Специјални поступци ливења

Душан Зарић МИ18/22

Специјални поступци ливења се деле у четири групе:

1. Ливење у кокиле,

2. Центрифугално ливење,

3. Ливење под притиском и

4. Ливење одбељивањем.

Ливење у кокиле

• Кокила представлја метални калуп у коме се уливање и попуњавање

шупљине течним металом врши под дејством сопствене масе. Кокиле се
најчешће израђују од сивог лива (ознака SL18-SL30), нискоугљеничних
челика и легираног гвожђа, док се одговорнији делови сложених кокила
израђују од ватроотпорних челика.

Кокила Изглед одливка из кокиле

• Ливење у металне кокиле примењује се условима масовне и
крупносеријске производње различитих, али по конфигурацији не много
сложених одливака са дебљином зида од 3 до 100mm и масе до 5 тона.
Кокилно могу да се лију челици, гвожђа и легуре обојених метала, мада
се највише овај вид ливења користи за легуре алуминијума.

• Кокиле су калупи који могу да се употребљавају велики број пута (до

3000 пута за добијање мањих одливака, а до 50 при производњи
масивних одливака) и практично су дуговечни ако се користе за добијање
одливака лакотопљивих легура. При ливењу алуминијума и његових
легура, температура ливења није виша од 850°C па се једна кокила може
да се употреби 50 000 и више пута.

• Најважнија карактеристика кокилног ливења је велика брзина хлађења а

самим тим и кристализације растопа, што је условљено великим
коефицијентом топлотне проводљивости материјала калупа. Зато
одливци добијени овим поступком ливења имају ситнозрнасту структуру
а такође и добре механичке особине. Брзина хлађења у извесном
степену може да се регулише наношењем специјалних премаза на радну
површину кокиле, чиме се утиче на промену преноса топлоте кроз зидове
калупа. У циљу смањења термичких напона у материјалу кокиле, који се
јављају при уливању течног метала (лива), а самим тим и продужетка
века трајања кокиле, с једне стране, као и у циљу смањења степена
захлађења лива, с друге стране, кокиле се увек пре употребе
предгревају, најчешће на 200-300 °C (зависи од: врсте лива, масе и
сложености одливка итд).

Ливење у перманентном металном калупу - кокили

 Пример ливења клипа мотора у перманентном металном калупу

• Због заштите површина кокиле од дејства растопљеног метала,

регулисања брзине хлађења одливка и побољшања степена
попуњености калупа, површине кокиле се пре уливања растопа засићује
премазом специјалног састава. Премаз се обично састоји од неколико
компоненти од којих свака има одређену улогу.

• Најчешће се користе као компоненте: вода, течно стакло, кварц, графит,

талк, мазут, ланено и машинско уље.

Кокиле различитих конструкција

• Конструкција кокиле је условљена конструкцијом одливка. Основни

елемнти конструкције кокиле су матрица (део самог калупа), језгра
уколико одливак има унутрашњу конфигурацију и механизам за
подизање. Конфигурација одливка треба да буде таква да је могућено
неометано вађење из кокилног калупа.

• Спољашње површине одливка, које су образоване калупом и

унутрашње, које су образоване металним језгром треба да имају ливачке
 косине (нагибе) у правцу вађења одливка из калупа, односно језгра из
одливка. На слици изнад су приказане кокиле различитих конструкција.
За ливење веома једноставних одливака обично се праве кокиле само из
једног дела, док се у свим осталим случајевима праве из више делова.

• При конструкцији кокила треба имати у виду да су оне потпуно

непропустљиве за гасове. Из тог разлога је неопходно такво
конструкционо решење кокиле и начин уливања растопа да течни метал
може потпуно да испуни калуп и да при томе истисне сав ваздух

• Језгра, којима се добија унутрашња конфигурација одливка, се у

највећем броју случајева праве од метала. Међутим, када је унутрашња
конфигурација одливка веома сложена, језгра се праве од песка јер не
би било могуће вађење металног језгра.

