Поступци израде таблета

Metode za izradu tableta

Tablete se najčešće izrađuju kompresijom smeše praškova i/ili granulata koji se sastoje od lekovite i
pomoćnih supstanci.
U proizvodnji tableta kompresijom obično se primenjuje neki od tri postupka:

 direktna kompresija
 vlažna granulacija
 suva granulacija

Shematski prikaz redosleda farmaceutsko-tehnoloskih operacija pri izvođenju ova tri postupka izrade
tableta možete videti ovde.

Osim kompresijom, tablete se mogu izraditi i drugom pogodnom metodom, kao što su istiskivanje
(ekstruzija), izlivanje u kalupe ili sušenje smrzavanjem (liofilizacija).

Kompresija
Tabletiranje, odnosno kompresija smeše praškova i/ili granulata, se izvodi na uređajima za tabletiranje
(tablet mašinama).
Sliku ekscentar tablet mašine iz naše laboratorije možete videti ovde.

Delovi ekscentar tablet mašine su:

• levak (hranilica) za punjenje mase u matrice,
• matrica - predstavlja "kalup" u kom se formira tableta,
• postolje za matricu,
• klipovi (gornji; donji)
• mehanizam za podizanje klipova
• deo za regulisanje volumena punjenja
• deo za regulisanje pritiska kompresije
• deo za uklanjanje gotovih tableta

Veličinu i oblik tableta određuju matrica i njoj odgovarajući par klipova, dok masa tableta zavisi od
karakteristika tabletne mase i podešene zapremine punjenja.
Ciklus kompresije podrazumeva:

 Punjenje matrice praškom i/ili granulatom. Levak se nalazi iznad otvora matrice, pri čemu se
donji klip nalazi u svom najnižem položaju, i zatvara matricu, odnosno formira dno kalupa koji
tabletna masa, protičući iz levka, ispunjava. Podešavanjem najnižeg položaja donjeg klipa reguliše
se zapremina punjenja. Gornji klip se u ovoj fazi nalazi u svom gornjem položaju.

 Formiranje tablete. Gornji klip se spušta, ulazi u matricu i prenosi podešeni pritisak na tabletnu
masu. Donji klip je u ovoj fazi stacionaran (kod ekscentar tablet mašina) ili pokretan (kod rotacionih
tablet mašina) kada pomeranjem na gore, takođe, prenosi silu kompresije. Nakon što se primeni
predviđena sila kompresije gornji klip pomeranjem na gore izlazi iz matrice.

 Izbacivanje tablete. Donji klip se podiže sve dok njegov vrh ne bude u ravni sa vrhom matrice,
potiskujući formiranu tabletu. Nakon toga započinje novi ciklus kompresije tako što papučica levka
potiskuje gotovu tabletu, pozicionirajući se iznad otvora matrice, dok se istovremeno donji klip
ponovo spušta u svoj najniži položaj.

Snimak procesa kompresije na ekscentar tablet mašini možete pogledati ovde.

Vrste uređaja za tabletiranje

Mogu se razlikovati sledeće vrste uređaja za tabletiranje:

 simulatori kompakcije - su uređaji opremljeni odgovarajućim senzorima i pratećim softverom, a

koji se koriste u fazi razvoja leka. Sliku ovog tipa uređaja iz naše laboratorije možete videti ovde;

 ekscentar tablet mašine - imaju jednu matricu i odgovarajući par klipova. Imaju relativno mali
kapacitet (do 200 tableta/minut), pa se uglavnom koriste u fazi razvoja leka ili za izradu malih
serija tableta (npr. za potrebe kliničkih studija);

 rotacione tablet mašine - na kružnom pokretnom postolju se nalazi veći broj matrica sa
odgovarajućim klipovima, koji rotiraju zajedno sa postoljem, prateći matricu. Ove tablet mašine
imaju veliki kapacitet i brzinu rada (i do 20000 tableta/minut), a koriste se u industrijskim uslovima
za proizvodnju tableta. Delove rotacione tablet mašine i princip rada možete videti ovde. Izgled
jedne rotacione tablet mašine možete videti ovde.
Na koji način dolazi do kompakcije materijala (odnosno formiranja tablete) u matrici ekscentar tablet
mašine?

 Spuštanjem gornjeg klipa i podizanjem postolja za matricu se prenosi određeni pritisak

kompresije na materijal.

 Spuštanjem gornjeg klipa koji prenosi određeni pritisak kompresije, dok je donji klip u
ovoj fazi stacionaran.

 Spuštanjem gornjeg i podizanjem donjeg klipa se prenosi određeni pritisak kompresije na

materijal.

 Podizanjem donjeg klipa koji prenosi određeni pritisak kompresije, dok je gornji klip u ovoj fazi
stacionaran.

Koja vrsta tablet mašine se može koristi za proizvodnju velikih serija tableta, u industrijskim uslovima?

Odgovor: rotacione tablet mašine

Izrada lozengi
Kao što je prethodno pomenuto, jedna od metoda za izradu tableta je i izlivanje u kalupe. Ova metoda
se primenjuje za izradu lozengi i pastila.
U okviru monografije "Preparati za oralnu sluzokožu" (Praeparationes buccales, Ph. Eur. 10.0) se
navodi da su lozenge čvrsti farmaceutski oblici, da se prilikom sisanja polako rastvaraju ili raspadaju
u ustima i da ostvaruju lokalni efekat u usnoj duplji i grlu.
Lozenge se izrađuju tako što se, uz zagrevanje, priprema podloga, uz upotrebu saharoze i glukoze (u
odgovarajućem odnosu) ili pogodnog šećernog alkohola (npr. izomalt, maltitol) i prečišćene vode. Po
potrebi se dodaju i druge pomoćne supstance, uključujući odgovarajuće korigense ukusa i boje.
Lekovita susptanca se disperguje u pripremljenoj podlozi, a potom se topla masa izliva u prethodno
pripremljen kalup. Za podmazivanje kalupa se obično koristi neko biljno ulje, najčešće palmino. Nakon
hlađenja, odnosno nakon što izlivena masa očvrsne, lozenge se vade iz kalupa i pakuju u pogodnu
ambalažu.

Način izrade lozengi, na primeru lekovitih lizalica, možete pogledati ovde.

Фармацеутско-технолошка испитивања
таблета и капсула
Metode za ispitivanje tableta i kapsula
Evropska farmakopeja (Ph. Eur.11.0) navodi sledeća ispitivanja za čvrste farmaceutske oblike:

Tablete Kapsule

 ujednačenost sadržaja lekovite  ujednačenost sadržaja lekovite

supstance, supstance,
 variranje mase,  variranje mase,
 ujednačenost doziranja,  ujednačenost doziranja,
 friabilnost neobloženih tableta,  raspadljivost kapsula,
 otpornost tableta na lomljenje,  brzina rastvaranja lekovite
 raspadljivost tableta, supstance iz kapsula
 brzina rastvaranja lekovite (engl. dissolution test),
supstance iz tableta  mikrobiološki kvalitet.
(engl. dissolution test),
 deljivost tableta (samo za tablete
koje su namenjene za deljenje),
 mikrobiološki kvalitet,
 određivanje veličine dispergovanih
čestica (samo za disperzibilne
tablete),
 sadržaj vode (samo za oralne
liofilizate).

Navedena ispitivanja će biti detaljno obrađena u okviru teorijske nastave, dok se u nastavku ove
lekcije možete upoznati sa načinom rada uređaja koji se koriste za pojedina od ovih ispitivanja,
odnosno načinom sprovođenja ispitivanja.
Većina ispitivanja tableta (ili kapsula) se navode u okviru opšteg poglavlja 2.9. Farmaceutsko-
tehnološki postupci ispitivanja (Ph, Jug V), dok su specifični uslovi za sprovođenje određenih
ispitivanja, u zavisnosti od vrste tableta (ili kapsula), dati u okviru
monografija Tablete, Kapsule i Preparati za oralnu sluzokožu (Ph. Eur. 11.0).
Friabilnost neobloženih tableta
Friabilnost predstavlja sklonost tableta ka krunjenju, prašenju, odnosno habanju i izražava se u
procentima. Pod određenim uslovima ispitivanja, utvrđuje se da li pri izlaganju neobloženih tableta
mehaničkom stresu ili trenju dolazi do oštećenja i/ili krunjenja površine tablete.

Ispitivanje friabilnosti se izvodi na neobloženim tabletama izrađenim

kompresijom, prema propisu u Ph. Eur. 11.0, poglavlje 2.9.7. Friabilnost
neobloženih tableta (engl. Friability of uncoated tablets).
Ovo ispitivanje se izvodi uz upotrebu odgovarajućeg uređaja. Izgled uređaja
za ispitivanje friabilnosti iz naše laboratorije možete videti na fotografiji.

