Filozofski fakultet Sarajevo

095001640

E D M U N D LIC
obrazovanje

H O SE O R T E G A I GASET

kriza kulture

E D V A R D SAP IR

ogledi It kulturne antropologije

o br az ov anj e ta i v o ?
BIBLIOTEKA
XX VEK

Urednik
IVAN Č'ONOVIC
 IL.UC4), (MAW
Ivan Ilič

DOLE ŠKOLE
i

1
t
I
.a

om
t.
k
a
id
v
i
a
NOVINSKO IZDAVAČKO PREDUZECE DUGA le
Beograd, 1972. ci
 Naslov originala:
Ivan Illich: DESCHOOLING SOCIETY

htav Hiß je roden u Beču 1926. Od 1951. živi

u Americi, najpre kao protestantski pastor u
Njujorku, zatim kao prorektor Katoličkog uni­
verziteta u Portoriku. Jedan je od osnivača
Centra za madukulturnu dokumentaciju (CIDOC)
u Kvernavaki, Meksiko, gde danas rukovodi
istraživačkim projektom „Institucionalne alter­
native u tehnološkom društvu". Ilič je sarad-
nik mnogih evropskih i američkih časopisa.
Pored ove, poznata mu je i knjiga Celebration
of awareness („Slavlje svesti”).

Preveo s engleskog
SLOBODAN ĐORĐEVIC
Korice
ttt aat lunpcATTT'p »li-aH slikar
F ilo z o fsk i fak u lte t Sarajevo

661
37
01

095001640
COBISS

(C) 1970, 1971 by IVAN ILLICH

 I

ZAŠTO MORAMO UKINUTI ŠKOLU

Mnogi učenici, naročito oni siromašni, intuitivno

znaju šta će im škole pružiti. U njima će ih školovati
da brkaju proces i suštinu. Čim se ova razlika zamagli,
čovek pretpostavlja da važi jedna nova logika: što se
nešto više obrađuje, to će se dobiti bolji rezultati; ili,
uspeh se postiže eskalacijom. Na taj način, đaka „ško­
luju“ da brka nastavu s učenjem, prelazak u viši raz­
red s obrazovanjem, diplomu sa stručnošću, a tečno
izražavanje sa sposobnošću kazivanja nečeg novog. Uo­
brazilja mu je „školovana“ da mesto vrednosti prihva­
ta usluge. Lečenje se brka sa brigom o zdravlju, soci­
jalni rad s boljim životom zajednice, policijska zaštita
sa sigurnošću, vojna ravnoteža s nacionalnom bezbed-
nošću, jurnjava za novcem s plodonosnim radom. De­
finicija zdravlja, učenja, dostojanstva, nezavisnosti i
stvaralačkog pregnuća svodi se na delatnost ustanova
koje tvrde da služe njihovom ostvarivanju, a njihovo
unapređenje dovedeno je u zavisnost od dodele većih
sredstava za rad bolnica, škola i drugih agencija o ko­
jima je reč.
6 Ivan Ilič

U ovim ču ogledima pokazati da poustanovljiva-

nje vrednosti neizbežno ima za posledicu fizičko zaga­
đenje, društvenu polarizaciju i psihološku nemoć: tri
dimenzije u procesu svetske degradacije i modemizo-
vane bede. Objasniću kako taj proces brže teče ikada
se nematerijalne potrebe pretvore u zahteve za potroš­
nim dobrima; kada se zdravlje, obrazovanje, lična po­
kretljivost, dobrobit ili psihološko isceljenje definišukao
ishod usluga ili „obrada“. Činim to stoga što smatram
da istraživanja budućnosti koja su sada u toku veći­
nom naginju zalaganju za dalje poustanovljivanje vre­
dnosti, a da mi moramo đefinisati uslove pod kojima
će biti mogućno postići upravo suprotan oilj. Mi treba
da istražujemo mogućnost korišćenja tehnologije za
stvaranje ustanova koje će služiti ličnom, stvaralačkom
i autonomnom međudelovanju, kao i omogućiti pojavu
vrednosti suštinski nepodložnih kontroli. Mi treba da
istražujemo u pravcu suprotnom onom kojim je kre­
nula savremena futurologija.
Želja mi je da pokrenem opšte pitanje koje se tiče
uzajamnog definisanja čovekove prirode i prirode mo­
dernih ustanova svojstvenog našem pogledu na svet
i našem jeziku. Kao paradigmu sam, u tu svrhu, oda­
brao školu, pa se, prema tome, tek posredno bavim
drugim birokratskim agencijama korporativne drža­
ve: potrošačkom porodicom, partijom, vojskom, crk­
vom, opštmama. Iz moje analize skrivenog nastavnog
programa treba da jasno proiziđe da bi narodno obra­
zovanje imalo koristi od raškolovanja društva, baš kao
što bi jedan sličan proces doñeo koristi porodičnom ži­
votu, politici, bezbednosti, veri i opštenju.
Fomenutu analizu započeću, u ovom prvom ogledu,
pokušajem da iznesem šta bi moglo značiti raškolova-
nje jednog školovanog društva. U ovom saštivu trebalo
 Dole škole 7

bi da se lakše razume zašto u narednim poglavljima

razmatram pet posebnih vidova tog procesa.
Nije se jedino 'obrazovanje školovalo; školovala se
i sama društvena stvarnost. Školovanje i bogatih i si­
romašnih na istom školskom području staje otprilike
isto. Godišnji izdaci po učeniku u siromašnim četvrtima
i bogatim predgrađima bilo kojeg od dvadeset američ­
kih gradova kreću se u istim granicama — a ponekad
su izdaci za školovanje siromašnih veći.*1) I bogati i si­
romašni zavise od škola i bolnica, koje ih vode kroz
život, izgrađuju im pogled na svet i određuju šta je
ispravno a šta ne. U očima i jednih i drugih, neodgo­
vorno je sam sebe lečiti, nepouzdano biti samouk, a or-
ganizovati život zajednice kada za to ne plaćaju oni
na vlasti predstavlja oblik agresije ili subverzije. Obe
skupine se s podozrenjem odnose prema samostalnom
postignuću, jer se uzda ju u ustanovnu obradu. Progre­
sivna zakržljalost uzdavanja u samog sebe i u zajed­
nicu još je tipičndja u Vestčesteru negoli u severoistoč-
n'im krajevima Brazila. Svugde treba „raškolovati" ne
samo obrazovanje nego i čitavo društvo.
Birokratske strukture zadužene za dobrobit naro­
da tvrde da imaju profesionalni, politički i finansijski
monopol nad društvenom uobraziljom, pa postavljaju
merila za određivanje vrednosti i izvodljivosti bilo čega.
Taj monopol je u korenu modernizacije siromaštva.- Sva­
ka jednostavna potreba, ustanovno zadovoljena, dopušta
da se pronađu jedna nova klasa siromašnih i jedna nova
definicija siromaštva. U Meksiku je, pre deset godina,
bilo normalno da se čovek rodi i umre u svojoj kući
*) P e u ro z B. D žek so n : R azvo jni p ra v c i u izd acim a za osnovno
i sre d n jo š k o lsk o o b ra z o v a n je — p o re đ e n ja iz m eđ u c en tra grada
i p re d g ra đ a u ra z d o b lju od 1965. do 1968. g o d in e, A m e rič k i u r e d za
o b ra z o v a n je , U re d za p ro c e n u p ro g ra m a i p la n ir a n je , j u n 1969.
8 Ivan Ilič

i da ga sahrane prijatelji. Ustanovna crkva starala se

samo o duševnim potrebama. Započeti i završiti život
kod kuće danas postaje znak ili siromaštva Hi posebne
povlastice. Umiranje i smrt potpali su pod ustanovni
nadzor lekara i pogrebnika.
Cim jedno društvo pretvori osnovne potrebe u za-
hteve za naučno proizvedenim artiklima, siromaštvo se
definiše prema merilima koja tehnokrati mogu po volji
menjati. Ono se tada odnosi na ljude koji su u nekom
važnom pogledu zaostali za oglašavanim idealom pot­
rošnje. U Meksiku su siromašni oni koji nisu pohađali
školu tri godine, a u Njujorku oni koji je nisu poha­
đali dvanaest godina.
Siromašni su odvajkada društveno nemoćni. Sve
veće oslanjanje na ustanovno staranje daje novu di­
menziju njihovoj bespomoćnosti: psihološku nemoć, ne­
sposobnost za vođenje brige o samom sebi. Na viso­
ravni Anda seljake iskorištavaju zemljoposednici 4 tr­
govci — a kada se nastane u Dimi, doći će, pored toga,
u zavisnost od političkih gazda i biće osujećeni nedos­
tatkom školovanja. Modernizovano siromaštvo je spoj
nemogućnosti upravljanja okolnostima i gubitka lične
moći. Ova modernizacija siromaštva poprimila je svet-
ske razmere i leži u korenu savremene nerazvijenosti.
Naravno, ona ima jedan vid u bogatim, a drugi u si­
romašnim zemljama.
Najoštrije se, verovatno ispoljava u američkim gra­
dovima. Nigde drugde obrada siromaštva nije skuplja.
Nigđe drugde ona u tolikoj meri ne rađa zavisnost,
gnev, osujećenost i nove zahteve. I nigde drugde neće
se tako jasno pokazati da je siromaštvo — čim se mo-
đernizovalo — postalo otporno na isključivo dolarsku
obradu i da iziskuje jednu ustanovnu revoluciju.
 Dole škole 9

Crnci, pa Čak i radnici bez stalnog mesta boravka

mogu danas u Sjedinjenim Američkim Državama st­
remiti tako visokoj stručnoj obradi koja bi bila neza­
misliva pre dva naraštaja i koja izgleda groteskna ve­
ćini ljudi trećeg sveta. Na primer, siromašni u SAD
mogu računati na to da će im školski službenik zadu­
žen za slučajeve zabušavanja nastave vraćati decu u
školu dok ne napune sedamnaest godina, odnosno da
će im lekar dodeliti bolničku postelju koja staje šez­
deset dolara dnevno — što je ravno tromesečnom pri­
hodu većine ljudi u svetu. No takvo ih staranje jedino
dovodi u zavisnost od novih obrada, sve više ih ones­
posobljavajući za organizovanje života na temelju sop-
stvenih iskustava i mogućnosti u okviru sopstvenili
zajednica.
Siromašnima u Sjedinjenim Američkim Državama
pruža se jedinstvena prilika da govore o nepovoljnim
okolnostima koje prete svoj sirotinji jednog moderni­
zacijom zahvaćenog sveta. Oni sada spoznaju da se
nikakvom svotom dolara ne može sprečiti razorno de-
lovanje svojstveno ustanovama socijalnog staranja, čim
jednom stručne hijerarhije tih ustanova uvere društvo
da su njihove usluge moralno potrebne. Siromašni iz
američkog grada u unutrašnjosti kadri su da na osnovu
vlastitog iskustva pokažu na kakvoj se zabludi temelji
socijalno zakonodavstvo u jednom „školovanom“ dru­
štvu.
Suđija Vrhovnog suda Vilijam O. Daglas primetio
je da se -„jedini način za osnivanje neke ustanove sa­
stoji u njenom finansiranju“. No tačan je i korolarijum
ove opaske. Jedino nedodeljivanjem dolara današnjim
ustanovama za obradu zdravlja, obrazovanja i socijal­
nog staranja može se zaustaviti dalje osiromašivanje,
10 Ivan Ilič

koje je posledica njihovih onesposobljavaj ućih uzgred­

nih dejstava.
Pri ocenjivanju saveznih programa pomoći mora“
mo to imati na umu. Primera radi, u razdoblju od 1965.
do 1968. godine američke škole utrošile su preko tri
milijarde dolaira na olakšavanje školovanja nekih šest
miliona ugrožene dece. Ovaj program poznat je pod na­
zivom „Osnovno pravo". To je najskuplji program na­
doknade koji je uopšte okušan u obrazovanju, pa ipak
se ne može otkriti neki značajan napredak u pogledu
učenja te „ugrožene“ dece. Uporedimo li ih s razrednim
drugovima iz porodica osrednjeg materijalnog stanja,
videćemo da su još Više zaostala. Tokom sprovođenja
ovog programa, štaviše, stručnjaci su pronašli da još
deset miliona dece trpi ekonomske i obrazovne otežice.
Eto novih razloga za traženje novih saveznih sredstava.
Za ovaj potpuni neuspeh u radu na popravljanju
obrazovanja siromašnih, uprkos njihovom podvrgava­
nju skupljoj obradi, mogu se navesti tri razloga:
1. tri milijarde dolara nije dovoljno za vidno po­
boljšanje učinka šest miliona dece; odnosno,
2. taj novac nije utrošen kako valja: potrebni su
drukčiji nastavni programi, bolja administraci­
ja, veća sredstva namenjena siromašnom detetu
i dalja istraživanja — time bi se postigli željeni
rezultati; odnosno, _____
3. obrazovna ugroženost ne može se odstraniti os­
lanjanjem na obrazovanje u školi.
Prvi je razlog svakako tačan, pošto je novac tro­
šen u okviru školskog budžeta. Stvarno je dodeljen
školama s najvećim brojem ugrožene dece, ali nije
utrošen na siromašne. Deca kojima je novac bio name-
njen činila su tek, otprilike, polovinu polaznika onih
škola čiji je budžet povećan sredstvima iz savezne po­
 Dole š k o l e 11

moći. Na taj način, novac je utrošen na staranje o de-

ci, indoktrinaciju i izbor društvenih uloga, kao i na
obrazovanje, a nerazmrsivo klupko svih ovih funkcija
sadržano je u fizičkoj opremi, nastavnim programima,
radu nastavnika i administrativaca, i u drugim ključ­
nim činiocima pomenutih škola, pa otud i u njihovim
budžetima.
Ova dopunska sredstva omogućila su školama da
nesrazmerno više pruže relativno imućnijoj deci, koja
behu „ugrožena“ zato što su morala pohađati školu u
društvu siromašnih. Preko školskog budžeta, tek delić
svakog dolara namenjenog otklanjanju obrazovne ug­
roženosti mogao je, u najboljem slučaju, dospeti do
siromašnog deteta.
Podjednako bi moglo biti tačno da novac nije ut­
rošen kako valja. No čak ni nesposobnost neobičnog
stupnja ne može da se meri s onom školskog sistema.
Po samoj svojoj strukturi, škole se opiru usredsređi-
vanju povlastica na one koji su, inače, ugroženi. Na­
ročiti nastavni programi, posebni razredi ili duži ča­
sovi jedino predstavljaju veću diskriminaciju po skup­
ljoj ceni.
Poreski obveznici još nemaju običaj da se mire s
iščezavanjem tri milijarde dolara iz Ministarstva zdrav­
lja, obrazovanja i socijalnog staranja kao iz Pentagona.
Možda sadašnja vlada smatra da može sebi dopustiti
da navuče gnev prosvetnih radnika. Amerikanci sred­
nje klase nemaju šta da izgube ako se ovaj program
skreše. Siromašni roditelji misle da imaju; oni, štavi-
še, traže kontrolu nad sredstvima koja su namenjena
njihovoj deci. Logičan način za kresanje budžeta i, na­
dati se, povećavanje koristi jeste sistem dotiranih ško­
larina poput onog koji predlažu Milton Fridman i dru­
gi. Sredstva bi dolazila u ruke onome ko će ih koristiti,
12 Ivan Ilič

omogućujući mu da po vlastitom izboru kupi svoje

školovanje. Kada bi se ograničavao na kupovine uklop­
ljene u neki nastavni program, takav bi kredit težio
obezbeđivanju ravnopravnije obrade, ali time ne bi
doprineo ravnopravnosti društvenih zahteva.
Jasno je, valjda, da čak i u školama podjednakog
kvaliteta siromašno dete retko može ići u korak s imu­
ćnim. Čak i ako pohađaju jednake škole i započnu
školovanje u istom dobu starosti, siromašna deca ne­
maju većinu onih obrazovnih povoljnosti koje su lako
dostupne detetu iz srednje klase. Te prednosti kreću se
od razgovora i knjiga kod kuće do putovanja za vreme
raspusta i drukčijeg osećanja vlastite ličnosti, a važe,
za dete koje ih uživa, i u školi i van nje. Otud će si­
romašniji učenik obično zaostajati dokle god mu uspeh
ili znanje zavise od škole. Siromašnima su potrebna
sredstva koja će im omogućiti učenje, a ne lečenje od
navodnih nesrazmernih nedostataka.
Sve to važi kako za bogate, tako i za siromašne
nacije, no u ovima se drukčije ispoljava. Modernizova-
no siromaštvo u siromašnim nacijama pogađa više lju­
di na upadi jiviji, ali — zasad — i na površniji način.
Dve trećine dece u Latinskoj Americi napušta školu
pre svršetka petog razreda, ali ovi „desertores“ nisu
zbog toga u tako lošem položaju kao što bi bili u Sje­
dinjenim Američkim Državama.
Mali broj zemalja ostaje danas žrtva klasičnog si­
romaštva, koje je bilo stabilno i delovalo manje štetno.
Većina zemalja u Latinskoj Americi dospela je do
stupnja „uzleta“ u pravcu privrednog razvoja i kon­
kurentske potrošnje, pa time i u pravcu modernizova-
nog siromaštva: njihovi građani naučili su da bogato
maštaju i siromašno žive. Njihovi zakoni predviđaju
obavezno školovanje u trajanju od šest do deset godina.
 Dole škole 13

Ne samo u Argentini nego i u Meksiku ili Brazilu pre­

sedan građanin definiše prikladno obrazovanje prema
severnoameričkim merilima, iako su izgledi za takvo
produženo školovanje ograničeni na sićušnu manjinu.
U tim je zemljama većina stanovnika već zaražena
školom — naime, školovana je da se oseća podređe­
nom prema školovanijima. Zahvaljujući svojoj fanatič­
noj privrženosti školi, ona se izlaže dvostrukoj eksplo­
ataciji: sve većoj dodeli društvenih sredstava u svrhu
obrazovanja nekolicine i sve većem pristajanju mno­
štva na društvenu kontrolu.
U aspolutnu nužnost univerzalnog školovanja naj­
čvršće se, paradoksalno, veruje u onim zemljama gde
škole služe — i gde će služiti — najmanjem broju ljudi.
Pa ipak, većina roditelja i dece u Latinskoj Americi
još uvek bi bila kadra da krene drukčijim putevima
prema obrazovanju. Nacionalne ušteđevine koje se u-
lažu u škole i nastavnike mogle bi biti srazmerno veće
negoli u bogatim zemljama, no ove investicije sasvim su
nedovoljne da zadovolje većinu građana omogućujući im
makar i četverogodišnje školovanje. Obećavajući uslo-
ve za ukidanje univerziteta na Kubi 1980. godine, ka­
da će se čitav život zemlje pretvoriti u obrazovno is­
kustvo — Fidel Kastro kao da izražava čežnju da kre­
ne putem raškolovanja. Na razini osnovne i srednje
škole, međutim, Kuba se, poput svih ostalih latinsko-
američkih zemalja, ponaša kao da prolazak kroz raz­
doblje označeno terminom „školsko doba“ predstavlja
neosporan cilj za sve, čije je ostvarenje jedino odlo­
ženo privremenim nedostatkom sredstava.
Ove dve srodne zablude o povećanoj obradi —
koja je stvarnost u Sjedinjenim Američkim Državama,
a samo obećanje u Latinskoj Americi — uzajamno se
dopunjuju. Siromašne sa Severa osakaćuje ista ona
14 Ivan llič

dvanaestogodišnja obrada usled čijeg pomanjkanja si­

romašni s Juga nose žig beznadežne zaostalosti. Siro­
mašni ne stiču ravnopravnost u obaveznim školama
ni Severne ni Latinske Amerike. Ali i u jednoj i u dru­
goj puko postojanje škole obeshrabruje ih i onesposob-
ljuje da preuzmu kontrolu nad vlastitim učenjemr Ši­
rom sveta, škola deluje na društvo protiv-obrazovno: ona
je priznata kao ustanova specijalizovana za obrazova­
nje. Neuspehe škole većina ljudi prima kao dokaz da
je obrazovanje vrlo -skup, vrlo složen, vazda ezoteri­
čan, a često i gotovo nemoguć zadatak.
“■ Škola prisvaja novac, ljudstvo i dobru volju name-
njene obrazovanju, a priđe obeshrabruje druge usta­
nove da se prihvate obrazovnih zadataka. Rad, dokoli­
ca, politika, gradski život, pa čak i porodični život
oslanjaju se na škole kao izvore navika i znanja koje
oni pretpostavljaju, umesto da sami postanu sredstva
obrazovanja. Istovremeno, i škole i ove druge, od njih
zavisne ustanove toliko poskupljuju da više nemaju
prođu na tržištu.
U Sjedinjenim Američkim Državama troškovi ško­
lovanja po glavi stanovnika rasli su gotovo istom br­
zinom kao i troškovi lečenja. No rezultati povećanja
i lekarske i nastavničke obrade pokazuju postojano
nizlaznu težnju. Medicinski troškovi za l-ečenje muška­
raca iznad četrdeset ¡i pet godina nekoliko puta su se
udvostručili u razdoblju od četrdeset godina, a odgova­
rajuće povećanje očekivanog životnog veka iznosilo je
3 posto. Porast obrazovnih rashoda dao je još čudnije
rezultate; predsednik Nikson, inače, ne bi imao razloga
da proletos obeća kako će uskoro svako d-ete steći „pra­
vo na čitanje“ pre no što napusti školu.
Sjedinjenim Američkim Državama trebalo bi osam­
deset milijardi dolara godišnje da u osnovnoj i srednjoj
 Dole škole 15

školi obezbede obradu koju prosvetni radnici smatraju

ravnopravnom. U pitanju je iznos koji znatno više ne­
goli dvaput premaša svotu od trideset i šest milijardi,
koliko se sada troši. Procene troškova nezavisno pri­
premljene u Ministarstvu zdravlja, obrazovanja i so­
cijalnog staranja i na Floridskom univerzitetu poka­
zuju da će 1974. godine uporedne brojke iznositi 107
milijardi prema danas procenjenih četrdeset i pet, a
njima uopšte nisu obuhvaćeni ogromni troškovi za ta­
kozvano „visoko obrazovanje“, čija potražnja još brže
raste. Sjedinjene Američke Države, koje su 1969. go­
dine utrošile gotovo osamdeset milijardi na „odbranu“,
uključujući rat u Vijetnamu, očito nemaju sredstava
za obezbeđivanje ravnopravnog školovanja. Predsed-
nikov odbor za proučavanje školskih finansija treba
da se zapita ne kako podneti niti kako suzbiti takav
porast troškova, već kako ga izbeći.
- Mora se priznati da je ravnopravno obavezno ško­
lovanje neizvodljivo bar iz ekonomskih razloga. Svota
društvenog novca utrošena u Latinskoj Americi na sva­
kog postdiplomoa veća je od 350 do 1.500 puta od svote
utrošene na građanina po sredini (naime, na građanina
koji ne spada ni u najsiromašnije ni u najbogatije).
U Sjedinjenim Američkim Državama ta razlika je ma­
nja, ali diskriminacija žešća. Najbogatiji roditelji, koji
čine nekih 10 posto, mogu deci priuštiti privatno obra­
zovanje i pomažu im da iskoriste zadužbinske dotacije.
Ali ta deca pojedinačno dobivaju i desetostruko veća
društvena sredstva od onih koja se troše na svako dete
iz 10 posto najsiromašnijih porodica. To uglavnom pro-
ističe otuda što se imućna deca duže školuju, što je
jednogodišnje školovanje na univerzitetu nesrazmerno
skuplje negoli jednogodišnje obrazovanje u srednjoj
16 Ivan Ilič