• Конструкција кокиле треба да буде што једноставнија. По правилу,

дебљина зида кокиле је у функцији дебљине одливка

d2 = 13 + 0,6d1

• , где је d2 – дебљина зида кокиле а a dj – дебљина зида одливка у mm.

Ливење у кокиле, у поређењу са ливењем у калупе, има одређене
предности:

 Повећана производност процеса, најмање 3-4 пута;

 Изостају операције сталног прављења калупа и језгара;

 Смањује се утрошак рада у завршним операцијама израде површина

одливака;

 Смањује се процентуални удео одливака лошег квалитета;

 Повећана је димензиона тачност одливака;

 Побољшане су механичке особине;

 Скраћује се време израде одливака;

• Овај начин ливења има и својих недостатака:

 Одсуство гасне пропустљивости;

 Брзо захлађивање течног метала при уливању у кокиле, чиме се смањује

течљивост па је могуће лоше разливање и попуњавање калупа;

 Цена производа, нарочито ако су у питању сложене кофигурације

 Образовање површински одбељеног слоја код одливака сивог лива, сем

уколико се то посебно не захтева (као код ливења одбељивањем);

 Често, неопходне допунске операције термичке обраде (жарење, итд.);

Центрифугално ливење

• Центрифугално ливење примењује се углавном за добијање одливака

који имају цилиндричан облик, као што су водоводне и канализационе
цеви, прстенасти облици, добоши, итд. Овим поступком могуће је лити
сива гвожђа, бронзе и друге легуре, а маса одливака може да буде од
неколико килограма до 3 тоне.

При ливењу, течни метал се улива у калуп који ротира брзином од 1500
o/min. Под дејством центрифугалне силе калуп се попуњава растопом,
чијим очвршћавањем се добија одливак. Захваљујући дејству
центрифугалне силе из растопа се одстрањују различити неметални
укључци (шљака), гасни мехурови – пошто су мање густине, они се
издвајају у унутрашњем површинском слоју, а одатле се уклањају
машинском обрадом одливка.

Шема центрифугалног ливења: а) на уређају са хоризонталном осом

ротације,

б) на уређају са вертикалном осом ротације, ц) начин центрифугирања

• Калуп може да ротира око вертикалне, хоризонталне и нагнуте осе
(слика с прошлог слајда). Хоризонтална или мало нагнута оса ротације
калупа примењује се углавном у случају једноставнијих одливака
(прстена, цеви, итд.), док се вертикална оса ротације калупа користи при
изради фазонских одливака.

• Поступак центрифугалног ливења може да се одвија на два начина.

Један начин је да се центрифугалнасила користи за образовање
одливака који добијају форму цилиндра. Оса одливка се поклапа са осом
ротације калупа, па се на тај начин добијају одливци цилиндричног
облика са отвором задатог пречника. Други поступак, познат и под
именом центрифугирање, се ређе примењује. Центрифугална сила се
користи само за попуњавање калупа течним металом и кристализацију
метала. Сам одливак се формира калупом који је најчешће направљен
од калупне или керамичке мешавине. Овим поступком седобијају
различити фазонски одливци.

• Центрифугална сила, у поступку центрифугалног начина ливења утиче и

на кристализацију метала као и на добијање одливка велике густине, што
је нарочито важно код легура склоних порозности или појави прслина
услед скупљања као што су легуре обојених и лаких метала.
Центрифугална сила која делује на растопљени метал у калупу се
одређује према релацији

• P = mrω2

• где је m - маса растопа, r - радијус цилиндричног тела одливка, ω -

угаона брзина , n – фреквенција ротације.

