je
ona vodila statistiku, to jest analizovala dobijene rezultate, postoje
izvesni problemi, koje nije baš lako objasniti ukratko (u suštini,
davala je samo grupne rezultate jedne i druge grupe, a ne i rezultate
svakog pojedinca, što znači da se pojedinačne razlike ne mogu
valjano sagledati), tako da se prema njenim nalazima moramo
odnositi oprezno. Međutim, nekoliko godina kasnije, 1953,
Hamfrijeva i Dž. Frejzer Nikol ponovili su istraživanje i objavili
rezultate koje možemo prihvatiti sa više pouzdanja. Imale su trideset
ispitanika koje su prvo provele kroz najbolje tada postojeće testove
karaktera, a onda kroz ESP testove sa pogađanjem karata u
špilovima; našle su istu jasnu razliku između ekstrovertnih i
introvertnih kao i ranije.
Od tog pionirskog rada prošlo je mnogo godina. Potvrde o različitim
ESP sposobnostima ekstrovertnih i introvertnih ispitanika stigle su iz
Južne Afrike, Švedske, Britanije, Amerike, Indije i sa drugih mesta. U
nekim od tih ogleda, kao što bi se i dalo očekivati, nije nađena
nikakva značajna razlika. Godine 1981. jedan od nas dvojice
(Sardžent) pregledao je sve objavljene studije ove vrste i naročito
sve slučajeve u kojima je jasno ustanovljena razlika; time je ažurirao
ranije takve obuhvatne preglede Palmera iz 1977. i Ajzenka iz 1967.
U nauci, smatramo da je ogled ove vrste završen jasnim rezultatom
ako je između uspeha jednih i uspeha drugih ispitanika ustanovljena
značajna razlika. Definišemo kao statistički značajno ono za šta je
verovatnoća da se dogodi pukim slučajem samo 1:20 ili još manja.
Ako ne postoji, u stvarnosti, nikakva ESP razlika između
ekstrovertnih i introvertnih ljudi, onda bi trebalo da jedni otprilike
podjednako često kao i drugi postižu nadmoćne rezultate na ESP
testovima. Međutim, Sardžent je našao da je bilo ukupno 19 studija
sa jasnim rezultatom i da je, od tih 19, u 18 slučajeva dokazana
značajna razlika u korist ekstrovertnih. Onaj jedan jedini izuzetak
zaista potvrđuje pravilo. Pokušalo se u mnogim zemljama,
učestvovalo je više hiljada različitih ljudi i pokazalo se da ta razlika u
rezultatima zaista postoji.
Sardžentov pregled preispitali su i ažurirali američki psiholog Daril
Bem i parapsiholozi Čarls Honorton i Dijana Ferari, godine 1990.
Njihovi nalazi su sledeći. U nekim studijama ekstrovertnosti i ESP-a
potkrala se greška koja se sastojala u tome što su ispitanici tek posle
testiranja sa kartama ocenjivani da li su ekstrovertni ili introvertni, što
znači da su oni mogli promeniti svoje ponašanje (i drugačije
odgovarati na pitanja u upitniku) zbog saznanja da su postigli slab ili
jak rezultat sa kartama. U nekim studijama te greške nije bilo.
Osim toga, izveštaj Bema, Honortona i Ferarijeve govori i o ogledima
sa slobodnim odgovorom, gde je efekat različite uspešnosti
ekstrovertnih i introvertnih ispitanika jasan, sa vrlo izrazitim, jakim
rezultatima. Testovi sa slobodnim odgovorima nemaju veze sa
špilovima karata nego se, u suštini, sastoje u pogađanju šta je
prikazano na nekoj slici koju ispitanik ne može videti.
Ako smo uvereni da je razlika u ESP moćima ekstrovertnih i
introvertnih ljudi stvarna, kako bismo mogli objasniti njeno
postojanje?

Introvertni ljudi i teorija 'zauzetog mozga'

Godine 1967. Ajzenk je izložio pretpostvku da su ekstrovertni ljudi

možda bolji u ESP testovima zato što je kod njih nivo kortikalne
pobuđenosti (aktivnost u moždanoj kori) niži nego kod introvertnih.
To o nivou kortikalne pobuđenosti jedna je činjenica iz psihologije
ličnosti, pouzdano dokazana i nebrojeno puta potvrđena; a njeno
poreklo moglo bi biti u tome što ekstroverti bolje suzbijaju aktivnost
nervnih ćelija u meduli (produženoj moždini), kroz koju nervni signali
prolaze na svom putu od čula do korteksa. Ajzenk je sugerisao, na
osnovu toga što je čuo neke nepouzdane i neproverene priče o
tome, da bi suzbijenije stanje tih ćelija moglo biti povoljnije za ESP.
Ako je ovo istina, onda je različit ESP uspeh ekstrovertnih i
introvertnih ljudi posledica njihove različite moždane aktivnosti.
Ako želimo da proverimo ovu hipotezu, naravno da nam prvo padne
na um da merimo aktivnost mozga za vreme ESP ogleda. To zvuči
jednostavno, i mnogi su pokušali, ali su došli do sasvim različitih
zaključaka. Eto razočarenja; ali ne, baš, iznenađenja. Korišćene su,
na primer, razne varijante EEG (elektroencefalograma) u kojima se
pazilo na razne činioce koji su kod EEG varijabilni, za vreme dok je
ispitanik učestvovao u raznovrsnim ESP testovima.
U sedamdesetim godinama ova istraživanja 'moždanih talasa' bila su
usmerena uglavnom na jedan određeni obrazac moždane aktivnosti
koji se naziva alfa ritam. To je ritam koji se u električnoj aktivnosti
mozga ispoljava kad je čovek budan i pribran, ali ne nešto posebno
napet. Ljudi koji kod sebe razviju sposobnost meditacije i steknu
iskustvo u takvim stvarima u stanju su da svoj alfa ritam uključuju i
isključuju kad god požele. Alfa aktivnost jedan je od srednjih nivoa
pobuđenosti između beta aktivnosti (kad smo budni i svojski radimo
nešto) i delta/teta aktivnosti (kad spavamo). Nažalost, dokazi da
ekstrovertni ljudi imaju drugačiji alfa ritam su slabi (oni dolaze iz
konvencionalne psihologije, dakako). Ima takvih dokaza - da
ekstrovertni ljudi imaju više alfa frekvencije, ali sa manjom
amplitudom - ali to su i posle nebrojenih ponovljenih ogleda nejaki i
nedosledni dokazi.
Pojavile su se neke nove, moćne tehnologije za proučavanje
strukture i aktivnosti mozga. Nakupilo se tu dosta skraćenica:
skeneri se označavaju kao PET što znači 'pozitronska emisiona
tomografija', MRI što znači 'magnetno-rezonantno dobijanje slike', i
tako dalje. Pomoću tih novih tehnologija (skenera) istraživači mogu
bukvalno da gledaju kako se u svim delovima ljudskog tela, pa i
mozga, odvija neka aktivnost, pa nam je to, svakako, najbolja
mogućnost da neposredno proučavamo rad nečijeg mozga za vreme
ogleda sa paranormalnim moćima. Samo, te nove tehnologije nisu
jeftine, a parapsiholozi za svoj rad ne dobijaju od države praktično
ništa. Iz tog razloga, ova istraživanja koja praktično mole i preklinju
da budu obavljena, nisu još ni započeta.
Drugi način da se proveri ta hipoteza o vezi između ESP i
pobuđenosti mozga bio bi da upotrebimo droge. Amfetamini, kod
narkomana poznati kao 'brzina', veoma povećavaju pobuđenost
mozga. Barbiturati i trenkvilajzeri (umirujuća sredstva) kao što je
diazepam, to jest valijum, imaju suprotno dejstvo. Znači, čovek bi
očekivao da amfetamini umanje ESP sposobnost, a umirujuća
sredstva da je pojačaju. Dokaza da je to tako ima tako malo i tako su
slabi, da nisu vredni pomena. Trebalo bi da neko uradi dodatne
oglede u vezi s tim, i da pri tom selektivno koristi samo pojedina
sredstva za podsticanje ili za smirivanje.
Za sada, dokazi u prilog hipoteze o kortikalnom pobuđivanju ostaju
neubedljivi. Niti ih ima dovoljno, niti su ogledi bili dosledno
sprovedeni, tako da nemamo na osnovu čega da ocenimo vrednost
te teorije. Nadajmo se da će ambiciozni mladi parapsiholozi uspeti
da na ovom polju dovedu stvari u red, i to u budućnosti ne previše
dalekoj.

Delovanje društvenog okruženja na ESP sposobnost

Drugu teoriju o nadmoći ekstrovertnih ljudi u ESP pokušajima

ponudio je K. Ramakrišna Rao, istraživač rođen u Indiji, ali zaposlen
već mnogo godina u Severnoj Karolini, u Laboratoriji za
parapsihologiju pri Univerzitetu Rajn. Rao je izložio pretpostavku da
je razlika između ekstrovertni i introvertnih pojedinaca u stvari
društvena razlika. Presudna će biti atmosfera u kojoj se ogled odvija,
kaže Rao. Ako želimo uspeh, pristup ispitanicima mora biti prijateljski
i srazmerno neformalan. A to je lakše postići sa ekstrovertnim
ljudima jer oni i dolaze već prijateljski nastrojeni i druželjubivi, dok
introvert dolazi stidljiv i zatvoren. Ovo zvuči itekako verovatno, ali
ima li ikakvih činjenica koje bi dokazale da je to stvarno tako?
U nekim ESP testovima ispitaniku su postavljana i pitanja da li se
dobro slaže sa osobom koja ga testira i da li mu je ta osoba
simpatična. Čovek bi očekivao da će atmosfera biti prijatnija ako je
onaj ko vrši test neka simpatična osoba, i da će se tada postizati bolji
rezultati. U praksi se to nije dokazalo. Ali čitav taj pristup sa
'simpatijom' je naivan. Osim ako je onaj koji vrši test baš pravo
čudovište, većina ispitanika će iz čiste učtivosti reći "Da, da, ova
osoba je u redu", ali to će biti sasvim površno. Nama su potrebna
kudikamo pouzdanija merenja naklonosti. Bilo je nešto malo dokaza
da kad je ispitivač (dakle, onaj ko obavlja test) ekstrovertna osoba (a
to se meri upitnikom o karakteru), ispitanici pokažu nešto bolje ESP
rezultate. Ali vrlo malo ovakvih studija je rađeno i rezultati nisu jasni.
Trebalo bi da budu pozitivni ako je Raova teorija o društvenom
okruženju tačna; jer ko više utiče na opštu društvenu atmosferu
prilikom testiranja nego onaj ko ispitanika testira?
Bilo je i pokušaja da se vidi šta će biti ako se ispitivač prema
ispitaniku ponaša na ovaj ili onaj način. Jedna studija sugeriše da su
bolje uspevali oni ispitanici prema kojima se ispitivač ponašao
prijateljski nego oni prema kojima se ponašao neprijateljski. To daje
neku podršku, ali vrlo nejaku, Raovoj teoriji. Takve manipulacije sa
ponašanjem prilično su lažne, a uostalom ne bi ni mogle mnogo da
utiču s obzirom na to kako se većina ESP ogleda obavlja.
Međutim, ta teorija o uticaju društvene sredine previđa neke
zanimljive efekte. Na primer, da će se s vremenom, ponavljanjem
testova, razlike u uspešnosti između ekstrovertnih i introvertnih ljudi
postepeno smanjivati. Možda su introvertni ljudi na početku rada
nesigurni u sebe; jedan deo definicije introvertnosti jeste to da
introvertni jesu oni ljudi koji su u novim društvenim okolnostima
nesigurni, nemaju samopouzdanja. Ako ih u početku zbunjuje čudan
ambijent parapsihološke laboratorije i čudan test pred njima, sutra će
ih zbunjivati manje, prekosutra još manje, oni će se tokom vremena
navikavati, pa će zato imati sve više samouverenja, radiće
opuštenije i postizaće bolje rezultate. Nasuprot tome, ekstrovertni
drugar koji je prvog dana ušao u laboratoriju maltene u veselim
skokovima i sa širokim osmehom na licu kazao "Ej, zdravo!"
eksperimentatoru, možda će već posle nekoliko testova početi da se
dosađuje i da radi slabije; poznata je stvar da su ekstroverti
podložniji dosadi, odnosno da im brže dosadi ona aktivnost kojom se
bave. Zato bi trebalo da na kraju ekstrovertni i introvertni postižu
jednako dobre rezultate.
Ni za ovo nema jasnih dokaza. Hamfrijeva i Nikol su našli nešto
suprotno: što su ekstroverti više vežbali ESP pogađanje koja je koja
karta, sve su bolji postajali. Međutim, u ogledima sa slobodnim
reagovanjem, razlika između uspeha ekstrovertnih i introvertnih
ispitanika stvarno kao da se s vremenom smanjivala. (A taj tip
ogleda jeste jedna situacija u kojoj društveno okruženje ima veću
ulogu.) I ne prvi put nalećemo na istu prepreku koja nas itekako
nervira: kad bi samo bilo više dokaznog materijala!
Iz ovih razmatranja o ekstrovertnosti i introvertnosti izlazimo, sve u
svemu, nezadovoljni. Neki efekat tu svakako postoji, to je sigurno, ali
ne znamo zašto postoji. Treba obaviti još mnogo ogleda.

Visoka neurotičnost - nizak ESP?

Kad se pređe na proučavanje odnosa neuroze i vančulnih opažanja,

slika je više zbunjujuća, ali možda i uzbudljivija, nego što je bila u
studijama o ekstrovertnim i introvertnim osobama. Prva zabuna je
terminološka jer kad Ajzenk kaže 'neurotičnost' Katel kaže
'anksioznost', a misle na isto. (Ili misle na dve stvari koje se vrlo
malo razlikuju.) Vode se rasprave o nekim podelementima,
komponentama ili činiocima neurotičnosti, a to bi bili: nivo napetosti,
sklonost ka osećanju krivice, i tako dalje. Drugi nezgodan element,
koji smo nagovestili u priči o Stepaneku, sastoji se u tome što odnosi
između ESP i ličnosti mogu varirati u zavisnosti od ambijenta u kome
se testovi sprovode.
Džon Palmer dao je izvrstan objedinjeni pregled svih dotadašnjih
studija o neurotičnosti i ESP; taj Palmerov rad sada je već čitavih
petnaest godina star, ali čini se da su njegovi osnovni zaključci i
danas na snazi. Palmer je ustanovio da su u svim ogledima gde se
ispoljila jasna (dakle, statistički značajna) razlika između neurotičnih i
smirenih ispitanika, smireni pokazali superiornost. Svi su izgledi da
taj efekat zaista, u stvarnosti, postoji, ali moramo uzeti u obzir jedan
značajan činilac koji na to može uticati, a to je, da li se ispitanici
testiraju jedan po jedan ili je prisutna cela grupa.
Palmer je došao do zaključka da će se različit uspeh neurotičnih i
smirenih pokazati samo ako svaki ispitanik dolazi sam i kroz test
prolazi sam. Čim tu sedi cela grupa, efekat iščezava.
Palmerove zaključke potvrdila je studija o kojoj su 1882. godine
izvestili Karl Sardžent i Trevor Harli. Subjektima (ispitanicima) davan
je kratak test ličnosti, a odmah potom ESP test u kome se od njih
zahtevalo da zamišljaju kako se jedna kockica kotrlja niz jedan kanal
i pada na ravnu podlogu, smiruje se, a na gornjoj strani se vidi...
koliko tačaka? Svaki ispitanik pogađao je po dvadeset pet puta.
Kockica je i bacana. Na osnovu puke slučajnosti trebalo je da
pogode, u proseku, 4,17 puta kako je tačno kockica pala. (Naime, u
jednoj šestini od dvadeset pet bacanja, koliko je bilo. A jedna šestina
od dvadeset pet je 4,17.) Testirali su ukupno 186 ljudi, i to 36
dovodeći ih jednog po jednog, a 150 ljudi grupno, naime podeljene u
dve velike grupe. Pojedinačno testiranje dalo je sledeće rezultate:
neurotični ispitanici pogađali su (u proseku) nešto malo više od tri
puta, a smireni ispitanici nešto malo više od pet puta. A kad su
testirani u grupama, ta razlika je nestala; štaviše, pojedinci za koje je
prethodno ustanovljeno da su neurotični počinjali su da pogađaju
čak i češće nego oni smireni. Nadajmo se da će neki novi ogledi
potvrditi ove zaključke izvedene iz starih.
Palmer pokušava da objasni ovaj efekat pomoću sledeće teorije.
Neurotičan čovek nervira se kad izvedu njega samog na testiranje;
mnogi neurotičari neće ni pristati na tako nešto. Čak i ako je
istraživač osoba prijateljski nastrojena i ako deluje smirujuće,
neurotičnom čoveku stalno 'kucka' u glavi: "Ovi će me sad testirati na
ESP!" Tu neće mnogo pomoći ni ako ispitivač strpljivo objašnjava da
to nije test kao u školi, iz školskog gradiva, jer mi o paranormalnim
moćima ne znamo toliko, i da je to više jedno istraživanje nego ispit.
Ispitanik se nervira jer je sklon nerviranju, i u njegovom nervnom
sistemu se pojačava 'šum', to jest buka, što ometa vančulno
opažanje. Smireni pojednici nemaju takve probleme, ili ih nemaju u
tako velikoj meri. Ali kad u sobi sedi cela grupa ispitanika, neurotik
zna da se bezbedno sakrio u gomili, vidi da se niko nije okomio
posebno na njega, i zato ne gubi ESP sposobnost ili je ne gubi
mnogo.
Kakav je to 'šum' o kome govorimo ovde? Nije to onaj visoki nivo
korteksne aktivnosti koji je osoben za introvertne osobe.
Introvertnost i neurotičnost su dve sasvim razdvojene, zasebne
osobine ličnosti. Ajzenk, Katel i drugi saglasni su da je tipična odlika
neurotičnih ljudi njihov veoma aktivan i reaktivan (responsivan)
automnomni nervni sistem - ANS. Treba znati da je ANS (nazivamo
ga i vegetativni) onaj deo nervnog sistema koji kontroliše mnoge
automatske, nevoljne aktivnosti u čovekovom telu - proizvodnju
hormona, opuštanje i stiskanje crevnih i drugih mišića koji se ne
pokreću voljno, puls, disanje, znojenje, naglo ispuštanje u krvotok
znatnih količina (nor)epinefrina (adrenalina i noradrenalina) i druge
reakcije na stres. Neurotičari se više znoje, mnogo više 'skoče' kad
ih nešto iznenadi ili preplaši, skloniji su da ispolje simptome stresa.
Upravo ti 'činioci aktivacije' mogli bi da budu 'šum' koji se meša u
ESP signale u mozgu, a to bi ometalo ESP baš kao što i prejaka
uznemirenost može ometati. Ovu teoriju snažno podržavaju ogledi u
kojima su korišćene vežbe za opuštanje, meditacija i druge tehnike
za smirivanje, a sve u cilju što boljih ESP rezultata. (U sledećem
poglavlju razmotrićemo mnoge dokaze o tome.)
Konačno, Palmerovi argumenti o grupama možda bi trebalo da budu
dalje usavršeni. Neki ogledi koje je Karl Sardžent obavljao sa đacima
u učionici sugerišu da se i u takvoj grupi neurotičari mogu izdvojiti po
lošim rezultatima ako se osećaju kao jasno definisana manjina. Čak
će mala grupa dečaka okružena velikim brojem devojčica ispoljiti
neurotično ponašanje. Ono će biti jednako snažno kao kad usamljeni
neurotičar iziđe pred ispitivača. Neurotični čovek ne uspeva da se
'izgubi u masi' i da nađe smirenje ako svi jasno vide da je on
pripadnik jedne male grupe različitih. Budući istraživači moraće
veoma pažljivo da razmotre koje sve uslove treba ispuniti da bi
njihov test bio definisan kao grupni. U ovom trenutku svi su izgledi
da društveno okruženje može uticati na ESP rezultate isto koliko i
karakter pojedinca.
Verovanje ili neverovanje u paranormalnu moć; ekstrovertnost ili
introvertnost; i neurotičnost ili smirenost; to su činioci koji očigledno
utiču na uspeh ispitanika u ESP ogledima. Tih ogleda bilo je toliko
mnogo, a njihovi rezultati bili su toliko dosledni, da ih niko ne može
sve skupa odbaciti. Na svoj način oni su za postojanje
paranormalnih moći dokaz isto toliko važan koliko je važno i sve ono
glamurozno što se zna o D. D. Houmu. Zbog čega? Zbog toga što se
odnose na obične ljude i što se mogu ponavljati. Od Houma nama
danas ništa nije ostalo osim istorijskih svedočanstava.
Skeptični psiholog Rej Hajmen napisao je u svojoj knjizi Savremena
psihologija sledeće: "Takvi obuhvatni pregledi tvrdih laboratorijskih
podataka uverili su me da tu postoji 'nešto'... Kritičari, ako misle da
budu čestiti, moraju nekako da objasne rezultate tih desetina ili čak
stotina eksperimentalnih studija koje su obavljene i ovde sumirane
pre nego što odbace čitavu parapsihologiju kao pseudonauku."
Godine su prošle od kad je taj komentar napisan. U poslednjem
poglavlju ove naše knjige vratićemo se takvim presudama. Za sad,
pogledajmo samo još neke psihološke činioce koji bi mogli biti u
korelaciji sa ESP.

Relacija između starosti, kulture i ESP

Značajno je pitanje da li razlike u ESP sposobnosti mogu proisticati

iz životnog doba (starosti) pojedinca. Pošto znamo da naše društvo
postavlja pred odrasle osobe sasvim druge zahteve nego pred decu
- uglavnom u obliku nagrada za sređeno, logično ponašanje - valjda
bi i to trebalo da dovede do nekih razlika u njihovim ESP rezultatima.
Posebna je stvar to što industrijska društva dvadesetog veka imaju
vrlo malo zajedničkog sa lovačkim i lovačko-sakupljačkim,
stočarskim i rano-poljoprivrednim ljudskim zajednicama iz naše
istorije. Šta ako je ta socijalna evolucija, koja je uglavnom odbacivala
navodno primitivna, magijska, animistička verovanja, uticala i na
funkcije paranormalnih moći? Možemo li to ispitati na taj način što
ćemo proučavati današnje primitivne ljudske zajednice tamo gde one
još postoje? Da li evolucija vodi ljudsku ESP sposobnost ka
pojačanju ili ka nestanku?
Pošto je ESP jedna potencijalno korisna moć, razumno bi bilo
pretpostaviti da će joj evolucija biti naklonjena. Ali ESP je obično
slaba i nepouzdana (bar ako je suditi po dokazima koje smo do sad
razmotrili). Ljudi su veoma vizuelna stvorenja - dakle, veoma
naklonjena gledanju - a drugim čulima se ne služe ni upola tako
uspešno kao mnoge životinje. Možda naša ESP popušta kao i naše
čulo mirisa. Možda odumire u nama.

Igra u laboratoriji

Pogledajmo prvo starost. Odnos starosti i ESP nije jednostavan.

Sasvim je sigurno da nijedan istraživač nikada nije prijavio neki
linearni odnos između ESP i celokupnog trajanja ljudskog života,
nešto u smislu 'iz godine u godinu uvek sve jači' ili 'iz godine u
godinu uvek sve slabiji ESP'. Ali mnogi su prijavili izuzetno dobre
rezultate u ESP testiranju dece.
Ogledi u učinioci koje je vršila Margaret Anderson, veoma kreativan
istraživač ESP, priznati su kao jedno od klasičnih proučavanja u
parapsihologiji. Ona je, zapravo, koristila samo jednostavne ESP
testove, ali ih je obukla u ruho naučne fantastike. Deci su testovi
prezentirani kao igrica u kojoj natprosečno dobri rezultati u
vančulnom pogađanju omogućavaju da 'raketa poleti u svemir' a
zatim i da 'ostane na dobroj putanji'. To se moralo poprilično svideti
deci, naročito u pedesetim godinama kad je putovanje u svemir bilo
nešto veoma novo. Andersonova je sa decom preduzimala oglede
mnogo puta i dobijala uvek postojane, visoke rezultate, znatno iznad
statističkog nivoa puke slučajnosti.
Direktna upoređenja dece i odraslih obavljao je dr Ernesto Spineli na
Univerzitetu Sari u Engleskoj. On je testirao velike grupe ispitanika,
svih uzrasta. Našao je sledeće: deca između tri i osam godina
postizala su rezultate znatno iznad puke slučajnosti na testovima
telepatije, najmlađa deca čak izuzetno visoke. (U nekim testovima je
ispitanik stvarno nasumičnim pogađanjem trebalo da pogodi u 20%
slučajeva, a ta deca su pogađala čak u 40% slučajeva!) Nažalost,
samo u nekim od tih testova ciljevi (ono što je trebalo pogađati) bili
su valjano izmešani, to jest stvarno sasvim nasumični. Puno
poverenje možemo imati samo u one testove koje je Spineli obavio
sa starosnom grupom od 19 do 21 godine. Ali to su sve bili studenti;
zaista bi bilo mnogo korisnije da je odabrao neki tipičniji uzorak
stanovništva te starosti.
Svejedno, Spinelijevi rezultati ostaju upečatljivi. Ima i drugih studija u
kojima su deca, pa čak i bebe, postizala velike uspehe u ESP.
Nedostaje nam neposredno upoređenje dece sa odraslima, i to sa
različitim starosnim grupama odraslih; pošto toga nema, ne možemo
naročito pouzdano spekulisati o ESP razlikama između dece i
odraslih. Spineli je međutim dobio najbolje rezultate kod najmlađih,
slabije kod nešto starije dece, a najslabije kod najstarije dece.
Nikakvo čudo da je on, oslanjajući se na te podatke, sačinio jednu
teoriju o razlozima zbog kojih deca imaju najjaču ESP sposobnost.
Spineli smatra da razvoj formalnog, logičkog, analitičkog razmišljanja
kod deteta koje postaje sve starije postepeno sputava njegovu
paranormalnu moć. Ako pitate neko trogodišnje dete: "Možeš li
pogoditi u koju slikicu gleda Džon, koji je u sobi do nas?" možda
ćete, kao odgovor, čuti radosni uzvik: "Mogu, mogu!" Ali starije dete
ili odrastao čovek 'znaju' da je to nemoguće pogoditi. Spineli
izveštava i o tome da kod ispitanika ESP moć katastrofalno popušta
ako im se da i neki zamršen intelektualni zadatak u vreme dok test
ESP još traje. Kad se ispitanik upusti u logičko, analitičko mišljenje,
gubi vančulnu sposobnost.
Moguća su ovde i neka alternativna objašnjenja. Deca možda lako
poveruju u postojanje ESP, jer po prirodi nisu skeptična; to nas vraća
ka efektu 'ovce-koze', to jest na one koji veruju i one koji ne veruju.
Deca su možda i bujnija i spontanija kao ličnosti, ekstrovertnija; ljudi
su skloni da postaju, što su stariji, sve introvertniji. Osim toga, Spineli
je na brilijantan način organizovao testiranje. Napravio je lutkarsko
pozorište. Dve lutke (navučene na njegove ruke, kao rukavice)
pojavljivale su se na sceni i glumile pred decom šta treba da se radi,
a zatim to i objašnjavale. Spineli je deci čak podelio 'kapice-
pametnice' da ih stave na glavu radi boljeg pogađanja šta neko drugi
misli! Čovek se naprosto zapita ne bi li i odrasli ispitanici postigli
izuzetno visoke rezultate kad bi sa toliko oduševljenja, spontanosti i
zabave pristupili testiranju.
Ali tu je i Spinelijev izveštaj o inhibitornom, anti-ESP delovanju
inteligentnog, analitičkog razmišljanja. Ta mogućnost svakako
postoji. Dok se kod čoveka razvijaju sposobnosti apstraktnog
razmišljanja, u toj istoj meri mogu opadati njegove sposobnosti ESP
delovanja. To bi značilo da odrasli, ako žele da ponovo steknu
paranormalnu moć, treba da potisnu kod sebe apstraktno i logično
rezonovanje. Sledeća dva poglavlja ove knjige opisivaće načine na
koji se to može postići.

Paranormalna moć i 'primitivni' um

Nepotvrđeni i ovlašni izveštaji kažu da u nekim predindustrijskim,

plemenskim društvima narod prihvata paranormalnu moć kao
normalnu, svakodnevnu stvar, najčešće u obliku verovanja u duhove
i magiju. Na nesreću, dobrih istraživačkih radova o toj oblasti ima
vrlo malo ili nimalo. Najobimniji od njih je jedan rad iz pedesetih
godina. To istraživanje sproveli su Ronald Rouz i Lindon Rouz među
australijskim aboridžinima, zatim među Maorima, takođe kod žitelja
ostrva Samoa. Za ESP testovi su bili sa rasporedom karata u
špilovima, a za PK sa drugim zadacima. Rezultati su bili sasvim
različiti - to se u nauci naziva divergencija rezultata. Aboridžini i
Maori postigli su visoke rezultate u ESP (Samoanci ne), a u PK niko
nije postigao ništa. Ovi nalazi mogli su lako nastati zbog prethodno
uvreženog verovanja, kod tih plemena, u to šta je moguće, a šta nije
moguće. To je opet na delu, na novi način, efekat oni koji veruju-oni
koji ne veruju. Aboridžini su, na primer, uporno tvrdili da u njihovom
plemenu samo 'pametni' pojedninci mogu uticati na pad kockice, dok
obični pripadnici plemena to ne mogu. I zaista nisu uspeli.
Nađeni su i neki od tih 'pametnih'. (Ali, zanimljivo, aboridžinska reč
za njih prvobitno je značila 'onaj koji ima spretne ruke'.) Sa njima je
pokušano nešto malo PK testiranja. Ali njihov stav prema tom
zadatku bio je nejasan. Ako hoćemo da budemo realisti, onda
moramo testove prilagoditi testiranoj ljudskoj zajednici i kulturi.
Zamislite da priđete nekom vuduističkom 'hunganu' (svešteniku),
pokažete mu špil karata i pitate kojim su redom složene. "Možete li
pogoditi ove simbole, molim Vas?" Bila bi to glupost, naravno. Ali, s
druge strane, ako testove prilagodite u skladu sa okolnostima i
stvarima koje su dobro poznate tom narodu, kako ćete posle
upoređivati dobijene rezultate sa rezultatima u industrijskim
državama? Opšti zaključak mora biti da su takozvana primitivna
društva plodno tlo za dalja istraživanja, ali da u ovom trenutku
dokaza imamo tako malo, da nikakve čvrste zaključke ne možemo
izvesti.

Inteligencija, mentalno zdravlje i ludilo

Vratimo se Spinelijevom radu. Njegova zamisao da analitička

inteligencija suzbija ESP izgleda uverljivo. Intuicija i analitička
inteligencija često se pojavljuju kao antiteza jedna drugoj. Dalja
istraživanja u oblasti formalnog merenja koeficijenta inteligencije,
kao i proučavanje onih katastrofalnih mentalnih oboljenja u kojima je
pacijent sasvim izgubio sposobnost razumnog razmišljanja, mogle bi
baciti dodatnu svetlost na ovu oblast.
Veza između paranormalnih moći i inteligencije kod odraslih može se
lako sumirati: nema je. Tačnije rečeno, do sada nije nađen nikakav
dokaz da je ima. Međutim, u mnogim slučajevima teško je razlikovati
inteligenciju od nekih drugih činilaca. Robert Brier izveo je jedan
ESP test u kome su ispitanici bili američki članovi kluba 'Mensa' (koji
okuplja natprosečno inteligentne) i pokazalo se ESP promašivanje,
jasno i snažno. Oni su, dakle, imali znatno manje tačnih pogodaka
nego što je to na osnovu puke slučajnosti bilo verovatno. Članovi
'Mense' imaju natprosečno visok IQ, ali su veoma skeptični kad je
reč o paranormalnoj moći, pa je taj njihov izrazito loš rezultat
verovatno posledica efekta 'ovca-koza' (oni koji veruju-oni koji ne
veruju), a ne visoke inteligencije.
Inteligencija nije samo jedna veština. Postoje dokazi da se
inteligencija sastoji od izvesnog broja različitih veština koje su
povezane i koje stoje u hijerarhijskom odnosu. Postoje u inteligenciji
i razlike između polova. Muškarci postižu bolje rezultate u
matematičkom razmišljanju i u prostornim zadacima (kao što je
prepoznavanje skrivenih oblika ili rotiranje predmeta u prostoru), dok
žene pokazuju veću govornu veštinu, bolje pronalaze slične
predmete i bolje računaju (što nije isto što i matematičko
razmišljanje). To su samo uopštavanja, naravno, ali ne bez osnova.
Ima sve više dokaza da postoje i razlike u strukturi muškog i
ženskog mozga, zbog kojih nastaju ove razlike u inteligenciji između
polova. Bilo je pokušaja da se organizuju ESP testovi gde se neki
put pogađa o slikama, a drugi put o rečima, i da se kroz to provode
ispitanici oba pola, u nadi da će razlika u komponentama
inteligencije kod muškaraca i žena da se odrazi i u njihovom
različitom ESP uspehu kod ove ili one vrste ciljeva. Ali nema se šta
reći o rezultatima tih pokušaja, osim da su bili dosledno nedosledni.
To je na neki način i dobro, jer to su bili pokušaji zasnovani na
razumevanju muške i ženske inteligencije mnogo manje usavršenom
nego što je danas, pa bi bilo pravo čudo da su uspeli.
Mnogi mentalno oboleli ljudi (šizofreničari, ponekad i manični
psihotici) veruju da imaju telepatsku moć i/ili da ih neko telepatski
proganja. Ovo poslednje je vrlo često kod paranoidne šizofrenije.
Neki psihijatri zastupali su tezu (koja, doduše, zvuči prilično
zapanjujuće) da su mnogi njihovi pacijenti poludeli zato što ih je
sopstvena paranormalna moć gurnula 'preko ruba', u bezdan ludila;
jer, navodno, čovek koji se suviše 'otvori' za uznemirujuće telepatske
poruke sa raznih strana može, na taj način, da nastrada.
Pokušaji testiranja eventualne ESP moći kod šizofreničara prepuni
su problema. Prvi od njih je etički. Ko nama daje pravo da te duboko
nesrećne i zbunjene ljude teramo da rešavaju nekakve naše
testove? Šta ako ih samo gurnemo u još dublju mentalnu traumu, šta
ako oni ispolje ESP i otvore svoj um prema signalima koji su za njih
užasavajući? Postoje i ogromni praktični problemi u vezi sa dijetom,
lekovima ili drogama, sa tačnom ili netačnom dijagnozom nečije
bolesti, sa podvrstom šizofrenije, i tako dalje. Ko god je pažljivo
pratio stručne časopise iz oblasti psihijatrije, taj zna da su pokušaji
kontrole svih tih činilaca prava noćna mora. Moguće je naći neki put
kroz sve te probleme, ali za to je potrebno veoma mnogo vremena i
novca, potrebno je pomno odabrati pacijente, biti zaista pravi
stručnjak, majstor kliničkog rada i pridobiti na svoju stranu dobru
volju lekara i bolničarki koji neguju mentalno obolele. Zato i nije
iznenađenje što još nijedan pokušaj parapsihologa da testiraju
šizofreničare nije zadovoljio merila naučne postojanosti. Dosadašnji
pokušaji uglavnom su i zastareli (jer se dijagnostička definicija
šizofrenije korenito izmenila u međuvremenu), ali recimo ipak, tek
informacije radi, da je pokušaja bilo i da nisu dali neke jasne
rezultate. Sa pojedinim psihotičnim pacijentima dobijeni su visoki
ESP rezultati, sa drugima ne.
Uopšte uzevši, dosadašnje studije sa tim i drugim mentalno
poremećenim osobama nisu dale osnov za uverenje da mentalno
poremećeni imaju jaču ESP sposobnost; štaviše, čini se da imaju
slabiju. Istraživanja u kojima je merena zrelost i socijalna
prilagođenost pacijenta pokazala su neke vrlo male pozitivne
korelacije tih odlika sa ESP nadarenošću, ali ne upečatljive.

Mit o superiornosti žena

Skoro sva istraživanja ikada sprovedena pokazuju da u iskustvima

paranormalnih moći u običnom životu postoji izrazita razlika između
polova. Žene češće doživljavaju ESP iskustva, ili, da budemo
precizniji, kažu da ih češće doživljavaju. Kod telepatskih doživljaja,
muškarci su većinom 'pošiljaoci', a žene su većinom 'primaoci'. Ovo
sumnjivo liči na dobro znane klišetirane predstave o polovima: žene,
koje su navodno pasivne i intuitivne, primaju poruke od muškaraca,
koji su navodno aktivni i dinamični. Feminizam već decenijama
potkopava te stereotipe, što bi trebalo da se pokaže i u
istraživanjima, ali su metodi istraživanja u poslednje vreme takođe
izmenjeni, tako da o ovom pitanju ne dobijamo podatke.
Zapravo, u ESP ogledima nisu nađeni nikakvi dokazi da postoji neki
postojan ili dosledan obrazac razlike između polova. U
proučavanjima snova i u bar jednom delu 'gancfeld' studija (o kojima
će biti reči u sledećem poglavlju), muškarci su postigli nešto više
uspeha kao primaoci nego što su to postigle žene, ali razlika nije bila
velika. Ovakva istraživanja većinom su obavljana sa decom - dakle,
tražila se ESP razlika između dečaka i devojčica, ali ni tu nisu nađeni
jasni rezultati. Bilo je tvrđenja da žene suočene sa laboratorijskim
testovima osećaju veću zabrinutost nego muškarci, i da ih to
sputava, tako da ne uspevaju da pokažu svoju nadmoć. Ako bi to
bilo istinito, onda bi žene pokazale nešto više te svoje dodatne
sposobnosti u slučajevima kad je ispitivač takođe žensko; ali to nije
primećeno. Osim toga, u radu Spinelija i Andersonove jasno je da su
skoro sva deca oduševljeno prihvatila da se uključe u ESP igru:
devojčice se nisu ponašale neslobodnije od dečaka.
Dakle, iako ne možemo odbaciti mogućnost da između muškaraca i
žena postoje neke ESP razlike, zasad ne raspolažemo dokazima da
ih ima. Ovo je značajan nalaz, jer sugeriše da prastara uverenja o
tome ko više doživljava ESP nisu zasnovana na stvarnom češćem
doživljavanju ESP, nego žene naprosto spremnije priznaju i
razgovaraju o takvim stvarima. Muškarci priznaju i 'otvaraju se' samo
ako je ono što će ispričati usklađeno sa društveno odobrenom slikom
aktivnog, muževnog muškarca.

Šta smo dosad sagledali

Ustanovili smo do sada da postoje tri činioca koji stvarno stoje u

prilično pouzdanoj korelaciji sa ESP sposobnostima, a to su:
verovanje u mogućnost paranormalnih moći, ekstrovertnost i nizak
nivo neurotičnosti ili anksioznosti. Ono prvo bismo zaista i po
zdravom razumu očekivali, jer ima neke paralele sa takozvanim
'placebo efektom' u medicini, kad doktori daju jednoj grupi pacijenata
pilule obložene šećerom koje nemaju apsolutno nikakvo dejstvo, a ti
pacijenti ipak (skoro uvek) pokažu određeno poboljšanje
zdravstvenog stanja, za razliku od kontrolnih grupa kojima se ne da
ništa. Verovanje je moćna stvar. Kad se spiritistički medijumi žale da
ih ometa prisustvo skeptičnih ljudi na seansi, možda im to nije samo
'izvlačenje', traženje izvinjenja za neuspeh; čini se da oni koji ne
veruju zaista štetno deluju na paranormalnu moć, svoju i tuđu, a to bi
značilo da mogu smetati i stvarno paranormalno obdarenom
medijumu.
Preostala dva činioca, a to su ekstrovertnost i smirenost, mogu
delovati kroz jedan zajednički mehanizam, a to je smanjivanje 'buke
u sistemu'. Svejedno da li je u pitanju šum u korteksu mozga ili u
autonomnom (to jest, vegetativnom) nervnom sistemu u telu i
mozgu, čini se da smanjenje tog šuma doprinosi jačanju
paranormalnih moći.
Ustanovili smo, takođe, da nije pokazana veza nekih drugih
psiholoških činilaca sa ESP. U nekim slučajevima, negativnih dokaza
imamo u izobilju. Ovo naročito važi za razlike između polova. U
drugim slučajevima, istraživanja su bila neosporno slaba i
nedovoljna, ali ostaje činjenica da korelacije nisu nađene. Ali kad bi
sve što se u ovom poslu može proučavati imalo neki odraz na ESP,
posumnjali bismo da tu nešto nije u redu!
Vratimo se pojmu takozvanog 'šuma' u signalu, to jest buke.
Obavljeno je već mnogo istraživanja sa ciljem da se ESP 'signali'
pojačaju tako što će se taj unutrašnji šum smanjiti. Ovaj rad zasniva
se na jasnoj teoriji, kao i na merenjima ESP rezultata, uz korišćenje
elegantnih i privlačnih tehnika za testiranje. Dao je mnoge dokaze, o
kojima itekako treba da razmislimo.
ESP, SNOVI I ZONA SUMRAKA
Razmotrili smo da li su neke odlike karaktera povoljne za
paranormalnu moć, ali jasno je da korišćenje svake ljudske veštine,
sposobnosti i svakog čula zavisi od okoline. Preduzeti su obimni
napori sa ciljem da se stvore ambijenti, fizički i mentalni, u kojima bi
se paranormalna moć mogla bolje ispoljavati.
Ova istraživanja počela su, zapravo, šezdesetih godina, kada je
jedna mlađa generacija parapsihologa, pretežno Rajnovih učenika,
počela da stiče utisak da su njegovi metodi za testiranje ESP jalovi,
a načela donekle naivna. Rajnov rad bio je pionirski, ali potiče iz
tridesetih godina, kad je u psihologiji vladajuća škola mišljenja bio
bihejviorizam. Bihejvioristi su ljudi koji tvrde, u suštini, da psiholozi
jedino mogu proučavati one događaje i ona ponašanja koji su vidljivi
i merljivi - dakle, koji se ispoljavaju u spoljašnjem svetu. U
bihejviorizmu posvećuje se vrlo malo pažnje, ili nimalo, unutrašnjem
životu čoveka, unutrašnjim događajima. Prema tome, bihejviorista bi
mogao tvrditi da neki tip električne aktivnosti mozga stoji u vezi sa
nekim određenim mentalnim stanjem, ali ne bi pristao da proučava
samo to mentalno stanje, jer bi rekao da je to jedna isuviše
subjektivna stvar koje se ne može meriti.
Sav obuzet ovom ideologijom, tada vladajućom, Rajn je želeo da
pobedi bihejvioriste u njihovoj sopstvenoj igri, upotrebom
eksperimentalnih tehnika koje su se mogle besprekorno uklogledi u
svaki bihejvioristički udžbenik za 'bavljenje psihologijom'. Prošlo je,
međutim, trideset leta i Amerikom se proširio novi duh. Povećana
upotreba halucinogenih droga (uključujući LSD i meskalin) i
povećano zanimanje za psihologiju raznih drugih kultura upravili su
pažnju mnogih psihologa na unutrašnji mentalni život i njegovo
proučavanje. Bihejvioristi su prenebregavali introspekciju - izjave
ljudi o sopstvenom unutrašnjem duhovnom životu; novo pokolenje
psihologa smatralo je da zanemerivanjem takvih stvari možemo stići
samo do neznanja.
Parapsiholozi su počeli još jednom iz početka da razmatraju podatke
o paranormalnim moćima iz najrazličitijih izvora i istorijskih razdoblja.
Antropologija je dokazala da mnogi navodno 'primitivni' narodi tvrde
da prirodne halucinogene materije (kao one u raznim varijantama
legendarne 'magične pečurke') proizvode ili podstiču doživljaje
paranormalnih moći. Prastari tekstovi na jeziku zvanom sanskrit, o
uvežbavanju joge i meditacije, nagoveštavali su da se tokom vežbe
meditacije mogu ispoljiti razni oblici vančulnog opažanja, pa čak i
dramatičnije manifestacije kao što je levitacija. U bližoj prošlosti bilo
je izveštaja o praktičnim demonstracijama hipnoze; ti izveštaji
nagovestili su da hipnotizer može da dovede do čudnih i
neobjašnjenih promena u normalnom ljudskom ponašanju. Svi ti
izvori, i mnogi drugi, nagovestili su da postoje mnogi plodni putevi za
proučavanje paranormalnih moći kroz izmenjena mentalna stanja,
koja nastaju kad se na svest utiče drogom, hipnozom ili meditacijom.

Posmatrači snova

Činilo se da naročito obećava pristup kroz snove. Još od najstarijih

vremena verovalo se da snovi ponekad imaju natprirodni značaj.
Česti su istorijski izveštaji o proročanskim snovima, kao što je bio
faraonov san o dolazećoj masovnoj gladi ispričan Josipovim rečima
u Starom zavetu. Štaviše, preko pedeset odsto svih izveštaja o
spontanim ESP iskustvima odnose se na 'prijem' dok čovek spava.
Prekretnicu u testiranju ESP u snu doneli su testovi koje je u Americi
obavljao dr Montagju Alman, kome su se kasnije pridružili dr Stenli
Kripner i njegovi saradnici. Alman je bio praktičar psihoanalize, i u
toku tog rada zainteresovali su ga očigledno prekognitivni snovi koje
su mu pojedini pacijenti prijavljivali. Ogledi ove grupe vršeni su
nekoliko godina. Finansirala ih je Ajlin Geret, žena irskog porekla,
spiritistički medijum. Novac je išao kroz njenu Zadužbinu za
parapsihologiju. (Geretova je osnovala taj fond sa ciljem da
unapređuje naučni rad u oblasti parapsihologije; fond i danas aktivno
i snažno promoviše naučni rad u ovoj oblasti.) Almanova istraživanja
snova počela su 1962. godine, a završila se 1978, kad je on otišao u
penziju. Obavljana su u Laboratoriji za snove, u Medicinskom centru
'Majmonid' u Bruklinu, u Njujorku.
Almanovom radu mnogo je pomoglo otkriće psihologa Natanijela
Klajtmana da je moguće ustanoviti, po spoljašnjim znacima, faze kad
čovek u toku spavanja ima snove, to jest sanja. Klajtman je
ustanovio da ljudska bića tokom spavanja povremeno počinju da
pokreću očne jabučice, i to snažno i brzo. Te faze nazivaju se 'brzo
pokretanje očiju', a skraćenica za to je REM. Suprotno tome je
NREM, što znači 'non-REM', vreme kad čovek spava, ali mu se oči
ne pokreću brzo. Ako čoveka probudite dok traje REM, mnogo je
veća verovatnoća da će vam on ispričati šta je sanjao nego ako ga
probudite tokom NREM razdoblja. Takozvani REM detektori,
povezani sa elektroencefalografom (EEG mašinom) koji beleži
električnu aktivnost mozga, mogu se pouzdano upotrebiti da
ustanove tačno kad je počela i do kad traje svaka čovekova epizoda
sanjanja u toku spavanja. Klajtmanove rezultate ubrzo su ponovili i
drugi istraživači. Tako je dobijeno jedno novo, objektivno merno
sredstvo za merenje one aktivnosti koja se naziva 'sanjanje'. To se
moglo uključiti u studije ESP i sanjanja.
Najbolji način da pokažemo kako su proučavanja snova i ESP išla u
'Majmonidu' biće taj da razmotrimo studiju koju je Alman sproveo
1964. godine. Imao je samo jednog ispitanika. Bio je to psiholog, dr
Vilijem Ervin. Planirano je da testiranje traje dvanaest uzastopnih
noći, ali pošto se dr Ervin razboleo, potrajalo je samo sedam noći.
Ogled je bio u obliku testa telepatije. Dok je Ervin u jednoj sobi
spavao priključen na REM/EEG mašineriju, u drugoj sobi bio je
'pošiljalac', čovek koji se trudio da telepatskim putem pošalje Ervinu
sadržinu neke slike (ne samo nekakve karte kao u jednostavnim
ESP testovima) odabrane sistemom slučajnog izbora iz jedne velike
zbirke umetničkih slika. Odašiljač je cele noći gledao samo tu jednu
sliku. U sobi sa dr Ervinom bio je drugi saradnik koji je pomoću
jednog signala javljao čim bi primetio da Ervin prelazi u REM. Tada
je pošiljalac preduzimao maksimalan napor da prenese sadržinu
slike Ervinovoj svesti, odnosno da utiče na sadržinu njegovih snova.
Na kraju svakog razdoblja REM sna (a takvih kod čoveka obično
bude pet-šest tokom cele noći, u trajanju od nekoliko minuta pa sve
do čitav sat ili više), taj saradnik u sobi budio je Ervina, zahtevao od
njega da ispriča šta je sanjao, i to je beležio. Tokom cele te noći,
pošiljalac nije imao nikakav neposredan kontakt ni sa dr Ervinom niti
sa tim saradnikom u Ervinovoj sobi; ujutro je odlazio, a da nikoga od
drugih učesnika nije ni video. I Ervin se budio ujutro, a tada se od
njega tražilo da prijavi kakve je još pojedinosti, asocijacije, slike, ili
bilo šta što na slike podseća, video u snu.
Kako ustanoviti da li je nešto zaista preneseno i da li je preneseno
telepatski? U ogledu kao što je ovaj, ne postoji jasno i jednostavno
pogađanje ili promašivanje. Za razliku od ESP testova sa kartama,
koji su testovi prisilnog izbora (jer ispitanik mora da se izjasni za
jednu od malog broja tačno određenih mogućnosti, ovo je test
slobodnog reagovanja u kome ispitanik može da prijavi što god
hoće.

Ocenjivanje

Posle sedam noći vršenja ogleda, Alman je iskoristio ukupno sedam

slika, a od Ervina dobio izveštaje o snovima tokom svake od tih noći.
Onda su i slike i izveštaji poslati sudijama, kojih je bilo troje. Svaki
sudija bio je potpuno nezavisan, a zadatak mu je bio jednostavan:
gledati izveštaje o snovima i onda za svaku noć snova rasporediti tih
sedam slika po redosledu verovatnoće: koja slika je najverovatnije
izazvala snove te noći, za koju je to manje verovatno, i tako redom.
Na poslednje mesto sudija je trebalo da stavi sliku za koju smatra da
je najmanje nalik tim snovima.
Naravno da će procena svakog sudije o tim sličnostima biti
subjektivna. Neće svaki sudija sagledati stvari na isti način. Ali i
pored ovog problema, moguće je ovim metodom proveravati
eventualno postojanje ESP. Ako jedan sudija za svih sedam noći
pogodi tačno koja je slika bila telepatski 'prenošena' date noći, onda
to ne može biti slučajno. Ako bi na delu bila samo puka slučajnost,
samo čista verovatnoća, sudija bi poneki put i pogodio, ali bi isto
tako često stavio onu pravu sliku na poslednje mesto, isto tako često
i na pretposlednje mesto, i tako dalje. U ovoj studiji sa doktorom
Ervinom moglo se očekivati da će svaki sudija da 'potrefi' onu pravu
sliku za samo jednu od tih noći (jer ima sedam mogućnosti - dakle,
verovatnoća slučajnog pogotka je jedna sedmina, odnosno samo
jedan prema sedam). Takođe bi trebalo očekivati da prosečno
rangiranje (prosečan plasman) one prave slike bude na sredini -
dakle, da prava, ciljna slika zauzme, kad se saberu ocene svih
sudija, četvrto mesto na tabeli.
Sudije moraju, naravno, raditi 'naslepo', bez predznanja. U ovom
kontekstu to znači da ne smeju znati, niti im sme biti na bilo koji
način nagovešteno, koja je slika upotrebljena koje noći. Čovek bi
pomislio da se to razume samo po sebi, ali istraživači ovde mogu
upasti u vrlo prefinjene zamke. Pretpostavimo da neko Ervinu
svakog jutra, posle završenog izveštavanja, pokaže sliku: "Evo, vidi,
ova je slika bila noćas." Sledećih nekoliko noći Ervin bi mogao
nehotice da se 'izleti', da kaže: "Sanjao sam nešto nalik na onaj san
prošle noći kad ste mi slali onog Van Goga..." To već kaže sudijama
da sad nije Van Gog, kao i nešto o redosledu slika, i tako im
olakšava da na pravi način spoje slike i snove. Neke studije sa
slobodnim reagovanjem pale su u takve zamke, ali ova sa dr
Ervinom nije.
Kako su, dakle, sudije rangirali svaku sliku? Naravno, njihove ocene
sabiramo i izvodimo prosek. Samo u jednom slučaju slika se našla
tačno na četvrtom mestu (prosečan plasman 4,0). U preostalih šest
slučajeva, slike su se našle na višim mestima na tabelama, što znači
da su donekle uspešno prepoznate u snovima od te noći. Alman je
na osnovu statističke analize zaključio da je u ovoj studiji
demonstrirana ESP. Međutim, pošto je ogled prekinut pre nego što je
bilo planirano (nije potrajao dvanaest noći), neko bi mogao izneti
optužbu da je Alman namerno obustavio posao kad je video da je
dobro pošlo, da bi zadržao povoljan rezultat. Iz tog razloga Alman je
odlučio da čitavu stvar ponovi.

Uključiti se još jače

Za drugu studiju sa dr Ervinom bilo je planirano da traje osam noći,

što se i ostvarilo. Ali ovog puta je u metod vršenja ogleda uneta
velika inovacija. Odašiljač nije samo gledao odabranu sliku. Alman i
Kripner su slikama dodali i 'multi-senzorne' (dakle, za više čula
odjednom) materijale; tako su ih sami nazvali. To je predložio sam
pošiljalac, Feldštajn, ali mu je posle sigurno bilo nezgodno, s
obzirom na to šta je sve morao da radi. Druge noći ogleda odašiljao
je jednu japansku sliku na kojoj se vidi čovek sa suncobranom koji
pokušava da pobegne jer ga je uhvatila kiša; zato je Feldštajn šetkao
ispod tuša u kupatilu zgrade 'Majmonida' držeći u ruci nekakav
kišobran-igračku!
Počevši od ovog drugog Ervinovog ogleda, rezultati su bili izuzetni.
Od osam noći, za šest su sudije, posle čitanja zabeleški o snovima,
stavili stvarno odašiljanu sliku na prvo mesto. Jedna slika plasirala
se na drugo mesto na svojoj tabeli, a jedna na treće. Da je bilo
pogađanje stvarno nasumce, trebalo je da samo u jednom slučaju (a
to je 12,5%) bude čist pogodak. Za Ervinove beleške i slike pogodili
su 75% tačno. U ovom ogledu broj pokušaja bio je mali, pa ipak
verovatnoća da se pukim slučajem postigne 75% bila je znatno
manje od 1:1.000.
Ekipa iz 'Majmonida' išla je sa ovim tipom ogleda iz uspeha u uspeh.
Obratićemo posebno pažnju na jednu od tih studija, zbog prirode
ogleda i zbog ogromnog postignutog uspeha. Na ideju za takav
pokušaj došli su zato što su tokom normalnih laboratorijskih ogleda
naleteli na nekoliko slučajeva naizgled spontane prekognicije.
Na primer, godine 1969. obavljena je proba telepatskog emitovanja u
san. Spavao je Alan Von koji je sa Almanom i Kripnerom bio koautor
knjige Telepatija sna. U razgovoru posle sna, Von je komentarisao:
"U mom snu bio je Čak Honorton i zapisivao je nešto što je slušao sa
trake, i pri tom pisao slovo 'f'... Rekao je: 'O, to f mi je za failure,
neuspeh'... Onda sam pogledao ka televizoru koji je bio tu, i nekako
se činilo da je i taj televizor deo ogleda... gledao sam ga, i cela stvar
se nekako počela pomicati i oživljavati, našao se tu i neki čovek sa
nožem... iza njega je na podu ležao nekakav majmun... Pitam se,
neće li jednog dana neko izvesti takav ogled..."
Bilo je to 9. aprila 1969. A 17. jula Von je pisao Almanu i izložio
pretpostavku da je taj san mogao biti prekognicija nekog ogleda koji
tek treba da se dogodi.
Poznata ličnost sa kanadske televizije Norman Peri stigao je 12.
januara 1970. u 'Majmonid' da bude subjekt u istraživanju. Von se
nalazio u blizini kao 'prva rezerva' za slučaj da Periju bude teško da
zaspi u neuobičajenim laboratorijskim uslovima (i sa elektrodama
pričvršćenim za glavu, a mi vam možemo iz ličnog iskustva reći da to
ne pomaže čoveku da zaspi). Odabrana je, pomoću tablice
nasumičnih brojeva, jedna slika. Na njoj je bio majmun koji drži
pomorandžu. Da bi jače, udarnije poslao sliku, pošiljalac je je doneo
jednu stvarnu pomorandžu i pokidao je prstima na komade.
Periju se u snu nije pojavio majmun, nego neka velika bela životinja
koju nije umeo opisati. Međutim, kad su mu posle sna ponudili slike
šest životinja, on je na prvo mesto stavio sliku majmuna, zato što se
desilo da je na toj slici majmun bio beo.
Za to vreme spavao je i Von i sanjao kako neko rastrže veknu hleba.
Posle buđenja pokazali su i njemu slike, i on je majmuna stavio na
dno, na šesto mesto: potpun neuspeh. ("F je za failure...")
Von je gledao Perija kako bira sliku; gledao je to na ekranu, jer sve
se snimalo za televiziju ("televizor deo ogleda...") i Peri se opredelio
za sliku belog majmuna koju je onda položio na pod ("...na podu
ležao nekakav majmun..."). Druga slika koju je Peri odabrao bila je
slika čoveka koji drži sekiru. ("našao se tu i neki čovek sa nožem...")
Naravno da je sve to mogla biti čista podudarnost, mada je stvarno
teško poverovati da se toliko elemenata poklopilo slučajno.
Zanimljivo je primetiti da u formalnom ogledu koji je zamišljen da
stvori stanje uma podesno za ESP, ponekad spontano izbiju
marginalne ESP pojave koje niko nije predvideo! To je i svojevrsna
ironija jer su istraživači upravo zbog spontanih pojava paranormalnih
moći došli na pomisao da upriliče studije ESP i sna. Ova priča o
Vonu i Periju ne može se ni u kojoj meri naučno vrednovati, naravno,
ali jasno je zašto se ekipa iz 'Majmonida' veoma zainteresovala za
prekogniciju. U dva ogleda, koji su među njihovim najuspelijim,
ispitanik im je bio čovek zaista sasvim izuzetan.

Prekognitivno snevanje

U 'Majmonid' je 1969. godine, pa opet 1970. godine doputovao jedan

mladi Englez po imenu Malkolm Besent. Imao je već u svojoj
biografiji znatan broj doživljaja koji su izgledali kao prekognitivni ili na
razne druge načine u vezi sa paranormalnom moći. U 'Majmonidu' je
Besent postao jedna od velikih zvezda paranormalnih moći. Evo
kako su ogledi sa njim obavljani.
U prvoj seriji bilo je osam eksperimentalnih noći, u drugoj isto toliko.
To je odlučeno znatno ranije, naravno. Svake od tih noći Besent je
spavao sa REM/EEG monitorima pričvršćenim na glavu kao i obično;
budili su ga odmah posle REM razdoblja sanjanja, i on je saopštavao
šta je sanjao. Ujutru je dodavao još poneku završnu misao, sliku,
asocijaciju. Dovde je isto kao sa ostalim ispitanicima u 'Majmonidu'.
Ali sad nije bilo nikakvih slika niti je iko išta Besentu odašiljao!
Po završetku noćnog rada, jedan istraživač koji o Besentovim
snovima nije znao uopšte ništa upotrebljavao je složeni sistem
slučajnog izbora da odabere jednu ciljnu reč iz standardnog
udžbenika psihologije pod naslovom Analiza sadržine snova (koji
nema nikakve veze sa jeftinim komercijalnim izmišljotinama koje
tobože tumače 'pravo značenje' snova). Istraživač je spajao tu reč sa
jednom slikom i na osnovu toga smišljao malu dramu za Besenta.
Evo kako je to izgledalo u praksi.
Jednom prilikom desilo se da kao ciljna reč bude odabrana reč
'hodnik'. To je odredilo koja će slika biti odabrana: Van Gogova slika
Hodnik bolnice u Sen Remiju. Odabrana je na osnovu toga što je u
spisku slika u toj zbirci to bila prva u čijem nazivu se našla reč
'hodnik'. Izbor je, dakle, bio u tom smislu objektivan. Besenta su
onda provukli kroz jednu bizarnu šaradu. Kad je završio sa
poslednjim komentarima o svojim snovima te noći, odvukli su ga u
neki mračan hodnik, dali mu neku bezazlenu pilulu da bi se 'lečio od
svog stanja', obraćali su mu se sa 'gospodine Van Gog' i pokazivali
mu slike koje su naslikali mentalno oboleli ljudi. Besentovi snovi koje
je imao pre toga, tokom noći, u neverovatnoj meri su se podudarali
sa onim što se ujutro s njim radilo.
Da bi se ocenilo da li je to prekognicija, Besentovi izveštaji o
snovima davani su svakog dana trojici nezavisnih sudija. Sudije su
dobile i osam reči, od kojih je jedna bila ona prava, a sedam su bile
sasvim nasumično odabrane. (Ujutro posle 'noći Sen Remija' prava
reč bila je 'hodnik', a ostalih sedam bile su 'kapuljača polarne jakne',
'radni sto', 'kuhinja', 'kašičica', 'telo nazad', 'lišće' i 'lakat', sve
izvučene iz Analize sadržine snova, što objašnjava malo čudnu
prirodu nekih od njih.) Sudijama nije rečeno koja je od ovih reči ona
prava. Kad su pročitali beleške o Besentovim snovima te noći, sve
troje su se opredelili za reč 'hodnik', smatrajući da je najprikladnija
od ponuđenih osam.
Nama se čini da je postupak ocenjivanja ovde bio maltene namešten
da izgubi informacije. Jer sudijama je trebalo dati da biraju između
osam slika među kojima bi jedna bila Hodnik bolnice u Sen Remiju, a
ostalih sedam neke nasumce izvučene. Nije im trebalo dati samo
ciljnu reč i sedam nasumičnih reči. Pa i tako, Besentovi rezultati bili
su fenomenalni.
Trebalo bi da ispitanik, pukom slučajnošću, tokom šesnaest noći
dvaput sanja tačno ono što ga čeka, dakle da postigne dva pogotka
(jer su sudije mogle birati između osam alternativa). Besent je
postigao deset pogodaka, a to je pet puta više nego što je trebalo da
zaista nasumce 'nabode'. Izgledi da to postigne 'tek onako' bili su
veoma mali.
Ogledi sa Besentom značajni su i zato što su potpuno isključivali
takozvano 'procurivanje čulnih podataka'. U ESP ogledima očigledno
da je bitno da ne dozvolimo ispitaniku da se domogne normalnim,
čulnim putem ma i najmanje trunčice informacije koja bi mu mogla
nagovestiti šta je ono o čemu treba da pogađa. Kad se u istoj zgradi
pošiljalac šetka ispod tuša sav mokar, i tako dalje, možda se
možemo zabrinuti da li je to baš sasvim uvaženo. Mi smo, doduše,
čitali tehničke specifikacije Almana i Kripnera i posetili 'Majmonid', i
sasvim smo čvrsto uvereni da 'procurivanja' podataka čulnim putem
nije moglo biti. Ali ključno je shvatiti da ogled sa Besentom otklanja
ovakve nedoumice u načelu: niko ne može čulima da oseti ništa o
jednoj reči koja još nije izabrana, i o slici koja još nije izabrana, i čiji
će se nasumični odbir dogoditi tek sutra!

Dalje studije snova

Potpuni podaci o studijama u 'Majmonidu', izloženi u knjizi Telepatija

snova (imate je u bibliografiji), kao i u mnogobrojnim naučnim
radovima, pokazuju, van svake sumnje, mnogo veći uspeh nego što
se na osnovu slučajnosti moglo desiti. U najdramatičnije uspešnim
serijama, kao što je bilo sa Ervinom i Besentom, postotak pogodaka
bio je fenomenalan. Najveći problem jeste u tome što takve rezultate
treba ponoviti i negde drugde, a tu se javljaju finansijske nevolje.
Naime, nedostatak para. Potpuno opremiti jednu laboratoriju za
snove i za telepatiju, sa zvučnom izolacijom, i platiti istraživače koji
će, udruženi u ekipe, sedeti po celu noć i raditi, to košta mnogo. Od
kad su istraživanja u 'Majmonidu' okončana, niko nije, nigde, bio u
prilici da preduzme neki sličan program. Naša najveća nada jeste da
će neki istraživač spavanja i snova u konvencionalnoj psihologiji
jednog dana da se zainteresuje i za ESP snove i da udahne novi
život ovoj oblasti istraživanja.
Obavljane su neke mnogo jednostavnije studije snova, u kojima
spavač, naprosto, čim se probudi ispriča šta je sanjao i to se snimi;
on to učini ujutro, ili, u nekim slučajevima, u toku noći zato što je
budilnik namešten da ga probudi u neko doba. Nema tu REM/EEG
opreme, i zato se ogroman deo informacija gubi (jer ljudi se daleko
bolje sećaju sna kad ih probudite u toku REM faze nego ujutro).
Jasna je stvar da je takvim gubitkom informacija otežano i ma kakvo
detektovanje ESP.
Pa ipak, nekoliko istraživača prijavilo je uspeh u proučavanju ESP i
sna čak i po tako uprošćenoj postupku. Psiholog Robert Van De
Kasl, koji se i sam dokazao u 'Majmonidu' kao veoma uspešni ESP
sanjar, upotrebio je ovaj metod sa članovima jednog američkog
letnjeg kampa i postigao pozitivne rezultate. Na Kembridžu je tim od
pet istraživača objavio rezultate značajno iznad nivoa slučajnosti;
bila je to studija u kojoj je osam ispitanika prijavilo po šest snova,
pošto je svako od njih dobio svaki put da nosi kući po jedan
zapečaćen paket, zaštićen od svakog zavirivanja, sa zadatkom da
ga stavi pod jastuk pre nego što zaspi. Podudaranje između snova i
slika koje su bile u paketima ocenjivala su dvojica sudija, Sardžent i
Metjus. Svakom od njih dato je da uz beleške o svakom pojedinom
snu razgledaju po četiri slike, od kojih su tri bile nasumce odabrane,
a jedna je bila ona prava. Prosečan broj pogodaka bio je značajno
iznad nivoa slučajnosti, a osim toga i jedan i drugi sudija pogađali su
onu pravu sliku češće nego što bi to pukom slučajnošću mogli - ali
primetilo se da njih dvojica ne obraćaju podjednaku pažnju na iste
elemente u snovima! Evo kako su oni rangirali ciljne slike:

Sudija plasman ciljne slike

prvo mesto drugo treće četvrto
Sardžent 17 15 10 5
Metjus 20 9 10 9

(Kod Sardženta je zbir poena samo 47 zato što je jedno njegovo

pogađanje poništeno zbog mogućnosti, mada vrlo male, da je došlo
do procurivanja čulnih informacija.) To sugeriše zaključak da u
ogledima slobodnog reagovanja moramo proučavati i sudije. Metjus
je veoma dobro uočavao direktne pogotke. Sardžent je možda bio
prijemčiviji za 'delimične informacije', tako da je vrlo uspešno stavljao
onu pravu, ciljnu sliku na jedno od prva dva mesta; ali ne baš tako
često na prvo mesto gde ona treba da bude. Pa ipak, ova dva niza
brojeva pokazuju vrlo visoku korelaciju, tako da ne možemo zaključiti
da je u suđenju preovladavala subjektivnost.
Jedan od ispitanika u ovom ogledu, Trevor Harli sa Univerziteta
Vorik, objavio je 1989. jednu značajnu studiju ESP sna, u kojoj je
opet on bio sanjar. Ishod je bilo ESP promašivanje - dakle,
pogađanje znatno manjeg broja slika nego što bi to po zakonima
statistike i puke slučajnosti trebalo da bude. Zanimljivo je da se ovaj
efekat kod Trevora Harlija pojačavao tokom noći i da je kod
poslednjih snova bio statistički veoma visok.
Godine 1992. održana je konferencija PA, Parapsihološkog društva.
Istraživači Kanfamani i Brouton iz Severne Karoline obavestili su
ovaj skup o ogledu sa snovima dvadeset ispitanika, gde su
postignuti rezultati bili statistički znatno iznad slučajnosti (vervatnoća
1:400). Ovaj ogled posebno pominjemo zato što su isti ti istraživači
ranije izveli dva druga ogleda, ali u njima nisu dobili ni izdaleka tako
dobre rezultate. Možda je potrebno nešto vremena i iskustva da bi
čovek naučio da radi uspešno sa snovima i ESP.
Naš obuhvatni pregled svih dosad publikovanih izveštaja pokazuje
da su u 45% slučajeva postignuti rezultati koji su se značajno
odmakli od nivoa puke slučajnosti, a merilo za to bilo nam je
sledeće: da je pogađanje bilo bar devet puta češće (ili ređe) nego što
bi se pukom slučajnošću moglo objasniti. Na ovo neki skeptik može
reći: "Da, ali to je zato što ogroman broj drugih rezultata nije uopšte
prijavljen! A kad bi svi bili prijavljeni, ukupan rezultat ne bi bio ni
približno tako dobar." Na ovo se može uzvratiti mnogim odgovorima,
ali naročito su važna tri. Kao prvo, prijavljuju se i studije u kojima ne
bude nađeno ništa (kao što su pomenute prve dve u Severnoj
Karolini). Drugo, studije snova su skupe i zahtevaju mnogo vremena;
naprosto nije moguće obavljati ih u serijama, a onda objaviti samo
nekoliko, samo one koje ispadnu najuspešnije. Treće, ogromna
većina studija pokazuje ESP pogađanje; a kad bi se sve zaista
dešavalo zaista naslepo, u 50% slučajeva dogodilo bi se ESP
promašivanje.
Studije ESP i snova u našem vremenu doživljavaju svojevrsnu
renesansu, ali pred kraj programa u 'Majmonidu' postalo je jasno da
su velika cena i dugo trajanje rada svojevrstan hendikep i da bi bilo
dobro naći neki brži i jeftiniji način da se postigne stanje pogodno za
vančulno opažanje i za oglede s njim. I našao se, ubrzo.