školi, ii što većim privatnih univerziteta zavasi — bar

posredno — od porezom prikupljenih sredstava.
Obavezno školovanje neizbežno izaziva društvenu
polarizaciju; isto tako, ono razvrstava nacije sveta pre­
ma jednom međunarodnom kastinskom sistemu/ Zem­
lje se ocenjuju poput kasta čije je obrazovno dostojan­
stvo određeno prosečnim godinama školovanja njihovih
pripadnika, a takvo ocenjivanje stoji u tesnoj vezi s u-
kupnim nacionalnim proizvodom po glavi stanovnika
i mnogo je bolnije.
Paradoks škola je očigledan: povećani rashoda do­
vode do eskalacije njihovog razornog đejstva u zemlji
i inostranstvu. Taj paradoks mora se izneti kao dru­
štveni problem. Ljudi danas obično prihvataju mišlje­
nje da će biohem'ijsko zagađivanje ubrzo uništiti fizi­
čku sredinu ukoliko se ne ostvari preokret sadašnjih
razvojnih težnjii u proizvodnji fizičkih dobara. Valja,
isto tako, razabrati da su društveni i lični život podjed­
nako ugroženi zagađivanjem koje vrši Ministarstvo
zdravlja, obrazovanja i socijalnog staranja, a koje pred­
stavlja neizbežan sporedni proizvod obavezne i kon­
kurentske potrošnje blagostanja.
Školska eskalacija isto je toliko razorna koliko i^
eskalacija u naoruža van ju, ali je manje uočljiva. Školski
troškovi rasli su svugde u svetu brže od upisa i brže
od ukupnog nacionalnog proizvoda; a svugde rashodi
na škole još više zaostaju za očekivanjima roditelja,
nastavnika i učenika. I svugde ova situacija obeshra­
bruje kako motivaciju, tako i obezbcđivanje sredstava
za zamašne planove u pogledu neškolskog učenjak Sje­
dinjene Američke Države dokazuju da nijedna zemlja
ne može biti dovoljno bogata da bi sebi priuštila škol­
ski sistem koji zadovoljava zahteve stvorene samim
njegovim postojanjem, jer ovaj, ako je delotvoran, ško-
 Dole škole 17

luje roditelje i učenike da pridaju vrhunsku vrednost

jednom školskom sistemu širih razmera, čiji troškovi
nesrazmerno rastu s povećavanjem potražnje i oskudice
viših standarda.
Umesto da ga smatramo privremeno neostvarlji-
vim, moramo razabrati da je ravnopravno školovanje,
u načelu, ekonomski besmisleno i da pokušaj njego­
vog ostvarenja ima za posledicu intelektualno iscrplji­
vanje, društveno polarizovanje i rušenje poverenja u
politički sistem koji ga propagira.'’ Ideologija obavez­
nog školovanja ne priznaje nikakve logičke granice.
Za to je nedavno Bela kuća dala dobar primer. Dr Hač-
neker, „psihijatar“ koji je lečio g. Niksona pre no što
je ovaj zvanično potvrđen za predsedničkog kandidata,
preporučio je Predsedniku da se izvrši stručan pregled
sve dece od šest do osam godina radi pronalaženja one
s rušilačkim težnjama, koju treba podvrći obaveznom
lečenju. Bude li potrebno, valja zahtevati da se takva
deca prevaspitaju u naročitim ustanovama. Ovu zabe-
lešku svog lekara Predsednik je uputio na ocenu Mi­
nistarstvu zdravlja, obrazovanja i socijalnog staranja.
Preventivni koncentracioni logori za mlade koji još
nisu postali prestupnici začelo bi predstavljali logičan
napredak u odnosu na školski sistem.
Ravnopravne mogućnosti obrazovanja odista su i
poželjan i ostvarljiv cilj, ali paistovećivati ga s obave­
znim školovanjem znači brkati izbavljenje s Crkvom. >
Škola je postala svetska religija jednog mođemizovanog
proletarijata, zaluđ obećavajući izbavljenje ubogima
tehnološkog doba. Nju je prihvatila nacionalna država,
koja sve građane vrbuje u nastavni program podeljen
na razrede radi st'icanja jedne diplome za drugom na
način koji nije nesličan ranijim obredima posvećiva­
nja i svešteničkim unapređenjima. Moderna država je
/
2
18 Ivan Ilič

preuzela dužnost da sprovede presudu svojih prosvet-

nih radnika koristeći u tu svrhu dobronamerne školske
službenike čija je briga uredno pohađanje nastave i us-
love za zapošljavanje, gotovo kao što su učinili španski
kraljevi, koji sprovođahu presude svojih teologa slu­
žeći se konkvistadorima i Inkvizicijom.
Pre dva veka Sjedinjene Američke Države stavile
su se na čelo svetskog pokreta za ukidanje monopola
jedne jedine crkve. Sada nam valja ustavno ukinuti
monopol škole, a time i sistema koji predstavlja zako­
nit spoj predrasude i diskriminacije. Prvi član povelje
o pravima namenjene jednom modernom, humanistič­
kom društvu odgovarao bi Prvom amandmanu ameri­
čkog Ustava: „Država ne donosi zakon o uređenju obra­
zovanja“. Nijedan obred ne treba da bude obavezan
za sve.
Radi ukidanja monopola škole potreban nam je za­
kon kojim se pri zapošljavanju, glasanju ili primanju
u centre učenosti zabranjuje diskriminacija zasnovana
na prethodnom praćenju kakvog nastavnog programa.
Ovo jemstvo ne bi isključivalo proveru sposobnosti za
neku funkciju ali ulogu, ali bi otklonilo sadašnju be­
smislenu diskriminaciju u korist osobe koja savlađuje
datu veštinu uz najveći utrošak društvenih sredstava
ili pak — što je podjednako verovatno — koja je bila
kadra da stekne diplomu bez Ikakvog značaja za upraž-
njavanje korisnih veština ili poslova. Ustavno ukidanje
škole može postići psihološku đelotvornost jedino ako
štiti građanina od diskvalifikacije zbog bilo čega u
njegovoj školskoj karijeri.
Školovanjem se ne unapređuju ni učenje ni prav­
da, jer prosvetni radnici uporno nastoje da skupa s po-
dukom zapakuju i uverenje. Učenje i dođeljivanje druš­
tvenih uloga stapaju se u školovanje. Učenje među­
tim, znači sticanje kakve nove veštine ili uviđa, dok
 Dole škole 19

unapređenje zavisi od tuđeg mišljenja. Znanje je često

ishod poučavanja, ali odbor za kakvu ulogu ili katego­
riju na tržištu radnih mesta sve više zavisi od puke
dužine školskog staža.
Poučavati znači birati okolnosti koje olakšavaju
učenje.SlJloge se dodeljuju utvrđivanjem jednog nas­
tavnog programa čije uslove kandidat mora zadovolji­
ti ako hoće da ostvari svoj cilj, S ovim ulogama škola
povezuje poučavanje, ali ne znanje. Taj postupak niti
je razborit niti ima oslobađajući uticaj. Razborit nije
zato šao za uloge ne vezuje odgovarajuća svojstva ni
sposobnosti, nego pak proces koj.im se, po pretpostavci,
takva svojstva stiču. A nema oslobađajući ni obrazov­
ni uticaj zato što škola rezerviše pođuku za one koji
svaki korak u učenju preduzimaju u skladu s pretho­
dno odobrenim merama društvene kontrole.
-Nastavni program odvajkada služi za đodeljivanje <■
društvenog položaja. Kadikad je mogao prethoditi ro­
đenju: karma vam obezbeđuje pripadnost kakvoj kasti,
a poreklo aristokratiji. Nastavni program mogao je uze­
ti oblik obreda, uzastopnih svetih rukopoloženja, mogao
se sastojati od više podviga u ratu ili lovu, ili se pak
dalje napredovanje moglo dovesti u zavisnost od pret­
hodnog ukazivanja kraljevske blagonaklonosti. Univer­
zalno školovanje je trebalo da odvoji dodelu uloga od
istorije ličnog života: trebalo je da svakom pruži rav­
nopravne izglede za bilo koju službu.' Čak i danas mno­
gi ljudi pogrešno misle da škola obezbeđuje zavisnost
društvenog poverenja od odgovarajućih dostignuća u
učenju. Međutim, umesto da izjednači izglede, školski
sistem je monopolizovao njihovu raspodelu. f
Da bi se sposobnost odvojila od nastavnog progra­
ma, pribavljanje obaveštenja o istoriji učenja mora
postati tabu, poput pribavljanja obaveštenja o politič-

2*
 20 Ivan Ilič

koj pripadnosti, odlaženju u crkvu, o rodoslovlju, pol-

nim navikama ili rasnom poreklu.j Moraju se doneti
zakoni koji zabranjuju diskriminaciju na osnovu pret­
hodnog školovanja.* Zakonima se, naravno, ne može
sprečiti predrasuda prema neškolovanima — niti pak
oni ma koga treba da prisile na sklapanje braka sa sa­
moukom — ali se može osujetiti neopravdana diskri­
minacija.
Druga glavna obmana na kojoj počiva školski sis­
tem sastoji se u tome da znanje najvećim delom prois-
tiče iz nastave. '-Nastava, doduše, može pod izvesnim
okolnostima doprineti izvesnim vrstama znanja. No naj­
veći deo znanja ljudi većinom stiču van škole, a u
školi jedino ako, u nekoliko bogatih zemalja, sve više
provode vreme zatočeni u njoj. /
Uglavnom, čovek uči nehotice, pa čak i hotimično
učenje u najvećem broju slučajeva nije ishod progra­
mirane poduke. Normalna deea uče prvi jezik nehoti­
ce, mada ga uče brže ako im roditelji posvećuju paž­
nju. Ljudi koji dobro nauče drugi jezik većinom to
postižu zahvaljujući neobičnim okolnostima, a ne ne­
prekidnoj nastavi. Odlaze da žive kod dede i babe, pu­
tuju, lili se zaljubljuju u stranca. I tečno čitanje je naj­
češće ishod takvih vannastavnih delatnosti. Najveći broj
onih koji mnogo čitaju, i to sa zadovoljstvom, mišljenja
su, jedino, da su se u tome naučili u školi: kada ospo­
rimo ispravnost njihovog stava, lako odbacuju ovu ob­
manu.
Ali činjenica što je čak i danas, izgleda, učenje
umnogome nehotičan proces i sporedan proizvod neke
druge delatnosti, definisane kao rad ili dokolica, ne
znači da planirano učenje nema koristi od planirane
poduke i da oboje ne treba usavršavati. Suočen sa za­
datkom ovladavanja novom i složenom veštinom, snaž-

f
r
 Dole škole 21

no motivisani učenik može imati velike koristi od dis­

cipline što se danas dovodi u vezu sa staromodnim uči­
teljem, koji je terao đake da naizust uče čitanje, he­
brejski, katehizam ili tablicu množenja. | Zahvaljujući
školi, ovakva nastava kroz uvežbavanje postala je retka
i ozloglašena; mnoge veštine, ipak, motivisani učenik
normalne sposobnosti moći će da savlada za ciglo ne­
koliko ineseci ako bude obučavan na ovaj tradicionalni
način.,. To podjednako važi za kodove i njihovo šifro-
vanje, za drugi i treći jezik, za čitanje i pisanje, kao
i za takve naročite jezike kakvi su algebra, programi­
ranje računara, kemijska analiza, ili pak za manualne
veštine poput daktilografije, časovničarstva, vodoinsta-
laterstva, elektroinstalaterstva, popravljanja TV-pri-
jemnika — a, uostalom, i za ples, vožnju i ronjenje.
Pretpostavka za praćenje jednog programa usme-
renog na izučavanje određene veštine mogla bi, u iz-
vesnim slučajevima, biti vičnost nekoj drugoj veštini,
ali svakako da prijem polaznika ne treba dovesti u
zavisnost od procesa kojim su oni ovladali takvim pred-
uslovnim veštinama. Za popravku televizora pretpo­
stavka je .da čovek bude pismen i da donekle poznaje
matematiku; za ronjenje, da bude dobar plivač; a za
vožnju su pomenute veštine vrlo malo potrebne.
Napredak u izučavanju veština je merljiv: Opti­
malni vremenski i materijalni uslovi koji su, u pro­
šeku, potrebni odrasloj motivisanoj osobi lako se mogu
proceniti. Nastava drugog zapadnoevropskog jezika ko­
ja omogućuje vrlo tečan govor staje u Sjedinjenim
Američkim Državama od četiri do šest stotina dolara,
dok bi za poučavanje nekom istočnjačkom jeziku mo­
glo biti potrebno dvaput više vremena. To bi još uvek
bio vrlo neznatan iznos u poređenju s troškovima dva­
naestogodišnjeg školovanja u Njujork Sitiju (što je
22 Ivan Ilič

uslov za zapošljavanje u Sanitetskom odseku) — koji

iznose gotovo petnaest hiljada dolara. Nema sumnje da
ne samo nastavnik nego i štampar 1 farmaceut štite
.svoj zanat obmanjujući javnost da je njihova obuka
veoma skupa.
Škole danas uživaju preče pravo na glavninu sred­
stava namenjenih obrazovanju. Poduka kroz uvežba-
vanje, jevtinija od odgovarajućeg školovanja, sada je
povlastica onih koji su dovoljno bogati da zaobiđu škole,
kao i onih koje vojska ili krupna preduzeća šalju na
usavršavanje. U jednom programu za progresivno ra-
školovanje američkog obrazovanja, raspoloživa sred­
stva za poduku kroz uvežbavanje bila bi najpre ogra­
ničena. No, konačno, nikog ne bi rebalo bilo kada spre-
čiti da od stotine pojmljivih veština odabere onu kojoj
će se obučiti o trošku zajednice.
Ograničeni iznosi obrazovnog kredita koji bi va­
žio u svakom centru za izučavanje veština mogli bi se
upravo u ovom trenutku dati ljudima svih doba sta­
rosti, a ne samo siromašnima. Takav kredit zamišljam
kao obrazovni pasoš ili ,,edu-kreditnu kartu“ koju sva­
ki građanin dobija čim se rodi. Da bi se olakšao polo­
žaj siromašnih — koji, po svojoj prilici, ne bi rano po­
čeli koristiti svoje godišnje dotacije — za kasnije ko­
risnike mogla bi biti predviđena kamata u vidu kumu-
liranih „ovlašćenja“. Krediti ove vrste omogućili bi naj­
većem broju ljudi da ovladaju veštinama koje se naj­
više traže, kada im bude zgodno — i bolje, brže i jev-
tinije, kao i uz manje nepoželjnih uzgrednih posledica
negoli što je to slučaj u školi. \
U potencijalnim učiteljima veština nikad se ne
oskudeva zadugo — jer, s jedne strane, potražnja neke
veštine raste tek ako se ova primenjuje u datoj zaje­
dnici i, s druge, onaj ko upražnjava tu veštinu mogao
 Dole škole 23

bi i da poučava druge. Međutim, korisnici veština koje

su tražene i za koje je zbilja potreban učitelj danas
nailaze na smetnje pri pokušaju da obuče druge. Ome­
taju ih ili nastavnici, koji monopolizuju dozvole za rad,
ili sindikati, koji štite strukovne interese. Centri za
izučavanje veština, koje bi mušterije ocenj'ivale prema
postignutim rezultatima, a ne prema zaposlenom osob­
lju ni primenjemom procesu, otvorili bi neslućene po­
voljne prilike za dobijanje posla, često čak i onima koji
se sada smatraju nezapošljiivim. Nema razloga, zaista,
da takvi centri za izučavanje veština ne budu u samom
preduzeću, pri čemu bi poslodavac i njegova radna
snaga poučavali i upošljavali one koji odluče da na
taj način iskoriste obrazovne kredite.
Godine 1956. iskrsla je potreba da nekoliko sto­
tina nastavnika, socijalnih radnika i sveštenika iz Nju-
jorške nadbiskupije brzo nauče španski, kako bi se
mogli sporazumevati s Porborikancima. Moj prijatelj
Geri Moriš oglasio je preko jedne španske radio-sta-
nice da su mu potrebni oni stanovnici Harlema kojima
je španski maternji jezik. Nekih đve stotine malolet-
nika čekalo je narednog dana u stroju pred njegovim
uredom; on je odabrao pedesetak — među kojima je
bilo mnogo ražđaka. Obučio ih je kako se upotrebljava
Španski priručnik Američkog instituta za điplomatsko-
-konzulame poslove (FSI), namenjen diplomiranim
lingvistima, i posle nedelju dana njegovi „nastav­
nici“ su bili prepušteni sami sebi — svak je dobio u
zaduženje četvoricu Njujorčana koji su hteli da nauče
španski. Misija je okončana u roku od šest meseci. Kar­
dinal Spelman mogao je tvrditi da su u 127 parohija
bar po tri nameštenika kadra da opšte na španskom.
Nijedan školski program ne bi se, po svojim rezultati­
ma, mogao meriti s ovim poduhvatom.
24 Ivan Ilič

Pomanjkanje učitelja veština proističe iz verova-

nja u vrednost dozvola za rad. Izdavanje uverenja
predstavlja oblik manipulisanja tržištem i plauzibilno
je jedino za čoveka školovanog duha. Nastavnici ume-
ća i zanata većinom su manje vični, manje inventivni
i manje komunikativni od najboljih veštaka i zanatlija.
Srednjoškolski nastavnici španskog ili francuskog veći­
nom ne govore ove jezike onako pravilno kako bi to
mogli njihovi đaci posle pola godine uvežbavanja.
Ogledi koje je izveo Angel Kvintero u Portoriku nago-
veštavaju da mnogi mlađi maloletnici, ako im se dadu
odgovarajući podsticaji, programi i oruđa, bolje od ve­
ćine učitelja uvode sebi ravne u naučno ispitivanje bi­
ljaka, zvezda i materije i upoznaju ih s načinom i
uzrokom funkcionisanja motora ili radija.
Povoljne prilike za izučavanje veština mogu se
silno umnožiti ako otvorimo „tržište“. To zavisi od iz­
nalaženja pravog učitelja za pravog učenika, koji je
duboko motdvisan u okviru jednog inteligentnog pro­
grama, lišenog nastavnih stega.
Za pravovernog prosvetnog radnika, slobodna i
konkurentska poduka kroz uvežbavanje je subverzivno
huljenje. Ona odvaja sticanje veština od „humanistič­
kog“ obrazovanja, kojli se u školama trpaju u isti pa­
ket, pa na taj način podstiče neovlašćeno učenje ništa
manje negoli neovlašćenu nastavu u nepredvidljive
svrhe.
Jedan javno iznesen pređlog čini se, na prvli po­
gled, veoma razborit. Pripremio ga je Kristofer Dženks,
iz Centra za proučavanje društvene politike, a podno­
silac je Ured za obezbeđivanje povoljnih ekonomskih
prilika. Prema tom predlogu, obrazovna „ovlašćenja“
ili školarinske dotacije treba dati u ruke roditeljima i
učenicima, a oni će ih trošiti u školama koje sami oda­
 Dole škole 25

beru. Takva pojedinačno data ovlašćenja odista bi mo­

gla biti značajan korak u pravom smeru. Svakom je
građaninu potrebno zajemčiti pravo na podjednako
učešće u korišćenju obrazovnih sredstava prikupljenih
porezom, pravo da to učešće proveri, kao i pravo xja oko
njega vodi parnicu ukoliko mu bude uskraćeno/ Ovo
jemstvo je jedna vrsta obezbeđenja od regresivnog opo­
rezivanja.
U Dženksovom predlogu, međutim, najpre se zlo-
sutno napominje kako su ,,i konzervativci, ,i liberali,
i radikali zamerili američkom obrazovnom sistemu, u
ovoj ili onoj prilici, da premalo podsti'ču profesionalne
prosvetne radnike na pružanje^ visokokvalitetnog obra­
zovanja najvećem broju deceVOvaj predlog sam sebe
osuđuje na propast, jer traži školarinske dotacije koje
bi se morale trošiti na školovanje.
To je kao kada hromom čoveku date štake pod
uslovom da ih može koristiti jedino ako ih prethodno
sveže za krajeve. U sadašnjem obliku, predlog o ško-
laninskim dotacijama ide na ruku ne samo profesio­
nalnim prosvetnim radnicima nego i rasistima, zagova­
račima verskih škola i drugima čiji interesi izazivaju
razdor u društvu. Obrazovna ovlašćenja ograničena na
upotrebu u školama idu, iznad svega, na rulku svima
onima koji žele da i dalje žive u društvu gde je na­
predovanje vezano ne za dokazano znanje nego za
školski pedigre kojim se, po pretpostavci, to znanje
stiče. Ova diskriminacija u korist škola, koja prožima
Dženksovu raspravu o refiinansiranju obrazovanja, mo­
gla 'bi diskreditovati jedno od nasušno potrebnih nače­
la za reformu obrazovanja: vraćanje incijative i odgo­
vornosti za učenje onome ko uči ili njegovom najne-
posrednijem nadziratelju.
26 Ivan I lie

Raškolovanje društva podrazumeva svest o dvo-

guboj prirodi učenja. Isključivo nastojanje na uvežba-
vanju veština moglo bi imati strahovite posledice; pod­
jednako se moraju naglasiti druge vrste učenja. No
ako su škole nepodesne za izučavanje kakve veštine,
još su nepodesnije za sticanje obrazovanja. Oba zadat­
ka škola obavlja rđavoj delimice zbog toga što među
njima ne pravi razliku. Njen neuspeh u poučavanju
veština potiče osobito otuda što se ona oslanja na na­
stavni program. Program namenjen usavršavanju je­
dne veštine vazda je, u većini^ škola, spojen s nekim
drugim beznačajnim zadatkom. Istor.ija je vezana za
uspeh u matematici, a prisustvovanje časovima za pra­
vo korlšćenja školskog igrališta.
Škole su još manje u stanju da obezbede okolnosti
koje podstiču nesputanu, istraživačku primenu savlada­
nih veština, za čije ću označavanje rezervisati termin
„liberalno obrazovanje“.'Glavni razlog leži u tome što
je škola obavezna i što školovanje postaje samo sebi
cilj: prisilno provođenje vremena u nastavničkom dru­
štvu, koje donosi sumnjivu povlasticu produženog bo­
ravka u takvom društvu. Baš kao što se poučavanje
veština mora osloboditi stega nastavnog programa, ta­
ko se i liberalno obrazovanje mora odvojiti od obavez­
nog pohađanja školej Ustanovno organizovanje može
biti od pomoći ikako izučavanju veština, tako i obrazo­
vanju u svrhu inventivnog i stvaralačkog ponašanja,
ali oni su različite, često suprotne prirode.
Najveći broj veština može se steći i usavršiti u-
vežbavanjem, jer veština podrazumeva ovladavanje od-
redljivim i predvidljivim ponašanjem. Poučavanje ve­
ština može se, dakle, oslanjati na oponašanje okolnosti
u kojima će se data veština koristiti. Međutim, obrazo­
vanje namenjeno istraživačkom i stvaralačkom koriš-
 Dole škole 27

Ćenju veština ne može se oslanjati na uvežbavanje. Ono

može da predstavlja ishod poučavanja, ali takvog pou­
čavanja koje je, u osnovi, suprotno uvežbavanju. Ob­
razovanje se oslanja na vezu među partnerima koji već
raspolažu nekim ključevima za pristup u riznicu seća-
nja čiji je zajednica čuvar i vlasnik. Oslanja se na kri­
tički naum svih onih koji stvaralački koriste sećanja.
Oslanja se na iznenađenje izazvano neočekivanim pi­
tanjem, koje istraživaču i njegovom partneru otvara
nova vrata.
Poučavalac veština oslanja se na uspostavljanje ut­
vrđenih okolnosti koje omogućuju standardno reago-
vanje učenika. Obrazovni vodič ili učitelj pomaže po­
vezivanju odgovarajućih partnera radi stvaranja mo­
gućnosti za početak učenja. On združuje pojedince koji
polaze od vlastitih, nerazrešenih pitanja. U najbolju
ruku, pomaže učeniku da formuliše sopstvenu pomete-
nost, bez čijeg jasnog iskazivanja ovaj sebi ne može
naći odgovarajućeg partnera, koji bi, u isto vreme,
poput njega bio pobuđen da istražuje isto sporno pi­
tanje u istom saštivu.
U početku se čini da je združivanje partnera u ob­
razovne svrhe teže zamisliti negoli pronalaženje pou-
čavalaca veština ii partnera za kakvu igru. Jedan raz­
log za to jeste duboki strah koji nam je škola uterala
u kosti, strah koji nas prisiljava da svemu nalazimo
mane. Neovlašćena razmena veština — pa čak i nepo­
željnih veština — predvidljiva je i, otud, izgleda manje
opasna od neograničenih povoljnih prilika za međuso­
bno povezivanje ljudi kojima je zajedničko kakvo spo­
rno pitanje i za koje ono, u datom trenutku, ima dru­
štveni, intelektualni i emocionalni značaj.
Ovo je brazilskom nastavniku Paulu Freireu poz­
nato iz iskustva. On je došao do otkrića da svaka od­
28 Ivan Ilič

rasla osoba može naučiti da čita za svega četrdeset

časova ukoliko prve reci koje odgonetne budu breme­
nite političkim značenjem. Nastavnici koje Freire obu­
čava odlaze na selo i pronalaze reči za označavanje te­
kućih važnih pitanja, kao što su pravo upotrebe izvora
ili složeni interes na dugovanja patronu. Seljani se
izvečeri okupljaju na razgovor o tim ključnim recima.
Počinju da uviđaju da svaka od njih ostaje na tabli
čak i pošto je više ne čuju. Slova i dalje obelođanjuju
stvarnost i olakšavaju joj pristup kao problemu, često
sam bio svedok kako društvena svest điskutanata i nji­
hova pobunjenost na političku akciju rastu uporedo
s njihovom sposobnošću čitanja. Zapisujući stvarnost,
čini se, oni je uzimaju u svoje ruke.
Sećam se čoveka koji se žalio da su pisaljke prela-
ke: njima se teško rukovalo, jer su bile mnogo lakše
od lopate; a sećam se i drugog, koji je, odlazeći na po­
sao, zastao s drugovima i na zemlji motikom ispisao reč
o kojoj su upravo razgovarali: ,,aguaK. Od 1962. go­
dine moj prijatelj Froire prelazi iz jednog izgnanstva
u drugo, poglavito zato što neće da rukovodi sastancima
na kojima se razgovara o recima unapređ odabranim
od priznatih prosvetnih radnika, a ne o onima s kojim
njegovi diskutanti diodu na čas.
Obrazovno združivanje odgovarajućih ljudi čije je
školovanje bilo uspešno predstavlja drukčiji zadatak.
Oni kojima je takva pomoć nepotrebna čine manjinu,
čak i među čitaocima ozbiljnih časopisa. Oni koji čine
većinu ne mogu i ne treba da se okupljaju radi vođe­
nja razgovora o kakvoj paroli, reči ili slici. Ali ideja
ostaje ista: njihovo sastajanje treba omogućiti kada je
posredi problem koji su izabrali i definisali. Za stva­
ralačko, istraživačko učenje potrebni su parnjaci koje
u datom trenutku muče isti termini ili problemi. Zalud
 Dole škole 29

veliki univerziteti pokušavaju da ih združe umnožava­

njem tečajeva; njihov neuspeh obično je posledica toga
što su vezani za nastavni program, tečajnu strukturu
i birokratsku administraciju. U školama, uključujući i
univerzitete, sredstva se većinom troše na kupovanje
vremena i motivacije ograničenog broja ljudi, koji tre­
ba da se late unapred utvrđenih problema u jednom
obredno određenom okviru. Najradikalnija alternativa
školi bila bi jedna mreža ili služba koja bi svakom
pružala istu priliku da ono što ga u datom trenutku
zanima podeli s drugim ljudima motivisanim istim
zanimanjem.
Da bih ovo razjasnio, poslužiću se primerom i opi­
sati kako bi se 'intelektualno združenje odgovarajućih
partnera moglo ostvariti u Njujork Sitiju. Svak bi, u
ma kojem datom trenutku i po minimalnoj ceni, imao
mogućnosti da ubaci u računar podatke o sebi, navodeći
adresu i broj telefona, naznačujući knjigu, članak, film
ili snimak o kojima želi da razgovara s traženim par­
tnerom. U roku od nekoliko dana mogao bi primiti po­
štom spisak drugih osoba koje su nedavno preduzele
istu inicijativu. Taj bi mu spisak omogućio da telefo­
nom upriliči sastanak sa ljudima koje bi u početku
poznavao isključivo kao osobe čija je želja da vode di­
jalog o istom predmetu.
Združivanje odgovarajućih ljudi na osnovu ispo-
ljenog zanimanja za kakav poseban naslov skroz je
jednostavno. Identifikovanje je mogućno jedino ako po­
stoji uzajamna želja za razgovor o nečemu što je zabe-
ležilo treće lice, a inicijativa za upriličenje sastanka
prepuštena je pojedincu. Ovoj suštoj čistoći obično se
stavljaju tri prigovora. Pozabaviću se njima ne samo
zato da bih razjasnio teoriju koju želim da ilustrujem
svojim predlogom — jer oni su upadljiv izraz duboko
30 Ivan Ilič