Osnovni deo ovog uređaja predstavlja doboš izrađen od providne plastične mase, čija je unutrašnja
površina polirana i u kome se ne razvija statičko naelektrisanje. Prednja strana doboša se može skinuti
kako bi se u uređaj preneo odgovarajući broj tableta za ispitivanje. Doboš je povezan sa rotorom
čija horizintalna osovina prolazi kroz centar doboša i omogućava njegovo rotiranje brzinom od 25 ± 1
rpm. U unutrašnjosti doboša se nalazi lučna polupregrada, koja usmerava kretanje tableta pri rotaciji
doboša. Tablete se, prilikom svakog okretanja doboša, kotrljaju ili klizaju padajući na zid doboša ili
jedna na drugu. Način kretanja tableta unutar doboša uređaja tokom ispitivanja friabilnosti možete
pogledati na ovom usporenom snimku.

Postupak ispitivanja friabilnosti

Za ispitivanje friabilnosti je potrebno uzeti odgovarajući broj tableta, u zavisnosti od njihove mase.
Ukoliko je masa tablete veća od 650 mg ispituje se 10 tableta, a ukoliko je masa jednaka ili manja od
650 mg, za ispitivanje se uzima onaj broj tableta čija je ukupna masa približno 6,5 g.
Tablete se pre ispitivanja pažljivo otpraše. Sitne čestice praška se sa površine tableta mogu ukloniti
primenom vazduha pod pritiskom ili pomoću meke četke. Pažljivo se izmeri ukupna masa otprašenih
tableta, nakon čega se prenesu u doboš i uređaj uključi. Po završetku 100 rotacija, uređaj se isključi,
tablete izvade iz doboša i ponovo pažljivo otpraše. Nakon toga se izmeri ukupna masa otprašenih
tableta.
Video snimak ispitivanja friabilnosti neobloženih tableta možete pogledati ovde.
Friabilnost ispitivanog uzorka predstavlja razliku u masi uzorka pre i nakon ispitivanja, izraženu u
procentima. Ukoliko su tablete nakon ispitivanja slomljene ili napukle, uzorak ne ispunjava zahtev.
Ukoliko nema slomljenih ili napuklih tableta, za većinu preparata se smatra da je prihvatljiva vrednost
friabilnosti manja od 1%.
Ukoliko usled veličine ili oblika tableta dolazi do neregularnog kretanja tableta tokom ispitivanja, doboš
se može postaviti tako da njegova osa bude pod odgovarajućim uglom (10°) u odnosu na bazu
uređaja, što će omogućiti da tablete pri rotaciji doboša slobodno padaju, odnosno ne ostaju duže u
položaju jedna preko druge.
U Ph. Eur. 11.0 je navedeno da se u slučaju efervescentnih i tableta za žvakanje može postaviti
drugačiji zahtev. Ove vrste tableta karakterišu veće dimenzije i/ili slabija mehanička otpornost te otuda
i ovakav navod u farmakopeji. Konkretne vrednosti za friablinost, koje bi mogle biti smatrane
prihvatljivim, u slučaju ovih tableta nisu navedene.

Ispitivanje otpornosti tableta na lomljenje

Pored ispitivanja friabilnosti, za ispitivanje mehaničkih karakteristika tableta, kako u fazi razvoja leka,
tako i u rutinskoj kontroli kvaliteta, primenjuje se i ispitivanje otpornosti na lomljenje (engl. Resistance
to crushing of tablets). Za ovo ispitivanje se ponekad u stručnoj literaturi koristi i izraz čvrstina tableta
(engl. hardness).
Ispitivanje otpornosti na lomljenje podrazumeva određivanje sile koja je potrebna da slomi tabletu.
Ispitivanje se sprovodi pod definisanim uslovima na odgovarajućem uređaju. Na sledećim slikama
možete videti uređaje za ispitivanje otornosti na lomljenje iz naše laboratorije:

Osnovni deo uređaja čine dva metalna dela, postavljena jedan prema drugom, a između kojih se
postavlja tableta. Jedan deo se pokreće prema drugom, nepokretnom delu. Površine metalnih delova
su ravne i šire od zone kontakta sa tabletom, a postavljene su normalno na pravac kretanja. Uređaj
treba da se kalibriše sa tačnošću od 1 N.

Postupak ispitivanja otpornosti tableta na lomljenje

Merenje sile koja je potrebna da slomi tabletu se vrši na deset tableta.
Tableta se stavlja u ležište uređaja, između dva metalna dela. Ako na tableti postoji monogram ili
podeona crta, pri svakom merenju tableta treba da se orijentiše na isti način u odnosu na pravac iz
kog se primenjuje sila.
Putem pokretnog dela se na tabletu primenjuje pritisak koji u jednom trenutku dovodi do loma
tablete, kada se na displeju uređaja može očitati vrednost sile.
Pre svakog narednog merenja sa ležišta se u potpunosti otklanjaju fragmenti slomljene tablete.
Savremeni uređaji za ispitivanje otpornosti tableta na lomljenje omogućavaju dodatno i merenje
prečnika i debljine tableta. Postupak merenja ovih parametara možete pogledati ovde.
Rezultati merenja se izražavaju kao srednja vrednost svih izmerenih sila potrebnih za lomljenje tableta,
a navodi se i minimalna i maksimalna vrednost izmerenih sila. Svi rezultati se izražavaju u njutnima
(N). Uz rezultate, potrebno je navesti i tip uređaja na kome su vršena merenja, a ukoliko je primenljivo
i položaj tablete pri merenju.

Označite tačan iskaz.

 Friabilnost se ispituje kod neobloženih tableta, a za ovo ispitivanje se koristi 10 tableta, pri
čemu se za većinu preparata smatra da je prihvatljiva vrednost friabilnosti manja od 1%.

 Friabilnost se ispituje kod neobloženih tableta, a za ovo ispitivanje se koristi 10 ili više tableta
(u zavisnosti od njihove mase), pri čemu se za većinu preparata smatra da je prihvatljiva
vrednost friabilnosti manja od 10%.

 Friabilnost se ispituje kod neobloženih tableta, a za ovo ispitivanje se koristi 10 ili više
tableta (u zavisnosti od njihove mase), pri čemu se za većinu preparata smatra da je
prihvatljiva vrednost friabilnosti manja od 1%.

 Friabilnost se ispituje kod neobloženih i film tableta, a za ovo ispitivanje se koristi 10 ili više
tableta (u zavisnosti od njihove mase), pri čemu se za većinu preparata smatra da je
prihvatljiva vrednost friabilnosti manja od 1%.

Ispitivanje otpornosti tableta na lomljenje podrazumeva merenje sile koja je potrebna da bi se tableta
slomila. Koliko tableta se koristi u ovom ispitivanju?

 Deset, bez obzira na masu tableta.

 Deset, ako su u pitanju tablete mase veće od 650 mg.

 Deset ili dvadeset, u zavisnosti od toga da li je masa tableta veća ili manja od 650 mg.

 Dvadeset, bez obzira na masu tableta.

Raspadljivost
Kada se tableta (ili kapsula) nađe u kontaktu sa telesnim tečnostima, potrebno je da se prvo raspadne,
kako bi došlo do oslobađanja lekovite supstance, zbog čega ispitivanje raspadljivosti predstavlja jedno
od najvažnijih ispitivanja u kontroli kvaliteta. Izuzetak jesu tablete (ili kapsule) sa modifikovanim
oslobađanjem lekovite supstance, tablete za žvakanje i tablete za primenu u ustima, kod kojih se ovo
ispitivanje ne radi, zbog načina na koji se lekovita supstanca oslobađa i/ili načina primene ovih
preparata.
Ispitivanjem raspadljivosti se određuje da li se tablete (ili kapsule) raspadaju u propisanom vremenu
kada se, pod određenim eksperimentalnim uslovima, stave u odgovarajući medijum.
Ovo ispitivanje se sprovodi prema propisu u poglavlju 2.9.1. Raspadljivost tableta i kapsula
(engl. Disintegration of tablets and capsules) u Ph. Eur. 11.0. U farmakopeji se navodi da
dezintegracija ne podrazumeva da je došlo do kompletnog rastvaranja ispitivanog preparata ili lekovite
supstance koju sadrži, već da se tableta ili kapsula potpuno raspala kada:
 nema ostataka na žičanom situ aparature,

 ukoliko ima ostataka, oni se sastoje od mekane mase,

 ukoliko na situ zaostaju samo delovi obloga tableta ili fragmenti omotača kapsula, ili delovi koji
su ostali zalepljeni na donjoj površini diska, ako je korišćen disk.

Uređaj i postupak ispitivanja raspadljivosti

Uređaj
Osnovni deo uređaja predstavlja nosač sa šest staklenih cevi na čijem dnu
se nalazi žičano sito. U staklene cevi se stavljaju uzorci, a ukoliko je
propisano u cev se preko uzorka stavljaju i diskovi, izrađeni od providne
plastične mase u odgovarajućem obliku i dimenzijama.
Nosač se povezuje sa uređajem, koji omogućava njegovo vertikalno
pokretanje, odnosno uranjanje u čašu zapremine 1000 ml u kojoj se u toku
ispitivanja nalazi medijum. Čaša sa medijumom se nalazi uronjena u
vodeno kupatilo koje omogućava održavanje temperature medijuma na 37
± 2 °C.
Uređaj za ispitivanje raspadljivosti iz naše laboratorije možete videti ovde.

