Hronotip Tolstoja

Иако је осмишљавање простора један од кључних проблема којима се бави

у првом реду филозофија, питање простора обрађују и друге науке: етнологија,

антропологија, лингвокултурологија, когнитивна лингвистика. Све оне у појам

простора уносе специфичне карактеристике. Питање простора је веома важно и

за човека који у том простору живи, ради и комуницира. Могло би се рећи да је то

једно од најважнијих питања људске егзистенције.

Још je 1963. године антрополог Едвард Хол увeo у науку појам проксемикe

коју одређује као научну дисциплину која се бави проучавањем простора у кому-

никацији, односно проучавањем начина на који човек подсвесно структуише свој

простор. Он је издвојио четири зоне коришћења тог простора: интимну зону, личну

зону (до 120 цм), друштвено-консултацијску зону (од 120 цм до 3 метра) и јавну

зону (већу од 3 метра). Наравно да код разних народа те зоне коришћења могу има-

ти другачије положаје и раздаљине у простору.

Лингвокултурологија се заинтересовала за простор као компактну и ин-

тегративну појаву тек недавно. Интересовање за језичке јединице са просторним

значењем повећало се применом когнитивне анализе, проучавањем језичке кон-

цептуализације света, описивањем језичке слике света са њеним национално-спе-

цифичким особинама.У појединим радовима представника Московске семантичке

школе појављују се истраживања просторне лексике и поједине концепције које

формирају категорију простора. У оквиру семантичког и когнитивног правца пи-

тања језичке заступљености категорије простора разматрају се у радовима Ј. Д.

Апресјана, Ј. В. Рахилине, А. В. Кравченко и неких других истраживача.

Можемо претпоставити да је прототип филозофске категорије простора је-

зичка категорија именица. Значење опредмећености које имају именице може се

донекле упоредити са категоријом простора. Управо због тога многе именице оз-

начавају предмете који су у људском сазнању повезани са просторним појмовима

(пећина, кућа, замак) или са њиховом локализацијом (земља, небо, река, море).

Структура просторног поља није до краја описана у литератури. У неким радовима

предлошки спојеви именице издвојени су као основни за означавање просторних

односа.

У својој докторској дисертацији Лука Меденица (Меденица 2014) анализира

руске и српске незаменичне прилоге са просторним значењем и долази до закључ-

ка да су сличности у њиховој употреби у ова два словенска језика израженије у

односу на разлике. Те разлике су нарочито уочљиве код прилога рядом и мимо.

Такође, он уочава да специфичност руског језика представља фреквентивнија упо-

треба прилога, док специфичност српског језика представља ређа употреба неза-

меничких прилога са просторним значењем у односу на руски, која се компензује

употребом предлошко-падежних конструкција у свим значењима према кинетич-

ком аспекту, а посебно када је перлативност у питању.

Многи књижевни критичари се слажу да је простор у Злочину и казни заиста специфичан и да

учествује у радњи....морате проширити ово поглавље максимало. Морате да набројите слична
истраживања о простору

Она се догађа на ограниченом простору и све локације на којима се ликови најчешће крећу су
сличне: мале, загушљиве и изазивају нелагоду. Михаил Бахтин наводи следеће: „Праг, предсобље,
ходник, одмориште, степениште, басамци, врата отворена на степеништу, дворишна капија, а
изван тога – град: тргови, улице, фасаде, крчме, јазбине, мостови, канали. То је простор овог
романа”(Бахтин 2000: 162). Узимајући ово у обзир, може се закључити да простор у роману није
везан за лепо уређене ентеријере, већ се читаоци углавном суочавају са прашњавим улицама,
прљавим кафанама и сиромашним деловима Санкт Петербурга. Штавише, анализа која ће
уследити на наредним страницама покушаће да објасни зашто је простор у роману такав какав
јесте и зашто је важан за развој радње и романа у целини.
1.0. Реални простор. Простор града

Један од разлога због чега се Злочин и казна сматрају специфичним, јесте чињеница да је радња
смештена у Санкт Петербургу, граду око којег се у руској култури створио својеврсни мит заснован
на одређеним историјским и географским чињеницама које се могу, повезати са радњом у
роману. Историјске чињенице се односе на то да је Санкт Петербург изграђен по наредби Петра
Великог, који је желео да Русију приближи Западној Европи и обрнуто, па је наредио да се изгради
град по узору на велике европске престонице тог времена. С друге стране, географске чињенице
које иду у прилог настанку мита односе се на то да је град изграђен на изузетно неприступачном
мочварном тлу, што је прилично отежало изградњу и однело велики број живота. Све ове невоље
и сукобе као што је сукоб човека и природе, традиционалног и модерног (или Русије и Европе), са
којима се град сусреће од својих почетака, Екатерина Суханова описује као покретачку снагу у
свом настанку.

Може се рећи да су ови сукоби и невоље одредили каснију перцепцију града, а један од најбољих
описа Санкт Петербурга и његове историје изнео је Михаил Бахтин, који је тврдио: “Он је на
граници постојања и непостојања, реалности и фантазмагорије која тек што се није изгубила у
магли и нестала”(Бахтин, 2000: 159).