usađenog otpora prema raškolovanju obrazovanja, pre­

ma odvajanju učenja od društvene kontrole — nego
i zato što nam mogu biti od pomoći pri ukazivanju na
postojeće mogućnosti koje se danas ne koriste u svrhe
učenja.
Prva zamerka glasi: Zašto se davanje podataka o
sebi ne bi moglo temeljiti i na nekoj ideji ili spor­
nom pitanju? Svakako da bi se i takvi subjektivni či­
nioci mogli upotrebiti u jednom računarskom sistemu.
Političke stranice, crkve, sindikati, klubovi, centri stam­
benih zajednica i stručna udruženja već tako i organi-
zuju obrazovne aktivnosti, delujući, u stvari, kao ško­
le. U svima njima združuju se odgovarajući ljudi radi
istraživanja izvesnih „tema“; a one se obrađuju na te­
čajevima, seminarima i u okviru nastavnih programa
čiji paketi već sadrže pretpostavljene „zajedničke in­
terese“. Takvo tematsko združivanje odgovarajućih lju­
di po definiciji je usmereno na nastavnika: ono izis­
kuje nazočnost jednog autoritativnog lica koje će učes­
nicima diskusije odrediti odakle da krenu.
Nasuprot tome, združivanje odgovarajućih ljudi
pomoću naslova knjige, filma itđ. — u čistom vidu —
prepušta autoru da odredi osobiti jezik, termine i ok­
vir iskazivanja datog problema ili činjenice; a onima
koji prihvate ovo polazište omogućuje da jedni drugima
saopšte podatke o sebi. Združivanje parnjaka posred­
stvom ideje „kulturne revolucije“, na primer, obično
ima za posledicu ili zbrku ili demagogiju. S druge stra­
ne, združivanje parnjaka zainteresovanih da jedni dru­
gima pomognu u shvatanju određenog članka Maoa,
Markuzca, Frojda ili Gudmana leži u velikoj tradiciji
liberalnog učenja koja se proteže od Platonovih dija­
loga, sazdanih na navodnim Sokratovim iskazima, do
komentara Akvinskog o Petru Lombarđaninu. Otud
 Dole škole 31

se ideja združivanja parnjaka putem naslova korenilo

razlikuje ud teorije na kojoj, recimo, počivaju klubovi
„Velikih knjiga“: umesto da se oslanjaju na izbor koji
su sačinili neki čikaški profesori, svaka dva partnera
kadra su da za dalju analizu izaberu svaku knjigu.
Druga zamerka sadrži sledeće pitanje: Zašto oni
koji traže parnjake ne bi davali a podatke o svojoj sta­
rosti, poreklu, pogledu na svet, sposobnosti, iskustvu
ili drugim ođređujućim crtama? Opet, nema nikakvog
razloga da se takva diskriminatorska ograničenja ne
ugrade u neke od onih mnogih univerziteta — sa zido­
vima ili bez njih — koji bi bili u stanju da kao osnov­
no organizaciono sredstvo koriste združivanje parnjaka
putem naslovS. Mogao bih da zamislim sistem name-
njen pođsticanju povezivanja zainteresovanih osoba či­
jim bi sastancima prisustvovao autor izabrane knjige
ili njegov zastupnik; sistem sa zajemčenim prisustvom
stručnog savetnika; sistem dostupan samo učenicima
koji su upisani na neki ođsek ili u neku školu; odnos­
no Sistem u čijem bi okviru bili mogućni uzajamni su­
sreti jedino onih ljudi koji su definisali svoj poseban
pristup izabranom naslovu. Svako od ovih ograničenja
moglo bi imati neku prednost u pogledu ostvarivanja
određenih ciljeva učenja. No plašim se da, najčešće,
pravi razlog za predlagan je takvih ograničenja leži u
preziru koji potiče iz pretpostavke da su ljudi nezna­
lice: dprosvetni radnici ne žele da se dve neznalice sa­
stanu 1 zapodenu razgovor o štivu koje možda ne ra-
zuraejU i koje čitaju samo zato što ih zanima.
i Treća zamerka glasi: Zašto se onima koji traže
parnjake ne bi pružila uzgredna pomoć radi olakšava­
nja njihovih sastanaka — prostor, program rada, zak­
lon i zaštita? To danas čine škole, ispoljavajući svu onu
nedelotvornost svojstvenu krupnim birokratskim struk-
32 Iv a n Ilič

turama. Kada bismo inicijativu za susrete prepustili sa­

mim licima što traže parnjake, organizacije koje danas
n.iko ne svrstava u obrazovne verovatno bi mnogo bo­
lje obavile taj posao. Ovđe imam na umu sopstven'ike
restorana, izdavače, službe za davanje telefonskih oba-
veštenjia, šefove robnih kuća, pa čak i izvršnike želez-
ničkih službi za imaoce sezonskih karata koji bi mo­
gli reklamirati svoje usluge nudeći privlačne moguć­
nosti za obrazovne susrete.
Pri prvom susretu u nekom restoranu, recimo, par­
tneri bi se mogli prepoznati po knjizi o kojoj treba da
razgovaraju, pošto bi je stavili kraj svojih šolja za kafu.
Ljudi koji bi uzimali inicijativu za upriličenje takvih su­
sreta ubrzo bi naučili šta valja da navedu kako bi se sre­
li s ljudima koje traže. Opasnost da bi razgovor s jednim
'ili više stranaca mogao čoveku koji ga je sam odabrao
donetl gubitak vremena, razočarenje, pa čak i nepri­
jatnost Azvesno je manja od iste opasnosti kojoj se ne­
ko (izlaže pri upisu na koledž. Susret radi razgovora
0 članku iz nekog nacionalnog magazina, upriličen po­
moću računara, održan u kakvom restoranu izvan Čet­
vrte avenije, ne bi čoveka obavezivao da ostane u dru­
štvu novih poznanika duže no što mu treba da ispije
solju kafe, niti bi on ikad morao da se ponovo sretne
s ma kojim od nj,ih. Veliki su izgledi da bi takav sus­
ret đoprineo dizanju tame koja obavija život u mo­
dernom gradu i bio podsticaj za novo prijateljstvo, za
rad na onom što neko sam odabere, kao i za kritičko
čitanje. (Neosporna je činjenica da bi na taj način FBI
mogao doći do podataka o nečijim ličnim tumačenjima
1 susretima; no jednom slobodnom čoveku — koji, ho-
ćeš-nećeš, daje svoj prilog davljenju njuškala u pri­
kupljenim tricama i kučinama — tek je zabavno da
to još nekog zabrinjava u 1970. godini.
 D ole š k o le 33

Da bi svi dobili obrazovanje, svi treba i da ga pru­

žaju — na ovoj pretpostavci počivaju i razmena veština
i združivanje partnera. Narodna kultura može se pos­
tići ne upisivanjem u speoijalizovanu ustanovu, već sa­
mo mobilizacijom čitavog stanovništva. Danas nastav­
nici sa svedodžbom prisvajaju jednako pravo svakog
čoveka na upražnjavanje vlastite sposobnosti učenja
i poučavanja. Nastavnička sposobnost, opet, ograniče­
na je na ono što se može uraditi u školi. A time se,
priđe, rad i dokolica, otuđuju jedno od drugog: i gle­
dalac i radnik treba da stignu na radno mesto potpuno
spremni za uklapanje u utrveni postupak koji ih čeka.
Dizajn, uputstva za izradu i reklama nekog proizvoda
oblikuju ih za njihovu ulogu u istoj meri u kojoj to
čini formalno obrazovanje putem školovanja. Jedna
radikalna alternativa školovanom društvu iziskuje ne
samo nove formalne mehanizme za formalno sticanje
veština i njihovu obrazovnu upotrebu. Raškolovano
društvo podrazumeva nov pristup uzgrednom ili ne­
formalnom obrazovanju.
Uzgredno obrazovanje ne može se više vraćati ob­
licima koje je učenje uzimalo u selu ili u srednjoveko-
vnoj varoši. Tradicionalno društvo više je podsećalo na
niz koncentričnih krugova osmišljenih struktura, dok
modemi čovek mora naučiti kako da osmisli mnoge
strukture koje ga se tek marginalno tiču. U selu su se
jezik, arhitektura, rad, vera i porodični običaji uza­
jamno slagali, objašnjavali i jačali. Srasti s jednom st­
rukturom značilo je srasti s ostalima. Cak je i speci-
jalizovano šegrtovanje predstavljalo uzgredan proizvod
specijalizovanih delatnpsti — na primer, obućarstva ili
psalmopojstva. Ako nikad nije postajao majstor ili u-
čen čovek, šegrt je još uvek sarađivao u izradi cipela
ili osvečanjivanju crkvene službe. Ni s radom ni s do-

3
34 Iv a n Ilič

kolicom obrazovanje se nije jagmilo oko vremena. Go­

tovo je u celini bilo složeno, doživotno i neplanirano.
Savremeno društvo je rezultat svesnih namera, a
one moraju obuhvatiti i obrazovne mogućnosti. Sada
ćemo se manje oslanjati na specijalizovanu, redovnu
poduku u školi, te moramo naći nove načine za učenje
i poučavanje: obrazovni kvalitet svih ustanova mora se
ponovo poboljšati. No ova prognoza je veoma dvosmi­
slena. Ona bi mogla značiti da će ljudi u modernom
gradu sve više postajati žrtve jednog uspešnog procesa
apsolutnog poučavanja i manipulisanja čim budu li­
šeni čak i one neznatne pretenzije na kritičku nezavis­
nost koju danas liberalne škole pružaju bar nekim svo­
jim đacima.
A mogla bi značiti i to da će se ljudi manje zakla­
njati za svedočanstva stečena u školi, što će im uliti
više hrabrosti da „odgovaraju“, a time i da kontrolišu
i upućuju ustanove u kojima sudeluju. Da bismo ovo
drugo obezbedili, moramo se naučiti procenjivanju dru­
štvene vređnosti rada i dokolice na osnovu obrazovne
razmene koju oni omogućuju. Delotvorno učešće u po­
litici jedne ulice, radne organizacije, biblioteke, emisije
novosti ili bolnice jeste, dakle, najbolje merilo za oce-
njivanje njihovog dometa kao obrazovnih ustanova.
Nedavno sam razgovarao sa skupinom učenika ni­
že srednje škole, koji su u to vreme pripremali pokret
otpora protiv obaveznog upisa u naredni razred. Parola
im je bila: „Učešće — ne izigravanje“. Bili su razoča­
rani što se to shvata kao zahtev za manjim, a ne većim
obrazovanjem; podsetili su me na otpor Karla Marksa
protiv jednog mesla u Gotskom programu koje je —
pre stotinu godina — izražavalo želju da se zapošlja­
vanje dečje radne snage stavi van zakona. On se pro­
tivio tom predlogu u interesu obrazovanja mladih, a
 D ole š k o le 35

ono je bilo mogućno jedino na radu. Ako najveći plod

rada predstavljaju obrazovanje koje ovaj daje Coveku
i prilika koju mu pruža za preduzimanje obrazovanja
drugih, onda je pedagoško otuđenje modernog društva
još gore od ekonomskog otuđenja.
Jedan moj crni prijatelj u Cikagu dobro je defini-
sao glavnu prepreku na putu ka društvu istinskog ob­
razovanja rekavši mi da je naša uobrazilja „skroz pre-
školovana“. Mi dopuštamo da država utvrdi univerzal­
ne obrazovne nedostatke građana 'i ustanovi jednu spe-
cijalizovanu agenciju za njihovo otklanjanje. I sami,
na taj način, postajemo žrtve zablude da smo kadri
razlikovati šta je za druge nužno obrazovanje a šta ne,
baš kao što su prethodni naraštaji donosili zakone o
tome šta je sveto a šta svetovno.
Dirkem je uvideo da ta sposobnost za podelu dru­
štvene stvarnosti na dve oblasti predstavlja samu su­
štinu formalne rtiligije. Neke su religije, rasuđivao je
on, Lišene natprirodnoga, neke su lišene bogova, ali sve
religije bez razlike dele svet na stvari, doba i ljude koji
su sveti i na one koji su, samim tim, svetovni. Dirke-
mov uvid može se primeniti i na sociologiju obrazo­
vanja, jer i školi je svojstvena slična radikalna deoba.
Samim svojim postojanjem obavezne škole dele ^
svako društvo na dve oblasti: neki vremenski razmaci,
procesi, obrade i zanimanja su „akademski“ ili „peda­
goški“, a drugi to nisu. Moć škole da tako podvaja
društvenu stvarnost ne zna za granice: obrazovanje
dobiva nezemnu, a svet neobrazovnu oznaku.
Savremeni teolozi, od Bonhefera naovamo, ukazuju
na današnja brkanja biblijske poruke i poustanovlje-
ne religije. Ukazuju na iskustvo da sekularizacija obi­
čno ide u korist hrišćanskoj slobodi i veri. Mnogim
sveštenim licima njihove izjave neizbežno zvuče kao

3*
36 Iv a n Ilič

huljenje. Neosporno da će raškolovanje društva ići u

korist obrazovnom procesu, iako mnogim profesional­
nim pedagozima ovaj zahtev zvuči kao ukidanje pro-
svećenosti. No današnje škole guše samu prosvećenost.
Sekularizacija hrišćanske vere zavisi od toga ko­
liko se za nju zalažu hrišćand odrasli u Crkvi. Raško­
lovanje obrazovanja zavisi, na gotovo isti način, od to­
ga u kolikoj će merli njime rukovoditi oni koji su vas-
pitani u školama. Nastavni program im ne može po­
služiti kao alibi za ovaj zadatak: svak od nas ostaje
odgovoran za orno što je postao, pa čak i ako, može biti,
nije u stanju ni za šta drugo doli da prihvati tu odgo­
vornost i služi kao upozorenje drugima.
 II

FENOMENOLOGIJA ŠKOLE

Neke reci postale su toliko rastegljive da više nisu

korisne. U takve termine spadaju „škola“ i „nastava“.
Poput kakve amebe, ioni se uvlače u gotovo svaku je­
zičku prazninu. ABM će biti škola za Ruse, IBM će dr­
žati nastavu crnačkoj deoi, a vojska je u stanju da po­
stane škola nacije*).
Traganje za alternativama u obrazovanju mora,
dakle, poći od saglasnosti o tome šta se razumeva pod
,,školom“. Tu saglasnost mogućno bi bilo postići na ne­
koliko načina. Mogli bismo, za početak, navesti latentne
funkcije modernih školskih sistema, kao što su opšte
staranje o đeci, selekcija, indoktrinacija i učenje. Mogli
bismo načiniti analizu mušterija i proveriti koje su od
tih latentnih funkcija korisne ili štetne po nastavnike,
poslodavce, decu, roditelje ili članove slobodnih pro­
fesija. Mogli bismo izvršiti pregled istanje zapadne
*) A B M J e s k r a ć e n ic a za s is te m a n tib a lis tlč k lh p r o je k tila , a
IB M za a m e r ič k u k o m p a n iju k o ja p ro iz v o d i p o slo v n e m a šin e . —
P rlm . p re v .
36 Iv a n Ilič

kulture i prikupljenih antropoloških podataka radi pro­

nalaženja ustanova koje su igrale ulogu sličnu današ­
njoj ulozi školovanja. Mogli bismo se, napokon, opome­
nuti svih onih normativnih iskaza od vremena Kome-
nija, pa čak i od vremena Kvintilijana, te otkriti koji­
ma je od njih moderni školski sistem najbliži. No svaki
od ovih pristupa obavezivao bi nas da pođemo od iz-
vesnih pretpostavki o povezanosti škole i obrazovanja.
Da bih iznašao jezik kojim možemo govoriti o školi
ne pozivajući se neprestano na obrazovanje, rešio sam
da pođem od nečeg što bi se moglo nazvati fenomeno­
logijom javne škole. U tu svrhu definisaću „školu“ kao
proces kroz koji se prolazi u određeno doba starosti,
koji je povezan s nastavnicima i koji iziskuje redovno
praćenje obaveznog nastavnog programa.
1. Doba starosti. Škola razvrstava ljude prema do­
bu starosti. To razvrstavanje počiva na tri neospora-
vane premise. Deci je mesto u školi. Deca uče u školi.
Deca se mogu poučavati jedino u školi. Po mom miš­
ljenju, ove neispitane premise zaslužuju da se ozbiljno
dovedu u pitanje.
Mi smo navikli na decu. Resili smo da treba da
idu u školu, da rade ono što im se kaže i da ne zara­
đuju za život niti osnivaju porodicu. Očekujemo od
njih da znaju gde im je mesto i da se ponašaju kao
deca. Sećarno se, s nostalgijom ili gorčinom, vremena
kada smo i sami bili deca. Od nas se očekuje da bu­
demo trpeljiivi prema detinjastom ponašanju dece. Za
nas, čovečanstvo predstavlja vrstu koja je, u isti mah,
pogođena i usrećena zadatkom staranja o deci. Zabo­
ravljamo, međutim, da se naša današnja predstava o
 D o le š k o le 39

„detmjstvu“ razvila tek nedavno u Zapadnoj Evropi,

a još kasnije u Sevemoj i Južnoj Americi.2)
U većini istorijskih doba nije se pravila razlika iz­
među detinjstva, odojaštva, đečaštva ili mladosti. Neka
hrišćanska stoleća čak nisu bila u stanju ni da sagle­
daju telesne razmere detinjstva. Umetnici slikahu dete
kao minijaturnu odraslu osobu u majčinom naručju.
Deca su se u Evropi pojavila zajedno sa džepnim časo-
vnikom i renesansnim hrišćanskim zelenašima. Pre po­
četka dvadesetog veka, ni siromašni ni bogati nisu zna­
li za dečju odeću, dečje igre niti za pravni imunitet
deteta.' Detinjstvo je bilo svojina buržoazije. Radnička,
seljačka i plemićka deca odevala su se kao što su im
se odevali očevi, igrala su se kao što su im se igrali
očevi i vešana su kao što su im vešani očevi. Sve se
to izmendlo pošto je buržoazija otkrila „detinjstvo“. Sa­
mo neke crkve i dalje su, jedno vreme, uvažavale do­
stojanstvo i zrelost mladih. Svako dete je, sve do Dru­
gog vatikanskog sabora, dobij alo nauk da hrišćanin
stiče sposobnost za moralno rasuđivanje i slobodu kada
napuni sedam godina, te da je nadalje u stanju da Čini
grešna dela, koja mogu biti kažnjena večitim proklet­
stvom. Polovinom dvadesetog veka roditelji iz srednje
klase latili su se pokušaja da poštede svoju decu ove
doktrine i njihovo mišljenje o deci preovlađuje u da­
našnjoj crkvenoj praksi
Sve do prošlog veka, „deca“ roditelja iz srednje
klase odgajana su kod kuće, uz pomoć vaspitača i pri­
vatnih škola. Tek s nastankom industrijskog društva
masovna proizvodnja „detinjstva“ postala je izvodljiva
!) P a r a le ln a is to r ija m o d e rn o g k a p ita liz m a 1 m o d e rn o g d e ­
tin js tv a p r ik a z a n a je u k n jiz i F ilip a A riša S to leća detin jstv a ,
K n o p f., 1962.
40 Iv a n IIič

i pristupačna masama, školski sistem je moderna po­

java, kao i đetinjstvo, koje predstavlja njegov proizvod.
Kako danas uglavnom žive liizvan industrijskih gra­
dova, ljudi većinom i ne doživljuju đetinjstvo. Na An-
điima đete počinje da obrađuje zemlju čim postane „ko­
risno“. Pre toga čuva ovce. Ako bude dobro hranjeno,
postaće korisno s jedanaest godina, a inače s dvanaest.
Nedavno sam razgovarao s mojim noćnim čuvarom
Markosom o njegovom jedanaestogodišnjem sinu, koji
radi u jednoj benbermici. Frimetio sam, na španskom,
dia mu je sin još uvek „nino“. Iznenađeni Markos od­
vrati s prostodušnim osmehom: „Kanda je tako, don
Ivan“. Uviđajući da je, pre no što sam izneo ovu opa­
sku, otac držao da mu je Markos pre svega „sin“, gri­
zla me je savest što sam dve razborite osobe razdvojio
zavesom đetinjstva. Dakako, kada bih stanovniku nju-
jorških sirotinjskih četvrti rekao da mu je zaposleni
sin još uvek „dete“, on se ne bi iznenadio. Vrlo dobro
zna da njegov jedanaestogodišnji Sin treba da ima de-
tinjstvo, i ogorčen je činjenicom što ga nema. Marko-
sov sin će tek biti ophrvan čežnjom za detinjstvom;
sin Njujorčanina oseća da mu je ono uskraćeno.
Većina ljudi u svetu, dakle, 'ili ne želi ili nije ka­
dra da svom porodu pruži moderno đetinjstvo. No
takođe izgleda da je đetinjstvo teret za znatan broj
pripadnika one manjine koja ga ima. Mnogi od njih
jednostavno su prinuđeni da prođu kroza nj d uopšte ih
ne zadovoljava uloga deteta. Rasti kroz đetinjstvo zna­
či biti osuđen na proces svirepog sukobljavanja svesti
0 sopstvenoj ličnosti i uloge nametnute društvom koje
1 samo prolazi kroz školsko doba. Ni Stiven Dedalus
ni Aleksanider Portnoj nisu uživali u detinjstvu, a ni
mnogima od nas, pretpostavljam, nije se sviđalo da
budu smatrani deoom.
 D o le š k o le 41

Kada ne bi bilo ustanova za učenje namenjenih

određenim godištima i obaveznih, „đetinjstvo“ se više
ne bi proizvodilo. Omladina bogatih nacija oslobodila
bi se njegovog rušilačkog uticaja, a siromašne nacije
digle bi ruke od pokušaja da se nadmeću s detinjasto-
šću bogatih. Kada bi preraslo svoje doba detinjstva,
društvo bi moralo postati snošljivo za mlade. Postojeća
razdvojenost odraslog društva, koje hini humanost, i
školske sredine, koja se ruga stvarnosti, ne bi se više
mogla održati.
Ukidanje škola takođe bi moglo okončati današnju
diskriminaciju prema odojčadi, odraslima i starima,
koja se vrši radi dece u toku čitavog njihovog dečaštva
i mladosti. Gledano unazad, verovatno će bizarna izgle-
datirdruštvena odluka da se sredstva namenjena obra­
zovanju prvenstveno dodeljuju onim građanima koji
su izgubili izvanrednu sposobnost učenja iz prve četiri
godine života ne dostigavši vrhunac samiomotivisane
volje za učenje.
Ustanovna mudrost glasi da je deci potrebna ško­
la. Ustanovna mudrost glasi da deca u školi uče. Ali
sama ta ustanovna mudrost proizvod je škola, jer nam
zdrav razum veli da se u školi mogu poučavati jedino
deca. Tek segregacijom u kategoriju detinjstva uopšte
je mogućno navesti ljudska bića na pokoravanje auto­
ritetu kakvog školskog učitelja.
2. Nastavnici i đaci. Po definiciji, deca su đaci. Po­
tražnja miljea detinjstva stvara neograničeno tržište
za opunomoćene nastavnike. Škola je ustanova koja se
temelji na aksiomu da je znanje rezultat nastave. A us­
tanovna mudrost i dalje prihvata ovaj aksiom, unatoč
neodoljivim suprotnim dokazima.
Svi smo mi najveći deo znanja stekli izvan škole.
Đaci ponajviše uče bez nastavnika, a često i uprkos
42 Iv a n Ilič

njima. Što je najtragičnije, većina ljudi dobiva lekci­

ju od škola, iako nikad ne ide u školu.
Van škole se svak uči životu. Bez mešanja nastav­
nika učimo se govoru, mišljenju, ljubavi, osećanju.
igranju, psovanju, politiziranju 4 radu. Izuzetak od
ovog pravila ne čine ni deca o kojoj učitelj danonoćno
vodi brigu. Siročad, idioti i sinovi školskih učitelja
najviše uče izvan „obrazovnog“ procesa koji je za njih
planiran. Pokušaji nastavnika da podstaknu učenje si­
romašnih ispali su jadni. Siromašne roditelje koji žele
da im deca idu u školu manje zanima šta će ona nau­
čiti negoli svedočanstvo i zarađen novac. A roditelji
iz srednje klase poveravaju svoju decu brizi kakvog
nastavnika da ne bi naučila ono što siromašni uče na
ulici. Obrazovno istraživanje sve više pokazuje da ve­
ćinu stvari kojima nastavnici hine da ih uče deca nau­
če od vršnjačkih skupina, iz stripova, slučajnim zapa­
žanjima, a iznad svega samim učešćem u školskom
obredu. Nastavnici najčešće ometaju ono učenje koje
se odvija u školi.
Polovina stanovnika našeg sveta nikad nije kroči­
la u školu. Ti ljudi ne dolaze u dorir s nastavnicima
i lišeni su povlastice da postanu ražđaci. Pa ipak će
sasvim uspešno naučiti poruku škole: da so treba ško­
lovati. i to sve više. Preko poreznika, koji ih primorava
da plaćaju za nju, preko demagoga, koji ih navodi da
od nie nešto očekuju, ili preko njihove dece, čim se
ona njome zaraze — škola ih poučava da uvide vlas­
titu inferiornost. Tako siromašni gube samopoštova-
nje prihvatajući veru koja pođaruje izbavljenje je­
dino kroz školu. Crkva im je, bar, pružala priliku da
se na samrtnom času pokaju. Škola im ostavlja očeki­
vanje (lažnu nadu) da će njihovim unucima poći za ru­
kom ono što njima samima nije. To očekivanje se, na­
 D o le Š k o le 43

ravno, sastoji u još većem znanju, čiji je izvor škola,

ali ne nastavnik.
Najveći deo naučenog đaci nikad ne pripisuju u
zaslugu nastavnicima. I bistri i glupi vazda se uzdaju
u bubanje, čitanje i dosetljivost da bi položili ispite,
milom ili silom motivisani za željenu karijeru.
Odrasli naginju romantizovanju vlastitog školova­
nja. Osvrćući se unazad, oni stečeno znanje pripisuju
nastavniku čijem su se strpljenju naučili da dive. No
isti ti ljudi zabrinuli bi se za duševno zdravlje deteta
koje bi hitalo kući da im saopšti šta je naučilo od sva­
kog svog nastavnika.
Škole stvaraju radna mesta za učitelje, bez obzira
čemu ovi uče đake.
3. Redovno praćenje nastave. Svakog meseca vi­
đam nov spisak predloga koji neka američka industrija
podnosi AID-u*), zalažući se za zamenu latinskoamerič-
kih „učioničkih praktičara“ disciplinovanim sistemskim
administrativcima ili, naprosto, televizijom. U Sjedi­
njenim Američkim Državama sve se više.prihvata na­
stava kao timski poduhvat obrazovnih istraživača, pro­
jektanata i tehničara. No bez obzira da li je nastavnik
oličen nekom staromodnom učiteljicom ili timom u be-
lim mantilima, i bez obzira da li uspešno obavlja na­
stavu iz predmeta navedenih u katalogu — profesional­
ni nastavnik stvara jedan sveti okvir.
Učionicu ugrožava neizvesna budućnost profesio­
nalne nastave. Kada bi se specijalizovali za unapre­
đivanje učenja, obrazovni profesionalci morali bi da
odustanu od sistema koji iziskuje 750 do 1.000 skupova
godišnje. Naravno, nastavnički učinak je mnogo veći.
*) A g e n c ija z a m e đ u n a r o d n i ra z v o j, o d se k u S te jt D e p a rt-
m e n tu . — P rim . p re v .
44 Iv a n Ilič