• Важан параметар, који и одређује технолошки режим центрифугалног

ливења је фреквенција ротације калупа која зависи од величине одливка,
типа легуре и положаја осе ротације. Такође, код дебелозидих одливака
фреквенција ротације се мења током самог процеса ливења и то тако да
се повећава.
• У употреби су најчешће две врсте калупа за центрифугално ливење,
метални необложени и пешчано-глинени који је обложен различитим
врстама облога. За металне необложене калупе је карактеристично да
брзо одводе топлоту, услед чега по очвршћавању одливак има
ситнозрнасту структуру. При ливењу легура обојених и лаких метала
један калуп може да се употреби и до неколико хиљада пута, док тај број
при ливењу челика и гвожђа износи свега неколико стотина пута. У циљу
повећања радног века, калупи се хладе водом или ваздухом. Калупи
могу да буду једнослојни, двослојни и трослојни.

• Припрема калупа за ливење састоји се из неколико операција, као што

су:

 чишћење унутрашњих површина од претходног ливења;

 предгревање калупа најчешће на 150-200°Ц;

 наношење ватросталног премаза. Премаз може да садржи додатак

легирајућих елемената као и модификаторе који служе за регулисање
састава и структуре у површинским слојевима одливка.

• Центрифугално ливење има и својих недостатака који се односе на:

 могућност појаве ликвације високолегираних легура;

 добијање тракасте структуре по попречном пресеку одливка;

 повећану оксидацију метала због дужег контакта течног метала са

ваздухом

 могућност појаве одбељеног слоја (издвајање угљеника у виду Фе3Ц)

код сивих гвожђа
 Ливење под притиском

• Ливење под притиском је процес добијања одливака у металним

калупима, при корне се уливање метала у калуп и формирање одливка
одвија под притиском. Одливак се образује у калупу (комори) за
пресовање који је израђен од висококвалитетног челика са малом
храпавости и великом тачности радних површина. Унутрашња
конфигурација одливка се добија помоћу металних језгара, која се из
одливка најчешће извлаче у моменту отварања калупа и вадења
одливка из њега.

• Ливењем под притиском је могуће добити одливке у уређајима за

ливење под притиском са топлом и хладном компресионом комором. Код
уређаја са хладном комором за пресовање, комора за пресовање може
да буде постављена хоризонтално, или вертикално. Клип под притиском
од 40-100 MPа потискује метал у шупљину калупа који се састоји из два
дела од којих је један покретан а други непокретан. Пре заливања калуп
се загрева до 120-320°C. После кристализације и вађења одливка, радна
површина калупа се обдувава ваздухом и премазује специјалним
премазима да би се спречило приваривање метала за површине калупа.
Ваздух и гасови се одстрањују кроз канале.

Ливење под притиском у уређају са хоризонталном хладном компресионом

комором. 1 -

матрица; 2 - језгро
• Код уређаја са топлом компресионом комором, (слика с претходног
слајда) сама компресиона комора је смештена у тиглу, са растопљеним
металом, који се загрева. Када се клип (3) налази у горњем положају,
растопљен метал кроз отвор (4) улази у компресиону комору. Кретањем
клипа надоле, течни метал под притиском од 10-30 МПа попуњава калуп
(5). После очвршћавања, клип се враћа у првобитан горњи положај,
остатак растопа се слива у комору, а одливак се вади (6). Маса
одливака, који се добијају ливењем под притиском, се креће од неколико
грама до 25 кг. При ливењу под притиском, температура течног метала
треба да је за 10-20°Ц виша од ликвидус температуре.

• Минимална дебљина зида одливка, која може да се добије овим

поступком, са високим квалитетом површина, је 0,8 мм. Због сложености
самог поступка ливења и у циљу продужетка радног века калупа за
пресовање, најекономичније је овим поступком лити легуре са ниском
температуром топљења (као што су легуре на бази Цу, Мг, А1 и Зн), које
топлотно не утичу на зидове калупа и кривљење његових радних
површина. Овај поступак ливења је економски исплатив само у масовној
производњи, када се једним калупом за пресовање може да добије на
десетине хиљада сложених одливака са високом тачности димензија и
малом храпавости површина без накнадне механичке обраде.
Последњих година се овај поступак примењује и за ливење теже
топљивих материјала, нпр., челика.

