Христијанизација Словена

Покрштавање је процес којим су варварским народи долазили у додир

са културом хришћанскг Рима и Византије. Овај процес је у Европи трајао од
XIV века, а завршио се покрштавањем народа на Балтичком мору у и
почетком XV века.
Словени су били пагани. Поштовали су божанства природе. Насељавајући различите
крајеве централне Европе и Балкана долазили су у сусрет са хришћанима
Проповедање хришћанске вере могло је да буде на
на грчком или на латинском језику у зависности да ли је долазило из Византије или
Рима. Словени нису разумели ни грчки ни латински. Страховали су да ће им
након прихватања вере бити наметнута политичка воља и да ће изгубити своју
државност.
Највећи талас покрштавања почео је у IX веку. Кнез Растислав, кнез
Великоморавске (данашња Чешка и Словачка), тражио је да се пошаљу хришћански
мисионари који народу могу да приповедају на сопственом језику и да
богослужење врше на словенском. Фотије И, цариградски патријах, је за ову мисију
одабрао браћу Константина (Ћирила) и Методија. Браћа су била из Солуна, тамо су
научили словенски језик од словена који су живели у околини Солуна. Створили су
ново писмо(глагољица) по угледу на грчко како би на њему проповедали веру.
Превели
су Библију на словенски језик. На мисију су кренули 863. године, која се узима за
годину почетка писмености словена. Њихова мисија се на северу срела са
франачком. Да би се заштитили од њиховог утицаја, одлучили су да ставе мисију под
заштиту Папе. 868. су отпутовали у Рим и њихова молба је била услишена. Папа је
дао пуну подршку мисији, одобрио њихов превод Библије и употребу словенског
као литургијског језика Моравске.Бугари су
 основали и самосталну Бугарску патријаршију која је 927 била призната од стране
Цариграда ( прва самостална црква код Словена). Тамо је настала и ћирилица.
Саставили су је ученици Ћирила и Методија, Климент и Наум.
Досељавањем Словена на Балканско полуострво, од 5. века је започео је
процес преласка у хришћанство међу Јужним Словенима. По доласку на
Балканско полуострво Јужни Словени су затекли развијене црквене организације.
Рим је редовно слао мисионаре на просторе Балканског полуострва. Према
казивању цара Константина Порфирогенита прво масовно крштавање Срба било је у
време византијског цара Ираклија.
Кнежевина Паганија се жестоко опирала хришћанству.

Многи средњевековни српски владари су били у вазалском односу према

Византији, што је подразумевало и прихватање источног хришћанства као службене
вере. Крајем 12. века, под Стефаном Немањом, долази до прогона
старовераца, богумила и свих других облика хришћанства осим службеног
византијског, које је једино проглашено за православље. Прогоне богумила у
Рашкој наставио је и Немањин наследник Растко Немањић, од српске цркве
слављен као Свети Сава. Српска црква добила је делимичну самосталност
под Светим Савом (1176-1235), који је 1219. године у Никеји посвећен за

архиепископа Србије. Године 1346. проглашена је Српска патријаршија коју је

Цариградска црква признала 1375. године.
Покрштавањем Словена су словенска божанства морала нестати, али су њихови
трагови сачувани у народним веровањима, тако што су појединим хришћанским
светитељима у народу дати атрибути који су припадали словенским божанствима.
Нпр. веровање да је свети Илија "громовник" - некада Перунов атрибут. Често су
празници у црквеном календару везани за поједине светитеље и њихове заштитничке
особине подударају са данима у којима су се међу Словенима обављали ритуални
обреди са функцијама сличним онима које се сада везују за хришћанске празнике
или обичаје (нпр. задушнице, покладе, петровски венчићи, бадњак, даћа итд.).
За разлику од словенским божанстава која су примањем хришћанства нестала из
духовне културе Словена, митолошка бића су се делом одржала до новијих
времена. Код свих словенских народа су постојала још дуго после словенских
сеоба из прапостојбине веровања о духовима природе - пре свега шумским и
воденим. Пошто су Словени дуго живели у родовском друштвеном уређењу,
разумљиво је што се код њих дуго очувао култ предака. Тако, на пример,
обичај славе највероватније представља замену породичног, односно родовског
паганског заштитника хришћанским светитељем заштитником.