Tekstovi drevni i ne baš drevni

Jedan od istraživača koji su radili sa ekipom u 'Majmonidu', a koji je

kasnije radio u Prinstonu i Edinburgu, bio je pokojni Čarls (Čak)
Honorton. Iako su tehniku 'gancfeld', koju je on razvio, koristili posle
njega i mnogi drugi istraživači (opisaćemo je uskoro), njemu se
zasluženo priznaje da je u toj tehnici bio ne samo prvi nego i
najuspešniji, jer je obavio izuzetno veliki broj ogleda te vrste.
Honorton je svoj pristup pripremio tako što je proučio postojeću
literaturu o ESP iskustvima, počev od joga-sutra Patnadžalija od pre
3.500 godina u Indiji, do podrobnih izveštaja koje je pisala Lujza
Rajn, supruga Dž. B. Rajna, i do publikacija Britanskog društva za
ESP istraživanja koje je radilo u 19. veku. Proučio je memoare i
ostale spise medijuma i drugih paranormalno obdarenih ljudi. U
tekstvima Patnadžalija, na primer, za ESP i PK efekte kaže se da se
događaju na najdubljem nivou meditacije, samadhiju. Samadhi je
konačni stadijum jednog procesa u kome se um odvaja od čula (jer
mu čula smetaju, 'odvraćaju' pažnju) i usredsređuje se sve dok ne
postigne potpunu smirenost. Rad Britanskog društva pokazao je da
se veliki deo ESP iskustava dogodi ne samo dok subjekat spava
nego i kad je zanet u sanjarenje, maštanje, ovlašno zadremao, na
domaku sna, ili u nekom drugom veoma opuštenom stanju. I u
tekstovima mnogih paranormalno obdarenih ljudi Honorton je našao
jedan zajednički refren: najbolji uslovi za ESP iskustvo jesu oni u
kojima je čovek opušten i u kojima se blago, ali ipak i čvrsto trudi da
oslobodi svoj um svih ostalih, spoljašnjih misli. Honorton je
identifikovao dva zajednička elementa, 'stišavanje' normalnih
senzornih mehanizama i 'okretanje u sebe', mentalnu orijentaciju
koja se sastoji u gledanju 'unutra'. Zašto bi ta dva elementa bila
povoljna za ESP?
Honorton je ponudio model po kome je ESP nešto kao čulo, ali
nejako. Ako je to priroda ESP, onda bi to čulo lako moglo biti
potopljeno silovitim radom ostalih čula, konvencionalnih. Razmotrite
ogromnu količinu informacija koja nagrne u naše oči kad god ih
otvorimo; ako je ESP signal slab, ta poplava drugih signala
(vizuelnih) je šum. Mozak bude toliko angažovan u obrađivanju
običnog čulnog inputa (ulaznih signala) da nema vremena niti
slobodnih kapaciteta da registruje ESP signale niti da ih obradi. Za
razliku od toga, izmenjena stanja svesti - san, hipnoza, meditacija i
tako dalje - znače veliko smanjenje delovanja naših 'normalnih' čula.
Možda su zbog toga ta izmenjena stanja pogodna za ESP.

Uskraćivanje čula i ESP

Honorton je u početku vršio oglede sa potpunom čulnom

deprivacijom - sa uskraćivanjem ma kakvih čulnih signala. Trebalo je
da to bude način da se isključi sva 'spoljašnja buka', to jest sav šum.
Dobro je poznato da ljudi koji su izolovani od okoline počinju posle
nekog vremena da pokazuju znake dezorijentacije, koji uključuju
promenjenu svest o svom telu, vizuelne halucinacije i druge jasne
znake izmenjenog stanja. Moglo bi se, dakle, s pravom očekivati da
će uklanjanje normalnih senzornih inputa dovesti do većih ESP
uspeha.
U Honortov ogled bilo je uključeno trideset osoba. Svakoj je bio
namešten crni povez preko očiju da ne vidi ništa, uši poklopljene
štitnicima da ne čuje ništa, i svaka je bila stavljena u jednu 'kolevku'
okačenu na takav način da se mogla slobodno kretati u svim
pravcima. Za vreme trajanja ogleda (pola časa), kolevka se
neprestano kretala u raznim pravcima vrtela i njihala. Svaki ispitanik
morao je javljati o idejama, mislima i mentalnim slikama koje su mu
dolazile. Tokom tog posla, jedan čovek, pošiljalac (koji se nalazio
daleko odatle), gledao je jednu sliku, nasumce odabranu. Potom je
ispitanik, dakle primalac, vađen iz 'kolevke' i davano mu je izvesno
vreme da se pribere. Zatim mu je nalagano da gleda četiri slike, od
kojih je jedna bila ona prava, ciljna. Zahtevalo se da odabere onu
koja najpribližnije odgovara onome što je doživljavao. To je, dakako,
veoma slično merenjima ESP tokom sna.
Honorton je pošao od dva konkretna predviđanja i želeo je da ih na
ovaj način testira. Prvo, predvideo je da će postići pozitivan ESP
rezultat, iznad nivoa slučajnosti. To mu se nije ostvarilo, ili, tačnije
rečeno, ostvarilo se u tako maloj meri da je zaista moglo biti i pukim
slučajem. Drugo, predvideo je da će najbolje ESP rezultate dobiti od
onih ispitanika koji prijave najizrazitije izmenjena stanja svesti tokom
ogleda. Ova prognoza mu se ostvarila u statistički značajnoj meri.
Ovaj Honortonov ogled sugerisao je, dakle, zaključak da ESP jeste u
nekoj vezi sa mentalnom dezorijentacijom koja nastaje kad je čovek
izolovan od svoje okoline. Međutim, efekti čulne deprivacije
poprilično su ekstremni i teško bi mogli biti korišćeni kao standardni
metod vršenja ogleda. Nisu baš ni prijatni; ne bismo se čudili ako je
čitalac osetio nelagodnost dok je čitao naš opis tog zatvaranja očiju i
ušiju i o zatvaranju u 'kolevku' koja se vrti i ljulja. Čak i sama pretnja
da će im biti uskraćeni čulni utisci baca mnoge ljude u anksiozno
stanje, koje, kao što smo videli, izgleda da je nepovoljno po ESP.
U nastojanju da smisli nešto što će biti prijatnije i manje preteće,
Honorton je prilagodio postupak poznat kao 'gancfeld izolacija'. Reč
je uzeta iz nemačkog jezika: Ganzfeld na nemačkom znači 'celo
polje'. U psihologiji je bila poznata od ranije. Gancfeld je takođe
metod da se smanji šum i da se svest usmeri u sebe (mešavina,
dakle, dva cilja), ali postoje izvesne fine razlike u odnosu na čulnu
deprivaciju, tako da je to metod prijatniji, manje napadan. Ne
pokušavamo da uskratimo ispitaniku sve čulne inpute, nego samo da
ih održimo na postojano niskom nivou. Ako se mozgu iznova šalju
potpuno isti signali, ovaj posle nekog vremena prestane da obraća
pažnju na njih. Jednostavno rečeno, svačiji mozak programiran je da
reaguje na promenu; ako nema promena, pažnja odluta već nekud,
možda ka unutrašnjim, mentalnim događajima. Za ovaj proces
postoji stručan termin, 'habituacija', što bi značilo, otprilike:
navikavanje.

Honortonovi gancfeld ogledi

U gancfeld ogledu podstičemo ispitanika da se opusti. Dovedemo ga

u okruženje koje je pogodno za mir i odmor, kontrolisano, bez ikakve
pretnje. On ili ona leži na madracu ili na fotelji sa naslonom nagnutim
unazad. Na ušima su slušalice kroz koje ujednačeno dopire 'beli
šum', a to je zvuk sačinjen podjednako od svih frekvencija, ili dopiru
ritmični zvuci sa morske obale. Preko očiju se stave prepolovljene
ping-pong loptice (ili teniske) obložene vatom, a preko toga pada
mutna svetlost, obično crvena ili narandžasta. Materijal od koga su
napravljene loptice za stoni tenis ima baš onaj pravi stepen
poluprovidnosti potreban da bi se svetlost rasporedila ujednačeno.
Ovo opuštanje zamišljeno je tako da navede čoveka na to da opusti
mišiće i da ublaži svaku zabrinutost. Beli šum smanjuje dejstvo
raznih drugih šumova koji dolaze iz okolnog sveta (ali istraživač koji
ima materijalnih mogućnosti upotrebiće i sobu izolovanu od zvuka).
Difuzija svetlosti kroz ping-pong loptice stvara maglovit, topao sjaj,
koji ubrzo postane jednoobrazan, bez ijedne crte, bez ikakvog
obrasca, što znači da su uklonjene promene koje naše oči,
normalno, registruju u svakoj milisekundi našeg budnog stanja.
Zašto baš ping-pong loptice? Zato što su jeftine i lake za upotrebu. U
bar jednom ogledu upotrebljene su gogl-naočare, onakve kakve
koriste ronioci ili zavarivači: napred je ravno staklo, a svud uokolo
guma koja zaptiva pristup do oka. Ali ispitanicima su ubrzo postajale
veoma neudobne, pa su počinjale da im idu suze na oči, i slično.
Ping-pong loptica, prepolovljena, ne prijanja za oko baš savršeno, ali
zato treba njen rub obložiti vatom, pa će taj problem biti rešen.
Šta se događa sa čovekom u ovom čudnom okruženju? On (ili ona)
se oseća prijatno i opušteno. I toplina prija; bilo je pokušaja sa
'hladnom bojom' svetlosti, ali je ustanovljeno da je manje prijatna od
toplog crvenkastog ili narandžastog sjaja. Beli šum zvuči nekim
ispitanicima kao blago padanje kiše, ili kao more koje šumi, ili čak
kao daleka grmljavina. Vreme prolazi, čovek prestane da pazi na sve
to, mozak počne da razmišlja o onome što se događa u njemu
samom, pa efekti gancfeld izolacije postanu jači.
A sad, ESP deo vežbe. Negde daleko nalazi se čovek koji je
pošiljalac. On gleda jednu sliku, koja je nasumce odabrana između
mnogih. Ispitanik govori. To potraje obično nekih 30 ili 35 minuta.
Sve to što ispitanik priča, beleži se i prenosi na hartiju; dobijeni spis
naziva se transkript. Kad je gancfeld seansa završena, transkript se
daje ispitaniku u ruke da ga čita. Takođe mu se daju slike, najčešće
četiri, s tim da on ne zna koja od njih je ona prava, ciljna. Najbolje je
da se ne donese original, onaj primerak koji je bio u rukama
pošiljaoca, da ne bi došlo do prenošenja nekih minimalnih čulnih
informacija kao što bi mogli biti, recimo, otisci prstiju; ispitaniku treba
da dospe u ruke kopija te slike. Zatim se od ispitanika zahteva da
kaže koja od te četiri slike najpribližnije odgovara onim mentalnim
sadržajima koje je imao tokom gancfeld opuštanja, a to znači i koja
najbolje odgovara onome što je govorio tokom tih tridesetak minuta.
Ako su ponuđene četiri slike, pukom igrom slučaja ispitanici će
pogađati u približno 25% navrata - jednom od svaka četiri pokušaja.
Od tridesetoro ispitanika, čak 13 njih je kod Honortona stavilo onu
pravu sliku na prvo mesto. To je 43% pogodaka. Verovatnoća da su
to pogodili slučajno iznosi 1:60, što nije neki veliki broj, ali to je tako
zbog malog broja učesnika i pokušaja. Poboljšanje za 18% pod
takvim okolnostima ne može dati onako zapanjujuće vrednosti
neverovatnoće kao kod Ervina ili Besenta, ali je ipak itekako veliko.
Jedina slabost koja je promakla u ovom ogledu bila je ta što su
ispitanici dobijali u ruke iste one primerke slika koji su već bili u
rukama pošiljaoca (a ne kopije), tako da ostaje mogućnost da su
primetili neku malu oznaku na onim pravim slikama (izgužvanost,
otiske prstiju ili nešto slično) i po tome pogodili.
Međutim, natprosečni rezultati u drugim Honortonovim studijama,
gde su ispitanicima davani ipak duplikati a ne originali, ili su im čak
samo prikazivani video-snimci ciljne slike, ne mogu se objasniti
nekim takvim propustom. Honorton je skoro dvadeset godina
nastavio sa ogledima; obavio je, sa svojim saradnicima, preko
hiljadu gancfeld ogleda, a broj pogodaka bio je, ukupno, oko 35%, a
ne 25%. Ovo nadmašivanje statističke verovatnoće za čak 10% nije
nikako moglo da se desi čistom slučajnošću. Pošto niko i ne tvrdi da
se to desilo čistom slučajnošću, uzdržaćemo se ovog puta od
navođenja kolika je neverovatnoća za tako nešto.
Iz ovog herojskog truda Honortona i njegovih kolega izdvojićemo dva
najzanimljivija odlomka. Jedan je zasnovan na Honortonovom
specijalnom metodu za merenje ESP efekata. Naveden je u knjizi
Analiza sadržaja snova koja je objavljena 1967. Tu su autori naveli
deset određenih kategorija, to jest elemenata koji mogu biti prisutni ili
odsutni u nečijem snu. Honorton je pročitao tu knjigu i iz nje
pozajmio taj sistem beleženja sadržine snova; počeo ga je
primenjivati u svom gancfeld radu.
Ima deset uzastopnih praznih mesta i u svako to mesto moramo
upisati jedinicu ako smo neki element zapazili u nečijem snu, ili nulu
ako tog elementa nije bilo. U tom slučaju, ukupan broj mogućih
kombinacija nule i jedninice (na deset uzastopnih mesta) iznosi
1.024 (hiljadu dvadeset četiri kombinacije). Honorton je prikupio
1.024 različitih slika, uključujući tu i čistu belu površinu, na kojoj,
dakle, nije zastupljena nijedna kategorija, i sliku na kojoj su
zastupljene sve kategorije, svih deset. Oznaka za onaj prvi slučaj,
prazan list bele hartije, glasila bi ovako: 0000000000. Oznaka za onu
jednu sliku na kojoj su zastupljene sve predviđene kategorije
izgledala bi ovako: 1111111111. U svakom slučaju biće binarni broj, a
to znači broj sačinjen samo od jedinica i nula, bez ikakvih drugih
brojki. Testiranje ispitanika obavljano je na već opisani, uobičajeni
gancfeld način, ali je onda iskaz pretvaran u jedan takav
desetocifreni binarni broj. Ako je, na primer, jedna ispitanica prijavila
da je videla ljude i da je videla boje, ali ništa više, binarni kod za taj
njen izveštaj glasio bi 1000100000 - dakle, bile bi popunjene samo
dve kategorije (dva elementa). A to se može uporediti sa binarnim
kodom same ciljne slike. Ako ispitanici pogađaju 'bez veze',
pogodiće u proseku pedeset posto brojki, a promašiće isto toliko.
Govoreći nasumce "Nula, jedan, jedan, nula..." pogađaće, prosečno,
otprilike u pet slučajeva od svakih deset. Honorton je redovno
dobijao natprosečan broj pogodaka, dakle iznad 50%, u svojim
gancfeld studijama sa ovim sistemom ocenjivanja rezultata.

Objektivno ocenjivanje u ESP ogledu sa pogađanjem slika

Deset kategorija sadržine
ima (1) nema (0)
01 ima boje nema nikakvih boja, samo crno i belo
02 ima aktivnosti nema aktivnosti, sve nepokretno
03 mitski likovi nema nikakvih mitskih likova
04 životinje ne pojavljuje se nijedna životinja
05 ljudi nema nikakvih ljudi na slici
06 alati/proizvodi nema nijednog alata ni proizvoda
07 ima hrane na slici nema nikakve hrane
08 delovi tela nigde se ne vidi nijedan deo tela
09 arhitektura nigde se ne vidi nikakva građevina
10 priroda ničeg iz prirode nema na slici

Drugi najzanimljiviji deo Honortonovog rada sačuvaćemo za naše

poslednje poglavlje. Tu je učestvovalo osam istraživača, bilo je na
stotine pokušaja, uložene su godine rada, sistem za testiranje bio je
u potpunosti automatski, a rezultati su bili takvi da zaista moraju ući
u istoriju parapsihologije. A mi to ne kažemo olako. Za sada,
međutim, ograničimo se na razmatranje šta su i kako postigli drugi
istraživači pomoću gancfeld tehnike.

Ponavljanje gancfeld rezultata

Vilijem Braud koji sada radi u Zadužbini za nauku uma, u Teksasu,

ali je tada još radio na Univerzitetu Hjuston, bio je prvi istraživač koji
je potvrdio da je svojim nezavisnim radom pomoću gancfeld tehnike
došao do istih rezultata kao Honorton. Braud je uveo dve inovacije.
Kao prvo, imao je dve grupe, gancfeld i ne-gancfeld grupu (bez ping-
pong loptica i belog šuma) da bi se uverio da li će rezultati stvarno
biti različiti kad ispitanici budu pogađali koja je slika ona prava.
Druga inovacija bila je izmena u načinu statističke analize. Braud je
zaključio da su dotadašnji ogledi sa slobodnim reagovanjem pokazali
da pojedini ispitanici uspevaju da se dokopaju nekog delića
informacije o ciljnoj slici, ali ne dovoljno da bi je kasnije, između četiri
ponuđene, prepoznali iz prve tačno. (Za one naše čitaoce koji vole
statistiku kao nauku, reći ćemo da u ovom slučaju, gde se pred
ispitanika iznose četiri slike s tim da on mora odabrati jednu,
eventualni primljeni 'delić' informacije treba da mu omogući da stavi
onu pravu, ciljnu sliku na prvo ili barem na drugo mesto na tabeli, ali
ne obavezno i pouzdano na prvo, osim ako je to 'delić' toliko osoben
da zaista samo na jednoj slici postoji; a to se kod bogatih, složenih
slika retko dešava.)
Braud nije ispitanicima davao četiri slike kao Honorton, nego šest.
Beležio je kao 'binarni pogodak' svaki onaj slučaj kad ispitanik
postavi ciljnu sliku na prvo, ili drugo, ili na treće mesto, dakle - na
neko od prva tri mesta (od ukupno šest mesta na tabeli; verovatnoća
za to je 50%). I u svih deset slučajeva postigao je sa gancfeld
grupom 'binarni pogodak'. Njegova kontrolna grupa, lišena
gancfelda, pogađala je očigledno sasvim nasumce i postigla upravo
onaj rezultat koji je statistički, na osnovu puke slučajnosti, bio
najverovatniji. Time je Braud pokazao da gancfeld izolacija
pospešuje ESP sposobnost ispitanika.
Braud u drugim svojim studijama, zatim Reks Stenford u Njujorku
(naročito u jednoj dramatičnoj studiji sa ispitanicom Meri Šmit), Karl
Sardžent u Kembridžu, kao i mnogi drugi eksperimentatori dobili su
značajne rezultate, daleko iznad nivoa slučajnosti, u svojim gancfeld
ESP ogledima. Da bismo razmotrili poreklo tih uspeha, vratićemo se
Honortonovoj teoriji o 'redukciji šuma' koji možda smeta vančulnom
opažanju. Razmotrićemo tu teoriju podrobnije. Tako će čitalac steći
izvesnu predstavu o uzbudljivosti ovih istraživanja.

Implikacije teorije o redukciji šuma

Honortonov model kaže da gancfeld okruženje pomaže da šum bude

smanjen a ESP sposobnost pojačana. Kaže, međutim, i još ponešto:
daje neka dalja predviđanja. Evo kako izgleda radosled misli koje
vode do tih predviđanja.
- Gancfeld uspeva zato što odstranjuje šum (to je teorija).
- Senzorna buka (šum) biva odstranjena zato što mozak posle nekog
vremena prestane da obraća pažnju na ona polja čulnih utisaka koja
miruju (ostaju neizmenjena). (Ovo nije teorija, nego je opaženo i
dokumentovano u klasičnim, ne ESP, studijama psihologije.)
- To je habituacija ili navikavanje. Ona se događa, ali ne odmah.
Proticanjem vremena ona se postepeno uspostavlja. Što je čovek
duže u gancfeld izolaciji, habituacija postaje sve izraženija. Postoje
dokazi, ne samo introspektivni nego i fiziološki, koji pokazuju da je
za uspostavljanje duboke habituacije potrebno otprilike 15 ili 20
minuta, kod većine ljudi. (Ni ovo nije teorija, nego je u psihologiji
dokazano konvencionalnim, ne parapsihološkim, ogledima.)
- Iz tih razloga, trebalo bi da se sa proticanjem vremena, u toku
ogleda sa habituacijom, postepeno pojačava ESP efekat.
Iz ovog završnog zaključka proističu dve konkretne prognoze, obe
podložne proveravanju. Prva glasi da vrlo kratak boravak u gancfeld
izolaciji neće primetno pojačati ESP. Druga glasi da će subjekti
postizati bolje rezultate u kasnijoj, odmaklijoj fazi habituacije nego u
ranijoj.
Nažalost, za sada nam je poznat samo jedan ogled u kome su
sistematski upoređene dve dužine gancfeld izolacije (neki ispitanici
ostajali su u gancfeldu 30 minuta, a drugi samo 15 minuta). Primaoci
su nasumce svrstani u jednu ili u drugu grupu. Na naše razočaranje,
niko nije postigao ništa ni u jednoj od te dve grupe: rezultati se nisu
makli od nivoa puke slučajnosti. Prema tome, ne možemo odatle
izvući nikakve zaključke. Hitno su potrebni dodatni ogledi ove vrste.
Objavljeni su rezultati nekih ogleda u kojima su ispitanici dobijali
samo po 15 minuta u gancfeld izolaciji (a kod nekih ispitivača čak
samo po 7 minuta); nalazi nagoveštavaju da je zbog tog skraćenja
došlo do slabijih rezultata, ali ispitivači su se veoma razlikovali,
različiti su bili i njihovi postupci, i tako dalje. Proveravanje ovih
postupaka zaista je prioritet u gancfeld istraživanju.
Za drugo predviđanje imamo znatno jače potvrde, jer ga je
proveravala grupa na Kembridžu, koristeći jedan sistem beleženja
koji su nazvali 'atomističko ocenjivanje'. Naime, posle seanse, od
svakog ispitanika traženo je da gleda jednu po jednu od ponuđene
četiri slike i da za svaki detalj sa njih koji je pomenuo dok je bio u
gancfeldu pridoda po nekoliko poena. Ali posebno je sabiran rezultat
za ono što su ispitanici govorili tokom prve polovine svog vremena u
gancfeldu, a posebno za drugu polovinu, i to posebno za onu sliku
koja je stvarno bila ciljna, a posebno za svaku od pridodate tri. Ovi
istraživači su, dakle, presekli raspoloživo vreme u gancfeld izolaciji
na dve polovine; moglo bi se to deliti i na sitnije delove. Takođe su
analizu slika iseckali na mnogo zasebnih malih delova, kojima su (a
ne celim slikama) dodeljivani poeni. Dobijeni rezultati izrazito su
potvrdili model sa redukcijom šuma: ispitanici su posle dužeg
vremena u gancfeld izolaciji pogađali znatno bolje.
U kembridžkoj studiji otklonjen je i jedan poseban činilac zabune. U
prva tri ogleda bio je neprestano prisutan glavni član te grupe
istraživača (Karl Sardžent), koji je bio sav uzbuđen što prvi put
testira jedan (po njegovom mišljenju) važan deo teorije. U dva
kasnija ogleda jedan kolega je sugerisao da bi trebalo posebno
analizovati rezultate onih seansi u kojima Sardžent jeste i onih u
kojima nije učestvovao. Jer možda izrazita očekivanja samoga
istraživača utiču na nešto, ili možda oni ispitanici koji su videli
Sardžentovo oduševljenje, kasnije, kad treba da razmatraju i
ocenjuju šta je bilo, pristupe tom poslu sa više pažnje. U kasnijim
ogledima, pojačanje ESP efekta sa proticanjem gancfeld vremena
bilo je statistički ogromno značajno kad god Sardžent nije bio tu, a
sasvim je izostajalo čim bi se on opet pojavio. Mi zaista ne znamo
zašto je to bilo tako. Ali sada nam i nije bitno delovanje istraživača,
bitno je da se potvrdila jedna od dve Honortonove dodatne
prognoze.
Honorton je već u prvom ogledu u svojoj karijeri proverio još jednu
hipotezu - naime, onu koja je poznata pod nazivom 'hipoteza o
pomaku stanja'. Jednostavno rečeno, ona predviđa da će ESP efekti
biti utoliko jači što je više izmenjeno stanje svesti kod ispitanika.
Mnogi ogledi su to potvrdili, pa čak i ogledi Džona Palmera koji nije
uspeo da u svom radu postgne ukupne rezultate značajno iznad ili
ispod puke slučajnosti. Vratićemo se na ovu temu u sledećem
poglavlju zato što dokazi koje smo ovde izneli, iako su jaki, nisu ni u
kom slučaju cela priča.

Jaki rezultati, jak doživljaj

Rezultati studija sa snovima, kao i sa gancfeldom, bili su visoki. To

znači da su ispitanici pogađali znatno iznad onoga što bi trebalo
očekivati od sasvim nasumičnog pokušavanja. Nisu bili bolji samo za
1%, kao u nekim studijama elektronskog pogađanja, nego za
mnogo, mnogo veći postotak. Osim toga, ispitanici u gancfeld
ogledima bili su najobičniji ljudi, a ne osobe kao Malkolm Besent
kojima je prethodno već bila pripisana neka navodna ESP
'nadarenost'. Bili su to studenti, domaćice, radnici, intelektualci,
naprosto običan narod. Ponovljivost gancfeld rezultata veoma je
ohrabrujuća: od ukupno sedamdesetak obavljenih studija ove vrste,
u 45% njih postignuti su statistički značajni pozitivni rezultati (a da su
ispitanici gađali stvarno naslepo, takvi rezultati bi se postigli,
statistika nam kaže, u samo 5% studija). Štaviše, mnogi od prividno
neuspelih ogleda nisu uopšte neuspeli, iako tako na prvi pogled
izgleda. Vratićemo se i toj temi u završnom poglavnju ove naše
knjige.
Testovi sa snovima i gancfeld okruženjem dali su rezultate koji su
upečatljivi i zbog svoje prirode, odnosno vrste. Oni naši čitaoci koji
su ne bez napora pročitali poglavlja posvećena pogađanju položaja
nekog kartončića u koverti, i o psihokinetičkom uticanju na mašinu
da radi ovo ili ono, verovatno su tamo našli malo ili nimalo sličnosti
sa bilo kojim svojim doživljajem; studije sa slobodnim reagovanjem
trebalo bi da su im, međutim, mnogo zanimljivije. Statistička ocena je
suvoparna stvar, ona ne uhvati na pravi način moćnu podudarnost
između utisaka pošiljaoca i primaoca. Rad sudija često biva
konzervativan. Biće nam potrebne bolje tehnike za merenje
informacija koje, čini nam se, proizlaze iz ovih istraživanja. Uspeh
ispitanika često bude dramatično veliki. Treba se nadati da će
parapsiholozi, u budućim testovima, razviti postupke za vrednovanje
postignutog koje će biti osetljivije na dramatično i reklo bi se
telepatsko proticanje informacija koje se, možda, ovde događa.
HIPNOZA I DRUGA IZMENJENA STANJA
U nekim naučnim krugovima smatra se da je parapsihologija
posao protivan ugledu naučnika; sama reč 'parapsihologija' navodi
na slike o spiritističkim medijumima koji se služe podvalama i
opsenama i raznim drugim postupcima koji nauci nisu prihvatljivi. Ali
sada je hipnoza prihvaćena kao normalno sredstvo medicine u
lečenju gojaznosti, raznih fobija, pušenja i drugih poremećaja, čak i u
stomatologiji; zato je možda dobro setiti se na kako je rđavom glasu
svojevremeno bila hipnoza, pogotovo u svom početnom obliku koji
se nazivao 'mesmerizam'. Franc Anton Mesmer, koji je diplomirao na
medicinskom fakultetu 1764. godine, verovao je da planete utiču na
ljudska bića putem neke sile nalik na magnetizam. Neko vreme
Mesmer je pokušavao da leči razne pacijente pomoću magneta, a
onda je zaključio da je nadasve važna jedna sila koja, navodno,
emanira iz nervnog sistema i može se prenositi kroz ruke i šake
lekara ili mesmeriste. Za ovu silu Mesmer je uveo naziv 'animalni
magnetizam'.
Sve više ljudi je tražilo da ih Mesmer leči na taj svoj osoben način,
pa je on u Parizu počeo da leči stotine njih - ljude obolele od svih
zamislivih bolesti. Obučen kao mađioničar, šunjao se u pozadini uz
pratnju blage muzike dok su njegovi pacijenti tretirani na taj način što
im je davano da uđu u 'bake' (francuski baquet), drvenu kadu punu
vode i gvozdenih opiljaka koji su navodno u sebi nagomilavali
magnetizam što je izbijao iz Mesmera samog, a lečio... sve.
Medicinski establišment nije bio impresioniran. Mesmer je prijavljivao
da pojedini njegovi pacijenti padaju u grčeve, a zatim ustaju izlečeni;
ali lekari su uzvraćali da je sve to samo uobrazilja.
Mesmer je, međutim, imao sledbenike, koji su nastavili njegov rad na
manje šarlatanski način, sa više naučnog pristupa. U Engleskoj,
Džon Eliotson i Džejms Braud koristili su hipnozu za anesteziju
pacijenata pred operaciju. Mogli su postići veliki ugled da ih nije
omeo jedan mali istorijski obrt. Takoreći u isto vreme na sceni se
pojavio hloroform kao anestetik, tako da je anestezija putem hipnoze
postala nepotrebna. Medicinski establišment isterao je Eliotsona sa
mesta gde je on do tada držao predavanja. Kad su čuli da je dr
Braud uspešno amputirao ruke i noge pacijentima koje je prethodno
pomoću hipnoze anestezirao, drugi lekari su obavestili Brauda da to
nije tačno - da su se njegovi pacijenti samo pravili da ne osećaju bol
dok ih on testeriše.
Na evropskom kontinentu, međutim, Mesmerov ugledni učenik,
d'Pijsegir - kome se nisu sviđala nikakva bacakanja pacijenata, a ni
drečavi senzacionalizam koji je Mesmer organizovao uz lečenje -
našao je da 'somnabulističko stanje' (hodanje u snu) ili stanje transa
može, zaista, da bude važno terapijsko sredstvo. Po mišljenju
d'Pijsegira, u tom stanju magnetni uticaj može delovati na nervni
sistem pacijenta. Od tada je njegovo glavno nastojanje bilo da
dovede pacijente u takav trans. Malo-pomalo došlo se do postupka
koji je danas poznat kao hipnotička indukcija: pacijentu se govori
blagim i umirujućim glasom, ponavljaju mu se uputstva da se opusti,
da zaspi, da 'otplovi' u daljine.

ESP efekti za vreme hipnoze

Iako niko više ne veruje u magnetnu teoriju hipnoze, jedan sporedni

ogranak te teorije značajan je za nas. Na evropskom kontinentu
hipnotizeri su mnogo puta govorili o nekakvom navodnom
'zajedništvu osećanja' između hipnotizera i njegovog subjekta
(hipnotisanog). Navodno je neka 'magnetna snaga' proticala između
njih i stvarala paranormalna dejstva, među kojima je najvažnije bilo
telepatija; hipnotisana osoba kao da je dobijala sposobnost da
pročita misli hipnotizera, pa čak i da počne da izvršava neku
sugestiju još pre nego što je hipnotizer stigao da izgovori to
naređenje. Mesmer je i sam demonstrirao hipnozu na daljinu, pri
čemu je hipnotisana osoba reagovala na njegove misli, iako nijednim
čulom nije mogla primiti nikakvu poruku od njega (ili je tako, bar,
Mesmer tvrdio). Bilo je i izveštaja da su hipnotisane osobe uspevale
da osete događaje veoma udaljene, ako bi im hipnotizer dao takav
nalog.
Pre nego što bismo razmotrili eventualne dokaze za tako nešto,
moramo se zapitati: zašto bi hipnoza bila povoljna za ESP? Možemo
li i to objašnjavati smanjivanjem buke (šuma) i povećanjem
'unutrašnje svesti' - dakle, činiocima koji su, izgleda, proizveli dobre
rezultate u ESP testovima sa snovima i sa gancfeld izolacijom?
Kod hipnoze imamo jedan ogroman problem: još nikada nije
apsolutno ustanovljeno, objektivnim beleženjem, da ona postoji.
Doduše, neki ogledi sa skeniranjem mozga u poslednje vreme
sugerišu da se moždana aktivnost stvarno hipnotisanog čoveka
značajno razlikuje od moždane aktivnosti čoveka koji je pristao da se
ponaša kao da je hipnotisan. Ti rani rezultati sugerišu da je
hipnotisani mozak veoma sličan uspavanom mozgu. Međutim, pojam
'hipnotičkog transa' treba još obimno da se istraži pre nego što
budemo u mogućnosti da pouzdano kažemo da je to neko posebno,
stvarno izmenjeno stanje svesti, odnosno stvarna posebna promena
u radu mozga. Neki psiholozi kažu da mnogi fenomeni vezani za
'hipnotički trans' mogu vrlo lako biti odglumljeni: ništa lakše, samo
kažete nekome da se ponaša kao da je u hipnotičkom transu. Ali
teško je verovati da takav glumac može da trpi bol od zubarske
bušilice ili hirurške testere, a da i ne trepne.
Na sreću, ima nekih odlika koje su tipične za hipnotisane osobe, ali
ne samo za njih, a koje nam mogu reći nešto o odnosu između
hipnoze i teorije o redukciji šuma. Tehnike hipnotičke indukcije
neosporno doprinose opuštanju ispitanika; tipične reči hipnotizera
("Tebi se spava... spava...") podstiču na opuštanje. Osim toga,
tipičan hipnotizer skoro uvek će govoriti subjektu da sluša samo
njega, da obraća pažnju samo na njega i ni na šta drugo, pa ma šta
se oko njih dešavalo; to je fokusiranje pažnje na samo jedan spoljnji
činilac (glas hipnotizera) i ujedno to je blokiranje svih drugih činilaca.
Ako ništa drugo, mora se priznati da se u hipnozi, ako je uporedimo
sa normalnim delovanjem čula, sužava pažnja usmerena ka
spoljašnjim događajima. Dakle, čini se da u hipnozi imamo jednu
kombinaciju opuštanja i uklanjanja svega onog spoljašnjeg što bi
moglo odvraćati subjektovu pažnju. Zato bi bilo logično da
očekujemo da će hipnotičko stanje biti povoljno za ESP.

Razmatranje dokaza

Čarls Honorton je objavio obuhvatni pregled svih objavljenih ESP

ogleda sa pogađanjem karata, a Reks Stenford je još jednom
preispitao te iste rezultate. U tim studijama nalazimo i 24 poređenja
između sposobnosti hipnotisanih i nehipnotisanih ispitanika kad je
trebalo pogađati redosled karata ili obavljati neki drugi sličan prisilan
izbor. Upravo to je ona vrsta poređenja koja nam je nedostajala u
ogledima sa snovima i sa gancfeldom (takva poređenja izveo je
samo Vilijem Braud) - naime, neposredno poređenje: koliko uspešno
pogađaju oni koji jesu i oni koji nisu prošli kroz neki postupak
pojačavanja ESP sposobnosti.
Od te 24 studije, u 14 su nađeni statistički značajni dokazi da
hipnotisani ispitanici postižu jače ESP rezultate. To je gotovo 12 puta
više nego što bi se moglo očekivati da 'ispadne' čistim, pukim
slučajem. U budnom stanju (bez hipnoze), ispitanici su u samo
jednoj od tih studija postigli tako visok rezultat (a taj izuzetak koji
potvrđuje pravilo jeste tačno ono što nam statistika kaže da treba
očekivati). Opet, od 24 studije u 12 slučajeva je ESP prednost
hipnotisanih bila značajna u onom smislu kako smo to već rekli:
događalo se nešto što bi pukim slučajem moglo da se dogodi samo
u jednom od svakih 20 slučajeva - odnosno, nešto za šta je
verovatnoća samo 5%. Opažena vrednost (12 od 24 studije) iznosi
50% a to je zaista mnogo više nego 5%. U isti mah, nijedna studija
nije pokazala značajnu nadmoć nehipnotisanih ispitanika. Sveukupni
rezultat ovih studija, koje su radili mnogi istraživači, jasan je:
hipnotičko stanje pogodno je za ESP.
Ima i dokaza da ljudi mogu uz pomoć hipnoze da se izjasne u
smislu: "Znam da sam ovo pogodio... i znam da sam ono promašio".
To je poznato kao izjašnjavanje o pouzdanju: pre nego što će
ispitivači saopštiti koji odgovori su bili tačni, a koji pogrešni, ispitanik
se još jednom, sam, izjasni o tome. Pregledali smo rezultate nekoliko
studija hipnoze u kojima se to radilo; oni sugerišu da se hipnotisana
osoba uspešnije izjašnjava o pouzdanju nego nehipnotisana. Značaj
ovog nalaza je u sledećem: ako se ESP može uvežbavati ili razvijati,
hipnoza bi mogla biti važan deo takvog treninga. Međutim, nema
dovoljno dokaza, pa mi to ne možemo tvrditi pouzdano. Dosadašnji
dokazi izgledaju ohrabrujuće, ali potrebne su dalje potvrde.
Honorton je pronašao izveštaje o ukupno deset ogleda u kojima je
posle postupka sa 'hipnotičkim snom' subjekat morao da pogađa
slike pomoću svoje eventualne ESP sposobnosti. Taj ESP deo
testova bio je sasvim sličan gancfeld ogledima, a u prvom,
hipnotičkom delu procedure primaocima slike se govorilo da
odremaju malo ili da malo sanjare ne bi li doznali nešto o slici koju
pošiljalac u tim trenucima razgleda. Od tih deset ogleda, u sedam su
dobijeni statistički značajni dokazi o postojanju ESP. Honorton je i
sam organizovao oglede ove vrste. U njima je pokazao da one
osobe koje na merenjima jedne karakterne odlike koja se naziva
'sugestibilniost' dobijaju najviše ocene, i koje prijavljuju da osećaju
najjače efekte hipnoze, takođe postižu najveće ESP uspehe.
Apsolutno najjače rezultate postigli su oni koji su izjavljivali da su
svoju pažnju usmerili unutra, a ne spolja. A to je, naravno, tačno ono
što bismo mogli predvideti na osnovu teorije o redukciji šuma. (Da su
rezultati bili obrnuti, ta teorija bi se našla u velikoj nevolji.) Prema
tome, rezultati pogađanja karata i rezultati pogađanja slika pod
hipnozom sasvim su u skladu jedni sa drugima; oni su konzistentni.

Sovjetski ogledi sa ESP i hipnozom

Konačno dolazimo, razmatrajući ovu oblast, do radova ruskog

naučnika koji se zove L. L. Vasilijev. Iako je ruska parapsihologija i
danas, posle velikih istorijskih događaja iz poslednjih nekoliko
godina, za zapadne naučnike uglavnom zatvorena knjiga, mi znamo
da su se u sovjetsko doba ruski istraživači uvek aktivno zanimali i za
hipnozu i za ESP. Još davne 1926. godine formirana je
Eksperimentalna komisija za hipnotizam i psihofiziku. Zadatak ove
komisije bio je da istraži probleme hipnoze i paranormalnih moći,
naravno uz saglasnost sovjetske vlasti (bez čega nikad ne bi bila ni
formirana). Godine 1928. Vasilijev je posetio centre za
parapsihologiju u Francuskoj i Nemačkoj, a godine 1932. Sovjetski
institut za istraživanja mozga dobio je naređenje da otpočne
'eksperimentalnu studiju telepatije' - a na čelu tog poduhvata našao
se Vasilijev.
Najzanimljivije studije Vasilijeva jesu one u kojima je prijavio svoje
najuspešnije rezultate. Bili su to pokušaji da se ispitanik hipnotiše sa
daljine. U tim ogledima, ljudi za koje se dokazalo da su veoma
podložni hipnozi bili su uvođeni u hipnotički trans, ili buđeni iz njega,
uputstvima hipnotizera koji se nalazio čak 1.700 kilometara daleko.
Vreme kad će se hipnotička sugestija uputiti birano je nasumce.
Ponekad je bio naporedo izvođen kontrolni ogled, sa nehipnotisanim
ispitanikom. Na nesreću, u te oglede uvukle su se neke krupne
greške.
Na primer, iako se u spisima kaže da je vreme davanja hipnotičke
sugestije ustanovljeno svaki put štopericom, i da je vreme kad je
ispitanik počeo reagovati takođe utvrđeno štopericom, u nekih 40%
slučajeva naveden je samo najbliži ceo minut (a to je slaba
preciznost). Osim toga, u svim tim ogledima sa hipnotičkom
indukcijom ili sa spavanjem, na kraju su zaspali svi ispitanici - i oni
hipnotisani i oni nehipnotisani. Rezultati Vasilijeva pokazuju,
naprosto, samo to da su neki ispitanici zaspali pre nego neki drugi.
Da bi se takav rezultat ponudio kao dokaz postojanja paranormalnih
moći, morala su merenja biti preciznija. Osim toga, trebalo je da
ispitanici Vasilijeva budu nasumce raspoređeni u grupe za
hipnotisanje i grupe za ne-hipnotisanje; ili je trebalo da budu i jedni i
drugi testirani podjednak broj puta u obe grupe. To je od bitne
važnosti iz sledećeg razloga: šta ako su u grupu za hipnotisanje
dospeli većinom oni koji su i inače najvećma sklon da zaspe, a u
grupu za ne-hipnotisanje oni koji su skloni da duže ostaju budni?
Ako se to desilo, oni 'hipnotisani' zaspali su ranije, ali to nije imalo
nikakve veze ni sa kakvim hipnotičkim delovanjem iz daljine.
Naprosto, ne možemo sada znati da li je ta omaška upropastila rad
Vasilijeva, ali jasno nam je da njegovi ogledi nisu bili dovoljno dobro
obavljeni, a ni evidentirani, da bismo ih mi sada mogli uzeti kao
pouzdane. Niko tamo nije pokušao da ponovi testove Vasilijeva; on
je umro godine 1966, ali do danas nema dokaza da je ijedan od
njegovih učenika preduzeo bilo kakav istraživački projekat da potvrdi
njegove rezultate.
Ruska parapsihologija ima i sada podršku ruske vlade kao i drugih
ustanova u toj zemlji; to smo čuli od nekoliko ruskih emigranata koji
su prebegli ili se odselili na Zapad. Međutim, pokazalo se da je
neverovatno teško domoći se autentičnih i dobro dokumentovanih
izveštaja o onome što se u Rusiji radi u ovoj oblasti istraživanja.
Ponuđeni su nam neki papiri, ali u njima nedostaju upravo ključne
informacije, najvažniji delovi: kako je ogled obavljan, kako je
ocenjivan. U Rusiji je to tako ne samo sa parapsihologijom nego i sa
stručnim publikacijama iz mnogih drugih nauka.
Jedna vedrija tema: godine 1978. održavao se na Filipinima završni
meč za svetskog prvaka u šahu. Tada je svetu skrenuta pažnja na
rusko zanimanje za paranormalne pojave. Prvak sveta u šahu bio je
Anatolij Karpov (što je postao bez borbe, jer je Bobi Fišer godine
1976. odbio da brani svoju titulu). Karpov je bio igrač tada postojeće
države - SSSR. Njegov izazivač bio je takođe Rus, ali prognan iz
svoje domovine, Viktor Korčnoj. U toku meča Korčnoj se žalio da ga
sa daljine hipnotiše jedan član pratnje Anatolija Karpova, neki
tajanstveni doktor Žuhar, koji je sedeo u gledalištu - dakle, u dvorani
u kojoj se meč igrao.
O tome su Karl Sardžent i britanski međunarodni majstor Bil
Hartston razgovarali ne samo sa Korčnojem nego i sa njegovim
sekundantom u tom meču, a to je bio Majkl Stin. Velemajstor
Hartston dodatno je porazgovarao o tim stvarima sa Borisom
Spaskim, još jednim ruskim izgnanikom, koga je potukao Fišer 1972,
a kasnije Korčnoj 'usput', tokom kvalifikacija koje su ga dovele na
Filipine. Iz tih razgovora stekli smo utisak da u Rusiji postoji obuka iz
ESP i hipnoze i da je normalna, uobičajena praksa da svi šahovski
majstori kroz tu obuku prođu. Ne znamo nije li to, možda, samo
psihološka manipulacija sa ciljem da se šahisti jače motivišu. Ali
nešto nam se baš ne čini da će ruski velemajstori pristati da dođu i
budu ispitanici u ESP ogledima!
Vratimo se, dakle, čvrstim podacima. Rezultati ogleda u kojima je
bilo i hipnoze pokazuju da je hipnoza jasno doprinosila većem ESP
uspehu. Honortonov zaključak, posle proučavanja baš svih
objavljenih stručnih radova iz ove oblasti, glasio je: "Ja verujem da je
sada neizbežan zaključak da hipnotički indukcioni postupci
pojačavaju ESP". Mi moramo barem priznati da te serije ogleda
doprinose nagomilavanju sve veće količine konzistentnih dokaza o
postojanju ESP i o delovanju izmenjenih mentalnih stanja.

Opuštanje - ključ za ESP?

Opuštanje tela ključni je element u celoj priči o smanjenju šuma.

Opušteno telo ima u svojim voljno kontrolisanim mišićima vrlo malo
aktivnosti, a taj nizak nivo aktivnosti može se vrlo lako i pouzdano
izmeriti pomoću EMG (elektromiografa). Ako se ima u vidu presudan
značaj opuštanja, kao i srazmerna lakoća njegovog merenja, stvarno
iznenađuje da su sistematska istraživanja o odnosu između
opuštanja i paranormalnih moći počela, u parapsihologiji, tek
nedavno. U slučaju istraživanja ESP i sanjanja, parapsihologija je
morala da sačeka da Klajtman otkrije REM spavanje i aktivnosti
tokom sanjanja, ali kad je Klajtman postigao ta svoja velika otkrića,
nedugo zatim počele su studije u 'Majmonidu'. Klasično
Jakobsonovo delo Progresivna relaksacija objavljeno je, međutim, i
moglo se kupovati po knjižarama trideset pet godina pre nego što su
ga Vilijem i Lendel Braud konačno upotrebili u parapsihologiji. Da li
merljivi fiziološki efekti opuštanja imaju neku svoju paralelu u ESP
rezultatima - poboljšanim ili možda pogoršanim?
Godine 1969. dvojica Brauda počela su oglede sa jednom
modifikovanom verzijom Jakobsonove tehnike dubokog opuštanja.
Njihov prvi subjekt bio je jedan univerzitetski profesor, star dvadeset
šest godina. Njemu su govorili da prvo opusti telo (naizmeničnim
stezanjem i opuštanjem mišića), a onda i duh. Ovo drugo trebalo je
da postigne tako što će se usredsrediti na prijatne prizore (mirne
pejzaže iz prirode), a zatim izbrisati sve iz uma, nastojeći da mu duh
bude prazan i pasivan. Za to vreme u drugoj prostoriji, udaljenoj više
od 20 metara, jedan pošiljalac nasumce je odabrao jednu od
prikupljenih 150 slika koje su sve bile veličine dopisnice. Pošiljalac je
nastojao da šalje pojedine elemente - oblike, boje, čak i ukuse i
mirise - prikazane ili nagoveštene na slici. Rad se nastavljao laganim
tempom: svakog dana po jedan ispitanik i po jedna ciljna slika. Na
kraju svake seanse tražili su od tog profesora da zapiše utiske koje
je imao tokom opuštenog stanja. Posle šest dana i šest seansi, tih
šest pismenih izjašnjenja i šest ciljnih slika (dakle svih šest su bile
one prave) date su jednom nezavisnom sudiji koji do tada nije ništa
od svega toga video ni čitao; njegov zadatak bio je da beleškama od
svakog pojedinog dana pridoda po jednu sliku, onu koja, po
njegovom mišljenju, najbolje odgovara zabeleženom. Sudija je u
ovome postigao savršen uspeh - pogodio je svih šest, bez greške. I
najkonzervativnije statističko tumačenje ovog događaja kaže da
verovatnoća da sudija pukim slučajem pogodi svih šest iznosi manja
od 1:700.
Ali, naravno, rezultati postignuti sa samo jednim ispitanikom ne
mogu nam reći kako deluje ESP kod ljudi uopšte. Zato su Braudi
nastavili rad i obuhvatili ukupno 22 ispitanika, ali neke su testirali
pojedinačno, a neke u grupama; sve to je urađeno u sedam brzih
ogleda. Metod rada ostao je isti, samo je promenjen način procene:
uzeli su opet onaj svoj binarni metod, sa deset uzastopnih mesta
gde se mora upisati ili jedinica ili nula (kao kad su radili gancfeld
oglede). Pred sudijama je sad bila mogućnost da postignu, pukim
slučajem, 50% pogodaka. Postigli su čak 86% pogodaka, ali uz to
treba reći da su u nekim slučajevima podudarnosti između
'emitovane' slike i ispitanikovih beležaka bile zaista vrlo jasne. Tako
je u jednom testu jedan ispitanik video bocu koka-kole i
komentarisao kako je jasna ta slika bila; a na slici koja mu je
'odašiljana' nalazila se reklama za koka-kolu.
Braudi su obavili i neka proučavanja telepatije. Iako je razdaljina
između pošiljalaca i primalaca bila i do 2.250 kilometara, prenos je
bio uspešan. Ukupni rezultati koje su Braudi postigli tokom te prve
dve godine istraživanja, ocenjeni čak i najkonzervatinijim statističkim
metodima, dali su verovatnoću manju od 1:1.000 da se sve to moglo
postići čistom igrom slučajnosti.
U kasnijim ogledima Braudi su upoređivali rezultate ESP testova sa
ljudima koji su dospeli u stanje duboke opuštenosti i sa drugima koji
su se, naprotiv, snažno razgibali da bi postigli što veću napetost
muskulature. Razlika u mišićnoj napetosti merena je pomoću EMG
(da bi se dokazalo da je razgibanjem postignut zaista povećan tonus
mišića), a rezultati su pokazali značajno veći broj ESP speha kod
opuštenih ispitanika nego kod napetih. Rezultate dvojice Brauda
ponovio je Reks Stenford (koji je tada radio na Univerzitetu
Virdžinija), a potvrde su stigle i od drugih istraživača. Potvrde, ali ne
tako ubedljive; svi kasniji istraživači koji su ponavljali oglede
Braudovih dobili su znatno skromnije uspehe. Zbog čega je to tako?
Jedan razlog svakako bi mogao biti da nisu merili relaksaciju tako
temeljito kao Braudi. Drugi razlog mogao bi se skrivati u činjenici da i
ne postoji neki usvojeni standard za merenje opuštenosti kod
ispitanika kojima se sugeriše opuštanje; a u poslu takvog
sugerisanja neki istraživači su verovatno uspešniji nego neki drugi.
Bez preciznih i međusobno uporedivih merenja opuštenosti, uz uslov
da se angažuje izvestan broj nezavisnih istraživača na raznim
mestima, nećemo moći da ostvarimo solidno upoređenje različitih
rezultata.
Važna je još jedna poenta. Drugi parapsiholozi većinom su prihvatili
istraživanja braće Braud kao valjana. Sad se zna ili se veruje da će
relaksacija pomoći ispitanicima, pa većina istraživača - bez obzira na
to kakav ESP ogled spremaju - uključuje u svoju strategiju i pojedine
elemente relaksacionih postupaka. Ali kad treba, formalno, uporediti
dve grupe ispitanika, jedne koji jesu i druge koji nisu prošli kroz te
postupke opuštanja, problem je u tome što i oni koji nisu prošli kroz
te postupke ipak ulaze u jednu smirenu opštu atmosferu. Svuda oko
njih je opuštanje, makar i da nije njima izričito namenjeno. Zato je od
ključnog značaja EMG merenje mišićne napetosti. Bez takvog
merenja, dalji napredak u ovoj oblasti istraživanja biće poprilično
sputan.
Svejedno, rezultati Braudovih, kao i rezultati ponovnog preduzimanja
ogleda Braudovih, ali kod sasvim drugih istraživača, složno
podržavaju teoriju da šum treba smanjiti da bi se ESP pojačala. Zato
ta teorija dobija na kredibilitetu. Dokazi su pristigli i iz drugih pravaca.

Meditacija i ESP

Tokom istorije mnogi koji su se bavili svakojakim tehnikama

meditacije tvrdili su, uporno, da kroz meditaciju postižu pojačane
paranormalne moći. Tako su, na primer, još od najdrevnijih vremena
indijski jogiji tvrdili da mogu kontrolisati svoje telesne procese, kao
što je disanje ili puls, čistim činom volje. Pominjane su u ovom
kontekstu i paranormalne moći, ali se ESP događaji smatraju kao
marginalne pojave ili razbibrige, svakako ne kao glavni ciljevi onih
koji meditiraju. Stil je mnogih proroka i mistika u mnogim kulturama
bio, tokom vekova, da svoje 'istine' izriču jedino (ili uglavnom) u
nekom izmenjenom stanju svesti. Konvencionalni način da se
postignu takva duhovna 'stanja za otkrovenja' sastoji se u tome da
se neki obredni čin ponavlja uporno: neka vežba, fizička ili duhovna.
Jogiji i mistici pevaju ravnomerno i jednoličnno, ili plešu, poste,
kontrolišu disanje i tako dalje. Da li izmenjena stanja postignuta ovim
načinima doprinose jačim ESP rezultatima?
Za početak, iskoračimo iz parapsihologije i pogledajmo šta su
pojedini meditatori prijavili o kontroli svojih telesnih procesa. Ovo je
važno između ostalog i zato što su neki čitaoci možda videli one
neslavne slike na kojima studenti 'sidhi' programa TM
(transcendentalne meditacije), sedeći sa prekrštenim nogama,
odskaču od madraca i na taj način tobož lete! Te i slične lagarije
mogle su našim čitaocima jedino biti smešne. Ali postoje i ozbiljna
istraživanja koja sugerišu da su bar neki ljudi koji su se bavili
meditacijom postigli zaista izuzetnu kontrolu nad svojim telom.
Jedan istraživač koji je proučavao indijskog jogija Svami Ramu
prijavio je da je ovaj uspeo da zaustavi rad svog srca na tako dugo
vreme da je jedan lekar iz ekipe koja je pratila taj događaj umalo
dobio srčani napad od brige! Oni koji upražnjavaju TM tvrde da
umeju da ostvare koherenciju u svojim EEG talasima tokom
meditacije, a u isti mah vrlo usporen puls i smanjen nivo disanja.
Sada već imamo mnoge i sasvim pouzdane dokaze da čovek može
voljom uticati na takve stvari i da se u tvome može uvežbavati
tehnikom biološke povratne sprege. Postoje čak dokazi da ljudsko
biće može, posle ovakvih uvežbavanja, naređivati jednoj jedinoj
nervnoj ćeliji u svojoj kičmenoj moždini kad da 'ispali' nervni signal iz
sebe, a kad ne (to je saopšteno još 1969. godine u elitnom naučnom
časopisu Science).
Ali ESP ogledi sa ispitanicima podeljenim na one koji jesu i one koji
nisu primenili meditaciju nisu, za sada, dali dosledne rezultate. Osim
toga, iako meditatori često postignu rezultate koji nagoveštavaju jaku
paranormalnu moć, njihova kontrola nad njom je slaba, kao i
predvidljivost da li će to ubuduće moći da ponove ili ne. Evo nekoliko
primera koji treba da ilustruju šta time želimo reći.
Džon Palmer prijavio je jedan gancfeld ESP ogled u kome su kao
primaoci poslužili oni koji upražnjavaju TM, njih ukupno dvadeset.
Postignuti uspeh bio je znatno iznad nivoa slučajnosti; to su potvrdile
sudije, njih ukupno četvoro (podeljeni u dva para koji su radili
nezavisno jedan od drugog). Sudije su upoređivale izjave ispitanika
sa onim ciljnim slikama koje su im bile 'odašiljane'. Međutim, kad su
oni koji upražnjavaju transcendentalnu meditaciju sami dobili na uvid
te slike i svoje sopstvene izjave, da ocene koliko su uspešno
pogađali, ustvrdili su da je podudaranje bilo znatno ispod nivoa
slučajnosti. Dakle, jedne iste rezultate je četvoro sudija, osoba
dovedenih sa strane, ocenilo kao natprosečne, a učesnici kao
potprosečne. To je nesumnjivo čudnovato.
U jednom PK ogledu sa instruktorom TM, Čarls Honorton prijavio je
da je taj čovek uvek, i kad je pokušavao da postigne natprosečno
dobre, ali i natprosečno loše (dakle, mnogo ispod nivoa slučajnosti)
rezultate, dobijao dobre. Onda se pozabavio meditacijom, i posle
toga nastupila je divergencija njegovih rezultata: postizao je i
izuzetno dobre i izuzetno loše rezultate, kako je kad želeo. Da bi
stvar bila složenija, kad god je njegov EEG pokazivao utonulost u
duboku meditaciju, rezultati su bili prilično ispod (maltene značajno
ispod) nivoa slučajnosti. Njegovi rezultati, dakle, pokazuju neke
obrasce koji bi lako mogli biti dokaz da PK postoji, ali, opet,
iznenađuju nas nedostatak doslednosti i kontrole.
Radeći u Indiji, K. Ramakrišna Rao je u jednom ESP testu našao
visoke rezultate kod svojih ispitanika posle meditacije - ali tim istim
ljudima je pre meditacije dao test iste vrste, i tada dobio gotovo
jednako snažan slučaj ESP promašivanja! To bi značilo da
meditacija nije pojačala njihovu ESP nego samo preokrenula smer
njenog delovanja.
Rezultati ovih i drugih studija sa meditacijom i onima koji meditiraju
nisu doveli ni do kakvih nalaza koje bismo mi smatrali konzistentnim.
To zaista 'nervira', jer, meditacijom jesu postizani ESP efekti u meri
dovoljnoj da poželimo da se istraživanja u tom pravcu nastave.

Može li se ESP naučiti?

Činjenica da izmenjena duhovna stanja, koliko možemo videti,

pomažu da se ESP signali izdvoje od slučajnih šumova navodi da se
zapitamo: mogu li ljudi učiti prepoznavanje i detekciju ESP signala, i
na taj način povećati svoju ESP sposobnost? Postoje nagoveštaji,
na osnovu izjašnjavanja o vlastitim iskustvima, a i iz drugih pravaca,
da bi to moglo biti tako.
Pojedina istraživanja sa ESP testovima prinudnog izbora, pri
normalnom stanju svesti, sugerišu da postoji mogućnost učenja ESP.
Čarls Tart sa Univerzita Kalifornija u Los Anđelesu izazvao je
svojevrsnu uzbunu time što je 1976. godine objavio knjigu u kojoj je
opisao svoje pokušaje da ESP ispitanike uvežbava pomoću mašina
koje daju povratnu spregu (naime, istog časa saopšte ispitaniku da li
je pogodio ili promašio). Po teoriji učenja, koja u psihologiji postoji,
trebalo bi da povratna sprega olakša učenje. Ako je ESP nešto
srodno nekakvoj veštini (a to je zasad samo jedna od nedokazanih
pretpostavki), trebalo bi da uz pomoć povratne sprege uspešno
'treniramo' ESP. Tart je radio samo sa ispitanicima koji su na
prethodnim testovima pokazali dobre ESP rezultate; on je veoma
pažljivo odabrao najbolje od njih, izjavljujući da neće vredeti
uvežbavanje ako ne postoji neka početna sposobnost koja bi se
mogla uvežbavati. Na osnovu svojih istraživanja došao je do
zaključka da se ESP može trenirati.
Tartov rad, mora se reći, suprotan je glavnini onoga što je
parapsihologija otkrila tokom decenija. Mnogi od najsposobnijih
ispitanika ('zvezde paranormalnih moći') ne samo da ne pokazuju
napredak putem učenja, nego vremenom gube svoju paranormalnu
moć. Tart sugeriše, sasvim razumno, da to slabljenje rezultata može
biti i zbog činilaca kao što su zasićenost (dakle, dejstvo dosade) i
svakovrsne smetnje (pamtimo kako se kod Stepaneka pogađanje
prenosilo sa karata na koverte, pa na omotače, pa na vreće...), a ne
zbog unutrašnjeg gubljenja same sposobnosti.
Tartovi ogledi žestoko su kritikovani zbog nekih njihovih navodnih
tehničkih nekorektnosti. Godinama su trajale žustre rasprave o tome;
naprosto, nemamo prostora da iznosimo, ovde, sve te argumente za
i protiv. Ali imamo izvesnih naklonosti prema Tartovoj primedbi da bi
bolje bilo da su njegovi kritičari utrošili bar jednu desetinu te svoje
silne kritičarske energije na ponavljanje njegovih ogleda - sad bi se
već znalo kudikamo više o ESP.
Kad pogledamo dosad izvedene oglede sa izmenjenim stanjima
uma, zapravo iznenađuje kad ustanovite kako je mali broj onih u
kojima su istraživači uopšte i pokušali da nađu ikakve efekte učenja.
Ali opet, kad bolje razmislimo, to možda ipak i nije iznenađujuće.
Ogledi sa izmenjenim stanjem svesti i sa slobodnim reagovanjem
uzimaju mnogo vremena (samo jedna gancfeld seansa traje preko
dva sata, a ogled sa snovima traje, dabome, celu jednu noć). Ako
želite da proverite da li vaši ispitanici uče, svakako morate imati neki
razuman broj njih, barem desetak; i razuman broj seansi sa svakim
od njih ponaosob (opet, barem desetak). Čak i sa tako skromnim
obimom, ogled će očigledno odneti mnogo vremena i novca.
Parapsiholozi naprosto nemaju para za tako preduzimljive projekte.
U ono nekoliko studija izmenjenog stanja koje jesu istraživale ovu
oblast (a od kojih su najbolje izveli profesor Robert Moris i doktor
Debora Dilenoj na Univerzitetu Edinburg), jasni rezultati nisu
postignuti. Moramo izvući zaključak da tu zaključka nema. Znamo da
naučnici često govore "Ovde je potrebno još proučavanja!" (što
obično znači: "Finansirajte još jedno moje istraživanje!"), ali, u ovom
slučaju, zaista jeste potrebno još proučavanja.