Ustanovila mudrost škola uči roditelje, đake i prosvetne

radnike da nastavnik, radi izvođenja nastave, mora
upražnjavati svoj autoritet u kakvom svetom ograđe­
nom prostoru. To važi čak i za nastavnike čiji đaci pro­
vode najveći deo školskog vremena u učionici bez
zidova.
Po samoj svojoj prirodi, škola teži polaganju pot­
punog prava na vreme i energiju onih koji u njoj uče­
stvuju. A time se, opet, nastavnik pretvara u staratelja,
propovednika i terapičara.
U svakoj od ove tri uloge on zasniva svoj autori­
tet na drukčijem pravu. Nastavnik-staratelj ponaša se
kao ceremonij al-maj stor, koji vodi đake kroz razvučen
lavirintski obred. On je sudija u pogledu pridržavanja
pravila i izvršilac zamršenih propisa u vezi s posve­
ćivanjem u životne tajne. Kadar je da, u najbolju ruku,
pripremi teren za ovladavanje nekom veštinom, što
svaki uča oduvek čini. Ne zavaravajući se da pruža
neko duboko znanje, on uvežbava đake da savladaju
neke osnovne ukalupljene postupke.
Nastavnik-moralist zamenjuje roditelje, boga ili
državu. Inđoktriniše đake šta je ispravno a šta pogre­
šno, ne samo u školi nego i u društvu uopšte. Svakom
od njih on je in loco parentis, pa na taj način obezbe-
đuje da se svi osećaju deoom iste države.
Nastavnik-terapičar smatra se ovlašćenim da kopa
po ličnom životu đaka kako bi mu pomogao da se raz­
vije kao ličnost. Kada je vrše staratelj i propovednik,
onda ova funkcija obično podrazumeva ubeđivanje đa­
ka da se podvrgne kroćenju vlastite vizije istine i vlas­
titog osećanja pravde.
Paradoksalna je tvrdnja da se jedno liberalno dru­
štvo može zasnivati na modernoj školi. Svojim odnosom
prema đaku nastavnik poništava sve garantije slobode
 D ole š k o le 45

pojedinca. Kada školski učitelj u sebi spaja funkcije

sudije, ideologa 'i lekara — suštastveni društveni stil
biva izopačen samim procesom koji treba da bude pri­
prema za život. Nastavnik koji sjedinjuje te tri moći
mnogo više doprinosi izvitoperavanju deteta negoli za­
koni koji utvrđuju njegovu pravnu ili ekonomsku ma-
loletnost, odnosno koji mu ograničavaju pravo na slo­
bodu zbora ili izbor prebivališta.
Nastavnici nipošto nisu jedini profesionalni terapi-
čaxi. Psihijatri, obrazovni savetnici i savetnici za iz­
bor studija i zanimanja, pa čak i advokati, pomažu mu­
šterijama u donošenju odluka, razvijanju ličnosti i sti-
canju znanja. Na osnovu zdravog razuma, ipak, muš­
terija zna da ti profesionalci treba da se uzdrže od na­
metanja svog mišljenja o tome šta je ispravno a šta
ne, odnosno od prisiljavanja bilo koga da se pridržava
njihovih saveta. Školski učitelji i sveštenici su jedini
profesionalci koji se smatraju ovlašćeni da zabadaju
nos u privatne stvari svojih mušterija držeći, u isti
mah, propoved prinudno okupljenim slušaocima.
Kad se nađu pred tim svetovnim popom — nas­
tavnikom — decu ne štite ni Prvi ni Peti amandman.
Moraju se suočiti s čovekom ovenčanim nevidljivom
trojnom krunom, poput papske tijare, simbolom trojnog
autoriteta združenog u jednom licu. Za dete, nastavnik
činodejstvuje u svojstvu pastora, proroka i popa — u
isti mah vodi, poučava i vrši jedan sveti obred. On
objedinjuje prava srednjovekovnih papa u društvu sa­
zdanom na jemstvu da sva ta prava nikad neće dobiti
jedna osnovna i obavezna ustanova — bilo crkva ili
država.^
Definisanje dece kao redovnih đaka omogućuje
nastavniku da nad njihovim ličnostima uspostavi jednu
vrstu vlasti koja mnogo manje podleže ustavnim i obi­
46 Iv a n IU6

čajnim ograničenjima negoli vlast čuvara drugih dru­

štvenih enklava. Hronološka starost uskraćuje deci ga-
rantije uobičajene za odrasle u kakvom modernom sklo­
ništu — ludnici, manastiru ili zatvoru.
Pod autoritativnim pogledom nastavnika, nekoliko
vrste vrednosti stapaju se u jednu. Razlike između mo­
ralnosti, zakonitosti i lične vrednote bivaju zamagljene
i, konačno, odstranjene. Svakom prekršaju daje se smi­
sao višestrukog prestupa. Prestupnik treba da oseti da
je prekršio pravilo, da se poneo nemoralno i da je sam
sebe unizio. Đaka koji na ispitu vešto pribavi pomoć
nazivaju zločincem, pokvarenjakom i ništarijom.
Praćenje nastave otrže decu iz svakodnevnog sveta
zapadne kulture i baca ih u daleko primitivniju, vol-
šebnu i mrtvački ozbiljnu sredinu. Takvu enklavu, u
kojoj prestaju da važe pravila obične stvarnosti, škola
ne bi bila kadra da stvari ako ne bi dugi 'niz godina
držala mlade fizički zatvorene na svetoj teritoriji. Pra­
vilo praćenja nastave omogućuje učionici da služi kao
čarobna materica koju dete povremeno napušta, po za­
vršetku školskog dana i školske godine, da bi konačno
bilo izbačeno u svet odraslih. Bez škola ne bi moglo
biti ni univerzalnog produženog detinjstva ni zagušlji­
ve učioničke atmosfere. Kao prinudni kanali za stica-
nje znanja, škole bd, ipak, mogle postojati i bez jednog
i bez drugog i imati represivni je i razorni j e dejstvo od
svakog drugog koje smo dosad iskusili. Da bismo shva­
tili šta znači raškolovati društvo, a ne tek reformisati
obrazovni sistem, moramo se sada usredsrediti na skri­
veni nastavni program školovanja. Ovde nas neposred­
no ne zanima skriveni nastavni program ulica u geti­
ma, koji žigoše siromašne, niti skriveni nastavni pro­
gram salona, koji donosi koristi bogatašima. Pre nas
zanima da skrenemo pažnju na činjenicu da sami ce­
 D o le Š k o le 47

remonijal ili obred školovanja čine jedan skriven na­

stavni 'program te vrste. Čak ni najbolji nastavnik ne
može đake potpuno zaštititi od njega. Diskriminaciju
koje dato društvo vrši prema nekim svojim članovima,
taj skriveni nastavni program školovanja neizbežno po­
goršava predrasudom ¡i krivicom dajući drugim, pov-
lašćenim članovima nov razlog za snishodljiv odnos pre­
ma većini. Podjednako neizbežno, taj skriveni nastavni
program služi i bogatima i siromašnima kao obred po­
svećivanja u tajne jednog potrošačkog društva usrne-
renog na rast.
 III

RITUALIZACIJA NAPRETKA

Diplomirani student školovan je za službu u odab­

ranom društvu bogatih građana sveta. Ma koliko se
zaricao na solidarnost s Trećim svetom, svaki svršeni
student koledža u Americi dobio je obrazovanje koje
staje pet puta više od prosečnog životnog prihoda po­
lovine čovečanstva. Student iz Latinske Amerike po­
staje član tog ekskluzivnog studentskog udruženja ka­
da se na njegovo obrazovanje utroši bar 350 puta više
društvenog novca negoli na obrazovanje njegovih su­
građana srednjeg prihoda. S veoma retkim izuzecima,
diplomirani student iz siromašne zemlje se ugodnije o-
seća u društvu seveimoameričkih a evropskih kolega
negoli u društvu neškolovanih sunarodnika, a svi stu­
denti su, zahvaljujući akademskoj obradi, zadovoljni
jedino u društvu onih koji takođe troše proizvode ob­
razovne mašine.
Osobe testirane i razvrstane kao potencijalni lo-
vani ili vlastodršci uživaju na modernom univerzitetu
povlasticu raskola. Niko ne dobiva poreska sredstva da

4
 50 Iv a n I lič

bi, u dokolici, stekao vlastito obrazovanje ili pravo za

obrazovanje drugih ukoliko, u isti mah, ne poseduje u-
verenje da će napraviti karijeru. Za svaki naredni stu­
panj škole odabiraju one koji su se, u ranijim fazama
igre, pokazali isplativim rizikom za postojeći poredak.
Pošto ima monopol kako na sredstva namenjena uče­
nju, tako i na podarivanje društvenih uloga, univerzi­
tet kooptira pronalazača i potencijalnog raskolnika.
Diploma uvek ostavlja neizbrisivu oznaku cene na na­
stavnom programu potrošača. Svršeni studenti koledža,
posednici sveđodžbi, uklapaju se jedino u svet koji im
stavlja na glavu oznaku cene, ovlašćujući ih na taj na­
čin da loidređuju stepen društvenih očekivanja. Obim
potrošnje svršenog studenta koledža predstavlja u sva­
koj zemlji merilo za sve druge; ako žele da budu oivi-
lizovani ljudi na poslu ili u dokolici, stremiće životnom
stilu svršenih studenata koledža.
Univerzitet, tako, nameće potrošačka merila na ra­
du i kod kuće, i to u svakom kraju sveta i u svakom
političkom sistemu. Što je u jednoj zemlji manje diplo­
miranih studenata, to više ostalo stanovništvo uzima
za uzor njihove kultivisane zahteve. U Rusiji, Kini i
Alžiru jaz između potrošnje diplomiranog studenta i
potrošnje prosečnog građanina još je veći negoli u Sje­
dinjenim Američkim Državama. Automobili, putovanja
avionom i magnetofoni upadljiviji su znaci ugleda u
jednoj socijalističkoj zemlji, gde .ih omogućuje jedino
diploma — a ne, prosto, novac.
Sposobnost univerziteta za utvrđivanje potrošačkih
ciljeva predstavlja novinu. U mnogim je zemljama ta
moć stečena tek šezdesetih godina ovog veka, s počet­
kom širenja obmane o podjednakoj dostupnosti javnog
obrazovanja. Pre toga je univerzitet štitio slobodu go­
vora pojedinca, ali mu znanje nije automatski pretva­
 D ole š k o le 51

rao u bogatstvo., U srednjem veku je biti učen značilo

biti siromašan, pa čak i prositi. Zahvaljujući svom po­
zivu, srednjovekovni učenjak bi naučio latinski i po­
stao autsajder dostojan ne samo uvažavanja nego i pod-
smeha seljaka i princa, građanina i sveštenika. Da bi
imao uspeha u svetu, skolastičar je najpre morao ući
u nj stupajući u državnu službu, po mogućstvu crkve­
nu. Stari univerzitet je predstavljao slobodnu zonu za
otkrića i rasprave kako o novim tako i o starim ideja­
ma. Učitelji i učenici okupljahu se da bi Čitali štiva
drugih učitelja, već davno mrtvih, čije žive reči bacahu
novu svetlost na tadašnje zablude. U to doba sveuči­
lište bejaše zajednica akademskog traganja i endemič­
nog nemira.
Na modernom multiverzitetu ova se zajednica po­
vukla na periferiju, gde održava sastanke u gajbi ne­
kog studenta, u kabinetu nekog profesora ili u kapela-
novim prostorijama. Strukturalna svrha modernog u-
niverziteta ima malo veze s tradicionalnim traganjem.
Razmena rezultata đisciplLnovaoih, kritičkih ispitivanja
najvećim se đelom, od vremena Gutenberga, prenosi
s „katedre“ u Štampu. Moderni univerzitet je proigrao
priliku da obezbedi jednostavan okvir za susrete koji
su i autonomni i anarhični, usmereni, a ipak neplani­
rani i burni, opredelivši se, umesto toga, za upravljanje
procesom koji proizvodi takozvani istraživački rad i
pođuku.
Od vremena sputnjika američki univerzitet poku­
šava da uhvati korak s proizvodnjom svršenih stude­
nata u Sovjetskom Savezu. Nemoi danas napuštaju a-
kademsku tradiciju i grade „univerzitetske krugove“
da bi uhvatili korak s Amerikancima. Želje da u toku
ovog desetleća povećaju rashode za osnovne i srednje
škole s 14 na 59 milijardi neimačkih maraka :i da više

4*
52 Iv a n I lič

nego utrostruče rashode za visoko školstvo. Francuzi

nameravaju da 1980. godine troše na škole 10 posto
ukupnog nacionalnog proizvoda, a Fordova zađužbina
tera siromašne zemlje u Latinskoj Americi da izdatke
po glavi za svršene studente iz „uglednih“ porodica
približe visini severnoameričkih. U očima studenata,
studije su investicija koja donosi najveću novčanu za­
radu, a u očima nacija — studenti su ključni činilac
razvoja.
Za većinu, koja prvenstveno teži da stekne kole-
šku diplomu, univerzitet nije izgubio ugled, no od 1963.
godine, primetno gubi na ceni među vernicima. Stu­
denti neće da se pripremaju za rat, zagađivanje i ove-
kovečavanje predrasude. Nastavnici ih podržavaju u
osporavanju zakonitosti vlade, njene spoljne politike,
obrazovanja i američkog načina života. Dosta je onih
koji odbacuju diplome i pripremaju se za život u kon-
tra kulturi, izvan priznatog društva. Izgleda da se op-
ređeljuju za način života sređnjovekovnog Fratičelija-i
Alumbradosa, iz vremena reformaoije, koji predstavlja­
hu hipike i ražđake svoga doba. Drugi priznaju mo­
nopol škola nad sredstvima koja su im potrebna za
izgradnju protivdruštva. Međusobno traže podršku, da
hi časno živeli povinujući se akademskom obredu. Oni
su, tako reći, žarište jeresi u samoj univerzitetskoj hi­
jerarhiji.
Široki slojevi stanovništva, međutim, sa zebnjom
gledaju na modernog mistika i modernog arhijeretika.
Ovi ugrožavaju potrošačku privredu, demokratsku po­
vlasticu i predstavu koju Amerika iona o sebi. Ali ne-
mogućno ih je odstraniti pukim željama. Među njima
je sve manje onih koji se mogu preobratiti strpljenjem
ili kooptirati lukavošću — na primer, postavljanjem
na mesta gde će predavati svoju jeres. Otud traganje
 D ole Š kole 53

za sredstvima pomoću kojih bi se društvo otarasilo

raskolnika ili umanjio značaj univerziteta, jer im on
služi kao baza za protest.
Studenti i nastavnici koji dovode u pitanje zakoni­
tost univerziteta, plaćajući za to visoku ličnu cenu, sva­
kako ne smatraju da sami postavljaju potrošačka me-
rila niti pak da idu na ruku nekom sistemu proizvod­
nje. Osnivači takvih skupina kao što su Odbor zabri­
nutih eksperata za Aziju i Severnoamerički kongres za
pitanja Latinske Amerike (NACLA) spadaju među naj-
delotvomije nosioce one korenite promene u sagledava­
nju stvarnosti stranih zemalja koju su doživeli milioni
mladih ljudi. Drugi su, opet pokušali da formulišu
marksistička tumačenja američkog društva ili pripadaju
krugu odgovornih za procvat komuna. Njihovi uspesi
potkrepljuju obrazloženje da je univerzitet nužan kao
jemac neprestane društvene kritike.
Zahvaljujući jedinstvenom sticanju okolnosti koji
danas vlada na univerzitetu, neki njegovi članovi su,
neosporno, u mogućnosti da čitavo društvo podvrgnu
kritici. Univerzitet obezbeđuje vreme, pokretljivost,
dostupnost jednakih, pristupačnost obaveštenja, kao i
nekakav imunitet — a te povlastice ne uživaju u pod­
jednakoj meri i drugi slojevi stanovništva. Ali ovu slo­
bodu univerzitet pruža jedino onima koji su već dubo­
ko posvećeni u tajne potrošačkog društva i upoznati
s potrebom za nekom vrstom obaveznog javnog školo­
vanja.
Školski sistem danas vrši trostruku funkciju svoj­
stvenu moćnim crkvama kroz čitavu istoriju. U isti
mah je pričuvište društvenog mita, poustanovljen iz­
raz protivrečnosti tog mita ii mesto gde se obavlja obred
koji reprodukuje i prikriva nesaglasnosti između mita
i stvarnosti. Današnji školski sistem, a osobito univer­
54 Iv a n I lič

zitet, obiluje prilikama za kritiku tog mita i pobunu

protiv (njegovih ustanovnih izopačenosti. Ali obred koji
od nas zahteva da trpimo bitne protivrečnosti između
mita i ustanove još uvek ostaje uglavnom neosporen,
jer se novo društvo ne može stvoriti ni ideološkom kri­
tikom ni društvenom akcijom. Korenitu pramenu mo­
gućno je ostvariti jedino razbijanjem iluzija o središ-
nom društvenom obredu, zauzimanjem odstojanja pre­
ma njemu i njegovom reformom.
Američki univerzitet postao je oličenje krajnje fa­
ze najsveobuhvatnijeg obreda posvećivanja koji je svet
upoznao. Nijedno društvo u istoriji nije moglo opstati
bez obreda ili mita, ali naše društvo je prvo osetilo po­
trebu za jednim takvim dosadnim, oduženim, razornim
i skupim posvećivanjem u tajne vlastitog mita. Savre-
mena svetska civilizacija takođe je prva našla za po­
trebno da u ime obrazovanja racionalizuje svoj osnov­
ni obred posvećivanja:' Reformu obrazovanja ne može­
mo započeti ukoliko najpre ne shvatimo da obred ško­
lovanja nije u stanju da dpprinese ni učenju pojedinca
ni društvenoj jednakosti. Potrošačko društvo ne mo­
žemo prevazići ukoliko najpre ne shvatimo da obavez­
ne javne škole neiizbežno reprođukuju jedno takvo
društvo, bez obzira šta se u njima predaje.
Projekt demitologizovanja koji iznosim ne može se
ograničiti isključivo na univerzitet. Svaki pokušaj
sprovođenja univerzitetske reforme pri kojem se ne
bi vodilo računa o sistemu čiji je univerzitet sastavni
deo ličio bi na pokušaj urbanističkog obnavljanja Nju-
jork-Sitija od dvanaestog sprata naviše. Većina sadaš­
njih reformi na razini koledža liči na podizanje više-
spratnih stambenih zgrada u sirotinjskim četvrtima.
Nov nemir univerziteta moći će da bude tek pokolenje
koje odraste bez obaveznih škola.
 D o le š k o le 55

MIT O POUSTANOVLJENIM VREDNOSTIMA

Škola, isto tako, začinje mit o beskrajnoj potrošnji.

Ovaj moderni mit počiva na verovanju da proces ne-
izbežno proizvodi vređnost i da, prema tome, proiz­
vodnja nužno stvara potražnju. Škola nas uči da po-
duka donosi znanje. Posledica postojanja škola jeste
zahtev za školovanjem. Ciim nam škola postane potre­
ba, sve naše delataosti teže da poprime oblik mušte-
rijskih odnosa prema drugim specijalizovanim ustano­
vama. čim se samouk diskredituje, celokupna nepro­
fesionalna delatnost podleže sumnji. ■U školi nas uče
da je vređno znanje rezultat praćenja nastave; da je
vređnost znanja veća ukoliko više ulažemo u njegovo
stioanje; i, najzad, da se ta vređnost može meriti i
dokumentovati ocenama i svedođžbama.
U stvari, učenje je ljudska delatnost kojoj naj­
manje treba manipulacija. Znanje najvećim delom nije
rezultat poučavanja. Pre je rezultat nesputanog su-
delovanja u jednom osmišljenom okviru. Pretežno, lju­
di najviše uče kada su ,,u toku", pa ipak ih škola na­
goni da svoj lični, saznajni razvoj poistovete s podrob­
nim planiranjem i manipulacijom.
Čim prihvati potrebu za školom, pojedinac postaje
lak plen za druge ustanove. Čim dopuste da im uobra­
zilju uobličava poduka zasnovana na nastavnom pro­
gramu, mladi se navikavaju na sva mogućna ustanovna
planiranja. „Poduka“ zaklanja vidik njihove uobrazilje.
Mogućno ih je ne izdati, već samo prevariti, jer su
ih naučili da nadu zamene očekivanjima. Tuđi ih po­
stupci, na sreću ili nesreću, neće više iznenađivati, jer
su naučeni šta da očekuju od svake druge osobe koja
je dobila istu podiuku kao oni. To važi kada je u pitanju
kakvo lice, a i kada je u pitanju kakva mašina.
56 Iv a n Ilič

Ovo prenošenje odgovornosti s ličnosti na usta­

novu garantija je društvene regresije, osobito kada je
prihvaćeno kao obaveza. Stoga onima koj.i se bune
protiv Alma Mater često polazi za rukom da je „zbare"
i postanu njeni nastavnici, umesto da smognu hrabrosti
i zaraze druge svojim učenjem, preuzimajući odgovor­
nost za rezultate. Time se nagoveštava mogućnost je­
dne nove priče o Edipu, priče o Edipu-nastavniku, ko­
ji „zbaruje“ svoju majku da bi s njome izrodio decu.
Muškarac naviknut na poučavanje traži bezbednost u
prinudnoj nastavi. Žena koja doživljava svoje znanje
kao rezultat jednog procesa želi da ovaj reprodukuje
u drugih.

MIT O MERENJU VREDNOSTI

Poustanovljene urednosti, koje škola uliva predstavlja­

ju kvantifilcovane urednosti. Ona uvodi mlade u svet
u kojem je sve mogućno moriti — uključujući uobra­
zilju, pa čak i sarmu ličnost.
No lični razvoj nije imerljiv entitet. Reč je o raz­
voju disoipl inovanog raskola, koji se ne da meriti nika­
kvim aršniom niti nastavnim programom, kao što se
ne da poredati s tuđim dostignućima. Takvo učenje
omogućuje čoveku da se takmiči s drugima a jedino u
pogledu napora uobrazilje, te da ide njihovim stopa­
ma ne oponašajući im hod. Učenje koje ja cenim sa­
stoji se u neizmemoj re-kreaciji.
Škola hini da razbija znanje na „predmete“, da u
učenike ugrađuje nastavni program načinjen od tih
montažnih delova, i da postignut rezultat ocenjuje pre­
ma jednoj međunarodnoj lestvici. Ljudi koji se podvr­
gavaju aršinu drugih za merenje njihovog ličnog raz­
 D o le š k o le 57

voja ubrzo primenjuju listo merilo i na sebe. Njima se

više ne mora pokazivati gde im je mesto, jer sami na­
laze dodeljene im pregratke, tiskaju se u nišu koju su
ih učili da traže, postavljajući, tokom samog tog pro­
cesa, i svoje drugove na njihova mesta, dok se svi
bez razlike ne nađu tamo gde treba.
Ljudi skrojeni u školi puštaju da im neizmerno is­
kustvo izmakne iz ruku. Za njih, ono što se ne da me-
ritd postaje nešto drugorazredno, preteče. Ne mora im
se oduzimati stvaralačka sposobnost. Izlažući se poduči,
odlučili su da teraju svoje ili da se ponašaju prirodno,
pa cene samo ono što je načinjeno ili što bi se moglo
načiniti.
Čim im se školovanjem ulije ideja da je vrednosti
mogućno proizvoditi i meriti, ljudi su skloni prihvata-
nju svakojakih rangiranja. Razvoj nacija meri se pre­
ma jednoj, inteligencija odo jčađi prema drugoj lestvi-
ci, pa je čak i približavanje miru mogućno proceniti
prebrojavanjem mrtvih. U jednom školovanom svetu,
put prema sreći prekriven je potrošačkim pokaza­
teljima.