Postupak
Ispitivanje se izvodi na šest uzoraka. U svaku od šest cevi uređaja se stavlja po jedna tableta (ili
kapsula). Ako je to propisano, u svaku cev se dodaje disk. Nosač sa uzorcima se pričvrsti na uređaj
koji omogućava njegovo kretanje gore-dole , odnosno uranjanje u čašu sa medijumom za ispitivanje
raspadljivosti, pri učestalosti između 29 i 32 uranjanja u minuti. Zapremina medijuma u čaši treba da
je tolika da kada je uređaj u najvišem položaju, sito bude najmanje 15 mm ispod površine tečnosti, a
kada je uređaj u najnižem položaju, sito treba da je najmanje 25 mm iznad dna čaše. Kao medijum za
ispitivanje se najčešće koristi prečišćena voda, a kod nekih vrsta tableta (ili kapsula) koriste se i 0,1M
HCl, veštački želudačni i veštački crevni sok.
Uređaj radi u toku vremena propisanog za ispitivanje raspadljivosti, pri čemu se prati stanje ispitivanih
uzoraka. Kao rezultat ispitivanja beleži se vreme koje je bilo potrebno da se poslednji od šest
ispitivanih uzoraka raspadne na čestice dovoljno male da prođu kroz žičano sito u okolni medijum,
odnosno da, u skladu sa prethodno navedenim kriterijumima, nema ostataka na situ.
Način rada uređaja i postupak ispitivanja raspadljivosti tableta možete pogledati ovde.
Medijum za ispitivanje raspadljivosti, dužina trajanja testa, odnosno vreme za koje se pojedine vrste
tableta, odnosno kapsula moraju raspasti su navedeni u okviru monografija Tablete i Kapsule u Ph.
Eur. 11.0.
Razmotrite i uporedite način ispitivanja, kao i zahteve navedene u farmakopeji za ispitivanje
raspadljivosti pojedinih vrsta tableta. Da li se ovo ispitivanje kod svih vrsta tableta izvodi u uređaju za
ispitivanje raspadljivosti?
Pregled uslova i zahteva za ispitivanje raspadljivosti
Pregled uslova i zahteva za ispitivanje raspadljivosti različitih vrsta tableta i kapsula prema Ph. Eur.
11.0 je dat u nastavku:

Vrsta tableta Uslovi ispitivanja Medijum Vreme ispitivanja

Neobložene tablete Prečišćena voda 15 minuta
Dražeje a) Prečišćena voda a) 60 minuta
b) 0,1 M HCl b) 60 minuta
Uređaj za ispitivanje
Film tablete Prečišćena voda 30 minuta
raspadljivosti
I faza: 0,1 M HCl, bez I faza: 2 sata se ne
(Ph. Eur. 11.0) 37 °C
diskova smeju raspasti;
Gastrorezistentne
II faza: fosfatni pufer II faza: Moraju se
tablete
pH 6,8; sa diskovima raspasti za 60 minuta

Efervescentne tablete Čaša od 200 ml, Prečišćena voda 5 minuta

15 - 25 °C
Rastvorljive i Uređaj za ispitivanje Prečišćena voda 3 minuta
disperzibilne tablete raspadljivosti (Ph. Eur.
11.0), 15-25 °C
Oralno-disperzibilne Uređaj za ispitivanje Prečišćena voda 3 minuta
tablete raspadljivosti
(Ph. Eur. 11.0), 37 °C
Oralni liofilizati Čaša od 200 ml, Prečišćena voda 3 minuta
15 - 25 °C

Napomena: Ispitivanje raspadljivosti neobloženih tableta, dražeja, film tableta i gastrorezistentnih

tableta (faza II) izvodi se sa diskovima. Ukoliko se tablete ne raspadnu u propisanom vremenu zbog
lepljenja na diskove, ispitivanje se ponavlja sa 6 tableta, bez ubacivanja diskova.

Vrsta kapsula Uslovi ispitivanja Medijum Vreme ispitivanja

Tvrde kapsule a) Prečišćena voda
30 minuta
Meke kapsule b) 0,1 M HCl
Uređaj za ispitivanje I faza: 0,1 M HCl, bez I faza: 2 sata se ne
raspadljivosti diskova smeju raspasti;
Gastro-rezistentne
(Ph. Eur. 11.0)
kapsule II faza: fosfatni pufer II faza: Moraju se
pH 6,8; sa diskovima raspasti za 60 minuta

Napomena: Ispitivanje raspadljivosti tvrdih kapsula se može sprovesti uz dodatak diskova, u slučaju
da kapsule flotiraju. Ispitivanje raspadljivosti mekih kapsula sprovodi se sa diskovima. Ukoliko se
kapsule ne raspadnu u propisanom vremenu zbog lepljenja na diskove, ispitivanje se ponavlja sa 6
kapsula, bez ubacivanja diskova.
Испитивање брзине растварања лековите
супстанце из чврстих фармацеутских облика
Ispitivanje brzine rastvaranja lekovite supstance iz čvrstih
farmaceutskih oblika
Kada se lekovita supstanca primeni u obliku čvrstog farmaceutskog preparata, mora se prvo osloboditi
iz preparata i rastvoriti u telesnim tečnostima, kako bi potom mogla da se apsorbuje. Sa tim u
vezi, ispitivanje brzine rastvaranja lekovite supstance iz farmaceutskih preparata (engl. Dissolution
test) predstavlja jednu od najznačajnijih metoda za procenu kvaliteta farmaceutskih preparata, kao i
za njihovu biofarmaceutsku karakterizaciju.
Ovo ispitivanje nalazi široku primenu, a može se koristiti za:

 procenu uticaja faktora formulacije i proizvodnog postupka na brzinu

rastvaranja lekovite supstance (u fazi razvoja leka)
 procenu usklađenosti brzine rastvaranja lekovite supstance iz
farmaceutskog preparata sa zahtevom farmakopeje
 procenu eventualnih razlika između proizvodnih serija
 procenu eventualnih promena u toku čuvanja preparata (u okviru
studija stabilnosti)
 predviđanje brzine rastvaranja lekovite supstance iz farmaceutskog
preparata u organizmu (uspostavljanje in vitro - in vivo korelacije).

U toku ispitivanja brzine rastvaranja lekovite supstance iz preparata, prati se količina lekovite
supstance rastvorene u poznatoj zapremini medijuma, nakon određenog vremena, koristeći
farmakopejski propisane uređaje/aparature i uslove ispitivanja.
Ispituje se pojedinačno najmanje šest tableta ili kapsula, a konačan rezultat se izražava kao srednja
vrednost, najčešće u procentima u odnosu na deklarisani sadržaj lekovite supstance.
Evropska farmakopeja daje pregled uređaja koji se mogu koristiti za ovo ispitivanje, kao i neke opšte
preporuke u pogledu uslova ispitivanja i zahteva koje preparat treba da zadovolji. U nekim
farmakopejama, kao što su Američka i Britanska farmakopeja, se mogu naći monografije pojedinih
preparata, u okviru kojih su dati specifični uslovi za ispitivanje brzine rastvaranja lekovite supstance iz
datog preparata, kao i zahtev koji ispitivani preparat treba da zadovolji. Pored toga, Američka uprava
za hranu i lekove (engl. Food and Drug Administration, FDA) daje preporuke za ispitivanje brzine
rastvaranja lekovitih supstanci iz određenih farmaceutskih preparata, koje su dostupne na e-adresi:
http://www.accessdata.fda.gov/scripts/cder/dissolution/
U nastavku možete videti propis za ispitivanje brzine rastvaranja paracetamola iz tableta sa trenutnim
oslobađanjem iz Američke farmakopeje (USP):
Eksperimentalni uslovi ispitivanja
Kada ne postoji farmakopejski propis za ispitivanje brzine rastvaranja lekovite supstance iz određenog
preparata, proizvođač leka razvija i predlaže odgovarajuću metodu. Eksperimentalni uslovi ispitivanja
bi trebalo da budu što sličniji fiziološkim uslovima, odnosno uslovima u gastrointestinalnom traktu, na
mestu oslobađanja i apsorpcije date lekovite supstance iz preparata.
Razvoj metode za ispitivanje brzine rastvaranja lekovite supstance iz preparata podrazumeva izbor
sledećih eksperimentalnih uslova:
1. vrsta uređaja/aparature,
2. intenzitet agitacije,
3. sastav i zapremina medijuma,
4. temperatura medijuma,
5. vreme trajanja testa,
6. intervali uzimanja uzoraka,
7. analitička metoda za određivanje količine rastvorene supstance.
Pored navedenog, potrebno je definisati odgovarajući zahtev za količinu/procenat lekovite supstance
koja treba da se rastvori nakon određenog vremena.