Alternativni pogledi na izmenjena stanja

Proučavanja izmenjenih stanja svesti dala su parapsiholozima

značajne uvide u delovanje ESP efekata. Međutim, najjači od svih
dokaza, Honortonov majstorski auto-gancfeld ogled, prezentiraćemo
tek u poslednjem poglavlju ove knjige. Do tada ima još mnogo štošta
da se razmotri. Jaki ESP efekti, ne samo 1% ili manje od 1% iznad
nivoa slučajnosti nego mnogo više, mogu biti dobijeni, i često su
prijavljivani. Pojedine eksperimentalne tehnike već su dobro
razvijene, ali se usavršavaju dalje, mada i sad zahtevaju veliki
utrošak vremena.
Iz estetske perspektive, uslovi sna i gancfelda simuliraju one stvarne
uslove u kojima se ponekad dogode efekti koji izgledaju kao
paranormalna moć - trenutke opuštenosti, utonulosti u sanjarenje,
odvojenosti od sveta. Jasno je da ogledi sa izmenjenim stanjem
svesti jesu na neki način privlačni, oni odgovaraju našem utisku da bi
ESP ogledi trebalo da budu relevantni - dakle, u vezi sa nečim zaista
značajnim, što pogađanje karata zaista nije. Istorijski gledano,
studije sa pogađanjem karata bile su korisne i odradile su jedan
težak, prizeman deo posla, 'težački', a sad tehnike koje su ih
nasledile daju jače efekte.
Tvrdnje da je parapsihologija nauka koja raspolaže mnogim
činjenicama, ali koja nema nijednu teoriju postaju nebranjive u
svetlosti dokaza koji su izvedeni iz studija opuštanja i gancfelda. To
su dve tehnike koje imaju, kao osnov, jedan jasan radni model
teorije, model iz koga se izvode predviđanja koja mogu biti
proverena u novim vrstama ogleda. Hajde da to kažemo na
najjednostavniji mogući način. Glavna snaga teorije o redukciji šuma
jeste u tome što ona deluje; ona radi.
To ne znači da nema još mnogo toga da se dozna. Pojam 'šuma'
širok je, uopšten; tek ga treba sagledati razuđenije. Preciziranje tog
pojma već je preduzeo Reks Stenford, kao što ćemo videti u osmom
poglavlju.
Džon Palmer, koji je obimno radio na studijama gancfelda, predlaže
za odnose između ESP i 'šuma' jedan model koji je složeniji od
Honortonovog. Kao prvo, prihvata da izmenjena stanja svesti (ISS),
svejedno da li su indukovana gancfeldom, hipnozom ili drugim
sredstvima, često daju ESP rezultate koji su daleko iznad nivoa
slučajnosti. Po Palmeru, ISS povećavaju magnitudu ESP efekta,
odnosno snagu signala. Ali je sasvim drugo pitanje šta određuje
smer efekta - da li će ispitanik pogađati natprosečno ili promašivati
natprosečno. Ovo razlikovanje nije eksplicitno prisutno u
Honortonovom radnom modelu, u kome se provlači neizrečeno
podrazumevanje da će ISS davati visoke pozitivne (natprosečne)
rezultate osim ako ispitanik namerno ide ka potprosečnim
rezultatima, to jest ako baš želi da promašuje.
Palmerov model ima dve slabosti. Glavna je ta što su gotovo svi
ikada dobijeni značajni ESP rezultati u ISS bili natprosečni u
pozitivnom smislu (pogađanje), a to je upravo ono što Honortonov
model predviđa. Precizno rečeno, ti ESP ISS rezultati nisu suprotni
Palmerovom modelu, ali ih on ne predviđa, dok ih Honortonov model
predviđa. Druga slabost, ili drugi problem, sastoji se u tome što
Palmerov model ne kaže konkretno koji su to činioci koji opredeljuju
smer efekta (ka pogađanju ili ka promašivanju). Moglo bi biti da je
ličnost ispitanika jedan od tih činilaca, pošto ekstroverti postojano
pogađaju više nego introverti u ISS testovima ESP. Palmerov model
sugeriše da društveni činioci, a to ovde znači atmosfera u kojoj se
ogled obavlja, imaju presudan uticaj, ali to bi se moralo preciznije
razraditi. Honortonov model ne daje nikakva određena predviđanja u
vezi sa takvim činiocima. Ako to jesu činioci od bitnog značaja,
moramo imati neke bolje načine da ih merimo - ali to je zadatak za
ortodoksnu psihologiju koliko i za parapsihologiju.
Međutim, postoji jedan način da se ovi modeli uporede i sučele. Taj
način daje rezultate više u prilog Palmerovog modela. Honortonov
model jasno sugeriše da bi trebalo da postoji pozitivna korelacija
između visine (to jest jačine) ESP rezultata u, recimo, nekom
gancfeld ogledu i ispitanikove izjave o tome koliko uspešno je
gancfeld okruženje izazvalo (pobudilo) ISS u njemu. Ljudi kojima se
u ISS dogodi najizrazitiji pomak od njihovog normalnog stanja svesti
trebalo bi da na testu postignu najjači ESP rezultat. Dakle, recimo to
još jednom, odnos između ESP rezultata i 'ISS pomaka' trebalo bi da
je pozitivan, upravo srazmeran. Kod Palmera to nije tako. Palmerov
model predviđa da će se to ostvariti ako, i samo ako, ukupni ESP
rezultati u jednom testu budu pozitivni; a ako, nasuprot tome, ukupni
ESP rezultati u jednom testu budu negativni (dakle, ispitanici postižu
ESP promašivanje), onda bi i odnos između ESP i ISS pomaka
morao biti negativan (obrnuto srazmeran). Zbog čega je to tako?
Palmer tvrdi da treba očekivati da to bude tako zbog toga što oni
ljudi na koje ISS deluje najjače jesu, u isti mah, kao ličnosti takvi da
na njih najjače deluje društvena atmosfera kojom su okruženi, što će
se ispoljiti kao izuzetno natprosečno pogađanje ako je atmosfera
ona prava ili kao izuzetno natprosečno promašivanje ako je
atmosfera neudobna, formalna, neprijatna ili napeta.
Tako, po Honortonu, pojedinci na koje ISS jako deluje treba da
postižu izrazite rezultate iznad nivoa slučajnosti (po Honortonu), dok
po Palmeru ti pojedinci treba da postižu izrazite rezultate ili iznad ili
ispod nivoa slučajnosti, a taj smer rezultata odrediće drugi činioci.
Sve studije za koje smo mi doznali i koje smo razmotrili ukazuju, bez
i jednog izuzetka, na to da je Palmerov model precizniji. Tamo gde
su dobijeni natprosečni pozitivni rezultati, oni su u pozitivnoj
korelaciji sa ISS pomakom. Tamo gde su dobijeni natprosečni, ali
negativni rezultati, dakle izrazito ESP promašivanje (a to je retko), ti
rezultati su u negativnoj korelaciji sa ISS pomakom. U oba slučaja,
pojedninci na koje ISS najjače deluje postižu rezultate najudaljenije
od verovatnoće i time daju najjače dokaze da ESP postoji.
To nam sugeriše zaključak da na snagu i smer ESP efekata deluju
izmenjena stanja svesti (ISS) i ličnost (kao i drugi varijabilni činioci
kod pojedinca, kao što je verovanje ili neverovanje), ali i okruženje u
kome se ogled događa. Kod ovog poslednjeg činioca biće potrebna
još mnoga istraživanja pre nego što budemo u mogućnosti da
kažemo šta je u njemu zaista značajno. Na našu sreću, uglavnom
visoka vrednost ESP rezultata u ISS testovima kao i činjenica da su
gotovo svi pozitivni (natprosečno pogađanje) sugerišu da društvena
atmosfera nije presudan činilac. Važan, da. Bitan, verovatno ne.
Trebalo bi da parapsiholozi, osim ako su beznadežno nevešti u
stvaranju udobne opšte atmosfere prilikom ogleda, postižu razumno
konzistentne rezultate.
Ova sveobuhvatna slika nije baš sasvim jednostavna (a zašto bismo
očekivali da bude sasvim jednostavna?), ali njene glavne obrise smo
skicirali. Naš model sa tri činioca (a to su redukcija šuma, ličnost i
društveno okruženje) privlačan je intuiciji, logičan je i u skladu sa
zdravorazumskim očekivanjima. To ne znači da ispitanik ne može
ponekad ostvariti čist i jasan ESP pogodak mimo svega toga. Neko
tokom testa naprosto ugleda koka-kolu ili delo Vilijema Blejka Drevni
dani tako jasno kao da mu je stavljeno pred oči.
Očigledno da se ima još ponešto kazati o vančulnom opažanju i o
upečatljivom obimu istraživačkog rada koji smo razmatrali u
poslednja tri poglavlja. Sada bismo, ipak, radije krenuli dalje i
razmotrili odgovarajuću aktivnu komponentu paranormalnih moći, a
to je PK, psihokineza. Ogledi sa telepatijom davali su, ponekad,
izuzetne rezultate; a najnovija 'bio-PK' istraživanja od bitnog su
značaja za naš pogled na fizički svet i na ljudska bića u njemu.
UM I MATERIJA
U poslednja tri poglavlja razmatrali smo uglavnom istraživanja u
oblasti paranormalne percepcije - telepatiju, vidovitost i prekogniciju.
Ukupna težina dokaza prikupljenih o tome toliko je velika da su
mnogi ljudi uvereni da je postojanje ESP ili dokazana činjenica (što
nije) ili veoma verovatna mogućnost. Međutim, kad je reč o
psihokinezi (što bi u prevodu sa grčkog značilo, bukvalno,
'pokretanje umom'), ankete pokazuju da većina ljudi ne smatra
verovatnim da bi sam ljudski um mogao neposredno izazivati
događaje u spoljašnjem svetu ili uticati na njih.
Već smo naveli neke moćne nalaze u prilog postojanja PK: karijeru
D. D. Houma, zatim mašinske oglede Helmuta Šmita i drugih koji su
se sličnim pokušajima bavili, kao što su bili Robert Džan i ekipa na
Prinstonu. Sada treba da razmotrimo podrobnije neka druga
istraživanja PK efekata koja su obavljena. Odabrali smo za ovo
razmatranje nekoliko oblasti, koje se između sebe jasno razlikuju.
Prva od tih oblasti jeste poltergajst, bučni duh; druga je veoma
kontroverzno pitanje savijanja metala. Treća koju ćemo ispitati jeste
oblast 'PK igrica', a to je nešto što se radi pomoću kompjutera, a što
dalje razvija rad Šmita i Džana. Na kraju ćemo razmotriti 'biološka
PK' istraživanja, koja tragaju za odgovorom na pitanje da li ljudska
volja može uticati na organske sisteme (krv, kožu, puls i tako dalje)
neposredno. Ovo poslednje razmotrićemo veoma pažljivo jer,
očigledno, može biti od praktične koristi. Biće ovo jedno podugačko
poglavlje, a veliki deo njega biće posvećen toj 'biološkoj psihokinezi';
nadamo se da će ono biti za čitaoca prava gozba informacija!

Bučni duh

Iako se 'bučni duh' na nemačkom kaže poltergajst, sami Nemci sada

radije upotrebljavaju za tu pojavu reč špuk (nem. Spuk). Nazovite ih
kako hoćete; poltergajsti su u vezi sa čitavim nizom naoko
neobjašnjivih fizičkih događaja koji su poznati već odavno. Ti
događaji su čudnovati zvuci, pomicanja raznih predmeta i tome
slično. Ponekad te manifestacije mogu biti vrlo nasilne. Parapsiholozi
su neretko koristili skraćenicu (nimalo šarmantnu) RSPK što bi
značilo 'repetitivna spontana psihokineza', a zapravo su pri tom
mislili na poltergajste. Mi ćemo izbegavati tu skraćenicu, ali valja
priznati da ona ima nekoliko dobrih strana, od kojih je jedna to što
ističe da poltergajst efekti jesu repetitivni: ponavljaju se. U velikoj
većini slučajeva, najezda poltergajsta, kad počne, potraje nekoliko
nedelja; ponekad mesecima, pa čak i godinama. Zato istraživači
mogu da proučavaju te pojave, ako ih neko pozove na vreme. To je
mnogo bolje od proučavanja spontanih ESP efekata gde ne možete
ništa da uradite osim da prikupljate nalaze i izjave svedoka o nečem
što je već bilo i prošlo.
Poltergajsti su zaista veoma čudna stvar. Još u italijanskim
rukopisima iz šestog veka imate izveštaje o njima. Kasniji istraživači
ulagali su često ogroman trud da što bolje dokumentuju svaki od
slučajeva poltergajsta, tako da imamo izveštaje koje ne možemo
olako odbaciti. U jednoj debeloj knjizi iz šesnaestog veka, koja govori
o demonologiji, autor ovako govori o poltergajstima: "Neću se
zadržavati na pojedinačnim primerima, jer stvar je tako dobro
poznata..." Prema tome, kad pokušavamo da ulovimo poltergajste
sofisticiranim aparatima koji su nam danas na raspolaganju, treba da
imamo na umu da je bučni duh sa nama još od davnina.

Dva moderna poltergajsta

Ako pitate bilo kog dobro obaveštenog parapsihologa koji bi

pojedinačni slučaj poltergajsta ponudio racionalnom kritičaru kao
najjači i najbolje dokumentovan u celoj istoriji te pojave, on će vas
verovatno uputiti na slučaj Rozenhajm. Godine 1967. i 1968. u
malom nemačkom gradu Rozenhajmu (tada je to bila Zapadna
Nemačka), izuzetno čudne stvari počele su se događati u kancelariji
jednog uglednog, istaknutog advokata.
Među prvim manifestacijama bili su uporni, tajanstveni telefonski
pozivi. Takođe nasumično iskakanje osigurača. Advokat se zbog
toga silno ljutio, jer je mislio da je nekakva sabotaža ili poremećaj u
snabdevanju strujom. Zvao je ljude iz pošte i žalio se zbog telefona;
zvao je i ljude iz elektrodistribucije da vide šta se to dešava. Oni su
ugradili automatske strujomere, a kasnije, kao očajničku meru, i
generator struje sa motorom, da se uključi kad god nestane struje.
Zbunjeni inženjeri snimali su svojom opremom veliki broj
neobjašnjivih, kratkotrajnih odlivanja električne energije; u pošti su
registrovali da iz kuće polazi nemoguće veliki broj poziva telefonskoj
službi 'tačno vreme'.
Stvar se sasvim izmakla kontroli, pa su pozvani specijalisti. Profesor
Hans Bender, parapsiholog na Univerzitetu Frajburg, otpočeo je
potpunu istragu o ovom slučaju, uz pomoć dvojice fizičara sa
Instituta za fiziku plazme 'Maks Plank' u Minhenu. Fizičari su doneli
svoju opremu za praćenje tih događaja, a Bender je postavio kamere
i druge uređaje za snimanje i beleženje.
Prvo što su ustanovili bilo je da su se čudne stvari dešavale samo
kad je u zgradi bila prisutna jedna određena osoba. Bila je to devojka
od devetnaest godina, Anemari Š. (Njeno puno prezime nije
objavljeno, jer je želela da se zaštiti od publiciteta.) Kad je ona
hodala nekim hodnikom u toj kući, sijalice koje su visile sa plafona
počinjale su da se njišu tamo-amo, i to njihanje se pojačavalo; ovaj
fenomen trajao je još neko vreme po njenom prolasku. Bender je
imao sreće, uhvatio je to filmskom kamerom. Pomno je tragao za i
najmanjim dokazom nekakve prevare, kao što bi bile neke skrivene
žice i slično.
Za to vreme dvojica fizičara bila su u čudu zbog onog što je
pokazivalo njihovo merenje protoka električne struje kroz zgradu.
Našli su, odista, nagle 'talase' priliva i odliva struje, o kojima su
govorili ljudi iz elektrodistribucije. Sistematski su odstranili sve
mogućnosti: priticanje struje iz gradske mreže nije imalo nikakve
slične nepravilnosti. U jednom delu te kuće nekoliko prostorija držao
je jedan zubar, a kod njega je bio i jedan rendgenski aparat, ali
strujni udari nisu ni na koji način poticali od tog rendgena. Njih
dvojica došla su do sasvim jednostavnog zaključka, koji je glasio:
dešava se nešto veoma čudno. Istražila su sve moguće uzroke koji
bi mogli dovesti do takvih nepravilnosti, ali nisu našla nijedan.
Kad je Bender shvatio da je Anemari verovatna žiža poltergajsta
(osoba oko koje se dešava glavnina efekata), počeo je pomno motriti
na njeno kretanje. Do okončanja ovog slučaja (kad je Anemari našla
drugo zaposlenje i prestala da dolazi u tu kancelariju), Bender je
imao ukupno četrdeset svedoka koji su dolazili, gledali šta se
dešava, i o tome davali iskaze. Četrdeset očevidaca je gledalo kako
se ljuljaju sijalice, slike na zidovima (Bender je i to snimio filmskom
kamerom) i slično. Oni su ispitivani i u policiji, jer je advokat podneo
tužbu protiv neidentifikovane osobe za ometanje i uznemiravanje!
Ako neko želi da ospori istinitost ovog slučaja, mora pretpostaviti da
su mnogi ljudi (tehničari, fizičari, inženjeri, psiholozi, zatim novinari
koji su dolazili veoma skeptični, kao i mnogi posebno osposobljeni
posmatrači) bili prevarene naivčine. Ali, uistinu, niko od kritičara
slučaja Rozenhajm i ne tvrdi da su se te pojave dogodile normalno.
A pošto je toliko toga ostalo na filmskoj traci i pošto je toliko
zabeleženo mernim instrumentima, niko i ne pokušava da tvrdi da se
svedocima samo pričinilo, dakle da su to bile halucinacije. Ali takođe
je jasno da ti efekti ne mogu biti objašnjeni mehanizmima koji su
fizici poznati. Ostaju samo dve mogućnosti: psihokineza ili podvala.
U ovom slučaju valja primetiti da su prevaranti mogli (ili je prevarant
mogao) računati na javno razotkrivanje, poniženje, sudsko gonjenje
od strane razljućenog advokata i duži boravak u zatvoru (ako se
krivica dokaže). Taj advokat nije uživao naklonost osoblja koje je
radilo kod njega, ali bilo je mnogo lakših i bezbednijih (po počinioca),
a jednako delotvornih načina da se ispolji zloba protiv njega.
Mnogi ljudi, pa i novinari i policajci, nedeljama su tragali za bilo
kakvim znakom obmane. Nisu našli ništa. Jedan holandski novinar
kasnije je pisao da je neki policajac video Anemari kako priprema
varku, ali nije mogao navesti koji policajac, niti šta je to navodno
video, niti ma kakvu drugu pojedinost. Pre izvesnog broja godina taj
novinar je umro. Ni do danas se nije javio nijedan policajac da
potvrdi ma šta slično, pa zato stvarno ne možemo pokloniti
poverenje tom tako nedokazanom osporavanju 'iz treće ruke'.
Naravno da sve one efekte snimljene kamerom i drugim
instrumentima nije mogla upriličiti sama Anemari tek tako, nego je
morala imati saučesnike i opremu, a do sada ni najmanja konkretna
optužba te vrste nije iznesena.
Kad je Anemari promenila zaposlenje, poltergajst efekti su se pojavili
i na tom njenom novom radnom mestu, što pokazuje da su bili
usmereni na osobu, a ne na kuću; ali vremenom su popustili i zamrli.
Ovako jaki dokazi, kakve imamo u slučaju Rozenhajm, prilično su
retki, što i ne treba da nas iznenađuje. Bender je u svoj pomni
istraživački program uložio mnogo novca i vremena. Ali, kao što smo
već videli, budžetska sredstva koja se izdvajaju za parapsihologiju
obično su minimalna, pa većina istraživača i nema usavršenu
opremu koja bi bila potrebna da se manifestacije poltergajsta
podrobno istražuju. Cena instaliranja video-kamera na mnogo mesta
u kući za koju se misli da je pod uplivom poltergajsta bila bi izuzetno
visoka, a cena neprekidnog snimanja (i pregledanja snimljenog
materijala) takođe bi bila nepodnošljivo visoka ako bi istraživanje
potrajalo nedeljama. Glavni razlog što nemamo još nekoliko
Rozenhajma jeste taj što nema dovoljno istraživača koji bi sa
odgovarajućom opremom mogli krenuti na takva mesta, a ne
nedostatak pouzdanih novih slučajeva.
Ipak, ima još slučajeva koje vredi razmotriti, zbog pojedinih detalja u
njima, kao i zbog izoštrenosti opažanja. Tako su, na primer, godine
1967. Gejter Prat (čitalac će ga se setiti u vezi sa slučajem Pavela
Stepaneka) i Vilijem Rol, tada direktor istraživanja u Zadužbini za
ESP istraživanja u Severnoj Karolini, bili u mogućnosti da
posmatraju poltergajst efekte usmerene na jednog momka od
devetnaest godina koji se zvao Hulio.
Ovaj Hulio radio je kao službenik u jednoj brodarskoj prevoznoj
kompaniji u gradu Majamiju, u američkoj saveznoj državi Floridi. Po
dužnosti često je morao da bude u jednom magacinu. A kada je on
bio tamo, stvari su odletale sa polica. Vilijem Rol je primetio da se to
češće dešavalo sa pojedinim vrstama predmeta nego sa nekim
drugim. Zato je vršio oglede: stavljao je najverovatnije predmete na
najverovatnija mesta, a onda čekao da Hulio naiđe i da se levitacija
dogodi. Prat i Rol su zabeležili čak deset slučajeva kad se to zaista i
dogodilo: 'ciljni predmeti' (kako su ih nazvali) poletali su sa polica. Ali
motrenje ove dvojice istraživača nije bilo neprekidno, netremično. U
svih deset slučajeva predmet je pao malo pre ili malo posle,
nijednom baš u trenutku kad im je pogled bio uperen na tu stranu. U
sedam od tih deset slučajeva jedan ili drugi istraživač gledao je
pravo u Hulija. Baš nijednom nisu videli predmet u pokretu. Niko
njima dvojici ne osporava oštrinu opažanja; ova frustrirajuća
nesposobnost da se predmeti koji se tajanstveno pokreću uoče in
flagranti delicto uobičajena je stvar. Benderove snimljene sijalice
koje se njišu veliki su izuzetak.
Usamljenici, nesrećnici i podvale

To je, dakle, ta vrsta nalaza sa kojima se moramo suočavati ako

želimo da ocenimo kolika je valjanost fenomena poltergajsta. Nalaza
ima u izobilju, čitavo bogatstvo nalaza, oni su pristigli od posmatrača
i eksperimentatora sa čitave Zemljine kugle, iz različitih vekova i
kultura, tako da ih ne možemo odbaciti sve skupa, olako. Ipak, ima u
izobilju i problema, tako da moramo biti oprezni; istraživanje
poltergajst efekata je teško. Ne želimo da stvorimo utisak da su
svuda oko nas sve sami slučajevi kao Rozenhajm ili ovaj sa Huliom.
Stvarnost je daleko od toga.
Verovatno oko 95% slučajeva navodnog poltergajsta koji bivaju
prijavljeni istraživačima zaslužuju samo jednu posetu, nikako ne i
drugu. Mnogi izveštaji o čudnim dogodovštinama stignu od ljudi koji
su naprosto usamljeni i izolovani, pa žele s nekim da razgovaraju, ili
od nesrećnih porodica koje bi rado da dobiju od opštine neki stan na
upotrebu. Ponekad se ustanovi vrlo precizno kakav je stvarno bio
izvor navodno neobjašnjivih događaja. Na primer, jedan istraživač
proučavao je tvrdnju jedne stare žene da duh njenog pokojnog muža
pali i gasi sobnu svetiljku pokraj njenog kreveta kad god ona poželi.
Istraživač je zaista video kako se ta svetiljka gasi i pali bez ikakvog
ljudskog dodira, baš kao što je starica i prijavila; to se, štaviše,
dešavalo najčešće onda kad je ona glasno izgovarala zahtev da tako
bude. Istraživač je pregledao kabl, utikač, utikačku kutiju - sve je bilo
u redu, nigde objašnjenja za ove zbunjujuće događaje. Ali onda je
razmontirao i samu svetiljku, i našao uzrok: unutra je bio, verovatno
slučajno ugrađen blizu sijalice, jedan termoprekidač (kao onaj za
termopeć) koji je automatski palio i gasio sijalicu u zavisnosti od
količine toplote koja je do prekidača stizala. Starica je verovatno
'uhvatila ritam' pa je izgovarala zahtev za paljenje ili za gašenje
sijalice otprilike u ono vreme kad je termoprekidač ionako trebalo da
stupi u dejstvo.
Drugi glavni problem jesu podvale. Vilijem Rol je preduzeo analizu
jednog (mora se priznati, nevelikog) uzorka prijavljenih slučajeva
poltergajsta i našao sledeće: kod onoga što je bilo prijavljeno pre
1949. godine, u manje od 10% slučajeva ustanovljena je prevara.
Između 1949. i početka sedamdesetih godina prijavljeno je mnogo
slučajeva, Rol je ispitao (samo) 34 slučaja, i ustanovio da su 32%
prevare. To je jedna trećina; ako je čak u jednoj trećini slučajeva bila
samo laž i prevara, to je veliki postotak. Otkud povećanje sa 10 na
32 posto? Možda zato što istraživači sad pomnije i uspešnije motre
na mogućnost da ih neko obmanjuje. Možda senzacionalistički
filmovi i TV emisije u kojima se prikazuju poltergajsti navode veći
broj građana na laganje u tom stilu. Stvarni broj prevara možda je
znatno veći. Moguće je da u mnogo slučajeva istraživač već u
početku otkrije varalice i da neće to ni da prijavi niti objavi. Takođe je
moguće da neko vešt i pametan podvali amateru-istraživaču koji
poveruje i prijavi slučaj kao autentičan. Otprilike je realno da kažemo
da 30% do 50% slučajeva poltergajsta prijavljenih posle Drugog
svetskog rata jesu namerne podvale.
Ali reči kao 'podvala' i 'prevara' možda su odveć stroge u ovom
kontekstu. Većina slučajeva poltergajsta u vezi je sa decom ili
adolescenatima. Poznato je da moralno čulo kod male dece nije isto
kao kod odraslih. U prevari oko tobožnjeg poltergajsta najčešće
uhvatimo malu decu; ali njihova pobuda većini slučajeva jeste
porodična situacija, a ne rđava namera.
Jedan od autora ove knjige jednom prilikom je išao u jednu kuću čak
tri puta zbog poltergajsta koji je tamo navodno delovao. Psihokinezu
primetio nije, ali podvalu jeste; eto dobre ilustracije za tu vrstu
problema. Porodica bez oca, u tužnom i dosadnom predgrađu; deca
željna da ih posete neka nova lica. Prva poseta bila je i prošla i nije
se dogodilo ništa čudno; kad je istraživač polazio, jedna od devojčica
ga je zgrabila za ruku i rekla mu: "Doći ćeš opet, zar ne?" Pred kraj
druge posete, pošto se opet nije desilo ništa, istraživač je pukim
slučajem video, krajičkom oka, kako jedan od dečaka,
osmogodišnjak, baca uvis jednu četku koja je njima služila za razne
potrebe u kuhinji, a onda glumi da je četka poletela sama.
Ova vrsta problema dopušta skeptiku-foteljašu da šmrkne prezrivo i
zaključi: "Pa kažem ja..." Pouka je između ostalog i to da oni koji
žele da istražuju poltergajste treba da se uvežbaju u motrenju
krajičkom vidnog polja! Međutim, povikati "Prevaranti!" u slučaju te
pomenute nesrećne porodice značilo bi promašiti suštinu. Taj mali
bata nije radio to iz želje da učini nešto rđavo. On je imao svoje
'dobre' razloge: da privuče pažnju i da zadovolji odraslog čoveka koji
se toliko trudi da nađe poltergajste. Postoji jedan veoma krupan
zajednički element u psihologiji poltergajsta i psihologiji deteta koje
"malčice laže" o njima: i u jednom i u drugom slučaju imamo vapaj
da se nekome posveti pažnja.
Kasnije ćemo se još jednom vratiti psihologiji poltergajst-fenomena,
ali zasad recimo to da su skeptici poprilično u pravu kad zahtevaju
da se poltergajst efekti podvrgnu najstrožijim proverama: opasnost
od podvale u toj vrsti istraživanja veoma je velika. Ali i mi možemo
ukazati na jedan slučaj kad su skeptici temeljito raskrinkani u
pokušaju da ospore poltergajste sasvim neistinitim argumentima.

Geofizičke teorije zagrizle u prašinu

Ponekad parapsiholozi uspeju tako temeljito da opovrgnu argumente

skeptika, da je to radost gledati. Ali retko kad se dogodi da su
argumenti skeptika takvi (po svojoj prirodi) da ih je moguće, na neki
konkretan način, testirati! Mnogi skeptični komentari upereni protiv
parapsihologije prilično su mutni, ali zvuče pomalo klevetnički, ili su
samo prazne izjave koje se ne oslanjaju ni na kakve činjenice niti na
neku određenu logiku. Međutim, to se ne može reći za čoveka koji je
zastupao 'geofizičku teoriju' poltergajsta. On se zove Gaj Lambert.
Lambert je tvrdio da podzemni tokovi vode, kao što su reke
ponornice ili kanalizacija, mogu stvarati poltergajst efekte ako se
nađu ispod ili blizu temelja građevina. Konkretno, kad velika količina
vode naiđe naglo, odjednom, i naleti na neku zapreku, može se
dogoditi udar (poznat kao 'vodeni čekić') koji bi zatresao okolno tlo,
kao kakav grč. Tu bi se, dakle, pojavilo dejstvo jedne fizičke sile.
Vodeni čekići bili bi uzrok neobjašnjivog pomicanja predmeta, kao i
škriputanja i ječanja u strukturi zgrade, a neko bi onda od toga
pomislio da su poltergajsti. Ako je Lambertova teorija tačna, mogli
bismo očekivati češće pojavljivanje takvih efekata u vreme
abnormalno visoke plime, velikih pljuskova (to jest, kada je veliki
vodeni talog), ili u vreme poplave. Ovo su predviđanja koja se mogu
testirati. Kasnije je Lambert sugerisao još nešto: da postoje mali,
lokalni seizmički poremećaji, odveć slabi da bi se mogli registrovati
običnim seizmografima, koji bi takođe mogli doprineti poltergajst
aktivnosti.
Takvih teorija bilo je i ranije, itekako. Zabrinutost zbog delovanja
podzemnih voda počela je pre dve stotine i više godina. Lambertov
doprinos sastojao se u tome što je on sistematično prikupljao nalaze
koji su mu omogućavali da te teorije i proveri. Lako je stigao do
zaključka da bi pojedini slučajevi poltergajst aktivnosti mogli biti
objašnjeni takvim podzemnim događajima; ali u njegovoj logici neki
koraci bili su poprilično sumnjivi. Lambert je, na primer, pokazao da
izveštaji o poltergajstima stižu ponajviše iz obalnih i plimnih zona,
gde bi efekti plime mogli biti najjači. Na nesreću, kao što su kritičari
istakli, upravo u tim područjima obično je i gustina stanovništva
najveća. Istorijski gledano, rečne i morske obale bile su od
presudnog značaja za jeftin prevoz, pa se narod tu nastanjivao
(pomislite na Roterdam, Hamburg, London, Njujork i tako dalje). I
zato, naravno, u tim oblastima najviše ima poltergajsta - jer tamo
najviše ima i ljudi.
Prvi opšti napad na Lambertovu teoriju izveli su dr Alan Gould,
psiholog na Univerzitetu Notingem, i Toni Kornel, koji je diplomirao
na Kembridžu, a zatim stekao mnogo godina iskustva u istraživanju
poltergajsta. Kao prvo, oni su napali Lamberta na teorijskim
osnovama. Za Goulda i Kornela prihvatljivo je da vrlo mali broj
poltergajst događaja, i to sasvim marginalnih, nastane usled sleganja
terena ispod neke zgrade ili zbog vodenih čekića. Ali, istakli su oni,
ova geofizička teorija ne može objasniti neobične putanje predmeta
čiji pokreti se često pripisuju poltergajstima, niti najdramatičnije
poltergajst efekte (pomeranje vrlo teških predmeta), a ni prividnu
svrhovitost, osmišljenost tih kretanja. Osim toga, tom teorijom vrlo
teško bi se objasnilo zašto se mnogi poltergajst efekti dešavaju
samo u prisustvu neke određene osobe. Najzad, kažu Gould i
Kornel, većina zgrada ne bi izdržala tako žestoko drmusanje; ne bi
mogli da lete samo pojedinačni predmeti, a zidovi da miruju, nego bi
se čitava zgrada naprosto srušila.
Godine 1961. Gould i Kornel imali su sreće da dobiju na
raspolaganje nekoliko zgrada, terasasto raspoređenih, koje su bile
još u sasvim dobrom stanju, strukturno neoštećene, ali predviđene
za rušenje. Posle opširnih rasprava sa opštinskim vlastima, dobili su
dozvolu da rade sa tim kućama šta god su hteli. Oni su u njih preneli
svoju opremu. Proizveli su fizičke sile o kakvima Lambert govori.
Kuće su se tresle čak i mnogo jače nego što to Lambert sugeriše;
drmusanje jedne moglo se osetiti u drugoj, pa čak i u trećoj, prostim
stavljanjem dlana na zid. Pa ipak, predmeti ni u jednoj nisu počeli da
se pokreću ni približno onako kako bi se to kod poltergajst efekata
moglo očekivati. Izazivani su i horizontalni i vertikalni potresi, koji su
pred kraj ogleda bili toliko žestoki da je Kornel primetio: "Lepo smo
čuli kako kuća peva od tih vibracija". Pa ipak, nije primećen nijedan
pokret unutrašnjih predmeta koji bi podsećao na poltergajste. Najzad
je došlo do toga da bi daljim pojačavanjem udara došlo do
bukvalnog rušenja zidova ili do raspada opreme, pa su istraživači
zaključili da je Lambertova teorija dobila pristojnu sahranu, a da je
njima bolje da pokupe svoju opremu i idu odatle da ne bi i oni bili
'sahranjeni' pod ruševinama.

Psihološki profili fokusnih jedinki

Alan Gould primenio je jedno statističko sredstvo poznato kao

analiza grozdova. Na ovaj način želeo je da sagleda razliku između
opsednutosti i poltergajsta. Posredi je, naravno, jedna stara razlika,
ali je Gould uspeo da iz velikog broja izveštaja 'prečisti' i razjasni tu
distinkciju. Opsednutosti su vezane za mesto - to su pojave koje kao
da se usredsređuju na jedno mesto, a ne prate osobu. Zato postoje,
kao što tradicija kaže, 'opsednute kuće'. Za opsednutosti izgleda da
su tipične i sledeće odlike: različiti zvuci i kuckanja, osećaj ljudi da ih
neko nevidljiv dodiruje, pojava priviđenja i dugotrajnost (naime,
različiti ljudi, tokom dugog niza godina, prijavljuju iste takve pojave u
istoj kući). Za razliku od toga, pojave poltergajsta dovode do
dramatičnijeg pokretanja objekata, kraće traju, manje je kuckanja i
manje naznaka da to neki navodni duh pokušava da komunicira. To
jeste jasna distinkcija, ali Gould upozorava da su se i u jednoj i u
drugoj kategoriji našli mnogi događaji koji se između sebe veoma
razlikuju. Imajući to upozorenje u vidu, šta možemo reći o psihologiji
poltergajsta?
Već smo pomenuli neke od psiholoških činilaca koji kao da se
naročito ističu kod poltergajst aktivnosti - naime, želju da se privuče
pažnja, kao i nezadovoljstvo postojećom situacijom. Postoje i neke
prilično jasno izražene razlike u pogledu starosti i pola.
Žene čine ubedljivu većinu među fokusnim osobama (a fokusne su
one osobe oko kojih se pojave poltergajsta usredsređuju). Gould i
Kornel su procenili da su 73% fokusnih osoba žene, a Vilijem Rol
procenjuje da one čine 61%. Međutim, kao što je Rol ukazao, u
slučajevima prijavljenim pre ovog stoleća, nekih 80% fokusnih osoba
bile su žene; u ovom veku kao da nailazi ravnopravnost polova. To
može biti ishod kulturoloških promena. U Brazilu je nedavno jedna
studija, doduše rađena na malom broju uzoraka, pokazala da je čak
90% fokusnih osoba bilo ženskog pola. Pošto su mnogi nedavni
slučajevi dokumentovani u Evropi i Americi (zato što se tamo nalazi
većina istraživača koji daju podrobne izveštaje), pitamo se do koje
mere su kulturološke promena na Zapadu na to uticale.
Starost je takođe važan činilac - ogromna većina fokusnih osoba su
deca ili omladina. I ovde mogu biti odgovorni neki kulturološki činioci.
Naime, u takozvanom trećem svetu ta mladost subjekata ostaje
nepromenjena, ali u Evropi i Americi prosečna starost fokusnih
osoba izgleda da se pomerila sa šesnaest na dvadeset godina, po
Rolovim nalazima. Sve je veći broj i starih ljudi (sa sedamdeset ili
više godina) koji se pojavljuju kao fokusi poltergajst fenomena.
Svejedno, usredsređenost poltergajsta oko mladih kao da podržava
teoriju, često pominjanu, da su poltergajsti u nekoj vezi sa
pubertetom, a to znači i sa seksualnim napetostima i sukobima. Ovu
zamisao pomno su eksploatisali autori filmova kao što su Keri i
Isterivač duhova. Međutim, da li je ta ideja održiva u svetlosti
pomenute sve veće jednakosti polova u pogledu aktivnosti
poltergajsta? U Evropi i Americi prosečna starost fokusnih osoba
povećala se, a prosečno doba u kome pubertet počinje snizilo se, to
jest pomaklo se ka mlađim godinama nego što je to nekada bilo.
Štaviše, u mnogim davnim (a i današnjim) slučajevima zabeleženo je
da su pojave poltergajsta spontano prestale posle nekoliko poseta
lekara ili sveštenika (ili, danas, istraživača ovakvih pojava). Ako ne
pretpostavimo da su oni zloupotrebljavali svoju službenu funkciju,
teško je videti kako su takve posete mogle da razreše nečiju
frustriranu seksualnost. Mogle su, međutim, da pojačaju
samopoštovanje zbunjene i zanemarene mlade osobe.
Mentalna bolest je još jedno popularno objašnjenje za vezu između
poltergajsta i dece. Mnoga fokusna deca, posle pregleda kod
psihijatra ili psihoanalitičara, dobila su dijagnozu da pate od histerije,
depresije, preterane agresivnosti, nedovoljne agresivnosti, od
neuroze i tako dalje. Jedan krupan problem kod takvih dijagnoza
sastoji se u tome što osoba koja dijagnozu izriče najverovatnije zna
zašto je dete upućeno na pregled, pa je zato više nego spremna da
ubeleži nešto podesno, nekakvu dijagnozu koja će zvučati kao
moguće objašnjenje za pojave o kojima je reč. Čak i ako psiholog ili
psihijatar ne zna zašto je dete upućeno kod njega (a to je veoma
malo verovatno), pa izrekne dijagnozu da je dete neurotično, ostaje
mogućnost da je dete postalo neurotično zato što ga je proganjao
poltergajst! Kako da znamo, osim ako su pouzdane procene o
ličnosti tog deteta sačinjene pre nego što se poltergajst prvi put
pojavio? Očigledno, takve prethodne podatke o ličnosti retko kad
ćemo imati na raspolaganju. A pošto ih nemamo, ne možemo biti
sigurni takoreći ni u jednu procenu o odlikama ličnosti poltergajst
dece.
Postoje ubedljivi nalazi, mada ne neposredni nego samo na osnovu
okolnosti, da je poltergajst aktivnost povezana ne sa seksualnim
napetostima niti sa mentalnim oboljenjem, nego sa željom da se na
sebe privuče pažnja. U jednoj analizi fokusnih osoba starih
osamnaest godina i manje, Vilijem Rol je zapazio da je čak 62% njih
živelo izvan svoje porodice kad se prvi 'napad' dogodio. A među
preostalih 38%, svaka šesta osoba imala je samo jednog živog
roditelja, ili je u kući samo jedan stanovao, u vreme prvog napada.
Ova druga brojka ne mora biti naročito značajna, jer u
evroameričkim društvima danas ima mnogo porodica sa samo
jednim roditeljem; ali za tu starosnu grupu koju je Rol analizovao
ipak je broj takvih porodica nešto manji od jedne šestine. Međutim,
činjenica da 62% dece koja imaju iskustva sa poltergajstom živi
izvan svoje porodice poprilično je upadljiva. Nestabilnost ili odsustvo
porodice donekle podržava teoriju o želji da se privuče pažnja (mada
treba oprezno pristupati pretpostavci da je porodica sa jednim
roditeljem na neki način 'manje stabilna' od one sa oba roditelja).
Nešto dodatne podrške za ovu teoriju možemo naći u iznanadnom
porastu, posle 1950, broja slučajeva poltergajsta vezanih za starije
ljude. Dobro je poznata neslavna istina da se na stare ljude u
današnjim zapadnim društvima pazi manje nego u ranijim
vremenima. Zanimljivo je da nemamo nalaze za slično pomeranje u
ne-zapadnim društvima; ali ovo može biti zbog nedovoljnog
istraživanja.
Problem je, naravno, u tome što postoji ogroman broj zanemarene
deca koja ne postanu žiža nikakve poltergajst aktivnosti. Možemo se
upustiti u nagađanje da je želja za privlačenjem pažnje nužan uslov
za pojavu poltergajsta, ali, očigledno, ona nije i dovoljan uslov.
Verovatno ćemo morati da čekamo još mnogo godina pre nego što
dodatni 'činioci okidači', to jest izazivači pojave poltergajsta budu
shvaćeni.
Šta možemo, dakle, naučiti od poltergajsta? Ništa pouzdano i
uredno, nažalost. Ipak, postoje neke jasne naznake. Ako je to PK,
onda je svakako najanarhičnije, najneurednije ispoljavanje PK. Stvari
se dešavaju u okruženjima koja mi ne kontrolišemo - retko kad
uspemo da vidimo takvu pojavu i da je zabeležimo, a nikad ne
uspevamo da je kontrolišemo ili predskažemo. Pa ipak, postoji jedno
jezgro dobro dokumentovanih slučajeva koji su bili podvrgnuti
temeljitom istraživanju i za koje nije pronađeno nijedno normalno
objašnjenje. Ali psihokinetički efekti u svim tim slučajevima bili su
toliko divlji i nekontrolisani, i toliko siloviti, da nismo uspeli da
steknemo nikakvo sistematsko znanje o PK na osnovu njih. Pre
nego što se okrenemo jednom istraživanju koje nam nudi pozitivniji i
kreativniji skup navodnih PK efekata, moraćemo prvo da raščistimo
sa jednom medijski veoma izvikanom pojavom.

Savijanje metala: šou biznis ili PK?

Britanska državna televizija BBC prikazala je 23. novembra 1973.

jedan šou u kome je nastupio Uri Geler, mladi Izraelac koji je dotad
amaterski obavljao mađioničarske trikove na drugorazrednim
priredbama. Gelera je otkrio čudnovati američki naučnik i pronalazač
Andrija Puharič. Pred mnogobrojnom publikom u studiju (našao se tu
i Džon Tejlor, profesor matematike na Kingz koledžu Univerziteta
London, koji je pozvan izričito da bi prisustvovao kao 'naučnik sa
sekirom', kako je sam rekao - naime, kao najtvrđi skeptik, da sve
ospori), Geler je savijao ključeve i pribor za jelo, na način koji je
izgledao zaista neobjašnjiv. Osim toga on je na jednako neobjašnjiv
način nanovo pokretao časovnike za koje je rečeno da su pre toga
bili u kvaru. Javili su se, poštom, mnogi gledaoci koji su tvrdili da je
za vreme Gelerove emisije došlo do savijanja kašika i drugog pribora
za jelo u njihovim domovima, da su najednom proradili i počeli da
otkucavaju sate njihovi stari zidni časovnici, i da su se pojedini
predmeti pokretali tamo-amo po kući prividno bez ikakvog razloga.
Medijski ljudi su jurnuli da angažuju Gelera za kojekakve parodije PK
ogleda sa subjektima nasumce pozvanim iz publike. Uskoro su
viđena nova savijanja metala. Publika je ludovala za Urijem
Gelerom.
Prošlo je dvadeset godina. Ogromna dimna zavesa svakojakih
anegdota okružuje danas Gelera i njegovu karijeru. Bilo je optužbi i
protivoptužbi. Bilo je glasina i kleveta. Pojedini bivši članovi Gelerove
ekipe napisali su 'ispovesti' (i za to su bogato plaćeni), a u tim
ispovestima priznali su da je sve bilo namešteno, sve prevara, i da je
metal savijan na vrlo ne-paranormalne načine. Puharič je pričao da
su Gelerovu moć kontrolisali superinteligentni vanzemaljci koji
vrebaju iz svojih NLO; Geler se ogradio od toga. Mnogi mađioničari
tvrdili su da mogu izvesti trikove kojima se postiže sve što je Uri
Geler postigao; mnogi drugi mađioničari tvrde da je ipak nemoguće
trikovima postići sve to što je Geler prikazao. I tako dalje - još mnogo
toga je bilo. Posle svega toga, zaključili smo sledeće: ima dovoljno
nalaza da se Uri Geler služio trikovima i obmanama. Ali možda je to
radio 'dopunski', da bi pojačavao dejstvo svoje eventualne
paranormalne sposobnosti, koju možda poseduje, a možda i ne
poseduje. Čitava stvar je potonula u more ogorčenja i odvratnosti.
Tokom znatnog broja godina Gelera je na zaista krajnje netrpeljiv
način napadao izvesni Rendal Cvinge, koji na pozornicama nastupa
kao mađioničar pod pseudonimom Zapanjujući Rendi. Kako se sve
to završilo sažeto je izložio Džordž Hansen, autor mnogih iscrpnih
komentara o parapsihološkoj sceni. Mi u sledećem pasusu naprosto
navodimo šta je Hansen napisao, ali izostavljamo akademske
reference i druge dokumente (novinske i časopisne članke i tako
dalje) na koje se on u svome članku poziva.
"U intervjuu za magazin Zona sumraka, i na jednom sastanku
Njujorške zone skeptika, Rendi je tvrdio da je Eldon Bird, prijatelj
Urija Gelera, napastvovao decu i dospeo u zatvor. Kasnije su članovi
Njujorške zone skeptika priznali da su to laži, a Eldon Bird je podneo
tužbu sudu, i to protiv CSICOP-a (još jedna grupa skeptika). Rendi
se žalio da je Uri Geler otpočeo i kampanju ucena, uperenu protiv
njega. Geler je podneo nekoliko tužbi sudu protiv Rendija, ali i protiv
CSICOP-a. Zato je Rendi podneo ostavku na svoje članstvo u
odboru CSICOP-a, da ne bi ta družina bila uvučena u parničenje. U
nekoliko fanzina izišli su vapaji Rendija u stilu 'ja sam u nevolji,
narode, treba mi pomoć'."
Nemamo ovde nikakvu drugu želju osim da ukažemo čitaocima da
nipošto ne daju nikakve pare za nešto što ne zaslužuje da se za to
daju pare. Ništa nećemo dodati gornjem završnom prikazu ukupnog,
jadnog i bednog stanja tih stvari. Ono što u Gelerovom slučaju
upadljivo nedostaje to je dokazni materijal. Nije bilo naučnih ogleda,
nije izvedena nijedna kontrolisana studija. Neki istraživači prijavili su
ovo ili ono, ali to su ljudi koji su bili u bliskim vezama sa Gelerom,
tako da ne znamo koliko im možemo verovati. Sve u svemu,
cirkuska posla, kojih ćemo se mi kloniti.
Pogledajmo sada neke kudikamo upečatljivije nalaze koji su došli od
profesora Džona Hejsteda sa Koledža Birkbek u Londonu, zatim od
dr Krisara i dr Buvea u Francuskoj, kao i iz Japana.

Iza medijskih mitova

Za početak, pogledajmo neke izveštaje o savijanju metala koji, reklo

bi se, dokazuju postojanje psihokineze. Kasnije ćemo pregledati
neke veoma prefinjene efekte koji su prijavljeni, a koji čine da
hipoteze da je sve ipak bilo prevara ili greška izgledaju manje
ubedljive od onih da je bilo stvarnih PK efekata sa metalom.
Savijanje u zapečaćenim cevima. Krisar i Buve su zabeležili da je
francuski savijač metala Žan-Pol Žirar uspevao da savije trake
metala koje su se nalazile u unutrašnjosti staklenih cevi zatvorenih i
zapečaćenih sa obe strane. Kasnije su Hejsted i drugi istraživači
pregledali eksperimentalni metod koji je tom prilikom bio primenjen i
zaključili da nije bilo nikakve mogućnosti podvale.
PK dejstvo na nekoliko mesta istovremeno. Hejsted je radio sa
savijačima metala, uglavnom maloletnim. Pokušao je da detektuje
PK sile tako što je u trake metala ugrađivao instrumente za merenje
naprezanja. Ovi merni instrumenti načinjeni su tako da pri pojavi bilo
kakve sile koja bi nastojala da savije metal proizvedu električne
signale koji bi zatim otišli u monitor i bili snimljeni. U mnogim takvim
ogledima bilo je i po nekoliko metalnih traka, međusobno znatno (i
po nekoliko metara) udaljenih. Hejsted je zabeležio sinhrone signale
iz dve, tri, pa i više traka. Merni instrumenti nisu bili toliko osetljivi da
bi reagovali na neke slabe seizmičke potrese, na vibracije ili na
nešto tome slično. (Jedan od nas dvojice, autora ove knjige, lično je
proverio to i uverio se.) Nije moglo biti ni signala zbog električnog
kvara, osim ako bi bila u pitanju zaista velika anomalija, koja bi onda
bila opažena i na druge načine. Nije bilo ni najmanje mogućnosti da
se efekat krivotvori, osim ako je bila skrivena neka mehanička
naprava za savijanje metala; ali prisutni posmatrači nikako ne bi
prevideli prisustvo neke takve i toliko velike, mehaničke naprave.
PK delovanje iznad granica čovekove fizičke snage. Hejsted i
obojica Francuza zabeležili su i savijanje metalnih poluga tako jakih
da se to fizičkom snagom jednog čoveka ne može postići. Krisar ima
na video-traci jednu seansu gde Žirar samo gladi jednu metalnu
polugu, a ona se savija; a to je poluga tako jaka da bi za njeno
savijanje bila potrebna snaga tri puta veća od ljudske.
'Nemogući' PK efekti. Hejsted izveštava i o dva jednostavna testa u
kojima se pojavljuje 'nemoguća' psihokineza. Jedan od tih testova
zasniva se na upotrebi metalne legure koja se ne može naglo savijati
preko izvesne mere, jer će se pri takvom pokušaju naprosto slomiti,
ali može biti savijena toliko, pa i mnogo više, ako se duže vremena
pritiska određenom, manjom silom. Postoji za takve legure dobro
poznata i proverena fizička konstanta koja određuje koliko je najveće
izobličenje ostvarivo na taj način, tokom dužeg vremena. Ovakvo
postupno savijanje naziva se 'puzeće savijanje' i zaista je spor
posao, kao što ta reč i nagoveštava. Hejsted je izvestio da su šipke
od takve legure savijane i znatno brže.
Osim toga prijavio je i 'nemoguće' slučajeve koji se zovu 'plastična
deformacija'. U nekim slučajevima savijeno mesto na metalu bilo je
'mekano kao žvakaća guma', kaže Hejsted. Naučno verovatan način
da se postigne takvo omekšavanje bio bi pomoću korozivnih
hemikalija, kao što su živine soli; ali na tom mestu bi metal izgubio
boju (a osim toga, one su i veoma otrovne). Takvo nagrizanje značilo
bi, dabome, i da bi metal izgubio jedan deo svoje težine, ali Hejsted
je vršio merenja: nikakvih gubitaka težine nije bilo.
Ovakvi nalazi ne mogu se odbaciti olako. Nismo ovde u 'zemlji
Urigelerlandiji'. Ova dvojica francuskih istraživača, na primer,
primenjivali su u testovima sledeće standardne postupke.
- Sve dimenzije uzoraka (metalnih poluga i drugih predmeta) merene
su pre i posle savijanja.
- Mikročvrstina metala merena je na nekoliko tačaka pre i posle
savijanja.
- Rezidualni profili naprezanja (mera kristalnosti strukture) pregledani
su pre i posle savijanja.
- Ultra tanki uzorci (folije) pregledani su u većini slučajeva
elektronskom mikrografijom, da bi se videla njihova fina struktura.
- Analize hemijskog sastava obavljane su na raznim mestima na
metalnoj traci ili poluzi.
- Svaki uzorak pojedinačno je označen da ne bi moglo biti nikakvog
zamenjivanja.

Ovo je poprilično upečatljiv skup testova. Prijavljeni su još neki

veoma fini efekti, takvi da je verovatnoća prevare još manja. Neke od
njih možemo pomenuti ovde.
- Francuski tim, takođe Hejsted, a povremeno i japanski istraživači,
prijavili su lokalna otvrdnuća uzoraka metala, čak i u slučajevima kad
savijanje uopšte nije uspelo (i gde je iz tog razloga zabeleženo da je
testiranje bilo neuspešno). U jednom od tih slučajeva 'anomalnog
otvrdnjenja', Hejsted je zabeležio da se metalna traka "sabila kao da
je bila pod pritiskom od pet tona". Međutim - ovo je zanimljivo -
raspored lokalnih napetosti i poremećaja u metalu nije bio isti kao da
se stvarno dogodio pritisak od pet tona, spolja. Rezultati su bili kao
da se u metalu dogodio neki unutrašnji stres.
- Krisar i Buve prijavili su jedan zaista zaprepašćujući slučaj. Metalna
traka je pre ogleda bombardovana atomima radioaktivnog cezijuma.
Potom se dogodilo savijanje. Atomi cezijuma ostali su u metalu, ali
sasvim drugačije raspoređeni: premestili su se.
- U pojedinim ogledima Žirar je savijao trake aluminijuma u kojima su
posle toga utvrđene metalurške promene (koje se mogu ustanoviti
samo pažljivom metalurškom analizom), kao da je metal bio izložen
temperaturi od preko 6000 Celzijusa.

Kako da shvatimo sve ovo? Autori ove knjige nisu metalurzi i zato ne
mogu proceniti ove pomenute finije efekte. Međutim, anomalni efekti
sa instrumentima za merenje napregnutosti i sa krtim legurama
izgledaju sasvim jasni. Neki istraživači postavljali su pitanje nije li
oprema bila neispravna (a nisu se potrudili da prvo pogledaju tu
opremu koja je upotrebljena), ali mi ne znamo da je iko izneo ikakvu
vrednu, sadržajnu kritiku ovog istraživanja. Zasad lopta ostaje u
dvorištu kritičara.
Istraživanja sa savijanjem metala sada su nepopularna, zbog
zlonamernih i pogrdnih kritika koje su se tokom godina nakupile. Ali
u tome nema ničeg novog za posmatrača koji zna kako nauka
napreduje. Kad neko baci rukavicu izazova ortodoksiji, često mu
bude uzvraćeno neprijateljstvom. U slučaju savijanja metala, to
neprijateljstvo je zaista postajalo do krajnosti neprijatno. Nikakvo
iznenađenje da se danas malo koji istraživač odvaži da uđe u jednu
oblast punu šarlatanskih cirkuskih prevara, neosnovanih glasina,
napada ad hominem, pa čak i tužakanja i parničenja. Zato moramo
bolje razumevanje PK fenomena tražiti dalje, na drugim poljima.

Od kotrljanja kockica do virtuelne stvarnosti

U toku svog pionirskog ESP istraživanja Dž. B. Rajn je naišao na

jednog kockara koji je igrao razne igre sa kockicama. Taj čovek mu
je rekao da on, a i drugi kockari, ponekad oseti u sebi moć da utiče,
samim naporom volje, na pad kockice. Rajn to nije otpisao kao puku
uobrazilju jednog kockara, nego je zaključio da vredi pogledati ima li
u tome nečega. Zatim je, sa svojim kolegama, devet godina testirao
PK efekte sa bačenim kockicama i tek tad osetio dovoljno pouzdanja
da objavi rezultate. Vodio je već dovoljno teške bitke da izdejstvuje
da ESP istraživanja budu prihvaćena; zato mu nije bilo potrebno da
brzopleto jurne i na PK frontu.
Suština Rajnovog ogleda bila je vrlo jednostavna. Bacana je jedna
kockica, ili nekoliko njih, a subjektu je govoreno da se usredsredi i da
postigne da one padnu tako da neki određeni broj bude odozgo. Kod
potpuno ispravne kockice, verovatnoća da padne željeni broj je
jedan prema šest (jedna šestina), naravno. Istraživanja su
napredovala, a Rajn je preduzimao sve pomnije mere sa ciljem da
otkloni bilo kakvu grešku.
Neravnoteža kocke. Kod standardnih kockica koje se prodaju u
radnjama problem je u tome što one nisu potpuno ispravne. Izvesne
njihove stranice (one sa većim brojevima) padaju 'na gore' to jest
ostaju na gornjoj strani češće nego neke druge (one sa malim
brojevima). To je zato što su stranice koje imaju na primer šest
rupica, ili pet, lakše, zato što je proizvođač kockice morao da izbuši
te rupe, i tom prilikom je izvesna količina materijala uklonjena sa
površine kocke. One teže strane češće će padati na dole. Rajn je to
izbegavao tako što je ponekad zahtevao da bude što manji, a ne što
veći broj sa gornje strane, ili što je izvestan broj puta zahtevao da
bude jedinica gore, pa isti toliki broj puta zahtevao da bude dvojka
gore, pa opet isti taj broj puta zahtevao da bude trojka gore, i tako
redom sve do šestice; takođe je prilikom bacanja dve kockice
istovremeno zahtevao da zbir bude 7 što znači da mora biti ili 1 + 6,
ili 2 + 5, ili 3 + 4.
Izbegavanje veštog bacanja. U kasnijim ogledima Rajn je koristio
jednu mašinu koja je bacala kockice, a ne konvencionalni pehar
držan u ruci.
Izbegavanje grešaka pri očitavanju rezultata. Svaki put su
fotografisane kockice kad se smire, ili je rezultat beležila neka osoba
koja nije znala šta je zahtevano, koji rezultat se ispitanik trudi da
postigne.

Rajnovi izveštaji o njegovom ranom radu pokazuju da su u mnogim

od prvih dvadeset ogleda postignuti značajni rezultati iznad nivoa
slučajnosti. Međutim, čini se da je Rajn odluku o objavljivanju doneo
ponajviše zbog jednog dodatnog fenomena koji se tu pojavljivao.
Naime Rajn i Beti Hamfri naknadno su analizovali sve tablice sa
rezultatima i našli jedan osoben obrazac. Svaki test bio je podeljen u
četiri četvrtine; ispitanici su postizali najviše u prvoj četvrtini, manje u
drugoj, još manje u trećoj i najmanje u četvrtoj četvrtini. Verovatnoća
da se u svim testovima, kod svih njih, pukim slučajem dogodi takvo
'četvrtinsko opadanje' bila je mnogo manja od 1:100.000.000. Možda
Rajn nije tražio taj efekat, ali našao ga je i ustanovio da je veoma
dosledno prisutan. To, i veličina neverovatnoće da se takva pojava
desi slučajno, jesu dva elementa koja su ga ubedila da je dobio jake
dokaze za psihokinezu.
Ali priznati se mora da su mnogi od ranih ogleda sa kockicama
sadržali značajne greške u metodu. Izneo ih je na videlo Edvard
Girden 1962. godine u svom neprijateljski intoniranom kritičkiom
članku. Iste one promene u našoj 'kulturi' koje su dovele do
udaljavanja od ESP testova sa kartama, udaljile su nas i od testova
sa kockicama. Istina je ova: ogromna količina eksperimentalnih
dokaza dobijena je sa kockicama i pokazala je, veoma dosledno,
izrazite rezultate (kao što ćemo videti u poslednjem poglavlju), a ipak
danas gotovo niko više ne obavlja takve oglede. Na raspolaganju su
mašine za testiranje, pa i kompjuteri, gde ne može uticati ničija
naklonost niti iko može pogrešno zabeležiti ijedan rezultat; ko bi se,
dakle, danas baktao sa sporim i zapetljanim poslom oko bacanja
kockica.
Ali iz testova sa kockicama i kasnijih sa REG (sa Šmitovom
mašinom) procvetali su mnogi drugi tipovi testova; kasnije ćemo dati
pregled onoga što je u njima nađeno o psihokinezi. Jedna od tih linija
PK testiranja izgleda da ima veliki potencijal za dalji razvoj, a početni
rezultati su obećavajući.

PK i kompjuterske igrice

Nekoliko istraživača vršilo je oglede sa kompjuterskim igricama

podešenim za PK. Neke od njih veoma su jednostavne - na primer,
bacanje kockica na ekranu gde se i vidi kako padaju. Neke su
zasnovane na arkadnim igricama tipa 'ESP osvajači' nastalim iz
nekad popularne igrice 'Osvajači iz svemira'. U njima se od igrača
zahteva da psihokinetski utiče na REG od čega zavisi da li će u igrici
preživeti nasrtaje čitavih rulja svemirskih agresora. Korišćene su i
igre strategije, kao što su simulacije berze, gde različiti igrači imaju
svoje 'tekuće račune' i sklapaju 'ugovore' za kupovinu određenih
roba ili za kupovinu poljoprivrednih proizvoda unapred (pre nego što
izrastu na njivi), kao i za prodaju posle nekog razdoblja, pri čemu
REG odlučuje kako će cene akcija da rastu ili padaju.
Ovde nije moguće dati podroban pregled svih takvih testova, jer su
korišćene različiti eksperimentalni postupci, a i ciljevi ogleda bili su
različiti, ali mnogi istraživači dobili su rezultate dosledno iznad nivoa
slučaja. Na primer, Ričard Brauton i njegove kolege u 'Zadužbini za
istraživanje prirode čoveka' (koju je osnovao Rajn) ustanovili su
jednu prilično pouzdanu korelaciju između uspeha u tim PK igricama
i nivoa anksioznosti u takmičarskim igricama (ali ne u
netakmičarskim igricama, što je privlačan i intrigantan nalaz).
Zbog čega bi se moglo očekivati da takve igrice budu povoljne za PK
efekte? Brauton ovde pravi jednu finu paralelu. Zapaža da se on
lično vrlo malo zanima za ukrštene reči, ali da bi stekao podsticaj da
ih odlično rešava kad bi mu neko ponudio novčanu nagradu za to.
Njegova žena, međutim, naprosto voli da ih rešava. Njegova
motivacija bila bi čisto spoljašnja - on bi uložio trud, ali samo zbog
para. Motivacija njegove žene je unutrašnja - ona uživa u izazovu
koji nalazi u ukrštenim rečima. Brauton sugeriše da paranormalna
moć u kompjuterskim igricama ne postaje jača kad igraču ponudimo
novac ili neku drugu spoljašnju motivaciju, nego samo kad igrač ima
svoju unutrašnju želju da pobeđuje. Igrači postižu ESP uspeh ne
zato što su privučeni materijalnom nagradom ili nečim sličnim, nego
zato što gaje u sebi takvu želju.
Mi nismo ubeđeni da je to istina. Brauton ne uzima u obzir činjenicu
da pojedini ambijenti stvaraju u ljudima jake želje i čežnje putem
raznih podsticajnih elemenata koji su kudikamo istančaniji nego što
je 'podmićivanje' novcem. Ljudska bića izuzetno su radoznala; mnogi
ogledi pokazali su da čoveka može moćno podstaći i jednostavna
prilika da sazna koliko će uspeha postići na nekom testu (kao što je
test refleksa, ili strategije, ličnosti, IQ, neke određene veštine -
zapravo, maltene bilo čega). Ako je test izložen na privlačan način,
ako 'zgrabi' vašu pažnju, vi ste onda podstaknuti radoznalošću.
Dakle, spoljašnji činioci itekako utiču na čovekovu unutrašnju
motivaciju. Mogu je pojačati ili izmeniti njen način ispoljavanja.
Ova linija istraživanja mogla bi se nastaviti na nekoliko načina koji su
sami po sebi očigledni. Prvo, postojeće kompjuterske igrice nude
mogućnosti mnogo uzbudljivije od onih kojima su se parapsiholozi
dosad služili. Ovde su naročito važne igrice zvane FRP. Jedna od
takvih, i jedna od najpopularnijih na svetu, jeste igrica 'Tamnice i
zmajevi' koju su napravile kompanije TSR, SSI i US Gold. U toj igrici,
kao i u drugim, sličnim, mladi ljudi preuzimaju na sebe kompjutersku
ulogu heroja u epskoj fantastici: ratnika, čarobnjaka, veštica,
negativaca. Suočeni sa smrtonosnim zagonetkama, pitalicama,
klopkama, moćnim neprijateljima i čudovištima, igrači dobiju od
mašine određeni nivo veštine, strateških prednosti i tome slično, što
im kompjuter dodeljuje proizvoljno, na osnovu svojih odbira pseudo-
nasumičnih brojeva. Ako bi se umesto takvih odbira upotrebila REG
mašina, imali bismo vrlo moćno sredstvo za testiranje paranormalnih
moći. Igrice su adiktivne, stvaraju svojevrsnu zavisnost. Osim toga,
one su načinjene tako da mladima pomažu u razvijanju veštine za
rešavanje svakojakih problema. Moćna unutrašnja motivacija sastoji
se u tome što igrači rešavaju zagonetke i pitalice. Pred igračem su
izazovi nekoliko različitih vrsta (treba razmišljati, rešavati zagonetke,
boriti se i tako dalje), pa bi zato u ovakve programe moglo biti
ugrađeno i po nekoliko testova PK moći. A pošto igrica prisiljava
igrača na jaku usredsređenost, on će ubrzo sasvim zaboraviti da ga
neko testira. Osim toga, te igrice dešavaju se u 'svetovima' (nalik na
Tolkinovu slavnu Srednju Zemlju) u kojima magija postoji i stvarna je,
a zmajevi i druga čudovišta vrebaju negde u okolnim predelima.
Zašto tu ne bi postojali i PK efekti? Možda je verovanje važan
činilac. Ove igrice svakako pomažu da učesnik isključi neverovanje.
To može biti značajno, ako znamo da ljudi skeptičnije gledaju na
psihokinezu nego na ESP.
Parapsiholozi bi mogli upotrebiti dobro dizajnirane, privlačne igrice
za PK testove odmah sad, ako bi se našla jedna firma dobre volje,
koja bi dopustila da se njen proizvod prilagodi i upotrebi za te svrhe.
Nova kompjuterska tehnologija nudi još jednu potencijalnu
mogućnost parapsiholozima, a to je da upotrebe VR (virtuelnu
stvarnost) za testiranje psihokineze. Ova mogućnost udaljenija je od
korišćenja FRP igrica, ali mi predviđamo da bi u roku od pet godina
moglo doći do prvih testova ove vrste. Naravno da će biti potrebno
još duže vreme da se sagledaju zbirni rezultati rada nekoliko
različitih istraživača. Nažalost, cena VR opreme sada je nedohvatno
visoka za većinu parapsihologa.
U virtuelnoj stvarnosti, kompjuter stvara okruženja koja deluju na sva
čovekova čula. Korisnik ne samo što gleda u ekran nego se maltene
'nalazi' tamo. Njemu se omogućava da oseti dodir, pomoću majušnih
vibratornih naprava (koje su obično ugrađene u takozvanu
'informacionu rukavicu' što se nosi na jednoj ruci). Zato čovek ima
fizički osećaj da je nešto uzeo u ruku i da ono što vidi može i da
dohvati, dodirne. Na glavi su slušalice koje daju zvuke sasvim u
skladu sa tom imaginarnom okolinom. Mi možemo iz ličnog iskustva
kazati da je VR jedan vrtoglavi doživljaj koji čoveka naprosto ponese;
to je izuzetno moćno dostignuće kompjuterske tehnologije. Čovek
brzo sasvim uđe u taj VR svet, iako su ekranske slike iz tog
virtuelnog sveta zasad prilično primitivne. U VR okruženju obustava
neverovanja je potpunija i neodoljivija nego igde drugde. Ako je
verovanje važno za manifestovanje PK moći, onda treba krenuti
putem virtuelne stvarnosti. Zamislite da ste usred najezde
poltergajsta u VR, ali da jedna REG mašina tajno kontroliše te
fenomene, a da vi igrate ulogu istraživača koji pokušava da
registruje, kontroliše ili suzbije poltergajste. Maltene svaki zadatak, ili
test veštine, u virtuelnoj stvarnosti mogao bi se naći pod značajnim
uticajem REG mašine, na koju bi psihokineza mogla delovati.
Mogućnosti su ovde neograničene. Očekujemo izuzetno dobre
rezultate od istraživanja koja budu zasnovana na ovoj tehnologiji.