MIT O PAKOVANJU VREDNOSTI

Škola prodaje nastavni .program — svežanj artikala ko­

ji su proizvedeni istim procesom ii koji imaju istu
strukturu kao ostala roba. Za većinu škola, proizvod­
nja nastavnog programa započinje navodno naučnim is­
traživanjem, na osnovu kojeg obrazovni inženjeri pred­
viđaju buduću potražnju ii oruđa za pokretnu traku,
u granicama postojećih budžeta i tabua. Raspodeljivač-
-nastavnik isporučuje završeni proizvod potrošaču-
58 Iv a n Illč

-učeniku, čije se Teakcije brižljivo proučavaju i grafi-

konski prikazuju radi dobijanja istraživačkih podataka
za pripremu narednog modela, koji miože da bude
„neocenjen“, „izrađen po zamisli studenata“, ,,name-
njen timskoj nastavi“, „snabđeven vizualnim pomaga­
lima“ ili „usredsređen na sporna pitanja".
Rezultat procesa proizvodnje nastavnog programa
sličan je drugim glavnim artiklima modernog doba. To
je svežanj planiranih značenja, paket vrednosti, roba
koja, zahvaljujući svojoj „uravnoteženoj privlačnosti“,
može naći dovoljno velik broj kupaca da bi opravdala
troškove proizvodnje. Fotrošači-učenici poučavaju se
prilagođavanju svojih želja vređnostima iznesenim na
tržište. Otud moraju osećati krivicu ako se ne pona­
šaju prema predviđanjima proisteklim iz potrošačkog
istraživanja i ne dobiju ocene i sveđodžbe za onu ka­
tegoriju radnih mesta koju su bili navedeni da očekuju.
Prosvetni radnici su kadri da opravdaju skuplje
nastavne programe iznoseći zapažanje da teškoće u uče­
nju rastu srazmerno troškovima nastavnih programa.
Oni primenjuju Parkiinsonov zakon, po kojem se po­
sao povećava upoređo s povećavanjem raspoloživih
sredstava za njegovo obavljanje. Potvrda ovog zakona
može se naći na svim školskim stupnjevima: na pri-
mer, teškoće pri Čitanju predstavljaju u francuskim
školama jedno od glavnih spornih pitanja tek otkad su
se francuski izdaci po glavi učenika približili visini
američkih iz 1950. godine — kada su teškoće pri čita­
nju postale jedno od glavnih spornih pitanja u ame­
ričkim školama.
često se, u stvari, zdravi studenti dvaput više opi­
ru nastavi kada su izloženi obuhvatnijoj manipulaciji.
Ovaj otpor nije posledica autoritarnog stila kakve
 D o le š k o le 59

javne škole ni zavodljivog stila nekih slobodnih škola,

već osnovnog pristupa zajedničkog svim školama — i-
deje da neko treba da odredi drugome šta i kada mora
da uči.

MIT O NAPRETKU KOJI SAM SEBE OVEKOVEČUJE

Rastući troškovi pođuike po glavi učenika uvećavaju

mu, paradoksalno, vrednost u vlastitim očima i na tr­
žištu, čak i kada su praćeni sve slabijim rezultatima
u učenju. Škola gotovo po svaku cenu, potiskuje uče­
nika naviše, do stupnja konkurentske potrošnje nas­
tavnog programa i dalje, ka sve višim stupnjevima.
Izdaci za motivisanje studenta da ostane u školi vrto­
glavo skaču upore do s njegovim penjanjem uz tu pi­
ramidu. Na višim stupnjevima se prikrivaju pod Vidom
troškova za nove ragbi-stadione, školske kapele ili pro­
grame u okviru takozvanog međunarodnog obrazova­
nja. Ako ničemu drugom, škola nas uči vrednosti es­
kalacije: vrednosti američkog metoda.
Vijetnamski rat se uklapa u logiku ovog trenutka.
Njegov uspeh mere brojem lica đelotvorno obrađenih
jevtinim mecima za čiju se isporuku plaća ogromna
cena, a taj okrutni račun bez zazora nazivaju „prebro­
jeni mrtvih“. Baš kao što je posao posao, neprekidno
gomilanje novca, tako je i rat ubijanje, neprekidno go­
milanje mrtvih tela. Na sličan način, obrazovanje je
školovanje, a taj beskrajni proces obračunava se u ča­
sovima učenja. Ovi različiti procesi ne mogu se pre­
okrenuti ;i sami su sebi opravdanje. Prema ekonomskim
meril'ima, zemlja je sve bogatija. Prema merilima sra-
čunavanja poginulih nepijatelja, nacija večito nasta­
60 Iv a n Ilič

vlja da dobdja rat. A po školskim merilima, stanovni­

štvo postaje sve obrazovanije.
Školski programi žude aa progresivnim uključiva­
njem podu'ke, ali ta žudnja, čak i ako vodi postojanoj
apsorpciji, nikad čoveka ne raduje, jer mu ne omogu­
ćuje da nešto sazna na vlastito zadovoljstvo. Svaki pre­
dmet stiže u paketu, s uputstvom da se „ponude“ i da­
lje troše jedna za drugom, a ovogodišnjem potrošaču je
prošlogodišnji materijal za pakovanje uvek zastareo.
Udžbenička branša koristi ovu potražnju. Svakom no­
vom naraštaju reformatori obrazovanja obećavaju naj­
novije i najbolje, a publika je školovana da traži ono
što joj se nudi, I ražđak, koga večito podsećaju šta je
propustio, i svršeni student, kome ulivaju osećanje po­
dređenosti prema novom soju studenata, tačno znaju
kakvo mesto zauzimaju u obredu rastućih obmana, te
i dalje podržavaju društvo koje sve širi jaz osujećeno-
sti eufemistično naziva „revolucijom rastućih očeki­
vanja“.
No razvoj shvaćen kao beskrajna potrošnja — kao
večiti napredak — nikad ne može dovesti do zrelosti.
Opredeljenje aa neograničen kvantitativni porast po­
ništava mogućnost organskog razVića.

OBREDNA IGRA I NOVA SVETSKA RELIGIJA

U razvijenim nacijama, doba čovekovog školovanja

produžuje se brže od njegovog očekivanog životnog
veka. Kroz deset godina te dve krive će se preseći, što
će predstavljati problem za Džesiku Mitford i profesio­
nalce koji se bave „završnim obrazovanjem“. Ovo me
podseća na pozni srednji vek, kad je potražnja crkve­
nih usluga prerasla životni vek, pa je stvoreno „Cisti-
lište", gde su duše morale da se očiste pod papinim
 D ole š k o le 61

nadzorom da bi mogle zadobiti večni mir. Logično, to

je najpre dovelo do trgovine ondulgencijama, a zatim
do pokušaja reformacije. Mit o neprestanoj potrošnji
zauzima danas mesto verovanja u večiti život.
Arnold Tojnbi je istakao da dekadenciju jedne ve­
like kulture obično prati nastanak neke nove svetske
crkve, koja pruža nadu domaćem proletarijatu, a služi
potrebama nove radničke klase. Čini se da je škola iz­
vanredno podobna da postane svetska crkva naše tro­
šne kulture. Nijedna druga ustanova ne bi mogla bolje
prikriti od svojih učesnika duboku nesaglasnost izme­
đu društvenih načela i društvene stvarnosti u današ­
njem svetu. Kao ustanova koja neguje svetovnost i
naučmost, a poriče smrt — ona je u skladu s modernim
raspoloženjem. Njena klasična, kritička glazura daje
joj pluralistički, ako ne i antireligijski izgled. Njen
nastavni program definiše nauku — a, u isti mah, i
sam se definiše takozvanim naučnim istraživanjem. Pa
ipak, školu još niko nije završio. Nikad ona nikome ne
zatvara vrata a da prethodno ne ponudi još jednu
priliku: za popravno obrazovanje, za obrazovanje od­
raslih i za neprekidno obrazovanje.
Škola služi kao uspešan tvorac i podržavalac dru­
štvenog mita zato što, po svojoj strukturi, predstavlja
obrednu igru postepenih unapređenja. Uvođenje u taj
kockarski obred mnogo je važnije negoli šta se ili kako
predaje. Sama igra školuje čoveka, ulazi mu u krv i po­
staje navika, čitavo jedno društvo posvećuje se u tajne
mita o neprestanoj potrošnji usluga. I to u tolikoj meri
da formalno sudelovanje u ovom beskrajnom obredu
svugde postaje obavezno i prinudno. Obredno supar­
ništvo škola kanališe u međunarodnu igru, koja obave­
zuje takmičare da krivicu za svetske nevolje prebace
na one što ne mogu ili neće da učestvuju u njoj. Škola
62 Iv a n Ilič

je obred posvećivanja koji uvodi novajlije u svetu trku

progresivne potrošnje, obred umilostivljenja čiji aka­
demski žreci posreduju između vernika i bogova, povla­
stica i moći, obred iskupljenja koji žrtvuje ražđake, ži-
gošući ih kao grešne jarce nerazvijenosti.
Cak i oni koji, u najboljem slučaju, provedu u ško­
li nekoliko godina — a to će reći, ogromna većina ljudi
u Latinskoj Americi, Aziji i Africi — nauče da osećaju
krivicu zbog nedovoljne potrošnje školovanja. U Mek­
siku su šest razreda škole zakonska obaveza. Od svaka
tri deteta rođena u nižoj ekonomskoj klasi, samo dva
imaju izglede da dospeju do prvog razreda. Ako im to
pođe za rukom, njihovi izgledi da završe obavezno ško­
lovanje šestim razredom iznose četiri posto. Ako su
rođena u srednjoj, trećoj grupi — izgledi im se pove­
ćavaju na dvanaest od sto. Uprkos ovim pravilima,
Meksiko obezbeđuje javno obrazovanje uspešnije od
većine ostalih dvadeset i pet latinskoameričkih repu­
blika.
Sva deca svugde znaju da su im bile pružene pri­
like, iako nejednake, na obaveznoj lutriji, a zamišljena
jednakost međunarodnog memla danas pogoršava nji­
hovo prvobitno siromaštvo samonametnutom diskrimi­
nacijom ražđaka. Školovana su da veruju u sve veća
očekivanja, pa sada, izvan škole, mogu da racionalizuju
svoju rastuću osujećenost mireći se s tim da ih je škol­
ska milost odbacila. Isključena su iz raja zato što, posle
krštenja, nisu išla u crkvu. Rođena u prvobitnome gre-
hu, ona doživljuju krštenje stupajući u prvi razred, ali
zbog ličnih grešaka odlaze u gehenu (što na jevrejslcom
znači „sirotinjska četvrt“). Kao što je Maks Veber ot­
krio društvene posledice verovanja da izbavljenje pri­
pada onima koji zgrću bogatstvo, mi sada možemo uo­
čiti da je milost rezervisana za one koji zgrću školske
godine.
 D o le š k o le 63

NASTUPAJUCE CARSTVO — UNIVERZALIZOVANA

OČEKIVANJA

Škola združuje očekivanja potrošača, izražena u nje­

nim zahtevima, i verovanja proizvođača, izražena u
njenom obredu. Ona je liturgijski izraz jednog širom
sveta rasprostranjenog „kulta tovara“, nalik na kulto­
ve koji su zahvatili Melaneziju četrdesetih godina ovog
veka, ulivajući poklonicima veru da će Isus, samo li
stave crnu kravatu preko golih grudi, prispeti paro­
brodom i svakom verniku doneti hladnjak, čakšire i
šivaću mašinu.
S porastom ponižavajuće zavisnosti od jednog gos­
podara škola spaja rastuće jalovo osećanje svemoći,
toliko tipično za učenika koji želi da krene u svet i po­
uči sve nacije kako da se spasu. Obred je primeren
strogim radnim navikama konzervativaca, a svrha mu
je slavljenje mita o zemaljskom raju beskrajne potro­
šnje, koji predstavlja jediinu nadu za bedne i obespra­
vljene.
Na epidemije nezasitih ovosvetskih očekivanja na­
ilazimo kroz čitavu istaci ju, naročito među kolonizova-
nim i marginalnim skupinama u svim kulturama. Jev-
reji su u Rimskom Carstvu imali svoje esence d jev-
rejske mesije, kmetovi za vreme reformacije svoje To-
mase Mincere, razbaštinjeni Indijanci od Paragvaja do
Dakote svoje zarazne plesače. Te sekte uvek je pred­
vodio kakav prorok, a njihova obećanja ograničavala
su se na izabranu nekolicinu. S druge strane, školom
izazvano očekivanje carstva bezlično je, a ne proročko,
univerzalno, a ne lokalno. Covek je postao inženjer vla­
stitog mesije i obećava da će nauka izobilno nagraditi
one koji se zarad njega podvrgavaju progresivnom in-
ženjerstvu.
64 Iwan Ilič

NOVA OTUĐENOST
Škola nije samo nova svetska religija. Ona je i naj­
naprednije svetsko tržište radne snage. Inženjerisanje
potrošača postalo je glavni sektor privrednog rasta. U
ogromnom preduzeću koje sprema čoveka za discsipli-
novanu potrošnju sve više se, s opadanjem troškova
proizvodnje u bogatim nacijama, koncentrišu kako ka­
pital, tako i rad. Ulaganja kapitala neposredno vezana
za školski sistem rasla su tokom protekle decenije još
brže od izdataka za odbranu. Razoružanje bi jedino u-
brzalo proces .kojim se industrija učenja približuje sre­
dištu nacionalne privrede. Škola pruža neograničene
prilike za ozakonjeno rasipanje dokle god njena razor­
nost prolaza nezapažena a cena ublažujućih sredstava
raste.
Ako onima koji redovno prate nastavu pridodamo
one koji je redovno drže, shvati ćemo da je ta takozva­
na nadgradnja postala glavni poslodavac društva. U
Sjedinjenim Američkim Državama se šezdeset i dva
miliona ljudi nalazi u školi, a osamdeset miliona radi
na drugom mestu. Na to često zaboravljaju neomark-
sistički analitičari, koji govore da proces raškolovanja
moramo odložiti ili zapostaviti dole ekonomska i poli­
tička revolucija ne ispravi druge nepravilnosti — koje
se, po tradiciji, smatraju hitnijim. Revolucionarna stra­
tegija može se realistički planirati samo ako školu
shvatimo kao industriju. Za Marksa, troškovi stvaranja
zahteva za artiklima jedva da su i bili značajni. Danas
je čovekov rad najvećim delom posvećen stvaranju za­
hteva čije je zadovoljenje u moći industrije koja in­
tenzivno koristi kapital. Ovo se poglavito postiže u
školi.
Otuđenost je, u tradicionalnoj shemi, predstavljala
neposrednu posledicu pretvaranja rada u nadničenje,
 D o le š k o le 65

čime je čovek biio lišen mogućnosti kreacije i rekrea­

cije. Danas škole unapred otuđuju mlade izolujući ih,
a hine da same proizvode i troše njihovo vlastito zna­
nje, shvaćeno kao artikal koji se u školi iznosi na trži­
šte. Zahvaljujući školi, otuđenost postaje priprema za
život — čirpe se. obrazovanje lišava stvarnosti, a rad
stvaralaštva. Poučavajući potrebi za poučavanjem, ško­
la priprema ljude za otuđujuće poustanovljavanje ži­
vota. Čim nauče lekciju, ljudi gube podstrek za neza­
visan razvoj; povezanost ih više ne privlači, te otuplju­
ju za iznenađenja koja život pruža kada nije unapred
određen kakvom ustanovnom definicijom. A škola ne­
posredno ili posredno zapošljava velik deo stanovni­
štva. Ona zadržava ljude doživotno ili se stara o nji­
hovom uklapanju u neku ustanovu.
Nova svetska crkva je industrija znanja, koja sna-
bdeva ljude opijumom i istovremeno im, sve duže u
životu, služi kao radna tezga. Raškolovanje se, prema
tome, nahodi u osnovi svakog pokreta za oslobođenje
ooveka.

REVOLUCIONARNI POTENCIJAL RAŠKOLOVANJA

Dakako, škola nipošto nije jedina moderna ustanova čija

je prvenstvena svrha uobličavamje čovekove vizije stva­
rnosti. Skriveni nastavni programi porodičnog života,
regrutacije, zdravstvenog staranja, takozvanog profe­
sionalizma, ili opštila igraju važnu ulogu u ustanovnom
manipulisanju čovekovim svetom — njegovom vizijom,
jezikom i zahtevima. No škola porobljuje dublje i si­
stematičnije, jer se jedino njoj kao glavna funkcija pri­
pisuje donošenje kritičkih sudova, što ona — paradok­
salno — pokušava da čiiini dovodeći samopoznavanje,
poznavanje drugih i prirode u zavisnost od jednog u-
5
66 Ivan Ilič

napred upakovanog procesa. Niko ne može očekivati

da ga nešto drugo oslobodi škole, jer ona tako duboko
deluje na nas.
Mnogi nabeđeni revolucionari su njene žrtve. Za
njih je čak i ,,osolobođenje“ proizvod jednog ustanovnog
procesa. Takve će iluzije nestati tek kada se ličnost os­
lobodi škole. Spoznaja da učenju većinom nije potreb­
na nastava ne može biti predmet ni manipuliranja ni
planiranja. Svak od nas je lično odgovoran za svoje
raškolovanje i jedino je sam kadar da ga ostvari. Ni­
kom ne može biti oprošten neuspeh da se oslobodi
školovanja. Ljudi ne behu u stanju da se oslobode kra­
ljevske vlasti sve dok se bar nekolicina nije oslobodila
vlasti ustanovljene crkve. I ne mogu se osloboditi pro­
gresivne potrošnje dok se ne oslobode obavezne škole.
Svi smo mi uključeni u školovanje — kako u po­
gledu proizvodnje, tako i u pogledu potrošnje. Suje-
verno smo ubeđeni da korisno znanje može i treba da
nam se prenese, kao i da ga mi možemo preneti dru­
gima. Ako pokušamo da odstupimo od pojma škole,
spoznaćemo na kakav otpor nailazimo u sebi nastojeći
da se odreknemo neograničene potrošnje i sveprisutne
pretpostavke o mogućnosti manipulisanja drugima za
njihovo vlastito dobro. U procesu školovanja niko nije
sasvim pošteđen eksploatisanja drugih.
Škola je ne samo najveći nego i najanonimniji po­
slodavac. Doista, ona je najbolji primer za preduzeće
nove vrste, koje je nasleđnik gilde, tvornice i korpora­
cije. Nadnacionalno planiranje servisne agencije sada
su dopuna višenacionalnim korporacijama, koje vladaju
privredom, a jednog dana mogu ih i zameniti. Zbog
načina na koji ta preduzeća nude svoje usluge, svi se
ljudi osećaju obavezni da im budu mušterije. Ona se
standardizuju u međunarodnim razmerama, revalorizu-
 D o le š k o le 67

juci svoje usluge u određenim vremenskim razmacima,

i to svugde približno istim ritmom.
„Prevoz“ koji se oslanja na nova kola i autostrajde
služi istoj ustanovno zapakovanoj potrebi za udobno­
šću, ugledom, brzinom i tehničkim oakama — bez ob­
zira da li njegove činioce proizvodi država. Aparat
„medicinskog staranja“ definiše jednu osobitu vrstu
zdravlja — bez obzira da li tu službu plaća država ili
pojedinac. Prelaženje iz razreda u razred radi sticanja
diplome služi studentu kao priprema za mesto na istoj
međunarodnoj piramidi kvalifikovane radne snage —
bez obzira na to fco upravlja školom.
U svim ovim slučajevima zapošljenje sadrži skri­
venu korist: vozač privatnog automobila, pacijent sme-
šten u bolnicu ili učenik u učionici moraju se sada po-
smatrati kao pripadnici jedne nove klase „namešteni-
ka“. Oslobodilački pokret koji bi započeo u školi, a
ipak se temeljio na svesti nastavnika i učenika da u
isti mah predstavljaju eksploatatore i eksploatisane,
mogao bi nagovestiti buduće revolucionarne strategije;
jer radikalan program raškolovanja mogao bi obučiti
omladinu novom revolucionarnom stilu nužnom za os­
poravanje jednog društvenog sistema koji upadljivo
naglašava obavezno „zdravlje“, „bogatstvo“ i „bezbe-
đnost“.
Rizici pobune protiv škole ne mogu se predvideti.
ali nisu tako strašni kao rizici revolucije koja započinje
u ma kojoj drugoj glavnoj ustanovi.yŠkola još nema
tako uspešno organizovanu samozaštitu kakvu ima na­
cionalna država, pa čak ni kakvu ima neka krupna
korporacija. Iz zagrljaja škola mogućno bi bilo izvući
se bez prolivanja krvi. Školski službenik zadužen za
slučajeve zabušavanja nastave i njegovi saveznici u
sudovima i agencijama za zapošljavanje mogli bi pre-
5*
68 Iv a n I lič

duzeti vrlo surove mere protiv pojedinca-prestupnika,

naročito ako je siromašan, no možda bi se oni pokazali
nemoćni pred talasom jednog masovnog pokreta.
Škola je postala društveni problem; napadaju je
sa svih strana, a građani i vlade širom sveta prihvataju
se pokroviteljstva nekonvencionalnih eksperimenata.
Da bi sačuvali veru (i spasli obraz, oni pribegavaju ne­
običnim statističkim smicalicama. Raspoloženje nekih
prosvetnih radnika veoma nalikuje onom katoličkih
biskupa posle Vatikanskog sabora. Nastavni programi
takozvanih „slobodnih škola“ slični su liturgijama na
misama u stilu folklorne i rok-muzike. Zahtevi sred­
njoškolaca da učestvuju u izboru nastavnika isto su
tako prodorni kao zahtevi parohijana da sami odabi-
raju pastore. No rizici za društvo mnogo su veći ako
jedna značajna manjina izgubi veru u školovanje. To
bi ugrozilo opstanak ne samo ekonomskog poretka za­
snovanog na koprodukciji dobara i zahteva već, u
podjednakoj meri, i političkog poretka zasnovanog na
nacionalnoj državi, kojem škola isporučuje studente.
Naše mogućnosti izbora sasvim su jasne. Hi će­
mo i dalje verovati da je pou stan ovijeno učenje proiz­
vod koji opravdava neograničene investicije, ili ćemo
pak ponovo otkriti da zakonodavstvo, planiranje i in­
vestiranje — ako uopšte imaju mesta u formalnom
obrazovanju — treba uglavnom koristiti za uklanja­
nje prepreka učenju, koje jedino može biti lična de-
latnost.
Ukoliko ne osporimo pretpostavku da je vredno
znanje artikal koji se, pod izve&nim okolnostima, može
silom uliti u glavu potrošaču, društvo će potpadati
pod sve veću vlast naopake tobož-škole i totalitarnih
rukovalaca obaveštenjima. Pedagoški terapičari više će
drogirati učenike da bi ih bolje poučavali, a studenti
 D o le š k o le 69

će se više drogirati da bi lakjše podneli nastavničke

pritiske i trku za svedodžbama;. Birokrati će se u sve
većem broju odvažavati da še izdaju za nastavnike.
Oglaždžija je već kooptirao jezik profesionalnog peda­
goga. General i policajac pokušavaju danas da uzdi­
gnu svoj poziv lažno se predstavljajući kao prosvetni
radnici. Vođenje rata i sprovođenje represivnih mera
protiv građanstva dobivaju, u jednom školovanom druš­
tvu, obrazovno obrazloženje. Pedagoški rat u stilu Vi­
jetnama sve više će biti opravdavan kao jedini na­
čin poučavanja ljudi nadmoćnoj vrednosti nepresta­
nog napretka.
Na represiju će se gledati kao na misionarski na­
por za ubrzavanje dolaska mehaničkog Mesije. Sve veći
broj zemalja pribegavaće pedagoškom mučenju, koje se
već vrši u Brazilu i Grčkoj. Ono ne služi za izvlačenje
podataka niti za zadovoljavanje psihičkih potreba sa­
dista. To pedagoško mučenje oslanja se na nasumičan
teror da bi razbilo integritet čitavog stanovništva i
pretvorilo ljude u plastičan materijal za doktrine koje
izumevaju tehnokrati. Krajnja logika sverazomosti i
stalne progresivnosti obavezne poduke postaće stvar­
nost ukoliko se odmah .ne počnemo oslobađati svog pe­
dagoškog hubrisa, svog verovanja da čovek može ono
što bog ne može — naime, manipulisati drugima radi
njihovog vlastitog izbavljenja.
Mnogi ljudi upravo postaju svesni neumitnog ra­
zaranja naše životne sredine koje podrazumevaju sa­
dašnje razvojne težnje u proizvodnji, no moć pojedi­
naca da izmene te razvojne težnje sasvim je neznatna.
Manipulacija muškarcima i ženama, započeta u školi,
takođe je prevršila meru, a ljudi je, većinom, još nisu
ni svesni. Oni još uvek podstiču reformu škole, kao što
Henri Ford III predlaže manje otrovne automobile.
70 Iv a n Ilič