Uređaji za ispitivanje brzine rastvaranja lekovite supstance

iz farmaceutskog preparata
Ph. Eur. 11.0 navodi četiri oficinalne aparature za ispitivanje brzine rastvaranja lekovite supstance iz
čvrstih farmaceutskih oblika:

1. aparatura sa rotirajućom korpicom (aparatura 1*),

2. aparatura sa rotirajućom lopaticom (aparatura 2),
3. aparatura sa cilindrom sa povratnim kretanjem (aparatura 3),
4. aparatura sa protočnom ćelijom (aparatura 4).
* Aparature su na isti način označene i u Američkoj farmakopeji.
U Evropskoj farmakopeji je, pored navedenih, opisan i poseban uređaj za ispitivanje brzine rastvaranja
lekovite supstance iz lekovitih guma za žvakanje, u kom se na odgovarajući način simulira mehanički
uticaj koji nastaje pri žvakanju, kao i protok salive.

Aparature sa rotirajućom lopaticom ili korpicom predstavljaju najčešće korišćene i dobro

standardizovane uređaje za ispitivanje brzine rastvaranja lekovite supstance iz čvrstih farmaceutskih
oblika. Osnovni delovi ovog tipa uređaja su:

 vodeno kupatilo - koje održava temperaturu medijuma na 37 ± 0,5 °C tokom trajanja testa;
 čaše za medijum - koje su izrađene od borsilikatnog stakla ili nekog drugog pogodnog inertnog i
prozirnog materijala, a imaju polusferno dno i zapreminu od 1 L. Uronjene su u vodeno kupatilo,
a isparavanje medijuma iz čaše je sprečeno prisustvom odgovarajućeg poklopca;
 mešalica - koju čine vertikalna osovina za čiji je donji kraj pričvršćena lopatica ili korpica. Obično
se na istom uređaju na osovine, prema potrebi, mogu pričvrstiti lopatice ili korpice. Osovina
mešalice je svojim gornjim krajem povezana sa motorom koji omogućava rotaciju
korpice odnosno lopatice podešenom brzinom.

Pri ispitivanju u aparaturi sa rotirajućom

lopaticom, uzorak se spušta u čašu sa
medijumom i pusti da potone na dno čaše, dok
se pri ispitivanju u aparaturi sa rotirajućom
korpicom uzorak nalazi unutar same korpice.
Kada se pri ispitivanju u aparaturi sa lopaticom
javljaju problemi vezani za lepljenje uzorka
(tablete ili kapsule) za dno posude ili
isplivavanje na površinu medijuma, mogu se
upotrebiti posebni dodaci, tzv. "sinkeri". Ovakvi
dodaci omogućavaju zadržavanje uzorka u
središtu polusfernog dna čaše, kao i izloženost
cele površine uzorka medijumu. Na slici možete
videti fotografiju različitih sinkera, kao i šematski
prikaz sinkera iz Ph. Eur. 11.0.
Prikaz načina rada uređaja sa rotirajućom lopaticom sa automatskim sistemom za uzorkovanje
možete pogledati ovde.

Aparatura sa cilindrom sa povratnim kretanjem se u stručnoj literaturi često naziva i BioDis

aparatura/uređaj. Osnovni delovi ovog uređaja su:

 vodeno kupatilo - koje održava temperaturu medijuma na 37 ± 0,5 °C tokom trajanja testa;
 čaše za medijum, koje su uronjene u vodeno kupatilo, a imaju ravno dno i zapremina im je obično
do 300 ml. Odgovarajući poklopac sprečava isparavanje medijuma iz čaše tokom trajanja
ispitivanja. U vodeno kupatilo može biti uronjen veći broj čaša koje su raspoređene u više
redova, tako da u redovima čaša mogu biti medijumi različitog sastava, odnosno pH vrednosti,
kako bi se simulirale promene u sastavu tečnosti duž gastrointestinalnog trakta;
 cilindri od stakla u koje se stavlja uzorak koji se ispituje, a na čijem vrhu i dnu su pričvršćena
sita izrađena od nerđajućeg čelika ili drugog pogodnog inertnog materijala. Cilindar je putem
vertikalne osovine povezan sa pokretnom platformom uređaja, odnosno motorom koji omogućava
uranjanje u medijum, odnosno pokretanje cilindra gore-dole, kao i premeštanje cilindra sa
uzorkom iz jednog reda čaša u drugi. Brzina uranjanja cilindara, izražena u broju uranjanja po
minuti (engl. dips per minute, dpm), i vreme zadržavanja u određenom medijumu, odnosno redu
čaša, se mogu podešavati.

Aparatura sa protočnom ćelijom se sastoji iz sledećih delova:

 rezervoar sa medijumom za rastvaranje;

 pumpa koja potiskuje medijum iz rezervoara kroz odgovarajuće crevo do ćelije, odnosno naviše
kroz protočnu ćeliju;
 protočna ćelija izrađena od inertnog i providnog materijala. U zavisnosti od vrste farmaceutskog
oblika leka koji je potrebno ispitati, mogu se koristiti protočne ćelije različitog oblika i veličine.
Izgled protočne ćelije koja se koristi za ispitivanje brzine rastvaranja lekovite supstance iz tableta
i tvrdih kapsula možete videti ovde. Medijum u protočnu ćeliju ulazi sa dna, pa se radi postizanja
odgovarajućeg tipa protoka medijuma kroz ćeliju, u konično dno ćelije postavljaju staklene perlice,
i to na samom dnu jedna prečnika oko 5 mm, a iznad nje sloj manjih kuglica prečnika oko 1 mm.
 Uzorak koji se ispituje se postavlja na sloj staklenih perli ili iznad njega pomoću posebnog držača.
Na vrh protočne ćelije su postavljeni odgovarajući filteri, koji sprečavaju izlazak nerastvorenih
čestica leka sa medijumom. Medijum (sa rastvorenom lekovitom supstancom) koji izlazi iz ćelije
se prikuplja u poseban rezervoar (otvoren sistem) ili se vraća u rezervoar iz kog se medijum
povlači za ponovni ulazak u ćeliju (zatvoreni sistem).
 vodeno kupatilo koje održava temperaturu medijuma na 37 ± 0,5 °C tokom trajanja testa.

Kod ovog tipa uređaja je, takođe, relativno jednostavna promena medijuma u toku ispitivanja
zamenom rezervoara iz kog se tečnost potiskuje ka ćeliji, pa se uglavnom koristi za ispitivanje brzine
rastvaranja lekovite supstance iz preparata sa modifikovanim oslobađanjem.

Eksperimentalni uslovi ispitivanja

Intenzitet agitacije
U vodičima regulatornih tela koji se odnose na ovo ispitivanje, mogu se naći preporuke da intenzitet
agitacije treba da bude umeren, tako da što bliže odslikava uslove koji postoje u gastrointestinalnom
traktu. Kada je u pitanju aparatura sa rotirajućom lopaticom preporučuje se da brzina rotacije lopatice
bude 50 – 75 rpm, dok se za aparaturu sa rotirajućom korpicom preporučuje brzina rotacije od 50 –
100 rpm.
U aparaturi sa cilindrom sa povratnim kretanjem, intenzitet agitacije se izražava kroz brzinu uranjanja
cilindara po jedinici vremena. Brzina kretanja cilindara se kreće u rasponu od 5 do 30 dpm, ali se u
različitim literaturnim izvorima mogu pronaći preporuke da brzina uranjanja ne bi trebala da bude više
od 10 do 15 dpm.
U slučaju aparature sa protočnom ćelijom, intenzitet agitacije se izražava kao brzina protoka medijuma
u ml/min. U Ph. Eur. 11.0 se kao standardne brzine protoka navode 4, 8 i 16 ml/min.
Sastav i zapremina medijuma
Preporučuje se upotreba vodenih rastvora, čija pH vrednost treba da odgovara fiziološkom opsegu pH
vrednosti duž gastrointestinalnog trakta, odnosno između 1,2 i 6,8 (7,5). Najčešće se koriste 0,1 M
HCl i različiti puferovani vodeni rastvori (fosfatni, acetatni), a ponekad se kao medijum koristi sama
prečišćena voda. Kada se ispituje brzina rastvaranja nisko rastvorljivih lekovitih supstanci u sastav
medijuma se mogu uključiti i neke od površinski aktivnih supstanci, kako bi se simuliralo dejstvo
fiziološki prisutnih površinski aktivnih supstanci (olakšano kvašenje i/ili micelarna solubilizacija). Pored
sintetskih površinski aktivnih supstanci, kao što su natrijum-laurilsulfat i polisorbat 80, u medijum se
mogu dodati i one prirodnog porekla (žučne soli, lecitin).
Zapremina medijuma se obično kreće između 500 i 1000 ml.
Vreme trajanja testa i intervali uzimanja uzoraka
U slučaju preparata sa trenutnim oslobađanjem, vreme trajanja testa je obično između 30 i 60 minuta,
dok u slučaju preparata sa modifikovanim oslobađanjem test može trajati od nekoliko sati, pa čak i do
24 sata.
Zahtevi za kontrolu kvaliteta u pogledu brzine rastvaranja lekovite supstance iz preparata su obično
definisani tako da se zahteva rastvaranje određene količine lekovite supstance nakon određenog
vremena (npr. više od 80% za 30 minuta). Međutim, zavisno od primene testa ponekad je potrebno
uzorkovanje u više vremenskih intervala u toku vremena u kom se očekuje potpuno oslobađanje
lekovite supstance. Na ovaj način se stiče uvid u kinetiku oslobađanja lekovite supstance, odnosno
dobija profil brzine rastvaranja lekovite supstance iz ispitivanog preparata. Na sledećoj slici možete
videti profil brzine rastvaranja lekovite supstance iz preparata sa trenutnim oslobađanjem:

Analitička metoda za određivanje količine rastvorene lekovite supstance

Za određivanje količine rastvorene lekovite supstance u prikupljenim uzorcima medijuma najčešće se
koriste UV spektrofotometrija ili HPLC metoda.

