Неандерталац (лат.

Homo neanderthalensis,[4][5] Homo neanderthalensis или Homo sapiens neanderthalensis)[6]

је назив за посебан тип праисторијског човека који је насељавао Европу и део Азије од пре око 400.000 до
40.000 година.[7][8][9][10] Име је добио по долини реке Неандер, код Диселдорфа у Немачкој, где су
пронађени његови фосилизовани остаци 1856. године.

Они су били снажнији од данашњих људи. Имали су већи мозак, али нису били интелигентнији. Имали су
снажне вилице и зубе, оштру браду избачену напред, ниско искошено чело и избачене аркаде, здепасте
удове и снажно грађено тело, прилагођено условима сурове климе Леденог доба.

Били су изузетни ловци, користили су кремено копље, кремену секиру и боле. Често су се склањали у пећине
и поткапине јер су оне имале приближну температуру и лети и зими. За становање су користили само предњи
део јер је унутрашњост била мрачна и влажна.

Неандерталци се датују у 120.000 до 350.00 година. Сматра се да су били виши и снажнији од сапијенса,
високи од 160 до 165 cm, мождане запремине 1.200-1.600 cm³.

ПОДЕЛА:

Неандерталце можемо поделити у три групе:

• Пренеандерталац, ова група морфолошки припада неандерталцу, али одлике нису екстремно
изражене. Типични представници су нађени на локалитетима Сакопасторе (Италија) и у Крапини
(Хрватска)
• Пресапиенс, налаз лобање из Штајнхајма најбоље репрезентује ову групу, као и лобања из Скул V из
Израела. Ова група је базична форма за даљи развој ка човеку (ка сапиенс типу)
• Класични неандерталац — класична група са израженим одликама. Ова врста је изумрла пре 30.000
година, а недавно је у пећини Пештурина у Јелашничкој клисури код Ниша (Србија) пронађен зуб
(горњи кутњак) тог изумрлог неандерталца,[11] док је у Црној Гори (Црвена Стијена, Никшић)
пронађен зуб неандерталца и жрвањ (млински камен).[12]

ОДЛИКЕ:

• Старост — 100.000-40/35.000 година

• Висина тела — 160—165 cm
• Мождана запремина — 1.200-1.600 cm³
• Одлике лобање: раван кров лобање, затиљак мање или више повијен, надочни лукови присутни
целом ширином чела, чело релативно мало повијено, посторбитално стегнута слепоочна кост
• Одлике лица:лат. Fossa canina недостаје, вилице врло масивне, велики угао зуба (зубни низ) повучен
обрадак (супротно од форме савременог човека)
• Посткранијални скелет: карактеристике хоминида
• Култура: култура језгра и одбитка, окресивање алатки, употреба ватре, сахрањивање покојника

ЖИВОТ:

Судећи према сачуваним лобањама, имали су снажне вилице и зубе, оштру браду избачену напред, ниско
искошено чело и избачене аркаде. Били су изузетни ловци, користили су кремено копље, кремену секиру и
боле (камење привезано за кожне каишеве које се вртећи у круг баца далеко и обмотава око животињских
ногу). Често су се склањали у пећине јер су оне имале приближну температуру и лети и зими, користили су
само предњи део.

Неандерталци су први сахрањивали мртве уз одређене церемоније и обредне ритуале. У гробове су стављали
храну, цвеће и оружје, као и разне орнаменте за самоукрашавање што указује на то да су веровали у загробни
живот. С пажњом су сахрањивали и оне који нису били способни за рад.

Неандерталци су такође први праисторијски људи за које се зна да су живели у оквиру породице. Живот у
пару и везаност за заједничко потомство представљају велики напредак у развоју људског друштва.
Dečak iz Lapeda

Dečak iz Lapeda je ime koje je dato fosilu deteta nađenom 1998. godine u predelu Vale do Lapedo, u portugalskom
gradu Leiria.

Ovaj arehološki nalaz značajan je po tome što je to fosil deteta, koje je istovremeno pokazivalo osobine Neandertalca
(Homo neanderthalensis) i modernog čoveka (Homo sapiens). Na osnovu toga nalaza pretpostvalja se da su te dve
vrste humanoida mogle međusobno da se ukrštaju.

Ostaci petogodišnjeg deteta nađeni su ukopani u jednoj pećini. Fosil je star 24.500 godina tako da je dečak živeo oko
2000 godina pošto je neandertalac nestao sa lica Zemlje.