Psihologija psihokineze

Pre nego što razmotrimo našu poslednju veliku oblast istraživanja, a

to je bio-PK, bilo bi dobro da razmotrimo još neke stvari iz već
pređenih oblasti (a to su ogledi sa kockicama, REG mašinama i PK
igricama), a naročito da razmotrimo naša znanja o uticajima
verovanja (ili neverovanja), ličnosti, društvenog okruženja i tako
dalje. Nažalost, kod PK nemamo onakvo bogatstvo dokaza kakvo
postoji kod vančulnog opažanja. U dosadašnjoj ESP literaturi može
se naći preko sto pedeset ogleda o verovanju i neverovanju, o
ekstrovertnosti i introvertnosti, i o delovanju anksioznosti; ali za PK
broj izvedenih ogleda daleko je manji. To, neizbežno, znači da će
naši zaključci o PK biti manje pouzdani.
Verovanje i PK. Dokazi o ovome prilično su tanki i nedosledni. U
nekim studijama prijavljeno je da su oni koji veruju postigli u
ogledima PK bolje rezultate nego oni koji ne veruju, ali način na koji
je taj činilac (ne)verovanja meren ne može se neposredno uporediti
sa onim u Šmajdlerovim ESP ogledima. Bar u dve studije predočeni
su visoki rezultati ljudi koji su se izjasnili da prihvataju mogućnost
postojanja ESP. Kod nekih merenja možda je bio prisutan jedan
tehnički problem poznat kao 'efekat poda' (kad nevericu iskazuje
odjednom toliko veliki broj ljudi da oni nikako ne mogu biti homogena
grupa), ali možda i nije bio prisutan; ne možemo pouzdano znati.
Zapravo je prilično iznenađujuće, ako se ima u vidu prediktivna moć
činioca 'ovca-koza', to jest 'oni koji veruju-oni koji ne veruju u ESP',
da ista podela učesnika nije standardno primenjivana i u PK
testiranju.
Uloga verovanja najšire je istraživana jednim sasvim drugačijim
pristupom. Na osnovu sugestija Keneta Bačeldora iz Britanije, a i
drugih, istraživači su pokušavali da stvore, na seansama PK
testiranja, vrlo jaku atmosferu verovanja. Umesto da mere verovanje
kod pojedinaca - dakle, verovanje kao odliku koja je kod nekog
zastupljena više ili manje - oni su hteli da manipulišu tim činiocem,
da 'suspenduju neverovanje' i da stvore pozitivnu atmosferu u kojoj
svi iščekuju uspeh - pojavu PK efekta.
To je pokušavano na nekoliko različitih načina. Jedan pristup je
'psihokinetička žurka' gde čitava grupa prisutnih pokušava da savija
metal, u vrlo jakoj atmosferi uzajamnog ohrabrivanja i podržavanja,
uz klicanje "Hej! Krenulo je!" dok kafena kašičica pokazuje znake
klonuća i povijanja nadole. Nažalost, ovaj rad nije napredovao dalje
od neformalnih pokušaja, tako da se o njemu ne može ništa više reći
sa naučnog stanovišta.
Kudikamo je zanimljiviji neposredan napredak Bačeldorove prvobitne
radne grupe. Tvrdi se da su ti ljudi postizali PK efekte tako što su
stvorili imaginarnog duha! Jedna grupa u Torontu, u Kanadi, izmislila
je lik po imenu 'Filip', njegovu prošlost i istoriju, a onda pustila da taj
'Filip' bude odgovoran (ako se tako može reći) za naginjanje stolova,
levitaciju i druge efekte koji su viđeni, a poneki od njih i zabeleženi
instrumentima. Zanimljivo je da je ta grupa u Torontu počela da dela
u isto vreme kad i Bačeldor, ne znajući za njegov rad toliko srodan
njihovom.
Ovaj pristup, na prvi pogled bizaran, temelji se na zamisli da će
neverovanje biti lakše odstranjeno ako je na raspolaganju nekakav
'Filip' kao navodni izvor svih efekata. Osim toga, nijedan učesnik
nije, kao pojedinac, morao da se suoči sa mogućnošću da baš on, ili
ona, izaziva psihokinetičke efekte; učinjen je, dakle, pokušaj da se
savlada takozvani 'otpor vlasnika', a to je otpor pojedinca kome je
možda nelagodno da bude uzročnik takvih pojava, paranormalnih.
Poznato je da ljudi umešani u pojave poltergajsta poriču da ih oni
izazivaju, ili, u najboljem slučaju, imaju neki dvosmislen stav o tome.
'Filip' je bio, da se tako izrazimo, prizvani poltergajst, ali bez ijedne
fokusne ličnosti.
U takvim ogledima presudno je da PK događaji budu snimljeni, i to
snimljeni na takav način da nema ni najmanje mogućnosti da je sve
bilo samo greška u snimanju ili da je neko iz pristrasnosti namestio
rezultat i tome slično. Da bi se, na primer, efekat levitacije mogao
prihvatiti i da bi se moglo reći da je stvarno dokazan, morao bi biti
snimljen sa barem dve kamere istovremeno. Izgleda da je grupa u
Torontu nešto beležila nekakvim instrumentima, ali mi to ne znamo
pouzdano. Naša rezervisanost prema radu grupe u Torontu proističe
iz sasvim drugih razloga.
Iako studije ove vrste mogu biti dramatične, one nam, zapravo, ne
mogu mnogo reći. Suviše su nekontrolisane, tako da, ako primetimo
neki psihokinetički efekat, ne možemo izdvojiti činilac ili činioce koji
su ga izazvali. Osim toga, kod ove vrste rada izuzetno je teško
upoređivati različite grupe učesnika, a zbog toga je, dalje, teško dati
ikakvu pouzdanu formulu za ponovno dobijanje istih takvih efekata.
A oni mogu nastati upravo zahvaljujući mešavini ljudi, to jest tačnom
sastavu grupe koji se toga dana zadesio (zdrav razum nam kaže da
ljudi koji će se satima truditi da stvore imaginarnog duha nisu tipičan
uzorak populacije), a ne samo zahvaljujući većem ili manjem
stepenu neverovanja. Takođe je moguće sinergistično delovanje dva
činioca (njihovih ličnosti i njihovog verovanja) koji će samo u tom
spoju dati željeni efekat. Dalje seanse tog tipa mogu biti intrigantne,
ali će ostati marginalne; neće značajno unaprediti naše razumevanje
psihokineze. Još jednom ćemo reći, znajući da se ponavljamo:
potrebna su, i u ovoj oblasti, nova istraživanja, potrebna je veća
količina dokaza.
Ličnost i PK. Bilo je veoma malo PK istraživanja u kojima je ličnost
ispitanika procenjivana pomoću dobro poznatih i široko prihvaćenih
merila za to. U Argentini su Mišo i Vajs obavili jedno izučavanje koje
sugeriše da da je druželjubivost povezana sa uspehom u PK
zadacima, a druželjubivost je bitna komponenta ekstrovertnosti.
Brautonove studije su, kao što smo pomenuli, povezale anksioznost
u razdoblju pre vršenja testova sa slabim PK rezultatima, a jedan od
nas dvojice našao je, takođe, nešto malo dokaza da postoji
negativna veza između PK i neuroze. Dokazi kojima raspolažemo do
neke skromne mere su konzistentni i čini se da su po vrsti slični
onima koji su nađeni u ESP istraživanjima. Međutim, u mnogim
drugim studijama nije nađena nikakva veza između PK i ličnosti, pa
zato moramo priznati da je ta veza, ako uopšte postoji, prilično
nejaka.
Izmenjena stanja i PK. Rajn je lično našao da hipnoza nema uticaja
na PK rezultate; koliko je nama poznato, niko nije obavljao dalja
istraživanja u toj oblasti. Znamo za samo tri ogleda sa PK i
spavanjem, ali nijedan od ta tri nije dao značajne rezultate. Ne
znamo da je izveden ijedan PK gancfeld ogled, ali znamo za neke
oglede sa meditacijom koje su obavili Šmit, Braud i drugi, a rezultati
su buili da meditacija može uticati povoljno na PK, ali ne na bilo koji
pouzdan ili kontrolisan način. Tu možda postoji neki složeniji odnos.
Šmit i Merilin Šlic našli su da razičito prezentovani PK zadaci dovode
do različitih obrazaca PK uspeha i neuspeha kod meditatora i ne-
meditatora (dakle, kod ljudi sklonih, odnosno nesklonih da se
upuštaju u duboko, dugotrajno razmišljanje). Različiti testovi
odgovaraju raznim ljudima. U vezi s tim nije se dobila nikakva
dosledna slika. Postoji ozbiljna potreba da novi istraživači krenu na
posao po sličnim linijama. U mnogim PK testovima koristi se
standardna laboratorijska praksa koja podrazumeva opuštanje
ispitanika, ali ta oblast naprosto vapi za većim brojem upoređenja
koja bi bila kontrolisana poput onih kod Braudovih ESP testova:
treba upoređivati opuštenost i napetost, i rezultate. Postoji jedan PK
ogled u kome su se poredili napetosti i opuštenosti, ali rezultati nisu
nimalo jednostavni.
Čarls Honorton prijavio je da opuštanje daje PK rezultate ispod
verovatnoće (ispod nivoa puke slučajnosti), dok napetost daje
rezultate iznad verovatnoće. Testirao je i samoga sebe kao subjekta,
i dobio upravo te iste rezultate - samo još čistije i jasnije izražene
nego kad je testirao druge osobe. To ukazuje na mogućnost da je i
rezultate svih tih drugih ispitanika u stvari postizao sam Honorton -
dakle, da je to bila 'ispitivačeva psihokineza'. Otud i potreba za
daljim nezavisnim studijama, naročito od kad je Braud ustanovio
značajno bolje PK rezultate kod ljudi u opuštenom psihičkom stanju
nego kod onih koji su rešavali matematičke i logičke zadatke (iako je
priroda 'ometanja zbog drugog zadatka' verovatno izuzetno složena).
Jedna srodna oblast istraživanja, koja je neko vreme ostavljala
utisak da dosta obećava, odnosila se na takozvano 'rasterećenje od
napora'. Ovakve oglede izvodili su Reks Stanford i drugi. Od
ispitanika se traži da svim silama pokušavaju da utiču na rad
Šmitove mašine, pomoću svoje PK sposobnosti, a onda, po
završetku testa, kad ispitanici prestanu da se trude, istraživači
potajno puste Šmitvu mašinu da nastavi rad još neko vreme. I tada,
iako više nema nikakve povratne sprege, 'zaostali' efekat bude
mnogo jači, odnosno dogode se daleko jači psihokinetički rezultati
nego dok su se ispitanici svesno upinjali. To je možda bilo zbog
opuštanja, a možda naprosto zato što ljudi nisu znali da ih neko i
dalje testira, iako više nisu ulagali napor! Kasniji testovi pokazali su
nedosledne rezultate kod tih 'pritajenih' PK ogleda, teške za
tumačenje. U bar jednome od njih, paranormalna moć samog
eksperimentatora mogla je značajno uticati na ishod.
Sve u svemu, dakle, nemamo jasnu sliku o psihologiji psihokineze.
Ono malo što se saznalo u skladu je, po svemu sudeći, sa ESP
dokazima. Rad sa PK u izmenjenim stanjima nije dao jasne
rezultate, pa je potrebno obaviti još ogleda, i to po ujednačenijoj
metodologiji. U ovom smislu, PK ne ispoljava onu doslednu
razvrstanost u obrasce, koja predstavlja vrlo jak dokaz da ESP
zaista postoji; ili, bar, ne pokazuje razvrstanost po istim psihološkim
činiocima. Međutim, PK istraživanja imala su i svoje uspehe, kao što
je pokazalo i Šmit-Džanovo istraživanje o kome smo govorili u
trećem poglavlju. Spremni smo, sada, da izvestimo o još jednom
takvom uspehu.

Isceliteljski um

Tradicija isceliteljstva je prastara, uporno prisutna u istoriji

čovečanstva. Tvrdnje o čudesnom izlečenju često su sasvim
ekstravagantne, a ujedno lišene čvrstih dokaza. U suštini, tvrdi se
sledeće: da neki pojedinci imaju sposobnost da ublaže ili sasvim
izleče neku bolest kod drugih ljudi čistim činom svoje volje, bez
upotrebe lekova ili ma kakvog medicinskog znanja. Iz perspektive
jednog parapsihologa, svaka navodna moć uma da menja fizički svet
(a i ljudsko telo je, dabome, sastavni deo fizičkog sveta) predstavlja
moguće PK delovanje. Međutim, da li je moguće naučno istražiti
isceljivanje? Možemo li ustanoviti da li je psihokineza igrala ikakvu
ulogu u tim navodnim čudesnim izlečenjima?
Za početak, moramo biti svesni ogromne uloge stava pacijenta,
njegovog verovanja (ili njegovih verskih, religijskih ubeđenja), i,
ukupno uzevši, ogromne uloge psiholoških činilaca u etiologiji
bolesti. Postoje iznenađujući, sasvim dobro dokazani slučajevi u
medicini koji će nam pokazati da se delovanjem čisto psiholoških
činilaca, dakle 'konvencionalnim' psihološkim delovanjem, postiglo
gotovo isto ono što iscelitelji navodno postižu paranormalnim putem.
U časopisu British Medical Journal dr A. A. Mejson izvestio je o
izlečenju, putem hipnoze, jedne teško uhvatljive genetske bolesti.
Pacijent je bio dečak oboleo od jednog užasnog kožnog oboljenja
koje se naziva ihtiozis ('riblja koža'). Koža bude tvrda ali krta, vrlo
lako prsne, a na tom mestu nastane gnojna rana. Ne postoji lek za
ihtiozis; nijedan poznati način lečenja ne deluje uspešno na tu
bolest. Deca obolela od 'riblje kože' obično umiru u ranoj mladosti,
zbog stalnih infekcija. Probalo se sa svakojakim tretmanima, ali bez
uspeha. Probao je i Mejson da leči tog svog pacijenta na sve
poznate načine, uzalud.
Pre nego što je počeo tretman hipnozom, Mejson je savršeno dobro
znao da će, u slučaju uspeha, skeptici pokušati na sve moguće
načine da dokažu ili nagoveste da je dečak u stvari izlečen na neki
drugi način, a ne hipnozom. Znao je da će oni prvo pokušati da
ospore dijagnozu (to jest, da kažu da dečak uopšte i nije bio
bolestan od ihtiozisa), a zatim da će tvrditi da jeste bolovao od
ihtiozisa, ali da se konačno izlečio zbog delovanja nekog drugog,
ranije upotrebljenog sredstva. Optužbe da je dijagnoza bila od
početka lažna proganjale su mnoge iscelitelje kao prava 'zla kob' te
delatnosti. U ovom slučaju, Mejson se prvo postarao da dijagnoza
bude potpuno pouzdano i neoborivo dokazana.
Ljudi koji se okrenu neortodoksnim terapijama obično prvo oprobaju
sve što im ortodoksna medicina može ponuditi. Upravo zato skeptici
mogu tvrditi da se izlečenje konačno dogodilo zbog zakasnelog
delovanja nekog konvencionalnog leka. Mejson je našao domišljato
rešenje i za taj problem. Hipnotisao je dečaka, a onda mu, pod
hipnozom, sugerisao da će mu koža ozdraviti na samo jednoj ruci. I
desilo se tačno tako. Naprosto, ne bi bilo uverljivo ako bi neki
skeptični kritičar tvrdio da su prethodni pokušaji lečenja delovali
samo na jedan jedini deo dečakovog tela, i to baš na onaj deo koji je
u hipnozi pomenut! Bilo je sasvim jasno i neosporno da je dečakova
ruka izlečena hipnozom. Mejson je posle toga sugerisao dečaku
izlečenje drugog dela tela, pa trećeg, i svaki put je uspelo. Na taj
način uklonjen je ihtiozis sa preko devedeset odsto pacijentovog
tela; Mejson je ostavio da koža bude i dalje bolesna samo na nekim
delovima pacijentovih leđa. Zaključak je neizbežan: delovanjem
hipnotičke sugestije uspešno je lečena jedna 'neizlečiva' bolest.
Trebalo bi da pomenemo i izuzetno upečatljiva istraživanja Stivena
Griera u bolnici Kingz Koledža u Londonu o vezama između odlika
ličnosti i raka dojke. Grier i njegove kolege dokazali su da postoji
podudarnost između nekih osobina ličnosti pacijentkinje i pojave
malignih ćelija kod nje, pa i njene rane smrti. Činioci kao što je
silovita želja da se protiv bolesti vodi bitka izgleda da su bitno uticali
na trajanje daljeg opstanka pacijentkinje. U isti mah, ličnost koja u
sebi prigušuje i suzbija mnogo gneva - po svemu sudeći umreće od
raka dojke mnogo ranije. Ovo može biti zbog delovanja
imunoglobulinskog sistema koji posreduje između psihičkog stanja i
telesnog stanja.
Sasvim je izuzetan (ali slabo primećen u javnosti) rad nemačkog
istraživača koji se preziva Grosart-Matiček. Tu nalazimo još jednu
naznaku o značaju psiholoških činilaca u bolesti. Populacija koju je
Grosart-Matiček odlučio da proučava nalazila se u jednom selu u
(bivšoj) Jugoslaviji i imala je vrlo nisku društvenu pokretljivost - ljudi
su od kolevke pa do groba ostajali u tom istom svom selu, nisu se
odseljavali, niti je bilo doseljavanja. Zato je bilo vrlo lako ponoviti istu
studiju na istim ispitanicima i kroz godinu dana, i kroz dve godine, i
tako dalje. Grosart-Matiček koristio je ogroman kompleks testova
ličnosti, ali i telesnog zdravlja. Proučavao je razvoj raka pluća i
pokazao da su nastanku bolesti doprinosili fizički uzročnici (pušenje),
ali i psihološki činioci kao što je anksioznost i istovremeno
nesposobnost da se anksioznost (obuzetost brigama) iskaže, ispolji;
ovo drugo veoma je slično činiocu neurotičnosti kod Katela i
Ajzenka. Pušači koji nisu imali te crte karaktera nisu dobili rak pluća;
ali ni nepušači koji su imali te crte karaktera nisu dobili rak pluća.
Bila je to studija kolosalna po obimu posla, brilijantno vođena i
besprekorno saopštena naučnoj javnosti, veoma dugotrajna; malo je
takvih u istoriji medicine. Rezultati su veoma jasni, zaista. Grosart-
Matiček proučio je i pojavu niza drugih bolesti u tom selu, i našao
odlične dokaze da su psihološki činioci bar isto toliko važni u
razboljevanju kao i fiziološki (visok krvni pritisak, visok nivo
holesterola i tako dalje). Sada imamo na raspolaganju i mnoštvo
drugih studija u kojima je dokazano da mentalni činioci, kao što je
potištenost, mogu uticati na slabljenje imunitetnog sistema
organizma, i to promenom nivoa kortizola, a i posredstvom drugih
mehanizama.
Još mnogo primera bismo mogli dodati ovim prethodnim. Evo samo
još jednog. Ožalošćenost zbog smrti neke bliske i voljene osobe
suzbija, i to veoma mnogo, proizvodnju izvesnih vrsta belih krvnih
zrnaca u organizmu. Ovo suzbijanje traje i po nekoliko meseci. Ishod
je da ožalošćena osoba postane mnogo podložnija infekcijama i
bolestima. Dakle, ona stara narodna mudrost da posle smrti jednog
bračnog druga i onaj drugi 'vrlo brzo ode' sadrži, možda, jedan delić
istine u sebi; moguće je umreti od tuge. Um silovito deluje na telo. Iz
tog razloga proizvođači lekova, kad god isprobavaju neki novi lek,
izdvoje neku kontrolnu grupu pacijenata kojoj daju samo placebo
pilule, dakle lažne, u kojima se ne nalazi baš nikakva lekovita
supstanca. Lekari itekako dobro znaju da i u toj kontrolnoj grupi
mnogi pacijenti pokažu poboljšanje stanja, iako su sve supstance u
placebo piluli sasvim neaktivne. I lažne pilule pomognu ponekome -
tolika je moć verovanja i očekivanja.

O miševima, biljkama i enzimima

Teškoće koje prate svaki pokušaj naučnog proučavanja navodnih

čudesnih isceljenja (u banji Lurd, na primer, ili znatno odvratnijim
putem - preko televizijskih šou-emisija američkih 'TV-evangelista')
velike su i prevelike. Ima koliko god hoćete netačnih dijagnoza i
efekata lekova uzetih ranije, a ima i nebrojeno mnogo poboljšanja
koja potraju samo kratko vreme. Niko se još nije izborio sa tim
teškoćama. Ali postoje mnogo jednostavniji načini da se proučava
isceljenje. Bernard Gred, profesor psihijatrije na Univerzitetu MekGil
u Kanadi, zaslužuje posebna priznanja zato što je razvio osnovni
postupak iz koga su proistekli neki od najuzbudljivijih rezultata u
celokupnoj parapsihologiji.
Gred je miševima, pod anestezijom, pravio male zaseke na koži,
dakle rane. Zatim je te miševe lečio jedan poznati isceljtelj, Oskar
Estebani. Miševi su bili podeljeni u dve grupe. Jedna je bila kontrolna
grupa, prepuštena sebi; to znači da je tim miševima koža zarastala
bez ikakvog upliva ljudi. Druga grupa miševa bila je ona koju je
Estebani lečio. Pošto je dobro poznato da glađenje i pipanje kože
može fizički da utiče na proces zarastanja, Estebaniju je bilo
dozvoljeno samo da drži kavez sa miševima, a ne i miševe same.
Rane na koži i jednih i drugih miševa merili su laboratorijski tehničari
koji nisu znali koji je miš iz koje grupe. Prema tome, isključena je bila
mogućnost da se u očitavanje rezultata umeša pristrasnost u korist
jedne ili druge grupe. A miševi, inače, nisu poznati kao podložni
ljudskom ubeđivanju niti sugestijama, pa ako bi se pokazala neka
razlika između dve grupe, niko ne bi mogao tvrditi da je miševe neko
u nešto ubeđivao ili da je na njih delovao placebo efekat!
U ovom ogledu rane na miševima koje je iscelitelj lečio zarasle su
značajno brže nego rane na onima u kontrolnoj grupi. Ali u drugom
ogledu miševi koje je trebalo lečiti bili su ne samo u kavezu, nego i u
hermetički zatvorenoj plastičnoj vreći; njima koža nije zarastala
značajno brže nego nelečenima. Dakle, ne može se sasvim isključiti
mogućnost da je Estebani ipak ostvarivao neki posredan fizički dodir
sa miševima.
Međutim, Gred je organizovao i druge linije istraživanja. Pripremio je
dve grupe biljaka. Biljke su bile uzgajene u hranljivim vodenim
rastvorima, i to neke u slatkoj vodi, a neke u slanoj (koja bi trebalo
da im omete razvoj). Ove druge, ometene, davane su Oskaru
Estebaniju da ih leči, ali bile su u staklenim epruvetama koje su bile
hermetički zatvorene i zapečaćene. Estebani je držao epruvete u
rukama, ali, očigledno, nije mogao da ostvari nikakav fizički kontakt
sa biljkama koje su ostale unutra. Gred je ustanovio da je slana voda
znatno manje ometala razvoj onih biljaka koje su bile 'tretirane' tako
što je Estebani držao njihove epruvete. A kad su epruvete otvorene i
kad je salinitet rastvora analizovana, pokazalo se da je ostala i u
jednim, tretiranim, i u drugim, netretiranim epruvetama savršeno ista,
što znači da razlika u ponašanju biljaka nije nastala zbog neke
promene u salinitetu.
Iako ovi ogledi nisu ništa konačno dokazali, Gred je nastavio da
smišlja nove, u kojima su mnogi problemi rada sa organskim
sistemima odstranjeni.
Sestra Justina Smit, koja je na čelu Odeljenja za fiziku i hemiju u
Rozari Hil koledžu u gradu Bafalo u američkoj saveznoj državi
Njujork, izvela je takođe jednu izvanrednu seriju ogleda opet sa istim
isceliteljem, Oskarom Estebanijem. Cilj je bio da se vidi može li
Estebani paranormalno delovati na neki veoma jednostavan
organski sistem. Na primer, na aktivnost ljudskih enzima. Poznato je
da su enzimi jedna od bitnih kategorija belančevina u ljudskom telu.
Oni obavljaju mnoge poslove koji su od presudnog značaja za život
čoveka. Enzimi, u suštini, utiču na brzinu hemijskih reakcija, neki
enzimi ih ubrzavaju, a drugi ih usporavaju. Tu postoji sistem
ravnoteže i protivteže. Evo jednog podatka o značaju funkcije
enzima u telu: kad bi samo desetak najvažnijih enzima u vašem telu
prestalo da deluje ovoga trenutka, vi biste verovatno umrli pre nego
što biste stigli da pročitate još jednu celu stranicu.
Justina Smit testirala je Estebanijevu sposobnost da utiče na rad
jednog konkretnog ljudskog enzima: digestivnog enzima koji se
naziva tripsin. Za tu studiju odabran je baš tripsin zato što je lako
pripremiti ga u čistom stanju i zato što su biološka merenja potrebna
za ocenjivanje aktivnosti tripsina srazmerno jednostavna. Smitova je
našla da je Estebani pojačao dejstvo rastvora tripsina - naime,
pojačao je aktivnost tog enzima, ali bez ikakvog neposrednog
dodirivanja. Pomno je merena temperatura, kao i magnetno polje
oko aparata u kome se nalazio enzim (zato što je poznato da oba ta
činioca utiču na aktivnost tripsina, pa je bilo važno odstraniti ih kao
moguće mehanizme kojima bi Estebani mogao delovati na tripsin).
Nije se promenila temperatura, a nije se promenilo ni magnetno
polje. Ali jeste se promenila aktivnost tripsina, i to u tako velikoj meri
da je, po izračunavanju Smitove, neko eventualno magnetno polje
moralo delovati snagom od 13.000 gausa da bi izazvalo taj efekat.
Oglede kojima se bavila sestra Justina Smit ponovio je, delimično,
Hojt Edž, koji je radio sa drugim isceliteljem. Ali efekti koje je on
dobio bili su manje ujednačeni i po intenzitetu i po vrsti promena u
ponašanju tripsina. Da li je to iznenađujuće i razočaravajuće? A u
jednoj od kontrolnih studija Edž je ustanovio da magnetne promene,
koje bi morale na tačno određeni način delovati na tripsin, nisu
delovale. Dakle, čak nijedan odlično poznat, snažan fizički činilac,
kao što je magnetno polje, ne deluje na enzime uvek potpuno
predvidljivo niti ponovljivo. Ovaj nalaz trebalo bi da imamo na umu
kad se pitamo da li su ogledi u parapsihologiji ponovljivi ili nisu.
Iz ovih početaka razvilo se nekoliko različitih linija istraživanja
'biološke psihokineze'. Možemo ih, grubo, podeliti u tri grupe:
istraživanja o PK delovanju na krvna zrnca i hemijske sisteme;
istraživanja PK efekata na ljudske telesne funkcije; i istraživanja PK
delovanja na druga stvorenja. Iz svih tih linija istraživanja pristižu
zanimljivi rezultati.

Paranormalno uništavanje bakterija i virusa?

U modernoj hrani vrebaju mnoge opasnosti. U pilićima se pojavi

salmonela, u sirevima listerija, a u kuvanoj svinjetini botulizam
(godine 1992. bio je jedan takav užasavajući slučaj), pa čovek danas
mora pomalo i da zazire od onoga što će pojesti. Botulizam je pojava
koju ni u kom slučaju ne smemo shvatiti olako. Iz tog razloga, pet-
šest dosad izvedenih ogleda sa navodnim delovanjem psihokineze
na male organizme (kvaščane gljivice, salmonelu i na ešerihiju koli
koja se hrani 'zajedno sa nama' tako što stanuje u ljudskim crevima)
imaju izvesnu aktuelnost. U jednom nedavnom pregledu Gertruda
Šmajdler pronašla je šest takvih studija. Svaku su obavljali drugi,
različiti istraživači i svaka je pokazala značajno delovanje na kulture
jednoćelijskih organizama. Ispitanici su bili pojedinci koji su se trudili
da svojim navodnim psihokinetičkim sposobnostima utiču na
aktivnost tih jednoćelijskih organizama. U tim studijama pokazalo se,
sa začuđujućom doslednošću, da ljudska volja može da ometa ili
podstiče rast takvih organizama. U poslednje vreme pojavilo se još
nekoliko takvih studija; nivo uspeha ostaje veoma visok, a
predostrožnosti koje se preduzimaju (uklanjanje ma kakvog telesnog
dodira između ispitanika i ciljnih organizama, prepuštanje svih
merenja saradnicima koji ne znaju da li rast organizama treba da
bude podstican ili sputavan i u kojoj grupi) izgleda da su bile
dosledno stroge. Taj naučni rad veoma snažno sugeriše da PK može
uticati na jednostavne biološke organizme. To, opet, ima duboke
implikacije, jer su u nekim slučajevima jednoćelijski organizmi moćni
prenosioci bolesti.

Delovanje na krvna zrnca

Rad sa drugim ćelijskim sistemima pokazao je da PK može uticati na

krv. U tri takva ogleda Vilijem Braud proučavao je raspadanje crvenih
krvnih zrnaca stavljenih u rastvore koji su imali drugačiji salinitet
nego normalna krvna plazma. Kad se crvena krvna zrnca stave u
takve slane rastvore, počnu se raspadati, a taj proces poznat je kao
hemoliza. Dok taj proces odmiče, rastvor postaje sve providniji, sve
lakše propušta svetlost; iz tog razloga, lako je meriti koliko je proces
hemolize odmakao. Dovoljno je usmeriti zrak svetlosti iz nekog
postojanog izvora tako da pada u rastvor, i meriti kolika količina
svetlosti prolazi na drugu stranu. Postoji za to jedan vrlo jednostavan
merni instrument. U tim ogledima očitavanja sa mernog instrumenta
vršio je tehničar koji nije znao da neka osoba, negde daleko, ulaže
napor da 'zaštiti' ta crvena krvna zrnca od raspadanja. (Takav napor
analogan je isceliteljskom delovanju iz daljine, a daljina očigledno
odstranjuje svaku, pa i najmanju mogućnost da ispitanik deluje na ta
krvna zrnca ma kojim mehanizmom koji fizika poznaje.) U dva od tri
takva ogleda daleki ispitanik uspeo je da značajno uspori hemolizu;
sve ta tri ogleda, sagledana zajedno, daju veoma značajan rezultat.
Delovanje PK na krvne sisteme merili su, u jednoj izvanrednoj studiji,
takođe Snel i Van der Sidje u gradu Bilhovenu u Holandiji. Upotrebili
su pacove zaražene parazitom zvanim 'babesija' (babesia rodhani)
koji napada crvena krvna zrnca. Od jednog iscelitelja očekivalo se da
pokuša da ojača 'odbranu' ovih zaraženih pacova, ali dobio je samo
njihove fotografije - tako da, opet, nije postojala ni najmanja
mogućnost da on nekim fizičkim načinom deluje na njih. Iscelitelj je
ostao kod svoje kuće, trideset kilometara daleko od tih pacova, i nije
dobio čak ni neki pisani materijal, ništa, samo slike tih stvorenja
kojima je trebalo da pomogne. Mereno je stanje krvi tih pacova, ali
postojala je i kontrolna grupa jednako zaraženih pacova kojima niko
nije pokušavao da pomogne. Merenja su obavljali istraživači koji nisu
znali koja je koja grupa. Jedno merenje obavljeno je posle 14, a
drugo posle 28 dana. Oba merenja pokazala su da je procentualni
udeo inficiranih crvenih krvnih zrnaca kod 'paranormalno lečenih'
pacova značajno manji nego kod nelečenih. Istraživači su prijavili
intrigantnu činjenicu da su ipak i nelečeni pacovi prošli daleko bolje
nego što bi se normalno moglo očekivati. "Pacovi inficirani parazitom
babesia rodhani normalno ne bi ostali živi tako dugo kao ovi u ovom
ogledu", stoji u izveštaju. Utisak je da se isceliteljeva pomoć proširila
sa ciljnih životinja i na one druge, kontrolne - dakle, na sve životinje
uključene u ovaj ogled. To i nije čudno, jer njemu su date samo
fotografije, a svi pacovi izgledaju, barem nama ljudima, otprilike
jednako, naročito ako su iste vrste (što je u ovom ogledu bio slučaj).
Možda je iscelitelj, u svojoj dobroti, želeo da pomogne svima njima!
Ali razlika između glavne i kontrolne grupe ipak je bila značajna.
To su zapanjujući rezultati. Oni znače da ljudska volja može
neposredno uticati na osnovne procese u krvi i naročito u
imunitetnom sistemu, pa prema tome i na čovekovu otpornost prema
raznim oboljenjima. Ako PK može uticati na stanje ljudske krvi, to
znači da može uticati na svaki organ, svako tkivo, svaki sistem u
organizmu. To, dabome, može značiti isceljenje.

Uticanje na čovekove telesne funkcije

Već više od deset godina Vilijem Braud i njegovi saradnici u

Zadužbini za nauku o umu, u gradu San Antonio u Teksasu,
obavljaju obimne, mnogobrojne oglede o PK delovanju na ljudska
bića. To su pionirski napori koji zadiru u dosad nedirnute oblasti. Kao
ciljevi za PK delovanje birani su različiti sistemi u organizmu, ali
pojedine odlike bile su svim tim pokušajima zajedničke. Razni
subjekti pokušavali su da utiču, psihokinetički, na neki vid ljudskog
ponašanja ili na neku aktivnost, daleko od njih samih. U različitim
serijama ogleda Braud i njegove kolege nastojali su da otkriju da li
ljudi mogu uticati na elektrodermalnu aktivnost, a to je jedan indeks
aktivnosti autonomnog nervnog sistema, što znači da je u vezi sa
anksioznošću i sa drugim emocionalnim stanjima - Braudova ekipa
izvela je 15 ovakvih ogleda sa ukupno 323 seanse, svaki put mereći
samo ovu jednu jedinu veličinu; zatim, na ideomotorne reakcije, a to
su fine nevoljne promene u mišićnim kretanjima ruke, šake i prstiju, u
vezi sa razmišljanjem; zatim na muskularne tremore, to jest mišićna
podrhtavanja - to je kretanje muskulature pod nešto jačim svesnim
uticajem; i, najzad, na krvni pritisak.
Braud i njegova ekipa obavili su i neke druge studije (kao što su
ogledi sa hemolizom), ali nama će ovde biti dovoljno da se zadržimo
na gore pomenute četiri vrste. Moramo naglasiti neke odlike koje su
se dosledno ponovile u sve četiri vrste. Kao prvo, Braud je do detalja
za svaki ogled u celosti opisao šta je i kako bilo raspoređeno u
laboratoriji, i mi u tim opisima vidimo da su ispunjena naša
očekivanja kako ozbiljan naučni ogled treba da bude obavljen.
Fizička razdvojenost ispitanika (ljudi koji treba da izvrše PK uticaj) i
ciljnih ljudi (onih na koje je trebalo da deluje PK) bila je potpuna.
Merenja su vršili tehničari koji nisu znali da li iko preduzima, i kad,
pokušaje da na nešto utiče kod ciljnih ljudi. Ostvarena su upoređenja
onih razdoblja kad je uticaj vršen i drugih razdoblja, kad nije vršen, a
ta razdoblja određivana su nasumičnim procesom, ponekad je
umesto jednog ubacivano drugo, ostvarivana je ravnoteža između
jednih i drugih, i na razne druge načine onemogućavano je bilo
kakvo nameštanje i podvaljivanje u tom pogledu. Ciljni fiziološki
sistemi (ta četiri) odabrani su upravo zato što je kod njih tipično to da
su labilni i da lako, u kratkim razdobljima, pokazuju fluktuacije; to je
važno, jer ne bi se ni moglo stvarno očekivati da jedno prefinjeno
paranormalno dejstvo začas izmeni neku osobinu organizma koja
ostaje (u normalnim uslovima) dugoročno ista. I tako dalje.
Opšti značaj ovih studija je ogroman. Sumirali smo nalaze 655
testova iz prebogate raznovrsnosti ogleda i dobili smo sledeći
ukupan rezultat: verovatnoća da se sve to, što se tokom ogleda
desilo, dogodi samo pukim slučajem iznosi manje od jedan prema
trideset hiljada milijardi. Znači, dokazi da volja jednih ljudi može
delovati na ponašanje i nesvesnu aktivnost drugih ljudi ovde su
kristalno jasni, a nalazi su u dugim serijama ogleda ostajali
konzistentni. Ni govora nema o statističkim igrarijama koje bi
omogućile nekome da u jednoj seriji ogleda 'izvuče ni iz čega' ili
'nategne' nekakve tobožnje rezultate, u drugoj seriji druge rezultate i
tako dalje, a sve to bez osnove u stvarnosti. Dovoljno je da proučimo
samo elektrodermalne studije, kojih je bilo 15, i da se uverimo kakva
je doslednost u njima pokazana i naučno dokazana.
Braud i njegova glavna saradnica Merilin Šlic napisali su opširan
prikaz celokupnog ovog rada. U tom prikazu razmotrili su i deset
glavnih suparničkih hipoteza koje bi mogle poslužiti da se rezultati
objasne, a da se ne prizna nikakvo paranormalno delovanje. Jedna
od tih hipoteza jeste pristrasnost 'ugrađena' u samu opremu; druga,
da je statistika vođena na neki problematičan način; treća, da su
ciljni ljudi bili pod udarom nekih drugih, fizičkih stimulusa koje niko
nije merio niti uopšte uzimao u obzir; sledeća, da se naprosto
zadesilo da biološki ritam nekih ljudi bude podudaran sa onim što se
psihokinetikom želelo postići; zatim, da su se potkrali placebo efekti,
ili efekti iščekivanja, i tako dalje. Braud je dokazima srušio svako
pojednino od tih deset alternativnih objašnjenja - dakle, pokazao je
da su neodrživa i da ne mogu, ni pojedinačno ni zajedno, osporiti
opažene efekte.
Uzeta zajedno, ova istraživanja dokazala su, po svemu sudeći, da
čovek može čistim naporom svoje volje uticati na telesno delovanje
nekog drugog čoveka. Opaženi su i smirujući i uznemirujući efekti.
Delovanje na krv, enzime i na krvni pritisak snažno sugeriše da se i
isceljenja mogu postići.
Mi smatramo da je Braudov program bio dugotrajan, pažnje vredan,
izvrstan istraživački poduhvat. Priznati se mora da još niko nije
uspeo da ponovi te Braudove sjajne rezultate, ali treba imati na umu
da to može biti naprosto zato što niko nije uspeo da uloži u bio-PK
toliku količinu vremena, materijalnih sredstava i toliku odlučnost; nije
se našao niko da tako mukotrpno, a tako uspešno, izvede tako
obimne naučnoistraživačke poduhvate u ovoj oblasti. Bilo je, itekako,
drugih ogleda iz oblasti biološke psihokinetike, na primer sa
jednoćelijskim organizmima; ti ogledi, koliko se može videti,
podržavaju Braudove nalaze. Dakle, ne bi bilo istinito reći da su
Braudovi ogledi bez podrške; ali istina je da su nedostignuti po
obimu. Pa, kad se ima u vidu da su itekako podržani drugim, makar i
skromnijim ogledima iz iste oblasti, oni doista pred skeptika stavljaju
snažan izazov.

Psihokinetika: rezime

Ovo je bilo dugačko poglavlje. Nadamo se da će čitaoci zaključiti da

se isplatilo polaziti na taj put. Još je Danijel Danglas Houm, u
devetnaestom veku, dao dokaze da PK postoji; dokazi za to dobijeni
su i Šmit-Dženovom mašinom, i to dokazi itekako snažni; a
Braudovim radom naše znanje bitno je dopunjeno u nekim
oblastima. Ne mogu se olako odbaciti ni najbolji od dokaza o
poltergajstima, a ne može se sasvim zanemariti ni jezgro onih nalaza
koji su dobijeni u istraživanjima o psihokinetičkom savijanju metala.
Pa ipak, ostaje nejasna psihologija psihokinetike - kako ljudi to
postižu i da li neki činioci naročito povoljno deluju na PK moć. Ova
istraživanja dala su rezultate koji su vredni pažnje, podstiču na
razmišljanje, a jednoga dana mogla bi imati i veliki praktični značaj.
Sasvim je očigledno da bi moglo biti koristi od biološke psihokinetike;
ali i mašinski PK efekti, iako su tako mali, mogli bi biti od koristi.
Robert Moris, Din Radin i drugi objavili su hipoteze da bi PK mogao
biti uzrok pojedinih padova sistema kod kompjutera, naročito tamo
gde je kompjuterista bio pod stresom (nije mogao da stigne da obavi
neki važan posao na vreme ili je bio izložen nekim drugim
dramatičnim pritiscima na poslu). Po njihovom mišljenju, čak i veoma
maleno PK dejstvo bilo bi sasvim dovoljno da mnogi kompjuterski
sistem 'padne'. A kad pomislimo koliko u tehnologiji mikročipova ima
stvari za koje po navici verujemo da 'moraju' uspešno delovati, a u
stvari su veoma osetljive, lako je videti da pomenutu hipotezu treba
shvatiti ozbiljno.
U kasnijim poglavljima uhvatićemo se ukoštac sa nekima od
temeljnih pitanja o paranormalnim moćima. Kako ona deluje? Da li je
opstanak ljudske ličnosti posle smrti tela mogućnost koja zaslužuje
ikakvo naučno istraživanje? Ali pre toga imaćemo jednu zanimljivu
digresiju.
Dosad smo razmatrali gotovo isključivo oglede u kojima pojedinac
svesno pokušava da upotrebi svoju eventualnu paranormalnu moć
ili, barem, zna da učestvuje u ogledu koji se odnosi na paranormalnu
moć. Ali iz iskustva znamo da se u normalnom životu, izvan
laboratorije, ispoljavanje paranormalnih moći skoro nikad ne dešava
namerno. Za poneke snove čini se da su prekognitivni, za neke
događaje izgleda da su telepatija, ali to se nikad ne dogodi zato što
je neko odlučio da mu se to dogodi; nego, reklo bi se - uvek nekako
'samo od sebe', neočekivano. A to, dakako, nagoveštava da postoji
izvestan diskontinuitet između onoga što pokušavamo u laboratoriji i
onoga što se dešava u stvarnom životu.
U poslednjih dvadeset godina bilo je nekih istraživanja koja su išla za
tim da se ovaj jaz premosti, i to tako što bi bila ispitivana sposobnost
ljudi da svoju paranormalnu moć upotrebe sasvim nesvesno i
nenamerno - štaviše, (u većini slučajeva) nemajući pojma da su se
našli usred ogleda o paranormalnoj moći. Upravo u takvim ogledima
došlo se do nekih važnih rezultata koji su veoma bliski onim
ispoljavanjima paranormalnih moći koja se događaju u običnom
životu, kao što ćemo sad videti.
PARAPSIHOLOGIJA SVAKODNEVNOG ŽIVOTA
Mnogim ljudima koji su u stvarnom životu imali neko spontano
ESP iskustvo teško je da sagledaju vezu tog iskustva sa rezultatima
raznih naučnih istraživanja o paranormalnoj moći. "Sva ta
istraživanja... imaju li ona ikakvu vezu sa onim što se desilo meni?"
pitaju oni. Pa, dobro: i laboratorijski istraživači umeju da 'uhvate
priključak' na svagdašnju, običnu paranormalnu moć. Tim načinom
nesumnjivo su otkriveni neki izvori grešaka i zabuna. A laboratorijski
ustanovljen fenomen ESP promašivanja sigurno nam kaže nešto o
čoveku za koga se u običnom životu kaže da je 'baksuz'!
U stvarnom životu paranormalna moć tek tako iskoči niotkud, dogodi
se sama od sebe. Oni koji su doživeli ESP stvari, nisu prethodno
odlučili niti 'krenuli' da ih dožive. Tu nema nikakvih namera. Kao što
je istakao parapsiholog Reks Stenford, bilo bi logično očekivati da
snaga evolucije, to jest prirodno odabiranje u borbi za opstanak,
deluje protiv ideje da paranormalna moć nastupa samo kad to neka
osoba svesno poželi. Stenford je bio pionir u korišćenju testiranja
nesvesne paranormalne moći. Reč je o laboratorijskim testovima u
kojima ispitanik nije svestan da se od njega očekuje neki
paranormalni efekat.
Ovakvi testovi kažu nam više o načinu na koji paranormalna moć
deluje u stvarnom životu. Osim toga, oni redukuju ono što se testira.
Ne može ispitanik da padne u tešku zabrinutost u smislu "Hoću li
uspeti? Ili ću podbaciti?" ako uopšte ne zna da je testiran. Naravno,
tu se otvaraju neka etička pitanja. Da li je u redu da eksperimentator
bukvalno vara ljude, da im ne govori istinu o onome što se dešava u
laboratoriji? Stenford je veoma osetljiv na takva pitanja; o njima je
raspravljao opširno. U ogledu sa 'nesvesnom' paranormalnom moći
postoji pasivno zavaravanje, naime, ispitaniku se ne kaže cela istina
o opremi u toj laboratoriji; ali ne postoji aktivno zavaravanje - naime,
niko, baš, ne govori ispitaniku laži. To je ključna razlika, pa bi čitalac
(ili čitateljka) trebalo da ima na umu, dok razmatra oglede koje ćemo
sada opisati, da oni nisu bili ni u kom smislu neetični.
Pre nego što razmotrimo Stenfordove oglede, pogledaćemo kakva
teorija stoji iza njih, jer teorija je bila formulisana pre ovih ogleda, a
istraživači su se, čak, njome rukovodili i usmeravali. U tom pogledu,
Stenfordov rad spada među najelegantnije u naučnoj parapsihologiji.
Stenford je nedavno objavio jednu opširnu, revidiranu i
modernizovanu varijantu svog modela; možete je naći u bibliografiji.
Pozivamo svakoga ko se zanima za ovo polje da prouči tu knjigu.
Pisana je eruditski i tako valjano da bi zadovoljila i prikazivače u
prestižnim ortodoksnim časopisima kao što je Psychological Review.
Kamo sreće da se veći broj psihologa i drugih naučnika potrudi da
razmotre Stenfordove spise.

Paranormalna moć za svakoga?

Stenfordov radni model teorije o delovanju paranormalnih moći u

svakodnevnom životu ima pomalo zastrašujući naziv: 'Posredovana
ESP instrumentalna reakcija', odnosno, u skraćenom obliku, PMIR.
U prvobitnoj formulaciji, suština PMIR-a sastoji se u sledećem.
Ljudi koriste paranormalnu moć, a da toga nisu ni svesni. Koriste
ESP da skeniraju (pretražuju) okolinu i da u njoj nalaze, u skladu sa
svojim potrebama, korisne informacije koje ne mogu dobaviti ni na
koji drugi način. A kad pribavi neku informaciju koja je od značaja za
njega, čovek reaguje, normalnim načinima, ali ako je to baš
nemoguće, eventualno i paranormalnim načinima.
Ovaj model ima tri komponente: pojam ESP kao mehanizma za
skeniranje, zamisao da paranormalna moć radi u skladu sa
čovekovim potrebama, i ideju da ESP detekcija relevantnih
informacija može dovesti do raznih, pa i psihokinetičnih, ljudskih
reagovanja. Ove tri komponente treba razmatrati odvojeno.
Stenford je prvu od tih komponenti brzo napustio: izostavio je
skeniranje. Došao je do uverenja da je pretpostavka o aktivnom
skeniranju nerazumna, jer bi se takvim skeniranjem mogle pribaviti
ogromne količine informacija, koje bi zahtevale odgovarajući (a to
znači ogroman) obim obrade podataka. Čak i ako bi se pretpostavilo
da je skeniranje ograničeno samo na one događaje koji su čoveku
važni, korisni ili potrebni, poplava informacija mogla bi biti ogromna,
što čini celu ideju slabo verovatnom: mozak bi teško uspevao da
deluje pod tim okolnostima. Zato je Stenford stavio jači naglasak na
orijentaciju paranormalne moći ka cilju: naime, paranormalna moć
deluje u pravcu ostvarenja nekog cilja, a taj cilj je da se zadovolje
neke potrebe.
Pa i tako ostaju neki problemi. Teorije o svrhovitom, odnosno
upravljenom ka nekom cilju ponašanju prolazile su dosad, u
psihologiji, i dobro i loše; u ovom trenutku nisu baš u modi. Time što
je odustao od pretpostavke o aktivnom skeniranju, Stenford je samo
načinio veliku prazninu u svojoj teoriji; a kakvo je to orijentisanje ka
cilju moguće u PMIR, on nije precizirao.
U jednom trenutku Stenford je, u želji da premosti tu prazninu,
predložio model 'konformiteta', ali nama ta zamisao nije jasna; u
parapsihologiji nije dočekana s oduševljenjem. Ako bismo o njoj
poveli raspravu, to bi nas odvelo na neke opskurne i apstraktne
pobočne stazice, pa ćemo se, za sada, usmeriti na nešto drugo -
naime, na razmatranje eksperimentalnih dokaza koji bi nas mogli
uveriti u to da uopšte ima ikakvog razloga da čitavu ovu oblast u
istraživanjima paranormalnog uzimamo ozbiljno.
Kao prvo, nema sumnje da je bilo mnogo ogleda u parapsihologiji u
kojima je na subjekte, dok je test trajao, delovao i neki element koji
ispitanicima nije bio poznat, to jest ostao je skriven od njih. Sada
govorimo samo o svesnom testiranju, dakle o onim testovima gde
ispitanici znaju da su na testu; ali poenta koju treba shvatiti jeste da
ti elementi testa koji su skriveni i koje ispitanik može da nasluti samo
ako ima paranormalnu moć, itekako utiču na rezultate. Evo jednog
jednostavnog primera. Psiholog Džejms Karpenter testirao je
ispitanike podeljene u dve grupe: one koji su visoko neurotični i one
koji pokazuju vrlo malo neurotičnosti, to jest smireni su. Bio je to
standardni ESP test sa zatvorenim kovertama u kojima se nalaze
karte; ali Karpenter je 'propustio' da im kaže da se u nekim od serija
testova u svakoj koverti nalazila, uz kartu, još i po jedna
pornografska slika! Kad je analizovao rezultate, Karpenter je
ustanovio da su neurotični postizali bolje rezultate sa običnim
kovertama, a lošije sa onim gde je bila i slika, dok je kod smirenih
bilo obratno. Drugim rečima, ljudi su različito reagovali na taj
element, za koji pojma nisu imali da je dodat, a njihove reakcije
zavisile su od jedne ključne karakterne osobine koja, poznato je, ima
veliku ulogu u ESP pogađanju. Ovi ogledi, kao i drugi, slični njima,
pokazali su da ljudi ne koriste ESP samo da bi pogađali ono što im je
rečeno da pogađaju, niti čak da bi postigli ono što misle da žele da
postignu!
U jednom ogledu pred kraj šezdesetih godina Stenford je tražio od
dobrovoljaca da odslušaju magnetofonski snimak na kome jedna
osoba priča svoj san, a zatim da odgovaraju na pitanja o tome.
Nigde nije pomenuto da sve to ima ikakve veze sa paranormalnim.
Kamuflirani deo ogleda sastojao se u tome što su izvesni odgovori
bili ciljni (želelo se da ih ispitanik kaže), dok neki drugi nisu bili ciljni
(želelo se da ih ispitanik ne kaže). Stenford je želeo da vidi da li će
nehotična paranormalna moć pomoći dobrovoljcima da pogode ciljne
i da promaše ne-ciljne odgovore. Da bi dobrovoljci to postigli, morali
bi putem svoje paranormalne moći da naslute šta treba malčice
'zaboraviti', a čega se treba malo pomnije, tačnije setiti. Rezultati
ovog ogleda pokazali su vrlo jasno da je delovanje pamćenja kod
dobrovoljaca bilo pod uticajem njihove paranormalne moći, iako oni
nisu znali da se upravo to testira.
U proteklim godinama prijavljeni su još mnogi ogledi slične prirode.
Da bismo se u njima snašli i razabrali, povežimo ih sa glavnim
uporišnim tačkama Stenfordove teorije.

'Potrebna' paranormalna moć

Jedna od ključnih komponenti modela PMIR jeste pojam 'potrebe'.

Kod Stenforda taj pojam ostaje nedefinisan, a u nekim svojim
spisima on umesto 'potreba' kaže 'dispozicija', što je možda bolji
termin. Taj deo njegove teorije koristi znanja pribavljena u
konvencionalnoj psihologiji o potrebama i dispozicijama. O ta dva
termina vode se rasprave (šta su potrebe, a šta su dispozicije, i koje
su od njih važnije), ali o nekim potrebama sporenja nema - hrana je
potrebna, voda je potrebna, sklonište takođe; bezbednost, bliskost,
druženje, sve su to potrebe. Kakvim dokazima raspolažemo da
potreba (bez obzira na to kako je definišemo) jeste važan element u
aktiviranju nečije paranormalne moći?
Jedan pravac istraživanja koji bi ovde mogao biti značajan
sagledaćemo kroz seriju ogleda koje su u Utrehtu obavili Vilijem
Braud, Reks Stenford i i Martin Džonson, a i drugi. Ovi ogledi biće
naročito zanimljivi mlađim čitaocima. Svi su u suštini bili varijacije na
istu temu: ispitanici su bili đaci, situacija akademska (dakle, kao u
školi), dobijali su upitnike, pa je trebalo da zaokruže tačan odgovor
između nekoliko ponuđenih, ili su dobijali listove hartije na kojima je
trebalo da pišu esej o nečemu, ali u svežnju drugih papira ispod toga
bio je sakriven, bez znanja tih ispitanika, i jedan list u kome su bili
tačni odgovori na neka pitanja, ili bitne informacije potrebne za
pisanje jednog dela tog eseja. Dakle, đaci sede i rade, a tačno ispod
njihovog nosa su i odgovori, ali tako skriveni da oni za to niti znaju
niti mogu u njih da zavire. Naravno, đaci kao đaci - imaju jaku
dispoziciju da odgovore što bolje, što tačnije, ili da napišu što bolji
pismeni sastav. Rezultati su sledeći: đaci su zaista primetno bolje
odgovarali na pitanja (ili pisali eseje) kad su im na takav skriveni
način približavani tačni odgovori ili potrebni podaci. Da li je to bilo
pribavljanje znanja pomoću ESP, zasnovano na potrebi? Da li je
uspehom ovih ogleda podržan model PMIR?
Ni sam Stenford nije čvrsto ubeđen u vrednost nekih od tih ogleda.
On napominje, na primer, da je etičnost pojedinih ogleda bila
problematična; u nekim slučajevima bilo je i tehničkih problema koji
bacaju sumnju na prihvatljivost zaključaka. Ali ovde naprosto
nemamo prostora da opisujemo o kakvim je problemima reč; zato
ćemo naprosto zaključiti da je i sam Stenford bio rezervisan u vezi
sa njima. Evo ipak jednog primera. Stenford kaže da se u PMIR
teoriju ne uklapaju dobro Braudovi nalazi da je uspeh đaka u
'izvlačenju' informacija iz skrivenog papira obrnuto srazmeran
uspehu tih istih đaka u odgovaranju na ona pitanja za koja im, ni u
skrivenom materijalu, nije data nikakva pomoć. Ali Braud je tvrdio da
upravo taj nalaz snažno podržava PMIR teoriju, a evo kako: đaci koji
baš ne vole mnogo da uče, ili nisu osobito pametni, slabo
odgovaraju na pitanja koja su u upitniku data. Baš zato je veća, jača
njihova potreba za ESP, pa oni posežu za svojim paranormalnim
moćima i, dabome, uspešnije pogađaju odgovore na ona pitanja za
koja u skrivenom papiru odgovori jesu dati. Ovo zvuči razumno, ali
Stenford kaže da, zapravo, nije razumno. Jer neki od loših đaka loši
su zato što beže sa časova ili ih sve to skupa ne zanima mnogo. Na
drugoj strani su odlični đaci; neki od njih su zaista 'bubalice', ali
barem se iskreno i veoma trude da postignu uspeh. Dakle, slika niti
je jednostavna, niti jasna. Jedan eksperimentalni nalaz koji, na prvi
pogled, podržava PMIR teoriju, zapravo je, baš, ne podržava, po
mišljenju samog autora te teorije, Reksa Stenforda. Stenford je
ukazao na činjenicu da su se mnogi đaci sigurno zapitali šta je to
priloženo ispod formulara, kakvi su to zatvoreni papiri koje ne možeš
prelistati. Šta ako su naslutili da se tu nešto 'muva'? Da li su testovi
bili zaista bez svesnog pokušaja učesnika da koriste ESP?
Očigledno da bismo dobili jaču potvrdu za PMIR teoriju ako bismo
obavili studije u kojima bi varirala jačina neke potrebe i u kojima bi,
možda, i uspeh ispitanika varirao tačno tako, u skladu sa jačinom
potrebe. Ali tu je potrebno jedno upozorenje. Psiholozi (a i obični
ljudi) dobro znaju da čovek kome je do nečega premnogo stalo
počinje da pokazuje lošije rezultate na testovima. Tačni načini na
koje do toga dolazi zavise od vrste testa, od okolnosti i od vrste
potrebe koja čoveka goni, ali načelo je uvek isto: čovek koji očajnički
pokušava da uspe počinje, tako uznemiren i pod stresom, da greši.
Znači, odnos između ispitanikove potrebe i nivoa njegove
paranormalne moći možda neće biti jednostavan. Kad bi bio
jednostavan (u smislu: što veća potreba, to jača paranormalna moć),
onda bi najsiromašniji ljudi uspešno koristili svoju paranormalnu moć
da dobijaju na lutriji ili na sportskim kladionicama. Imajući na umu
ovo upozorenje, razmotrimo malo podrobnije jedan od Stenfordovih
ogleda.
Stenford je testirao dobrovoljce, muškarce, po najjednostavnijem
sistemu asocijacije reči: ispitanik čuje jednu reč, a tada treba da
kaže neku svoju reč, prvu koja mu padne na um. Zatim čuje drugu
reč (a pripremljen je niz takvih), pa opet kaže svoju, prvu koja mu
padne na pamet, i tako dalje. Ali samo oni koji su odgovarali
neobično brzo, ili neobično sporo, pozivani su da učestvuju u
drugom 'ogledu'. Niko im nije rekao da će išta zavisiti od brzine
njihovog reagovanja, i zato je to bio test nesvesne paranormalne
moći.
Drugi 'ogled' sastojao se u tome da ispitanici (sve muškarci) gledaju
slike mladih žena koje se svlače i da biraju najzgodniju. Za većinu
muškaraca to je baš prijatan način da se provede izvesno, kraće,
vreme! Stenford je ovako računao: ako neki od ispitanika naslute,
paranormalnim načinom, da će se drugi 'ogled' sastojati samo u
preturanju po tim fotografijama, biće motivisani da se dosete i šta se
u prvom ogledu tražilo (veoma brzi odgovori ili odgovori sa veoma
dugim oklevanjem), pa će u skladu s tim i postupiti. Osim toga,
Stenford je odredio da ispitivači - dakle, osobe koje rade sa
ispitanicima - u prvom testu budu u jednoj polovini slučajeva
muškarci, a u drugoj polovini slučajeva žene. Zašto? Zato što žena u
toj (ispitivačkoj) ulozi može pobuditi kod ispitanika (muškarca) neke
seksualne pomisli ili osećanja, a to bi trebalo da dovede do jačeg
ESP efekta.
I šta se dogodilo? Broj onih koji su odgovarali veoma hitro, ili sa
veoma velikim oklevanjem, bio je upadljivo veći u slučajevima kad je
u ulozi ispitivača bila žena! A jedini način na koji su ispitanici mogli
da dokuče čitav sistem i stignu do drugog, prijatnijeg 'ogleda' bilo je
vančulno opažanje, jer nikako drugačije nisu mogli da saznaju šta
se, u stvari, traži i šta se sprema. A na jačinu njihove potrebe da
stignu do prijatne nagrade uticao je pol eksperimentatora.
Hitno su nam potrebne nove studije ove vrste. Do danas, ovu
Stenfordovu studiju nije ponovio nijedan istraživač; iz tog razloga,
ma koliko da su Stenfordovi rezultati primamljivi i zanimljivi, mi ne
znamo sigurno da li su i tačni. Kad još nekoliko drugih naučnika
pokuša isto, i kad vidimo njihove rezultate, znaćemo zasigurno.

Korišćenje PK za zadovoljenje potreba

Šta reći o PK strani PMIR modela? Imamo izvesne dokaze da se

ESP može koristiti za otkrivanje informacija koje su u nekoj vezi sa
potrebama osobe i da jačina ESP može zavisiti od jačine tih potreba.
A imamo li ikakve dokaze da čovek može da pribegne upotrebi svoje
PK moći da bi zadovoljio neku potrebu, ako su mu svi drugi kanali za
to zatvoreni? Možemo govoriti i u terminima PMIR modela: ako
PMIR može postići svoje ciljeve samo korišćenjem 'paranormalne
reakcije', da li će se to i desiti? U gore opisanom ogledu, bila je
dovljna jedna sasvim normalna reakcija - naime, bilo je dovoljno da
kandidat zabrza ili veoma odugovlači sa odgovorima, pa da se
njegova želja ispuni. U jednom od najupečatljivijih Stenfordovih
ogleda nije bilo tako.
Testirano je četrdeset muškaraca. Svaki je na test izlazio sam. Svaki
ispitanik je na početku dobio da svesno radi jedan kratak test
psihokinetičke moći, sa Šmitovom mašinom. Posle toga ispitaniku je
rečeno da predstoji ogled iz psihologije, i to iz oblasti koordinacije
pokreta. A taj test bio je takozvano 'praćenje sredine trake', vrlo
dosadan posao. Naime, ispitanik ima pred sobom jednu traku koja
se pomiče malo levo, pa malo desno, i stalno tako; pomoću jednog
indikatora on treba da pokazuje uvek tačno na sredinu te trake.
Stenford je podesio da traka veoma sporo ide ulevo i udesno, da bi
sve bilo još dosadnije. Svakom ispitaniku je rečeno da očekuje
četrdeset pet minuta te gnjavaže.
Ali dobrovoljci nisu znali da je na izvesnoj daljini od njih Stenford
namestio jednu REG mašinu koja je u razmacima od po deset
sekundi proizvodila po deset impulsa, a usmeravala ih u šest
različitih kanala. Ta mašina je radila svoj posao, dok se svaki
dobrovoljac trudio da na ekranu 'drži sredinu'. Ako bi se u bilo kom
trenutku desilo da mašina od proizvedenih deset usmeri sedam
impulsa u jedna isti kanal (a verovatnoća za to je mala; umemo je
veoma tačno izračunati), time bi bio aktiviran signal da dođe drugi
eksperimentator, oslobodi ispitanika daljnjeg 'praćenja sredine' i
povede ga u drugu sobu, na drugi zadatak, koji se sastojao
(pogodićete) od pregledanja fotografija oskudno odevenih mladih
dama.
U suštini, dakle, ogled se sastojao u tome da ljudi rade nešto što je
do besvesti dosadno, s tim da ako u jednoj udaljenoj prostoriji jedna
mašina učini nešto čudno i slabo verovatno, oni pobegnu od te
dosade i pređu na mnogo zabavniju aktivnost. Međutim, ako se
mašina ponaša onako kako je normalno da se ponaša, oni će biti
osuđeni na četrdeset pet minuta dosade. Njihova potreba u ovom
slučaju je sledeća: izvući se, izbeći tu dosadu. To je bilo izvodljivo -
trebalo je samo na neki način da utiču na mašinu, ali pošto im niko
nije rekao za njeno postojanje, morali su je prvo pronaći pomoću
svog ESP. Pošto je verovatnoća da se mašina počne čudno ponašati
bila mala, jedini način uticaja bio je upotrebiti neku svoju
psihokinetičku moć i malo 'pogurati' mašinu da učini neuobičajen,
malo verovatan postupak. Iz ovog razloga, ogled je veoma dobro
usklađen sa PMIR modelom: pojavljuje se ESP detekcija
podstaknuta jednom potrebom, kao i ispitanikovo PK reagovanje u
službi te potrebe.
Rezultati ogleda bili su jasni i nesumnjivi. U onoj prvoj etapi, a to je
bio svesni PK test, dobrovoljci su, kad ih gledamo sve zajedno,
postigli rezultat samo malčice iznad puke slučajnosti. Ali na testu
nesvesne primene psihokineze postigli su rezultate daleko iznad
onoga što bi čistom slučajnošću mogli. Da je zaista delovala samo
puka slučajnost, nekih 7,2% njih bi se izvukli od dosadnog dela
posla; a u stvarnosti, u ogledu, čak 20% njih se izvuklo. Ovo snažno
podržava PMIR teoriju. Takođe je zanimljivo da su ti ljudi postigli
mnogo veće rezultate nesvesno nego svesno. Možda su
paranormalni efekti u stvarnom životu daleko snažniji od onoga što
možemo izmamiti iz ljudi u laboratoriji.

"Znači, zato sam ja to uradio..."