Poređenje profila brzine rastvaranja lekovite supstance

U određenim situacijama, kao što je ispitivanje različitih serija istog preparata, ispitivanje preparata
pre i posle izvođenja izvesnih izmena u formulaciji, procena biološke ekvivalencije između dva
preparata na osnovu in vitro brzine rastvaranja lekovite supstance i slično, javlja se potreba za
poređenjem profila brzine rastvaranja.
Najšire prihvaćena metoda koja omogućava poređenje profila brzine rastvaranja jeste izračunavanje
tzv. faktora sličnosti (f2) i faktora razlike (f1), prema sledećim jednačinama:
gde je:
n - broj uzorkovanja
Rt - procenat lekovite supstance oslobođen nakon vremena t u slučaju referentnog preparata
Tt - procenat lekovite supstance oslobođen nakon vremena t u slučaju ispitivanog (test) preparata
Ispitivani profili se mogu smatrati sličnim ukoliko je 50 < f2 < 100 i/ili 0 < f1 < 15.
U slučajevima kada se iz preparata rastvori više od 85% lekovite supstance za 15 minuta (tzv. „veoma
brzo rastvaranje“), nije potrebno računati faktor sličnosti i faktor razlike, a profili brzine rastvaranja
lekovite supstance iz ispitivanih preparata se smatraju sličnim.

Primer 1
Ispitivanjem brzine rastvaranja paracetamola iz uzoraka tableta A, B i C dobijeni su rezultati prikazani
u Tabeli 1.
Dobijene rezultate prikazati grafički. Izračunati vrednosti faktora sličnosti i faktora razlike i proceniti da
li se dobijeni profili mogu smatrati sličnim ili ne.
Tabela 1. Rezultati ispitivanja brzine rastvaranja paracetamola iz uzoraka tableta A, B i C.
Slika 1. Profili brzine rastvaranja paracetamola iz različitih uzoraka tableta.
Da bi se izračunala vrednost faktora razlike (f1), potrebno je najpre izračunati razliku vrednosti uočenih
za ispitivani i referentni preparat za svako vreme uzorkovanja, njihovu sumu, kao i sumu vrednosti
dobijenih u slučaju referentnog preparata (Tabela 2).
Tabela 2. Izračunavanje faktora razlike (f1).

Da bi se izračunala vrednost faktora sličnosti (f2), potrebno je izračunati kvadrat razlike vrednosti
uočenih za ispitivani i referentni preparat za svako vreme uzorkovanja, kao i njihovu sumu (Tabela 3).
Tabela 3. Izračunavanje faktora sličnosti (f2).
Na osnovu izračunatih vrednosti faktora sličnosti i faktora razlike, može se zaključiti da su profili brzine
rastvaranja paracetamola iz uzoraka B i C slični (50 < f2 < 100; 0 < f1 < 15), dok se uzorci A i B, kao i
uzorci A i C međusobno razlikuju.

Primer 2.
Ispitivanjem brzine rastvaranja ibuprofena iz uzoraka tableta A i B dobijeni su rezultati prikazani u
Tabeli 4.
Proceniti da li se dobijeni profili brzine rastvaranja ibuprofena iz ispitivanih uzoraka tableta mogu
smatrati sličnim ili ne.
Tabela 4. Rezultati ispitivanja brzine rastvaranja ibuprofena iz uzoraka tableta A i B.

Iz preparata A i B se nakon 15 minuta ispitivanja rastvorilo više od 85% ibuprofena (93,2% iz preparata
A i 97,9% iz preparata B), na osnovu čega se, bez izračunavanja faktora sličnosti i razlike, može
zaključiti da se profili brzine rastvaranja ibuprofena iz ova dva preparata mogu smatrati sličnim
(„veoma brzo rastvaranje“).

Slika 2. Profili brzine rastvaranja ibuprofena iz različitih uzoraka tableta.

Функционалност ексципијенаса
Funkcionalnost ekscipijenasa
Ekscipijensi mogu da imaju različite uloge (funkcionalne kategorije) da bi se obezbedila
odgovarajuća farmaceutsko-tehnološka i biofarmaceutska svojstva farmaceutskih preparata.

Funkcionalnost nekog ekscipijensa je najčešće određena njegovim fizičkim ili hemijskim

karakteristikama. Tako, na primer, kod ekscipijenasa koji se koriste prilikom formulacije čvrstih
farmaceutskih preparata za oralnu primenu, veličina čestica ili protočnost mogu uticati na
funkcionalnost. Poznato je, takođe, i da kod sredstava za povećanje viskoziteta molekulska masa
značajno utiče na njihovu funkciju. Navedene karakteristike mogu se definisati kao funkcionalne
karakteristike ekscipijenasa.

Prema Evropskoj farmakopeji (Ph. Eur. 11.0, poglavlje 5.15 Funkcionalnost ekscipijenasa)
preporučuje se da se fizičke ili hemijske osobine supstanci koje mogu biti od značaja za njihovu
funkcionalnost navode kao deo monografija tih supstanci. Pored naziva funkcionalne karakteristike
ekscipijensa navodi se i predlog metode za njeno određivanje i, gde je dostupno, preporučene
uobičajene vrednosti. Takođe, funkcionalne karakteristike supstanci mogu biti sastavni deo
specifikacija u kojima se navode zahtevi za kvalitet supstanci. Prilikom proizvodnje ekscipijenasa
može doći do varijacija u njihovim osobinama, pa je zato značajno prepoznati one osobine koje su od
značaja za funkcionalnost ekscipijensa i držati ih pod kontrolom.

Primer: U monografiji celuloze, mikrokristalne (Ph.Eur. 11.0) navodi se da ova supstanca može da se
koristi kao vezivno sredstvo, sredstvo za raspadanje ili sredstvo za dopunjavanje. Takođe se navodi
da osobine supstance koje mogu imati uticaj na ispoljavanje ovih uloga (funkcija) jesu raspodela
veličine čestica i protočnost. Deo monografije celuloze, mikrokristalne sa označenim funkcionalnim
kategorijama i karakteristikama dat je ovde.
U nastavku su date monografije često korišćenih farmaceutskih ekscipijenasa preuzete iz Ph. Eur.
11.0.
Lactosum monohydricum
Calcii hydrogenophosphas dihydricus
Crospovidonum
Mannitolum
Talcum
Najčešće korišćene farmakopejske metode za karakterizaciju materijala u čvrstom agregatnom stanju
mogu se naći na sledećim linkovima:
2.9.38. Particle-size distribution estimation by analytical sieving
2.9.31. Particle size analysis by laser light diffraction
2.9.34. Bulk density and tapped density of powders
2.9.36. Powder flow

Koprocesovani ekscipijensi
Koprocesovani ekscipijensi se dobijaju obradom smeše ekscipijenasa različitim tehnološkim
postupcima, na takav način da su im svojstva unapređena u odnosu na fizičke smeše ekscipijenasa.
Na tržištu su dostupni različiti koprocesovani ekscipijensi za izradu tableta.
Primer: PROSOLV® HD 90 predstavlja primer koprocesovanog ekscipijensa koji
je nastao zajedničkom obradom mikrokristalne celuloze i silicijum-dioksida,
koloidnog. Ovakav ekscipijens ima znatno bolja protočna svojstva u odnosu na
fizičku smešu pomenuta dva ekscipijensa. Video materijal u kom su navedene
prednosti upotrebe PROSOLV® HD 90 dat je ovde.
Лозенге
Izrada lozengi

U okviru monografije "Preparati za oralnu sluzokožu" (Praeparationes buccales, Ph. Eur. 11.0) se
navodi da su lozenge čvrsti farmaceutski oblici, da se prilikom sisanja polako rastvaraju ili raspadaju
u ustima i da ostvaruju lokalni efekat u usnoj duplji i grlu.
Sadrže jednu ili više lekovitih supstanci u odgovarajućoj podlozi koja sadrži zaslađivače ili korigense
ukusa i namenjene su da se sporo rastvaraju ili raspadaju u ustima prilikom sisanja.