Александар Сергејевич Пушкин у поеми Бронзани коњаник први је ставио нагласак на сам град и
тако допринео развоју мита о Санкт Петербургу, а затим су то учинили и други попут Гогоља и
Достојевског. Са једне стране Гогољев Петербург је фантастичан и апстрактан, Санкт Петербург
који је Достојевски описао у Злочину и казни је врло стваран, а оно што им је заједничко јесте то
што говоре о мрачној страни града и реалистично приказују сиромаштво и стварност 19. века.
Међутим, у Злочину и казни су сиромаштво и сурови услови живота тог времена максимално
наглашени, они су присутни и веома негативно и погубно делују на ликове. Са друге стране
Тургењев, Гончаров и Толстој, за разлику од Гогоља и Достојевског, описују град на много
конвенционалнији начин, где се град често супротставља селу и нема централну улогу у њиховим
делима. Андреј Бели је последњи аутор кога је важно поменути када се говори о текстовима у
којима се помиње Санкт Петербург. У истоименом роману Бели је тако сликовито описао не само
архитектуру и изглед града, већ и интелектуална питања која су мучила тадашње становнике, и
сви ти детаљи оживели су град.

Све ово доказује да су историјске околности настанка Санкт Петербурга и мит који се око
њих створио дефинитивно утицали на начин на који је он сагледаван и приказиван у руској
уметности и култури, а велики број књижевних дела само на ту тему су допринели његовом
ширењу. Због свега тога Санкт Петербург често на известан начин „оживљава“ и постаје покретач
радње. Специфичан начин на који је Санкт Петербург приказан у тим делима, укључујући Злочин и
казну, чини их савршеним примерима за књижевну анализу простора.

Важно је напоменути да постоји повезаност између карактеризације града и протагониста

романа. Презиме Раскољников, али и размишљања његовог носиоца, па и сама теорија изнесена
у роману прожети су конфликтом, односно сукобом две стране личности јунака у коме се
испољава сукоб човека и природе, и традиционалног и модерног. Јунаково често кретање градом
и чести контакти са њим довели су до тога да је Раскољников изглед попримио изглед града
односно у његовој изношеној, поцепаној одећи и свеукупном запуштеном изгледу, сликовито се
огледа утицај града на њега.

Важно је напоменути да је Достојевски дуго година живео у Санкт Петербургу у стану где је живео
и Раскољников, одлично је познавао град и живот у њему и због свега тога га је описао до
најситнијих детаља. Због такве атмосфере Санкт Петербург Достојевског има изражен друштвено-
економски идентитет. Трг и околина вршили су психолошки притисак на главног јунака,
истовремено га привлачили и у њему изазивали гађење, фрустрацију и бес који се огледа у
његовој теорији. Сам Раскољников чак истиче да су Сенски трг и околина најгори у Санкт
Петербургу када Соњи каже да би „могла живети по духу и разуму, а завршићеш у Сенској...“
(Достојевски 2019: 289).

Генерално, Санкт Петербург је у делу приказан као град контраста: с једне стране, прашине,
прљавштине, скучености и смрада, а друге, величанствених зграда, луксузног намештаја, прелепих
фонтана. Када Раскољников оде да убије, није га случајно посећивала помисао на фонтане које
дају прочишћавајућу и животворну снагу.

Кроз цео роман се осећа присуство града који гуши ликове, а има и много описа у којима се
дословно наглашава да је у граду све некако затворено, мало и загушљиво. У Злочину и казни је
„на улици је поново била неподношљива врућина“ (Достојевски 2019: 81), чак и мајка
Раскољникова наводи да је у Санкт Петербургу „и на улицима као у собама без прозора“
(Достојевски 2019: 210). Сиромаштво је јунака довело на ивицу глади, а петербуршка врућина га је
додатно изнервирала. Да је Санкт Петербург град који на неки начин излуђује људе, види се из
уверења Свидригајлова као неко ко је тек дошао и неког ко може да посматра град са стране: “Још
нешто, уверен сам да у Санкт Петербургу има много људи који у ходу разговарају сами са собом.
То је град полулудог света. Кад бисмо имали науку лекари, правници и филозофи могли би вршити
на Санкт Петербургу различита истраживања, свако у својој струци. Мало где се налазе толико
мрачних, оштрих и необичних утицаја на људску душу колико у Санкт Петербургу. Шта значе сами
климатски утицаји!” (Достојевски 2019: 210).

Многи аутори који су анализирали простор у Злочину и казни наводе Санкт Петербург као
директан и главни мотив злочина. Михаил Бахтин назива Санкт Петербург извором злочина и
тврди да се Раскољникова честа пешачења могу описати као суочавање са тим извором, односно
самим градом. Слика Санкт Петербурга у роману Злочин и казна заиста је симболична. Он је, с
једне стране, друштвена позадина на којој се одвијају догађаји из романа, с друге стране, он је
сам протагониста, саучесник Раскољниковљевог страшног чина, као и његовог покајања и
повратка у људски свет.