Po recima Danijela Bela, našoj epohi je svojstve­

na krajnja razdvojenost kulturne i društvene struk­
ture, pri čemu je prva privržena apokal'iptičkim sta­
vovima, a 'druga tehnokratskom odlučivanju. To sva­
kako važi za mnoge reformatore obrazovanja, koji se
osećaju prisiljeni da osude gotovo svako svojstvo mo­
dernih škola — istovremeno predlažući nove škole.
U svom delu Struktura naučnih revolucija Tomas
Kun tvrdi da takva protivrečnost neizbežno prethodi
pojavi jedne nove saznajne paradigme. Posmatranje
slobodnog padanja, povratak s druge strane Zemlje i
upotreba novog teleskopa obelođanili su činjenice ko­
je ne odgovarahu ptolomejevskom pogledu na svet.
Najedanput bi prihvaćena njutnovska paradigma. Pro­
tivrečnost svojstvena mnogim današnjim mladima nije
toliko saznajne prirode koliko pitanje stava — oseća-
nje kakvo jedno podnošljivo društvo ne može biti. Veo­
ma velik broj ljudi, začudo, kadar je da podnese tu
protivrečnost.
Ova sposobnost za stremljenje nepodudarnim ci­
ljevima iziskuje objašnjenje. Prema Maksu Glukma-
nu, u svim društvima postoje procedure za prikriva­
nje takvih protivrečnosti. U tome je, veli on, svrha
obreda. Obredi mogu od učesnika prikriti čak i ne­
slaganja i sukobe između društvenog načela i druš­
tvene organizacije. Dokle god ne postane nesumnjivo
svestan obrednog obeležja procesa čijim je posred­
stvom posvećen u tajne sila koje mu oblikuju svet,
pojedinac neće biti u stanju da se oslobodi njegovih
čini i uobliči nov svet. Dokle god ne postanemo svesni
obreda kojim škola uobličuje progresivnog potrošača
— glavno sredstvo privrede — mi nećemo biti kadri da
se oslobodimo čini te privrede i uobličimo novu.
 IV

SPEKTAR USTANOVA

Utopijski planovi i futuristička scenarija većinom

iziskuju nove i skupe tehnologije, koje bi se morale
prodavati i bogatim i siromašnim nacijama. Herman
Kan je našao učenike u Venecueli, Argentini i Ko­
lumbiji. Fantastične ideje Sergija Bernardesa o Bra­
zilu 2.000. godine zasenjuju većim brojem novih ma­
šina no što danas poseduju Sjedinjene Američke Dr­
žave, koje će biti pritisnute zastarelim centrima za
lansiranje projektila, aerodromima za mlažnjake i gra­
dovima iz šezdesetih i sedamdesetih godina. Futuristi
inspirisani Bakminsterom Fulerom hteli su da se uz-
daju u jevtimije i egzotičnije izume. Oni računaju s pri-
livatanjem jedne nove, ali mogućne tehnologije koja
bi nam, očigledno, omogućila da manjim sredstvima po­
stignemo više — računaju ¡s lakom železnicom na je-
dnotračmici, a ne sa supersomičnim transportom; s ver­
tikalnim življenjem, a ne s horizontalnom raštrkanoš-
ću. Svi današnji futuristički planeri streme da ono što
je tehnički mogućno učine ekonomski izvodijivim, od-
72 Iv a n Ilič

bijajući pri tora da se suoče s neizbežnom društvenom

posledicom: sa većom čežnjom svih lju-di za dobrima i
uslugama koji će ostati povlastica nekolicine.
- Ja verujem da jedna poželjna budućnost zavtisi od
našeg hotimičnog opredeljivanja za život akcije, a ne
za život potrošnje, od razvijanja životnog stila koji će
nam omogućiti da budemo spontani, nezavisni, no ipak
međusobno povezani, a ne zadržavanja životnog stila
koji nam jedino dopušta da gradimo i razgrađujemo,
proizvodimo i trošimo — životnog stila koji je samo
sporedna stanica na putu ka ispošćivanju i zagađivanju
sredine. Budućnost više zavisi od našeg izbora usta­
nova koje podržavaju život akcije negoli od razrađi­
vanja novih ideologija i tehnologija. Potreban nam je
niz merila za prepoznavanje ustanova koje podržavaju
lični razvoj, a ne navikavanje na droge, kao i volja
za prvenstveno ulaganje tehnoloških sredstava u ta­
kve ustanove razvoja.
Na nama je da odaberemo jednu od dve radikalno
suprotne vrste ustanova, vrste, a pnimeri za obe mogu
se naći u iz vesni m postojećim oblicima, mada je je­
dna vrsta toliko svojstvena savremenom dobu da pred­
stavlja gotovo njegovu definiciju. Predložio bih da tu
pretežnu vrstu nazovemo marripulativnom ustanovom.
Druga vrsta takođe postoji, ali zavisno od okolnosti.
Ustanove koje u nju spadaju skromnije su i manje
uočljive; pa ipak. smatram ih modelima jedne poželj­
nije budućnosti. Nazivam ih ,,druželjubivim“ i predla­
žem da ih stavimo na levu stranu jednog spektra
ustanova, ne samo zato da bismo pokazali kako se
neke ustanove nalaze između đveju krajnjih tačaka,
nego i zato da bismo razjasnili na koji način istorijske
ustanove mogu menjati boju prelazeći s olakšavanja
aktivnosti na organizovanje proizvodnje.
 D o le š k o le 73

Uopšte uzev, takav spektar, usmeren sleva nades­

no, korišćen je za opisivanje ljudi i njihovih ideologija,
a ne naših društvenih ustanova i njihovih stilova. Ova
kategorizacija ljudi, kao pojedinaca ili skupina, često
je više izvor toplote negoli svetlosti. Konišćenju jedne
obične konvencije na neuobičajen način mogu se sta­
viti krupni prigovori, no nadam se da ću time preneti
raspravu s jalovog na plodno područje. Pokazaće se da
ljudima nalevice nije uvek svojstvena opozicija prema
manipulativnim ustanovama, koje stavljam na desnu
stranu spektra.
Najuticajnije moderne ustanove tiskaju se na de- \
snoj strani spektra. Tu se preselila primena zakona,
pošto je iz ruku šerifa prešla u ruke agenata FBI i Pen­
tagona. Moderan rat postao je veoma profesionalno
preduzeće, koje se bavi ubijanjem. Dospeo je do tog
stupnja da mu se uspeh meri brojem mrtvih. Koliki
mu je potencijal za očuvanje mira zavisi od toga ko­
liko je u stanju da ubedi prijatelja i neprijatelja u ne­
ograničenu nacionalnu moć za sejanje smrti. Moderni
meci i hemikalije toliko su delotvomi da količina koja
staje nekoliko centi, ispravno isporučena namenjenom
„mušteriji", bez greške ubija ili osakaćuje. No troškovi
isporuke vrtoglavo rastu; cena jednog ubijenog Vijet-
namca skočila je s 360.000 dolara 1967. na 450.000 do­
lara 1969. godine. M.odornom ratu bi ekonomski uspeh
obezbedile samo privrede na stupnju koji se približuje
samoubistvu rase. Postaje očitije da rat dejstvuje po­
put bumeranga: što je broj mrtvih Vijetnamaca veći,
utoliko Sjedinjene Američke Države stiču više nepri­
jatelja u svetu; utoliko više, isto tako, moraju trošiti
na stvaranje jedne diruge manipulativne ustanove —
koja je cinično nazvana „pacifikacijom" — uzalud po­
kušavajući da apsorbuju uzgredne posledice rata.
74 Iv a n IU6

U istoj krajnjoj oblasti spektra nalazimo i dru­

štvene agencije koje se speoijalizuju za manipulisanje
mušterijama. Poput vojske, one teže da, sa širenjem
polja svojih operacija, izazovu dejstva koja su suprot­
na njihovim ciljevima. Te društvene ustanove podjed­
nako su kontraprođuktivne, ali na manje očigledan na-
cakvin,
ia
su, pore'dva veka, služile za to
atvo e dok ih ne osude, osakate,
ubiju ili , a p k
kao oblik Tek d
mo kako će stavljanje iza o
na karakter čoveka i njegovo ponašanje. Danas popri­
ličan broj ljudi počinje da uviđa da je tamnica kvali-
i kv no ište zločinaca, da ih, u
često od nekonformista. Izgleda,
m, da ma
ševne bolnice, domovi za

varima. Učlanjivanje u ustanove koje se nalaze na

ovom kraju spektra vrši se na dva načina, a oba su
prinudna: upućivanjem ili anjem.
Na suprotnom kraju sp aze se ustanove či­
ja je odlika omogućavanje mušterijama da ih spontano
koriste — to su „druželju ive“ ustanove. Telefonskim
vezama, linijama podzemne železnice, poštanskim pute-
vima, javnim tržnicama i berzama ne treba agresivno
i visokotlačno niti pak tanano i niskotlačno oglašava­
nje kako bi naveli mušterije da ih ste. Kanalizacija,
vodovod, parkovi i pločnici predst ju ustanove koje
 D o le š k o le ^ 75

ljudi koriste a da prethodno ne moraju biti ustanovno

uvereni da im je to u interesu. Naravno, sve ustanove
iziskuju neku regulaciju. No za rad ustanova koje po­
stoje zato da se koriste, a ne da bi nešto proizvele,
potrebna su pravila sasvim drukčija od onih koja tre­
baju obradnim, manipulativnim ustanovama. Poglavita
sp drže upotrebne ustanem ^ ,.y.^
pibcm:/-:
preke, industr fcorišćenje vode mora ostati
u određenim čama, a igre lop raju se og­
raničiti na posebne delove parka. Danas su nam potre­
bni zakoni radi zaštite od računara, koji nam zloupo-

či od druželjubivog ka manipulativnom kraju spektra,

videćemo da pravila progresivno iziskuju nevoljnu po­
trošnju ili učešće. Različita cena za sticanja mušterija
samo je jedna od odlika po kojima se druželjubive us­
tanove razlikuju od manipulativnih.
U oba krajnja dela spektra nalazimo uslužne usta­
nove, ali na desnom kraju se usluživanje sastoji u na­
metnutom manipulisanju, a mušterija postaje žrtva og­
lašavanja, agresije, indoktrinacije, zatočenja ili elek­
tričnog šoka. Na levoj strani, usluživanje proširuje mo­
gućnosti u okviru formalno određenih granica, dok
mušterija ostaje slobodan činilac. Desničarske ustanove
obično su veoma složeni i skupi proizvodni procesi čiji
se napori i troškovi velikim delom usmeravaju na u-
beđivanje potrošača da ne mogu živeti bez proizvoda
ili obrade koje pruža data ustanova. Levičarske usta­
76 Ivan Ilič

nove obično su mreže za olakšavanje opštenja ili sara-

đnje koje začinju mušterije.
Manipulativne ustanove desnice „adiktivne“ su u
društvenom ili psihološkom pogledu. Društvena adiik-
cija, ili eskalacija, sastoji se u težnji propisivanju veće
obrade ukoliko manju ne da željene rezultate. Psiho­
loška adikcija, ili naviknutost, nastaje kada se potro­
šači zaraze potrebom za sve većim trošenjem datog pro­
cesa ili proizvoda. Samo aktivirane ustanove levice teže
sopstvenom ograničavanju. Za razliku od proizvodnih
procesa koji zadovoljenje izjednačavaju s pukim činom
potrošnje, te mreže služe u svrhu koja prevazilazi po­
navljanje njihove vlastite upotrebe, čovek se prihvata
telefona kad želi da nekom nešto saopšti, a spušta slu­
šalicu kada saopšti ono što želi. Izuzimajući maloletni-
ke, ljudi ne upotrebljavaju telefon iz pukog zadovolj­
stva koje im pruža govor u slušalicu. Ako telefon nije
najbolji način za uspostavljanje veze, oni će napisati
pismo .ili poći na put. Desničarske ustanove, što jasno
možemo videti na primeru škola, ne samo što traže pri­
nudno ponavljanje upotrebe nego i osujećuju alterna­
tivne načine za postizanje sličnih rezultata.
Ka Ievoj strani ustanovnog spektra, ali ne na njoj,
stoje preduzeća koja se takmiče s drugim na vlastitom
području, ali još uvek bez oglašavanja svojih usluga.
Tu nalazimo ručne perionice, male pekare, frizere i
— da pomenem© slobodne profesije — nekolicinu advo­
kata i učitelja muzike. Karakteristično levi položaj u
odnosu prema centru zauzimaju, dakle, liea samostal­
nih zanimanja, koja su poustanovila svoje usluge, ali
ne i svoj publicitet. Ona dolaze do mušterija zahvalju­
jući ličnom stilu i srazmernom kvalitetu usluga.
Hoteli i ekspres-restorani nešto su bliže središtu
spektra. Krupna združena preduzeća poput Hiltona —
 D ole š k o le 77

koja troše ogromne svote prodajući predstavu o sebi —

često se ponašaju kao da su ustanove desnice. Pa ipak,
Hiltonova ii Šeratonova preduzeća obično ne pružaju
više — često, u stvari, pružaju manje — od nezavisnih
iznajmljivača soba, čije su cene slične. Suštinski uzev,
hotelski znak je poziv upućen putniku, kao što je to
i neki drumski znak. Njime se saopštava sledeće: „Sta­
nite, eto vam postelje“, a ne: 'Hotelsku postelju valja
pretpostaviti klupi u parku“.
Proizvođači glavnih trgovinskih artikala i većine
kratkotrajnih potrošnih dobara nalaze se u sredini na­
šeg spektra. Oni ispunjavaju najšire zahteve i uveća­
vaju troškove proizvodnje i raspodele dodajući im re­
klamne troškove za publicitet i posebno pakovanje u
onoj meri u kojoj to tržište može podneti. Ukoliko je
proizvod osnovniji — bilo da je reč o artiklima ili us­
lugama — utoliko konkurencija više teži ograničavanju
troškova prodaje.
Proizvođači potrošnih dobara većinom su otišli
mnogo više udesno. Oni stvaraju, i neposredno i pos­
redno, zahteve za sporednom opremom koji dižu stvar­
nu kupovnu cenu daleko iznad proizvodnih troškova.
Kompanije „Dženeral Motors“ i „Ford“ proizvode pre-
vozna sredstva, ali takođe, što je i značajnije, manipu-
lišu ukusom publike, pa se potreba za prevozom izraža­
va kao zahtev za privatnim kolima, a ne za autobusima
javnog saobraćaja. Te kompanije prodaju čoveku želju
da upravlja mašinom, da u raskošnoj udobnosti juri
velikim brzinama, nudeći mu i priželjkivanu fantaziju
na kraju druma. Međutim, ne prodaju one tek nepot­
rebno velike motore, izlišne tehničke cake niti pak
nove dodatke koje proizvođačima nameću Ralf Neder i
lobisti u prilog čistog vazduha. Cena navedena u ka­
talogu obuhvata frizirane mašine, uređaje za podešava­
78 Iv a n Ilič

nje temperature, sigurnosne pojaseve i kontrolne ure­

đaje za izduvne gasove; no tu su uključeni i drugi tro­
škovi, koji se vozaču ne iskazuju otvoreno: oglasni d pro­
dajni izdaci korporacije, gorivo, održavanje i delovi, osi­
guranje, kamata na kredit, kao i manje opipljivi troš­
kovi poput gubljenja vremena, živaca i vazđuha za di­
sanje u našim saobraćajem zakrčenim gradovima.
Jedan osobito zanimljiv korolarijum za naše raz­
matranje društveno korisnih ustanova jeste sistem „ja­
vnih“ drumova. Taj značajni element ukupne cene au-
tobomila zaslužuje podrobniju obradu, jer neposredno
dovodi do desničarske ustanove koja me najviše zani­
ma — do škole.

LAŽNE KOMUNALNE SLUŽBE

Drumski sistem je mreža za prelaženje srazmerno ve­

likih razdaljina. Kao mreža, naizgled pripada levoj
strani ustanovnog spektra. No ovde moramo da napra­
vimo jednu razliku, koja će razjasniti kako prirodu
drumova, tako i prirodu pravih komunalnih službi.
Uistinu svaštarski drumovi predstavljaju prave komu­
nalne službe. Autostrade su privatni zabrani, čija je
cena delimice na prevaru nametnuta javnosti.
Telefonski, poštanski i drumski sistem su mreže,
od kojih nijedna nije besplatna. Dostupnost telefonske
mreže ograničena je time što se naplaćuje vreme tra­
janja svakog poziva. Ove cene su srazmerno niske i
mogle bi se smanjiti a da pri tom priroda sistema os­
tane fista. Poruka koja se prenosi ni najmanje ne ogra­
ničava korišćenje telefonskog sistema — iako ga naj­
bolje koriste ljudi kadri da izgovaraju suvisle rečenice
na jeziku sagovornika — a ovu sposobnost svugde po-
 D o le š k o le 79

seduju oni koji žele da koriste telefonsku mrežu. Po­

štarina je, obično, jevtina. Korišćenje poštanskog siste­
ma neznatno je ograničeno cenom pera i hartije, a ne­
što više pismenošću. Ipak, poštanski sistem je na us­
luzi i nepismenom ako ovaj ima rođaka ili prijatelja
kome može da izdiktira pismo, kao što mu je na usluzi
ako želi da pošalje snimljenu magnetofonsku traku.
Za razliku od poštanskog, drumski sistem ne pos­
taje dostupan nekome ko tek uči da vozi. Telefonska
i poštanska mreža postoje da bi služili onima koji žele
da ih koriste, dok drumski sistem uglavnom služi kao
dodatak privatnom automobilu. Prve dve mreže su
prave komunalne službe, a drumska je komunalna slu­
žba za vlasnike kola, kamiona i autobusa. Komunalne
službe postoje radi međusobnog opštenja ljudi; dru­
movi, poput drugih ustanova desnice, postoje radi je­
dnog proizvoda. Proizvođači automobila — već smo za­
pazili — istovremeno proizvode kola i potražnju kola.
Oni takođe proizvode potražnju drumova s više traka,
mostova i naftonosnih polja. Privatna kola su žiža je­
dnog sazvežđa desničarskih ustanova. Visoka cena sva­
kog posebnog elementa diktirana je razrađenošću os­
novnog proizvoda, a prodati taj proizvod znači „zara­
ziti“ društvo čitavim paketom.
Planirati drumski sistem kao pravu komunalnu slu­
žbu značilo bi vršiti diskriminaciju na štetu onih za
koje su brzina i inđiviđualizovana udobnost prvenstve­
ne vrednosti prevoza, a u korist onih koji cene lako
prebacivanje do mesta opredeljenja. Reč je o razlici iz­
među rasprostranjene mreže koja je maksimalno dos­
tupna putnicima i mreže koja nudi samo povlašćen
pristup omeđenim oblastima.
Prenošenje kakve moderne ustanove u nacije koje
se razvijaju presudna je provera njenog kvaliteta. U
80 Juan Ilič

jako siromašnim zemljama putevi su obično tek toliko

dobri da njima mogu prolaziti naročiti, visokooso vinski
kamioni, natovareni namirnicama, stokom ili ljudima.
Svoja ograničena sredstva takve zemlje treba da ko­
riste za izgradnju paukove mreže putanja koja bi obu­
hvatila sve krajeve, a da uvoz ograniče na dva-tri
različita modela vrlo trajnih vozila, sposobnih da pri
malim brzinama savladaju svaku putanju. Time bi se
pojednostavilo održavanje voznog parka i uskladišta­
vanje rezervnih delova, omogućio njegov danonoćni rad,
a svi hi građani bili maksimalno pokretljivi i uživali
maksimalan iizbor mesta opredeljenja. U tu bi svrhu
bilo potrebno konstruisati svaštarska vozila, jednostav­
na poput „Modela T“, izgrađena od najmodernijih le­
gura radi osiguranja trajnosti, s maksimalnom brzinom
od petnaest milja na sat, i dovoljno izdržljiva za kre­
tanje po majneravnijem terenu. Na tržištu takvih vo­
zila nema, jer niko i ne traži. U samoj stvari, tu bismo
tražnju morali negovati i — sasvim mogućno — zašti­
titi je strogim zakonskim propisima. Čim se ona danas
oseti, makar ii u neznatnoj meni, brzo je uguši kontra-
reklama, čiji je cilj sveopšta prodaja mašina koje sada
američkim poreskim obveznicima izmamljuju novac po­
treban za izgradnju autostrada.
Radi „poboljšanja“ prevoza, sve zemlje — čak i naj­
siromašnije — planiraju danas drumske sisteme name-
njene putničkim automobilima i veoma brzim kamio­
nima s prikolicom, koji odgovaraju brzini koju želi ma­
njina proizvođača i potrošača iz elitnih klasa. Ovaj se
pristup često racionalizuje kao štednja najdragocenijeg
bogatstva jedne siromašne zemlje: vremena lekara,
školskog inspektora ili činovnika. A ovi, naravno, go­
tovo isključivo služe istim onim ljudima koji poseduju
kola ili se nadaju da će ih jednog dana posedovati.
 D ole š k o le 81

Lokalna poreska i oskudna devizna sredstva traće se

na lažne komunalne službe.
„Moderna“ tehnologija koja se prenosi u siromašne
zemlje sačinjava tri velike kategorije: artikle, tvor­
nice za njihovu proizvodnju i uslužne ustanove — po­
glavito škole — koje služe za pretvaranje ljudi u mode­
m e proizvođače i potrošače. Većina zemalja troši na
škole daleko najveći deo budžeta. Diplomirani studenti,
proizvedeni u školama, stvaraju, zatim, potražnju za
drugim upadljivim komunalnim službama — kao što su
industrijska moć, asvaltirani drumovi, modeme bolnice
i aerodromi ■— a ove, opet, stvaraju tržište na kojem se
prodaje roba izrađena za bogate zemlje, što, posle ne­
kog vremena, dovodi do težnje za uvozom zastarelih
tvornica radi proizvođenja te robe.
Od svih „lažnih komunalnih službi“ škola je naj­
podmuklija, Drumski sistemi stvaraju jedino potražnju
automobila. Škole stvaraju potražnju čitavog niza mo­
dernih ustanova, koje se tiskaju na desnom kraju spek­
tra. Karla bi neko osporio potrebu za drumovima, bio
bi otpisan kao romantičar;.•''onaj ko osporava potrebu
za školom biva -odmah napadnut kao buzdušmk impe­
rijalist.

; ŠKOLE KAO LAŽNE KOMUNALNE SLUŽBE

Poput drumova, škole — na prvi pogled — ostavljaju

utisak da su -podjednako -otvorene za svenU stvari, ot­
vorene su -samo za ione koji redovn-o obnavljaju sv-oje
akreditive. Baš kao što -drumovi stvaraju utisak da je
današnja visina njihove godišnje cene nužna ako lj-udi
hoće da putuju, tako su — po pretpostavci — i škole
neophodne za stioanje sposobnosti potrebne društvu

6
82 Iv a n Ilič

koje koristi modernu tehnologiju. Zapažajući njihovu

zavisnost od privatnih automobila, razobličili smo au-
toputeve kao neprave komunalne službe. Škole počivaju
na podjednako krivotvorenoj hipotezi da je znanje re­
zultat poučavanja u okviru nastavnog programa.
Drumovi su ishod izopačavanja želje i potrebe za
pokretij.ivošću u zahtev za privatnim kolima. Same ško­
le izopačavaju prirodnu sklonost razvoju i učenju u
zahtev za podukom. Potražnja tvornički proizvedene
zrelosti znači kudikamo veće odricanje od samozačete
aktivnosti negoli potražnja proizvedenih dobara. Škole
nisu samo desno od drumova i kola; smeštene su u bli­
zini krajnje tačke ustanovnog spektra, gde je mesto
pravim ludnicama. Čak i proizvođači smrti ubijaju sa­
mo tela. Škola dovodi mnoge do neke vrste duhovnog
samoubojstva, jer prisiljava ljude na odricanje od od­
govornosti za sopstveni razvoj.
Za drumove delimice plaćaju oni koji ih koriste,
pošto se drumarina ii porezi na benzin iskamčuju jedino
od vozača. Škola, s druge strane, predstavlja savršen
sistem regresivnog oporezivanja, pri čemu povlašćeni
svršeni studenti jašu na grbači čitavog društva, koje
za njih plaća* Školske dažbine su iste za sve. Nedovolj­
na potrošnja drumskih milja nije ni izbliza toliko skupa
kao nedovoljna potrošnja školovanja. Čovek koji ne
poseduje kola u Los Anđelesu biće, možda, gotovo ne­
pokretan, no ako mu nekako pođe za rukom da stigne
do mesta gde radi, može dobiti i zadržati posao. Raž-
đak nema nikakav alternativan put. Predgrađamin u
novom „Linkolnu“ i njegov rođak iz unutrašnjosti u
kakvoj izanđaloj olupini koriste drum na suštinski isti
način, iako su kola jednog trideset puta skuplja od
kola drugog. Virednost školovanja je funkcija završenog
broja godina i skupoće pohađanih škola. Zakon nikog
 D ole š k o le 83

ne primorava da vozi, dok svakog obavezuje da ide u

školu.
Analiza ustanova prema rnestu koje danas zauzi­
maju na kontinuumu usmerenom sleva nadesno omo­
gućuje mi da razjasnim zašto smatram da bitna dru­
štvena pramena mora poći od promene svesti o ustano­
vama, kao i da obrazložim zašto dimenzija jedne ost-
varljive budućnosti zavisi od podmlađivanja ustanov-
nog stila.
Ustanove rođene u raznim decenijama od francu­
ske revolucije naovamo istovremeno su ostarele tokom
šezdesetih godina; sistemi javnih škola osnovani u doba
Đžefersona ili Ataturka, skupa s drugima, koji su na­
stali posle drugog svetskog rata, odreda su se birokra-
tizovali, postali sami sebi svrha i počeli da manipulišu
ljudima. Ista je sudbina snašla sisteme društvene bez-
beđnosti, radničke sindikate, glavne crkve i diploma­
ti je, zbrinjavanje starih i uklanjanje mrtvih.
Danas su, na primer, školski sistemi Kolumbije,
Britanije, SSR-a i SAD međusobno sličniji negoli ško­
le iz poznih devedesetih godina prošlog veka današ­
njim ili tadanjim ruskim školama. Danas su sve škole
obavezne, trajne 1 konkurentski nastrojene. Ista kon­
vergencija ustanovnog stila pogađa zdravstveno stara­
nje, plasman robe, personalnu administraciju i politički
život. Svi ti ustanovili procesi teže grupisanju na ma-
nipulativmom kraju spektra.
Posledica ove konvergencije ustanova jeste spaja­
nje svetskih blrokratija. Standardizovanje stila, nangi-
rnih sistema i opreme (od udžbenika do računara) vrši
se u kostarikanskim ili avganistanskim odborima za
planiranje po uzoru na Zapadnu Evropu.
Te birokratije se, izgleda, svugde usredsređuju na
isti zadatak: na podsticanje razvoja desničarskih usta-
6*
84 Iv a n Ilič