Pri izradi lozengi primenjuje se metoda izlivanja u kalupe.

Lozenge se izrađuju tako što se, uz zagrevanje, priprema podloga, uz upotrebu saharoze i glukoze (u
odgovarajućem odnosu) ili pogodnog šećernog alkohola (npr. izomalt, maltitol) i prečišćene vode. Po
potrebi se dodaju i druge pomoćne supstance, uključujući odgovarajuće korigense ukusa i boje.
Lekovita susptanca se disperguje u pripremljenoj podlozi, a potom se topla masa izliva u prethodno
pripremljen kalup. Za podmazivanje kalupa se obično koristi neko biljno ulje, najčešće palmino. Nakon
hlađenja, odnosno nakon što izlivena masa očvrsne, lozenge se vade iz kalupa i pakuju u pogodnu
ambalažu.

Način izrade lozengi, na primeru lekovitih lizalica, možete pogledati ovde.

Анализа кинетике ослобађања лековите
супстанце из таблета са модификованим
ослобађањем
Preparati sa modifikovanim oslobađanjem lekovite
supstance
Preparati sa modifikovanim oslobađanjem lekovite supstance se
izrađuju primenom posebnih ekscipijenasa i/ili uz pomoć specijalnih postupaka koji omogućavaju da
se modifikuje brzina ili mesto oslobađanja lekovite supstance u organizmu (Ph. Eur. 11). U okviru
monografije Preparati sa modifikovanim oslobađanjem, Ph. Eur. 11 propisuje:

 preparate sa produženim oslobađanjem,

 preparate sa ponovljenim oslobađanjem,

 preparate sa odloženim oslobađanjem.

Preparati sa produženim oslobađanjem pokazuju sporije oslobađanje lekovite supstance u
poređenju sa konvencionalnim farmaceutskim oblicima primenjenim na isti način. Nazivaju se i
preparati sa usporenim oslobađanjem.
Preparati sa odloženim oslobađanjem su preparati kod kojih se lekovita supstanca ne oslobađa
neposredno nakon primene već nakon određenog vremenskog intervala; karakteristi-
čan primer su gastrorezistentne tablete.
Preparati sa ponovljenim (pulsnim) oslobađanjem pokazuju sekvencijalno oslobađa-
nje lekovite supstance.
Preparati sa modifikovanim oslobađanjem lekovite supstance za oralnu primenu formulišu se u
obliku matriks tableta, višeslojnih ili obloženih tableta, višečestičnih sistema (granule ili pelete koje se
pune u kapsule ili tabletiraju), kapsula ili drugih farmaceutskih oblika. Postoje tri karakteristična tipa
preparata sa modifikovanim oslobađanjem lekovite supstance: matriks sistemi, membranski
(rezervoar) sistemi i osmotski sistemi.

Kinetika oslobađanja lekovite supstance

Analizom kinetike oslobađanja lekovite supstance iz farmaceutskog preparata omogućava se uvid u
mehanizme od kojih zavisi oslobađanje lekovite supstance.
Matematičko modelovanje kinetike oslobađanja lekovite supstance iz preparata ima za cilj
prepoznavanje mehanizama oslobađanja lekovite supstance, mogućnosti postizanja modifikovanog
oslobađanja, kao i ključnih faktora koji utiču na proces oslobađanja lekovite supstance.
U Tabeli 1 dat je pregled najčešće korišćenih modela za analizu kinetike oslobađanja lekovite
supstance iz odabranog farmaceutskog oblika. Za odabir modela koji najbolje opisuje kinetiku
oslobađanja lekovite supstance najčešće se primenjuje linearna regresiona analiza. Kao merilo
prihvatljivosti određenog modela koristi se vrednost koeficijenta determinacije (r2 ).
Tabela 1. Najčešće primenjivani modeli za analizu kinetike oslobađanja lekovite susptance

Mehanizam oslobađanja lekovite supstance

Tabela 1. Najčešće primenjivani modeli za analizu kinetike oslobađanja lekovite susptance

Osnovni mehanizam koji omogućava modifikovano oslobađanje lekovite supstance predstavlja

kontrolisanje brzine kojom lekovita supstanca difunduje iz preparata. Kontrolisana difuzija lekovite
supstance može se, u pojednostavljenom obliku, prikazati Higuchi-jevom jednačinom pri
čemu Q predstavlja količinu lekovite supstance koja se oslobodi iz farmaceutskog preparata u
vremenu t, uz konstantu kh. Higuchi-jeva jednačina ukazuje da je brzina oslobađanja lekovite
supstance iz preparata ovakvog tipa srazmerna kvadratnom korenu vremena, kao i da se u toku
vremena brzina usporava, što je karakteristično za preparate kod kojih je brzina oslobađanja lekovite
supstance kontrolisana difuzijom. U nekim slučajevima modifikovano oslobađanje lekovite supstance
prati kinetiku prvog reda, i može se opisati odgovarajućom jednačinom i konstantom k1.

Kod nekih preparata sa modifikovanim oslobađanjem lekovite supstance može doći i do određenih
promena u toku oslobađanja, kao što su bubrenje i/ili erozija matriks sistema. Tada na kinetiku
oslobađanja utiču i ovi fenomeni pa je za modelovanje oslobađanja lekovite supstance prikladnije
koristiti Peppas-ovu jednačinu.
U Peppas-ovoj jednačini eksponent n zavisi od mehanizama oslobađanja lekovite supstance, te
ukoliko je n=0,5 oslobađanje lekovite supstance je kontrolisano njenom difuzijom a jednačina je
istovetna Higuchi-jevoj jednačini. U ostalim slučajevima vrednost eksponenta n najčešće varira
između 0,5 i 1. To znači da je oslobađanje lekovite supstance iz takvih sistema kontrolisano
kombinovanim mehanizmima bubrenja i/ili erozije. Ukoliko se postigne konstantna brzina oslobađanja
lekovite supstance onda eksponent n ima vrednost 1. U tom slučaju se radi o kinetici oslobađanja
nultog reda, odnosno brzina oslobađanja lekovite supstance ostaje konstantna tokom vremena što je
naročito značajno zbog mogućnosti održavanja konstantne koncentracije lekovite supstance u plazmi.
U nekim slučajevima, vrednost eksponenta n može biti i veća od 1.

Farmafit aplikacija
Da bi se odredio model koji najbolje opisuje kinetiku i/ili mehanizam oslobađanja lekovite supstance,
profil brzine rastvaranja lekovite supstance se fituje u jednačine odgovarajućih modela (Tabela 1) i na
osnovu dobijenih vrednosti koeficijenata determinacije se bira najprikladniji model. Poželjno je da
vrednosti r2 budu što približnije 1 (>0,9).
Mogući su različiti načini da se takva fitovanja izvrše, a jedan od njih je primena Farmafit aplikacije.
Farmafit aplikaciju možete preuzeti ovde, a namenski je kreirana za potrebe nastave iz Farmaceutske
tehnologije 3.
Po preuzimanju aplikacije potrebno je instalirati (napomena: u zavisnosti od korišćenog operativnog
sistema i antivirusnog programa moguća je pojava upozorenja da korišćenje aplikacije nije bezbedno,
te u tom slučaju izabrati opciju da ste saglasni da se aplikacija instalira). Pokrenuti aplikaciju:

Video uputstvo za korišćenje Farmafit aplikacije možete pogledati ovde:

Farmafit aplikacija (nastavak)