Za Stenfordov model postoje i anegdotski dokazi. Teorija PMIR

sugeriše da će čovek samo izuzetno biti svestan da je pomoću ESP
pribavio neku informaciju, a u većini slučajeva neće biti toga svestan.
Moguće je da ESP utiče na ponašanje jedne osobe, a da ta osoba
čak ni ne sluti da se išta paranormalno dogodilo. Probuditi se ujutru i
reći: "Auh, ovo je bio prekognitivan san!" ili videti duha jedne osobe u
trenutku kad ta osoba umire, to su događaji koji možda samo čine
vrh ledenog brega. Upotreba paranormalne moći možda je mnogo
češća.
Uzmimo dva jednostavna primera. Prijatelj jednoga od dvojice autora
ove knjige imao je naviku da se šeta po gradu Kembridžu, i to uvek
istom putanjom, koja je njemu bila omiljena, a duž koje je mogao
razgledati znamenitosti grada i lepe predele. Jednom prilikom
premišljao je o mogućnosti da sam, kod kuće, proizvodi vino, a onda
je krenuo još jednom u šetnju. Za vreme šetnje nastavio je razmišljati
o pravljenju vina. I tada je - prvi put, jer to nikada ranije nije radio -
skrenuo sa uobičajene staze, zanet u razmišljanja, ne mareći
stvarno kuda ide, i prenuo se tek kad su ga noge donele, takoreći
same, pred jednu prodavnicu vina. I gle, pukim slučajem zadesilo se
da su toga dana u prodavnici imali izvestan broj sanduka sa praznim
bocama; nameravali su da ih sve bace. Pitao je prodavce i oni su mu
istog časa dozvolili da te boce odnese kući. Posle ih je upotrebio za
svoj poduhvat pravljenja vina. Podudarnost, naravno. Ili 'sreća'? Šta
ako je 'sreća' samo sinonim za efektno korišćenje paranormalne
moći?
Stenford je lično naveo drugi primer. On i njegova supruga vraćali su
se jedne noći kolima kući iz opere i trebalo je da na jednom mestu
siđu sa autoputa. Neposredno pre tog zaokreta, obuzela ga je vrlo
jaka želja da ne skrene tamo nego da produži pravo i vozi do jednog
zaliva gde bi gledao patke i guske. Iako su i Stenford i njegova žena
pasionirani posmatrači ptica, ova želja bila je očito nerazumna u to
doba noći - blizu ponoći. Stenford se zapitao nije li to delovanje
PMIR, pa je odlučio da ipak skrene prema kući, ali da vozi sasvim
polako i oprezno, za slučaj da je malopređašnja iracionalna želja bila
paranormalno upozorenje na nešto. I zaista, nedaleko od tog mesta
naišli su na vrlo opasnu situaciju na drumu.
U oba ova slučaja činilac koji je u vezi sa potrebom nije bio svesno
prepoznat. Naš prijatelj nije iznenada pomislio "Aha! U jednoj
prodavnici mogu se besplatno dobiti neke prazne vinske boce!" i
pošao tamo, a Stenford nije osetio kakve je prirode ta opasnost na
drumu. Nešto je opaženo putem ESP i ta detekcija izazvala je kod
pojedinca reakciju koja mu je pomogla da se približi, ili izmakne, onoj
stvari koja je bila u vezi sa njegovom potrebom (vinskim bocama,
opasnoj situaciji na drumu). Kao što Stenford ukazuje, da je
poslušao svoju naglu želju i produžio do zaliva, nikada ne bi ni
doznao za onu opasnu situaciju na drumu. Koliko puta nas
paranormalna moć usmeri da zaobiđemo nešto opasno? I obratno:
kazati da je neko 'baksuz', da je malerozan, sklon nezgodama, to je
možda samo drugi način da se ustvrdi da ne uspeva da koristi
paranormalnu moć.
Pojedinosti Stenfordove teorije omogućavaju nam da načinimo
mnoge prognoze o najverovatnijim i najčešćim pojavama ove
posredne vrste paranormalne moći. Mi ovde nemamo prostora za
razmatranje svih postulata PMIR teorije, ali navešćemo samo
nekoliko primera, da bi čitalac osetio 'aromu' toga.
Stenford sugeriše da će paranormalno izazvane misli, utisci i
ponašanja biti slični onima koji nastaju zbog normalnih, ali
podsvesnih ili, tačnije rečeno, predsvesnih, naslućivanja o nečem. U
ogledima to znači da će ispitanik reagovati na svoje ESP opažanje
onako kako bi reagovao i na neki nadražaj koji je primio normalnim
putem, ali ne svesno nego subliminalno. Subliminalni stimulusi su
oni koji su izloženi našem, recimo, pogledu tako kratko (možda jedan
stoti deo sekunde) da ih čovek ne može svesno prepoznati, a ipak
deluju na našu svest, naše uspomene i naše ponašanje.
Staviti na proveru ovu zamisao nije nimalo jednostavno zato što je
testiranje subliminalne percepcije, i u običnoj psihologiji, pravo
minsko polje. Međutim, Stenford je razmotrio rezultate desetak
dobrih ogleda te vrste (koje su izvodili drugi eksperimentatori) u
kojima je upoređeno kako će se ljudi ponašati kad dobiju
subliminalne stimuluse, a kako u slučaju ESP saznanja; našao je da
postoje neke opšte sličnosti između ta dva. Konkretno: oni pojedinci
koji su postizali dobre rezultate na testovima subliminalnog opažanja
takođe su postizali dobre rezultate i na ESP testovima, kad je priroda
tih testova bila slična. Korelacija je bila slaba, ali je nadmašivala
puku slučajnost, a to podržava Stenfordovu teoriju. Izgleda da postoji
neki jasan kontinuitet između načina na koji reagujemo na stimuluse
koje svesno primetimo, na one koje primetimo, ali samo
subliminalno, i na one koje primetimo isključivo pomoću vančulnog
opažanja.
Stenford dalje sugeriše da postoje određeni tipovi reakcija koji bi
mogli biti uspešniji od nekih drugih kad podsticaj dođe
paranormalnim putem; bile bi to neke reakcije koje 'spremno čekaju' i
čim naiđe informacija pribavljena kroz ESP one otpočinju. Kao
primer iz stvarnog života, Stenford navodi slučaj čoveka koji je hteo
da telefonira prijatelju, ali je greškom okrenuo pogrešan broj i dobio
vezu sa jednom osobom kojoj je bila potrebna hitna medicinska
pomoć. Ta osoba uspela je da dozove sebi nekoga ko će pogrešiti
broj (a dovoljno je bilo samo da se jedna brojka u telefonskom broju
pomakne za 1, to jest promeni za toliko) i uspostaviti spasonosnu
vezu. Takve greške 'čekaju spremno u nama', a verovatnoća da će
se desiti je osrednja. Možda paranormalne informacije najlakše
izazovu takvu, već 'spremljenu' reakciju. Neku podršku za to daju
izvesni testovi koji su obavljeni, a u kojima se tražilo asociranje reči u
uslovima skrivenog ESP delovanja, ali nalazi su takvi da se o njima
može razgovarati samo u čisto tehničkim terminima, a trebalo bi ih i
proveriti dodatno, tako da ovde nećemo ulaziti u pojedinosti. Ali,
ukratko, to je bio još jedan slučaj u kome se sitni detalji Stenfordove
teorije dobro 'drže' prilikom sofisticirane naučne provere.

"...i zato nisam."

Stenfordova teorija sadrži i neka predviđanja o ograničenjima koje bi,

po PMIR, trebalo da postoje u paranormalnom delovanju. Kao prvo,
okolnosti mogu sputavati ljude i onemogućiti paranormalna
ispoljavanja. Pretpostavimo da je neko kupio vrlo skupu avionsku
kartu i da onda, malo pre poletanja, oseti jaku želju da putuje ipak
vozom, a ne avionom. Pretpostavimo da će se taj avion srušiti i da
taj čovek prima panično ESP obaveštenje da ne ulazi u tu letelicu.
Međutim, pošto je već potrošio tolike pare, a pošto, osim toga,
verovatno i ima vrlo ozbiljnu potrebu da na svoje odredište stigne na
vreme, sasvim je mala verovatnoća da će on otkazati kartu. Čak i
ako paranormalna upozorenja budu veoma jaka, on će ih verovatno
sebi objasniti kao 'slabe nerve' ili nešto slično. Ima tu još nekih
okolnosti koje ga mogu dodatno sputavati: na primer, on možda ima
naviku da sve svoje obaveze proverava i po nekoliko puta, da vrlo
temeljito obezbedi prevoz do aerodroma i stizanje na vreme, tako da
nema mesta za 'slučajnu' grešku, bez obzira na to što bi mu ta
greška spasla život. Vidimo, dakle, da ponekad okolnosti naprosto
neće dozvoliti da se ispolji ona reakcija na paranormalno upozorenje
koja bi bila najkorisnija.
Postoje i mnogi drugi psihološki činioci koji bi mogli da ometaju
ispoljavanje paranormalnih pojava. Ranije smo govorili o jačini, to
jest silovitosti potrebe. Ako, u svakodnevnom životu, jedna osoba
oseća suviše jaku potrebu za nečim, možda paranormalna moć neće
delovati, a može početi da se događa čak i ESP promašivanje.
Sukobi dveju ili više različitih potreba, kao i pojedine odlike ličnosti,
takođe mogu imati inhibirajuće delovanje na paranormalnu moć.
Možda će neki neurotičan muškarac iskoristiti svoju paranormalnu
moć da upriliči susret sa nekom zgodnom ženom, ali ne na takav
način da bi stvarno 'došlo do nečega', to jest do seksualne veze; jer
on se u dubini duše toliko plaši seksa da ga, zapravo, i ne želi
iskreno.
Ima i drugih činilaca koji su takoreći odveć upadljivi. Elementi
rigidnosti u čovekovom ponašanju inhibiraće ispoljavanje
paranormalne moći (po PMIR teoriji); onaj ko se nepromenljivo drži
svojih rutina i svojih ranije sačinjenih planova neće ni pod ESP
uticajem promeniti ništa. (Za ovo Stenford navodi jedan neozbiljan
primer. Neka osoba kaže: "Ma neću ni da čujem za odlazak sa
tobom na umetničku izložbu; još pre šest meseci sam isplanirala da
danas vodim mog psa na šamponiranje.") Jake preokupacije takođe
će inhibirati paranormalnu moć; ako si dogurao do trideset trećeg
poglavlja nekog veoma uzbudljivog romana koji ima ukupno trideset
pet poglavlja, ništa te neće odvući od njega dok ga ne završiš!
Sam zdrav razum sugeriše nam takve stvari; za neke od njih dobijeni
su eksperimentalni dokazi u laboratorijama, ali njihova najveća
snaga oseća se izvan laboratorije. Uostalom, PMIR teorija i jeste
smišljena sa namerom da se skladno uklope u jednu celinu
laboratorijski nalazi i događaji iz života.

Mozak, naklonost i labilnost

Stenfordov model baca zanimljivu svetlost na dokaze sa kojima smo

se već, do sada, upoznali. Na primer, nudi alternativno objašnjenje
zbog čega izmenjena stanja svesti, kao što su hipnoza, san i
gancfeld, mogu pojačati paranormalnu moć. Umesto da taj efekat
pripisuje smanjenju unutrašnje i spoljašnje 'buke', Stenford nudi
drugo tumačenje, u terminima spontanosti i labilnosti (otvorenosti za
promene). Vilijem Braud razradio je ovo gledište.
Stenford sugeriše da izmenjena stanja svesti opuštaju, to jest slabe
delovanje upravo onih činilaca koji, reklo bi se, generalno deluju
protiv paranormalne moći. Ljudi u izmenjenim stanjima nisu obuzeti
obavezama u smislu: ovo moram danas, sad, ili posle ogleda, ono
moram iduće nedelje i tako dalje; ne suzbijaju ih one ograničavajuće
okolnosti koje smetaju delovanju paranormalne moći. Čini se da
izmenjena stanja redukuju jedan specifični činilac koji je poznat kao
stereotipija. Stereotipija je stručni, tehnički termin, ali lako je
ilustrovati šta znači. U jednostavnim ogledima sa pogađanjem
karata, ljudi pokazuju određene osobene naklonosti pri odgovaranju.
Vrlo retko kažu isti simbol ili odgovor dva ili više puta uzastopce;
dakle, naklonjeni su alterniranju, naizmeničnom kazivanju jednog, pa
drugog odgovora. (Ova sklonost ka alterniranju vrlo snažno se
ispoljava kod većine ljudi, u mnogim psihološkim okruženjima.)
Skloni su da uspostave ravnotežu, da svakom tipu simbola poklone
otprilike jednaku svoju pažnju, to jest jednak broj puta da ih kažu, ali
takođe su skloni da neke simbole malčice više vole i češće kazuju
nego neke druge, naročito simbole koji su na neki način kružni (ako
bi bio upotrebljen ceo špil karata za kartanje, kec-pik biće pominjan
češće nego jednom u 52 pokušaja). Postoje dokazi da ove
naklonosti, to jest predrasude popuštaju u izmenjenim stanjima
svesti. Stenford sugeriše da to, a ne sniženje nivoa buke, vodi ka
pojačanju paranormalnih efekata. On lično analizovao je rezultate
jednog ESP ogleda sa kartama, i našao da su oni ispitanici koji su
pokazivali neku stereotipnu naklonost (na primer, da svaku od
ponuđenih mogućnosti kažu otprilike jednak broj puta) pokazivali
manji ESP uspeh nego oni koji su se pri odgovaranju prepustili
spontanosti i manje uravnoteženom nagađanju.
Moguće je da Honortonov model (redukcija buke) i Stenfordov model
(spontanost) nisu nespojivi. Honortonov model iskazan je terminima
spoljašnje buke i unutrašnje, telesne (mišićne i visceralne) buke; a
Stenfordov model to može dopuniti jednim dodatnim razumevanjem
onoga što se dešava u mozgu. Stenford je vršio neke visoko stručne,
tehničke oglede sa gancfeldom da vidi koji bi od ta dva modela
mogao biti tačniji. Nije dobio izrazite rezultate u prilog jednog, a na
štetu drugog modela; kasniji ogledi davali su samo varijacije u
okvirima čiste slučajnosti. Ako ih neko ne bude, nezavisnim radom,
ponovio, nećemo ih moći protumačiti jasno. Prema tome, pitanje koja
od te dve teorije je tačnija ostaje nerešeno.
U PMIR modelu imamo jedan sofisticiran prikaz kako bi
paranormalna moć mogla delovati u svakodnevnom životu. Model
PMIR daje predviđanja koja su dobila umereno snažnu
eksperimentalnu potvrdu - iako, avaj, moramo opet, po ko zna koji
put, reći da je potrebno obaviti još mnoga dodatna istraživanja.
Teorija PMIR pokušava da približi laboratorijsku paranormalnu moć i
paranormalnu moć iz stvarnu života. Ona, štaviše, nudi mnoge
široke puteve za dalja istraživanja. Ali mi sada moramo ostaviti takve
perspektive za sobom i posvetiti pažnju jednom temeljnom pitanju:
"Ako paranormalna moć postoji, na koji način deluje?"
FIZIKA PARANORMALNE MOĆI
Skeptici često tvrde da je paranormalna moć nemoguća zbog toga
što je nespojiva sa poznatim zakonima fizike. Ovo gledište, dabome,
oslanja se na uverenost da su fizički 'zakoni' istiniti, i to baš 100,00
% istiniti, i istiniti za sva vremena. Ovo verovanje, kad ga pogledamo
naspram istorije naučne misli, pokazuje se kao prilično nepouzdano,
kao pretpostavka kojoj se ima šta zameriti. Osim toga, kao što ćemo
videti, ima modela koji tvrde da je paranormalna moć barem
saglasna sa onim što današnja fizika zna, ako nije i uključena u to.
Pre toga pogledajmo sa stanovišta fizike šta je o paranormalnoj
moći, po uverenju parapsihologa, dosad pouzdano utvrđeno.
U srcu našeg znanja, avaj, leži jedna tajna: mi ne znamo kako
paranormalna moć deluje. S druge strane, ogledi su dali rezultate
koji ne mogu biti razumno objašnjeni delovanjem slučajnosti, a ni
podvalom (ovu tvrdnju još jednom ćemo temeljito razmotriti u našem
završnom poglavlju), rezultate koji po pravilima metodologije
naučnog rada moraju biti prihvaćeni kao istinske anomalije, kao
stvarni efekti. Mi uspešno merimo jačinu tih efekata, kao i delovanje
(na njih) drugih merljivih činilaca kao što su odlike ličnosti, uverenja i
izmenjena stanja svesti. Ustanovili smo da takvi efekti mogu biti
pojačani procedurama kao što su izjašnjavanje ponavljano mnogo
puta, da bi se na kraju odlučilo 'većinom sopstvenih glasova' (kao što
je Rizl omogućio Stepaneku), kao i nešto egzotičnije uzimanje
uzoraka po proceduri koju je ingeniozno smislio Din Radin. Nalazimo
da radni modeli teorija koji nastoje da objasne ove efekte - i to
Honortonov model sa smanjenjem šuma (buke) i Stenfordov model
zvani PMIR - imaju naučnu koherentnost i daju predviđanja koja se
mogu eksperimentalno potvrditi. Na paranormalnu moć može se
delovati pomoću ljudskog htenja (pozitivno, ali i negativno), makar i
da učesnici toga nisu svesni. Međutim, ima nekih slučajeva kad je
zaista vrlo teško sagledati paranormalne pojave kao delovanje ma
kog i ma kakvog ljudskog čula; očigledan primer za to jeste
prekognicija, znanje o nečem što se još nije desilo.
Ako je paranormalna moć nešto kao signal, što je implikacija
naročito modela sa redukcijom šuma, koji bi poznati izvor energije
mogao davati snagu za prenošenje tog signala?

Kibernetski model

Počnimo razmatranjem jednog radnog modela pomoću koga su

naučnici objašnjavali ljudsko opažanje i ljudsko delovanje: to je
kibernetski model, 'čovek kao mašina', 'mozak kao kompjuter'. Taj
model kaže da informacije ulaze kroz čula i tako dospevaju u mozak.
Do svakog našeg čula informaciju donosi neki fizički prenosnik
signala - na primer, zrak svetlosti koji padne na mrežnjaču našeg
oka i u njoj izazove određene hemijske promene. Onda mozak
dekodira te, tako dobijene, informacije (i, nesumnjivo je dokazano,
izvrši filtraciju, to jest odbaci mnoge koje su mu nevažne i
nepotrebne; a kolika je tačno aktivnost mozga u tumačenju
primljenih informacija i u utvrđivanju njihovog značenja - o tome
psiholozi imaju različita mišljenja). Ako postoji potreba da se na
osnovu pristiglih ili na osnovu nekih ranije prikupljenih informacija
deluje, to jest da se stupi u akciju, mozak će ozganizovati poruke i
poslati ih nervnim putevima, i to upravo onim nervnim putevima koji
su prikladni za akciju što je mozak želi da preduzme: informacije će
poteći iz mozga u poprečno-prugaste mišiće, ili u druge organe, u
žlezde, one mogu uticati na naš hormonalni status i tako dalje.
Izrazićemo se pojednostavljeno: ljudski organizam je tu viđen kao
primalac informacija, koje mu stižu posredstvom nekog fizičkog
transmisionog medijuma, primalac koji informacije obrađuje, a onda
na osnovu njih deluje onako kako mu je poželjno.
Da li je moguće sagledati paranormalnu moć kao još jednu funkciju
ovako viđene ljudske mašine? Rajn je tvrdio da je paranormalna moć
'nefizička', a time je hteo da kaže da paranormalna moć nikako nije
deo tog robota-čoveka; ali upravo on je skovao termin vančulno
opažanje, a kakav je ogroman vrednosni sud već ugrađen u te reči!
Tu nas sam jezik kojim govorimo prisiljava da mislimo o ESP kao o
jednoj naročitoj, posebnoj vrsti opažanja i, u manjoj meri, o
psihokinezi kao o nekoj naročitoj, posebnoj vrsti akcije, delovanja.
Kod ESP, naša prva nagonska pomisao jeste da je tu posredi jedan
opažajni proces, što nas obavezuje da potražimo nekekav fizički
prenosni medijum za ESP, nešto što bi bilo analogno zracima
svetlosti koji padaju u naše oči i donose nam informacije. Ima ironije
u okolnosti da se time postiže upravo suprotno od onoga što je Rajn
želeo i mislio kad je sačinio termin 'vančulno opažanje'.
Međutim, ima vrlo jakih razloga da zaključimo da je nemoguće (ili da
je, barem, krajnje neverovatno) da bi ma koji fizici poznat prenosilac
informacija mogao pronositi ESP signale. Da ne bismo zamarali
čitaoca obiljem podataka o izvesnim (potpuno neuspešnim)
ogledima u kojima su pokušana povezivanja elektromagnetizma i
paranormalne moći, preći ćemo odmah na suštinu. Pogledajmo
samo oglede sa korišćenjem psihokineze da se deluje 'na slepo'. U
tim ogledima ljudi žele da bačene kockice padaju tako da ostane
okrenuta na gore jedna određena, željena strana, ali niko im ne kaže
koja je to strana. Dakle, oni naprosto moraju priželjkivati da kockica
padne 'kako treba', iako ne znaju kako je to. Drugim rečima, po
kibernetskom modelu, da bi čovek ipak doznao kako to kockica treba
da padne (koji broj se želi dobiti), morao bi da se posluži vančulnim
opažanjem, a pošto ono sigurno nije jednako pouzdano kao kad
čoveku jasno i glasno kažemo koji broj se želi, onda je, po
kibernetskom modelu, jasno da bi trebalo da postižu veće
psihokinetičke rezultate sa kockicama oni ispitanici kojima je rečeno
koju stranu kockice treba da priželjkuju. Ali ogledi nisu to pokazali.
Pažljivi čitalac verovatno je već razabrao da se ogledi opisani u
ovom poglavlju nastavljaju, odnosno da su neki i sad u toku. U
ogledima sa nehotičnim korišćenjem paranormalne moći ispitanici
uopšte ne znaju da ih neko testira u vezi sa njihovom eventualnom
paranormalnom moći. Kad se stvari posmatraju sa kibernetske tačke
gledanja, ogled u kome neko mora da upotrebi ESP da bi dokučio
šta se u ogledu zaista hoće, a zatim mora da upotrebi PK da bi to što
se hoće ostvario, jeste jedan otežan ogled (jer ima tako mnogo da se
uradi), pa prema tome ne bi trebalo da ispitanici postižu neke velike
uspehe. Međutim, snaga paranormalnih efekata ispoljena u ovakvim
testovima jednaka je, pa i veća, nego kad ispitanici znaju koje se
delovanje od njih očekuje.
Postoji jedan mogućan načinza spasavanje kibernetskog modela i
teorije o postojanju nekog prenosioca signala. Taj način je sledeći:
kažemo da možda postoji neki drugi činilac koji kompenzuje štetu
koju činimo kad ispitaniku ne kažemo šta se, zapravo, od njega
očekuje. Recimo da neznanje da je uopšte u toku nekakav ESP test,
ili prepuštanje mutnoj uopštenoj nadi da će pasti 'ona prava' strana
kockice, pa ma koja to bila, oslobađa ispitanika svake treme, svake
brižnosti. A brižnost i trema rđavo deluju na paranormalnu moć.
Može li taj činilac delovati kao protivteža onom negativnom, a
negativno je valjda kad čovek ne zna da nešto treba da uradi ili ne
zna šta tačno treba da uradi?
Ovo je slab argument i može se začas poništiti rezultatima jednog od
Šmitovih mnogobrojnih mašinskih PK ogleda. Ispitanicima je
govoreno da treba da utiču na jednu REG mašinu da postane
pristrasna, to jest naklonjena pojedinim, a ne nekim drugim,
rezultatima. A u stvari su bile nameštene dve REG mašine
naporedo; jedna je bila jednostavan binarni aparat, a druga, mnogo
složenija, stvarala je mnogostruke impulse i tek posle njihovog, u
suštini, 'glasanja' (dakle, na osnovu dobijene većine među njima)
emitovala je binarne signale. Ispitanici su podjednako uticali na obe.
Drugim rečima, psihokineza je delovala jednako na oba mašinska
sistema, iako je jedan bio mnogo složeniji od drugog. To je, sa
stanovišta kibernetskog modela, sasvim neočekivano, a pošto su
psihološki uslovi bili isti za obe mašine, nema mogućnosti da neko
tvrdi da su psihološki činioci (brižnost i slično) pomogli jednoj mašini,
a ne i drugoj.
Dakle, kibernetski radni model percepcije i akcije nailazi na izvesne
probleme kad ga pokušamo preneti na oblast paranormalnih moći.
Ima još nekih osobenosti paranormalnih moći koje te probleme čine
još težim, što ćemo sada videti.

ESP delovanje na daljinu

Dozvolićemo sebi da budemo malo nestašni: počećemo nečim što

teoriji o fizičkom prenosiocu ESP signala ne smeta nimalo, iako su
neki skeptici tvrdili da smeta. Mnogi ogledi pokazali su, naime, da
nema nikakvih dokaza da ESP deluje slabije ako se povećava
razdaljina između osobe i predmeta (ili događaja) koji ta osoba
pokušava da oseti. Najdramatičnija potvrda za tako nešto ostaje,
dabome, ESP ogled u kome je učestvovao američki astronaut Ed
Mičel iz programa 'Apolo'; on je sa ogromne daljine, čak sa Meseca,
pokušao da pošalje telepatske poruke ispitanicima na planeti Zemlji i
postigao rezultate koji sugerišu ESP.
Prema tome, veoma je mali broj izvedenih ogleda iz oblasti
paranormalnih moći u kojima je uticaj udaljenosti sistematski meren,
a uticaj drugih činilaca, kao što je psihološko očekivanje uspeha ili
neuspeha, odstranjen. Najpoznatiji izuzetak predstavlja obimna
studija koju je izveo Karlis Osis, član Američkog društva za
istraživanje paranormalnih moći. U tim ogledima Osis je obezbedio
da primaoci telepatskih poruka ne znaju gde je koji pošiljalac, a neki
od pošiljalaca bili su udaljeni čak 1.600 kilometara. Da su primaoci
znali gde je koji pošiljalac, to je moglo, putem dejstva verovanja,
uticati na njih (mogli su postizati lošije rezultate kad je udaljenost
veća iz ubeđenja da tako 'mora' biti), ali pošto nisu znali gde je koji
pošiljalac, ta mogućnost je odstranjena. Postignuti su sledeći
rezultati: sa povećanjem udaljenosti pošiljaoca, efekat je zaista
slabio, ali samo veoma malo. U drugim studijama postizani su
veoma dobri rezultati pri udaljenosti od sto milja ili hiljadu milja, pa i
znatno više. Pomenuti astronaut Edgar D. Mičel šetao se po
brdovitim visijama Meseca, južno od kratera Fra Mauro, januara
1971. godine. Njegovi pokušaji da pošalje telepatske poruke ljudima
na Zemlji, koji su u tom trenutku bili od njega udaljeni 384.000
kilometara, postigli su izvestan uspeh. Na osnovu tog svemirskog,
kao i mnogih zemaljskih ogleda, zaključujemo da udaljenost nije
prepreka za vančulno opažanje.
Da li to predstavlja problem za teorijski model u kome postoji signal i
fizički prenosnik signala? Ne; ni najmanje. Skeptici koji to tvrde
naprosto nisu u pravu. Pomislite samo na vaš radio. Ako je signal
dovoljno jak, primaćete željenu stanicu otprilike jednako uspešno i
kad ste na deset, ali i kad ste na sto kilometara od nje; a ako je
prijemnik dovoljno osetljiv, tačno podešen, i ako ima ugrađenu
opremu za optimizaciju signala, primaćete tu stanicu otprilike isto
tako uspešno i kad ste mnogo više od sto kilometara udaljeni od nje:
postojaće neki gubitak na kvalitetu prijema, ali vi to nećete mnogo
osetiti. Neosetljivost ESP na povećanje udaljenosti nije problem!
Neke druge stvari, međutim, jesu problem za model sa fizičkim
prenosnikom ESP signala. Naravno, sasvim druga stvar je
psihokineza; ako je i ona nezavisna od dejstva udaljenosti (a ima
dokaza o tome, dovoljno da nas navedu na ozbiljno razmišljanje o toj
mogućnosti), onda je zaista teško i zamisliti koja bi fizička osnova
mogla postojati za te aktivne PK efekte.

Fizičke odlike ciljeva

Istraživanja su pokazala da fizička priroda ciljnih predmeta (dakle,

onih o kojima ispitanik treba nešto da dozna pomoću svojih
paranormalnih sposobnosti) u ESP ima vrlo malo ili nimalo uticaja na
rezultate (ako se izuzmu psihološki činioci koji se kod čoveka javljaju
zbog fizičke prirode ciljnih predmeta). Bilo je izveštaja o uspešnom
ESP otkrivanju stvari koje su bile samo na mikrofilmu, na primer. Još
od najranijih dana ESP testiranja beležen je uspeh u postupku
poznatom kao DT u kome osoba treba da pogodi koje su karte u
zapakovanom, dobro zamotanom špilu karata za igranje - i to
dvadeset pet karata redom, odozgo. Teško je zamisliti ikakvu vrstu
čulnog opažaja ili fizičkog prenosnog signala koji se ne bi spetljao pri
takvoj krajnjoj primaknutosti dvadeset pet različitih ciljeva.
Ako se okrenemo psihokinetici, nailazimo na slične probleme. Na
primer, u PK ogledima sa bacanjem kockica ispitanici postižu
jednako dobre rezultate i kad im se podmetnu mnogo lakše ili mnogo
teže kockice, ili kockice napravljene od sasvim drugog materijala.
Dodajmo tome i 'složenu nezavisnost' Šmitove udvojene REG
mašine, pa ćemo videti da se problemi za pristalice modela sa
fizičkim prenosom signala nagomilavaju veoma brzo.

Vremenska prepreka

Od svih ESP fenomena, prekognicija je onaj koji zadaje najveće

glavobolje. Poznato je da su pojedini fizičari javno izjavljivali da za
njihov način razmišljanja telepatija nije problem, ali da je prekognicija
nešto sasvim, sasvim drugo. Ako jedan događaj prethodi
sopstvenom uzroku - ako se nalazi ranije u vremenu od svoga
uzroka - dakle, ako informacija o uzroku leži negde u budućnosti -
onda je, reklo bi se, veoma nerazumno tražiti ma kakve fizičke
prenosioce takvog 'signala'. Koji bi to materijalni prenosnik mogao da
nam donese signal iz budućnosti? Ne raspolažemo valjanim
poređenjima o uspešnosti prekognicije kada je reč o događajima u
budućem vremenu, u različitim vremenskim razmacima; neka
saznanja o tome postoje, ali su nedovoljna i nepouzdana. Ali već i
sama činjenica da prekognicija postoji dovoljna je da nas zaboli
glava. Osim ako...
Osim ako je to što nama izgleda kao prekognicija, zapravo, samo
PK. Šta ako ispitanik, umesto da predoseti kakav će biti raspored
karata u budućnosti upotrebi svoju psihokinetičku moć da
izmanipuliše rad one osobe (ili mašine) koja će kroz neko vreme
početi da meša te karte? Drugim rečima, ispitanik bi mogao
psihokinetički da naruši predstojeći proces slučajnog raspoređivanja
karata; izazvao bi pojavu određene naklonosti ka nekom određenom
redosledu karata. Rajn je, u svojim istraživanjima o prekogniciji, bio
svestan ovog problema, pa je smislio takozvani 'meteorološki ključ',
a to je nasumično određivanje ciljnih sadržina na osnovu toga kolika
će biti temperatura u nekim udaljenim predelima u nekom budućem
trenutku. Ali našli su se ipak neki kritičari koji su sugerisali da je
ispitanik uspevao, svojom psihičkom paranormalnom snagom, da
utiče na vremenske prilike u krajevima koji su stotinama ili hiljadama
kilometara daleko. Međutim, to je pomisao stvarno vrlo daleko od
pameti.
Takva alternativna objašnjenja su moguća, ali mi smo skloni da ih
odbacimo, i to zbog spontanih slučajeva prekognicije. Šta ćemo sa
mnogobrojnim predosećanjima katastrofe u Aberfanu ili eksplozije u
Fliksborou? Priznati se mora da takvi slučajevi još nisu dokaz da
prekognicija postoji, ali ni sama nauka ne može dati takav dokaz
(nego samo bolje nalaze u prilog toj tezi). Objasniti prekogniciju tako
da pojedinac u stvari nije raspolagao prekognitivnom sposobnošću
nego je svojim htenjem izmenio temperaturu Zemljine atmosfere ili
izazvao odron nekog brda, to zapravo znači progutati kamilu, a ne
moći progutati komarca. Nije logički nemoguće, samo je do krajnosti
neverovatno. Ako prekognicija postoji, ona postavlja nerešive
probleme pred svaku teoriju o prenošenju ESP signala pomoću
nekog fizičkog prenosnika koji bi sa sobom nosio i neku određenu
količinu energije.

Ka novoj definiciji paranormalnih moći?

Na sreću, postoje i nove teorije za koje se ne može uočiti da pate od
onih problema koji smetaju kibernetskom modelu. Te teorije razvili su
fizičari, oslanjajući se veoma na kvantnu mehaniku, iz koje su
uzimali pojedine modele, ali i opšti kvantnomehanički način
mišljenja. Vreme je, sada, za dva upozorenja.
Kao što smo pomenuli, skeptici kao što je psiholog Č. E. M. Hansel
tvrdili su da paranormalna moć ne može postojati jer bi bila suprotna
zakonima fizike. Mi smo psiholozi i nismo kvalifikovani da dajemo
tako kategorične izjave o fizici. Otvoreno priznajemo da ne umemo
proceniti vrednost ili tačnost nekih finijih poenti u fizičkim teorijama o
kojima će sada biti reči. Ali možemo razmotriti njihovu logiku (u
smislu: jesu li razložne) i možemo razmotriti da li su naučne (da li
pružaju neka predviđanja koja bi se mogla testirati).
Drugo upozorenje je sledeće. Iako ćemo se mi usredsrediti na
logičnost ovih zamisli, a nastojati da se ne zaglibimo u stručne i
tehničke detalje fizike, ovo poglavlje sadržaće i neke delove koji će
biti poprilično naporni za čitanje. To je zato što ćemo se baviti
izvesnim idejama koje su u ponečemu čudnovate maltene 'do
nenormalnosti'. Teorije i modeli u oblasti subatomske fizike ponekad
zvuče doista kao Alisa u zemlji čuda, do te mere da telepatija
izgleda, u poređenju s njima, čak i 'pitoma', banalna stvar. (Ovo su
neki atomski fizičari eksplicitno rekli.) Ako ovo što ćemo govoriti
bude zazvučalo kao čudnovatost koja se protivi zdravom razumu, vi
zavirite u fiziku - u njoj je to tako! Sam Albert Ajnštajn rekao je
sledeće: "Kvantna teorija pomalo me podseća na sistem opsena
nekog izuzetno inteligentnog paranoika koji ju je smućkao od
nepovezanih elemenata svojih misli." Ali srećom za nas, logika fizike,
koliko god da je 'uvrnuta', ipak nije sasvim nerazumljiva. U 'kvantnoj
ludnici', kako je tu oblast nauke nazvao Pol Dejvis, ipak ima sistema.

Svet od tačkica mutno viđenih - 'fuzi' svet

Počnimo jednim kratkim, pojednostavljenim objašnjenjem načina na

koji fizičari razmišljaju o Vaseljeni. Vekovima se verovalo da je atom
najosnovniji, najmanji komadić materije, i da je sva materija
sačinjena međusobnim povezivanjem atoma. Tek sasvim nedavno
počelo je istraživanje na subatomskom nivou - otkriveno je, naime,
da se atom sastoji od nekih još manjih delova. (Kažemo 'nedavno' u
istorijskim razmerama, naravno.) Dokazi da te čestice manje od
atoma zaista postoje svuda su oko nas: atomsko naoružanje, na
primer, pa Černobilj u Rusiji, a u Americi Ostrvo Tri Milje (gde se zbio
udes sličan Černobilju) i tako dalje. Mnogi od nas su u školi učili da
se atom sastoji od tri različite subatomske čestice. To su protoni,
pozitivno naelektrisane čestice koje se nalaze u jezgru atoma;
neutroni, nenaelektrisane čestice koje se takođe nalaze u jezgru
atoma; i elektroni, negativno naelektrisane čestice koje su mnogo
sitnije (proton ili neutron veći su od njih oko 1.800 puta) i koje hitro
lete u krug, u krug... oko jezgra. Atomi različitih hemijskih elemenata
sastavljeni su od različitog broja protona, neutrona i elektrona. Jedan
hemijski element je, na primer, kiseonik, to je onaj element koji
moramo udisati da bismo ostali živi; jedan atom kiseonika sastoji se
od određenog broja protona, neutrona i elektrona. I gvožđe je
hemijski element, ali ima sasvim drugi broj protona, neutrona i
elektrona u svome atomu. Ali, vidite, i aluminijum je hemijski
element, a ima, opet neki drugi, svoj broj protona, neutrona i
elektrona u svome atomu; i tako dalje. E, sad, mlađi čitaoci su
možda čuli da je kasnije otkriveno postojanje i subsubatomskih
čestica - još manjih. Znači, proton se sastoji od nekih još manjih
delova. I neutron se sastoji od nekih još sitnijih delova. Neke od tih
čestica nazivaju se hadroni, druge leptoni, a najpoznatije među njima
jesu kvarkovi (ima ih nekoliko vrsta...). Cela stvar podseća, zar ne,
na one ruske lutke-babuške: u velikoj je manja, u toj manjoj je još
manja, i tako dalje. Samo, mi se nećemo daleko upuštati u to jer
nam nije potrebno.
Lako je zamisliti atom kao mali sunčev sistem: u sredini miruje jedno
minijaturno 'sunce' (to je jezgro atoma) načinjeno od protona i
neutrona koji su se nagurali u jednu grudvu, a oko njega se žustro
okreću 'planete' (to su elektroni). Nažalost, ova slika prijatna za oko
veoma je daleko od istine.
Sad, zazvučaće neverovatno, ali istinito je: nauka je dokazala da
elektroni, baš, i nisu čestice. Jer, kad bi bili čestice, u trenu bi došlo
do nekih sasvim besmislenih posledica. Prihvaćeno je u fizici da se
elektroni ponekad ponašaju kao čestice, ali ponekad, nasuprot tome,
kao talasi. Kažimo to još preciznije: ponekad je korisno zamišljati ih
kao čestice, ali za neke druge poslove više nam se isplati da ih
sagledavamo kao talasanja.
Sledeća nevolja sastoji se u tome što u onoj staroj, klasičnoj fizici
svaki komad materije ima sasvim određene odlike, pa ima i neki svoj
položaj (tačno mesto gde se nalazi), ali i neko svoje kretanje (na
primer, miruje na jednom mestu, ili se kreće u nekom pravcu nekom
brzinom) - a u atomskoj fizici ne. Stara fizika videla je vasionu kao
(daćemo jedno dobro znano poređenje) ogroman bilijarski sto na
kome se nalaze kugle. Ova moderna kvantna mehanika (koja,
zajedno sa teorijom relativnosti, čini osnov današnje nauke) to ne
priznaje, nego nam kaže: pre nego što se izvrši merenje - dakle, pre
nego što neko uzme da osmatra jedan sistem čestica - odlike tih
čestica su neodređene. Istina je, bukvalno, baš ova: čestica pokriva
u isti mah jedan veliki raspon mesta gde možda jeste (mogla bi biti),
a možda i nije. Isto tako ona je razvučena i raširena po jednom
velikom rasponu brzina: možda se kreće ovom brzinom, ili onom, ili
nekom većom, ili manjom... Sve te moguće brzine istinite su za nju
jednovremeno. Tu je na delu jedna fluktuacija, jedno razlivanje po
velikom broju mogućnosti. Zato se kaže da su osobine jedne
subatomske čestice 'fuzi' - razlivene su, razmrljane, kao oblačić
sačinjen od mnogih sićušnih tačaka mogućnosti. Jedna analogija
potiče od fizičara Evana Harisa Vokera: ako neki čovek stoji na
ulaznim vratima jedne kuće i jednom nogom je već unutra, a drugom
nogom je još napolju, onda su istinite obe tvrdnje, i da je unutra, i da
je napolju. Obe te izjave istovremeno su tačne. Analogno tome,
elektron je u svakom trenu u mnogim vratima, mnogim svojim
'nogama': i jeste na mnogim mestima, i nije na njima, ima mnoge
(različite) brzine, ali i nema ih.
Ovu 'razmrljanost slike' bilo koje čestice u kvantnom svetu mi
možemo napisati pomoću jednog matematičkog izraza koji se naziva
'talasna funkcija'. To je funkcija vremena i osobina ispitivane čestice.
Bilo koju česticu mogli bismo pogledati u bilo kom trenutku i dobili
bismo saznanje o mogućem, to jest verovatnom rasponu njenih
brzina. To se onda može nacrtati na papiru kao funkcija koja izgleda,
stvarno, kao jedan talas sa zaobljenim vrhom - takozvana kriva
normalne distribucije.
Ova talasna funkcija znači da kad bacimo pogled na jednu česticu,
tada je najverovatnije da ćemo je zateći u nekoj srednjoj ili prosečnoj
vrednosti. Ali moglo bi se desiti da je uhvatimo i u nekoj manjoj ili
većoj vrednosti. Što je veće rastojanje od sredine tog nacrtanog
talasa, u levu ili desnu stranu, to je manja verovatnoća da ćemo
česticu tamo opaziti. Tu se opet pojavljuje načelo rasipanja kao u
testiranju paranormalnih moći i statističkom proučavanju rezultata
naših ogleda o ESP, PK i sličnom. Uistinu, za fiziku čestica može se
reći da je po svom karakteru temeljno statistička. Baš kao što teorija
statistike daje veoma precizne jednačine pomoću kojih
izračunavamo šta je najverovatnije da se desi pukim slučajem ili za
koliko su rezultati nekog ogleda odstupili od te čiste, puke slučajnosti
(recimo, neko je pogodio tačnu kartu češće nego što bi po čistoj
verovatnoći trebalo očekivati da nasumce 'potrefi', ili je kockica
češće padala baš željenom stranom nagore, i tako dalje), tako isto
možemo tačno izračunati koliko je verovatno da kod posmatrane
čestice ustanovimo neku veću ili neku manju brzinu kretanja (veću ili
manju od one prosečne, to jest srednje) i tako dalje. Drugim rečima,
da statistički iskažemo kolika je verovatnoća da se izmerena
vrednost nađe na nekom određenom mestu na toj krivoj normalne
distribucije.
Uistinu, ako izmerimo brzinu jedne čestice, pa neke druge, pa
treće... stote, hiljadite... i ako sve te izmerene vrednosti stavimo na
papir, od tih tačkica dobiće se opet grafikon, i to ponovo jedna kriva
linija u obliku talasa. Ona će se otprilike podudariti sa malopre
pomenutom krivom linijom koja je označavala za samo jednu česticu
koliko je verovatno da ona ima ovu ili onu određenu (moguću)
brzinu. Međutim, to što će se ukupan oblik kriva podudariti, ne znači
da mi za jednu, bilo koju, česticu možemo predvideti gde će se ona,
na toj krivoj, naći. Može se naći bilo gde. Dakle, kad se latimo posla i
izmerimo brzinu jedne čestice, onda je pred nama jedna istinska
nasumičnost, jedna prava nepredvidljivost: može se pokazati da je
ona negde na sredini te talasne funkcije, ili negde malo levo ili malo
desno, ili mnogo levo ili mnogo desno. Ne postoji način da se to za
jednu česticu predvidi, predskaže, da se zna unapred, pre merenja.
Tu imamo, dakle, sistem koji je istinski slučajan, nasumičan u svom
ponašanju. I naravno da je to upravo ona osobina prirode koju su
iskoristili Šmit i drugi za pravljenje REG mašina koje služe za
proizvodnju nasumičnih signala. Konkretan nasumični prirodni
proces koji su uzeli bilo je radioaktivno raspadanje stroncijuma 90.
Sledeća ključna poenta koju ovde treba shvatiti jeste: dok mi nismo
tačno izmerili brzinu jedne čestice, ta čestica zaista nije ni imala
neku određenu brzinu. Dakle: čestica se kretala, da, ali je fluktuirala
preko celog svog raspona mogućih brzina, a nijedna nije bila njena
stvarna brzina. To znači da posmatrač utiče na ono što posmatra. A
tek kad pogledamo kako se ta merenja vrše, stvari postaju još
mnogo čudnije.

Problem merenja

Razmotrimo jedan elektron koji leti kroz prostor. Spremili smo se da

mu izmerimo brzinu. Za to imamo jedan merni uređaj koji će to
zabeležiti. Zdrav razum nam kaže sledeće: merićemo, kazaljka će
pokazati jednu tačno određenu vrednost, i gotov posao. Na nesreću,
ne mora biti tako. Jer i naš detektor, naš merni instrument, sagrađen
je od atoma; sagrađen je, dakle, od velikog broja čestica; prema
tome, može se opisati (ceo merni instrument!) kao jedna talasna
funkcija mnoštva čestica. Čudan način gledanja na stvari, ali nema
bežanja od toga, to vam je logična ekstrapolacija logike fizike. Ako je
brzina čestice neodređena (a to je aksiom, od toga polazimo), onda
je i položaj kazaljke neodređen. Brzina našeg elektrona je
fluktuirajuća i 'razmrljana po celom rasponu mogućnosti' (ona je
'fuzi'), pa, prema tome, i kazaljka (igla) našeg mernog instrumenta
svakako mora biti razmrljana: i tamo, i ovamo, i malo na nekom
trećem, četvrtom, petom mestu... svuda pomalo. Ali to je besmislica.
Mi dobro znamo da se ta igla nalazi na jednom mestu, posmatrač je
vidi i ona jeste tu gde jeste. Miruje na nekoj pojedinačnoj, određenoj
vrednosti. Tu vrednost očitavamo.
Evan Haris Voker je za objašnjavanje ovog problema parafrazirao
dobro znani paradoks sa Šredingerovom mačkom. Mi pomoću našeg
mernog instrumenta nastojimo da izmerimo brzinu jednog, 'našeg'
elektrona. Ali pretpostavimo da se vrlo blizu kazaljke mernog
instrumenta, levo, nalazi jedna žičica. Ako se kazaljka pomakne
samo malo na tu stranu, dogodiće se kontakt i okidanje jednog
mehanizma sa čekićem. Čekić se nalazi u vazduhu, iznad glave
jednog zarobljenog pacova (mi smo ga uhvatili) koji je zbog toga
veoma nesrećan. U slučaju okidanja mehanizma, čekić će se sjuriti
pravo u glavu tog ubogog glodara. I - ubiće ga. Brzina našeg
elektrona je neodređena, što znači da bi i kazaljka morala zauzimati
istovremeno mnogo raznih mesta u prostoru (na svom mogućem
rasponu kretanja). Znači, neizbežno zaključujemo da je pacov već
mrtav (jer igla zauzima mnoge položaje malo levo, i malo više levo, i
tako dalje, a sve to pacovu, podjednako, znači kraj). Ali pacov je
svakako i živ, jer igla se, istovremeno, nalazi i negde desno, i malo
više desno, i još više desno, i tako dalje. Pacov tako ostaje i živ i
mrtav sve dok konačno ne izvršimo očitavanje, dok se ne uverimo
gde igla jeste, to jest dok ne ustanovimo koju smo brzinu našeg
elektrona očitali. A tada je, tek, pacovu stvarno presuđeno. Ovo
izgleda kao smešna koještarija, ali to je dobro poznati 'problem
merenja' koji nije rešen. On ostaje pred fizikom i pred fizičarima.
Možemo ga iskazati i ovako: na koji način se jedan razmrljani sistem
izoštri u tačnu vrednost prilikom čina merenja?
Od te tačke počinju različita mišljenja samih fizičara. Dakle -
neslaganja u mišljenjima u fizici samoj. Najviše pristalica ima (to jest,
najpopularniji je) stav Nilsa Bora i njegovih saradnika. To je
'kopenhagensko tumačenje'. Ono kaže da makroskopski sistemi
(kao što su merni uređaji) naprosto ne mogu biti razmatrani na isti
način kao mikroskopski sistemi (elektroni, protoni i tako dalje), pa se
zato o njima i ne može razgovarati u kvantnim terminima. Kad se
kroz tu priču prođe sasvim do dna, do njene suštine, to gledište
znači: merenje je merenje, čin merenja se naprosto dogodi, i gotovo.
Nema se šta dalje analizovati. Merenje naprosto bude kako bude;
naprosto jeste. Nema načina da obrazložimo kako se jedno
pojedinačno merenje izoštrilo, ali možemo govoriti o ogromnom broju
merenja odjednom kao o jednoj statističkoj celini.
Ovo gledište ima neke svoje probleme. Kao prvo, pojedini fizičari
(među kojima se naročito istakao fon Nojman) prionuli su na posao i
opisali, zaista, kvantnomehaničkim terminima pojedine merne
instrumente; to im je prilično dobro pošlo za rukom, tako da je to
poduhvat koji zavređuje svako poštovanje. Nema sumnje da pod
izvesnim uslovima, naročito pri ekstremnim temperaturama,
makroskopski događaji postaju opisivi baš kvantnomehaničkim
terminima. Drugi problem je u tome što kopenhagensko tumačenje u
suštini zakucava nasred puta jedan kočić sa tablicom na kojoj piše:
'Odavde više nema shvatanja'. Takvo gledište po svoj prilici neće
večito ostati na snazi. Tu kao da se naslućuje prisustvo onog
Raderfordovog tutora.
Ima drugih, alternativnih objašnjenja. Postoji teorija Evereta i Vilera,
ali ona je najneobičnija od svih, jer kaže da se, pri činu merenja,
'kolabiranje talasne funkcije' (suženje i izoštrenje talasa tako da se
on od mutnog raspona raznih mogućnosti pretvori u jednu jedinu
vrednost) ne dešava uopšte. Iza toga stoji zamisao da se sva
moguća očitavanja, to jest očitavanja svih mogućih vrednosti, zaista
dešavaju... negde. A pošto mi u našoj Vaseljeni izvršimo samo jedno
(očitamo samo jednu konkretnu vrednost, na primer brzinu tog
elektrona), onda, znači, postoji i beskonačan broj drugih vaseljena i
u svakoj se izvrši, u isti mah, očitavanje po jedne (ali ne iste)
vrednosti: bezbroj očitavanja. Dakle, ostvare se svi mogući
pojedinačni, konkretni ishodi. Mi ne možemo doznati za njih, ali oni
postoje; a taj beskonačni (ili neizračunljivo veliki) broj vaseljena
množi se svake sekunde sa beskonačnostima sve novih i novih
mogućnosti.
Ovaj model prihvaćen je dovoljno ozbiljno da ga u raznim naučnim
časopisima uzmu u razmatranje, ali kao što je napisao jedan
komentator: "To je potpuna i konzistentna slika, ali poprilično
uznemiravajuća, a načina da je proverimo nema." Bizarna je ironija
da je upravo Džon Viler, fizičar koji je svoje ime povezao sa ovim
modelom, imao drskosti da se pismeno obrati Američkom udruženju
za unapređenje nauke (AAAS), zahtevajući (neuspešno) da
Parapsihološko društvo bude izbačeno iz članstva, jer "iz radionica
nauke treba ukloniti čudake". U toku te svoje kampanje Viler je
sasvim neutemeljeno napao Dž. B. Rajna, a kasnije mu se za to
izvinio. A vi pokušajte da igde u parapsihologiji nađete išta tako
'otkačeno' kao što je ova pomenuta teorija o beskonačnom daljem
množenju beskonačnog mnoštva vaseljena!
Sa našeg gledišta, teorija o mnoštvu vaseljena nema mnogo značaja
za izučavanje paranormalnog, jer nema praktično nikakvog načina
da se proveri niti da doprinese našem razumevanju paranormalnih
moći. Međutim, za kolabiranje talasne funkcije postoji i treća
kategorija objašnjenja, koja se ponekad pominje kao kolabiranje
vektora stanja i koja nam može biti zanimljivija. Mnogi fizičari su u
svojim dubokim razmišljanjima zaključili da negde u kvantnom
sistemu sigurno ima i nekih 'skrivenih varijabilnih činilaca', nekih
promenljivih veličina čije postojanje mi zasad ne opažamo, ali koje
ćemo morati da otkrijemo da bismo upotpunili opis kvantnog sveta i
razrešili problem merenja. Koje bi to varijabilne veličine mogle biti?
Na fizičkom nivou za njima se tragalo mnogo godina, uzalud. Onda
se počela javljati sumnja da bi te varijabilne veličine mogle biti
nađene u delovanju same ljudske svesti. Godine 1961. američki
fizičar Judžin Vigner predložio je to, ali samo kao neobaveznu
spekulaciju, a 1967. godine i na ozbiljniji način. Ta škola mišljenja
ostaje u fizici heterodoksija, vera jedne usamljene manjine, ali
manjine ljudi koji su, ipak, razumni i ozbiljni teoretičari fizike.
Ima razloga da verujemo da se tu može naći neki afinitet sa
parapsihologijom. Jer svaki sistem ideja koji prihvata da posmatrač,
vršilac merenja, može presudno uticati na posmatrani događaj, i da
svest tog posmatrača može sama po sebi biti presudno oruđe tog
delovanja, otvara vrata paranormalnih moći. S tim u vezi možemo
razmotriti još jedan, dalji, čudnovati vid merenja.
Zamislimo dve čestice, A i B, koje su povezane nekom
unutaratomskom ili vanatomskom spojnom silom. E, sad zamislimo
da se dogodi neka eksplozija koja će rascepiti ovaj par tako da A
odleti na jednu stranu, a B da bude bačena na suprotnu stranu,
daleko. Zamislimo, dalje, da smo namestili dva detektora (dva merna
instrumenta) tako da izmerimo brzinu jedne, a i druge čestice.
Kad opazimo česticu A u letu, tom prilikom ćemo 'videti' jednu
određenu, konkretnu, njenu brzinu; to će biti jedna konačna
vrednost, recimo - 4 cm/sec. Dakle, vektor stanja čestice A kolabiran
je u procesu merenja. Ali zakon o održanju energije kaže da će, pod
tim uslovima, i čestica B morati da ima zamah jednak kao A, ali u
suprotnom smeru. To znači da je merenjem čestice A ujedno
kolabiran i vektor čestice B, pošto onoga trena kad smo izmerili A mi
odmah znamo tačno koliki je zamah (momenat sile) čestice B, što će
merenje, zatim, i dokazati. To je delovanje na daljinu. Ovo
'kolabiranje iz daljine' vektora stanja B osmatranjem koje je izvršeno
nad A (dakle, prostorno dalekim, a ta udaljenost može, u ovom
paradoksu, biti ogromna, bilo kolika) ilustruje problem koji se sastoji
u tome što kvantnomehanički vektor stanja nije lokalni vektor, a to
znači da nije ograničen na jedno malo područje prostora. Po jedan
takav daleki kolaps dogodiće se kad god jedan posmatrač izmeri
nešto u jednom sistemu ili u više sistema koji su u prošlosti bili
zajedno, bili jedan sistem (za takve se kaže da su 'u korelaciji'). U
našem primeru, korelacija je uspostavljena tako što su čestice A i B
u jednom ranijem vremenu bile spregnute u jedan par.
To je slavni EPR paradoks. Skraćenica EPR dolazi od prezimena
trojice fizičara koji su ga otkrili: Ajnštajn, Podolski i Rozen.
Implikacije EPR paradoksa su jednostavne, ali sežu duboko. Jedan
posmatrač može, u načelu, da utiče na događaj koji se nalazi na bilo
kojoj udaljenosti od njega. Čim opazi česticu A i time izvrši uticaj na
nju, automatski je izvršio uticaj i na B, čiji vektor istog trena jednako
kolabira. To znači da je kolabiranje vektora stanja prostorno
invarijantan događaj - odnosno, udaljenost u prostoru savršeno je
beznačajna. U izvesnim vidovima ovog paradoksa pojavljuju se i
elementi temporalne invarijantnosti, a to znači da ni udaljenost u
vremenu nema nikakvog uticaja. Zašli smo, dakle, u oblast efekata
koje fizika itekako može da osmotri i dokaže, ali koji nisu vezani ni
prostornim ni vremenskim ograničenjima. Sve to, dabome, ima jak
prizvuk paranormalnog; nalazi se u jednoj oblasti razmišljanja koja je
daleko od svakodnevnog zdravog razuma i one intuicije na koju se
većina ljudi oslanja.
To je, otprilike, granica do koje su spremni da idu oni fizičari, a ima ih
znatan broj, za koje parapsihologija nije oblast izvan dopustivog
naučnog razmišljanja. Oni bi sugerisali sledeće: (a) kvantna
mehanika je tako neizvestan 'posao' da nijedan ESP efekat ne
možemo odbaciti kao potpuno nemoguć, a pogotovo što efekti
prostorne i temporalne invarijantnosti ukazuju na izrazitu mogućnost
da se ESP događaji stvarno mogu dešavati; (b) klasični 'problem
merenja' u u kvantnoj mehanici možda neće biti rešen sve dok ne
steknemo bolje razumevanje pojma 'posmatrač', a u tome možda i
svest može imati neku ulogu (ali već kod reči 'svest' mnogi fizičari
počnu da se osećaju nelagodno). Neki fizičari su se, ipak, drznuli da
zakorače i malo dalje. Dobitnik Nobelove nagrade za fiziku Brajan
Džozefson izjavio je da, čak i da niko na svetu nikada nije prijavio
nijedan ESP događaj, teorijski fizičar bi uz malo mašte mogao, na
osnovu stečenih znanja o kvantnoj fizici, predskazati da će se neki
ESP događaji desiti kad-tad! Fizičar Olivije Kosta De Boregard otišao
je još dalje svojim saopštenjem da najosnovniji aksiomi kvantne
fizike nalažu da do ESP efekata mora doći (to jest, mora ih biti) zbog
prostorne i temporalne invarijantnosti u EPR paradoksu.
Već te dve tvrdnje bile bi dovoljno zanimljive, ali Evan Haris Voker
postavio je teoriju koja je jednim delom pouzdana fizika, jednim
delom verovatna intuicija, ali jednim delom i prilično 'razmahano'
nagađanje; teorija daje neka jasna predviđanja o paranormalnim
fenomenima. Nema nikakve sumnje da su kvantnomehanički
teorijski modeli paranormalnih moći pomogli da pojedine zbunjujuće
ESP efekte shvatimo na nove, jednostavne načine; takođe su
doprineli da postignemo barem jedan sasvim nov, zaista zapanjujući
tip ESP efekta. Eksperimentalne potvrde tih kvantnomehaničkih
teorija dale su intrigantne rezultate. Krenućemo još malo po
Vokerovoj liniji razmišljanja (koju su razvijali, ali sa izvesnim
varijacijama, i drugi teoretičari, nekoliko njih), a onda ćemo pomenuti
neke dobijene rezultate koji sugerišu da ta teorija, mada naizgled
ekstravagantna, može dati nove i zanimljive uvide.

Svest i materijalni svet

Vokerova teorija pokušava da obuhvati tri ključna promenljiva

elementa u ESP ogledu: posmatrača, posmatranje i posmatrani
sistem. U ovom modelu oni postaju: svest, povratna sprega i
nasumičnost. Kako?
Kao prvo, Voker ima jednu teoriju o međudejstvu između telesnog
mozga (u čovekovoj lobanji) i nečeg što očigledno izmiče svakom
pokušaju merenja, a to je um, ili svest (Voker tu upotrebljava i termin
'volja', ali ćemo ga mi izbeći jer nosi izvesne konotacije koje nam ne
bi bile od pomoći). Nasumičnost ulazi u sliku zato što mozak, koji je
jedan zapanjujuće složen organ, sadrži u sebi veoma veliki broj
nasumičnih ili kvazinasumičnih procesa ili elemenata procesa. Svest
je sposobna da moćno utiče na delovanje mozga, naprosto tako što
kolabira mnoge vektore stanja (mnoge talasne funkcije) u njemu!
Prema tome, po Vokeru, međudejstvo svest-mozak simetrično je sa
međudejstvom svest-kvantni sistem. Razlika je samo u tome što se
jedno dešava u čovekovom organizmu, a drugo izvan njega.
Ovo može zvučati bizarno. Nismo navikli da razmišljamo o svom
sopstvenom mozgu kao o REG mašini - generatoru nasumičnih
događaja (osim, možda, kad sanjamo ili kad se neko malo žešće
napije). Međutim, Vokerov model postulira samo nekoliko takvih
osnovnih procesa, među kojima je najistaknutiji proces
kvantnomehaničkog 'elektronskog tunelovanja' na sinapsama
(sastavcima gde nervni signal treba da preskoči iz jedne nervne
ćelije u drugu). Ovo je dovoljno verovatno, ili barem nije jasno
neverovatno, ako imamo u vidu fizička ograničenja sinapsnog
sistema. Mogli bismo obratiti pažnju na činjenicu da jedan drugi
nobelovac, ser Džon Ekls, koji je Nobelovu nagradu za medicinu
dobio za svoj rad u oblasti delovanja centralnog nervnog sistema,
ima slične ideje o međudejstvima između svesti i mozga. Dovoljno je
da svest izvrši samo mali uticaj na nekoliko nasumičnih događaja u
mozgu, pa da to povuče za sobom, lančano, prave kaskade efekata
u milionima nervnih ćelija u mozgu. Dakle, svest može moćno da
utiče na čovekove moždane procese, na delovanje njegovog
sopstvenog mozga. Nismo baš sigurni da li Voker o ovom efektu
kaže išta drugo osim da se on dešava; ali imamo pravo da
postavimo pitanje da li to ima neke implikacije na oblast
paranormalnih moći.
Povratna sprega je u ovoj teoriji naprosto skraćeni naziv, naznaka,
za sve one načine na koje je svest spregnuta sa činom posmatranja,
u terminima priticanja (u svest) onih informacija koje se
posmatranjem pribavljaju. U pojedinim varijantama
kvantnomehaničke teorije o paranormalnoj moći, taj činilac presudno
ograničava paranormalne događaje, tako da, ako nema povratne
sprege, nikakvog ESP efekta neće moći da bude jer on neće imati
čime da bude aktiviran. (Nedostajaće 'okidač'.) O tome ćemo još
nešto reći kasnije.
Najzad, u Vokerovoj teoriji pojavljuje se, iz tehničkih razloga, kao
bitan zahtev i to da svest mora imati sposobnost ne-lokalnog
delovanja. A to znači da svest mora imati moć da deluje i izvan
mozga u kome ima uporište: mora imati moć da stupi u međudejstvo
sa posmatranim fizičkim sistemom.
To je, dakle, osnovna priroda ovog teorijskog modela. Po njemu,
svest može da utiče na nasumične događaje neposredno, i to na dva
mesta: u telu i izvan tela; u oba slučaja na taj način što opaža nešto i
time kolabira vektor(e) stanja u posmatranim događajima.
Pogledajmo, sada, koje konkretne prognoze, a time i testovi, odatle
proističu.