nova. One oblikuju stvari, oblikuju obredna pravila,

te oblikuju — i preoblikuju — „izvršničku istinu“, ide­
ologiju ili propis koji utvrđuju kakvu tekuću vrednost
treba pripisati njihovom proizvodu. Tim birokratijama,
na desnoj strani društva, tehnologija daje sve veću moć.
Čini se da leva strana društva zakržljava, ne zbog toga
što je tehnologija manje kadra da proširi granice ljud­
ske akcije i obezbedi vreme za slobodno ispoljavanje
čovekove uobrazilje i ličnog stvaralaštva, već zbog toga
što takvo korišćenje tehnologije ne uvećava moć elite
koja njome rukuje. Upravnik pošte ne kontroliše st­
varnu upotrebu poštanskih pošiljki, telefonistkinja u
centrali ili izvršnik kompanije ,,Bel Telefoun“ ne mogu
nikog sprečiti da preko telefonske mreže planira pre­
ljubu, uibistvo ili subverziju.
Pri opredeljivanju za ustanovnu desnicu .ili levicu
stavlja se na kocku sama priroda ljudskog života. Čo-
vek se mora opredeliti za izobilje stvari ili za slobodu
njihovog korišćenja. Mora se opredeliti za jedan od
dva alternativna životna stila i s njima povezanih pro­
izvodnih planova.
Aristotel je već otkrio da se „tvorenje i delanje“
razlikuju, i to, zbilja, u tolikoj meni da jedno nikad ne
uključuje drugo. „Jer niti je delanje oblik tvorenja —
niti je pak tvorenje oblik istinskog đelanja. Arhitek­
tura (techne) je oblik tvorenja . . . rađanja nečeg što je
poniklo u tvorcu, a ne u datoj stvari. Tvorenje vazda
ima za cilj nešto drugo, što nije slučaj s delanjem; jer
valjano delo je samo sebi cilj. Savršeno tvorenje je u-
metnost, savršeno delanje vrlina“3). Reč koju je Aris­
totel upotrebio za označavanje tvorenja bila je „poesis“,
a rečju „praxis“ označio je delanje. Kretanje udesno
podrazumeva prestrukturiranje ustanove radi poveća­
s) N i k o m a h o v a e tik a , 1140.
 D ole š k o le 85

nja njene sposobnosti „tvorenja“, dok joj prestrukturi­

ranje kojem je izložena krećući se ulevo omogućuje da
poveća „delanje" ili „praxis“. Moderna tehnologija je
osposobila čoveka da „tvorenje“ stvari više prepusti
mašinama, pa se njegovo potencijalno vreme za „dela­
nje“ povećalo. „Tvorenje“ onog što je potrebno za ži­
vot više mu ne uzima vremena. Ova modernizacija ima
za poisledicu nezaposlenost: dokonost čoveka koji nema
šta da „tvori“ i ne zna šta da „irad'i“ — odnosno, koji ne
ume da „delà“. Nezaposlenost je tužna dokonost čoveka
koji, suprotno Aristotelu, veruje da tvorenje stvari, ili
rad, predstavlja vrlinu, a da je dokonost mana. Neza­
poslenost je iskustvo čoveka koji je podlegao protestant­
skoj etici: Po Veberu, dokolica je nužna da bi čovek
bio kadar za rad. Za Aristotela, rad je nužan da bi čo­
vek imao dokolicu.
Tehnologija pruža čoveku diskreciono vreme koje
on može da ispuni tvorenjem ili delanjem. Izbor između
tužne nezaposlenosti i vesele dokolice sada je dostupan
čitavoj kulturi. Zavisi od ustanovnog stila koji kultura
odabere. Ne bi se mogao ni zamisliti u jednoj drevnoj
kulturi zasnovanoj na ratarskoj zemljoradnji ili na
ropstvu. Za čoveka postindustrijskog doba postao je
neizbežan.
Jedan način za ispunjavanje raspoloživog vremena
sastoji se u podsticanju većih zahteva za potrošnjom
dobara i, u isti mah, za proizvodnjom usluga. Prvo po-
drazumeva privredu čiji se asortiman stvari koje mo­
žemo proizvesti, utrošiti, straćiti i preraditi neprestano
širi. Drugo podrazumeva uzaludni pokušaj „pretvara­
nja“ vrlih dola u proizvode „uslužnih“ ustanova. To
dovodi do poistovećivanja školovanja s obrazovanjem,
zdravstvene službe sa zdravljem, gledanja televizije
s razonodom, brzine s uspešnim savlađivanjem rastoja-
86 Iv a n Ilič

nja. Ovaj, prvi, izbor danas je poznat pod nazivom

„razvoj“.
Iz temelja drukčiji način za ispunjavanje raspolo­
živog vremena sastoji se u proizvodnji ograničenog ni­
za trajnijih dobara i obezbeđivanju pristupačnosti usta­
nova koje su u stanju da povećaju mogućnost i poželj­
nost uzajamnog delovanja ljudi.
Privreda trajnih dobara upravo je suprotna priv­
redi zasnovanoj na planiranoj zastarelosti. Ona pođra-
zumeva ograničenu količinu robe. Roba bi morala mak­
simalno omogućavati da se s njom nešto „radi“: mo­
rala bi se sastojati od artikala proizvedenih za samo-
sklapanje, samopomoć, ponovnu upotrebu i popravku.
Dopunu ograničenoj količini trajnih, popravljivih
i iznova upotrebljivih dobara ne čini povećanje usta-
novno proizvedenih usluga, već pre neki ustanovni ok­
vir u kojem se stalno obrazujemo za akciju, sudelova-
nje i samopomoć. Prelazak našeg društva iz sadašnjosti,
gde sve ustanove gravitiraju postindustrijskoj birokra-
tiji, u budućnost postindustrijske druželjubivosti, gde
će snaga akcije nadjačati proizvodnju, mora započeti
obnavljanjem stila uslužnih ustanova, a pre svega —
obnavljanjem obrazovanja. Jedna poželjnaJ^ostvarijlva
budućnost zavisi od Jpga~Tta u smoj spremni na ulaganje
tehnološkog znanja u rast-dfuželiubivih ustanova. Na
polju obrazovnog iKtw»žfinn^7--fco--iretHSi na zabtev za
'njih razvojnih težnji.
 V

šivanja učenja, a ne metode koji se koriste za njeno

nametanje. Stopa ražđačenja i raznastavničenja — oso­
bito učenika niže srednje škole i učitelja osnovnih ško­
la — ukazuje na zahtev običnih ljudi za jednim sasvim
novim gledištem. „Učionički praktičar“, koji sebe sma­
tra liberalnim nastavnikom, sve v.iše je meta napada sa
svih strana. Pokret za osnivanje slobodnih škola pri­
kazuje ga, brkajući disciplinu s indoktrinacijom, u ulozi
razornog autori tajga.. Obrazovni tehnolos dosledno do-
kazuje-trrastavnikovu podrećfenost u pogledu merenja i
preinačavanja ponašanja. A školska administracija, za
koju ovaj radi, prisiljava ga da se klanja i Samerhilu
i Skineru, čime očigledno pokazuje da obavezno učenje•)

•) O vo p o g la v lje p rv o b itn o sa m izložio n a s a s ta n k u A m e rič ­

k o g u d r u ž e n ja za is tr a ž iv a n je u o b la s ti o b ra z o v a n ja k o ji je o d r­
ža n u N ju jo r k u 6. f e b r u a r a 1971. g o d in e.
88 Iv a n Ilič

ne može biti liberalan poduhvat. Nije čudo što stopa de­

zertiranja nastavnika sustiže stopu dezertiranja učenika.
Danas se obelodanjuje da je američko opredelje-
nje za prinudno obrazovanje mladih isto tako jalovo
kao i hinjeno američko opređeljenje za prinudno demo-
kratizovanje Vijetnamaca. Konvencionalne škole, oči­
to, nisu kadre za takvo obrazovanje. Pokret za osni­
vanje slobodnih škola primamljuje nekonvencionalne
prosvetne radnike, ali to, u krajnjoj liniji, čini zato da
bi podupreo konvencionalnu ideologiju školovanja. A
obećanja obrazovnih tehnologa — da njihov istraživa­
čki rad i tehnološki razvoj, uz odgovarajuća materi­
jalna sredstva, mogu pružiti neku vrstu konačnog re-
šenja za otpor mladih prema obaveznom učenju — zvu­
če isto tako samopouzdano i ispadaju isto tako isprazna
kao i slična obećanja ikoja daju vojni tehnolozi.
Kritika američkog školskog sistema koju dolazi od
behaviorista i ona koja potiče od nove rase radikalnih
prosvetnih radnika izgledaju korenito oprečne. Behavi­
oriste primenjuju obrazovno istraživanje na „izazivanje
autotelične poduke putem individualizovanih paketa u-
čenjia“. Njihov stil kosi se s neusmerujućim kooptira­
njem mladih u oslobođene zajednice osnovane pod nad­
zorom odraslih. Pa ipak, posmatrano u istorijskoj per­
spektivi, te dve kritike su samo savremene manifesta­
cije na izgled protivrečnih, a u stvari komplementar­
nih ciljeva svojstvenih sistemu javnih škola. Od počet­
ka ovog stoleća škole su zatočnici' društvenog nadzora,
s jedne, i slobodne saradnje, s druge strane, stavljajući
oboje u službu „valjanog društva“, shvaćenog u smislu
veoma organizovane korporativne strukture koja glatko
funkciondše. Pod dejstvom snažne urbanizacije, deca su
postala prirodno bogatstvo koje treba uobličiti u ško­
lama i ubaciti u industrijsku mašinu. U razvoju ame­
 D o le š k o le 89

ričke javne škole došlo je do konvergencije progresivne

politike i kulta efikasnosti.5) Dva važna rezultata ovak­
vog razmišljanja bili su stručno upućivanje i niža sred­
nja škola.
Izgleda, 'dakle, da je pokušaj izazivanja posebno
naznačenih promena u ponašanju, promena koje se mo­
gu meriti i za koje se odgovornost može pripisati obra-
đivaču, samo jedna strana medalje, a da driigu čini
pacifikacija novog naraštaja u okviru naročito konstru­
iranih enklava, koje će ga namamiti u svet snova sta­
rijeg pokolenja. Te paeifikovane enklave u društvu lepo
opisuje Djui, čija je želja da „svaku svoju školu pret­
vorimo u začetak komunalnog života, ispunjenog onim
vrstama zanimanja koja odražavaju život šireg društva,
prožimajući ga duhom umetnosti, istorije i nauke“. Iz
ove istorijske perspektive, ozbiljno bismo pogrešili ako
bismo sadašnju trougaonu raspru (između školskog si­
stema, obrazovnih tehnologa i slobodnih škola tumačili
kao uvod u kakvu obrazovnu revoluciju. Ta raspra pre
odražava jednu fazu pokušaja da se stari san eskalaci­
jom pretvori u javu i da se celokupno vredno znanje
konačno prikaže kao rezultat profesionalne nastave.
Predložene obrazovne alternative većinom se slivaju u
pravcu oiljeva imanentnih proizvodnji saradnog čoveka,
čije pojedinačne potrebe bivaju zadovoljene njegovom
specijalizacijom za američki sistem: većinom su usme-
rene na usavršavanje onog društva koje^— u nedostat­
ku boljeg izraza — nazivam školovanim, Čak i privre­
dno radikalni kritičari školskog sistema nisu spremni
da odbace misao o svojoj obavezi prema mladima, na­
ročito siromašnima, obavezi da od njih, milom ili silom,

■) V id i D žoel S p in g a m , O b ra z o v a n je i n a sta n a k k o rp o ra tiv n e

dr&ave, „ C u a d e rn o ” , b r . 50, C e n tro I n te r c u l t u r a l d e D o c u m e n ta c ió n ,
K v e rn a v a k a , M ek sik o , 1971.
90 Iv a n me

naprave pripadnike društva kojem je disciplinovana

specijalizacija proizvođača 'isto toliko potrebna koliko
i disciplinovana specijalizacija potrošača, a i njihovo
potpuno opredeljenje za ideologiju na čijem se prvom
mestu nalazi pnivrednii rast.
Protivrečnosti svojstvene samoj ideji škole prikri­
vene su raskolom. Osnovani nastavnički sindikati, teh­
nološki čudotvorci i obrazovni oslobodilački pokret ja­
čaju opredeljenost čitavog društva za bitne aksiome je­
dnog školovanog sveta, na način donekle sličan onom
na koji mnogi mirovni i protestni pokreti jačaju reše-
nost svojih članova — bilo da su to Crnci, žene, mladi
ili siromašni — da traže pravdu kroz porast ukupnog
nacionalnog dohotka.
' Neka načela koja danas ostaju neosporena lako se
dadu pobrojati. Prvo, rasprostranjeno verovanje da je
ponašanje stečeno pod nadzorom pedagoga od naročite
vređnosti za učenika i od naročite koristi za društvo.
To verovanje je povezano s pretpostavkom da se dru­
štveni čovek rađa jedino u dečaštvu. a da se rađa kako
treba jedino ako sazri u školskoj utrobi, koju neki žele
da pripitome trpeljivošću, drugi da napune tehničkim
cakama, a treći, opet, da ukrase kakvom liberalnom
tradicijom. I, najzad, rasprostranjeno gledište o omla­
dini koje se odlikuje psihološkom iromantičnošću i po­
litičkom ikonzervativnošću. Po tom gledištu, društvene
promene moramo prouzrokovati opterećujući omladinu
odgovornošću za društveni preobražaj — no tek pošto
bude konačno puštena iz škole. Društvo utemeljeno na
takvim načelima lako dolazi u mogućnost da razvije
osećanje odgovornosti za obrazovanje novog naraštaja,
a to neminovno znači da neki ljudi mogu postavljati,
bliže određivati i procenjivati lične ciljeve drugih. U
jednom „odlomku iz zamišljene kineske enciklopedije“
 D o le š k o le 91

Horhe Luis Borges nastoji da izazove osećanje vrtogla­

vice do kojeg jedan takav pokušaj mora dovesti. Živo­
tinje se, veli om, dele na sledeće klase: ,,(a) carske, (b)
balsamovane, (c) pripitomljene, (d) prasiće-sisance, (e)
sirene, (f) mitološke, (g) pse-lutalice, (h) članice ove kla­
sifikacije, (i) uzročnice sopstvenog ludila, (j) bezbrojne,
(k) naslikane veoma finom četkom od kamilje dlake,
(l) ostale, (m) one koje su upravo razbile krčag, (n) one
koje izdaleka liče na muve“. Sad, ovakva taksonomija
ne nastaje ukoliko njen tvorac ne misli da mu može po­
služiti: u ovom slučaju, pretpostavljam, tvorac joj je
bio poreznik. Za njega, bar, ova, taksonomija zveri m o­
rala je biti suvisla, na isti način nia koji taksonomija
obrazovnih ciljeva biva suvisla za autore naučnih dela.
Vizija ljudi s takvom nedokučljivom logikom, ov-
lašćeruih za procenjivanje vrednosti njegove stoke, mo­
rala je u seljaka izazvati obeshrabpujuće osećanje ne­
moći. Ozbiljno se povinujući kakvom nastavnom pro­
gramu, učenici su, iz sličnih razloga, skloni doživljava­
nju osećanja progonjenosti. Neizbežno su još zastraše-
niji od mog zamišljenog kineskog seljaka, jer se ne­
dokučivim znakom obeležavaju njihovi životni ciljevi,
a ne njihova stoka.
Navedeno mesto iz Borhesa deluje očaravajuće za­
to što stvara predstavu u logici iracionalne doslednosti,
zahvaljujući kojoj su Kafkine d Kestlerove birokratije
toliko naopake, a ipak toliko podsećaju na svakodnevni
život. Iracionalna dosleđnost hipnotiše saučesnike u u-
zajamno probitačnoj d disciplinovanoj eksploataciji.
Ta je logika plod birokratskog ponašanja. Ona postaje
logika društva koje zahteva da rukovodioci njegovih
obrazovnih ustanova budu smatrani odgovornim pred
javnošću za preinačenje ponašanja koje izazivaju u svo­
jih mušterija. Učenici koje je mogućno motivisati da
92 Iv a n Ilič

cene 'Obrazovne pakete na čiju ih potrošnju obavezuju

njihovi nastavnici slični su kineskim seljacima koji
svoja stada mogu da uklope u poreski obrazac što ga
daje Borhes.
U američkoj kulturi za poslednja dva naraštaja ne­
ko vreme je trijumfovalo opredeljenje za terapiju, pa
se počelo smatrati da su nastavnici terapičari čije su
usluge potrebne svim ljudima ako žele da budu ravno­
pravni i slobodni, kakvi se, prema Ustavu, rađaju.-'Da­
nas nastavnici-terapičari idu dalje, te kao naredni ko­
rak predlažu doživotnu obrazovnu obradu. Vode se
rasprave o stilu te obrade: treba li je sprovoditi u vidu
stalne nastave za odrasle? U vidu elektronski izazva­
nog zanosa? Ili pak u vidu povremenih sastanaka po­
svećenih razvijanju osetljivosti? Svi prosvetni radnici
spremni su da zajedničkim snagama obore zidove učio­
nice radi preobražavan ja čitave kulture u školi.
Američka raspra o budućnosti obrazovanja poka­
zuje se, ispod retorike i buke, konzervativnija od raz­
govora koji se vode u drugim oblastima društvene po­
litike. U vezi sa spoljnim poslovima, bar, jedna organi-
zovana manjina stalno nas podseća da se Sjedinjene
Američke Države moraju odreći uloge svetskog žandar-
ma. Radikalni ekonomisti, a danas čak i njihovi manje
radikalni nastavnici, osporavaju sveukupan rast kao
poželjan cilj. U medicini se lobira za davanje predno­
sti sprečavanju nad lečenjem, kao što se u prevozu lo­
bira za davanje prednosti nesmetanom kretanju nađ-
brzinom. Jedino na području obrazovanja razgovetni
glasovi koji traže korenito raškolovanje društva i da­
lje su tako raštrkani. Oseća se nedostatak uverljivih
obrazloženja i zrelih vođa koji bi težili ukidanju svih
mogućnih ustanova u službi obaveznog učenja. Zasad,
korenito raškolovanje društva još uvek ostaje pro­
 D ole š k o le 93

gram bez stranke. To nas osobito čudi u vreme kada

osobe od dvanaest do sedamnaest godina pružaju sve
veći, mada kaotičan otpor svim oblicima ustamovno pla­
nirane poduke.
Novotari u obrazovanju još uvek pretpostavljaju
da obrazovne ustanove služe kao levci za programe koje
oni pakuju. Za 'obrazloženje koje izlažem nema zna­
čaja da li ti levoi dobivaju oblik učionice, televizijskog
predajnika ili „oslobođenog područja”. Podjednako je
bez značaja da li su nabavljeni paketi bogati ili osku­
dni, vrući ili hladni, čvrsti i merljivi (poput matema­
tike III) ili nepodložni ocenjivanju (poput osetljivosti).
'Važno je to da se obrazovanje zamišlja kao rezultat
jednog ustanovnog procesa kojim upravlja prosvetni
radnik. Dokle god u obrazovanju budu vladali odnosi
đobavljač-potrošač, njegovo istraživanje ostaće kružan
proces. Ono će gomilati naučne dokaze u prilog daljoj
proizvodnji obrazovnih paketa i njihovom smrtonosnije
tačnom isporučivanju pojedinačnom potrošaču, baš kao
što izvesna društvena nauka može dokazati potrebu za
dopunskom vojnom obradom.
Obrazovna revolucija zavisi od preokreta u dva
pravca: od nove orijentacije na istraživanje i novog
poimanja obrazovnog stila kontrakulture koja se rađa.
Istraživanje operacija teži danas optimaliizovanju
đelotvornosti jednog nasleđcnog okvira — a sami taj
okvir nikad se ne dovodi u pitanje. On poseduje sin-
taksičku strukturu levka za nastavne pakete. Njegova
sintaksička alternativa je 'obrazovna mreža ili sistem
za autonomno sabiranje sredstava pod ličnim nadzorom
svakog učenika. Ta alternativna struktura za jednu ob­
razovnu ustanovu nalazi se sada u pojmovnoj slepoj
mrlji našeg istraživanja operacija. Kada bi se na nju
usredsredilo, ono bi začelo pravu naučnu revoluciju.
94 Iv a n Ilič

Ova šlepa mrlja obrazovnog istraživanja odraz je

kulturne predrasude jednog društva u kojem se teh-
nološki rast brka s tehnokratskom kontrolom. Za teh­
nokrata, vrednost jedne sredine raste uporedo s moguć­
nošću programiranja veza između svakog čoveka i nje­
govog miljea. Izbori ostvarljivi za posmatrača ili pla­
ñera konvergiraju, u ovom svetu, s izborima mogućnim
za takozvanog korisnika, koji je predmet poismatranja.
Sloboda se svodi na odabiranje zapakovanih artikala.
Kontrakultura koja se rađa ponovo potvrđuje vred-
nosti semantičke sadržim, dajući im prednost nad de-
lotvomošću uvećane i kruće sintakse. Bogatstvu kono­
tacije ona daje prednost sintaksičnom moći za proizvo­
dnju bogatstva. Nepredvidljivom ishodu ličnog susreta
dva partnera ikoji su jedan drugog sami odabrali ona
daje prednost nad overenim kvalitetom profesionalne
poduke. Ta ponovna orijentacija na lično iznenađenje,
a ne na ustanovno konstruisanje vrednosti, .razaraće us­
postavljeni poredak dokle god sve veću raspoloživost
tehnoloških oruđa koja olakšavaju susret ne odvojimo
od sve veće tehnokratske kontrole nad tokom ljudskih
susreta.
- Naše današnje obrazovne ustanove služe ciljevima
nastavnika. Potrebne su nam one relacione strukture
koje će svakom čoveku dati mogućnost za samoodređi-
vanje na osnovu vlastitog učenja i doprinosa tuđem
učenju.
 VI

MREŽE ZA UČENJE

U jednom od prethodnih poglavlja razmatrao sam

žalbu na škole koja postaje uobičajena, žalbu čiji odraz
nalazimo, na primer, u nedavnom izveštaju Karnegijeve
komisije: upisani učenici pokoravaju se u školi nasta­
vnicima sa svedodžbom da bi i sami došli do svedodžbe;
i jedni i drugi se osećaju losujećeni, a krivicu za među­
sobno osujećivanje prebacuju na pomanjkanje moguć­
nosti — novca, vremena ali zgrada.
Takva kritika navodi mnoge da se zapitaju je li
mogućno zamisliti drukčiji stil učenja. Paradoksalno je
da će isti ti ljudi, kada ih pritisnemo da pobliže od­
rede kako su stekli svoje znanje i vrednosti, spremno
priznati da su češće učili izvan škole negoli u njoj. Upo­
znali su činjenice, shvatili život i rad kroz prijateljstvo
ili ljubav, gledajući televiziju ili čitajući, zahvaljujući
primarima sebi ravnih ili izazovu pred kojim su se našli
zbog nekog susreta na ulici. A može biti da su stekli
96 Iv a n Ilič

ono što znaju podvrgavajući se obredu za prijem no­

vaka u kakvu uličnu bandu, odnosno posvećivanju u
tajne bolnice, uredništva za mesne vesti pri nekom li­
stu, vodoinstalaterske radionice ili osiguravajućeg za­
voda.-Alternativa zavisnom odnosu prema školi nije
ulaganje društvenih sredstava u neki nov izum koji
„tera“ ljude na učenje, već stvaranje jednog novog sti­
la obrazovnog povezivanja čoveka i njegove sredine.
Za negovanje tog stila nužno je istovremeno menjanje
stavova prema odrastanju, postojećih oruđa za učenje,
te kvaliteta i strukture svakodnevnog života.
Stavovi se već menjaju. Niko se više s ponosom
ne uzdaje u školu. Potrošači u industriji znanja pruža­
ju sve veći otpor. Mnogi nastavnici i đaci, poreski ob­
veznici i poslodavci, ekonomisti i policajci želeli bi da
više ne zavise od škole. No iz njihove osujećenosti ne
mogu nići nove ustanove, jer im manjka ne samo ma­
šta nego, često, i podesan jezik, te prosvećen egoizam.
Oni nisu kadri da zamisle ni raškolovano društvo ni
obrazovne ustanove u društvu koje je ukinule školu.
Namera mi je da u ovom poglavlju pokažem mo­
gućnost onog što je obrnuto školi: oslanjanja na samo-
motivisano učenje, nasuprot upošljavanju nastavnika,
kojli potkupljuju ili primoravaju đaka da nađe vreme­
na i volje za učenje; mogućnost obezbeđivanja učeniku
novih veza sa svetom, nasuprot daljem ulivanju đaku
svih obrazovnih programa preko nastavnika. Razmot-
riću neke opšte odlike po kojima se školovanje razli­
kuje od učenja i ukratko opisati četiri glavne katego­
rije obrazovnih ustanova koje treba da budu privlačne
ne samo za mnoge pojedince nego i za mnoge postojeće
interesne grupe.
 D ole š k o le 97

ZAMERKA: KOME SU NAMENJENI MOSTOVI

ZA NEDOĐIN?