Kada se Farmafit pokrene, aktivna su polja za unošenje profila brzine rastvaranja lekovite supstance.
Vrednosti za vreme se unose u minutima, uz odgovarajuće količine rastvorene lekovite supstance u
procentima (%). Voditi računa da se vrednosti unose tako da se brojevi sa decimalnim mestima pišu
sa tačkom (npr. 23.5).
Kada se unesu potrebne vrednosti, potrebno je kliknuti na opciju “Calculate & Plot“:
Tada će se u polju za grafik ucrtati vrednosti koje se odnose na profil brzine rastvaranja lekovite
supstance a biće prikazani parametri koji su izračunati za jednačine kinetike nultog reda, prvog reda
kao i Higuchi-jevu i Peppas-ovu jednačinu. Aplikacija omogućava i da se grafički prikažu modeli koji
se dobijaju fitovanjem, tako što se selektuje izabrani model/modeli:
kinetika nultog reda (Zero-order kinetics), kinetika prvog reda (First-order kinetics), Higuchi-jeva
jednačina (Higuchi's equation) ili Peppas-ova jednačina (Peppas' equation).
In vitro-in vivo корелација: основни појмови,
примена и значај
1 Pojam in vitro-in vivo korelacije (IVIVK)
Koncept i primena IVIVK (engl. in vitro-in vivo correlation, IVIVC) u razvoju i ispitivanju farmaceutskih
preparata su već dugi niz godina u fokusu interesovanja farmaceutske industrije, regulatornih organa
i akademskih institucija. Naime, uspostavljanjem kvantitativnog matematičkog odnosa između in
vitro ispoljenih osobina leka i njegovog ponašanja u organizmu moguće je proceniti nivo korelacije
između ovih podataka, a time i mogućnost predviđanja brzine rastvaranja, odnosno, apsorpcije
lekovite supstance u organizmu na osnovu rezultata in vitro ispitivanja.
Regulatorne agencije, kao što su FDA i EMA, i radne grupe u okviru različitih organizacija (FIP, Stručni
odbor za pisanje Američke farmakopeje) izdale su nekoliko smernica u kojima se definiše pojam IVIVK
i daju osnovne preporuke za primenu ovog koncepta u oblasti razvoja i registracije lekova.
IVIVK se definiše kao uspostavljanje kvantitativnog odnosa između nekog biološkog svojstva
farmaceutskog preparata ili parametra izvedenog/izračunatog na osnovu profila koncentracije lekovite
supstance u plazmi nakon primene određenog preparata i fizičko-hemijskih karakteristika datog
preparata.
Najčešće se ovaj pojam koristi za opisivanje matematičkog odnosa između profila brzine rastvaranja
lekovite supstance in vitro i farmakokinetičkih parametara koji karakterišu vremenski tok procesa
oslobađanja ili apsorpcije lekovite supstance u organizmu (npr. koncentracija lekovite supstance u
plazmi ili količina apsorbovane lekovite supstance).
2 Tipovi IVIVK
U zavisnosti od toga u kojoj je meri i na koji način, na osnovu rezultata in vitro ispitivanja, moguće
predvideti farmakokinetičke osobine leka, između in vitro i in vivo podataka je moguće ustanoviti
različite nivoe korelacije. Američka farmakopeja (USP) i važeće regulatorne smernice razlikuju tri
nivoa IVIVK:
• korelaciju nivoa A
• korelaciju nivoa B
• korelaciju nivoa C (uključujući i višestruku korelaciju nivoa C)
Korelacija nivoa A predstavlja najviši nivo IVIVK i podrazumeva uspostavljanje kvantitativnog
matematičkog odnosa između podataka dobijenih in vitro i in vivo, pri čemu se u obzir uzima celokupan
profil brzine rastvaranja/koncentracije lekovite supstance u plazmi u toku vremena (tzv. korelacija „od
tačke do tačke“).
Da bi se razmatrala mogućnost uspostavljanja IVIVK nivoa A moraju biti zadovoljeni sledeći uslovi:

 Brzina rastvaranja lekovite supstance iz preparata je ograničavajući faktor koji određuje brzinu
apsorpcije date supstance
 Brzina rastvaranja lekovite supstance in vivo je u korelaciji sa brzinom rastvaranja date supstance
iz preparata in vitro
 Rezultati in vitro ispitivanja brzine rastvaranja lekovite supstance iz preparata ukazuju na obim i
brzinu apsorpcije date lekovite supstance (biološku raspoloživost)

3 Uspostavljanje IVIVK
U praksi se obično primenjuju dva pristupa uspostavljanju IVIVK:

 dekonvolucioni pristup
 konvolucioni pristup
Kod dekonvolucionog pristupa, procena IVIVK se vrši poređenjem količine rastvorene lekovite
supstance u toku vremena in vitro i količine rastvorene/apsorbovane supstance u toku vremena in
vivo.
Konvolucioni pristup uspostavljanju IVIVK podrazumeva poređenje in vivo uočenog profila
koncentracije lekovite supstance u plazmi u toku vremena sa profilom koncentracije leka u plazmi
predviđenim na osnovu podataka dobijenih in vitro ispitivanjem brzine rastvaranja lekovite supstance.
U nastavku će detaljnije biti opisan dekonvolucioni pristup uspostavljanja IVIVK.

3.1 Dekonvolucioni pristup uspostavljanja IVIVK

Na slici dole shematski je prikazan postupak uspostavljanja IVIVK dekonvolucionom metodom.

Shematski prikaz uspostavljanja IVIVK dekonvolucionim pristupom: profil brzine rastvaranja lekovite
supstance in vitro (a); profil koncentracije lekovite supstance u plazmi u toku vremena dobijen na
osnovu in vivo ispitivanja (b); predviđeni profil brzine rastvaranja lekovite supstance in vivo (c);
korelacioni dijagram (d)
Uspostavljanje IVIVK dekonvolucionim pristupom se sastoji iz sledećih faza (označene A-D):
A. In vitro ispitivanje
In vitro ispitivanje brzine rastvaranja lekovite supstance se sprovodi iz onih uzoraka (različite
formulacije/serije preparata) koji će biti korišćeni u in vivo ispitivanju. Ispitivanje se obično vrši pod
različitim eksperimentalnim uslovima u smislu izbora medijuma (npr. medijumi različitog sastava i pH
vrednosti, različite jonske jačine, sa ili bez dodatka površinski aktivnih materija, sa ili bez dodatka
enzima, u pojedinačnim medijumima ili metodom “izmene medijuma”), intenziteta mešanja/agitacije,
vrste uređaja za ispitivanje itd. Po pitanju izbora medijuma, preporučuje se primena tzv. fiziološki-
zasnovanih (biorelevantnih) medijuma, jer je pokazano da se na ovaj način dobija bolja korelacija sa in
vivo podacima. Primena biorelevantih medijuma se naročito preporučuje u slučajevima kada se lekovi
u primenjuju sa hranom.
B. In vivo ispitivanje (kliničke studije)
Kliničke studije se sprovode sa odabranim farmaceutskim preparatima (najmanje dve, a preporučljivo
tri ili više formulacija sa različitim brzinama rastvaranja lekovite supstance). Obično se sprovodi
ukršteno, randomizovano in vivo ispitivanje nakon primene pojedinačne doze leka “na gladno”, u maloj
grupi dobrovoljaca (6-36). U nekim slučajevima su prihvatljivi i drugi tipovi studija (npr. paralelni dizajn).
Takođe, ukoliko je opravdano, ispitivanje se može vršiti u stanju sitosti.
Pored ovoga, sprovodi se klinička studija sa referentnim farmaceutskim oblikom leka sa visokom
biološkom raspoloživošću (npr. peroralno primenjen rastvor ili intravenski primenjen preparat).
Obično se za procenu IVIVK koriste rezultati kliničkih studija izraženi u vidu profila koncentracije
lekovite supstance u plazmi u toku vremena nakon primene ispitivanih i referentnog preparata. U
određenim slučajevima, mogu se koristiti i podaci o količini lekovite supstance izlučene urinom u toku
vremena.
C. Identifikacija input profila brzine rastvaranja/apsorpcije lekovite supstance in vivo
Da bi se dekonvolucionim pristupom procenila/uspostavila IVIVK, neophodno je definisati profile
brzine rastvaranja/apsorpcije lekovite supstance iz ispitivanih preparata in vivo. Ove podatke nije
moguće dobiti direktno iz kliničkih studija, pa se traženi profili procenjuju indirektno, najčešće na
osnovu podataka o koncentraciji lekovite supstance u plazmi nakon primene ispitivanih i referentnog
preparata (npr. peroralno primenjenog rastvora), primenom različitih dekonvolucionih metoda
(numerička dekonvolucija, metoda Wagner Nelson-a, metoda Loo Riegelman-a). U slučajevima kada
se ne mogu primeniti navedene konvencionalne farmakokinetičke metode, za predviđanje profila in
vivo brzine rastvaranja/apsorpcije lekovite supstance mogu se primeniti in silico (računarske) metode
modelovanja i simulacija.

Vrednosti dobijene dekonvolucionim metodama predstavljaju količinu lekovite supstance koja se