Opažanje i vršenje uticaja

Gotovo svi kvantnomehanički modeli paranormalnih moći odlikuju se

jednom jednostavnom prognozom: ako čovek ne opazi jedan sistem,
ne može na njega ni uticati. Ako svest nije povezana sa procesom
kolabiranja jedne talasne funkcije, onda neće imati nikakvu ulogu u
tom kolabiranju, pa neće nimalo ni uticati na njega. To u slučaju
ogleda sa paranormalnom moći znači da ako jedna osoba ni na koji
način ne doznaje rezultate nekog ogleda, ne može ni upotrebiti svoju
paranormalnu moć da utiče na njih. Ovo predviđanje vodi ka
ponovnom tumačenju nekih starih ogleda, raščišćava neke prividne
probleme u vezi sa paranormalnom moći, pravi jasna predviđanja, ali
usput i stvara neke trnovite paradokse.
Ponovna tumačenja. Ko, zapravo, proizvodi ESP efekte u ESP
ogledima? Odgovor se sam po sebi nameće: ispitanici, dabome. Ali
kvantnomehaničke teorije kažu da to ne mora biti tako; ako ispitanici
ne vide i ne doznaju rezultate, to znači da nisu mogli ni uticati na
njih. Kao primer uzmimo daljinske ESP studije Karlisa Osisa koje
smo već pominjali. Pošto ispitanici nikada nisu doznali rezultate, a
ispitivači jesu (jer su ih posle proveravali i ocenjivali)
kvantnomehanička teorija sugeriše da ispitanici nisu mogli izazvati
ESP efekte. Dakle, jedino su ih mogli izazivati - ispitivači! Drugim
rečima, eksperimentatori.
Međutim, stvari nisu tako jednostavne. Razmotrimo opet oglede
Reksa Stenforda po PMIR teoriji. U tim ogledima ispitanici nisu mogli
primati povratne informacije o svojim sopstvenim reakcijama na
tajnim (nesvesnim) testovima paranormalnih moći, ali jesu dobili
informacije u obliku posledica svog PK dejstva (naime, oni koji su
postigli uspeh, posle toga su dobili daleko prijatnije zadatke). Sad u
prvi plan izbija pitanje: šta, zapravo, znači reč 'merenje' i kako,
zapravo, deluje 'povratna sprega'? Teorije kvantnomehaničke
paranormalne moći daju opštu predstavu prema kojoj bi optimalna
povratna sprega izgledala ovako: ispitanik nešto nagađa, onda mu
se saopšti šta je stvarno trebalo da kaže. Zatim pokuša da pogodi
ponovo, i odmah mu se, opet, kaže da li je pogodio i šta je trebalo da
kaže. I tako redom, gađa jednu po jednu metu i svaki put sazna celu
istinu o svom učinku. Tako ceo ogled, deo po deo, paradira pred
ispitanikovim očima. Kudikamo slabija povratna sprega bila bi ako
ispitanik sazna samo zbirni učinak svog truda (svoj ukupni postignuti
ishod za ceo test) ili ako mu ispitivač makar samo malo namigne u
smislu 'Dobro si postigao' (ili: postigla).
Kvantnomehaničke teorije paranormalnih moći daju izvestan broj vrlo
jasnih prognoza o tome koji će ispitanici postizati koliko visoke
rezultate iznad nivoa slučaja u testovima, a te prognoze su funkcije
tipa i količine ostvarene povratne sprege; ali kvantnomehaničke
teorije to čine na jednostavan matematički način, a informaciju
takođe definišu matematički. To je lepo, ali možda ne pokriva sve
izvore, niti sve staze i stazice, kojima povratna sprega može da
'procuri' u stvarnom eksperimentalnom okruženju. Nećemo se
zaglibiti u jednačine; suština je da svojim insistiranjem na povratnoj
sprezi kvantnomehaničke teorije zaoštravaju pitanje ko je bio, a ko,
zapravo, nije bio izazivač efekata, odnosno da li su ESP i PK efekti
bili pripisivani pogrešnim ili pravim ljudima. Pošto je za uspeh ogleda
svakako važno da se izoluju pravi izazivači, da bi se potom efekti
mogli kontrolisati i ponovo dobijati negde drugde, uviđamo da nam
kvantnomehaničke teorije mogu pomoći da u budućnosti postižemo
veću ponovljivost rezultata.
Voker je uspeo da ponovo protumači rezultate nekih složenih ranih
ogleda sa kockicama i psihokinezom, i to u terminima upravo
njegove lične verzije kvantnomehaničkog modela. Zanimljivo je znati
da je iste rezultate postigao nekoliko godina ranije jedan švedski
inženjer koji je imao neke svoje zamisli o tome šta je u takvim
studijama trebalo da se dešava. Efekti u ovim ogledima bili su
istančani i složeni; ne želimo da se zapetljavamo u tehničke
pojedinosti (a zainteresovani čitaoci neka pročitaju relevantne izvore
o tome, koji su u bibliografiji navedeni), već ćemo samo reći da su
kvantnomehaničke teorije bile vrlo produktivne, tako da su dale
alternativna objašnjenja za izvesne podatke za koje smo mislili da
smo ih ispravno protumačili iz prvog pokušaja.
Objašnjenja. Kvantnomehaničke teorije uspele su da objasne
izvesne eksperimentalne nalaze koji su do tada bili do krajnosti
zbunjujući za parapsihologe. Jedan od klasičnih primera za tako
nešto jeste takozvani 'efekat beležnika'.
U tri klasične serije ESP ogleda sa pogađanjem karata, Robert
Brajer i Sara Feder (Rajnova kćer) opazili su da osoba koja vodi
evidenciju o rezultatima (upisuje podatke, sabira ih i tako dalje) ima
jak uticaj na te iste rezultate. Kad su se menjali beležnici, dobijali su
se veoma različiti obrasci pogađanja, iako ispitanici nisu ništa znali o
beležnicima, niti o rezultatima, niti su beležnici išta znali o
ispitanicima.
Ovaj zbunjujući fenomen kasnije su temeljito istraživali drugi
parapsiholozi u Zadužbini za istraživanje prirode čoveka, držeći se
tradicije Federove i Brajera. Razlog što su ti efekti beležnika morali
biti tako ozbiljno shvaćeni sastojao se u tome što su se veome
dosledno, uporno ispoljavali u tim dugim serijama ogleda. To, dakle,
nisu bila post festum preturanja po statističkim beznačajnostima na
silu izvučenim iz prošlosti. Naročito uznemirujući vid 'efekta
beležnika' sastoji se u tome što se ispoljavao i u slučajevima kad su
beležnmici stupali na scenu mnogo, mnogo kasnije, pa čak i
godinama posle ogleda! Naime: neko je obavio oglede, neko drugi je
zapisao sve rezultate (jedan po jedan rezultat, za svako pojedinačno
pogađanje zapisano je šta je ispitanik rekao, a koja je karta stvarno
bila), a kroz nekoliko godina jedan beležnik uzeo je da sabere i
obradi neke od tih rezultata, drugi je uzeo druge i - pokazao se
'efekat beležnika', ovih naknadnih.
Sa konvencionalnog stanovišta, moramo proći kroz neke vrlo čudne
mentalne akrobacije da bismo objasnili tako nešto. Kako može neko
ko se uključio u projekat tek godinama kasnije, neko ko je
učesnicima bio potpuno nepoznat, i to se uključio samo da bi već
zapisane podatke sređivao i sabirao, da utiče na tok ogleda? Zar
posezanjem iz budućnosti? Ali za Vokerovu teoriju tu nema
problema. Ta mogućnost proističe iz temporalne i prostorne
invarijantnosti u mernom vidu kvantnomehaničke teorije. Posmatrač
koji gleda jedan ogled iz budućnosti može da utiče na njega jer je
proces temporalno invarijantan. Dakle, problem koji je za
konvencionalnu analizu vrlo teško rešiv, za kvantnomehaničku
analizu postaje lako rešiv. (Ali različiti kvantnomehanički modeli
različito tumače način na koji posmatrač iz daleke budućnosti može
uticati na kolabiranje vektora; to ćemo videti kasnije.)
Predviđanja. Stižemo do jednog od velikih trijumfa
kvantnomehaničkog modela. Temporalno-invarijantni element
kolapsa vektora stanja nadahnuo je istraživače da potraže jednu
zaista zapanjujuću pojavu, retro-PK, to jest psihokinetičko delovanje
unazad kroz vreme.
Objasnićemo šta to, zapravo, znači tako što ćemo razmotriti jedan
od Šmitovih izuzetnih, divnih ogleda na ovu temu. Šmit je uredio da
jedna REG mašina proradi i da proizvede seriju nasumičnih binarnih
brojeva koji su snimani na magnetnu traku, i to na dva različita
kanala, i koji su na njoj i ostajali, a da ih baš niko nije tada video niti
na ma koji način doznao. Satima ili danima kasnije Šmit je dovodio
ispitanike i postavljao im na glavu slušalice. Iz leve slušalice dopirala
je serija pucketavih zvukova. Iz desne slušalice dopirala je druga,
zasebna serija pucketavih zvukova. Naravno, to su bili zvuci dobijeni
tako što je puštana ona traka. Od svakog ispitanika se tražilo da se
usredsredi i da svojom voljom utiče da pucketanje u jednoj slušalici
bude učestalije nego u drugoj. To znači da se na jednom kanalu
moralo naći nešto više signala nego na drugoj; a to bi bilo moguće
jedino ako bi ispitanik mogao samim svojim htenjem, svojom voljom,
da utiče na REG mašinu unazad kroz vreme - dakle, da utiče na
odavno završeni proces snimanja trake.
Rezultati su bili izrazito iznad nivoa puke slučajnosti. Kasnije je još
nekoliko istraživača prijavilo jake retro-psihokinetičke rezultate. Sad
je retro-PK efekat već solidno dokumentovan, a to znači da su
kvantnomehaničke teorije paranormalnih moći ispoljile klasičnu vrlinu
dobrih naučnih teorija - predskazale su neke sasvim nove
eksperimentalne rezultate o kojima dotad niko ništa nije ni slutio, a
koji su potom zaista dobijeni. Ova vrsta ogleda ne bi nikako pala na
um onima koji bi se oslanjali na druge, ranije teorije paranormalnih
moći.
Vokerov kvantnomehanički model (a, verujemo, i većina drugih
kvantnomehaničkih modela) daje još jedno predviđanje.
Pretpostavimo da je neko merio psihološko stanje ispitanika u vreme
kad je REG mašina radila i nabacivala na traku pucketave zvuke, i
da je, mnogo kasnije, opet izmerio psihološko stanje tih istih ljudi u
vreme kad su im stavljane slušalice na glavu i kad im je prvi put
rečeno šta treba da rade. Bilo bi važno samo njihovo psihološko
stanje u ovo kasnije vreme. A mi bismo mogli upriličiti razne
postupke da tada manipuilišemo njihovim psihičkim stanjem: na
primer, da povećavamo ili smanjujemo nivo brižnosti kod tih ljudi
kako bismo testirali ovu prognozu. Nije nam poznato da je do danas
taj vid kvantnomehaničkih teorija testiran kako treba, ali predviđanje
je jasno i može se testirati lako, pa bi, prema tome, zaista trebalo da
se neko angažuje oko toga.
Paradoks. Element prostorne i temporalne invarijantnosti u
kvantnomehaničkim modelima ne samo što je izvor njihove velike
snage i vrednosti (što se pokazalo generisanjem retro-PK testova)
nego je, u isti mah, i njihova Ahilova peta. (Ali to je više unošenje
nekih opštih nedoumica kvantne fizike u parapsihologiju, nego što je
odlika parapsihologije same.) Teškoća je sledeća: ako posmatrač iz
budućnosti može uticati na događaje koji su se dešavali u prošlosti
(kao što je bilo u ogledima sa 'efektom beležnika') onda se moramo
zapitati - koji posmatrači, iz koje budućnosti? Ima li taj proces ikakve
granice?
Razmotrimo još jedan Šmitov pionirski ogled. U jednoj kasnijoj studiji
retro-psihokineze on je nekim ispitanicima puštao istu traku sa
pucketanjima četiri puta ispočetka, a da oni to nisu ni znali niti
primetili. Zahtev je bio isti: uticati da na jednoj slušalici pucketanje
bude češće. I stvarno se na jednom kanalu našlo pucketanje znatno
češće: efekat je bio mnogo jači nego kad je traka puštana samo
jednom. Drugim rečima, postoji kumulativni efekat: pokušaj
ponavljan četiri puta uzastopno izvršio je snažnije delovanje na
prošlost. Ali to otvara 'problem divergencije': ako se u još daljoj
budućnosti dogodi novo preslušavanje (a to može da znači i
uključivanje novih posmatrača, drugih ljudi) oni bi takođe mogli da se
umešaju u kolabiranje vektora stanja.
Različiti kvantnomehanički modeli imaju različita rešenja za ovaj
problem. Jedna strategija sastoji se u tome da se ključna uloga
prepusti povratnoj sprezi. Razlog što, na primer, čitaoci stručnih
časopisa imaju vrlo malo uticaja na tok ogleda koji su u tim
časopisima prijavljeni jeste to što ne dobijaju mnogo povratne
sprege; doznaju možda samo ukupan, objedinjen statistički rezultat
ogleda. Bez povratne sprege koja bi obuhvatala jedan po jedan
detalj celog toka ogleda oni na taj tok ne mogu uticati. Voker tvrdi da
postoji jedno prostorno-vremensko invarijantno 'povezivanje'
posmatrača događaja koje je takvo da su posmatrači iz budućnosti
veoma sputani u svakom eventualnom pokušaju da kolabiraju
vektore stanja u prošlosti; ali bićemo pošteni i priznaćemo da
Vokerovu logiku u ovom pogledu nismo uspeli da pratimo. Rvanje sa
problemom divergencije različitih uticaja iz budućnosti ostaje vrlo
težak problem za kvantnomehaničke teoretičare paranormalnih
moći. Ne bismo želeli tvrditi da kvantnomehanički modeli nemaju
svoje veoma ozbiljne probleme: imaju ih. Ali imaju i dodatnu podršku
iz novog pravca.

Duh i mašina: mašina

Nasumičnost je, po Vokeru, ključna odlika one mašine koja se naziva

čovek. 'Tunelsko' zadiranje elektrona kroz prepreke u sinapsama u
mozgu i ESP uticaj svesti na nasumične kvantnomehaničke
događaje izvan tela, jesu dva presudna nasumična fenomena. Bez
takve nasumičnosti ne bi (po Vokeru) moglo biti nikakve
paranormalne moći.
Ovaj deo teorije sugeriše da psihokinetička moć ne može uticati na
događaje koji su samo pseudo-nasumični. Generator pseudo-
nasumičnih događaja je mašina koja koristi neki algoritam da
generiše niz događaja koji će ličiti na nasumičnost. Voker tvrdi da PK
ne može delovati na rad takvih generatora. Ogledi su, međutim,
pokazali da PK utiče i na pseudo-nasumične mašine, mada slabije
nego na one sa istinskom nasumičnošću. Zbog čega je to moguće?
Zbog toga što i kao početak datog algoritma mora da postoji neki
događaj koji je 'okidač' - naime, mora postojati početna tačka za koju
se ponekad kaže da je 'broj-semenka'. Pošto se taj broj-semenka
odabira zaista nasumce, podložan je PK delovanju! Zasad niko nije
smislio postupak koja bi poništio to jezgro prave nasumičnosti u
pseudo-nasumičnoj mašini. (Ili, bar, parapsiholozi nisu doznali za to.)
Vokerov model ovde daje jedno predviđanje koje se svakako može
testirati, i mi sa nestrpljenjem očekujemo dan kad će neko uraditi taj
posao. Važno je da model bude u načelu podložan testiranju.
Vokerova teorija takođe predviđa da složenost procesa koji dovodi
do generisanja nasumičnih događaja nije važna kao činilac. (Pod
nekim okolnostima, složeniji sistemi mogu, zapravo, davati veće
mogućnosti za kolaps talasnih funkcija, kao u slučaju 'tumbanja' više
kockica odjednom ili u Džanovoj nasumičnoj mehaničkoj kaskadi,
gde nastaje veći broj zaista nasumičnih događaja). Ovo predviđanje
podržano je, opet, Šmitovim radom sa jednostavnim i složenim REG
mašinama.
Uzgred, ovaj postulat nasumičnosti pomaže da odbacimo jednu
staru zamerku skeptika u vezi sa PK, koju je Hansel ponovio. Zašto
psihokinetičari, pita Hansel, ne mogu upotrebiti svoju moć da
proizvedu silu kojom bi makar samo malčice pomakli kazaljku
apotekarske vage? Čemu kockice? Odgovor je, po Vokeru,
očigledan: mnogo je lakše uticati na jedan dinamički sistem (na
kockice koje se prevrću leteći kroz vazduh ili na opaljivanje impulsa
u REG mašini) nego na neki statički sistem u kome nema mnogo
nasumičnih kvantnih događaja (apotekarska vaga sa tasovima u
ravnoteži). Dinamički sistemi imaju, već po svojoj prirodi, mnogo
veću nasumičnost, pa je zato lakše uticati na njih. To ne znači da su
'makro-PK efekti', kao levitacija nepomičnih predmeta, nemogući ili
da se nikad ne dešavaju, nego samo znači da će biti daleko ređi i da
će ih biti daleko teže izmamiti od subjekta. Ovaj element u Vokerovoj
teoriji takođe je u saglasnosti sa beleškama Vilijema Brauda o
dinamičkoj prirodi ciljnih sistema kao ključnoj varijabilnoj veličini u
bio-PK istraživanju. Takođe nam pokazuje da raniji istraživači, koji su
tvrdili da fizičke osobine ciljeva u PK ogledima ne utiču na rezultate,
naprosto nisu gledali one prave osobine. Da su proučavali odnos
statičkog i dinamičkog, da su razmatrali koji ciljevi su labilni, našli bi
razlike (Voker kaže da su ih, zapravo, i nalazili, ali da nisu uviđali
značaj tih svojih uočavanja.)
Baš kao što ova teza 'smiruje' Hanselovo pitanje, ona takođe uspeva
da se udruži sa Stenfordovim sugestijama o razlozima zbog kojih su
izmenjena stanja svesti povoljna za ispoljavanje paranormalnih moći.
Kad se mozak u takvim izmenjenim stanjima 'de-strukturiše' (a to se
primećuje po halucinacijama, čudnim i bizarnim slikama i načinima
razmišljanja, i tako dalje), onda, po Vokerovom modelu, treba
očekivati povećanje broja zaista nasumičnih događaja u njemu, a
time i veću mogućnost svesti da utiče na kolaps talasnih funkcija, to
jest vektora stanja. Ovde postoji jasno podudaranje fizike i fiziologije.

Duh i mašina: duh

Tako stižemo do same svesti. Filozof Džilbert Rajl svojevremeno se

podsmevao pojmu svesti, tvrdeći da je to samo 'duh u mašini'. Po
Vokerovom mišljenju, međutim, to je veoma delotvoran duh.
Prema Vokeru, ključni element jeste cilj svesti. Šta posmatrač želi
videti? Šta priželjkuje, kakva je njegova (kako bi to Stenford rekao)
dispozicija? Svest je jedan parametar koji utiče na kolaps talasne
funkcije. Sada smo na čisto psihološkom nivou istraživanja, jer
istraživač jedino može da postavlja pitanja subjektu, ako želi saznati
šta je u njegovoj svesti (ili može učiniti neki pokušaj da manipuliše
njegovim željama ili dispozicijama).
Međutim - tu stvari postaju zanimljive - Vokerova teorija tvrdi da
postoji određeno ograničenje sposobnosti svesti da utiče na fizičke
sisteme. U većini kvantnomehaničkih teorija postoji, kao što smo
videli, neki oblik ograničenja povezan sa jačinom povratne sprege,
ali Voker predlaže i ograničenje u pogledu količine informacija (u
matematičkom smislu) koju svest može predati (to se kaže:
'saopštiti') jednom fizičkom sistemu. Pojedinosti Vokerovih derivacija
ovde nas ne zanimaju; važno je znati da njegovi postulati o
'kapacitetu kanala' svesti (svesti kao činioca koji deluje na svet) daju
neka konkretna predviđanja koja se mogu testirati.
Najvažnije od njih jeste predviđanje da će razmera signal/šum u
ogledima sa paranormalnim moćima biti nezavisna od osnovnih
verovatnoća za uspeh ili neuspeh. Razmotrimo neke oglede o kojima
smo već govorili. U nekom Šmitovom ogledu sa binarnom REG
mašinom 'osnovna verovatnoća' za postizanje uspeha jeste 50%, a
to znači 1:2. Drugim rečima, postoje dve podjednake mogućnosti, pa
su izgledi da pukim slučajem 'nabodeš' onu pravu tačno jedna
polovina. U ESP ogledu sa pogađanjem karata, ako na njima ima pet
mogućih simbola, izgledi da nasumce pogodiš onu željenu je 1:5, ili,
20%. Za pokušaje psihokineze sa bačenom kockicom za kockanje,
znamo da izgledi da željena strana padne čistom slučajnošću nagore
iznose 16,67 odsto, jer svaki put će pasti samo jedna od šest
mogućih - 1:6. Dakle, ukratko rečeno, osnovna verovatnoća jeste
ona da se nešto 'potrefi' potpuno slučajno, pukim slučajem. Voker
tvrdi da, ako su svi drugi elementi isti, nema razloga da se
pretpostavlja da će svest saopštiti više informacija jednom od tih
sistema nego bilo kom drugom. Razmera između (korisnog,
željenog) signala i (nekorisnog) šuma, to jest buke, merena statistički
i iskazana kao stepen neverovatnoće da se nešto postigne pukim
slučajem, biće ista i za velike i za male osnovne verovatnoće - za
bilo kolike.
Pa šta? Pa, to da je ovo predviđanje sasvim različito od onoga što
kažu drugi modeli, to jest druge teorije o mogućim načinima
delovanja paranormalnih moći. Razmotrite, na primer, jedan
privlačan model paranormalnih moći koji kaže da prilikom jednog
ogleda, ponovljenog izvestan broj puta, paranormalna moć proradi
ponekad, a kad proradi, izazove kolaps talasne funkcije takav da se
postigne upravo onaj željeni ishod. Koliko često će proraditi, to je
stvar koja bi trebalo da ostaje prilično postojana tokom vremena.
Recimo da će proraditi u 10% slučajeva (poprilično visoka vrednost,
ali neka nam posluži kao ilustracija). Kad bi to tako bilo, onda bi se
razmera signal/šum menjala dramatično prilikom promene osnovne
verovatnoće.
Zašto je to tako? Razmotrite jedan binarni REG ogled. Neka
paranormalna moć uspešno deluje u 10% slučajeva. Znači, u svakih
sto pokušaja ispitanik će deset puta uspešno uključiti svoju
paranormalnu moć i time obezbediti pogodak (željeni rezultat). U
preostalih 90 slučajeva neće. To znači da u tih 90 slučajeva ostaje
vladavina čiste, puke slučajnosti, tako da će on pogoditi u 45, a
promašiti u 45 slučajeva. Znači ukupno će imati 55 pogodaka, a to je
1,1 puta više nego što bi puka slučajnost dala. A zamislimo sada
ogled u kome je udešeno da REG mašina pošalje svaki puls u samo
jedan od 10 mogućih kanala. Zahvaljujući paranormalnoj moći,
ispitanik će od svakih 100 pogoditi u 10 pokušaja, a u preostalih 90
slučajeva njegova paranormalna moć neće ni biti uključena. A tu će
(zato što ima 10 kanala niz koje signal može da otputuje) pukom
slučajnošću pogoditi samo 9 puta. Promašiće 81 put. Ukupan broj
pogodaka u 100 pokušaja biće 19, što je čak 1,9 puta više od stope
uspeha koja se mogla očekivati da je ispitanik nagađao zaista
naslepo. Tih 1,9 daleko su veći uspeh nego 1,1 a to znači ne samo
uspešnije nagađanje nego i mnogo veću razmeru signal/šum (veću u
korist signala).
Model sve-ili-ništa predviđa da će razmera signala prema šumu, kao
i iznos neverovatnoće da se uspeh 'nabode' slučajno, zavisiti od
osnovne verovatnoće. Vokerov model kaže da neće nimalo. Dokazi
kojima raspolažemo sugerišu da je Vokerov model tačniji, iako ovde
ne možemo u celosti odbaciti psihološke činioce (ljude možda više
obeshrabruju testovi sa paranormalnim u kojima je verovatnoća
pogotka mala, a kad su obeshrabreni oni, možda, gube motivaciju).
U svakom slučaju, ono što je ovde važno jeste nešto što je
donedavno bilo teško i zamisliti: postojanje preciznih matematičkih
iskaza o tome kako bi paranormalna moć trebalo da deluje.

Rasprave se nastavljaju

Pokušajmo da svedemo jake i slabe strane ovih teških,

kontraintuitivnih, kvantnomehaničkih modela paranormalnih moći i
da vidimo u kom pravcu se kreće ta oblast izučavanja, u kojoj se
protivurečnosti nastavljaju.
Jake strane kvantnomehaničkog modela jasno su vidljive. Logički su
dobro utemeljene. Fizika iza njih neobična je zato što na neobičan
način tumači izoštravanje talasne funkcije, ali nije besmislena. Ovi
modeli daju predviđanja koja se mogu u praksi proveriti i nude
razumna objašnjenja za neke činjenice koje već dugo zbunjuju
parapsihologe. Ovi modeli su generisali barem jednu sasvim novu
liniju istraživanja, a mogli bi ponuditi mnoge nove magistralne pravce
istraživanja.
Ipak, ostaju teškoće. Teorija je kontraintuitivna, ali to je, donekle,
zato što neki od problema povezanih sa njom (kao što je problem
divergencije) jesu neposredno uneseni, to jest preneseni iz same
fizike - a to je jedna poenta koju neki Vokerovi kritičari nisu shvatili.
Ponajmanje je jasna, naravno, relevantnost kvantnomehaničkih
modela za spontane paranormalne događaje, ali objašnjavanje
takvih događaja i nije osnovni zadatak teoretičara kvantne mehanike.
Preostaju još neki problemi koji izazivaju neslogu i razdor kad su u
pitanju kvantnomehaničke teorije. Mi ne znamo da li je svest, sama
po sebi, dovoljna da kolabira jednu talasnu funkciju. Godine 1989.
Edvin Mej je prijavio jedan ogled koji je, po našem uverenju, od
kapitalnog, prekretničkog značaja, a koji sugeriše da svest, možda,
ipak nije potrebna za kolabiranje talasne funkcije; to je presudno
pitanje, pa smo zaista začuđeni da niko u fizici, koliko znamo, do
danas nije izvršio ponavljanje ovog ogleda. Osim toga, istina o
današnjim fizičarima je sledeća: većina njih i danas je vezana za
kopenhagensko tumačenje problema merenja, tumačenje koje (ma
koliko oni pričali o prirodi mernih sistema i o međudejstvima mernih
sistema sa kvantnomehaničkim svetom) ostaje, u suštini, jedan
prazan ne-odgovor, jedna proizvoljna izjava da na tom mestu postoji
zapreka koja onemogućava dalje razumevanje.
Postoje dva glavna načina da se razmatraju Vokerov model i modeli
drugih teoretičara nadahnuti kvantnom mehanikom.
Jedan način sastoji se u tome da se u njima vide precizne
formulacije podložne preciznoj eksperimentalnoj proveri, posle čega
će se tačno znati šta je tačno a šta je netačno. Ali ako ćemo biti
pragmatični, to nije najpametniji prilaz. Pametnije je, i korisnije,
pogledati od kojih modela ima koliko koristi. Da li neki model
omogućuje predviđanja koja se mogu testirati? Da li objašnjava
podatke kojima već raspolažemo? Da li nas vodi nekim novim
magistralnim putevima istraživanja? Presudna proba vrednosti ili
bezvrednosti svake teorije jeste: da li sugeriše nove oglede i da li
podstiče istraživačke poduhvate koji vrede truda. U tom pogledu,
kvantnomehanički modeli imaju šta da ponude parapsihologiji. Mi ne
kažemo da su istiniti; štaviše, kažemo da je to besmislen način
razgovora o njima. Kažemo da su korisni. U tom smislu, oni su
uvažavanja dostojna nauka.
U tom pogledu, kvantnomehanički teorijski modeli bitno se razlikuju
od spekulacija Džona Hejsteda o objašnjavanju paranormalnih
događaja pomoću fizičke teorije Evereta i Vilera o postojanju
višestrukih vaseljena. Hejsted sugeriše da se paranormalni efekti
događaju onda kad se uz pomoć nečije paranormalne moći otvori
komunikacija između svetova, između uporednih vaseljena, tako da
događaj koji je u ovoj Vaseljeni slabo verovatan 'prođe kroz kapiju' iz
neke druge vaseljene, gde je aktuelizovan, to jest desio se, u našu
Vaseljenu, tako da se desi ovde. (Ili: i ovde.) To, da se razumemo,
nije u skladu sa najosnovnijim postulatom fizike - da različite
vaseljene jedna drugu isključuju; osim toga, ne vodi nas ni prema
kakvim proverljivim ekskluzivnim predviđanjima. (To 'ekskluzivnim' bi
značilo: predviđanja koja proističu samo i jedino iz Hejstedove
teorije, ni iz jedne druge, pa, prema tome, ako bi se dokazalo da su
tačna, time bi i tačnost baš Hejstedove teorije, za razliku od svih
ostalih, bila dokazana.) Vidimo, dakle, koliko su nadmoćni pojedini
kvantnomehanički modeli, kao što je Vokerov.
Da li se kvantnomehaničke teorije kreću u nekom pravcu? Tu život
postaje zanimljiv. One nisu, poslednjih godina, nadahnule mnogo
novih ogleda. To je delimično, sumnje nema, zbog toga što su ogledi
koji iz kvantne mehanike proističu često složeni, čudni i suprotni
ljudskoj intuiciji. Većina parapsihologa diplomirani su psiholozi i
osećaju se nelagodno kad se nađu u blizini čudnovatih
kvantnomehaničkih modela (koji su takvi zato što je kvantna fizika, iz
koje su izvedeni, veoma čudnovata nauka). Iz tih razloga mnogi
parapsiholozi radije se drže dobrih starih načina ESP i PK testiranja.
Još dva činioca ovde su od značaja. Prvo, iako kvantnomehanički
modeli kažu da su psihološki činioci kod posmatrača od ključnog
značaja za kolabiranje vektora stanja (a to znači i za pojavu i prirodu
ESP efekata), oni te efekte ostavljaju, sasvim opravdano, u domenu
psihologije. Iz tog razloga i parapsiholozi teže da se pridržavaju
psihologije; ona je, ipak, nauka koju su proučavali. Drugi činilac jeste
taj da je u poslednjih desetak godina u parapsihologiji postignut
dramatičan napredak pomoću jednog postupka o kome ćemo
govoriti u završnom poglavlju, a koji je poznat kao 'metaanaliza'. Baš
kao što su Breid i Eliotson imali taj peh da svoju hipnotičku
anesteziju ponude javnosti upravo u vreme kad je naišlo nešto
mnogo bolje (hloroform), tako i kvantnomehanički modeli možda
ostaju potisnuti zato što je, koliko vidimo, naišlo nešto još bolje.
Vratićemo se kasnije pitanju da li je parapsihologija nauka ili pseudo-
nauka, koje smo dodirnuli tvrdnjom da su kvantnomehaničke teorije
dostojne naučnog uvažavanja. U našem sledećem poglavlju
iskoračićemo iz granica nauke i istražićemo jednu temu koja je
zaokupila već pionire parapsihologije. Smatramo da je to tema koju
ne možemo prenebregavati i o kojoj su se možda i mnogi čitaoci
zapitali: život posle smrti.

ŽIVOT POSLE SMRTI?

Naš glavni posao u ovoj knjizi bio je, do sada, razmatranje sve
obimnijih naučnih dokaza da odista postoje anomalije koje se moraju
označiti terminima 'paranormalna moć' ili 'paranormalno', kao i
navođenje teorija o tome kako bi ta paranormalna moć mogla
delovati, kada bi mogla delovati najbolje, ko bi je mogao
najdelotvornije koristiti, šta bi se njome moglo postići i tako dalje. Ali
za sve to vreme smo prenebregavali ono 'veliko pitanje' koje je
raspaljivalo maštu prvih sistematskih istraživača paranormalnih
moći: mogu li ljudska bića da opstanu i posle svoje fizičke smrti?
Britanski istraživači u devetnaestom veku nisu se ograničavali na
puko verovanje u to; okruženi trijumfalnim materijalizmom svoje
epohe, teorijom evolucije i naučnim ateizmom, oni su bili rešeni da
svakako potraže i dokaze.
Za upuštanje u ovu temu nisu baš svi parapsiholozi podstaknuti
religijom (kao što su neki kritičari netačno tvrdili). Mi ćemo se u tu
temu upustiti iz nekoliko razloga, uprkos činjenici da će nas ta tema
prisiliti da napustimo granice naučnog metoda i naučnog vršenja
ogleda. Prvi razlog je istorijski: život posle smrti bio je važno pitanje
u razmišljanjima naših najranijih kolega. Ne kažemo da su oni bili,
niti da nisu bili, časni i nepristrasni u svojim nastojanjima da dođu do
odgovora; samo kažemo da ne bi bilo sa naše strane korektno da se
odričemo istorije svoje sopstvene discipline. Drugo, ova tema
pojavljuje se u doživljajima mnogih ljudi. Mnogi je i smatraju
značajnom, jer da nije tih mnogih, ne bi ni današnji spiritistički
medijumi imali tako postojano, stalno tržište za svoje usluge, to jest
tako postojan priliv klijenata. Kao treće, mi imamo utisak da najbolji
dokazni materijal kojim raspolažemo zaslužuje i zavređuje naučno
razmatranje zato što je veoma visokog kvaliteta. Ne možemo bežati
od činjenica samo zato što nam nije po volji jedna oblast. Lično
govoreći, nemamo baš mnogo volje da raspravljamo o implikacijama
raznih istraživanja iz oblasti reinkarnacije, ali ipak nećemo
prenebregavati, a ni ismevati dokazni materijal koji o tome postoji.

Konkretni slučajevi

Postojanje paranormalnih moći kao da sugeriše da um, ili svest,

može da deluje izvan tela. To je najočiglednije u slučaju psihokineze,
gde ljudska volja, po svemu sudeći, deluje na udaljene objekte i
događaje. Svest, ako želite da se tako izrazite, nije lokalizovana, ona
nije ograničena na fizičku zapreminu našeg mozga. Pa, ako je tako,
onda je logično da potražimo i neke dalje dokaze o izdvojenosti uma
od tela. Naša prva luka u koju ćemo doploviti jeste vantelesno
iskustvo, VTI, poznato i kao astralna projekcija, astralni let ili astralno
putovanje - takve izraze koristili su neki autori, malo više skloni
okultnom, kad su pisali o VTI. Mi ćemo sve te njihove astralne
svetove sasvim izostaviti iz naših razmatranja i posvetićemo pažnju,
prvo, pitanju kako je to kad vam se dogodi VTI. Ovde je tipična,
mada vrlo kratka, izjava jednog osmogodišnjeg dečaka o VTI: "E, da
znate samo šta mi se desilo. Ležao ja na krevetu i čitao nešto, i
odjedanput kao počnem da se dižem u vazduh. Podignem se ja sve
do blizu plafona. Onda pogledam dole i vidim sebe kako ležim na
krevetu. Onda se spustim polako. Posle toga sam pozvao..."
Da li se takvi događaji zaista dešavaju ili su samo halucinacije? Ako
bi um mogao na ovaj način da isplovi iz tela, zar ne bi mogao i trajno
da ga napusti, a ipak da očuva svoj integritet i svoju koherentnost,
pa i posle smrti tela? Ova mogućnost naročito se izoštrava kod jedne
posebne vrste VTI, koja je poznata kao 'iskustvo blizine smrti' ili IBS.
Pojedini ljudi koji su bili vrlo blizu smrti, na primer klinički mrtvi neko
vreme, a onda reanimacijom vraćeni u život, prijavili su da im se
činilo da njihov um plovi nekud, izlazi iz tela, u to vreme.
Naš sledeći korak bio bi da pogledamo kakvi događaji sugerišu da bi
um mogao nastaviti da deluje posle smrti tela. Ti događaji bili bi:
priviđenja (prikaze, aveti, sablasti) mrtvih ljudi, razgovori sa njima
posredstvom spiritista (medijuma), dokazi o navodnim 'ranijim
životima' prikupljeni tokom takozvane hipnotičke regresije, kao i
neposredno proučavanje pojedinaca koji ostavljaju utisak da su
reinkarnirani iz nekih ranijih života.
Može li se dati konačna naučna presuda o pitanju života posle smrti?
Tu postoji jedno trnovito pitanje. Pretpostavimo da jedan medijum
počne da saopštava podrobne podatke o nekome ko je umro, i da mi
onda ustanovimo, na osnovu dokumentacije ili kroz razgovore sa
ljudima koji su tog pokojnika ili pokojnicu poznavali, da je medijum
sve tačno rekao. Pretpostavimo da su dokazi toliko jaki da mi, bez
ikakve razložne sumnje, zaključimo da medijum ni na koji način osim
paranormalnim putem nije mogao doznati sve to o preminuloj osobi.
Pa i tada nećemo imati nikakav dokaz da je umrla osoba na neki
način duhovno preživela i dostavila informacije spiritisti. Jer, ako smo
mi mogli da proverimo informacije (da pogledamo dokumentarne
izvore, da razgovaramo sa ljudima), onda je i spiritista mogao,
pomoću ESP, da dokuči sadržinu upravo tih istih dokumenata ili
pomoću telepatije da nasluti čega se sećaju preživeli poznanici
umrlog čoveka. Za to je medijum mogao upotrebiti izuzetno jaku
vrstu vančulnog opažanja, takozvanu super-ESP. Na ovu mogućnost
vratićemo se kasnije, ali u teoriji super-ESP je alternativa pomoću
koje možemo osporiti svaku tvrdnju i priču o komunikaciji sa
mrtvima.
Uprkos tome, kao i uprkos činjenici da veliki deo dokaznog materijala
koji ćemo uzeti u razmatranje zaista nije plod nikakvog naučnog
vršenja ogleda, mi ipak možemo doći do nekih razložnih zaključaka
o životu posle smrti. Ovde treba da usvojimo načelan stav francuskih
'istražnih sudija', a to vam je, u Francuskoj, službeno lice koje ne
sudi nego samo prikuplja i analizuje sve moguće podatke i dokaze
koji bi mogli biti u vezi sa počinjenim krivičnim delom. Treba da
koristimo svoju racionalnost, svoje osećanje za verovatnost i za
razložnu sumnju, i pomoću toga da procenjujemo koliko ubedljivo
izgleda ovaj ili onaj prijavljeni slučaj. Nema ni govora o konačnoj
naučnoj presudi, ali se može doći do provizorne naučne razumne
procene.

Vantelesna iskustva

"Bila sam vrlo umorna, i to fizički premorena, zaista, ali moj um bio je
baš veoma aktivan. Prilegla sam da se malo odmorim, bilo je kasno
po podne. Osetila sam neko čudnovato peckanje u rukama i
nogama, onda sam začula neko zujanje... Bila sam svesna da mi se
stvara neki pritisak oko glave ili u glavi, a onda kao da me je nešto
ponelo kroz neki mračan tunel, velikom brzinom... To se završilo,
pogledala sam oko sebe i po svemu stekla utisak da lebdim metar ili
dva iznad postelje, još u toj istoj sobi. Bacila sam pogled nadole i
videla svoje telo tamo, ispod mene. Iz nekog čudnog razloga
zagledala sam se sa velikom pažnjom u jedan čudan pramen
paučine na vrhu mog ormana za odeću... To me je pomalo uplašilo,
pa sam se uprla snagom volje da se vratim u svoje telo. Kao da me
je povukao neki kanap ili nit, vratila sam se, i to putanjom (mada u
ovo nisam sigurna) kroz svoju glavu. Malo sam se trgla i pridigla se u
sedeći položaj. Sve to bilo je savršeno neočekivano. Kad sam se
malo pribrala, pogledala sam šta ima na tom ormanu. I zaista, ona
paučina je bila tamo i izgledala je baš tako."
Ovakva VTI nisu retkost. Bilo je raznih anketa o tome, pitanja su
postavljana na različite načine, ali čini se da je nekih deset ili
dvadeset posto od ukupnog stanovništva imalo nekada u svom
životu barem jedno slično iskustvo. Jedna veoma mala manjina
prijavljuje dva ili više VTI. Dakle, takve stvari ne govore samo neki
čudaci, niti samo oni drugari koji vole da se raspričaju o 'astralnim'
putešestvijima.
Da li se tokom VTI koristi ESP? Osoba iz gornje priče 'videla' je
nešto što iz normalne ljudske perspektive nije bilo dostupno pogledu;
to otvara mogućnost da je um isplovio iz tela i paranormalnim putem
postigao jedno opažanje.
Čarls Tart je prijavio jedan zanimljiv ogled u kome se želeo proveriti
upravo taj efekat. Jedna žena koja je već imala vantelesna iskustva
ležala je na krevetu u jednoj sobi. Na njenu glavu bile su priključene
elektrode EEG mašine, da bi se snimao njen elektroencefalogram.
Ona je iz tog položaja uspela da pročita, tačno, petocifreni broj
ispisan na papiru položenom na vrh ormana u drugoj, susednoj sobi.
Karl Osis izveo je još domišljatiji ogled u kome je ispitanik ležao u
jednoj sobi dok se u drugoj sobi nalazio jedan izuzetan ESP ciljni
predmet. Bila je to mašina koja je projektovala slike na takav način
da ih nije mogao videti niko osim neke osobe koja bi došla i stala
tačno ispred te mašine. Ispitaniku je rečeno koje su to slike, on ih je,
dakle, znao, ali trebalo je da pogodi kojim će se redosledom one
pojaviti. Niko nije pušten da uđe u tu drugu sobu; dakle, te optičke
informacije nije mogao primiti niko. Pa ipak, ispitanik je nepogrešivo
pogodio kad je koja slika puštena. Za sebe je tvrdio da oseća veliko
pouzdanje da će tačno pogađati. Ogled je ponovljen još dvaput, i
svaki put je taj subjekt nepogrešivo pogodio redosled tih slika.
Neverovatnoća da on to pogodi pukim slučajem bila je veoma velika.
Osisov ogled je, prividno, naročito povoljan za naše sadašnje
razmatranje zato što stičemo utisak da je neki deo uma tog ispitanika
doplovio pred projektor i video kad se prikazuje koji optički efekat. Ali
to je samo prividno; zasnovano je na pogrešnoj logici. Ako se
pomoću ESP mogu otkriti podaci koji su samo na jednom mikrofilmu
i nigde drugde, i ako se opet pomoću ESP može u ogledu 'nadole
skroz' pogoditi koje su karte ispod kojih u čvrsto zapakovanom špilu,
onda znamo da je naivno svako razmišljanje o vančulnom opažanju
kao o nečem što je vezano za lokalizovano čulo. Osisov pomenuti
rezultat mogao bi biti najnormalnija ESP. Štaviše, moguće je tvrditi
da vantelesna iskustva nisu ništa drugo do ESP efekti praćeni
halucinacijama.
Ovaj opšti zaključak podržavaju dva ogleda Džona Palmera. U tim
ogledima on je uspeo da izazove VTI kod dobrovoljaca. U prvom
ogledu upotrebio je vizuelno polje sa spiralom koja rotira. U drugom
ogledu obezbedio je gancfeld uslove, a ispitanicima je govorio da
treba da dožive vantelesno iskustvo koje bi im omogućilo da saznaju
nešto o ciljnoj slici koja se nalazi u drugoj sobi gde je gleda jedan
čovek. U prvom ogledu ukupni rezultati bili su ispod slučajnosti, a oni
ispitanici koji su doživeli VTI postigli su značajno ESP promašivanje.
U drugom ogledu desilo se sve suprotno. Ukupni postignuti rezultati
bili su iznad nivoa slučajnosti, a kod onih koji su postigli VTI, izrazito
iznad tog nivoa.
Poenta je ovde to da su to upravo isti oni rezultati koje je Palmer
postizao u svojim običnim ogledima sa gancfeldom i sa izmenjenim
stanjima, gde niko nije ni pominjao, a ni prijavljivao nikakva
vantelesna iskustva. Najizrazitiji ESP rezultati dobijeni su od onih
kandidata kod kojih su se razvila najjače izmenjena stanja svesti. To
nam sugeriše da je VTI jedna suvišnost, beznačajnost, nešto što
samo može eventualno naznačiti da je ispitanik dospeo u izmenjeno
stanje svesti. Mi to izmenjeno stanje svesti možemo, u svakom
slučaju, meriti i na druge načine. Nije nimalo važno da li se ispitaniku
pričinilo da izlazi iz svog tela, važno je samo da je dospeo u
izmenjeno stanje svesti. Ali da bismo bili pošteni, priznaćemo da su
ispitanici u Palmerovim ogledima, oni koji su prijavili VTI, dali
kudikamo drugačije opise te pojave nego ljudi kojima se to u životu
desilo neočekivano; kvalitet doživljaja nije bio isti.
Da li su ogledi sa VTI pružili neki bolji uvid u tu pojavu?
Godine 1976. parapsiholog Robert Moris prijavio je jedan ogled sa
uvežbanim ispitanikom po imenu Stjuart Hareri. Moris je sugerisao
da bi jedan dobar način da se testira da li tokom VTI zaista nešto
izlazi iz Harerijevog tela mogao biti sledeći: da se u blizini nađe neki
monitor, dakle nadzornik, možda čovek, a možda i životinja, koji bi
mogao reagovati na to nešto. Za taj posao odabrana je životinja,
Harerijev kućni ljubimac - njegovo omiljeno mače. Mače je stavljeno
u jedan zatvoren prostor u drugoj sobi dok je Hareri pokušavao, u
nasumično odabranim periodima (koji su zahvatili otprilike jednu
polovinu ukupnog vremena ogleda) da 'mentalno putuje' ka svom
mačetu. Tokom onih razdoblja kad je Hareri pokušavao da bude u
VTI (ako se tako može reći), mače je sedelo mirno, bez ikakvog
mjaukanja, i odavalo utisak da se oseća dobro i zadovoljno. Tokom
druge polovine eksperimentalnog vremena ponašalo se nemirno i
mjauknulo je 37 puta. Ali kad je isti ovaj ogled ponovljen sa drugom
mačkom sa kojom Hareri nije bio ni u kakvoj dotadašnjoj bliskosti,
nije primećen nikakav značajan efekat.
Da li je, dakle, to malo stvorenje na neki način osećalo Harerijevo
mentalno prisustvo i iz tog razloga sedelo u miru i tišini? Jedan od
posmatrača ispričao je da mu se u jednom trenutku pričinilo da vidi
neku ljudsku sen u blizini mačke; kasnije se ispostavilo (jer to tada
posmatrač nije znao) da je to bilo tokom jednog od razdoblja kad je
Hareri, po svome tvrđenju, doživljavao vantelesno iskustvo. Ali
Hareri je mogao psihokinezom uticati i na mačku i na tog
posmatrača u drugoj sobi, tako da cela stvar ostaje nedokazana. Isto
se može reći i za nedavne Osisove studije u kojima je uspeh na
testu prepoznavanja optičke ciljne slike bio praćen signalima iz
uređaja za merenja napetosti u metalnim predmetima (kao u
Hejstedovim studijama o savijanju metala). Metalni predmeti bili su u
blizini projektora slika. To je, dabome, moglo biti istovremeno
delovanje ESP i PK.
Džon Palmer izložio je zamisao da bi jači dokaz za VTI bio ako bi se
moglo pokazati da su ESP efekti koji stoje u vezi sa VTI nekako
različiti po vrsti od onih bez veze sa VTI. Ali on je to sugerisao
poodavno, a niko dosad, koliko znamo, nije takve naporedne oglede
pokušao da izvede. Aktivnost mozga nadzirana je tokom VTI, ali
bezuspešno; različiti eksperimentatori prijavili su rezultate koji se
između sebe ne slažu.
Mi sada nemamo dobre dokaze na temelju kojih bismo mogli oceniti
da li je VTI stvar čisto subjektivna ili nije. Ali znamo da su VTI
osećanja bila često prijavljena u vreme kad su ispitanici postizali jake
paranormalne rezultate, a to može značiti da je doživljavanje raznih
VTI utisaka dobar pokazatelj da je osoba dospela u psihičko stanje
povoljno za ESP delovanje.

Svetlost na kraju tunela

Rani hroničari VTI zapazili su da je veliki deo takvih iskustava bio

indukovan velikim strahom, jakim stresom ili ranjavanjem; ali
nastojali su da što manje naglašavaju tu istinu, plašeći se da će neko
reći da su sve to bile halucinacije izazvane takvim nevoljama, a ne
'prava' vantelesna iskustva. Međutim, okolnosti su se promenile u
poslednjih dvadesetak godina, ispoljeno je veliko zanimanje za VTI
indukovana stresom. Za jednoga od pionira u istraživanjima na ovom
polju smatra se Rejmond Mudi, čovek koji je prikupio nekoliko stotina
izveštaja o slučajevima spontanih VTI i IBS.

Osobeni elementi iskustva blizine smrti

(1) Neiskazivost. Veoma je teško rečima opisati sve vidove takvih
doživljaja.
(2) Svest o drugima. Neki ljudi u dubokoj nesvesti kao da ipak
opažaju govor i postupke ljudi oko sebe.
(3) Smirenost. Izrazito osećanje spokojstva i mira.
(4) Zvuci. Čuju se ili pričinjavaju zvuci kao: zujanje, jaka zvonjava,
fijuk nalik na vetar, često neugodni.
(5) Mračni tunel. Osećaj brzog kretanja kroz mračni tunel ili dugačku
pećinu, odnosno dolinu. (Da li je tu poreklo metafora o 'dolini senke
smrti'?)
(6) VTI vid. Osećaj posedovanja još jednog tela, izvan svog fizičkog
tela. Ovo često dođe kao veliko iznenađenje.
(7) Susreti sa drugima. Susreti sa 'duhovima' ljudi koje je subjekt
poznavao a koji su umrli.
(8) 'Zbunjeni duhovi'. (Neuobičajeno.) Bilo je izveštaja da su viđeni
ljudi koji su umrli, ali su vezani za neki predmet, osobu ili naviku;
činilo se da ih razdire neki sukob ili neka muka. Ostavljaju utisak da
su više humanizovani nego drugi 'duhovi'.
(9) Bića od svetlosti. Pojave bića koja izgledaju kao osobe, ali
sazdana od blistave svetlosti. Ta svetlost, ipak, ne zaseni oči, to jest
ne zaslepi posmatrača; iz takvog svetlosnog bića kao da isijavaju
silna radost, ljubav i toplina. Izrazita neopisivost rečima. Takvo biće
često bude sagledano kao vodič ili izaslanik.
(10) Pregled učinjenog. Svetlosno biće skrene umirućem čoveku
pažnju na protekli život, na učinjena dela i na posledice tih dela, ali
sve to bez i jedne jedine reči. Ovo sa ciljem da se uspomene
evociraju i da se o njima razmisli, a ne da se umirućoj osobi sudi i
presudi. "On (stvor od svetla) pokušavao je kroz svaku od tih
uspomena da mi pokaže nešto. Neprestano je naglašavao značaj
ljubavi... Ali bez ijedne optužbe protiv mene."
(11) Vizije znanja. (Neuobičajeno.) Kratkotrajna sagledavanja jednog
sasvim izdvojenog područja postojanja, gde kao da sveukupno
znanje o svemu uporedo postoji u nekom bezvremenom stanju. Vrlo
izrazita neiskazivost rečima.
(12) Gradovi svetlosti. (Neuobičajeno.) Ponekad se viđeni prizor
opisuje, maltene biblijskim rečima, kao Raj; reke su kao staklo,
građevine od kristala, a sve je to prožeto i natopljeno svetlošću.
(13) Granica. Neka velika voda ili jedna crta na tlu, kapija, ograda,
vrata, ili siva izmaglica; preći tamo znači prihvatiti smrt.
(14) Spasenje ili pomilovanje. (Neuobičajeno.) Verovanje da stvor od
svetlosti, ili neko drugi, daje pomilovanje za počinjena dela, ili
spasava umirućeg od smrti. U takvim slučajevima umirući se često
plaši za neku drugu osobu koja je još u životu, na Zemlji: za bračnog
druga kome može biti slomljeno srce, ili za dete koje neće moći da
bude odgajeno onako kako bi to umirući želeo.
(15) Povratak. Često se doživi kao razočaranje, u prvim trenucima,
naročito kod onih koji su reanimacijom vraćeni iz kliničke smrti.
(16) Delovanje na kasniji život. Veoma jako pozitivno delovanje.
Nestane svaki, pa i najmanji strah od smrti, poneko prijavi i
povećanu sposobnost da 'oseti' druge ljude (ili čak ispolji
paranormalnu moć). Ojačano osećanje svrhe, cilja. Manje brižnosti
zbog svakojakih životnih problema.
(17) Nerado saopštavanje drugima. Okolina često reaguje negativno,
sa nerazumevanjem ili odbacivanjem, kad onaj koji je bio nadomak
smrti priča o ovim stvarima. Zato onaj ko je doživeo IBS nauči da o
tome ne priča rado.
Evo jednog prilično tipičnog izveštaja o IBS. To je pričao jednome od
nas dvojice, autora ove knjige, jedan čovek. Pridodali smo brojeve u
zagradama, koji ukazuju na mesta gde se pojavljuju neki od
pobrojanih 17 elemenata.
"Meni je vrlo teško da to objasnim, teško je naći reči za to... bilo je tu
nekih svojstava koja stvarno ne mogu lako iskazati (1). Dogodila mi
se saobraćajna nesreća. (Priča pojedinosti o sudaru.) Bio sam
nejasno svestan da se oko mene odvija burna aktivnost, da ljudi
nešto viču, ali sam to vrlo slabo zapamtio (2). Osećao sam se čudno
miran, vrlo spokojan, kao da mi više ništa nije važno (3). Postepeno
sam postajao svestan da putujem kroz nekakvu dugačku cev (5),
idem sve dalje i dalje, oko mene je to bilo zamućeno. Mislim da
nisam imao pojma šta sam bio. Ali u daljini sam video jedno svetlo...
jednu grudvu, kuglu svetlosti. Kretala se meni u susret, polako, a kad
se primakla, bila je tako bleštava. Čista svetlost, ali ne zasenjujuća
(9)... To svetlo, ja naprosto ne mogu da izrazim šta je značilo... ne
Boga, niti Hrista, niti išta tako, ali to je bio neko, neki agens, neka
sila... Imao sam zapanjujuće osećanje potpune dobronamernosti te
svetlosti. Iza te lopte svetlosti bile su, morao bih se tako izraziti,
građevine, nekakve građevine, sve u svetlosti (12)... Bilo je okolo i
raznih drugih svetlosti, pretpostavljam da bih sad rekao da su to bili
duhovi ili tako nešto, ali ne sećam se da sam tada u njima
prepoznao ljude, ikoga koga sam poznavao... Svetlo je iznenada
učinilo neku kretnju ka meni. Pokazalo je, zapravo, kao da se
orijentisalo na neki način prema dole... Shvatio sam da ću se vratiti
sebi, u svoje telo, da živim... Iako ovo može zvučati bizarno, u onom
trenutku nisam bio zbog toga baš zadovoljan. Ta svetlost bila je
toliko puna svega što je dobro da sam maltene želeo da ostanem. Ali
ona je izbledela, postepeno, i nestala... a ja sam posle nekog
vremena došao svesti (15). Bio sam u toj nesreći vrlo teško ranjen."
Taj čovek nikada nije čuo za Rejmonda Mudija niti za njegove
studije, ali paralele između ove ispovesti i nekoliko Mudijevih
elemenata IBS (od ukupno 17) veoma su upadljive. Jedan bitan
element koji se kod ovog čoveka, koji umalo što nije poginuo, nije
pojavio jeste 'saslušanje' pred bićem od svetlosti. Kod Rejmonda
Mudija to je deveta stavka. Drugi stradalnici pričali su da im je to biće
usmerilo pažnju ka proteklom životu, sa pitanjem (bez ijedne reči)
otprilike u smislu: "Šta si uradio (uradila) sa svojim životom? Jesi li
spreman (spremna) da umreš?" Ljudi koji su sa Mudijem razgovarali
tvrdili su da to pitanje nikad nije zazvučalo kao optužba. Navodno su
bili jasno svesni da svetlosno biće ima za njih bezgraničnu i
bezuslovnu ljubav. Usled toga (kažu), prestali su se plašiti smrti,
mada je nisu počeli priželjkivati. Za ogromnu većinu njih to je bilo
veoma dragoceno iskustvo, sa moćnim pozitivnim uticajem na njihov
kasniji život.
Naznake da je opstanak moguć i posle smrti jesu i susreti sa ljudima
koji su umrli ranije, a koje je za života poznavao čovek u VTI, kao i
činjenica da VTI ne prestaje trenutkom kliničke smrti. (U jednom od
Mudijevih slučajeva, čovek je imao VTI još minutima posle kliničke
smrti, sve do trenutka kad je reanimacija uspela.) Likovna sadržina
VTI može biti veoma slična vizionarskim spisima mistika; neki
stradalnici su kasnije pričali o 'svetu zbunjenih duhova' - naime, bića
koja nisu ostvarila svoju svrhu u životu ili koja su počinila
samoubistvo. Pregled učinjenog (10) može uključiti i utisak da se
događa otkrovenje, to jest čudesno uviđanje posledica učinjenog.
Razmišljajući o nacistima koji su počinili velika zverstva, Rejmond
Mudi zapisao je da su ta dela počinjena za života morala imati za
posledicu "nebrojene pojedinačne tragedije... bezbrojna polagana
umiranja, kao i brza i okrutna... užasne degradacije, godine gladi,
suza i muka kod žrtava. Ako se nacističkim zlikovcima desilo isto
ono što su doživeli moji VTI subjekti, onda ja zaista nikako ne mogu
zamisliti pakao užasniji, nepodnošljiviji od toga." Moguće je, možda,
naslutiti u tim VTI doživljajima začetke zamisli o raju i paklu.
Naravno da je Rejmond Mudi potražio i normalna objašnjenja za VTI.
Čovek koji je teško ranjen ili pod teškim stresom doživeće,
neminovno, i krupne psihološke promene. Kao prvo, takav pacijent
ima bitno smanjen ili i sasvim prekinut dotok krvi u mozak, što znači
da mozak ostaje bez snabdevanja kiseonikom. Usledi i čulna
izolacija i tako dalje. Neke od osobina VTI sreću se, itekako, i
drugde, izvan VTI. Tako, na primer, osećanje putovanja kroz kanal ili
tunel često imaju i epileptičari, bolesnici od migrene, a ponekad i
ljudi kojima neposredno predstoji utonuće u san. (Jedan od nas
dvojice, autora ove knjige, može iz ličnog iskustva da potvrdi da
narkoza kod zubara takođe može izazvati taj efekat.) Droge i
anestetici itekako mogu izazvati neke od nejjednostavnijih pojava
vezanih za VTI, ali ima u izobilju slučajeva stradalnika koji nisu bili
drogirani niti pod bilo kakvim uticajem lekova niti bilo koje
medicinske intervencije, a ipak su doživeli VTI.
Psihijatar Ronald Sigel iz Los Anđelesa napisao je opširan kritički
prikaz o VTI, tvrdeći da se sva takva iskustva mogu objasniti jakim
psihološkim potrebama i jakim željama kombinovanim sa
medicinskim traumama. Većinu osobina VTI, kaže on, prijavili su i
mnogi uživaoci LSD i drugih halucinogenih droga. Sigel, međutim,
možda previđa suštinu. Ako postoji neki kontinuitet između VTI i IBS,
zašto bismo očekivali da IBS bude u celosti različit od izvesnih
iskustava živih i zdravih ljudi? Osim toga, ako ostavimo po strani
neke izuzetno sumnjive tvrdnje o paklenim doživljajima koje su
objavljivali pojedini religijski angažovani pisci, vidimo da su izveštaji
o negativnim, užasavajućim sadržinama IBS veoma retki, dok su
negativna i užasavajuća halucinogena iskustva česta, što se ne
uklapa dobro sa tezom o VTI i IBS kao reakcijama na traumu.
Onaj deo Sigelove teorije u kome on govori o ispunjavanju želja
takođe nailazi na veliki problem. Naime, fenomenologija IBS (priroda
samog tog iskustva) izgleda da nije ni u kakvoj vezi sa čovekovom
pripadnošću ovoj ili onoj kulturi i civilizaciji. Čini se da je savršeno
svejedno da li neko veruje ili ne veruje u anđele i duhove, Hrista,
Višnu ili Budu, ili u nešto drugo. Stereotipni izveštaji o raju ili paklu
zapravo su veoma retki u IBS. Takođe ni školska sprema, socijalna ili
klasna pripadnost, pa ni ekonomsko stanje, ne utiču nimalo na
učestalost ili prirodu IBS.
S vremena na vreme neko ko ima malo ili nimalo prakse u ovoj
oblasti istraživanja istupi sa nekom svojom zamišlju. Tako je čuveni
popularizator nauke, astronom Karl Segan, izjavio da univerzalnost
IBS može biti u nekoj vezi sa jednim doživljajem koji je svima nama
zajednički, a to je rođenje, to jest prolazak kroz proces porođaja. Taj
'mračni kanal' mogao bi biti porođajni kanal, a izlazak iz svoga tela
mogao bi biti samo prisećanje na izlazak iz majčinog tela - ponovno
proživljavanje tog događaja. Ova zamisao (koja je dobila sasvim
nekritičnu podršku u jednom delu javnosti) možda je proistekla iz
'nju-ejdž' terapija, kao što je ona sa 'ponovnim rađanjem'. Iz čega
god da je proistekla, dovoljno je samo ovlaš je razmotriti, pa da se
raspadne. Porođajni kanal uopšte ne liči na tunel. Mentalni kapacitet
novorođenčeta nije takav da bi dete moglo da zapamti svoje rođenje
tako dobro da iz toga proisteknu podrobne, produbljene slike i drugi
osećaji u vantelesnim iskustvima i u iskustvima bliske smrti. Osim
toga, nađeno je da su VTI i IBS jednako česti kod 'normalno' rođenih
i kod onih rođenih putem carskog reza. To prilično delotvorno ruši
ideju da je tunelski efekat u IBS odraz ili odjek porođajnog doživljaja.
Bilo je pokušaja da se iz dosad prikupljenog znanja o vizuelnom
korteksu u ljudskom mozgu izvuku, ekstrapolacijom, naznake o
tunelskim slikama u IBS. Na primer, ovako: povećanje kortikalne
pobudljivosti, sposobnosti pobuđivanja nervnih ćelija u vizuelnom
korteksu moglo bi u njemu aktivirati 'trake' koje bi davale privid
koncentričnih prstenova ili spirala, a to bi vodilo ka prividu tunela.
Pošto je veći broj neurona (po jedinici površine vidnog polja)
usredsređen na sredini vidnog polja nego na periferiji, pacijent bi
mogao imati privid da je ispred njega mutna kugla svetlosti. Ove
spekulacije možda bi mogle objasniti najjednostavnije elemente IBS i
VTI fenomena, možda nekih 5%, ali nikako ne onih preostalih 95% -
jer je fenomenologija VTI i IBS složena. Nema razloga da verujemo
da će ova pojednostavljena neurofiziološka objašnjenja voditi nekom
napretku u ovoj oblasti.

Istraživanja jednog kardiologa

"Moram priznati: kad sam prvi put čitao knjigu Život posle života
mislio sam da su svi ti doživljaji samo izmišljotine pojedinaca koji su
želeli da zloupotrebe lakovernost autora, doktora Rejmonda Mudija,
ili da je sam Mudi 'ukrašavao' istinu da bi se njegova knjiga što bolje
prodala. Ali, evo, posle pet godina i 116 razgovora sa pacijentima,
uveren sam, iz mnogih razloga, da te moje početne sumnje nisu bile
opravdane."
Ovo je bio pasus iz odlične knjige Uspomene na smrt koju je napisao
Majkl Sabom, kardiolog iz Atlante. Ono po čemu se doktor Sabom
razlikuje od mnogih drugih medicinara koji su sa istim tolikim
stepenem podozrenja čitali Mudijevu knjigu jesu dve osobine: prvo,
dr Sabom bio je voljan da uloži trud i potraži istinu o toj oblasti i,
drugo, pre nego što je pristupio tom poslu on je jasno i precizno
razradio metodologiju za tako nešto. Priznaje da nije očekivao da će
njegovi pacijenti govoriti o IBS ili o bilo čemu sličnom. Ipak, preduzeo
je niz razgovora sa onima koji su se oporavili od vrlo teških srčanih
udara i sličnih neposrednih opasnosti po život, kao i sa onima kojima
je tokom neke velike operacije, na hirurškom stolu, srce bilo
zaustavljeno neko vreme, pa ponovo pokrenuto. On je sa njima
vodio razgovor veoma pažljivo ali "najnormalnije, kao da je to deo
uobičajenog prikupljanja podataka o toku bolesti". Sabom beleži da
mu je pacijentkinja posle jednog od prvih njegovih takvih intervjua
rekla: "Doktore, u početku razgovora vi kao da ste svim silama
nastojali da mi dokažete da ja nisam doživela to što sam doživela."
Doktor Sabom je kod velikog broja pacijenata koji su se izvukli sa
samog praga smrti naišao na otpor, na oklevanje da se o IBS govori:
pacijenti su mislili da je bolje o tome ne pričati, neki iz straha da će
im biti pripisano da govore gluposti ili da su im to bile samo
halucinacije. Ali mnogi su progovorili o IBS, i pokazalo se da je
iznenađujuće veliki postotak njih imao IBS. Nalazi dr Saboma
podudaraju se, u opštim crtama, sa nalazima Rejmonda Mudija,
Keneta Ringa, Rasela Nojisa, i drugih istraživača na ovom polju. Mi
smatramo da je, u poređenju sa svima njima, rad dr Saboma najbolji,
najkvalitetniji.
Sabom je svoju knjigu pomno dokumentovao i tablicama prikazao
sve nalaze prikupljane pet godina. Posvetio je znatan prostor
razmatranju raznih mogućih objašnjenja IBS u terminima svesnog ili
podsvesnog stvaranja uobrazilja, ili psiholoških fenomena kao što je
depersionalizacija (iščezavanje ličnosti), autoskopska halucinacija
(privid gledanja sebe), i slični sindromi; zatim, dejstvo ranijih
očekivanja (pokazalo se da neobično veliki broj ljudi zna poprilično o
IBS i pre nego što im se dogodi, odnosno, znaju i oni kojima se IBS
nikada nije dogodio); dalje, dejstvo raznih lekova i droga; dejstvo
moždanih udara u raznim područjima mozga; oslobađanje moždanih
hemikalija koje su poznate kao endorfini; acidoza (prisustvo
prevelike količine ugljendioksida u mozgu) i tako dalje. Dr Sabom
temeljito ilustruje slabosti svih tih alternativnih objašnjenja, uzetih
pojedinačno ili u kombinacijama. Ali možda najizrazitiji od svih
doprinosa dr Saboma sastoji se u tome što je on domišljato
istraživao tačnost izveštaja IBS subjekata o tome da su, tokom svoje
najteže krize, bili navodno svesni okoline.
Sabom je razgovarao sa mnogima koji su tvrdili da su tokom IBS
doživljaja bili svesni šta se oko njih događa - to jest, da su
doživljavali nešto nalik na vantelesno iskustvo (VTI). Pacijenti kojima
se dogodio srčani udar i na kojima je primenjena tehnika poznata
kao kardio-pulmonarni restart (CPR) često su opisivali ko je šta radio
tokom CPR, iako su za vreme tog događaja bili, dakako, u dubokoj
nesvesti. Sabom kaže da su to 'autoskopski IBS', što bukvalno znači:
gledanje sebe tokom IBS doživljaja. Razgovarajući sa tim ljudima
Sabom je uspeo da 'izvuče' iz njih vrlo konkretna prisećanja na razne
događaje koji su se odigravali tokom reanimacije. Nisu to bili retki
uspesi; u 32 slučaja postignuto je uspešno prisećanje.
Onda je dr Sabom razgovarao sa dvadeset pet kardioloških
pacijenata koji nisu doživeli ni IBS ni VTI tokom reanimacije, ali koji
su bili (kako ih on naziva) "iskusni kardio-pacijenti sa prosečnim
bolesničkim stažom od nešto preko pet godina". Tih dvadeset pet
ljudi on je analizovao tako što ih je delio u grupe prema polu,
starosti, rasi i drugim varijabilnim činiocima; svaku tako dobijenu
grupu upoređivao je sa podudarnom grupom autoskopskih IBS
ispitanika. Onda je postavljao tim 'iskusnim' pacijentima pitanja o
kardio-monitorima koji se priključuju na pacijenta u krizi, o izgledu
kardio-defibrilatora koji se koristi u CPR, o drugoj opremi za CPR,
kao i o opštoj opremi i opštim postupcima u kardiološkom odeljenju.
Cilj je bio da se ustanovi da li ono što autoskopski IBS subjekti znaju
takođe zna svaki iskusan pacijent. Čak je obezbedio da svi koji su
ušli u tu kontrolnu grupu budu osobe sklone redovnom gledanju
televizije - zato što je želeo da sazna da li različita konkretna znanja
kod pripadnika glavne (ne kontrolne) grupe mogu biti pripisana, ipak,
samo gledanju televizijskih drama sa medicinskom sadržinom, ničem
čudnijem od toga.
Sabom je ustanovio da su ispitanici u kontrolnoj grupi pravili
osobene greške kad je trebalo opisati CPR postupak; od 23
ispitanika koji su o tome pristali da govore, 20 je načinilo bar jednu
krupnu grešku. Najčešća greška bila je verovanje da se pacijentima
kojima je stalo srce daje veštačko disanje usta na usta. Bilo je i
zabluda o načinu na koji se obezbeđuje da grlo i dušnik ostanu
otvoreni tokom CPR, kako se daje masaža srca (ljudi su mislili da
udarac u leđa, ispod plećke, može u tome da pomogne),
nerazumevanje kako defibrilator radi (mnogi su, na primer, mislili da
one ravne površine koje se pritisnu pacijentu na prsa imaju u sebi
neke ventile za uvlačenje vazduha, to jest sisaljke koje navodno
obezbede da defibrilator 'dobro prianja' uz telo), zapravo grešili su u
pogledu gotovo svakog vida CPR postupka. Ali za razliku od njih, oni
koji su bili u glavnoj grupi - dakle, oni koji su prijavili autoskopni IBS -
nisu načinili nijednu krupnu grešku. Prema tome, čini se da ovi
autoskopski IBS subjekti nisu samo nagađali na osnovu ranijih
znanja, kao što je Sabom podozrevao. To čini uverljivijom zamisao
da su oni, na neki način, zaista tačno uočavali i pamtili šta im se
dešavalo tokom reanimacije, iako su bili u nesvesti. Postoje, doduše,
izvesni nalazi da i pacijenti pod anestezijom, ali vrlo daleko od
opasnosti po život (dakle, oni koji nikako nisu kandidati za IBS),
zadržavaju neki delić svesti, pa i zapamte ponešto o svom
tadašnjem okruženju, ali to je mnogo ređi slučaj; osim toga, za takve
pacijente tipično je da su njihove uspomene fragmentarne i
minimalne.
Fenomen IBS mnogo je više zbunjujući nego VTI. Nije lako objasniti,
terminima poznate psihologije, šta bi to moglo da se dešava
nadomak smrti, pa da stvori takve utiske. Možda bi se moglo tvrditi
da pacijenti koji imaju paranormalnu moć naknadno pročitaju iz
svesti okolnih lekara šta se i kako radilo, pa onda neistinito tvrde da
je to bila 'autoskopija u nesvesti'. Ako nije to, onda je tu reč o
neverovatnoj izoštrenosti čula, pojavi koja bi bila poprilično čudo sve
i da je pacijent bio budan i svestan; psihologija za sad nema
objašnjenja za tako izoštreno opažanje, ali ne samo što nema
objašnjenja nego i ne priznaje njegovo postojanje. Ima nekoliko (vrlo
mali broj) izveštaja u kojima ljudi koji su umrli opisuju sam proces
umiranja; ovi izveštaji su u ponečemu slični IBS.
Najzad stižemo do iznuđenog poteza: moramo se upustiti u
razmatranje o slučajevima u kojima se, možda, dogodila neka
komunikacija sa onima koji nisu nikakvom reanimacijom vraćeni u
život nego su umrli i ostali mrtvi. Dakle, komunikacija sa onima koji
su prešli stvarno 'na drugu stranu'... ako takva postoji.

Priviđenja: živi i mrtvi

Da li su duhovi - dakle, priviđenja umrlih ljudi - čiste halucinacije?

Mnogo je ljudi koji su 'videli duha'; priče o tome stare su koliko i
civilizacija. Evo jednog prilično tipičnog primera.

Radila sam u jednom velikom ženskom internatu u pokrajini Kent.

Imala sam dvadeset devet godina, bila sam odličnog zdravlja i vida,
normalnog temperamenta, nesklona nekim posebnim uzbuđenjima.
Jedne noći silazila sam niz stepenice, sa Aladinovom lampom (sic) u
ruci. Svetiljka je bila podešena da svetli prilično slabo... Stigla sam
na jedno odmorište od koga se nadole pružao dugačak, prav niz
stepenica. Tada sam ugledala jednu priliku. Činilo se da je to neki
stari čovek koji silazi ispred mene, niz te iste stepenice. Bio je pet-
šest stepenika odmakao kad sam ga prvi put ugledala. Bio mi je
okrenut leđima, kosa mu je bila siva. Jednom rukom pridržavao se
za rukohvat.
Stala sam i ostala tako, nepomična. Gledala sam ga kako silazi. Kad
je stigao do dna tog niza stepenika, iščezao je. Nisu se čuli njegovi
koraci, nijednog trenutka, iako na tim stepenicama ne postoji tepih.
Taj čovek kao da je bio odeven u nešto crno i dugačko.
Znala sam od prvog trenutka da je to 'duh', ali nisam osećala ništa
osim ogromne radoznalosti. Ta zgrada bila je već veoma stara i
govorilo se za nju da je opsednuta; naravno, u njoj je tad stanovalo
mnogo žena, ali pretpostavljam da su u to doba noći gotovo sve
spavale.
Iako sam tamo stanovala četiri godine, to je bilo moje jedino takvo
iskustvo u toj zgradi. Neke druge stanarke viđale su 'duhove', ali
različite od tog starog čoveka na stepeništu."