To bi mogao biti dokaz da neandertalci nisu u potpunosti zamenjeni modernim ljudima koji su došli iz Afrike, već da
se nandertalac polako utopio u modernog čoveka, putem ukrštanja.

Neki stručnjaci smatraju da je u pitanju dete modernog čoveka, zaostalo u razvoju.

ШТА ЈЕ ИСТРЕБИЛО НЕАНДЕРТАЛЦЕ:

Ukrštanje sa homo sapijensom moglo je da odigra ključnu ulogu u istrebljenju neandertalaca, pokazuje nova studija.

To je moglo da smanji broj neandertalaca koji su se razmnožavali među sobom, što je na kraju dovelo do izumiranja,
prema novoj studiji objavljenoj u časopisu Paleo antropologija.

„Dugo je glavna teorija bila da je vladala prevelika konkurencija između homo sapijensa i neandertalaca za resurse“,
kaže za BBC doktorka Lusi Krit.

Ali nova studija koju je doktorka Krit uradila zajedno sa profesorom Krisom Stringerom, glavnim istraživačem
Prirodnjačkog muzeja u Londonu, sugeriše da nije nasilje oslabilo genski fond neandertalaca, već mešanje
populacija.„Mi pretpostavljamo da je ovo ponašanje moglo da dovede do istrebljenja neandertalaca, ako su se
redovno ukrštali u razmnožavanju sa homo sapijensom, što je moglo da erodira njihovu populaciju sve dok na kraju
nisu iščezli“, rekao je profesor Stringer nakon objavljivanja studije.

Neandertalska DNK može se naći u svakome ko je živ danas, uključujući ljude afričkog porekla, za čije se pretke
veruje da nisu došli u direktan kontakt sa ovom grupom.

Neandertalci i homo sapijens su se razvili u različitim oblastima sveta nakon što su se razdvojili pre oko 600.000
godina.

Dok se homo sapijens razvijao u Africi, neandertalci su živeli u Evropi i Aziji.

„Skorašnja otkrića pokazuju da je homo sapijens bio prisutan u Evropi pre oko 50.000 ili 60.000 godina, što znači da
je u Evropi bio u isto vreme kada i neandertalci mnogo duže nego što smo ranije mislili“, objašnjava doktorka Krit.

Esej

Zdravo. Ja sam Utve, neandertalac. Moja vrsta praistorijskih ljudi je živela baš ovde, na prostorima Evrope i Zapadne
Azije pre nekih 40 hiljada godina, kada su vaši preci vrste Homo sapiens došli iz Afrike.

Istraživanja koja su radili naučnici na institutu Maks Plank još 2010. godine kažu da, ukoliko ste poreklom iz Evrope ili
Azije, između 1 i 5 % genetskog materijala nasledili ste od mene. Čestitam, rođaci!

Pre nego što se neki od vas obraduju što delimo deo pećinskog, mačo DNK, moraću da vas razočaram. Nismo mi
zapravo toliko dobri lovci niti snalažljivci kao moderni ljudi. Vi ipak imate tolike godine evolucije na vašoj strani.

Ne znam šta mislite o mojoj fotografiji, ali u moje vreme bio sam prilično zgodan, pravi primerak svoje vrste. U
proseku smo rastom bili nešto niži nego vi danas, muškarci visoki između 164–168 cm, a naše lepše polovine nekih
desetak centimetara niže. Teški smo oko 77 kilograma. Istraživanje sa Duke Univerziteta iz 2009. godine prilično je
dobro pogodilo moju težinu.
Koža nam je, kao što vidite, svetla, a boja kose uglavnom riđa, ređe svetla. Grudni koš nam je snažan, nabijen i skoro
okrugao, a držanje pogureno. Građeni smo, kako bi danas rekli, zdepasto. Ovo je puno pomoglo pri održanju toplote,
što je nama bilo jako važno.

Najviše se od vas razlikujemo u obliku lobanje i licu. Očne duplje su nam primetno veće nego vaše, pa su nam oči
malo upale, a široke i izbačene arkade štite organe vida. Zbog toga naučnici poput jednog tima sa Oksforda
pretpostavljaju da je naš vid oštriji nego kod modernog čoveka. Ne znam kako vi vidite, pa ne mogu da sudim.

Vilica nam je takođe izbačena napred, sa jakim mišićima za jači zagrižaj. Lobanja nam je veća nego vaša, kako bi
zaštitila mozak koji je bio takođe veći, zapremine oko 1600 kubnih centimetara. Nosni otvori su širi, što nam olakšava
disanje u hladnijim periodima, kada se na velikom nosu kondenzuje više vode i štiti sluzokožu.