apsorbovala u toku vremena i, iako se ove vrednosti često poistovećuju sa količinom in vivo rastvorene
supstance, treba imati u vidu da je ovakva aproksimacija moguća samo kada permeabilnost nije
ograničavajući faktor za apsorpciju. U slučaju supstanci kod kojih na apsorpciju, pored brzine
rastvaranja, utiču i dodatni faktori, kao što su prisustvo različitih influks i efluks transportnih proteina
i/ili presistemski metabolizam u zidu creva, količine rastvorene i apsorbovane supstance se razlikuju,
pa je u ovakvim slučajevima mogućnost uspostavljanja IVIVK ograničena ili nemoguća.
D. Procena IVIVK
Utvrđivanje stepena IVIVK se vrši na osnovu statistički procenjenog odnosa između količine
rastvorene lekovite supstance u toku vremena in vitro i količine rastvorene/apsorbovane supstance u
toku vremena in vivo. Odgovarajuće vrednosti se predstave na korelacionom dijagramu, a zatim se
regresionom analizom izračunaju vrednosti koeficijenta determinacije (r2) i nagiba prave (a). Ukoliko
između in vitro i in vivo podataka postoji linearan odnos 1:1 (u tom slučaju su vrednosti r2 i a bliske
jedinici), zaključuje se da između datih podataka postoji korelacija nivoa A.
U nekim slučajevima se IVIVK može dokazati i postojanjem nelinearnog odnosa između in vitro i in
vivo podataka, no i u tom slučaju vrednost izračunatog koeficijenta determinacije mora biti bliska
jedinici (npr. r2 > 0,9). Prema nekim autorima, ovakva vrsta (nelinearne) korelacije se označava
pojmom in vitro-in vivo odnos (engl. in vitro-in vivo relationship, IVIVR).
4 Primena IVIVK
Uspostavljanje korelacije nivoa A pokazuje da se in vitro dobijeni podaci mogu koristiti kao pouzdana
zamena za in vivo ispitivanje, čime se smanjuje potreba za izvođenjem dodatnih kliničkih studija. Stoga
se ovaj koncept najviše primenjuje prilikom ispitivanja biološke ekvivalentnosti lekova, kada se
postojanje IVIVK prilaže kao deo dokumentacije koja podržava davanje dozvole za biowaiver. Prema
važećim smernicama FDA i EMA, biowaiver zasnovan na IVIVK je odobren samo za preparate sa
modifikovanim oslobađanjem lekovite supstance.
Takođe, procenom stepena korelacije između in vivo podataka i rezultata dobijenih in vitro ispitivanjem
brzine rastvaranja lekovite supstance iz preparata pod različitim eksperimentalnim uslovima moguće
je utvrditi da li je i koja od primenjenih in vitro metoda ispitivanja biorelevantna (ukazuje na ponašanje
leka in vivo). Ovo je naročito značajno kod nisko rastvorljivih lekovitih supstanci (BCS klasa II) kod
kojih su rastvorljivost i brzina rastvaranja in vivo ograničavajući faktori za apsorpciju, pa je opravdano
očekivati da brzina rastvaranja ispitana in vitro, u adekvatnim eksperimentalnim uslovima, može da
bude odgovarajući pokazatelj brzine i obima rastvaranja lekovite supstance u organizmu.
Na osnovu IVIVK moguće je definisati i kriterijume (specifikacije) za brzinu rastvaranja lekovite
supstance koje farmaceutski preparat treba da zadovolji u in vitro ispitivanju. Tako, na primer, USP i
FDA smernice opisuju proceduru za uspostavljanje specifikacija za in vitro brzinu rastvaranja lekovite
supstance iz preparata sa modifikovanim oslobađanjem na osnovu IVIVK.
In vitro-in vivo корелација: пример
Osnovni podaci
Uspostavljanje IVIVK na primeru tri formulacije tableta sa modifikovanim
oslobađanjem ibuprofena
U cilju procene IVIVK, ispitane su tri formulacije tableta sa modifikovanim oslobađanjem ibuprofena
(MR1, MR2, MR3), jačine 800 mg. Navedene formulacije su ispitane in vitro i in vivo.
Za procenu IVIVK primenjen je dekonvolucioni pristup, a postupak je opisan kroz četiri faze (označene
A-D):
A. In vitro ispitivanje
B. In vivo ispitivanje
C. Identifikacija input profila brzine rastvaranja/apsorpcije lekovite supstance in vivo
D. Procena IVIVK

Koji se od navedenih in vitro podataka koriste za uspostavljanje IVIVK?

 Podaci o rastvorljivosti lekovite supstance.

 Podaci o brzini rastvaranja lekovite supstance in vitro

 Podaci o permeabilnosti lekovite supstance

A. In vitro ispitivanje
In vitro ispitivanje tri formulacije tableta sprovedeno je pod dva seta eksperimentalnih uslova:

 set (1): aparatura sa lopaticom; 50 rpm; 900 ml medijuma pH 7,2; 37 °C

 set (2): aparatura sa lopaticom; 25 rpm; 900 ml medijuma pH 4,5; 37 °C

Rezultati su prikazani kao srednja vrednost za 12 uzoraka (xls. file “IVIVK_primer”, sheet “A. In vitro”).
B. In vivo ispitivanje
In vivo ispitivanje navedenih tableta je sprovedeno u studiji sa 24 dobrovoljaca, prema ukrštenom,
randomizovanom dizajnu, u stanju “na gladno”, nakon primene pojedinačne doze leka (jedna tableta).
Koncentracija ibuprofena u plazmi je praćena u toku 48 h.
Takođe, sprovedeno je kliničko ispitivanje rastvora ibuprofena za peroralnu primenu jačine 20 mg/ml
(primenjena je pojedinačna doza preparata koja sadrži 400 mg ibuprofena). Koncentracija ibuprofena
u plazmi je praćena u toku 12 h.
Rezultati su izraženi kao srednje vrednosti koncentracije lekovite supstance u plazmi u toku vremena
nakon primene ispitivanih tableta i referentnog rastvora (xls. file “IVIVK_primer”, sheet “B. In vivo”).

Koja se od navedenih metoda može koristiti za predviđanje profila in vivo brzine rastvaranja/
apsorpcije lekovite supstance?

 Higuchi-jev model

 Peppas-ov model

 Numerička dekonvolucija

C. Identifikacija input profila brzine rastvaranja/apsorpcije

lekovite supstance in vivo
Za identifikaciju ciljanog profila apsorpcije
ibuprofena iz ispitivanih tableta primenjena je
metoda numeričke dekonvolucije. Ova
metoda definiše tri značajna parametra
(opisani na dijagramu ispod).
 Primenom numeričke dekonvolucije se matematičkim
putem, pomoću profila koncentracije leka u plazmi nakon
primene oralnog rastvora (koji opisuje fazu eliminacije, pod
pretpostavkom da je faza apsorpcije brza/trenutna), iz
profila koncentracije leka u plazmi nakon primene
ispitivanih tableta, izračunava (dekonvoluira) profil
apsorpcije lekovite supstance iz ispitivanih tableta (slika
ispod).

Ibuprofen je visoko permeabilna lekovita supstanca, te se može pretpostaviti da količina apsorbovane

lekovite supstance u toku vremena odgovara količini in vivo rastvorene lekovite supstance. Stoga se
može smatrati da dekonvoluirani profil apsorpcije ibuprofena odgovara profilu in vivo brzine
rastvaranja ibuprofena iz ispitivanih tableta.
Dekonvoluirani profili apsorpcije/in vivo brzine rastvaranja ibuprofena iz ispitivanih tableta prikazani su
na slici ispod (numerički podaci su navedeni u xls. file-u “IVIVK_primer”, sheet “C. Dekonvolucija”).

Koji se parametri koriste za procenu korelacije nivoa A između in vitro i in vivo podataka?

 Vrednosti koeficijenta difuzije lekovite supstance iz ispitivanih preparata

 Vrednosti faktora sličnosti (f2) i faktora razlike (f1) za profile brzine rastvaranja lekovite
supstance
 Vrednosti koeficijenta determinacije (r2) i nagiba prave (a) dobijene regresionom
analizom odgovarajućih in vitro i in vivo podataka

Vrednosti koeficijent determinacije i nagiba prave blizu jedinice ukazuju na visok stepen korelacije
između in vitro i in vivo podataka.
 Tačno
 Netačno
D. Procena IVIVK
Da bi se procenilo postojanje IVIVK nivoa A za ispitivane tablete ibuprofena, upoređeni su podaci o in
vitro i in vivo brzini rastvaranja ibuprofena iz datih tableta. Podaci su prikazani u xls. file-u
“IVIVK_primer”, sheet “D. IVIVK”.

U cilju statističke procene, podaci su predstavljeni na korelacionim dijagramima, za svaki od

primenjenih uslova in vitro ispitivanja.

Linearnom regresionom analizom zbirnog seta podataka za tri ispitivane formulacije tableta, dobijeni
su statistički parametri (koeficijent determinacije (r2) i nagib prave (a)) na osnovu kojih je procenjen
stepen korelacije između in vitro i in vivo podataka. Vrednosti r2 i a bliske jedinici ukazuju na postojanje
IVIVK nivoa A.
Dobijeni podaci za ispitivane tablete ibuprofena ukazuju na postojanje IVIVK nivoa A između in
vivo vrednosti i in vitro podataka dobijenih ispitivanjem pod setom (1) eksperimentalnih uslova.
Sa druge strane, in vitro podaci dobijeni ispitivanjem pod setom (2) eksperimentalnih uslova nisu u
korelaciji sa in vivo vrednostima koje opisuju apsorpciju/brzinu rastvaranja ibuprofena iz ispitivanih
tableta. Naime, vrednosti rastvorene lekovite supstance in vitro su znatno niže u odnosu na
odgovarajuće in vivo vrednosti.

Koji od primenjenih in vitro uslova ispitivanja se može smatrati biorelevantnim?

 Set (1)
 Set (2)

U koje svrhe može da se koristi IVIVK?

 U cilju dobijanja dozvole za biowaiver.

 U cilju poređenja obima apsorpcije različitih lekovitih supstanci.

 U cilju identifikacije biorelevantnih uslova ispitivanja brzine rastvaranja

lekovite supstance in vitro.

 U cilju definisanja kriterijuma (specifikacija) za brzinu rastvaranja lekovite

supstance koje farmaceutski preparat treba da zadovolji u in vitro ispitivanju