Ima dobrih razloga da pretpostavimo da je ovo bilo svedočenje o

jednoj najobičnijoj, čistoj halucinaciji. Kao prvo, uslovi za
posmatranje bili su loši - bilo je mračno, a posmatrač je imala samo
jedan slab fenjer u ruci i nikakvo drugo svetlo. Drugo, ta zgrada je
već imala reputaciju opsednute - sećate se Kornelovog 'duha' iz
našeg prvog poglavlja? Iščekivanje da će se nešto desiti, i verovanje
da hoće, mogu uticati na čovekovo opažanje. Treće, ostali
posmatrači videli su drugačije navodne 'duhove'. Doduše, normalno
je da različiti posmatrači daju o istom događaju iskaze koji se uveliko
razlikuju - pročitajte samo izveštaje nekoliko svedoka o jednoj istoj
saobraćajnoj nesreći; razlikovaće se znatno između sebe, ali to
naravno ne znači da se nesreća nije desila, da je bila samo privid.
Pa ipak, niko drugi nije video tog starca na stepeništu. Najzad, u
čitavoj priči nema ničega što bi dokazalo njenu autentičnost.
A u kakvim drugim okolnostima bi se moglo pomisliti da je priča o
prikazama ipak nešto više od halucinacije? Predlažemo četiri
činioca, odnosno četiri tipa slučaja gde izveštaj ne bismo mogli tako
spremno odbaciti kao ovaj navedeni.

Kolektivno viđenje. Ako jedno isto priviđenje vidi nekoliko osoba u isti
mah, na istom mestu, i ako svi daju otprilike jednak iskaz o tome.
Višegodišnje pojavljivanje. Isto priviđenje pojavljuje se na istom
mestu posle mnogo godina, pa još jednom posle mnogo godina, i
tako više puta, a to vide i prijavljuju različite osobe.
Priviđenje u trenucima kobne krize. Čovek umire ili je sasvim blizu
smrti; baš u tim trenucima priviđenje koje liči na njega pojavljuje se
nekom živom čoveku.
Informativna priviđenja. Priviđenja koja daju neku određenu,
konkretnu informaciju osobi koja ih vidi, informaciju koju ta živa
osoba nije mogla ni na koji drugi način doznati. (Predsmrtno
pojavljivanje, to jest u trenucima kobne, predsmrtne krize, samo je
jedan poseban slučaj ove vrste, naravno.)

Prve dve kategorije retko se sreću, ali ima ipak i takvih slučajeva, u
dovoljnom obimu za naše potrebe. Evo jednog tipičnog primera
višegodišnjeg pojavljivanja: "Živeo sam u Trondhajmu četiri godine, a
godine 1938. otišao sam iz tog grada; ipak, u kasnijim godinama
često sam ga posećivao. Veoma su me zanimali građevinski radovi
koji su izvođeni u tamošnjoj katedrali. Jednog sunčanog jutra ušao
sam u katedralu. Krenuo sam severnim prolazom... Bacio sam
pogled dijagonalno, ka južnoj dvorani, i primetio jednu kaluđericu
kako sedi tiho i mirno u jednoj od mnogih niša u tom zidu... Zapitao
sam se šta će ona tu u to doba dana. Pomislio sam da joj priđem i
da joj se obratim, ali kad sam bio na samo dva i po ili dva metra od
nje, ona je nestala! Izbledela je i više je nisam video. Moram priznati
da me je to zbunilo. Otišao sam u zapadni deo katedrale i tamo
video žene koje su čistile crkvu. Rekao sam im: 'Učinilo mi se da
vidim jednu katoličku kaluđericu tamo, na zapadnom kraju; sedela je
u niši, a kad sam ja prišao bliže, ona je nestala. Kako može to biti?'
Jedna čistačica mi je odgovorila: 'A, to. Pa, mi nju često vidimo.' Ovo
su mi potvrdili i drugi."
Takvi slučajevi, kad je posmatranje izvršeno pod povoljnim uslovima
(sunčan dan, sunce u katedrali) i kad je istraživač razgovarao sa
nezavisnim svedocima i proverio pojedinosti, ne može se olako
odbaciti.
Međutim, od većeg su značaja priviđenja u trenucima kobne krize i
priviđenja koja daju neku informaciju. Čini se da su slučajevi sa
kobnom krizom prilično česti. Postoje neke, makar i male,
mogućnosti da se njihova istinitost proveri. Ako čovek prijavi da je
video neku osobu koja, daleko odatle, umire, onda možemo
saslušati svedoke i proveriti da li se to desilo u isto vreme. Ako se
potvrdi vremensko podudaranje, onda već možemo obrazovati neko
naše mišljenje ili ocenu o tom slučaju, ali uvek imajući na umu
probleme koje smo pomenuli u prvom poglavlju - ta smrt bi trebalo
da bude neočekivana i tako dalje
Najvažnije objavljeno delo u ovoj oblasti ostaje, do današnjeg dana,
jedna knjiga s kraja devetnaestog veka, koju su objavili pioniri
Britanskog društva za ESP istraživanja. U izvesnom smislu
istraživanje je tad bilo lakše nego danas. Ako je neko godine 1893.
sanjao da neki njegov rođak umire u nekoj dalekoj zemlji, imao je
vremena da to ispriča mnogim ljudima pre nego što vest o toj smrti
na bilo koji način stigne, odnosno pre nego što bude potvrđena.
Danas imamo telefone, telefaks mašine, komunikacije su trenutne.
Naći nezavisnog svedoka koji bi potvrdio da je neko video priviđenje
umirućeg, a da nikako drugačije nije mogao biti obavešten o krizi,
vrlo je teško zato što obaveštenja putuju tako brzo.
Monumentalno delo Statistika o halucinacijama koje su prikupili ti
davni aktivisti pomenutog britanskog Društva sadrži iskaze nekih
sedamnaest hiljada ljudi o raznim halucinacijama koje su im se
dogodile, pa i o priviđenjima, to jest 'duhovima'. Nekih 2.300 ljudi
reklo je da su u nekom trenutku u svom životu imali neku vrstu
halucinacija; kad odbacimo ona halucinantna iskustva koja su bila
snovi ili koja bi se mogla pripisati drogama, lekovima, visokoj
temperaturi i tako dalje, ostaje u toj knjizi oko 1.700 slučajeva koji
zaslužuju dalje razmatranje. Od tnjh, bilo je oko 80 slučajeva sa
kobnom krizom, u kojima se 'duh' umirućeg ili umrlog pojavio pred
nekim živim ne više od dvanaest sati pre ili posle smrti. Ondašnji
istraživači postavljali su takvim ispitanicima mnoštvo dodatnih
pitanja, a osim toga pažljivo su proveravali podatke, tako da
možemo danas izdvojiti 32 slučaja u kojima smrt nije mogla biti
očekivana ni zbog starosti, niti bolesti, niti iz drugih razloga, i gde je
(osim u dva-tri slučaja) bilo nezavisnih svedoka. Takvi 'jaki' slučajevi
činili su dakle oko 1,5% od ukupnog broja ispitanika koji su po
našem mišljenju dolazili ozbiljno u obzir. Na osnovu centralne
matične knjige Velike Britanije za ona vremena, ustanovili smo da je
verovatnoća da jedna osoba umre baš u neki određeni dan iznosila 1
prema, približno, 19.000. Ovih na kraju izdvojenih 32 ispitanika
pogađali su, dakle, nešto što je bilo tako malo verovatno. Reklo bi
se: rezultati izrazito iznad nivoa slučajnosti.
Na nesreću, metodologija tih davnih istraživača nije stvarno
prihvatljiva nama danas. Premnogo je pretpostavki bez dokaza bilo
pravljeno i premnogo subjektivnih procena o jačini slučajeva. Toliko
je toga ostalo nedorečeno da se podaci ne mogu sabrati i iskazati
kao jedna vrednost o statističkoj verovatnoći. Pa ipak, i kad se sve
protumači na najstrožiji danas poznati način, ostaje nelagodna
činjenica da je mogućnost da su to trideset dvoje ispitanika pogodili
vreme nečije smrti sasvim slučajno bila manja od 1:250. A to je,
drugim rečima, i uz sve rezerve, veoma visok stepen neverovatnoće.
Ako bismo prihvatili, rasprave radi, da ne mogu sva ta priviđenja biti
objašnjena kao halucinacija, optička varka ili podudarnost, da li
bismo se primakli gledištu o životu duše posle smrti tela? Ili bi
prikladnija bila objašnjenja o super-ESP saznavanju šta se sa nekim
desilo? Jer priviđenje nečijeg lika i tela moglo bi, naravno, da bude
telepatsko znanje da neko umire, plus jaka halucinacija koja se u
svesti primaoca telepatske poruke javlja kao reakcija na šokantnu,
stresnu sadržinu poruke (ovo je prilično nategnuta, ali ipak logički
održiva hipoteza; neki istraživači su je već postavljali).
Primer načina na koji bi istraživanje moglo na ovom frontu ipak
napredovati jeste jedan domišljat ogled Gertrude Šmajdler i njenih
kolega. Pošto su proveli izvesno vreme istražujući navodno
opsednute kuće, sastavili su spiskove šta je koji 'duh' radio kad je bio
viđen. Posle toga, male grupe osoba obdarenih paranormalnom
moći upućene su u te kuće da 'pogledaju' šta se dešava; dati su im
spiskovi i tačnih i sasvim lažnih podataka, nasumično izmešanih.
Šmajdlerova je ustanovila da su neke od tih paranormalno obdarenih
osoba uspele da pogode, i to znatno iznad nivoa slučajnosti, koji se
'duh' pojavljivao gde i šta je tačno radio kad se pojavljivao.
Šmajdlerova je isti zadatak poverila i grupama skeptika i ustanovila
da su njihovi rezultati ostali tačno na nivou puke slučajnosti - dakle,
zaista nasumičnog nagađanja. To je zanimljivo. Ako su priviđenja
nešto što se može pripisati optičkim varkama u slabo osvetljenim
delovima kuće, ili sličnim okolnostima, onda bi bilo logično da
skeptici otkriju takva mesta i da postignu bolje rezultate nego oni koji
su obdareni paranormalnim moćima ili, barem, da postignu rezultate
bar malo iznad nivoa slučaja; ali oni ih nisu postigli.
Naravno, ti paranormalno obdareni istražitelji koje je Šmajdlerova
dovodila na takva mesta mogli su se poslužiti jednostavnim
vančulnim opažanjem da pročitaju istinite podatke iz uma nekoga ko
je podatke znao; nisu morali hvatati 'vibracije' građevina, kako su to
neki od njih rekli. Ali, svejedno, uhvatili su nešto, neki signal, čime
izlazimo na teren koji je barem malo pouzdaniji od pukih priča i
pričancija kojih u ovoj oblasti ima toliko.

Ima li nekog tamo?

U drugom poglavlju razmotrili smo karijeru Danijela Danglasa
Houma, PK medijuma - a to znači, čoveka u čijem prisustvu kao da
se događala psihokinetička vrsta paranormalnih efekata. Međutim,
za ispitivanje eventualnog života posle smrti potreban je mentalni, a
ne PK medijum. Možemo govoriti i o duhovnom (mentalnom)
posredništvu. Mentalni medijum saopštava informacije koje je,
navodno (po svojoj sopstvenoj tvrdnji), pribavio paranormalnim
putem od duhova umrlih ljudi. Kao što smo napomenuli, uvek postoji
mogućnost da on (ili ona) te iste informacije pribavi pomoću super-
ESP. Ali pre ma kakvih razgovora o tome trebalo bi da vidimo da li
čitava ta oblast zavređuje ma i trun naše pažnje.
Ogromna većina tih spiritističkih, dakle mentalnih medijuma jesu ljudi
blagi i nezlobivi, tako da bi bilo okrutno reći im da lažu; ali ljudi koji
iskazuju samo neodređene, uopštene fraze koje nijedan iskusan
istraživač ne može primiti ozbiljno. Usluge ovih spiritista blaže tugu i
bol onih kojima je neko blizak i drag nedavno umro; mnogi spiritisti
ne traže honorar, ili uzimaju samo simboličan honorar. To nisu
komercijalno usmereni šarlatani rešeni da 'oderu' lakoverne i zgrnu
bogatstvo. Naprotiv; mnogi su ljubazni i dobronamerni. Pa ipak,
njihov šou je čisto zavaravanje ili samozavaravanje; ništa više. Uz
samo malo vežbe, svako može da ovlada tehnikom koja se naziva
'čitanje na hladno'. Ona se sastoji u tome da spiritista priča uopštene
fraze koje bi mogle svašta i koješta značiti ili ne značiti, ali koje
provociraju posetioca da nešto kaže, da neke podatke o sebi i o
pokojniku otkrije; upravo te podatke, koje je tako izmamio, spiritista
posle slavodobitno saopštava posetiocu. Zapanjujuće je koliko su
ljudi skloni da zaborave, da smetnu s uma, šta su sami rekli
sagovorniku pre samo pola sata. Još jedan 'vic' u toj tehnici 'čitanja
na hladno' sastoji se u tome da spiritista naprosto pažljivo gleda i
sluša mušteriju i izvlači određene zaključke na osnovu rase, pola,
starosti, imovnog stanja, stila i načina govora, izbora reči, odeće,
nakita i tako dalje. Majstorsko 'čitanje čoveka', nagađanje na osnovu
takvih stvari i na osnovu izmamljenih informacija, može dati izuzetno
uverljiv 'razgovor sa mrtvima' - naime, uverljiv kad se gleda iz
perspektive posetioca. Pa, pošto znamo da je to tako, pređimo
odmah na neke dokaze bolje od toga.
Moglo bi se reći da je 'zlatno doba' spiritizma bilo približno između
1880. i 1940. godine. Tokom tog razdoblja naročito temeljitom
istraživanju bilo je podvrgnuto šest žena, vrlo uglednih spiritistkinja.
Nakupilo se podosta izveštaja i dokaza koji jesu intrigantni. Ali od
tada, ništa. Više nijedan tako dobro dokumentovan slučaj nije se
pojavio. Zbog čega je to tako? Skeptik bi rekao: zbog toga što su
moderni istraživači veoma pažljivi i pametni, pa začas prozru sve
trikove i prevare, tako da ništa nije ostalo, nijedan dokaz, pošto je
sve od početka bilo samo trik i prevara. Ima i drugih objašnjenja.
Jedno od njih kaže da današnji istraživači naprosto nemaju para,
vremena ili nemaju jake pokrovitelje - naprosto, nisu sposobni da
temeljito istraže rad makar i jednog pravog duhovnog medijuma.
U svakom slučaju, čak i isključivi skeptik ostavio bi bled utisak u
poređenju sa Ričardom Hodžsonom, koji je bio 'car' neverice i
podozrenja, zaista arheskeptik. Rođen u Australiji, Hodžson je prvi
proučavao karijeru velike, možda i najveće spiritistkinje svih
vremena, gospođe Leonore Pajper. Uistinu, pojedinosti njene
karijere otkriće nam više i daće nam vrednije podatke nego opšti, ali
plitak prikaz medijumstva.

Izuzetna gospođa Pajper

Godine 1884. gospođa Pajper bila je sasvim obična domaćica u

Bostonu, u američkoj saveznoj državi Masačusets. Njena običnost
okončala se kad je otišla kod jednog iscelitelja i kad je tamo, u toku
seanse, pala u trans i primila 'poruku' upućenu jednoj drugoj osobi
koja je takođe učestvovala u toj seansi. Od tada je počela da drži
seanse za svoje prijatelje, a na tim seansama redovno se pojavljivao
kao dramatis persona jedan 'kontrolni duh', Francuz koji je sebe
zvao imenom 'doktor Finui'. Taj Finui bio je posrednik između
mušterija Pajperove i 'duhova' sa kojima su mušterije želele da
razgovaraju. Govorkanja o ovim seansama stigla su do ušiju
psihologa Vilijema Džejmsa i pobudila njegovu radoznalost u tolikoj
meri da je on došao na jednu od njenih seansi i učestvovao kao
mušterija, godine 1885. Posle toga slao je i druge istraživače da se
tako 'ubacuju' na seanse kod gospođe Pajper, ali svako pod
pseudonimom. Mnogi od njih kasnije su svedočili da im je gospođa
Pajper davala informacije, često veoma lične i prisne prirode, koje,
po njihovom uverenju, nije mogla o njima pribaviti nikakvim
normalnim putem. Jedan od tih kolega kasnije je napisao pismo
Džejmsu i u pismu rekao da je gospođa Pajper 'otužna proročica'.
Ona zaista nije imala veliko obrazovanje, niti veliku erudiciju, niti je
ikad tvrdila da to ima.
Godine 1887. u Boston je stigao Ričard Hodžson i preuzeo mesto
sekretara Američkog društva za istraživanje paranormalnih moći. I,
prirodna stvar, morao je otići na poneku od seansi Pajperove. Iz
pisama koja je pisao sam Hodžson, kao i iz onoga što su drugi o
njemu pisali, vidimo da je Hodžson bio grozan kao ličnost,
inteligentan, ali bezosećajan, nasrtljiv i sklon da vređa. Teško je
zamisliti čoveka koji bi bio dalji od lakovernog dobričine koga
šarlatani mogu da nasamare. Pa ipak, posle izvesnog vremena taj
Hodžson došao je do uverenja da gospođa Pajper poseduje
paranormalnu moć i da njene poruke izgovorene u transu jesu
autentične poruke onih koji su preživeli svoju telesnu smrt.
Rođen godine 1855, Hodžson je studirao na Pravnom fakultetu u
Melburnu, a onda je nastavio obrazovanje tako što je studirao u
Kembridžu predmet 'nauka o moralu'. Zatim je postao jedan od
članova-osnivača Britanskog društva za ESP istraživanja. Godine
1884. ovo Društvo poslalo ga je u Indiju da proceni rad spiritistkinje
po imenu gospođa Blavacki i 'teozofijskog' kulta koji je ona osnovala.
Hodžsonov izveštaj bio je porazan po nju: saopštio je da je Blavacki
najobičnija opsenarka, a da su njeni teozofisti svi, ili gotovo svi,
jadne prevarene budale. (Ma šta mi o teozofiji mislili, ne može se
reći da je taj izveštaj bio staložen, pošten ili objektivan.) U drugim
istraživanjima, on je temeljito uništavao kredibilitet svedoka koji su
jemčili autentičnost ove ili one spiritistkinje; pri tom je kao argument
koristio i svoju znatnu mađioničarsku veštinu - naime, on je sam
uspevao da obmane te iste svedoke i time da dokaže da su
nepouzdani. Sve u svemu, Hodžsonova jaka strana bila je da prema
spiritističkim medijumima nastupa agresivno i neprijateljski i da
raskrinkava jednog po jednog, pokazujući, redom, da su to
prevaranti i prevarantkinje.
Hodžson je pristupio slučaju gospođe Pajper organizovano, sa
celom grupom svojih pomagača i sa temeljitošću koja je za njega
bila osobena. O toku gotovo svake seanse pravljene su beleške, u
kojima su doslovce zapisivane i sve izgovorene rečenice; kad god su
okolnosti dozvolile, od drugih učesnika u seansama uzimane su i
pismene izjave. Organizovana su i učešća preko posrednika, a to je
sredstvo od ključnog značaja u testiranju spiritističkih medijuma.
Naime, na seansu se uputi jedan posrednik, neko kome se kaže da
zatraži izvesne informacije, ali ne za sebe nego za nekog trećeg ko
uopšte nije tu i koga posrednik ne poznaje niti išta zna o njemu.
Suština je u tome što će spiritista uzalud motriti na starost,
obrazovanje, imovno stanje i druge osobine posrednika - na taj način
neće saznati baš ništa o pravom pitaocu; i zalud će pokušavati da
izmami iz posrednika bar neku informaciju o pitaocu - neće uspeti,
jer posrednik ne zna ništa o pitaocu, ne zna ni ko je to.
Godine 1889. Hodžson je uspeo da 'izveze' gospođu Pajper u
Englesku. Tamo je, takođe, organizovano mnogo testova sa
učesnicima koji su bili samo posrednici za neke druge, odsutne
osobe. Kad je stigla u kuću svog domaćina, a to je bio istraživač ser
Oliver Lodž, čitav njen prtljag su pretresli da vide ima li tu ikakvih
zaliha informacija pribavljenih unapred o mogućim mušterijama, to
jest mogućim učesnicima budućih seansi. Nije nađeno ništa.
Hodžson je čak unajmio detektive koji su pratili Pajperovu i članove
njene porodice da vide da li neko od njih zalazi u biblioteke, matične
kancelarije ili se druži sa onima koji poznaju buduće mušterije, u cilju
doznavanja informacija koje bi onda tobožnji 'Finui' mogao nuditi na
seansama. U tom pogledu, zadatak ovih detektiva bio je mnogo lakši
tada, pre stotinu i više godina, nego što bi bio danas. Jer sada se u
kompjuterima svuda oko nas nalazi takvo more informacija o svima
nama, da svaki spiritista može i ne izlazeći iz sobe mnogo toga da
sazna o svakoj zakazanoj mušteriji, pre seanse; a još i više uz
pomoć nekog prijatelja koji ume da 'njuška' po podacima.
Da nastavimo našu priču. U vreme kad je gospođa Pajper došla u
posetu iz Amerike, u Lodžovoj kući bilo je mnogo slugu, ali su svi bili
nedavno zaposleni, tako da joj nijedan nije mogao dati veću količinu
vrednih informacija, čak i da je ona uspela da izmakne kontroli i
ispituje te ljude (pri čemu bi rizikovala da bude raskrinkana nešto
kasnije, naravno). Na seanse su dovođeni pojedinci odabrani 'sa
velikom merom slučajnosti', kako je to Hodžson napisao. U nekim
slučajevima Hodžson je čekao da gospođa Pajper padne u trans, pa
je tek onda donosio odluku koga će pozvati na seansu. U jednoj
seansi Lodž je dao gospođi Pajper jedan časovnik sa poklopcem, na
lancu. Taj časovnik pripadao je jednom njegovom ujaku sa kojim se
Lodž družio u detinjstvu, ali u kasnijim godinama vrlo malo ili nimalo.
Javio se 'duh' tog ujaka Džerija, rekao je ime svog brata, izjavio da je
sat njegov. Lodž je uzvratio da će u to moći da veruje tek ako čuje i
neke dodatne informacije, stvari koje mu nisu poznate sad, ali koje bi
mogao proveriti kod Džerijevog brata koji je još živ. Informacije su
stigle. Lodž je zapisao: "Taj 'ujak Džeri' prisetio se nekih epizoda iz
njihovog dečačkog druženja - na primer, kako su plivali po jednoj
rečici u kojoj su se lako mogli i udaviti; kako su ubili mačku u
Smitovoj njivi; kako su posedovali jednu malu pušku; i ne samo
pušku, nego i jednu neobičnu dugačku kožu, valjda zmijsku, koju je
ujak Robert (onaj koji je duže živeo) kasnije zadržao u svom
vlasništvu, ali ne dugo." Sve te činjenice su, kaže Lodž, kasnije
proverene "manje ili više potpuno". Možda ponajviše intrigira priroda
tih uspomena. To su one male stvari iz detinjstva koje su tako
neobične da baš po tome naslućujemo da su autentične.
Doduše, Lodž nije prijavio da su ta tačna pogađanja bila izmešana
sa velikim količinama uopštene, prazne priče, kao i sa mnoštvom
netačnih nagađanja. Kad čitamo puni transkript ovih seansi gospođe
Pajper, vidimo da je u izobilju pogrešnog i nevažnog ona, ipak,
davala i jednu znatnu razmeru tačnog i konkretnog. Neko bi mogao
reći: pokušavala je nasumce, mnogo puta, pa je ponešto i pogodila,
čistom slučajnošću. Ali u suočenju sa mnogobrojnošću njenih
pogodaka, taj argument ne zvuči osobito ubedljivo. Opisana seansa
sa Lodžom nije bila 'preko posrednika', ali u suštini i jeste, jer su
davane informacije koje nisu bile poznate nikome od prisutnih. (Lodž
je posle morao poštom da se raspituje kod ujaka Roberta o tačnosti
onoga što je od gospođe Pajper čuo).
Koincidencija se može još pouzdanije isključiti kao objašnjenje za
njene uspehe u jednom kasnijem nizu ogleda, urađenom posle
njenog povratka u Ameriku. Navodni 'Finui' se uglavnom prestao
pojavljivati, ali na njegovo mesto došao je 'Dž. P.', navodno duh
jednog mladog čoveka, Džordža Pelua, koji je poginuo u nekoj
nesreći 1892. godine. Pred gospođu Pajper dovedeno je sto pedeset
ljudi, i ona je posle seansi sa svima njima izdvojila sve one i samo
one koji su tog Pelua poznavali - tačno trideset ljudi, bez ijedne
greške. To sigurno nije postigla slučajnim nagađanjem. Tu o
slučajnosti ne može biti ni govora. Ako je na neki način 'pročitala' iz
njihovog ponašanja da su poznavali Pelua, to je zaista izuzetan nivo
preciznosti u posmatranju. Druga poenta, teža za kvantifikaciju, ali
ne sporedna, sastojala se u tome što se Dž. P. ponašao prema
svakome od tih 30 ljudi malčice drugačije, uvek na način prikladan
za tu osobu; oni su tvrdili, svi do jednog, da Dž. P. (dakle, 'duh') ima
prema svakome od njih tačno onaj isti stav, i upotrebljava tačno isti
način govora, kao kad su se družili u životu. U razdoblju kad je Dž. P.
bio 'na vlasti' kod gospođe Pajper, Hodžson je bio praktično
organizator i nadzornik svih seansi; postigao je da bude zapisano
sve što se na tim seansama događalo, svaka izgovorena reč.
Kod gospođe Pajper pažnje vredno je naročito to što su svi oni
istraživači koji su došli i posvetili se proučavanju njenog rada
zaključili, posle izvesnog vremena (bez obzira na to kakav im je bio
početni stav) da ona zaista poseduje paranormalnu moć. Zapisnici o
njenim seansama su obimni, to je nekoliko hiljada stranica teksta.
Nas dvojica smo, iz tog razloga, bili vremenski u mogućnosti da
pročitamo samo mali deo toga. Samo po neki skromni uzorak, tu i
tamo. To je jedna planina dokaznog materijala koja je tada prkosila,
a i sada prkosi, neverici. Hodžson, a i druge 'neverne Tome' od kojih
su neki bili maltene isto toliko neprijateljski nastrojeni u početku, na
kraju postadoše sasvim uvereni u autentičnost paranormalnih
rezultata gospođe Pajper. Hodžson je otišao i korak dalje, počeo je
verovati da je njeno spiritističko informisanje dokazalo da život posle
smrti stvarno postoji. Ova njegova uverenost zasnivala se na nekom
dokazu koji je on navodno dobio, ali nije ga hteo objaviti. (Eto koliko
su netačne glasine da se izbegava objavljivanje neuspeha, i samo
neuspeha, paranormalno obdarenih ljudi, odnosno da se svaki njihov
uspeh publikuje.) U ono vreme bilo je govorkanja da mu je gospođa
Pajper saopštila izuzetno poverljive informacije, lične prirode, o
jednoj pokojnoj ženi. Da li ga je to konačno opredelilo da poveruje?
Kakve zaključke možemo izvesti o gospođi Pajper? Pošto smo i
sami mukotrpno prošli kroz jedan deo arhiva o njoj, možemo samo
zaključiti da se tu dešavalo nešto izuzetno, što ne može ni približno
biti objašnjeno prevarama i šarlatanstvom, autosugestijama i
'čitanjem na hladno', a ni delovanjem čiste slučajnosti.

Slučaj super-ESP?

Da li su uistinu duhovi mrtvih prosledili i jednu jedinu informaciju

gospođi Pajper? Ili je ona sve to doznavala vančulnim očitavanjem
podataka oko sebe? Neki od njenih (nekoliko) 'kontrolnih duhova'
zaista mnogo više liče na varijante njene sopstvene ličnosti, a ne na
bestelesne duše nekih drugih ljudi. To su, dakle, lako mogli biti njeni
alter ego-i, njeno drugo ja, treće ja i tako dalje. (U tom pogledu samo
je Dž. P. bio donekle izuzetak zato što je poznato i dokazano da je
jedan čovek sa tim imenom doista postojao i poginuo.) Možda je
ona, prebacujući se u te svoje druge uloge, lakše dospevala u
psihičko stanje povoljno za ESP. Možda su te uloge čak bile mera
njenog uspeha u postizanju ESP stanja.
Međutim, hipotezu o super-ESP teško je uskladiti sa nalazima dr
Alana Goulda, naučnika koga smo već pominjali zbog njegovog rada
na istraživanju poltergajsta. Gould je istraživao i slučajeve u kojima
je informacije navodno dobijene od 'duhova' moguće danas proveriti
u istorijskim izvorima, kao što su arhive. Gould je imao sreće da
pronađe fascikle sa arhiviranim materijalom - velikim količinama
materijala - jedne grupe entuzijasta koja je dvadeset godina pre toga
održavala, i to duže vremena, svoje seanse i sve pomno beležila.
Gould je proveravao i našao je nekoliko informacija koje su o svojim
životima 'duhovi' dali tačno, a koje su u ondašnjim izvorima bile
objavljene netačno! U takvim slučajevima, nije moguće da su
učesnici seansi potražili i našli tačnu informaciju u tim normalnim
izvorima i onda je samo ponovili na seansi. Da bi u tom slučaju ESP
objašnjenje moglo da se održi, moramo pretpostaviti da su učesnici,
koristeći ESP, naslutili da su publikovani podaci netačni i da su zato
preskočili na druge, autentične podatke, koje su pribavili iz nekih
drugih izvora; ali u to je malo teže poverovati.
Navešćemo jedan izuzetno dobar primer slučaja te vrste. Glavna
ličnost tu je jedan momak koji nam je poznat kao 'Hari Stokbridž', što
je pseudonim - Gould nije hteo da navede pravo ime i prezime tog
mladića, jer njegova porodica nije želela da bude na taj način
prisutna u javnosti. Duh poginulog Harija Stokbridža pojavio se na
jednoj seansi, nepozvan i nenajavljen, i dao sledeće podatke o svom
životu (a podaci koje je dvadeset godina kasnije ustanovio Gould
dati su u zagradi).

"Potpor. u Nortamb. fusilerima. Pogiboh četrnaestog jula šesnaeste."

(Zaista je postojao potporučnik sa tim imenom, u britanskoj diviziji
koja se naziva 'Nortamberlendski fusileri' i zaista je poginuo 14. jula
1916, mada je datum njegove pogibije netačno naveden u službenim
spisima britanskog Ministarstva rata.)

"Sa Škotima od Tajna." (Taj mladi čovek zaista je služio, u okviru te

divizije, u bataljonu koji je označen kao 'onaj sa reke Tajn', i to prvo u
irskoj, a kasnije u škotskoj četi - činjenica koja nigde nije bila
objavljena.)

"Visok, mršav, crnokos. Oči krupne, smeđe." (Ovo su potvrdili rođaci,

a postoji i fotografija koja to potvrđuje, ali nije objavljeno, koliko smo
mogli ustanoviti, ni u jednom štampanom izvoru.)

"Sa drugarima u Lesteru." (Tačno, izlazio je u grad sa kolegama

tamo.)

(Na pitanje šta voli i šta ne voli.) "Probleme svake. Pipsovo čitanje.
Vodene boje." (Na fakultetu je proučavao matematiku i fiziku.
Postojali su štampani izveštaji da je student, ali ne i čega. Reč
'problemi' verovatno se odnosila na matematičke probleme. Njegove
poslednje dve napomene nisu bile jasne ni rodbini.)

(Na pitanje da li zna za izvesnu 'ulicu Povis', o kojoj je sanjao jedan

siter.) "Dobro je znam." (Kasnije se ispostavilo da se ulica pod tim
nazivom nalazi nedaleko od mesta gde je rođen.)

Bilo bi lepo, naravno, imati o nekima od ovih stvari više pojedinosti.

Moglo je biti rečeno više o ulici Povis, na primer; bilo je bolje da je
'duh' rekao precizno da voli matematičke, a ne neke druge probleme,
ili da je bar rekao 'brojčane probleme'. Ali nalazimo tvrdnju da je
rekao ime, datum smrti, izgled, regimentu, bataljon - vrlo konkretno;
sve to je provereno i tačno je, čak i ono što je u to doba bilo
objavljeno netačno ili uopšte nije bilo objavljeno. Podudarnost je
ovde neubedljivo objašnjenje. Teško bi bilo poverovati i da je bila
podvala. Zar treba stvarno da verujemo da je jedna grupa amatera
sklona seansama uložila ogroman trud i preturala po starim matičnim
knjigama, novinama i slično, pa čak pribavljala i neobjavljene
informacije o jednom poginulom vojniku Prvog svetskog rata, samo
da bi prevarila istraživača koji će se pojaviti na sceni dvadeset
godina kasnije - štaviše, istraživača koga niko nije pozvao niti je iko
mogao predskazati njegov dolazak? A ako su se oslanjali, zaista, na
podatke štampane u doba Prvog svetskog rata (to bi im bila prva
pomisao, ako bi želeli da organizuju obmanu), onda kako to da nisu
naseli na netačnosti koje su u štampanju promakle u vreme kad je
taj mladi čovek živeo? Nije verovatno da je to bilo šarlatanstvo i
'nameštanje'. Najverovatnije i najekonomičnije objašnjenje za tu
priču jeste paranormalna moć.

Duhovi za moderna vremena

Nešto nalik na spiritizam opstaje i danas, u takozvanom 'kanalisanju'

i sličnim aktivnostima, ali doba velikih spiritističkih medijuma
očigledno je davno prošlo; za ovo verovatno postoje dobri psihološki
razlozi. Baš kao što je 'Filip' izmaštan da bi poslužio kao katalizator
za PK efekte, tako su i 'kontrolni duhovi' raznih spiritistkinja (navodni
'doktor Finui', zatim 'Dž. P.', ili indijanski mudraci koji su sad toliko u
modi kod američkih medijuma belaca) najverovatnije, u većini
slučajeva, samo psihološka pomoćna sredstva.
Reks Stenford i drugi uočili su da paranormalni efekti (a naročito oni
snažni) jesu strani egou. To znači: ne osećamo se stvarno prijatno
sa njima, pa su zbog toga naši izgledi da postignemo uspešno ESP
dejstvo veći ako se nekako 'izvučemo' od lične odgovornosti za to;
ako imamo utisak da je odgovoran neko drugi. Moguće je da, kad
prevalimo 'krivicu' za ESP efekte na nekog drugog ili na nešto drugo,
naš kapacitet za ESP delovanje biva oslobođen. Otud se pojavljuju
'duhovi' koji su tačno taj neko drugi ili nešto drugo.
Ako nastavimo ovom linijom razmišljanja, koja nije neverovatna, biće
nam jasnije zašto su veliki spiritistički medijumi stvar prošlosti.
Maštanja o duhovima bila su civilizacijski prihvatljiva u vremenima
gospođe Pajper; moda spiritualizma bila je u punom zamahu, narod
je naprosto 'ludovao' za duhovima. Danas su takva maštanja mnogo
manje prihvatljiva. Mnogi ljudi smatraju da je tradicionalna slika
spiritističkog medijuma koji osluškuje svoje 'kontrolne duhove'
zastarela, banalna, čak da je 'blamaža' verovati u ma šta slično.
Promenila se naša kultura, a ljudi se sad verovatno ispomažu nekim
drugim pomoćnim psihološkim sredstvima, možda jačim. Hajde da
zamočimo samo jedan prst jedne noge u izvesne veoma opasne
vode i da pogledamo koja bi to jača sredstva mogla biti.
Dva takva pomagala sama se nude našoj pažnji. Jedno su
'neidentifikovani leteći objekti' - NLO. Postoje ljudi koji to proučavaju:
'ufolozi'. Oni su prijavili veliki broj spontanih ispoljavanja
paranormalnih moći kod onih ljudi koji tvrde da su videli NLO ili čak
tvrde (eto mode koja postaje sve jača) da su ih vanzemaljci oteli,
kidnapovali, uvukli u svoje NLO. Vremena su sada takva da je lakše
pripisati ESP efekte nekom 'čoveku u crnom' koji je navodno doleteo
iz neke druge, daleke galaksije, nego bestelesnoj sablasti koja
navodno zastupa nekog pokojnika. Niko nije formalno testirao
paranormalnu moć onih ljudi koji tvrde da su imali neka posla sa
predmetima i bićima iz svemira, ali takva istraživanja mogla bi biti
preduzeta.
Drugo takvo psihološko pomagalo jeste astrologija. Stvarno nema
naučnih dokaza da tradicionalna astrologija ima ikakvu vrednost ili
istinitost, ali obavljene su neke studije koje sugerišu da ono što
astrolozi zaključuju na osnovu svojih izračunavanja (polazeći od
nečijeg dana i sata rođenja) ipak sadrži nešto malo više informacija o
tom čoveku nego što bi se pogodilo pukom slučajnošću, pričanjem
sasvim 'bez veze', sasvim nasumce. Astrolozi možda imaju najbolje
psihološko sredstvo za potpomaganje svojih ESP sposobnosti; taj
njihov sistem za navodno očitavanje nečijih sklonosti, sposobnosti i
sudbine bar pokušava, ili u načelu želi, da bude naučno zasnovan, a
mogao bi se i testirati. U veku nauke teško je i zamisliti bolje
psihološko pomoćno sredstvo. Ako je to tako, onda u redovima
astrologa možda postoji poneki pojedinac koji raspolaže zanimljivim
paranormalnim moćima. Neće biti lako staviti na probu ove hipoteze,
jer astrolozi, parapsiholozi i ufolozi često zaziru jedni od drugih i
nastoje da se 'ne mešaju'; ali testiranje je moguće, pa se iskreno
nadamo da će ga neko, nekad, i obaviti!
Okrećemo se sada poslednjoj liniji istraživanja koja je od značaja za
pitanje opstanka posle smrti, a to je: reinkarnacija. Očigledno, ako bi
se proučavanjem te oblasti mogli naći jaki dokazi da je reinkarnacija
moguća, onda bismo, po logici, morali prihvatiti da 'nešto' od čoveka
može da živi i posle njegove telesne smrti. U prvom izdanju ove
naše knjige razmotrili smo dve vrste dokaza: 'hipnotičku regresiju' u
prošle živote i tvrdnje o reinkarnaciji kod dece. U ovom izdanju
razmatraćemo samo ovo drugo; dakle, idemo odmah pravo u
središte stvari, tamo gde se nalaze najjači raspoloživi dokazi.

Studije o reinkarnaciji

Godine 1977. ugledni Journal of Nervous and Mental Diseases

objavio je dva stručna rada o reinkarnaciji. Autor oba rada bio je
psihijatar dr Jan Stivenson koji je tada radio na Univerzitetu
Virdžinija. Već sama činjenica da je jedno takvo glasilo dalo publicitet
radovima o tako neuobičajenoj temi pokazuje koliko je rad dr
Stivensona cenjen i među skepticima.
Postoje dva razloga zbog kojih je ovo istraživanje mnogo moćnije od
'hipnotičke regresije u prošlost' sa odraslima. Kao prvo, Stivensonovi
ispitanici bila su mala deca, u nekim slučajevima vrlo mala deca - od
tri, čak i od dve godine. Onda naprosto padaju kao neuverljive sve
zamerke koje bi sugerisale da je ispitanik 'konstruisao' svoje
navodne uspomene iz ranijeg života tako što je kombinovao
pojedinačne podatke do kojih je došao čitanjem knjiga, novina i
magazina kao i gledanjem filmova i TV programa. Drugo, Stivenson
je ova istraživanja obavljao uglavnom u takozvanim 'zemljama u
razvoju' gde i nema mnogo takvih izvora informacija. Ukratko, daleko
je problematičnija 'regresija', navodno prisećanje, odraslog i
pismenog čoveka u zapadnoj civilizaciji koja je natopljena
informacijama, nego regresija malog deteta u polupismenoj sredini.
Osobena odlika rada dr Stivensona jeste dosledni, čisti, čak pomalo
zastrašujući profesionalizam. On ima kontakte sa mnogim ljudima;
pa kad od nekoga od njih čuje nagoveštaje da se možda pojavio
slučaj reinkarnacije, on kreće na posao. Skoro uvek je reč o vrlo
malom detetu (u približno jednoj polovini njegovih slučajeva to su
deca od dve godine ili čak i mlađa) čije ponašanje i govor sugerišu
da je to dete osoba koja je već jednom, ranije, živela. Stivenson
otputuje gde god je potrebno: na Aljasku, u Liban, Indiju, Šri Lanku,
Brazil i tako dalje. Osim engleskog on vrlo dobro zna i francuski i
nemački, a u ostalim slučajevima koristi prevodioce u koje ima
poverenja - naime, ispituje to dete, a i svedoke, uz pomoć
prevodioca. Sa gotovo svakim svedokom obavi posle izvesnog
vremena još jedan razgovor, da bi proverio da li će se sve podudariti;
osim toga, kod svakog pojedinog slučaja koristi usluge bar dva
prevodioca, a ponekad i više, da bi prevod bio sasvim pouzdan,
svaka reč tačno protumačena. Poseduje ogromnu biblioteku traka na
kojima su ti razgovori. Izrečene tvrdnje kasnije proverava u
dokumentima, arhivima, matičnim knjigama. Stivensonove knjige
prepune su pojedinosti, on do sitnica opisuje svoj istraživački rad.
Razmotrićemo prvo jedan slučaj koji ima znatnu dokaznu vrednost, a
u kome je Stivenson bio u mogućnosti da razgovara prvo sa jednom
porodicom, a kasnije sasvim zasebno sa drugom, pre nego što su se
te dve porodice susrele i upoznale, zahvaljujući čemu nije postojala
opasnost da svedočenja prvih budu kontaminirana razgovorima sa
drugima - sa rodbinom preminulog koji se navodno reinkarnirao u
detetu u prvoj porodici.
Stivenson je doputovao u Liban godine 1964, kad je još bilo moguće
koliko-toliko bezbedno boraviti u toj državi. Došao je zato što je čuo
od jednog mladog Libanca, koji je dve godine ranije radio kao njegov
asistent u jednom istraživanju u Brazilu, da u Libanu ima mnogo
slučajeva reinkarnacije. Postoji tamo jedan narod koji se zove 'Druzi'
i koji je svojevrsna manjinska islamska sekta; Druzi veruju u
reinkarnaciju - štaviše, to je glavno uporište njihove religije. Ipak,
mnogi Druzi vrlo skeptično reaguju na pojedine priče o reinkarnaciji;
nisu lakoverni.
Pošavši u posetu Libancu koji ga je pozvao kod sebe, Stivenson je
doznao za jedan slučaj u selu Kornajel u kome se obreo, desetak
kilometara istočno od Bejruta. Pokazalo se da je otac dotičnog
deteta Mohamed Elavar, rođak Stivensonovog mladog asistenta.
Prvog dana boravka u Kornajelu, Stivenson je razgovarao sa
Elavarom i njegovom ženom i o tome sačinio pomne beleške. Tom
prilikom bio je na raspolaganju samo jedan neuvežbani prevodilac;
sledeća četiri dana Stivensonovog boravka bila su tu dvojica drugih,
uvežbanih prevodilaca. Pet meseci kasnije Stivenson je opet došao
u to selo (sa novim prevodiocem) i proverio veliki deo materijala
prikupljenog u prvoj poseti; ujedno je i prikupio nove informacije.
Pri prvoj poseti Stivensonu je rečeno da je Mohamedov sin Imad
rođen decembra 1958. Prva reč koju je to dete u svom životu
progovorilo bila je 'Džamileh'. Tada to ni roditelji nisu znali, ali to je
bilo ime ljubavnice izvesnog Ibrahima Boumhaza, čoveka koji se
kroz to dete (Imada) navodno reinkarnirao. Čim se osposobio da
sastavlja reči u rečenice, mali Imad je počeo da priča o svom ranijem
životu. Otac ga je grdio što laže, ali je Imad ostajao uporan. Kad je
imao dve godine, Imad je spontano prepoznao, na ulici, jednog
Boumhazijevog komšiju. Takođe je ispričao mnoge pojedinosti o
Boumhazijevoj kući, rodbini i životu. Pa ipak, porodica Elavar nije
pristupila nikakvom proveravanju svega toga. Pokojni Boumhazi
živeo je i umro u drugom selu, koje se naziva Kribu; Mohamed
Elavar (otac) samo je jednom bio u tom selu, na nekoj sahrani, ali
nije susreo nijednog člana porodice Boumhazi.
Razdaljina između ta dva sela, Kornajel i Kribu, iznosi samo oko
trideset kilometara, ali Druzi u tim krajevima nisu (tada) bili skloni da
mnogo putuju; pripadnici dvaju porodica (Elavari i Boumhaziji)
kategorično su tvrdili da se nikada nisu sreli. Kad je prikupio sve
informacije koje je mogao o Imadu, Stivenson je krenuo u selo Kribu
da sakupi što više podataka i o porodici Boumhazi.
Posle toga je poveo Imada i Imadovog oca Mohameda Elavara u
selo Kribu, gde se Imad upoznao sa porodicom Boumhazi. Mnoge
od tih ljudi Imad je spontano prepoznao i svakome se obratio na
prikladan način. Boumhazijevi su bili zapanjeni nadasve Imadovim
ponašanjem, a to u ovakvim slučajevima nije svejedno. Dete od pet
godina ponašalo se, rekli su članovi te porodice, baš onako kako se
njihov Ibrahim ponašao za života.
Imadovi iskazi o njegovom prošlom životu uključivali su prisna i
precizna opažanja o kući i porodici Ibrahima Boumhazija, na primer:

- voleo je lov;
- imao je smeđeg psa, a jednom prilikom je pretukao drugog psa;
- kuća je imala dva bunara, jedan pun, a jedan suv;
- u vreme njegove smrti porodica je gradila novu baštu;
- imao je mali, žuti automobil i jedan minibus;
- alat za automobil držao je na tavanu.

Bogatstvo i specifičnost informacija dobijenih od ovog dečaka

isključuju, reklo bi se, svaku mogućnost da je pogađao pukom
slučajnošću. Stivenson je proverio 57 pojedinačnih dečakovih tvrdnji;
51 je potvrđena kao istinita.
Slučaj Imada Elavara jedan je od mnogih koje je Stivenson istražio i
o njima savesno izvestio. Suočeni smo sa većim brojem takvih
slučajeva. Kakva objašnjenja, osim reinkarnacije, možemo dati za
njih?

Konicidencija. Niko nikad nije pretpostavio da su svi ti ispitanici

pukim slučajem rekli ('tek onako, desilo se da kažu') to što su rekli.
Nećemo to pretpostaviti ni mi.

Loše pamćenje. U slučaju Imada Elavara, obe porodice kategorično

su tvrdile da se nikada ranije nisu upoznale. Iz tog razloga,
informacije nisu mogle biti ni u kakvim susretima razmenjene, a
posle ponovljene za inostranog slušaoca. Ako bismo pretpostavili da
je ipak bilo nekih uzgrednih susreta, ili preko nekog posrednika, ili da
je bilo neposrednih susretanja, ali su to obe strane zaboravile, ne
bismo, ipak, mogli na taj način objasniti bogatstvo, konkretnost i
tačnost Imadovih iskaza. U raznim drugim slučajevima događalo se
da istraživači dokažu da se porodice dveju umešanih strana nikako
nisu mogle sresti, ni na koji način. U pojedinim slučajevima uzimanje
iskaza od deteta je završeno, a tek mnogo kasnije je otkriveno ko je
bio i gde je i kada živeo preminuli o čijem se negdašnjem životu dete
izjašnjavalo. Tu nema ni pomena o slabom pamćenju.
U mnogim kulturama u kojima je Stivenson nalazio ovakve
slučajeve, komunikacija i socijalna pokretljivost veoma su ograničeni;
ljudi se rađaju, žive i umiru na jednom veoma ograničenom prostoru,
kako fizičkom tako i društvenom. U takvim uslovima slučajno širenje
informacija mnogo je manje verovatno nego u našem, zapadnom
društvu koje je zasićeno informacijama i veoma pokretno.
Prevara. Čovek bi se mogao razumno zapitati: iz kog razloga bi dve
libanske porodice (ukupno sedamnaest ljudi sa kojima je Stivenson
razgovarao) preduzele jednu takvu urotu da nasamare jednog
inostranog istraživača koji će rezultate posle objaviti u nekoj stranoj
zemlji? Tu nikakvog dobitka nije bilo za njih. Štaviše, neki vidovi
Imadijeve reinkarnacije očigledno su im bili neprijatni (na primer, da
se jedan petogotišnjak priseća kako se dobro provodio sa svojom
ljubavnicom). Osim toga, nije ni moguće 'naučiti' dete tako mlado (ili
još mlađe) da laže tako dosledno i uverljivo.
Bilo je i slučajeva u kojima je prevara neverovatna zbog toga što je
dete tvrdilo da je reinkarnacija nekog kriminalca, čak i ubice. U
nekim slučajevima bilo je vidljivo da se porodica čak trudila da
prikrije šta se dešava, da čak ni komšije ne načuju ništa o tome.

Čudnije i čudnije

Drugi istraživač, Antonija Majls, koja je obavila tri zasebna putovanja

u Indiju od 1987. do 1989. godine, dokumentovala je dvadeset šest
slučajeva reinkarnacije među muslimanskim porodicama u onim
sektama gde verovanja o reinkarnaciji nisu rado gledana niti
prihvatana. Dokumentovala je, štaviše, deset slučajeva u kojima je
dete bilo pripadnik hindu religije, a pokojnik Musliman, ili obratno.
Odnosi između Hindusa i Muslimana različiti su u raznim delovima
indijskog potkontinenta, u zavisnosti od lokalne istorije, ali po pravilu
nema mešovitih brakova između te dve vere, a u nekim gradovima
(velikim i malim) nema ni mešovitog stanovanja, nego se tačno zna
ko u kojim kvartovima (ili pokrajinama) živi. U nekim pokrajinama
verske razlike služe kao povod, i izgovor, za ogromno međusobno
nasilje, nebrojena ubistva, i tome slično. Nema ni najmanje
mogućnosti da bilo koja muslimanska, ili bilo koja hinduistička
porodica smisli neku 'šarenu lažu' u kojoj bi njihovo dete bilo
prikazano kao pripadnik one druge vere. Takođe je nezamislivo da bi
pripadnici neke više kaste Hindusa smislili neku lagariju koja bi
značila da je jedno njihovo dete reinkarnacija nekoga iz neke niže
kaste. Pa ipak, kod Stivensona nalazimo i takve slučajeve.
Zađimo još malo dublje u ovu intrigantnu oblast. Stivenson je prijavio
mnoge slučajeve u kojima su dokazi ne samo psihički nego i fizički.
Dete se, na primer, rodi sa istim rasporedom mladeža, ili čak sa
istom urođenom manom kao pokojnik. Bilo je slučajeva da je čovek
ubijen sa nekoliko hitaca iz vatrenog oružja, a da se uskoro rodi dete
koje ne samo što ima njegove uspomene, nego na leđima ima po
jedan veliki mladež tamo gde su pokojniku bile ulazne rane od
metaka, i to tačno na tim mestima. Postoji izveštaj i o jednom slučaju
albinizma gde je pokojnik bio albino, a dete u koje se reinkarnirao -
to isto. (Stivenson je nedavno objavio seriju zanimljivih, informativnih
knjiga o tome; navedene su u bibliografiji.) Na osnovu medicinskih
statistika moguće je proceniti koliko često se pojavljuju mladeži
različitih vrsta; zato bi bilo moguće tačno iskazati koliko su malo
verovatne podudarnosti nekoliko mladeža, tako tačne; tu bi brojke
bile, po svemu sudeći, astronomske - verovatnoća bi iznosila jedan
prema mnogo milijardi. Pošto su mladeži i urođene mane materijalne
stvari i ne mogu se falsifikovati, onda podvala nije ni teorijski
moguća, za razliku od čisto verbalnog svedočenja gde jeste.
Godine 1991. istraživač Jirgen Kajl, onaj isti koji je radio sa
Stivensonom u eksperimentalnim studijama sa Stepanekom
dvadeset godina pre toga, prijavio je svoje prve studije reinkarnacije
koje je obavio u Burmi, na Tajlandu i u Turskoj. Kajl radi u Tasmaniji;
tamo je njegova baza. On jasno kaže da se u ovakvo istraživanje
nije uključio zbog neke svoje eventualne vere da će živeti opet: "Ja
smatram da je verovanje u konačnost smrti razumno." O svojim
istraživanjima on kaže, skromno, da su "istraživanja pojedinačnih
slučajeva na terenu, ponovljena nekoliko puta". Dokumentovao je 16
slučajeva reinkarnacije, među kojima je i nekoliko slučajeva u kojima
su porodice očigledno želele da prikriju stvar, da se ne sazna.
(Jedna porodica zahtevala je anonimnost, plašeći se navale
stranaca, ali i svojih zemljaka ako bi se saznalo kakvo dete imaju.)
Kvalitet dokumentacije i provere u ovih 16 slučajeva je dobar, pa se
zato nadamo da je Kajlov rad tek početak mnogo obimnijih studija u
kojima bi Stivensonovi nalazi mogli biti provereni.
Možemo samo nagađati koliko se učestano reinkarnacija događa. (U
nekim kulturama na snazi je verovanje da je reinkarnacija sveopšta,
a to bi značilo da je svako od nas reinkarnacija nekog ko je živeo
ranije; ali i u tim kulturama smatra se da je svesno prisećanje svog
ranijeg života retka pojava.) Ima nagoveštaja da onaj ko okonča
život kao žrtva nasilja, a naročito onaj ko bude nepravedno ubijen,
mnogo češće 'dolazi opet', to jest reinkarnira se, nego drugi
pokojnici. Čini se, osim toga, da postoji težnja da između smrti i
reinkarnacije prođe izvesno, ne mnogo dugo vreme (nekoliko nedelja
ili meseci). Međutim, to može naprosto značiti da u slučajevima kad
protekne nešto duže vreme, reinkarnirana ličnost ima slabije izglede
da se svesno priseti svog ranijeg života. Činjenicu da mnogi
slučajevi reinkarnacije dolaze iz onih kultura u kojima se u takve
stvari veruje možemo objasniti na ovaj način: pripadnici takvih
kultura spremniji su da javno priznaju, pred istraživačima, šta se
dešava. Ima i pet-šest slučajeva reinkarnacije otkrivenih u zapadnim
zemljama. Dodajmo, najzad, da deca koja su navodno nečije
reinkarnacije postaju normalni ljudi, nije primećeno da kao mladi, ili
kad odrastu, ispoljavaju neku neprilagođenost; stiče se utisak da
većina njih, sazrevajući, postepeno zaboravi svoj raniji život - dakle,
da te uspomene izblede.

Verovatnoća da se može preživeti

Čitaoci su do sada verovatno zaključili, tačno, da mi smatramo da su

slučajevi dokumentovani kod Stivensona, Milsove, Kajla i još
nekolicine istraživača daleko ubedljiviji i kvalitetniji od ma kojih
drugih za koje se zna (ako izostavimo spiritistkinju gospođu Pajper).
Pročitali smo nekoliko stotina stranica Stivensonove dokumentacije,
a videli smo i prve nezavisne potvrde ili bar početke nezavisnog
potvrđivanja, pa se ne možemo oteti utisku da se tu pred nama
otkriva nešto istinski značajno. Jedan od nas dvojice (Karl Sardžent)
želi da izdvoji mišljenje i da saopšti da mu se zamisao reinkarnacije
nimalo ne dopada. Evo zašto: ako pogledamo projekcije
stanovništva sveta u predstojećim vekovima, zatim projekcije o
budućoj degradaciji čovekove životne okoline i noviju istoriju Evrope,
stvarno nije mnogo privlačna ideja da će onaj ko živi sada, morati u
bliskoj budućnosti da živi još jednom, pa još jednom, i tako dalje. Ali
ovakve lične i emocionalne preferencije nisu razlog za odbacivanje
dokaza; drugim rečima, moramo gledati, dokaze pa ma koliko nam
oni bili, zbog raznih svojih implikacija, neprijatni.
Mi verujemo da će praktično svaki čitalac, kad pročita Stivensonov
materijal i njegove obazrive ocene, zaključiti da tu postoje
zapanjujuće stvari, pa pozivamo čitaoce da pogledaju bibliografiju i
da se uvere sami.
Naravno, uvek ostaje hipoteza o ESP čitanju podataka o pokojniku iz
svesti živih, ali treba imati u vidu da bi dete sa tako ogromnim
paranormalnim moćima verovatno ispoljilo ESP i na razne druge
načine, ne bi se usredsredilo samo na oponašanje nekog umrlog
čoveka. Drugim rečima, trebalo bi da u svim takvim slučajevima
bude i obilje drugih manifestacija paranormalnih moći. Osim toga,
pribaviti informacije o nekome je jedno, a oponašati tog čoveka je
sasvim druga stvar; hipoteza o ESP objašnjenjima za 'reinkarnaciju'
ne tumači zašto se ta deca ponašaju tako. U slučaju Imada Elavara,
ona druga porodica (Boumhazi) bila je ponajviše impresionirana
ponašanjem tog deteta. Ponekad članovi porodice sasvim spontano,
zapanjeni, prepoznaju tačne obrasce ponašanja preminulog. Alan
Gould je veoma podrobno proučavao život i rad mnogih davnih
spiritista, tako da se zaista može reći da o njima zna više nego što bi
se moglo razumno očekivati da iko nasluti pomoću vančulnog
opažanja, pa ipak - on priznaje da ni slučajno ne bi umeo da
oponaša te davno umrle ljude, njihovo držanje i ponašanje; a
reinkarnirana deca postižu baš to, u uzrastu kad glumačke
sposobnosti mogu biti vrlo slabo razvijene. Treba i to ozbiljno uzeti u
obzir.
Antonija Mils razmatra i jedan slučaj u kome je Hindu dete po imenu
Nareš Kumar Rajdas kategorično tvrdilo za sebe da je rođeno kao
Musliman, i to sin nekog starog fakira; a da je njegova majka bila
druga žena tog Muslimana. Već sa dve godine to dete je počelo
redovno da izvodi islamski obred poznat kao 'namaz' u trenucima
kad je verovalo da ga niko ne gleda. Taj mali dečak je na ulicama
pronašao tog starog fakira, pa je počeo da ide za njim. Takođe je
prosio i molio se za one koji mu nešto udele, na način na koji to
muslimanski fakiri čine. Poginuli sin staroga fakira zvao se Mušir.
Kad je konačno odveden u Muširovu porodicu, dečak je prepoznao
ostalu decu staroga fakira (to jest, 'svoju' braću i sestre) i upustio se
u razgovor o načinu na koji je poginuo (dok je vozio zaprežna kola).
Razgovarao je i sa Muširovom majkom. Mušir je u pogibiji zadobio
jednu veliku ranu, a dečak je rođen sa velikim mladežom baš na tom
mestu. Pre susreta sa malim Narešom Kumarom Rajdasom taj fakir
nije verovao u reinkarnaciju, ali kasnije, razgovarajući sa Antonijom
Mils, bio je vidno potresen, sav obuzet emocijama. Pošto ga je
počela mučiti nesanica, u ponoć se molio Alahu i postavljao pitanje:
"Kakva je, Bože, ovo tajna?"
Neko možda želi, ili ne želi, da se moli nekom božanstvu, ali tajna u
vezi sa tom 'reinkarniranom' decom postoji i ne bi je trebalo
prenebregavati.
PARANORMALNA MOĆ, NAUKA I BUDUĆNOST
Smatramo da ogledi i činjenice sažeto izloženi u ovoj knjizi
predstavljaju, sveukupno, jake argumente u prilog verovanju da
odista postoje značajne anomalije u oblasti ljudskih sposobnosti.
Zaista ima razloga za uverenje da ljudska bića raspolažu
sposobnostima da uzvesne stvari doznaju i mimo svojih
'konvencionalnih', nauci poznatih pet čula, kao i sposobnostima da
utiču na daleke predmete i događaje samo svojom voljom, čistim
htenjem.
Ali mnogim naučnicima teško je da prihvate metode i nalaze
parapsihologije. Oni ili prenebregavaju sve raspoložive dokaze ili
izriču površne, uopštene komentare u smislu: "Sve su to laži,
pojedinačne i grupne podvale, naučno nepouzdani metodi vršenja
ogleda, nijedan od tih efekata nije moguć, ništa od toga nije se
stvarno desilo niti se može desiti." Postoje bar dva razloga za tako
nešto.
Jedan je istorijski. Uz parapsihologiju se i danas 'lepi' i vuče
uspomena na nebrojene slučajeve šarlatanstva i obmane, lažnih
spiritističkih medijuma, lažnih materijalizacija 'ektoplazme';
uspomena na nebrojene prevarante koji su 'povukli za nos'
lakoverne građane. Zato je čitava oblast parapsihologije
kontroverzna, pa je i normalno da naučnici na nju gledaju podozrivo.
Ali taj istorijski razlog ne opravdava odbacivanje parapsihologije kao
nauke, u celosti. Jedna nauka može imati itekako sumnjivu prošlost,
pa ipak biti prava nauka danas! Pogledajte samo hemiju - počela je
kao alhemija. Pogledajte astronomiju - počela je kao astrologija. Pa i
sam Johan Kepler, jedan od prvih velikih astronoma, bavio se takođe
astrologijom i bio joj je veoma sklon.
Drugi razlog je od šireg značaja. Nauka se često ponaša veoma
rđavo kad naiđe na neku stvarnu inovaciju. Setite se samo kakva se
oluja mržnje, gneva i opakih pogrda sručila na pionire vakcinacije,
takođe na one koji su prvi tvrdili da postoji kretanje kontinenata, to
jest da kontinenti 'plove' po površini zemaljske kugle, zatim na one
koji su prvi izvodili anesteziju putem hipnoze, i na druge koji su prvi
istupili sa nekim zaista novim naučnim otkrićem. Nauka je, u dubini
svoje 'duše', strašno konzervativna. Naravno, neko će reći da su
naučnici samo mudro oprezni, ne žele da se zalete, da olako, bez
dovoljno dokaza, prihvate nešto novo; ali time se ne može objasniti
žestoka uzbuđenost, taj iracionalni bes kojim neki naučnici reaguju
na svaki novi dokaz o stvarnom postojanju anomalija.
U ovom poslednjem poglavlju zalazimo nešto dublje u tu pojavu, u
iracionalnost koju nauka ispoljava kad se mora suočiti sa takvim
novim dokazima. Suština onoga što imamo da kažemo prilično je
gruba; ali najgrublji ćemo biti prema onim pripadnicima naučne
zajednice koji su izdali čak i temeljna načela svog poziva - dakle,
naučnog istraživanja.