Ливење под притиском у уређају са топлом компресионом комором

 Постојаност калупа се одржава постављањем ватроотпорних уметака од
легура на бази Мо. Улогу језгра у таквим калупима за пресовање имају
специјални умеци који се у калуп за пресовање фиксирају специјалним
гнездима. После кристализације одливка језгро остаје у одливку.
Високотемпературним жарењем одливка, језгро се топи и отиче у
простор који по конфигурацији одговара уметку (језгру).

 Поступак ливења под притиском има низ карактеристичних особености.

Процес може да се прикаже у триетапе. У првој етапи растопљен метал
великом брзином (до 50 м/с) за кратко време (0,01-0,6с) попуњава
шупљину калупа за пресовање. Растоп се интензивно меша са ваздухом
и парама премаза који се налазе у калупу. У таквим условима само део
ваздуха, пара и гасова може да се удаљи из калупа, а остатак се меша
са растопом образујући смешу метал – ваздух.

• У другој етапи ливења, у моменту завршетка попуњавања калупа за

пресовање, јавља се кратковремено и снажан хидростатички удар, који
показује и негативан и позитиван утицај на формирање одливка.
Позитивно дејство хидроудара састоји се у томе да метал долази у
близак контакт са површином калупа и оштро оцртава његову
конфигурацију. На тај начин се добија тачна и глатка површина одливка,
с тим што површински слој (0,2 мм) има велику густину и ситнозрнасту
структуру.

• Трећа етапа ливења завршава се кристализацијом одливка великом

брзином, што као последицу може да има и појаву грешака скупљања,
пре свега пора.

• Недостатак ливења под притиском је висока цена уређаја за ливење и

самог калупа, ограниченост у димензијама и маси одливка и присуство
ваздушних пора код масивних делова одливка.
 Ливење одбељивањем

• Ваљци, као масивни елементи ваљачких станова, се по правилу добијају

ливењем а обично се израђују од различитих врста гвожђа или
нелегираних и легираних челика. Да би задовољили своју употребну
функцију ваљци у површинском слоју треба да се одликују високом
тврдоћом, отпорношћу на хабање и постојаношћу особина на повишеним
температурама, док у исто време унутрашња област треба да буде
жилава, са добром чврстоћом и динамичким карактеристикама.

• Оваква комбинација особина код ваљака може да се постигне ако се

примени поступак ливења са одбељивањем површинског слоја гвожђа.
Пошто су гвожђа веома осетљива на брзину хлађења, њихова структура
и механичке особине могу да се мењају од површине ка унутрашњости
ако се у површинском слоју обезбеди повећана брзина хлађења док се
истовремено унутрашњи слојеви хладе малом брзином.

• Различите брзине хлађења по попречном пресеку ваљка постижу се

применом две врсте калупа при ливењу, од којих калуп од песка
обезбеђује малу брзину хлађења, а метални калуп повећану брзину
хлађења, као што је шематски приказано на слици изнад. Због повећане
брзине хладења, у површинском слоју ваљка при очвршћавању, угљеник
се издваја у виду цементита, док се у унутрашњим зонама, због мале
брзине хлађења, угљеник издваја у виду графита.
• Стога се по попречном пресеку ваљка после очвршчавања могу да уоче
три структурне зоне; по ободу структура белог гвожђа (перлит и
цементит), затим прелазни слој мелираног гвожђа (перлит, цементит и
графит) и у средини сиво гвожђе без укључака структурно слободног
цементита. Опште карактеристике чврстоће и жилавости ваљка с једне
стране, односно тврдоће и отпорности на хабање с друге стране, су у
функцији дебљине одбељеног слоја и прелазне зоне, због чега је
неопходно контролисати параметре ливења да би се постигао оптималан
однос. Дебљина одбељеног слоја, зависно од тога да ли се ваљци
користе за топло или хладно ваљање, износи 10 - 40 мм.