Tako lepi, nismo izlazili na modne piste već uglavnom u lov. Unajvećoj meri jeli smo meso, mada smo znali s vremena
na vreme da pojedemo i ”kuvano” povrće, ako je baš teška situacija. U najgorim slučajevima, moram reći da je bilo i
kanibalizma.

Lovili smo kopljima sa kamenim vrhovima, zalepljenim smolom za štapove, ali smo koristili i kamenje. Hranu smo
termički obrađivali na vatri, koju smo vešto koristili pre više hiljda godina. Ime koje sam samoinicijativno sebi
nadenuo nije zaostavština iz vremena neandertalaca jer nismo imali imena, već moja želja da vam se približim.

Živeli smo u malim zajednicama nalik porodici, vrlo jezgrovitim. Anatomija grla i usta nam nisu dozvoljavali da
govorimo kao vi, ali smo imali primitivni vid komunikacije. Nismo imali jezik, ali smo proizvodili zvuke nalik pesmi. Na
pećinama u Španiji možete videti slike mojih rođaka – obojene otiske šaka i udubljenja u zidu, ali i to je nešto.

O porodici smo vodili računa. Pazili smo povređene i imali smo neke medicinske metode, poput kamilice za lečenje
problema sa varenjem, što su vaši naučnici primetili na osnovu nekih ostataka na zubima lobanja, ali i zaraslih kostiju.
Životni vek nam je oko 30 godina.

Mrtve smo sahranjivali. Naučnici iz Centra za međunarodna istraživanja u oblasti humanističkih i društvenih nauka iz
Njujorka su 2013. godine u pećini u Francuskoj pronašli jedan od naših grobova pokriven kamenjem. Sa mrtvima smo
ostavljali simbolične zagrobne poklone, poput cveća, koplja, kamenja i sličnog.

Danas neandertalaca, neračunajući mene, više nema. Nestali smo pre oko 40 hiljada godina, mada je tačno vreme
vrlo neodređeno. Takođe nije sa sigurnošću određeno kako smo i zašto nestali, mada ima mnogo teorija.

Jedna od najnovijih teorija, mada oštro polemisana u naučnoj zajednici, dolazi sa Univerziteta Rovira Virgili, u
Taragoti (Španija), i kazuje da nam je upravo kanibalizam došao glave. Sve manje resursa usled konkurencije u vidu
modernih Homo sapiensa koji su u tom periodu došli iz Afrike i oštrijih klimatskih uslova sve češće su terali
neandertalce na ovu zlu naviku, pa je naš broj postajao sve manji, dok nismo potpuno istrebljeni.

Druga teorija govori kako nas je klima koštala glave. Nenadertalci su preživeli ledeno doba, navikli se na hladne
periode i lovili u zasedi. Toplije vreme i promena flore i faune menjali su način na koji se lovi, za šta su puno bolje bili
pripremljeni novi došljaci iz Afrike. Oni su mogli duže da jure za plenom i izdrže više temperature, a da pri tom
potroše manje energije. Mi to nismo mogli da pratimo.

Takođe je moguće i da smo sa Homo sapiensima bili na ratnoj nozi. Brojniji i fizički nadmoćniji, oni bi svakako
pobedili u ovoj borbi. Ipak, najrasprostranjenija i najprihvaćenija teorija je da smo nestali mešajući se Homo
sapiensima. Najčvršće dokaze o ovom donosi sekvencirani mitohondrijski DNK, čiji najveći deo imamo još od 2010.
godine, sa već pomenutog istraživanja na institutu Maks Plank.

Interesantno je da u poređenju sa većinom tipova ljudske rase iz različitih oblasti, afrikanci nemaju deljenog
naslednog materijala sa neandertalcima, kao što je to slučaj sa evropljanima i delom azijata. Dakle, rođaci, po svemu
sudeći, najverovatnije je da smo istrebljeni tako što smo se parili sa ljudima.

Nemojte da vas ovo deprimira. Da nije tako, ljudi ne bi razvili imunitet prema velikom broju patogena, poput
bakterija, gljivičnih infekcija i parazita. Danas bi ljudi puno češće umirali od nekih tipova ovakvih infekcija. S druge
strane, ovi isti geni su krivci za alergije koje nas danas muče. Ovo nisam ja otkrio, već vam poručuju u svom
istraživačkom radu naučnici sa Maks Plank instituta, objavljenom u časopisu The American Journal of Human
Genetics.