Skandal sa 'zvezdanom bebom'

U Sjedinjenim Američkim Državama postoji jedna organizacija koja

se naziva 'Odbor za naučno istraživanje tvrdnji o paranormalnom'.
Skraćenica za to je 'Csikop'. U Izvršnom odboru Csikopa ima vrlo
malo naučnika, ali je zato ta organizacija prilazila mnogim
naučnicima i vredno se trudila da ih pridobije da stupe u članstvo.
Time je sebi pribavila privid naučne organizacije, privid koji do
krajnosti koristi kad god njeni članovi krenu u lov na duhove.
Zanimljivo je da Csikop kao organizacija nikada ne preduzima
nijedno svoje naučno istraživanje. Razlog ovome je jednostavan:
jedanput, i samo jedanput, to je pokušala. Ishod je bio takav da
zaista zaslužuje mesto u istoriji nauke.
Od 1976. do 1980. godine jedna grupa starijih članova Izvršnog
odbora Csikopa ispitivala je nalaze dve francuske istražiteljke koje
su se zvale Mišel i Fransoaz Gogelan. Te dve žene prikupljale su
podatke godinama i zaključile da izvesne grupe u ljudskom društvu
(istaknuti naučnici, umetnici, sportski asovi i tako dalje) imaju tu
odliku da su mnogi njihovi pripadnici rođeni u 'znaku' pojedinih
planeta - to jest, kad su pojedine planete zauzimale neka određena
mesta na nebu. Jedan od nas dvojice (Ajzenk) odavno se zanimao
za tu studiju Mišel i Fransoaz Gogelan, pa ju je i posebno proučio i
došao do zaključka da je rađena odličnom naučnom metodologijom.
Grupa iz Csikopa istraživala je samo jedan od nalaza Gogelanovih, i
to takozvani 'efekat Marsa', koji bi se sastojao u tome da među
istaknutim sportistima ima srazmerno više (nego među populacijom
uopšte) onih koji su rođeni kad je planeta Mars bila tačno u zenitu ili
blizu istočnog horizonta.
Jedan od članova te Csikopove grupe bio je statističar Marvin Zelen.
On nije prihvatio tvrdnje Gogelanovih o podudaranju sportskog
uspeha sa učestalošću pojavljivanja pojedinih planeta u pojedinim
sektorima neba. (Pojavljivanje planeta na tim mestima je čisto
tehnička, astronomska stvar i može se do savršenstva tačno
ustanoviti.) Zato je predložio 'izazov' nalazima Fransoaz i Mišel
Gogelan, i tom izazovu dao ime 'Zelenov test'. Cilj je bio da se mala
grupa vrhunskih sportista koji su odista rođeni u dan i sat kad je
Mars bio na takvim položajima uporedi sa vrlo velikom kontrolnom
grupom neistaknutih sportista, rođenih u istim zemljama i gradovima
i u sličnim razdobljima godine. Sačinili su tročlanu grupu za ovo:
predsednik Csikopa Pol Kurc, Marvin Zelen, i astronom Džordž Abel.
Skraćenica za tu grupu bila bi: KZA. Krenuli su, dakle, u prikupljanje
dokaza.
Rezultati 'Zelenovog testa' bili su potpuno jasni. Statistika
Gogelanovih bila je ispravna i istinita. Kod njihovih istaknutih
sportista 'efekat Marsa' bio je jasno vidljiv, a kod preko 16.000 drugih
sportista nije - jer je tih 16.000 osoba ostalo u okvirima prosečne i
slučajne distribucije u skladu sa tačnim astronomskim tablicama.
Dakle, i zaključci Gogelanovih morali bi, na osnovu toga, biti
prihvaćeni kao korektni.
Posle toga nastupilo je vreme petljanja i zbunjivanja. Grupa KZA
počela je iznalaziti svakojake začkoljice pomoću kojih su nastojali da
ipak obore zaključke Gogelanovih, njima očigledno nepodobne.
Počeli su da 'presecaju' podatke o vrhunskim sportistima na nove
načine, mimo ustanovljenog statističkog postupka. Izbacili su iz
razmatranja sve istaknute sportistkinje sa bizarnim obrazloženjem da
"njih i ne treba uračunati, jer nisu imale jednake izglede da se
istaknu u sportskom životu kao muškarci". Sakupili su podatke o
nekim drugim vrhunskim sportistima, po svom izboru, i to bez ikakve
dogovorene procedure koja bi obezbedila da im uzorak bude zaista
nasumičan i pošten. Pa ipak se 'efekat Marsa' još jednom pojavio; ali
je grupa KZA onda osporila i svoje sopstvene nalaze, i to ovog puta
argumentima koji su i sami bili pogrešni, i tako dalje.
Mnoge od tih stvari čisto su tehničke i mi za njih ovde nemamo
prostora. Čitalac koji želi da se lično uveri, neka potraži
dokumentaciju o tome u bibliografiji. Ali navešćemo kako su
reagovali skeptici iz redova samog Csikopa.
Prvi koji je otkazao poslušnost bio je Denis Rolins, bivši član
Csikopa, koji je ostao veoma skeptičan prema navodnom efektu
Marsa na bebe, ali koji je ipak izjavio da grupa KZA napada efekat
Marsa na načine koji nisu naučno zasnovani niti legitimni. Ukazivao
im je na očigledne, grube greške koje su u svom radu pravili; uzalud.
Grupa KZA terala je po svome. Pokušavao je da saopšti te svoje
primedbe članstvu i javnosti, ali ga je organizacija Csikop počela
sistematski ometati u tome. Oduzimali su mu reč na sastancima,
nisu hteli ništa njegovo objaviti u svom časopisu, sprečavali su da se
njegove primedbe objave ma gde, a za to vreme uporno su
objavljivali neistinite i netačne nalaze i zaključke, svoje sopstvene.
Glas upozorenja je, dakle, prvo prenebregavan, a zatim silom
ućutkan. Najzad su ga izbacili iz Csikopa. Počelo je sistematsko
suzbijanje vesti o tome.
Ali neki od članova Csikop primetili su šta se dešava i počeli su (što
je svakako pozitivno) da se raspituju o njegovim primedbama. Ubrzo
su shvatili da su sad i oni u nemilosti: i njima je oduzimana reč, a i
sprečavano svako objavljivanje. U međuvremenu su sve Csikopove
publikacije nastavile štampanje hvalospevnih izveštaja o 'uspesima'
grupe KZA. Jedan od ljudi koji su naglo pali u nemilost 'moćnika' bio
je Ričard Kaman, profesor psihologije, koautor veoma značajnih
radova iz oblasti parapsihologije. Kaman je opširno zabeležio i
objavio kako je sve grupa KZA pokušavala da ga ućutka, da ga
'sredi', i kako je za te svrhe upotrebljen Csikop. Posredi je
zapanjujuća knjiga; ako ćete iz sve naše bibliografije, od svih knjiga i
dokumenata, pročitati samo jednu knjigu, pročitajte baš nju.
Kaman je proučio čitavu tu stvar sa efektom Marsa, od samog
početka. Njegovi zaključci su da je grupa KZA "godinama uporno
nudila javnosti jedan skup očigledno rđavih statističkih argumenata
protiv 'efekta Marsa', iako je iz godine u godinu bilo sve više
upozorenja i dokaza o nelogičnosti i netačnosti njihovih tvrdnji...
Zapanjuje ne samo to da su se oni sasvim odvezali od svih sidrišta
logike, nego i činjenica da njihov odlutali brod nije mogao biti
potopljen čak ni višegodišnjim bombardovanjem kompetentnih
statističara kao što su Mišel Gogelan, Elizabet Skot, Denis Rolins i
Rej Hajmen." Hajmen je psiholog, a Skotova je baš statističar; oboje
su tada bili povezani sa Csikopom. Kaman nastavlja: "Kao ni drugim
članovima Csikopa, ni meni nije bilo lako da poverujem da u celom
devetočlanom Savetu ove organizacije (a članovi tog Saveta su i
Martin Gardner, Emejzing Rendi i Kendrik Frejzier) samo jedan jedini
član, Denis Rolins, časno i pošteno govori istinu o ovom slučaju.
Posle sedam meseci istraživanja ustanovio sam da je to, ipak, tako.
Trojka KZA pretrpela je potpuni fijasko u slučaju 'efekta Marsa';
organizacija Csikop, rešena da brani nešto nebranjivo (naime, svoje
argumente), zašla je korak po korak, bespovratno, u propagandnu
kampanju protiv Denisa Rolinsa, u suzbijanje istine o njegovim
dokazima, u sprečavanje da bilo koji drugi kritičar grupe KZA objavi
ili kaže bilo šta, bilo gde."
Kaman podrobno nabraja i opisuje kako su i njega lično, i Rolinsa, i
sve druge kritičare u sastavu Csikopa suzbijali, ismevali, šta je
organizacija preduzimala da se njihovi tekstovi nigde ne objavljuju,
kakva je upornost moćnika ispoljena u tome. Teško je i zamisliti
žešću osudu organizacije Csikop, pogotovo kad se ima u vidu da ju
je izrekao čovek neospornog integriteta, skeptičan i prema 'efektu
Marsa', a uz to i (tada) član Csikopa. Jedan od drugih članova
Csikopa, holandski novinar Pit Hajn Hebens, napisao je da po
njegovom mišljenju Kamanov prikaz tih događaja sa KZA grupom
predstavlja "izrazito fer, uravnotežen izveštaj, veoma čitljiv, i - ako se
ima u vidu pod kojim uslovima je nastajao - zaista vrlo uzdržan;
izveštaj jednog uglednog skeptika koji je uložio gotovo neverovatnu
količinu svog truda da pomogne organizaciji Csikop da se izvuče iz
te svoje zlosrećne afere sa Marsom."
Ali čak ni grupa KZA nije mogla da blokira istinu zauvek. Sedam
godina posle prvog pominjanja Zelenovog testa, potpuno nezavisni
britanski naučnik Patrik Kari objavio je svoj prikaz u kome je sumirao
čitavu tu kontroverzu. Tek tada je i časopis Sceptical Inquirer, interna
publikacija Csikopa, objavio članak pod naslovom 'Preispitivanje'. U
tom članku grupa KZA priznala je svoja naknadna brljanja po
statistikama i podacima; priznali su da im je to bila greška; priznali su
da je trebalo da sa Gogelanovima usaglase protokol rada, da bi
mogli i sami proveravati kakva predviđanja bi trebalo da proističu iz
njihovih podataka po njihovoj sopstvenoj metodologiji. Ali to je bilo
priznanje kroz stisnute zube, zlovoljno, prožeto gunđanjima, bez
ikakvog izvinjenja Rolinsu (čije ime su izostavili sa spiska onih koji su
"bili povezani sa našim ogledima"), bez izvinjenja Mišel i Fransoaz
Gogelan zbog neosnovanih insinuacija o istinitosti, to jest netačnosti
njihovih podataka, bez ikakvog pominjanja lavine kritike koja je
godinama stizala iz redova samog Csikopa.
Razlog što smo ovako podrobno opisali ovu bruku i sramotu jeste
sledeći: Csikop - iako se više ne bavi samostalnim istraživanjem bilo
čega, možda imajući u vidu ocenu Patrika Karija da KZA debakl
"neizbežno dovodi u sumnju svako dalje angažovanje Csikopa u
istraživanju o 'efektu Marsa', a verovatno i o bilo kojoj drugoj
paranormalnoj oblasti" - nastavlja da deluje kao organizacija i da
koristi sav svoj uticaj da napada sve u nauci što je Csikopu
nepodobno, da zlostavlja i ućutkuje istraživače u mnogim
kontroverznim oblastima rada. Najnoviji neslavni primer bilo je
neobično ponašanje Emejzinga Rendija u laboratoriji francuskog
istraživača po imenu Žak Benvenist. Benvenist je objavio
biohemijske nalaze koji, čini se, podržavaju homeopatske
medicinske teorije; objavio je to u veoma uglednom časopisu Les
Comptes de l' AcadQmie des Sciences. To je glasilo Francuske
akademije nauka. Časopis Nature poslao je jednu istraživačku ekipu
da ispita te veoma kontroverzne nalaze, a jedan od istražitelja u toj
grupi bio je i Emejzing Rendi. Ali Benvenistova laboratorija
pretvarala se u Rendijevom prisustvu bukvalno u cirkus, i to je
ostajala sve dok je on bio prisutan tamo. Nećemo zamarati čitaoce
pojedinostima; naprosto ćemo zabeležiti da je ovog puta čak i na
stranicama Sceptical Inquirer-a bilo članaka u kojima je osporavana
vrednost takvog rada istražiteljske grupe i u kojima je napomenuto
da je "kritika bila nemarna", "kredibilitet rasipan uludo", da se
"polazilo od predrasuda". Rendi je držao javna predavanja o tom
istraživanju, tokom kojih je podsmešljivo oponašao Benvenistov
francuski izgovor engleskog jezika i grubo vređao "francusku nauku"
kao celinu. Mnogi slušaoci nalazili su da je to uvredljivo i za prisutne
u sali.
Sasvim jednostavno rečeno, Csikop nije naučna organizacija. U
njegovom rukovodstvu preovlađuju mađioničari i medijski šoumeni.
Csikop je jedan propagandni pokret, koji se posvetio svojim
'isterivanjima duhova', ali i 'raskrinkavanju' svega što rukovodstvu
izgleda iracionalno. Na nesreću, zbog svog veštog manipulisanja
medijima i zbog naklonosti mnogih akademskih ličnosti koje imaju
nejasan utisak da je poželjno da neko, negde, raskrinkava nešto
(mada te ličnosti ostaju blaženo nesvesne činjenica o napadnutim
oblastima rada) Csikop nastavlja da uspešno nanosi štetu
parapsihologiji. Ili, bar, donedavno uspešno.
Srećom, bio je u Csikopu i jedan pojedinac kome se mora priznati da
je našao u sebi volje da pogleda dokaze i da ih pokuša oceniti i
proceniti barem koliko-toliko nepristrasno i odmereno. Već po tome,
on je u Csikopu izuzetak, zaista 'retka ptica'. Njegov dijalog sa
Čarlsom Honortonom o gancfeld istraživanjima omogućio je
parapsihologiji da stvarno zakorači napred, tokom poslednjih
nekoliko godina. Bio je to, međutim, težak put; skeptike ubediti da
odustanu od neistinitih i neispravnih načina kritike - to je bio zaista
spor posao.

Polemika oko gancfelda

Godine 1982, u Kembridžu, u Engleskoj, na konferenciji povodom

stogodišnjice rada Britanskog društva za ESP istraživanja i
dvadesetpetogodišnjice osnivanja Udruženja za parapsihologiju, Rej
Hajmen je u svom ekspozeu dao jednu verziju teksta (koji je kasnije
objavljen) o ESP. U tom tekstu Hajmen je kritikovao dotad objavljene
oglede sa ESP u uslovima gancfelda. Smatra se da su istraživanja
sa gancfeldom možda ono najjače što parapsihologija može da
ponudi, ali Hajmen je upravo ta istraživanja zasuo kritikom,
osporavajući korektnost u statistici, ali i u metodologiji vršenja
ogleda, i tvrdeći da je zbog toga celokupan dosadašnji rad na
gancfeldu nepouzdan.
Odbacivanje podrške koju gancfeld studije daju hipotezama o ESP
bilo bi ozbiljan udarac za parapsihologiju. Iz tog razloga Honorton i
Hajmen započeli su dijalog, nastojeći da u borbi argumenata dođu
do jasnijih ocena o vrednosti ili bezvrednosti pojedinih ogleda. U
decembru 1986. godine objavili su zajednički kominike u kome su
naveli do kojih su nalaza došli i koje su njihove preporuke za
budućnost.
Prva poenta ovde sastoji se u tome što je Hajmen odustao od svojih
ranijih tvrdnji da iz statističkih razloga treba odbaciti gancfeld oglede
u celosti. Pojedini ogledi, i to vrlo mali broj njih, zaista se mogu
osporiti primedbama da je statistička obrada bila loša; ali Hajmen je
najzad prihvatio činjenicu da kod ogromne većine gancfeld ogleda,
kad se posmatraju svi ukupno (kao jedna grupa) nije moguće takvim
zamerkama opovrgnuti izrazite rezultate iznad nivoa slučajnosti, to
jest ogromna odstupanja od onoga što bi ispitanici postizali pukom
slučajnošću. Takođe je prihvatio činjenicu da nema nikakvog smisla
tvrditi da su publikovani samo oni ogledi u kojima se zadesio,
slučajno, neki jak rezultat, a da su mnogi drugi ogledi u kojima nije
bilo ničega jednostavno prikriveni. Lako se može izračunati da bi za
tako nešto bilo potrebno mnogo stotina ogleda u dubokoj tajnosti. A
kad pogledate koliko treba truda oko samo jednog ogleda, čak i oko
samog ocenjivanja njegove vrednosti kad je okončan, i koliko malo
eksperimentatora postoji u celoj parapsihologiji, jasno je (i svi se
slažu) da to nije uverljiva linija kritičkog napada. A što se tiče
statističkih zamerki, još i pri prvom čitanju Hajmenovih ranijih tvrdnji
bilo je jasno (ili je trebalo da bude jasno) da su neosnovane; a on je
to priznao tek posle toliko vremena. Pa ipak, treba mu odati
priznanje kao čoveku koji je, ipak, sposoban da izmeni svoja početna
uverenja kad se pokaže da za to ima razloga.
Hajmenova druga grupa kritičkih argumenata odnosila se na
eksperimentalni metod korišćen u gancfeld istraživanjima. Da li su
'čulni nagoveštaji' bili stvarno potpuno odstranjeni? U nekoliko (ali
samo u malom broju) ogleda sa slobodnim reagovanjem sudijama
nisu bili dati duplikati ciljnih slika, nego originali, koji su posle išli
ispitanicima u ruke (a na slikama bi mogli ostati otisci prstiju). Da li je
nasumičnost redosleda slika zaista bila korektno postignuta? Takve
stvari ne mogu uvek biti zaključene jednostavno i objektivno i onda
doturene nekom Hajmenu da ih 'samelje' kao nedvosmislene brojke.
Kad se odlučuje da li je metod rada u nekom ogledu besprekoran ili
ne, često ima prostora i za 'slobodno sudijsko uverenje' onoga ko o
tome odlučuje. Navešćemo jedan primer iz konvencionalne
psihologije da bismo pokazali da je to tako.
U toj studiji istraživači su naprosto izmislili jedan ogled iz astrologije i
napisali članak o njemu. U članku stoji da nije nađeno ništa - da su
rezultati ostali na nivou puke slučajnosti. Umnožili su ga u deset
primeraka i poslali na adrese deset vodećih akademskih časopisa.
Ali napisali su i drugu verziju istog članka. U njoj stoji da su nađeni
uverljivi rezultati u prilog astrologije. To su takođe umnožili i poslali
na adrese deset drugih naučnih časopisa. Potrudili su se da dve
grupe časopisa budu otprilike jednake po stepenu ugleda i po
postotku radova koje prihvataju (ili odbacuju) od ukupnog broja
radova koji im se šalju. Onu 'pozitivnu' verziju odbacili su svih deset,
a njihovi recenzenti (čitači ponuđenih radova) pronašli su mnoge
zamerke 'upotrebljenoj' metodologiji. Onaj negativan članak, štetan
po astrologiju, prihvatilo je za objavljivanje čak devet od deset
časopisa, a recenzenti su hvalili upravo iste one metode koje su oni
drugi odbacivali! Stvar je jasna: njihove ocene o tome koji su metodi
valjani, a koji su neispravni bile su zasnovane na tome da li su im
rezultati bili po ćudi ili ne.
U vreme kad je Hajmen istupao sa kritikama, jedan od nas
(Sardžent) prijavio je sedam gancfeld ogleda. Hajmen je za samo
jedan od njih priznao da je tu ciljna slika bila izmešana sa drugima
zaista nasumično. A ta jedna studija za koju je to priznao bila je baš
ona u kojoj su postignuti najslabiji rezultati, najbliži pukoj slučajnosti,
najnepovoljniji po hipotezu da ESP postoji. A svih sedam izvedeni su
potpuno istim postupkom nasumičnosti u redosledu ciljeva. Time
pokazujemo i dokazujemo da je Hajmenovo tadašnje rasuđivanje
bilo pod uticajem njegovih predrasuda, to jest ćudi. Jer jedino je
mogao osporiti svih sedam ili podržati svih sedam; logički je
nekoherentno podržati samo jedan postupak od sedam istih.
Na sreću, ljudi mogu i da prevaziđu takve svoje lične naklonosti i
nenaklonosti. Sada ulazimo u jednu novu oblast statističke analize
koja se naziva metaanaliza. Taj termin možda zvuči 'opasno', ali
stvar je, zapravo, zasnovana na vrlo jednostavnoj logici.
U prvom poglavlju ove knjige objasnili smo pojmove slučajnosti,
proseka i rasipanja rezultata na primerima pojedinačnih ogleda, kao i
na primerima nagađanja ili pokušavanja u tim ogledima. Ono što
metaanaliza radi jeste, u suštini, sledeće: posmatra ceo jedan ogled i
njegov ukupni konačni rezultat kao jedan pokušaj. Dakle, jedna
jedinica koju uzimamo u obzir jeste ceo jedan ogled; neki drugi ogled
je, ceo, opet samo jedna jedinica; i tako dalje. Statistika je naučna,
matematička disciplina koja uvek posmatra distribuciju
eksperimentalnih rezultata. Konkretno: zadatak statistike u našem
poslu jeste da ustanovi koliki bi bili prosečni slučajni rezultati -
odnosno, kakvi bi se rezultati dobijali ako ne postoje ni ESP, ni PK,
niti bilo šta paranormalno. Primenjujući metaanalizu na gancfeld
oglede, vidimo da je njihova prosečna uspešnost bila 38%, što se
očigledno razlikuje od 25% koliko bi se očekivalo na osnovu puke
slučajnosti.

Rasprava se zaoštrava

Statistika bez metaanalize naprosto potvrđuje ono što smo i ranije

znali: rezultati gancfeld ogleda takvi su da se ne mogu pripisati samo
pukoj slučajnosti. Međutim, pošto je metaanaliza mnogo moćnije
statističko oruđe, sa njom možemo krenuti i mnogo dalje. Na primer,
možemo pribaviti jednu meru koja se tehnički naziva veličina efekta.
To nije samo ona maločas pomenuta vrednost od 38% uspešnih
ogleda. Veličina efekta zavisi, između ostalog, i od broja pokušaja u
svakom ogledu ponaosob. Ako neko prikupi ogromne količine
podataka, on može dokazati da su njegovi nalazi statistički značajni
(jer, zaista, oni to i jesu), iako je, zapravo, reč o vrlo, vrlo malom
preovladavanju uspeha nad neuspesima. Veličina efekta dobar je
nagoveštaj koliki je praktični značaj nekih rezultata, za razliku od
čiste statističke veličine tih istih rezultata. Dakle, kad tražimo veličinu
efekta, mi ne pitamo samo "Da li je ovo bilo pukom slučajnošću?"
nego i: "Da li je ovo stvarno od nekog značaja?"
Kod gancfeld podataka, efekti su veoma krupni, njihova veličina je
velika. To znači da oni imaju i veliki praktični značaj. Robert
Rozental, psiholog koji je učinio više nego iko drugi na uvođenju
metaanalize u široku upotrebu u parapsihologiji, dokazao je da su u
gancfeld istraživanjima dobijene veće veličine efekta nego u nekoliko
značajnih oblasti konvencionalne psihologije.
Metaanaliza nam takođe omogućava da procenimo koliko su
značajne pojedinosti eksperimentalnih postupaka. Grupe sudija
mogu procenjivati jedan po jedan ogled tako što će za svaki
ustanoviti 'broj pogrešaka' - naime, davaće za svaki važan
metodološki vid procenu od samo jedne reči, da ili ne. (Da, ispravno
se radilo; ne, nije se ispravno postupalo.) Kad se sudije uvežbaju u
svome poslu, pokazuje se veoma visok stepen podudarnosti, to jest
saglasnosti u njihovom suđenju, pa i kad svaki radi potpuno sam, i
kad su međusobno veoma različiti u pogledu skeptičnosti. Brojanje
pogrešaka uključuje i ovakve stvari: da li su svi vidovi metodologije
jednog ogleda prijavljeni i potpuno opisani; da li je beleženje
podataka bilo u celosti objektivno (a to znači: mašinsko ili fotografsko
- na primer, da li su kockice svaki put kad se umire fotografisane da
bi postojao dokaz o tome kako su pale; da li su ispitivanici imali
jedan komplet slika, a ispitivači drugi komplet, duplikat (u ogledima
slobodnog reagovanja) i tako dalje. Svi elementi koje treba na ovaj
način vrednovati jasno se odrede, do najsitnije pojedinosti, tako da
više nema nikakvog prostora za mutna globalna ocenjivanja šta je
'dobro', a šta je 'loše' po nečijem opštem utisku. Zato se o svakom
ogledu dobija izoštrenija, pouzdanija ocena. Nijedan ogled nije
savršen; takvih nigde u nauci nema.
Sada postavljamo sledeće pitanje: da li postoji ikakav odnos između
kvaliteta ogleda i veličine efekta, to jest jačine paranormalnih
rezultata postignutih u njima? Mogao bi postojati, na primer,
negativan odnos. To bi značilo: što se kvalitetnije radilo, to su slabiji
rezultati utvrđivani; a u najkvalitetnijim, naučno najozbiljnijim
ogledima, onima koji nose 'plavu traku' izvrsnosti, dobijani su
najslabiji rezultati. To bi sugerisalo zaključak da su u pravu oni koji
kažu da skraćenica ESP znači 'greška na nekom mestu'.
Za razrešenje ove nedoumice bilo je potrebno mnogo više vremena
nego za razrešenje one prethodne, koja se odnosila na jednostavnu
statistiku; ali konačno je usaglašen zaključak, kad je reč o gancfeld
istraživanjima, da nije nađen nikakav značajan odnos između broja
grešaka u ogledima i jačine dokaza u prilog ESP u tim istim
ogledima. Nije to samo saglasnost Hajmena i Honortona; o tome su
se izjasnili i mnogi nezavisni analitičari. Tvrdnje da su dokazi o ESP
u gancfeld ogledima naprosto posledica aljkavog vršenja ogleda nisu
uspele da se održe.
Sa metaanalizom može se ići još dalje. Da li su razni istraživači
dobijali različite rezultate? Možemo ustanoviti objedinjene
eksperimentalne rezultate jednog istraživača, zatim nekog drugog,
trećeg i tako dalje, i pomoću metaanalize ih osmotriti. Trebalo bi da
se pokaže kolika je homogenost tih rezultata - da li je, u jednoj istoj
oblasti, svako dobio otprilike iste rezultate. Suprotno od homogenosti
bila bi heterogenost, koja bi značila da neki istraživač dobija jake
rezultate, a neki slabe. Ustanovljena je, odista, heterogenost, ali u
malom stepenu - neki istraživači stalno postižu nešto bolje rezultate,
a neki nešto slabije. To nema nikakve veze sa ispravnošću ili
neispravnošću njihove metodologije rada! Takođe ne znači da su
neki manje časni i pošteni nego neki drugi. Kao što Rozental
primećuje: "U raznim oblastima psihologije poznato je da će različiti
istraživači postizati rezultate značajno različite." Kao dokaz navodi
istraživanja kojima su istraživači hteli da ispitaju uslovni refleks
treptanja kod ispitanika. Jedna ekipa psihologa dobila je očekivane
rezultate u 94% slučajeva a druga u samo 62% slučajeva. Činjenice,
zapravo, govore da je heterogenost rezultata u parapsihologiji
znatno manja nego u velikom delu obične psihologije. Mogli bismo
čak prenebregavati sve što su radila dvojica istraživača koja su u
oblasti gancfelda postigla ponajviše (Honorton i Sardžent), i opet bi
nam ostalo na raspolaganju obilje rezultata, sa visokim stepenom
značaja. Rezultati u parapsihologiji ne zavise presudno od bilo kog
pojedinca ili od bilo koje dvojice pojedinaca. Malo-pomalo, sve smo
bliže 'ponovljivom ogledu'.
Postoji još mnogo toga što nam metaanaliza kaže. Na primer, iako je
srednja stopa uspeha gancfeld ogleda bila daleko iznad nivoa
slučajnosti, metaanaliza predviđa da će neki ogledi ostati, ipak,
sasvim u okvirima puke slučajnosti. Štaviše, predviđa da će, kod
ogleda sa vrlo malim brojem uzoraka, većina ogleda ostati u
okvirima slučajnosti. Metaanaliza kaže istraživaču tačno koliko
ispitanikovih pokušaja treba da bude u jednom ogledu da bi
organizator ogleda bio manje-više siguran da će (ako paranormalnog
efekta zaista ima) pribaviti statistički jak rezultat; pokazalo se da je
taj broj mnogo veći od onog stvarno ostvarenog u mnogim
dosadašnjim ogledima sa paranormalnom moći! Metaanaliza nam
pokazuje da su mnoga 'neuspela ponavljanja' ogleda morala biti
neuspela, naprosto zato što istraživači nisu testirali dovoljno veliki
broj subjekata.
Statističarka Džesika Ats, koja, kao i Rozental i drugi, vidi
parapsihologiju kao odličan teren za oprobavanje moći metaanalize
(discipline koja danas pretenduje, ne bez osnova, da uzdigne čitavu
psihologiju ka novim nivoima razumevanja), ukazuje da metaanaliza
može pomoći parapsihologiji i na još jedan, zapanjujući način.
Atsova je uzela u razmatranje Hajmenovu građu - tačno iste one
oglede na čije razmatranje se ograničio i Hajmen. Zatim je izbacila
sve one u kojima je postignut statistički visok rezultat (dakle, odsekla
je čitav onaj gornji, uspešan deo statističke krive). Po metaanalizi,
ako je veličina jednog efekta zaista velika, onda nešto od toga treba
da se pronađe i u takvim uslovima, kad se najuspešniji ogledi
odbace; efekat (naginjanje ka onih 38% uspeha, za razliku od
statističke slučajnosti koja u toj vrsti ogleda iznosi 25%) treba da
'prosijava' i tada. Atsova je uzela u obzir samo trinaest ogleda koji su
se završili neuspehom. Pokazalo se, međutim, da kad se u statistički
postupak uzmu svih trinaest zajedno, kao jedna celina, onda sve ono
što je u njima postignuto ipak daje statistički značajan rezultat iznad
nivoa slučajnosti, u prilog postojanja ESP! Mnogi propali ogledi bili
su, kad se bolje pogleda, gotovo uspeli, ali to se može matematički
iskazati tek kad se pogledaju zbirno.
Mi smatramo da je usponom metaanalize parapsihologija dobila
dramatično ojačanje. Sada smo onoliko blizu dokaza koliko nauka
uopšte dozvoljava da se bude blizu dokaza da je u hiljadama ogleda,
tokom mnogo decenija rada, nađena tolika količina istinskih
anomalija da to ni u kom slučaju ne može sve biti odbačeno kao rđav
i nevešt rad ili prevara. Proboj je, konačno, pred nama. To pokazuje i
zanimanje takvih ličnosti izvan parapsihologije kao što su Robert
Rozental, Daril Bem i Džesika Ats. Bilo bi, međutim, naivno očekivati
da će sve proći bez protivudara iz redova onih koji su danas u
odstupanju - iz redova onih ljudi koji se tako tvrdo drže svojih
unapred 'zabetoniranih' mišljenja da jednostavno odbijaju da menjaju
svoje predstave o načinu na koji svet deluje.

Jedna službena ocena

Decembra 1987. Nacionalni savet za istraživanje pri Američkoj

nacionalnoj akademiji nauka (ANAS), objavio je jedan izveštaj pod
naslovom 'Pojačanje ljudskih sposobnosti'. Tu je sumiran napredak u
mnogim oblastima, pa i u mnogim oblastima psihologije. Pomenuta
je i parapsihologija. Izveštaj je, inače, pripremljen za američku
vojsku. Predsedništvo saveta piše da je "možda najjači naš
zaključak bio u vezi sa parapsihologijom... Sagledan je naučni rad
koji u toj oblasti traje već sto trideset godina i nije nađen nikakav
naučni osnov za verovanje da parapsihološki fenomeni postoje."
Ako bi ovo bila objektivna presuda, bila bi zaista katastrofalna po
parapsihologiju. Međutim, kad pogledamo imena, kad vidimo ko je
(tada) pisao izveštaj za NRC, odnosno kome je bilo povereno da
ocenjuje celu parapsihologiju, stvari postaju kudikamo jasnije: Rej
Hajmen i Džejms Olkok, obojica članovi predsedništva Csikopa. Nije
konsultovan nijedan parapsiholog, niti iko 'neutralan'.
Taj dokument NRC po mnogo čemu je neobičan spis. Izostavlja neka
od najubedljivijih istraživanja do tad obavljenih u parapsihologiji, ali
ne navodi zašto ih izostavlja. Upitana o tome, obojica autora javno
su priznala da ne mogu obrazložiti zbog čega su izostavila najvažnija
parapsihološka istraživanja, i da se, štaviše, čak i ne sećaju zbog
čega su to učinila. U to doba Hajmen je već bio javno priznao da su
njegovi prvobitni napadi na statističku valjanost gancfeld ogleda bili
neosnovani, a takođe je javno priznao da je znatan broj istraživača
postigao veoma jake, naučno potvrđene rezultate tom tehnikom, ali,
gle čuda, ni jedno, a ni drugo priznanje nije se probilo u tekst NRC
izveštaja. Naprotiv: u izveštaju je gancfeld naprosto sasečen. Osim
toga, NRC izveštaj poslužio se strategijom 'klevete pomoću spajanja
sa ozloglašenim'. Ta strategija koristi se mnogo i često na
stranicama Csikopovih publikacija, a sastoji se u sledećem: oni
predmet o kome je reč 'strpaju u istu vreću' sa nečim drugim, što je u
javnosti već odbačeno i uvaljano u blato. U ovom slučaju, gotovo isti
prostor dat je navodnoj 'psihologiji biljaka' kao i gancfeldu, rame uz
rame. Čak je napisano da su autori lično posmatrali to sa biljkama u
nekoj, nekakvoj, 'parapsihološkoj laboratoriji', iako je obojici autora
bilo odlično poznato da čovek koji je radio to sa biljkama nije nikad
imao nikakve veze sa parapsihologijom i da su ga upravo
parapsiholozi raskrinkali kao autora priča bez ikakve naučne
osnovanosti. Zaprepašćuje činjenica da je taj odlazak u prostoriju sa
biljkama bio jedini pokušaj obojice autora da se, u toku pripremanja
svog izveštaja, lično uvere u bilo šta, bilo gde; njihov, bukvalno,
jedini odlazak igde, u vezi sa pisanjem tog izveštaja.
Izveštaj NRC u međuvremenu je sasvim diskreditovan, kritikama
mnogo žešćim nego što je ova naša. Ima i razloga za to; jer taj
izveštaj na mahove postaje maltene nepovezan govor, niz
besmislica. Šta li je dvojici autora značila ova rečenica, koju su u
izveštaju, govoreći o uspešnim ESP ogledima, napisali: "Ne, nije
nađen zadimljeni pištolj, niti smo mi bili u mogućnosti da
demonstriramo verovatnu alternativu"? Stvarno, rečenica koja
potpuno zbunjuje. Danas NRC, kad šalje poštom primerke tog svog
izveštaja, prilaže i fotokopiju prve stranice jednog vrlo oštrog
kritičkog prikaza o onom delu izveštaja koji se odnosi na
parapsihologiju. Očigledno - nekome, negde u NRC cela ta stvar sa
napadom na parapsihologiju liči sve više na blamažu.
Ima i zlonamernog prikrivanja u pomenutom izveštaju NRC. Robert
Rozental i njegova saradnica Monika Haris napisali su jedan širi,
informativni stručni rad o parapsihologiji i metaanalizi. U ovom radu
izvršena je uporedna analiza šest oblasti istraživanja pokrivenih
NRC izveštajem (dodajmo da ni Rozental ni Harisova nikada nisu bili
aktivni u parapsihološkom istraživanju niti su ikad javno izricali bilo
kakve ocene o parapsihologiji). Glavni zaključak do koga su to dvoje
istraživača došli metodom 'brojanja grešaka' bio je sledeći: najmanje
grešaka, dakle najpouzdaniju naučnu metodologiju, imali su
parapsiholozi, dok su ostalih pet oblasti (sve u konvencionalnoj
psihologiji) imale (i prihvatale) daleko niže metodološke standarde.
Taj stručni rad pomenut je na više mesta u izveštaju NRC, kad god je
bilo reči o psihologiji, ali nije pomenut nijednom u izveštaju o
parapsihologiji; bukvalno je prikriven zato što ono što u njemu piše
nije bilo po ćudi NRC-ovim skeptičnim autorima. Džon Svets,
predsednik NRC, čak je telefonirao Rozentalu i zahtevao da
Rozental povuče (to jest, izbriše) taj deo - zaključak u kome se kaže
da je parapsihologija radila metodološki najpouzdanije. Rozental se
pokazao kao čovek od časti: odbio je. Pošto nisu znali kako da
potisnu u stranu taj stručni rad koji im je bio trn u oku, a nisu imali
hrabrosti ni da krenu u napad na Rozentala, oni su odlučili da se tiho
'prave ludi', da u parapsihološkom delu izveštaja NRC prenebregnu
rad Rozentala i Monike Haris... naprosto, kao da ne postoji.
Sramno je da neko tako postupa prema jednom potpuno ispravnom
naučnom radu istaknutih psihologa. A kad neko od autora zatraži da
povuče sopstvene nalaze o istini, samo zato što nisu po ćudi
nekome ko je unapred odlučio šta istina 'mora' da bude, onda je to
cenzura u službi ideologije - dakle, nešto što bi svakom poštenom
čoveku trebalo da bude odvratno.
Na sreću, umešao se senator Klerborn Pel; na njegov zahtev, Ured
za ocenjivanje tehnologije (OTA), koji američkom Kongresu daje
savetodavna mišljenja o nauci i tehnici, održao je svoju diskusionu
'radionicu' ubrzo posle objavljivanja NRC izveštaja. Sada su
funkcioneri OTA upravljali tokom sastanka i pripremali svoj izveštaj
za Kongres. Govorila je diskusiona grupa sačinjena od devet
učesnika, među kojima su bila i dvojica parapsihologa, Džon Palmer
i Čarls Honorton. Ocene koje su donete na ovoj panel-raspravi bile
su daleko uravnoteženije. One su opovrgle i potisnule NRC izveštaj,
pa bi svakako trebalo više da utiču na vladu Sjedinjenih Američkih
Država nego taj zlosrećni NRC-ov dokument.

Istraživanja o auto-gancfeldu

Juna 1990. godine Čarls Honorton i šestoro koautora prijavili su niz

od jedanaest ogleda koji su se sastojali od ukupno 355 gancfeld
sesija, u kojima je broj ispitanika bio ukupno 241. Eksperimentalni
postupci bili su hotimice isplanirani tek posle podrobnog razmatranja
svih dotadašnjih kritika gancfeld metodologije. Selekcija i
prezentacija ciljnih slika bila je pod isključivom kontrolom
kompjutera. Sobe su bile potpuno izolovane od zvuka. Sudije koje su
ocenjivale da li je primalac pogodio, i koliko je pogodio, radile su
potpuno 'na slepo'. Svi podaci automatski su snimani i čuvani. Teško
da je ikad ijedna obimna serija ogleda u parapsihologiji, ili u ma kojoj
drugoj oblasti psihologije, vođena sa tim stepenom ekspertize i
kontrole. Hajmen je, kao častan čovek, priznao da se broj grešaka u
toj seriji ogleda primakao nuli - onoliko koliko je to ljudskim bićima u
jednom poduhvatu te vrste uopšte moguće. Bilo je, dakle, 355 sesija
i u svakoj od njih ispitanici bi savršeno nasumičnim pogađanjem
'potrefili' 25% tačnih odgovora. Oni su, međutim, postigli 34% tačnih
odgovora. To nije odveć daleko od 38% koliko se na osnovu
prethodnih metaanaliza moglo očekivati. Verovatnoća da 355 ljudi
pukim slučajem postignu tako dobre rezultate iznosi 1:20.000.
Ukuipno je radilo šest eksperimentatora; jedan od njih bio je i sam
Honorton. Razlike u njihovim rezultatima bile su beznačajne; nije
ustanovljen nikakav 'efekat eksperimentatora'. Rezultati ovog
ogromnog naučnog truda potpuno su jasni. Hajmen je prećutno,
implicitno, priznao da su valjani. Do današnjeg dana jedini Hajmenov
eksplicitni komentar glasio je da bi on želeo da vidi još ogleda tako
vođenih. Ali nije kazao šta još treba da se desi, pa da i on izričito
prizna postojanje paranormalne moći.
Honortonova auto-gancfeld istraživanja toliko su se primakla
savršenstvu, da je teško verovati da će biti nadmašena. Bila je to
besprekorno vođena serija ogleda, dala je statistički značajne
rezultate i pokazala je veličinu efekta veoma blisku onoj koja se
metaanalizom mogla predvideti na osnovu svih prethodnih ogleda
(onih u ranijim vremenima). Eto, dakle, dokaza koji su zaista veoma
čvrsti.

'Više retorike nego suštine'?

Postoji u Italiji jedna organizacija koja se naziva Comitato Italiano

per il Controllo delle Affirmazione sul Paranormale (Italijanski odbor
za kontrolu izveštaja o paranormalnom). Ova organizacija ima slične
ciljeve kao Csikop, ali kudikamo bolje osećanje za uravnoteženost.
Godine 1992. ovaj odbor pozvao je troje parapsihologa kao i troje
skeptika da napišu članke koji će biti objavljeni u njegovoj publikaciji.
Trebalo je da svaki skeptik napiše kritike o to troje parapsihologa, ali
i svaki parapsiholog da napiše kritike o to troje skeptika. Ta vrsta
rasprave nama treba!
Tekst Reja Hajmena napisan za ovu italijansku organizaciju naročito
je značajan. Od njega su zatražili 'desetak' kucanih strana; uspeo je
da napiše samo četiri. Odustao je od ma kakvog daljeg pominjanja
onih njegovih statističkih i metodoloških kritika kojima je obeležio
prethodnih deset godina svog rada. Ali zato je krenuo sa jednom
sasvim novom linijom kritike: parapsihologija nije nauka zato što nije
progresivna. Jer, napisao je on, umesto da svako sledeće pokolenje
gradi na čvrstim temeljima onoga što su ranija pokolenja postigla,
dešava se nešto sasvim drugo - svako sledeće pokolenje
parapsihologa pliva kroz neke druge vode, juri za nekom novom
modom. Nabacuju se tvrdnje da je paranormalno primećeno sad
tamo, sad onamo. To je jedno lepršanje: ovde! Tamo! Ali nikad na
istom mestu. Zato i nema stvarnog porasta znanja, napretka.
Ova kritika čista je besmislica jer postoje modeli sa redukcijom
šuma, kao što smo videli, a to su modeli koji nastoje da integrišu
laboratorijske nalaze sa drevnim tekstovima o meditaciji, sa
dokumentacijom iz devetnaestog i dvadesetog veka o spontanim
ispoljavanjima paranormalnih moći, kao i sa efektima raznih
psiholoških (kod ličnosti ispitanika) varijabilnih činilaca na ESP i PK
rezultate, efektima koji su tokom četrdesetih godina, i u kasnijem
radu, primećeni. Teorijski modeli sa redukcijom šuma iskorišćeni su
za razvijanje novih eksperimentalnih tehnika koje nude potpuniju
kontrolu i omogućavaju tačniju manipulaciju 'šuma' koji možda
sputava ESP. Tu očigledno imamo jednu dugotrajnu, neprekidnu
liniju istraživanja. Tu postoji porast znanja o redukciji šuma, porast
koji se nastavlja i danas. Doduše, priznati se mora, modeli 'šuma'
treba još da se dorađuju i razrađuju, jer su sada isuviše
pojednostavljeno koncipirani; predstoji im rafiniranje. Ali smo sigurni
da neće biti 'lepršanja' i skakutanja ka nečem drugom jer modeli sa
redukcijom šuma nisu prolazna moda.
Međutim, činjenica da je Hajmen, posle deset godina bitke protiv
najjačih snaga parapsihologije, imao tako malo da kaže, već sama
po sebi mnogo govori. Za razliku od Hajmena, Honorton je
italijanskom simpozijumu priložio obiman i obimno dokumentovan
rad pod naslovom 'Više retorike nego suštine: osiromašenost
skeptičnosti danas'. To je polemički naslov, ali mi pozivamo svakog
naučnika da pročita kako Hajmenov tekst tako i Honortonov, pa da ih
uporedi i da samostalno izvuče zaključke o njihovom kvalitetu i
njihovoj ubedljivosti.
Da bi naši čitaoci mogli da steknu neposredan uvid u to
'osiromašeno stanje skeptičnosti', malo ćemo prisluškivati:
prepisaćemo neke dijaloge sa tonske trake koja je snimljena tokom
panel-rasprave (ranije pomenute) u američkoj kongresnoj
organizaciji OTA. Prvo govori Rej Hajmen. On nastupa sa tvrdnjom
da je parapsihologija dopustila pravu najezdu 'efekta
eksperimentatora'; da pet-šest uspešnih eksperimentatora postižu
efekte koje mnoštvo drugih eksperimentatora naprosto ne dobija -
dakle, oni ne mogu biti reprodukovani; i da je to problem koji muči
samo parapsihologiju, nijednu drugu naučnu oblast; muči, i više
nego muči - razara i obara. Ponešto od tog razgovora štampano je
kurzivom; na taj način smo hteli da istaknemo pojedine reči njih
dvojice.

HAJMEN: "...jasno je da na ovom polju neki eksperimentatori

postojano dobijaju bolje rezultate nego neki drugi. Ni na jednom
drugom polju nauke koje je meni poznato ne dešava se ništa slično.
Ili praktično ništa slično."
HONORTON: "A placebo istraživanja?"
HAJMEN: "Šta vam je to?"
HONORTON: "Šta ćemo sa medicinskim istraživanjima placebo
efekta?"
HAJMEN: "Pa, ja ne znam mnogo o medicinskim placebo
istraživanjima. Ali recimo u fizici..."
HONORTON: "Moramo li se porediti sa fizikom?"
HAJMEN: "Pa, dobro, da li postoji efekat eksperimentatora i tamo, u
tome istraživanju placeboa?"
HONORTON: "Postoji, i veoma je veliki."
HAJMEN: "U redu. Ali kad se tim drugim poljima pojavi efekat
eksperimentatora, smatra se da je to čista greška u radu, zar ne?"
HONORTON: "Ne. To je Rozentalov efekat."
HAJMEN: "Da, ali u parapsiohologiji nije..."
HONORTON: "U psihologiji je svakako bilo nastojanja nekih ljudi da
se nekako otarase efekta eksperimentatora pri davanju placeboa
pacijentima. Međutim, oni time... kad pogledate malo bolje, oni time
nastoje da zaobiđu nešto. Hajde da pogledamo: kako to da jedan
lekar daje kontrolnoj grupi lažni lek, placebo, recimo za ublažavanje
bolova, i stvarno bolovi kod mnogih pacijenata u toj grupi popuste; a
neki drugi lekar daje nekoj drugoj kontrolnoj grupi taj isti placebo sa
istim naumom, a bolovi ne popuste? Ako njih dvojica rade u okvirima
jedne iste studije, ako govore istim jezikom i kažu iste reči, na koji se
to način pojavljuje efekat ličnosti jednog od njih dvojice, samo
jednog?"
HAJMEN: "U redu. Dobro, efekat eksperimentatora postoji i u drugim
oblastima..."

Da smo samo malo nestašniji nego što jesmo, rekli bismo posle
ovog navedenog dijaloga: "Hvala doktore Hajmen, sve ste rekli, laku
noć."

Parapsihologija kao nauka

Iako smo o tom čoveku videli to što smo videli (iz gonjeg prepisa
razgovora), ipak je Rej Hajmen ličnost koja zaslužuje mesto u istoriji
nauke; neki istoričari nauke sigurno će želeti da analizuju njegov
doprinos podrobno (a neki su to već i počeli da rade). Jer Hajmen je
imao dovoljno integriteta da zavrne rukave i pogleda dokaze, dok
veliko mnoštvo skeptika naprosto odbacuje sve dokaze, i svaki
dokaz, jednim jedinim nemarnim, opštim negiranjem, bez gledanja.
To što je Hajmen bio prisiljen da odustane od uobičajenih
argumenata skeptika i što je konačno zauzeo stanovišta o kojima
njegove kolege skeptici sada čitaju i ne mogu da veruju svojim
očima, jeste značajan uspeh za parapsihologiju. Istovremeno,
njegove kritičke žaoke prinudile su parapsihologe da pritegnu i
poprave svoje oglede, da rade pouzdanije i bolje. Sada iz meseca u
mesec pristižu metaanalize ranije pribavljenih korpusa nalaza; u
tome pomažu naučnici izvan našeg polja, naučnici koji su i sami
iznenađeni vrednostima naših podataka, naših nalaza.
Parapsihologija se bliži krupnim prekretnicama. Primenjujući
pojedine metaanalize, našli smo neslućenu snagu u nekim starim
ogledima. Navešćemo jedan primer.
Kada su Čarls Honorton, Dijana Ferari i Deril Bem obavili
metaanalizu odnosa između ESP i ekstrovertnosti ispitanika, dobijeni
rezultati iznenadili su jednog od nas dvojice (Sardženta), koji je u
nekim svojim ranijim ogledima sa slobodnim reagovanjem merio ovu
odliku ličnosti ispitanika. Metaanaliza je obuhvatila rad četiri
eksperimentatora. Pokazalo se da su korelacije za sve četvoro
veoma slične, veličina efekta homogena. Većinu ogleda obavio je
Sardžent; u ono vreme mislio je da nisu osobito važni (u većini tih
ogleda ispitanik je ostajao, statistički, u okvirima puke slučajnosti, to
jest čistog nagađanja naslepo). Zaprepastio se, godinama kasnije,
saznavši da je prosečna korelacija i kod ostala tri istraživača bila
maltene istovetna sa njegovom. Uzeti zajedno, njegovi i rezultati
ostale trojice bili su veoma značajni, daleko iznad nivoa slučaja!
Honorton i njegov tim naknadno su sproveli još jednu seriju auto-
gancfeld ogleda i replicirali sopstvene rezultate veoma dosledno, sa
veoma sličnom veličinom efekta. Metaanaliza je otkrila red i poredak,
a i sličnost, u starim podacima; i pokazalo se da su te odlike u tim
podacima daleko snažnije nego što je iko onda shvatao. Novi ogledi
su, onda, preduzeti; replicirali su rezultate starih. To je došlo kao
iznenađenje. Bio je to, bez ikakve sumnje, napredak. Jer pokazao se
jedan zakonomerni efekat koji deluje postojano tokom četrdeset i
više godina (od četrdesetih do osamdesetih godina dvadesetog
veka) u radu petoro različitih istraživača, u tri veoma različite kuilture
(Amerika, Britanija, Južna Afrika). Takva ponovljivost efekta ne
postiže se lako ni u konvencionalnoj psihologiji.
Mi smatramo da je parapsihologija nauka. Ako ćemo se gađati
izrazom 'Vi ste nenaučni!' onda treba taj izraz da bacimo prema onim
slabije ili najslabije obaveštenim kritičarima naše oblasti, jer oni i
zaslužuju da im se to kaže. Parapsihologija je nauka zato što
pokazuje razvoj kako svoje teorije, tako i svoje metodologije. Ona,
takođe, pokazuje progresivno pomeranje sa jednih problema na
druge koje je, po filozofu Imreu Lakatošu, jedna od odlika naučne
misli. Ona je nauka koja bi mogla imati značajne implikacije za rad
nekih drugih nauka, od fizike do psihologije - vreme će pokazati. Ona
je nauka koja zaslužuje jaču budžetsku podršku države nego što ju
je dosad dobijala. Parapsihologiji je nadasve potrebno uključenje
mladih naučnika čiji je um otvoren prema istini i koji su spremni da
jurnu ka dokazima, ka bitnim temama, ka samostalnom naučnom
istraživanju. Too je nauka koja se bavi značajnim pitanjima; u
mnogim laboratorijama širom sveta troše se ogromna sredstva na
srazmerno beznačajna istraživanja, dok parapsihologija sa
minimalnim sredstvima napreduje ka saznanjima koja bi mogla biti
od kapitalne važnosti za svakoga. I to kako od praktične važnosti
(inače zašto bi čuvena firma za elektroniku 'Soni' nedavno u Japanu
otvorila svoju veliku laboratoriju za parapsihologiju?), tako i teorijske,
jer bi jednog dana mogla iz temelja izmeniti način na koji
razmišljamo o sebi i svom životu.
Nismo mi 'oni koji veruju u paranormalnu moć'. Nema tu šta da se
veruje ili ne veruje. Treba samo pronalaziti valjane, stamene dokaze
o onim ljudskim sposobnostima i veštinama koje do sada nismo ni
približno dobro shvatili. U tom pogledu, parapsihologija je na domaku
velikih uspeha. Postoji jedan standardni udžbenik psihologije (Uvod
u psihologiju) koji se veoma široko koristi u Sjedinjenim Američkim
Državama, ali i u drugim zemljama; studenti tu knjigu nazivaju
jednostavno 'Hilgard i Atkinson' zato što su to bila prezimena dvojice
prvobitnih autora tog udžbenika (mnogo pokolenja prošlo je od tad,
bilo je mnogo izdanja, pridružili su se novi autori). I kad je nedavno
neko pitao jednog skeptičnog psihologa, neupućenog u
parapsihologiju, pod kojim bi uslovima on prihvatio da je
parapsihologija nauka, odgovorio je: "Kad je vidim u Hilgardu i
Atkinsonu".
Pa, dobro; godine 1990. ta 'Biblija' psihologije izišla je u još jednom,
najnovijem izdanju, sada sa poglavljem o parapsihologiji. To
poglavlje ima sedam stranica. Prikazuje i gledišta skeptika, ali
podjednako i parapsihologa; argumente jednih, ali i drugih. I donosi
ovaj zaključak: "Veliki deo skeptičnosti nekih psihologa prema
parapsihologiji potpuno je opravdan. Ali jedan deo i nije. Kao što
smo napomenuli, neki naučnici proglašavaju da je paranormalna
moć nemoguća i da je parapsihologija nelegitimna; to su presude a
priori, a takvima, po našem uverenju, nema mesta u nauci. U
navedenoj anketi samo 4% univerzitetskih profesora koji nisu
psiholozi tvrdilo je da paranormalna moć sasvim sigurno ne postoji -
ali tu istu tvrdnju potpisalo je čak 34% univerzitetskih profesora
psihologije. Pre dve stotine godina, isti takvi skeptici bili bi jednako
sigurni da Bog ne baca kamenje sa neba na nas."
Parapsihologija brzo sazreva. Iako je hronično u najskromnijim
materijalnim prilikama, ona ima svoju budućnost; pred njom je, kao i
pred svima nama, jedan novi vek, veoma uzbudljiv. Vreme je da veći
broj naučnika ozbiljno primi dosadašnja parapsihološka otkrića i
pažljivije pogleda ponuđene dokaze, jer lako može biti da najčvršći
dokazi u parapsihologiji stoje rame uz rame sa najčvršćim dokazima
u njihovoj sopstvenoj oblasti nauke, koja god to bila.
BIBLIOGRAFIJA
Neka od najvažnijih istraživačkih otkrića navedenih u ovoj knjizi
zapravo su objavljena samo u specijalizovanim, stručnim
časopisima. Pošto je mali broj biblioteka koje imaju komplete svih
važnijih časopisa parapsihologije, mi smo nastojali da damo što
manji broj takvih referenci, ali čitaoci koji žele da čitaju u originalu
izveštaje samih parapsihologa, bez ičijeg prepričavanja, često će
morati da nalaze upravo te časopise, jer drugog načina nema.

Šta je paranormalno?

Knjiga Ričarda Brautona Parapsihologija - kontroverzna nauka

(Richard Broughton, Parapsychology - Controversial Science,
Ballantine Books, 1991) korisna je zato što prikazuje parapsihologiju
i daje mnoge reference za dalje čitanje. Britansko društvo za ESP
istraživanja objavilo je povodom stogodišnjice svog rada obimnu
knjigu Istraživanje paranormalnih moći: vodič kroz istoriju, načela i
praksu te discipline (Psychical Research: a Guide to its History,
Principles and Practices, prvo izdanje, Grattan-Guinness, Aquarian
Press, 1982) koja pokriva širok raspon tema, naučnih i
opservacionih. Kvalitet članaka je neujednačen, ali kao opšti vodič
ova knjiga izuzetno je korisna. Lujza Rajn objavila je knjigu ESP u
životu i u laboratoriji (Louisa Rhine, ESP in Life and Lab, Macmillan
Books, 1967) koja daje fini opšti pregled ranih godina autora i njenog
kasnijeg razvoja; knjiga je dobro napisana, prijatno je čitati je. Ista
autorka objavila je kasnije knjigu Nevidljiva slika: studija ESP
iskustava (The Invisible Picture: a study of psychic experiences,
McFarland Books, 1981) koja je izvrsno štivo za one koji se zanimaju
za spontana ispoljavanja paranormalnih moći. Za čitaoce koji žele
podrobno upoznavanje sa razvojem parapsihologije kao nauke prava
stvar su šest tomova pod priređivačkim nadzorom Stenlija Kripnera,
a pod zajedničkim naslovom Napredak u parapsihološkim
istraživanjima (Advances in Parapsychological Research, priređivač
Stanley Krippner, Plenum books tomovi 1-3, McFarland Books
tomovi 4-6).
Psiho zvezde

Opširne izveštaje očevidaca o radu Danijela Danglasa Houma imate

u članku koji je napisao erl od Danrejvena, pod naslovom 'Iskustva u
spiritualizmu sa D. D. Houmom' (Earl of Dunraven, 'Experiences in
Spiritualism with D. D. Home'), a koji je objavljen u stručnoj
publikaciji pod naslovom Spisi Društva za istraživanje paranormalnih
moći (Proceedings of the Society for Psychical Research, 1924, tom
35, str. 1-285). Kao opšti, veoma živopisan pregled Houmovog života
preporučujemo izvrsnu knjigu Elizabete Dženkins Senka i svetlost
(Elisabeth Jenkins, The Shadow and the Light, Hamish Hamilton
Books, 1981). Ali kao tipičnu skeptičnu analizu pogledajte delo T. H.
Hola Enigma Danijela Houma (T. H. Hall, The Enigma of Daniel
Home, Prometheus Books, 1984). U vezi sa Kruksovim ogledima
možete videti delo čiji su priređivači bili R. Dž. Medherst i drugi, a čiji
je naslov Kruks i svet duhova (R. G. Medhurst i drugi, priređivači,
Crookes and the Spirit World, Taplinger Books, 1972). O Stepaneku
treba pogledati članak Dž. G. Prata u časopisu Spisi Američkog
društva za istraživanje paranormalnih moći (J. G. Pratt, in:
Proceedings of the American Society for Psychical Research, 1973,
tom 30, str. 1-78. Sažetiji članak o istom čoveku može se naći u
Pratovom poglavlju u knjizi priređivača Dž. Belofa Novi pravci u
parapsihologiji (J. Beloff, editor, New Directions in Parapsychology,
Paul Elek Books, 1974). Gardnerova knjiga nosi naslov Kako ne
testirati osobu sa paranormalnom obdarenošću (How Not to Test a
Psychic, Prometheus Books, 1989); videti i kritički prikaz te knjige, iz
pera Jirgena Kajla, u Časopis za parapsihologiju (Jurgen Keil u
Journal of Parapsychology, 1990, tom 54, str. 151-167).

Vladavina uma nad mašinom

Najjednostavnija Šmitova REG mašina opisana je u njegovom

članku 'anomalna predviđanja kvantnih procesa od strane nekih
ljudskih subjekata' u izdanju firme 'Boing' (dr Helmut Schmidt,
'Anomalous prediction of quantum processes by some human
subjects' u: Boeing Scientific Research Laboratories Document
DI.82.0821). Šmit je objavio mnogo članaka u Časopisu za
parapsihologiju (njegov prvi izveštaj u tom časopisu pojavio se 1969.
godine, sveska 33, stranice 91-108) i u Časopisu Američkog društva
za istraživanje paranormalnih moći tokom poslednjih dvadeset pet
godina. Istraživanje Džanove grupe sumirano je u knjizi koju su
priredili R. Dž. Džan i B. Dž. Dan pod naslovom Margine stvarnosti
(R. G. Jahn and B. J. Dunne, Margins of Reality, Harcourt Brace
Jovanovich Books, 1987). Tehnički bilteni grupe PEAR u izvorniku su
tako 'zabačeni' da ih nije lako naći, ali u ovoj knjizi izloženi su sa
obiljem pojedinosti. Din Radin i Džesika Ats objavili su svoj članak u
Časopisu naučnog istraživanja (Dean Radin and Jessica Utts u:
Journal of Scientific Exploration, 1989, tom 1, str. 65-79).

Ko ima paranormalnu moć?

Iako zastarelo, poglavlje Džona Palmera o verovanju i paranormalnu

moći, u knjizi priređivača B. B. Volmana Priručnik parapsihologije
(John Palmer u: B. B. Wolman, priređivač, Handbook of
Parapsychology, Van Nostrand Reinhold Books, 1977), i danas je
odličan primer kako se analizuje taj efekat. O ekstrovertnosti vidi
Sardžentov članak u časopisu Personalitet i individualne razlike (Carl
Sargent u: Personality and Individual Differences, 1981, tom 2, str.
137-143). O anksioznosti i neurotičnosti vidi gore pomenuto
Palmerovo poglavlje. Činioci kulture kojoj ispitanik pripada
razmatraju se u knjizi A. Anglofa i D. Barta Parapsihologija i
antropologija (A. Angloff and D. Barth, priređivači, Parapsychology
and Anthropology, Parapsychology Foundation Books, 1974).

ESP, snovi i zona sumraka

U ovoj oblasti klasična ostaje knjiga koju su napisali M. Alman, S.

Kripner i A. Von pod naslovom Telepatija sna (M. Ullman, S. Krippner
and A. Vaughan, Dream Telepathy, Turnstone Books, 1973).
Honortonovi raniji stručni radovi o toj oblasti sumirani su u gore
pomenutoj Volmanovoj knjizi, u kojoj, u referencama za jedanaesto
poglavlje, možete naći i mnoge druge materijale o gancfeld ESP
istraživanjima.
Hipnoza i druga izmenjena stanja

Honortonovo poglavlje u Volmanovoj knjizi Priručnik parapsihologije

pokriva i studije hipnoze, relaksacije i meditacije, a formalni pregled
proučavanja hipnoze napisali su i objavili Honorton i Kripner u
pomenutom Časopisu Američkog društva za istraživanje
paranormalnih moći, 1984, sveska 78, str. 1-27. Vilijem Braud dao je
pregled aktivnosti autonomnog nervnog sistema i ESP u istom tom
časopisu, 1981, sveska 75, str. 1-35, i sugerisao da se odnos ta dva
može izraziti jednom krivom ne mnogo različitom od onih koje se
drugde pominju u vezi sa efektima motivacije na paranormalne
rezultate kod ispitanika (vidi osmo poglavlje).

Um i materija

Izuzetno kvalitetna akademska studija o poltergajstima delo je A. O.

Goulda i A. D. Kornela Poltergajsti (A. O. Gauld and A. D. Cornell,
Poltergeists, Routledge and Kegan Paul Books, 1981). O savijanju
metala vidi delo: Dž B. Hejsted, Savijači metala (J. B. Hasted, The
Metal Benders, isti izdavač, 1980). Takođe tekst Ričarda Brautona
kojim se ažuriraju podaci o opštim trendovima u ovoj oblasti, u
šestom poglavlju njegove gore pomenute knjige Parapsihologija -
kontroverzna nauka. Opšti pregled nedavnih PK izučavanja daje
Gertruda Šmajdler u pomenutom naučnom delu u šest tomova
Napredak u parapsihološkim istraživanjima, tom 6, str. 11-53. U tom
pogledu od koristi su i neki od stručnih radova u ranijih pet svezaka
istog časopisa. Bio-PK istraživanja Vilijema Brauda sumirana su u
stručnom radu koji je on napisao zajedno sa Merilin Šlic u časopisu
Delikatne energije (William Braud and Marilyn Schlitz u: Subtle
Energies, 1990, tom 2, str. 146); oglede sa hemolizom opisao je
podrobno Braud u pomenutom Časopisu Američkog..., 1990, sveska
81, str. 1-25.

Parapsihologija svakodnevnog života

Stanfordov najnoviji opis i procenu možete naći u pomenutom delu

Napredak u parapsihološkim istraživanjima, tom 6, str. 54-167. Ovo
je dobro argumentovan, samokritičan prikaz, koji odlično sumira sva
relevntna PMIR istraživanja do danas.

Fizika paranormalnih moći

Jedno od prvih poprišta za raspravu o fizičkim modelima jesu radovi

dati u knjizi Andrije Puhariča Islandski tekstovi (Andrija Puharich,
priređivač, The Iceland Papers, Essentia Associates Books, 1979).
Fizičar Dejvid Bom istražuje međudejstva uma i materije u članku u
pomenutom Časopisu Američkog... , 1986, sveska 80, str. 113-135.
Vokerova teorija izložena je u delu Psihoenergetski sistemi (Evan
Harris Walker u: Psychoenergetic systems, 1979, tom 3, str. 259-
299). On je to kasnije dopunio sa dva članka u pomenutom Časopisu
za parapsihologiju, 1984, sveska 48, str. 227-332, i u pomenutom
Časopisu Američkog..., 1987, sveska 81, str. 333-369. U ta dva
članka on osnažuje neke vidove svog kvantnomehaničkog modela i
odgovara na kritike. Samo, budite oprezni: ti članci su 'teška
kategorija' fizike i matematike!

Život posle smrti?

Materijale o VTI imate u knjizi S. Dž. Blekmora Onostran tela (S. J.

Blackmore, Beyond the Body, Heinemann Books, 1982). O IBS videti
knjigu R. A. Mudija mlađeg Život posle života (Raymond A. Moody
junior, Life After Life, Mockingbird Books, 1975), a naročito
Sabomovu izvrsnu knjigu Prisećanja na smrt: jedno medicinsko
istraživanje (Michael Sabom, Recollections of Death: a medical
investigation, Harper & Row Books, 1982). Dva članka A. O. Goulda
(jedan u pomenutoj Volmanovoj knjizi Priručnik parapsihologije, a
drugi u pomenutim Spisima Društva..., 1971, sveska 55, str. 273-
340) razmatraju spiritualističko medijumstvo. O reinkarnaciji vidi
članak I. Stivensona 'Dvadeset slučajeva koji sugerišu reinkarnaciju'
u pomenutim Spisima Američkog..., 1966, sveska 26, str. 1-362), kao
i njegovo četvorotomno delo Slučajevi nalik na reinkarnaciju (I.
Stevenson, Cases of the Reincarnation Type, University of Virginia
Press, 1975, 1977, 1980, 1983). Stručni rad Milsove u dva dela
objavljen je u pomenutom Časopisu naučnog istraživanja, 1990,
sveska 4, str. 171-188 i 189-202; a Kajlov rad u istom časopisu,
1991. godine, sveska 5, str. 27-59.

Paranormalna moć, nauka i budućnost

Rolinsov ekspoze nalazi se u časopisu Sudbina (Dennis Rawlins u:

Fate, oktobar 1981). U brojevima 9, 10 i 11 časopisa Tragalački
učenjak imate članke Karija, Kamana, Hoebensa i drugih (Curry,
Kammann, Hoebens u: Zetetic Scholar, 1982-1983) o skandalu sa
'bebama pod uticajem zvezda', to jest Marsa. Kamanova razorna
kritika koja je zaista 'razbila' protivnu stranu nalazi se u broju 10, iz
1982. godine. To 'preispitivanje' stavova grupe KZA o astrološkom
pokušaju u vezi sa Marsom nalazi se u časopisu Skeptični istraživač
(Skeptical Inquirer, proleće 1982, str. 77-82). Pregled delovanja
organizacije Csikop u kasnijim godinama imate u članku Dž. P.
Hansena u pomenutom Časopisu Američkog..., 1992, sveska 86, str.
21-63. Šneurov članak kojim se kritikuje Rendijevo ponašanje u
slučaju Benvenist imate u pomenutom Skeptičnom istraživaču, 1989.
godina, sveska 14, 91-95.
Rasprava između Hajmena i Honortona prenesena je u pomenutom
Časopisu za parapsihologiju, 1985, sveska 49, str. 3-49 (Hajmen) i
51-91 (Honorton), a zajednički kominike je u istom časopisu, 1986,
sveska 50, str. 351-364. Naši metanalitički podaci uzeti su iz još
neobjavljene studije Čarlsa Honortona. Izveštaj NRC objavljen je kao
knjiga D. Drakman i Dž. A. Svets Pojačavanje ljudskih sposobnosti
(D. Druckman and J. A. Swets, priređivači, Enhancing Human
Performance, National Academy Press, 1987); kritiku tog rada dali
su Dž. A. Palmer, Čarls Honorton i Džesika Ats u pomenutom
Časopisu Američkog..., 1989, sveska 83, str. 31-49. Panel-rasprava
u radionici OTA sumirana je u pomenutom Časopisu Američkog...,
1989, sveska 83, str. 316-339 (ali mi raspolažemo i potpunim
snimkom svake izgovorene reči na tom sastanku, pa smo i naveli
dijalog Hajmen-Honorton iz tog našeg materijala). Dalje žustre
rasprave o gancfeld istraživanjima možete naći u radovima S. Dž.
Blekmora, K. L. Sardženta, a takođe T. A. Harlija i Dž. R. Metjusa u
pomenutom Časopisu Društva..., 1987, sveska 84, juli 1987;
pojaviće se i 'italijanske' rasprave Rajmen-Honorton, ali u ovom
trenutku nažalost ne znamo tačno gde će biti objavljene.
Metaanaliza ekstrovertnosti uzeta je iz još neobjavljenog rada Čarlsa
Honortona, Dijane S. Ferari i Darila Bema. O metaanalizi u
parapsihologiji uopšte vidi članak Džesike Ats u časopisu Statistička
nauka (Statistical Science, 1991, tom 6, str. 363-403) i priložene
komentare. Dalji primeri metaanalize u istraživanju paranormalnih
moći, ali primeri za koje se nije našlo prostora u našem poglavlju, bili
bi sledeći: ogledi sa prekognicijom (Honorton i Ferari u pomenutom
Časopisu za parapsihologiju, 1989, sveska 53, str. 281-308) i rad na
psihokinetičkim efektima sa REG mašinama (D. I. Radin i R. D.
Nelson, u časopisu Temelji fizike (Foundations of Physics, 1989, tom
19, str. 1491-1514).
 Sadržaj
DA LI JE PARAPSIHOLOGIJA NAUKA?
PREDGOVOR
ŠTA JE PARANORMALNO?
PARANORMALNE ZVEZDE
VLADAVINA UMA NAD MAŠINOM
KO IMA PARANORMALNU MOĆ?
ESP, SNOVI I ZONA SUMRAKA
HIPNOZA I DRUGA IZMENJENA STANJA
UM I MATERIJA
PARAPSIHOLOGIJA SVAKODNEVNOG ŽIVOTA
FIZIKA PARANORMALNE MOĆI
ŽIVOT POSLE SMRTI?
PARANORMALNA MOĆ, NAUKA I BUDUĆNOST
BIBLIOGRAFIJA