Navikli smo da smatramo škole promenljivom veliči­

nom, zavisnom od političke i ekonomske strukture. Ako
smo u stanju da izmenimo stil političkog rukovođenja,
da unapredimo interese jedne ili druge klase, da pređe­
mo s privatnog na društveno vlasništvo nad sredstvima
za proizvodnju — uzimamo za gotovo da će se i školski
sistem izmeniti. Međutim, obrazovne ustanove koje ću
ja predložiti namenjene su još nepostojećem društvu,
mada je današnja osujećenost u vezi sa školama i sama
jedna od glavnih potencijalnih snaga koje mogu začeti
promenu u pravcu novih uređenja društva. Ovom pri­
stupu stavljen je očigledan prigovor: čemu kanalisati
energiju radi podizanja mostova za nedođin, kada je
možemo prethodno usmeriti na menjanje političkog i
ekonomskog sistema, a ne škola?
Tom zamerkom, međutim, potcenjuje se suštastve-
na politička i ekonomska priroda samog školskog sis­
tema, kao i politički potencijal svojstven svakom nje­
govom uspešnom osporavanju.
U jednom bitnom smislu, škole više ne zavise od
ideologije koju propoveda neka država ili tržišna or­
ganizacija. Druge osnovne ustanove mogu se razliko­
vati od zemlje do zemlje: porodica, stranka, crkva ili
štampa.'No školski sistem svugde poseduje istu struk­
turu, i svugde njegov skriveni nastavni program ima
isto đejstvo. Potrošač je vazda izložen oblikujućem u-
ticaju ovog programa, pa ustanovnim artiklima daje
prednost nad neprofesionalnim susedsldm uslugama.
Taj skriveni nastavni program školovanja svugde
uvodi građanina u mit da je birokratija, vođena nau­
čnim saznanjem, efikasna i dobroćudna. Isti nastavni

7
98 Iv a n Ilič

program svugde učeniku usađuje u glavu mit da će

veća proizvodnja omogućiti bolji život. I svugde do­
vodi do navike na jalovu potrošnju usluga i otuđu- -
juću proizvodnju, trpeljivosti prema zavisnom odnosu
od ustanova, kao i prihvatanja ustanovnih rangiranja.
Sve to postiže uprkos naporima nastavnika u suprot­
nom pravcu, i bez obzira na vladajuću ideologiju.
Drugim recima, škole su suštinski slične u svim
zemljama — fašističkim, demokratskim ili socijalistič­
kim, velikim ili malim, bogatim ili siromašnim. Ova
istovetnost školskog sistema nagoni nas da uočimo da
su mit, način proizvodnje i metod društvene kontrole
duboko istovetni širom sveta, uprkos veoma raznovrs­
nim mitologijama u kojima dati mit nalazi izraza.
S obzirom na tu istovetnost, iluzorno je tvrditi da
su škole, u ma kojem dubokom smislu, zavisno pro-
menljive veličine. To znači da nada u neku bitnu pra­
menu školskog sistema prouzročenu konvencionalno za­
mišljenom društvenom ili ekonomskom promenom ta-
kode predstavlja iluziju. Staviše, zahvaljujući ovoj ilu­
ziji, škola — reproduktivan organ jednog potrošačkog
društva — stiče gotovo neospornu imunost.
Ovde primer Kine dobiva značaj. Tri milenijuma
je Kina štitila visoku učenost tako što je proces učenja
potpuno odvajala od povlastica koje su donosili man­
darinski ispiti. Da bi postala svetska sila i moderna na­
cionalna država, morala je usvojiti međunarodni stil
školovanja. Tek kada se budemo okrenuli unazad moći
ćemo da utvrdimo hoće li se velika kulturna revolucija
pokazati prvim uspešnim pokušajem raškolovanja dru­
štvenih ustanova.
Čak i kada bismo nove obrazovne ustanove, obrnute
školi, stvarali jednu po jednu, to bi bio napad na naj-
osetljivijd beočug jedne prožimne pojave, koju u svim
 D ole š k o le 99

armijama organizuje država. Politički program u kojem

se 'izričito ne priznaje potreba za raškolovanjem nije
revolucionaran; takav program je demagoški, jer traži
ponavljanje istog. Svaki značajniji politički program
sedamdesetih godina ovog veka treba procenjivati sle-
dećim merilom: da li nedvosmisleno iskazuje potrebu
za iraškolovanjem — i da li nedvosmisleno pruža smer-
nice za obrazovni kvalitet društva kojem stremi.
Borba protiv podređenosti svetskom tržitšu i po­
litici velikih sila možda je izvan moći nekih siromašnih
zajednica ili zemalja, no ova slabost je još jedan raz­
log da se istakne značaj društvenog oslobađanja putem
preokretanja obrazovne strukture, a svako društvo ka­
dro je da ostvari tu promenu.

o p St e o d l ik e n o v ih u s t a n o v a z a f o r m a l n o
OBRAZOVANJE

Valjan obrazovni sistem treba da ima tri cilja: svi­

ma koji žele da uče omogućiti pristup raspoloživim
sredstvima u svako doba života; sve one što žele da
nekome prenesu znanje ovlastiti da nađu ljude ikoji
žele da ga steknu; i, najzad, svima koji žele da pred
javnost iznesu kakvo sporno pitanje pružiti povoljnu
priliku za obelodanjivanje svog stava. Takav sistem i-
zisksivao b'i da se na obrazovanje primene ustavne ga­
rancije. Učenike ne bi trebalo prisiljavati da se pod­
vrgnu obaveznom nastavnom programu, kao ni diskri­
minaciji zasnovanoj na posedovanju sveđočanstva ili
diplome. A ni društvo ne bi trebalo prisiljavati da, pu­
tem regresivnog oporezivanja, izdržava grdan profesio­
nalni aparat prosvetnih radnika i zgrada, jer mu ovaj,
u samoj stvari, ograničava prilike za učenje na usluge

7*
100 Iv a n I lič

koje je ta profesija voljna da iznese na tržište. Ono

treba da se koristi imodernom tehnologijom da bi slo­
bodi govora, slobodi zbora i slobodi štampe dala istin­
sku univerzalnost, te otud skroz obrazovnu ulogu.
Predstava o školama počiva na pretpostavci da je
sve u životu tajna, da kvalitet života ovisi o spoznaji
te tajne, da se tajne mogu spoznati samo po pravilnom
redosledu, i da ih jedino nastavnici mogu kako valja
otkriti; Čovek školovanog duha zamišlja svet u vidu
kakve piramide razvrstanih paketa dostupnu samo o-
nima s propisnim etiketama. Nove obrazovne ustanove
srušile bi tu piramidu. Njihov cilj mora se sastojati u
olakšavanju pristupa:' u omogućavanju učeniku da po­
gleda kroz prozor kontrolne sobe ili parlamenta, ako
već ne može da uđe na vrata.'Staviše, te nove ustanove
treba da budu kanali koji bi učeniku bili dostupni bez
akreditivnog pisma ili pedigrea — javni prostori na
kojima bi se mogao sastajati s vršnjacima ili starijima
izvan njegovog neposrednog vidokruga.
Moje je mišljenje da bi ciglo četiri — a možda čak
i tri —• određena „kanala“ ili određene berze znanja
mogle sadržati sve mogućnosti potrebne za stvarno u-
čenje. Dete raste u svetu stvari, okruženo ljudima koji
služe kao uzori veština i vrednosti. Nailazi na vršnja­
ke koji ga pozivaju na raspravu, takmičenje, saradnju
i razumevanje; i, ako ima sreće, izlaže se otporu ili
kritici iskusne starije osobe kojoj je do njega doista
stalo. Stvari, uzori, vršnjaci i stariji predstavljaju četiri
mogućnosti, od kojih svaka iziskuje drukčiji aranžman
za obezbeđivanje njene potpune dostupnosti svima.
Posebne načine za otvaranje pristupa svakom od
pomenuta četiri niza mogućnosti označiću recima „sp­
let povoljnih prilika“, umesto rečju „mreža“. „Mreža“
se, na žalost, često upotrebljava kao oznaka kanala re-
 D ole š k o le 101

zervisanih za prenošenje materijala koje su odabrali

drugi u svrhu indoktrinacije, poduke i razonode. No
može se upotrebiiti i kao oznaka telefonske ili poštan­
ske službe, prvenstveno dostupnih pojedincima koji žele
da jedni drugima šalju poruke. Voleo bih da imamo
drugu reč za označavanje tih svim ljudima dostupnih
mrežastih struktura, reč čije značenje manje evocira
uhvaćenost, manje trpi od tekuće govorne upotrebe, a
više sugeriše činjenicu da svaki takav aranžman obu­
hvata pravne, organizacione i tehničke vidove. Pošto
nisam pronašao sličan termin, pokušaću da spasem onaj
koji nam stoji na raspolaganju, upotrebljavajući ga kao
sinonim za „obrazovni splet“.
Potrebne su nam nove mreže, lako dostupne pub­
lici i namenjene širenju ravnopravnih povoljnih pri­
lika za učenje i poučavanje.
Navešću jedan primer: i televizija i magnetofoni
koriste podjednako složenu tehnologiju. Sve latinsko-
američke zemlje danas su uvele televiziju: u Boliviji,
vlada je, pre šest godina, finansirala izgradnju jedne
televizijske stanice, a na četiri miliona građana dolazi
svega sedam hiljada televizijskih prijemnika. Novac
koji je sada angažovan za podizanje televizijskih postro­
jenja širom Latinske Amerike mogao bi svakoj petoj
odrasloj osobi omogućiti da dođe do magnetofona. Sem
toga, taj bi novac dostao za otvaranje gotovo neograni­
čene biblioteke unapred snimljenih traka, koja bi imala
Isturena odeljenja čak i u žabitim selima, kao i za pri­
bavljanje dovoljne zalihe nesnimljenih traka.
Ova magnetofonska mreža, dabogme, temeljito bi
se razlikovala od sadašnje televizijske mreže. Pružala
bi povoljnu priliku za slobodno izražavanje: i pismeni
i nepismeni mogli bi snimati, čuvati, rasturati i pona­
vljati svoja mišljenja. Umesto toga, današnje investi­
102 Iv a n I lič

ranje u televiziju omogućuje birokratima, bili oni poli­

tičari ili prosvetni radnici, da zaspu kontinent ustano-
vno proizvedenim emisijama, koje su — kako smatraju
oni ili njihovi pokrovitelji — dobre za narod ili tra­
žene u narodu.
Tehnologija može ići u prilog nezavisnosti i uče­
nju ili pak birokratijl i nastavi.

Če t ir i m reže

Pri planiranju novih obrazovnih ustanova ne treba poći

od administrativnih ciljeva nekog upravitelja škole ili
rektora univerziteta, od nastavnih ciljeva nekog profe­
sionalnog nastavnika, kao ni od saznajnih ciljeva ma
koje hipotetične klase ljudi. Pri tom planiranju ne srne
se poći od pitanja šta neko treba da nauči, već od pi­
tanja s Irakvim bi stvarima i ljudima učenici mogli po-
želeti da dođu u dodir radi učenja.
Onaj ko želi da uči zna da su mu za to potrebni
ne samo obaveštenja nego i osoba koja će kritički rea-
govabi na njihovu upotrebu. Obaveštenja mogu biti
uskladištena u stvarima i u ljudima. U valjanom ob­
razovnom sistemu, stvari treba da budu dostupne čim
to učenik zatraži, dok dostupnost -obaveštavača iziskuje,
pored toga, i njihov pristanak. I kritika može poteći
■iz dva pravca: od vršnjaka ili od starijih — odnosno,
od onih s kojima učim, čiji se neposredni interesi po­
dudaraju s mojima, tili pak od onih koji će mi preneti
deo svog nadmoćnijeg iskustva. Vršnjaci mogu biti ko­
lege s kojima ću raspravljati o čemu, saučesnici u za­
bavnom i prijatnom (odnosno tegobnom) čitanju ili
šetnji, izazivači u svakojakim igrama. Stariji me mogu
posavetovati koju veštinu da učim, koji metođ da pri-
 D o le š k o le 103

menjujem, koje drugove da tražim u datom trenutku.

Mogu ¡mi ukazati na pitanja koja treba da pokrenem
među vršnjacima i na manjkavosti dobivenih odgovora.
Tih mogućnosti većinom ima <u izobilju. Ali niti se kon­
vencionalno zapažajiu kao obrazovne mogućnosti niti
su pak lako dostupne u svrhe učenja, naročito za si­
romašne. Moramo zamisliti nove relacione strukture,
koje će hotimice biti izgrađene da bi te mogućnosti
postale dostupnije svakom lco je mobivisan da ih traži
u cilju obrazovanja. Za izgradnju tih mrežastih struk­
tura potrebni su administrativni, tehnološki i, osobito,
pravni aranžmani.
Obrazovne mogućnosti obično se opisuju saglasno
ciljevima nastavnih programa prosvetnih radnika. Pre­
dlažem suprotno: opisaću četiri različita prilaza koji
učeniku otvaraju pristup svakoj obrazovnoj mogućnosti
za određivanje i postizanje vlastitih ciljeva.
1. Službe za upućivanje na obrazovne predmete —
namenjene olakšavanju pristupa stvarima ili procesima
koji se koriste u svrhu formalnog učenja. Neke od ovih
stvari mogu se za to rezervisati, smestiti u biblioteke,
agencije za iznajmljivanje, kao i u izložbenim prosto­
rijama poput muzeja i požarišta; druge se mogu svako­
dnevno upotrebljavati u tvornioama, na aerodromima
ili poljoprivrednim dobrima, pod uslovom da budu na
raspolaganju učenicima za vreme obuke ili van radnog
vremena.
2. Berze veština — koje omogućuju ljudima da
navedu čemu su vični, pod kakvim su uslovima spre­
mni da služe kao uzor licima zainteresovanim za ovla­
davanje njihovom veštinom, i gde ih valja potražiti.
3. Združivanje parnjaka — komunikaciona mreža
namenjena ljudima koji žele da opišu šta bi htelii da
uče, u nadi da će naći partnera za svoje istraživanje.
104 Iv a n I lič

4. Službe za upućivanje na leteće prosvetne radni­

ke — profesionalce, paraprofesionalce i slobodnjake či­
ja imena mogu biti uvrštena u kakav imenik, gde se,
pored njihovih adresa i samoopiisa, navode i uslovi pod
kojima su njihove usluge dostupne. Takvi prosvetni
radnici, kao što ćemo videtl, mogli bi se odabrati na
osnovu anketiranja ili konsultovanja njihovih ranijih
mušterija.

SLUŽBE NA UPUĆIVANJE NA OBRAZOVNE

PREDMETE

Stvari pružaju osnovne mogućnosti za učenje. Od kva­

liteta sredine i povezanosti pojedinca s njom zavisi o-
bhn njegovog uzgrednog učenja. Formalno učenje izi­
skuje, s jedne strane, osobitu dostupnost običnih stvari
ili, s drage, laku i pouzdanu dostupnost osobitih stvari
načinjenih u obrazovne svrhe. Frimer za prvi zahtev je
posebno pravo puštanja ili rasturanja neke mašine u
garaži, Primer za drugi zahtev je opšte pravo korišće-
nja računaljke, računara, knjige, botaničke bašte ili
mašine koja je povučena iz proizvodnje i potpuno sta­
vljena na raspolaganje učenicima.
U središtu pažnje danas se nalazi razlika između
imućne i siromašne dece u pogledu mogućnosti pristu­
pa stvarima i načina njihovog korištenja za učenje. Sle-
deći to stanovište, OEO’) i druge agencije usredsređuju
se na izjednačavanje prilika za učenje, i pokušavaju da
siromašnima obezbede veću količinu obrazovne opre-•)

•) U re d za o b e z b e đ lv n n je p o v o ljn ih e k o n o m s k ih p rilik a , a m e -
r!6 k a a g e n c ija k o ja sp ro v o d i l k o o r d in ir a sa v e z n e p ro g ra m e za
o sn o v n o o b ra z o v a n je 1 o b u k u , n a m e n je n e o tk la n ja n ju siro m a š tv a .
— P rim . p re v .
 D o le š k o le 105

me. Radikalnije polazište bilo bi priznanje da se u gra­

du i bogatima i siromašnima veštački sprečava dodir
sa većinom stvari koje ih okružuju. Deca rođena u doba
plastike i stručnjaka za efikasnost moraju se probiti
kroz dve prepreke koje dm ometaju spoznaju: kroz pre­
preku ograđenu u stvarima i kroz prepreku podignutu
oko ustanova. Industrijsko oblikovanje je tvorac jed­
nog sveta stvari koje ne otkrivaju svoju prirodu, a ško­
le zatvaraju učenika u svoj osmišljeni okvir, isključu­
jući ga iz sveta stvari.
Posle kratke posete Njujorku, jedna meksikanska
seljanka kazala mi je kako je na nju dubok utisak os­
tavilo to što se u radnjama prodaje „samo roba grozno
nadodeljena". Protumačio sam njene reči u smislu da
industrijski proizvodi „govore“ kupcima o svojim dra­
žima, a ne o svojoj prirodi. Industrija je okružila lju­
de ai'tefaktima čije unutrašnje procese smeju da razu-
meju samo specijalisti. Nespecijaliste odvraćaju od raz­
mišljanja o tome zašto časovnik kuca, zašto telefon zvo­
ni ili zašto električna pisaća mašina piše, upozoravajući
ga da će pokvariti pomenute sprave ako pokuša da to
utvrdi. On može čuti od drugih kako radi tranzistor,
ali to ne može sam odgonetnuti. Takvo oblikovanje
predmeta teži jačanju jednog neinventivnog društva u
kojem je stručnjacima sve lakše da ostanu skriveni iza
svoje stručnosti i izvan domašaja ocene.
Sredina koju je stvorio čovek postala je isto tako
nedokučiva kao što je priroda nedokučiva primitiv­
cu. U isti mah, škola je monopolisala obrazovni materi­
jal. Jednostavne obrazovne predmete industrija znanja
je zapakovala u skupocene omote. Ti predmeti pretvo­
rili su se u speci jal izovana oruđa namenjena profesio­
nalnim prosvetnim radnicima, a cena im veštački raste
zato što moraju da igraju ulogu sredina ili nastavnika.
106 Iv a n I lič

Nastavnik je ljubomoran na udžbenik, koji đefini-

še kao svoje stručno oruđe. Učeniku će, možda, labora­
torija postati mrska, jer je povezuje s radom u školi.
Svoj zaštitnički stav prema biblioteci administrativac
racionalizuje kao odbranu skupocene društvene opreme
od onih koji bi je hteli koristiti za igru, a ne za učenje.
U toj atmosferi učenik se najčešće služi mapom, labo­
ratorijem, enciklopedijom ili mikroskopom tek u ret-
kim trenucima, kada je to predviđeno nastavnim pro­
gramom. Čak se i veliki klasici svrstavaju u „drugu
godinu“, umesto da obeležavaju novu prekretnicu u
nečijem životu, škola uklanja stvari iz svakodnevne u-
potrebe time što ih etiketira kao obrazovna oruđa.
Ukoliko hoćemo da se raškolujemo, obe ove težnje
moraju biti preokrenute. Opšta fizička sredina mora
postati pristupačna, a one fizičke mogućnosti za učenje
koje su svedene na nastavne instrumente moraju po­
stati opšteđostupne samousmerenom učenju. Koristiti
stvari jedino u sklopu kakvog nastavnog programa još
je gore negoli jednostavno ih ukloniti iz opšte sredine.
Takvo njihovo korišćenje može da iskvari učeničke sta­
vove.
Umestan prirner su igre. Ne mislim na „igre“ u
nadležnosti odseka za fizičko vaspitanje (kao što su
ragbi i košarka); one služe da bi povećale prihod i
ugled škola, koje u njih ulažu znatan kapital. Sami at-
leti dobro znaju da su ti poduhvati, koji uzimaju oblik
ratničkih megdana, uništili veselost sporova i da služe
naglašavanju konkurentskog obeležja škola. Pre imam
na umu obrazovne igre, koje mogu da budu jedinstven
oblik pronicanja u formalne sisteme.- Neki ljudi koji
ih upražnjavaj-u shvatiće, uz malo napora, teoriju ni­
zova, lingvistiku, propozicionu logiku, geometriju, fi­
ziku, pa čak i herniju.,.Jedan moj prijatelj otišao je na
 D ole š k o le 107

neku meksikansku tržnicu ponevši igru pod nazivom

„Pokaz-đokaz“, koja se igra pomoću nekoliko kockica
na čijim je stranama utisnuto dvanaest logičkih simbo­
la. Pokazao je deci koje dve ili tri kombinacije daju
pravilno sastavljenu rečenicu, i neki posmatrači su in­
duktivno, tokom prvog sata, takođe shvatili princip
igre. U roku od nekoliko časova veselog izvođenja for­
malnih logičkih dokaza neka deca su kadra da upoz­
naju drugu s osnovnim dokazima propozicione logike.
Ostala se, naprosto, udalje.
U stvari, za neku decu takve igre su poseban oblik
oslobađanja obrazovanja, jer zahvaljujući njima posta­
ju svesnija činjenice da su formalni sistemi izgrađeni
na promenljivim aksiomima i da je priroda pojmovnih
radnji slična onoj igara. Te igre su, isto tako, jedno­
stavne, jevtine i — u velikoj meri — mogu ih organi-
zovati sami učesnici. Kada se upražnjavaju van nas­
tavnog programa, ione pružaju priliku za identifikova-
nje i razvoj izuzetno nadarene dece, koju školski psi­
holog često Mentifikuje kao učenike izložene opasnosti
da postanu antidruštveni, nezdravi ili neuravnoteženi.
U okviru škole, kada se upražnjavaju u vidu megdana,
igre ne samo izlaze iz oblasti dokolice nego često pos­
taju i oruđa koja služe za pretvaranje razonode u tak­
mičenje, nedostatka apstraktnog rasuđivanja u znak po­
dređenosti. Delatnost koja oslobađa neke karakterne
tipove postaje luđačka košulja za druge.
Školska kontrola obrazovne opreme ima još je­
dnu posledicu. Zbog nje se neizmermo povećava cena
tih jevtinih materijala. Čim se oni počnu upotreblja­
vati isključivo u okviru rasporeda časova, za staranje o
njihovom prabavljenju, uskladištavanju i korišćenju
plaćaju se profesionalci. Svoj gnev na školu učenici
108 Iv a n Ilič

tada iskaljuju na opremi, koja se mora ponovo kupo­

vati. -
Uporedo s nedodirljivošću nastavnih oruđa ide ne-
pristupačnost modernih starudija.^ Tridesetih godina o-
vog veka svaki mladić kojii je nešto držao do sebe umeo
je da popravi automobil; danas proizvođači kola pove­
ćavaju broj kablova, ali priručnike daju samo specijali-
zovanim mehaničarima. U jedno ranije doba stari ra-
dio-prijemniik sadržao je dovoljno kalema i kondenza­
tora da se napravi predajnik od kojeg bi, u povratnoj
sprezi, svi radio-prijemnici u susedstvu brujali. Tran­
zistori se lakše prenose s mesta na mesto, ali niko se
ne usuđuje da ih rastavi. U Visokoindustrijalizovanim
zemljama izmena ovog stanja stvari biće neizmerno
teška, no bar u Trećem svetu moramo nastojati na
ugrađenim obrazovnim kvalitetama.
Da bih razjasnio ono što želim da istaknem, izne-
ću jedan model: deset miliona dolara bilo bi dovoljno
da se četrdeset hiljada zaselaka u zemlji kao što je
Pera povezu paukovom mrežom putanja širokih šest
stopa, da se ove putanje održavaju i da se, štaviše, ta
zemlja snabde sa 200.000 mehaničkih magaraca na tri
točka — svaki zaselak dobio bi, u prošeku, po pet ta­
kvih vozila. Malo je siromašnih zemalja veličine Perua
koje godišnje utroše manju svotu od navedene na au­
tomobile i drumove, a danas i jedne i druge uglavnom
koriste bogati ljudi (i njihovi nameštenici, dok siromaš­
ni ostaju zarobljeni u svojim selima. Svako od pomenu-
tih jednostavnih ali trajnih malih vozila stajalo bi 125
dolara — s tim što bi polovina tog iznosa otpadala na
transmisiju i motor od šest konjskih snaga. „Magarac“
bi mogao da se kreće brzinom od 15 milja na sat, a u
stanju je da ponese teret od 850 funti (odnosno, izuzev
 D ole š k o le 109

stabala i čeličnih greda, većinu stvari koje se obično

prenose).
Očigledna je politička draž koju bi jedan takav sis­
tem prevoza imao za seljaštvo. Podjednako je očito za­
što ljudi na vlasti koji, otud, automatski poseduju ko­
la — nisu zainteresovani da se novac troši na putanje
i da drumovi budu zakrčeni magarcima na motorni po­
gon. Univerzalni magarac mogao bi korisno poslužiti
jedino kada bi rukovodioci jedne zemlje bili spremni
da u nacionalnim razmerama ograniče brzinu kretanja
na, recimo, dvadeset pet milja na sat i tom ograničenju
prilagode rad javnih ustanova. Ovaj model se ne bi mo­
gao primeniti kad bismo ga shvatili jedino kao sredstvo
za nuždu.
Ovde nije mesto za podrobno razmatranje politič­
ke, društvene, ekonomske, finansijske i tehničke izvod­
ljivosti pomenutog modela. Želim samo da ukažem da
obrazovni obziri mogu biti od prevashodnog značaja
pri odabiranju jedne takve alternative kapitaLno-inten-
zivnom transportu. Podizanjem cene po jednom magar­
cu za nekih 20 posto proizvodnja svih njegovih delova
mogla bi se tako planirati da, koliko god bude mogu­
ćno, svaki budući vlasnik provede mesec-dva dana uče­
stvujući u izradi svoje mašine i upoznajući se s njom,
te nauči da je popravlja. Ova dopunska cena takođe
bi omogućila decentralizovanje proizvodnje na raštrka­
ne pogone. Nove koristi ne bi donelo samo uključivanje
obrazovnih troškova u proces konstruisanja. Još je zna­
čajnije to što bi se jednim trajnim motorom, koji bi
gotovo svak mogao naučiti da popravlja i koji bi pozna­
valac mogao upotrebljavati mesto pluga i crpke, ostva­
rile mnogo veće obrazovne koristi negoli nedokučivim
mašinama razvijenih zemalja.
110 Iv a n Ilič

Nepristupaenost je postala odlika ne samo starudi­

ja nego i navodno javnih mesta u modernom gradu.
Većina stvari i mesta zabranjena je za decu u ame­
ričkom društvu zbog toga što je privatna. No čak i u
društvima koja su objavila kraj privatnoj svojini deca
nemaju pristupa mestima i stvarima, jer se smatra da
ovi spadaju u posebna područja namenjena profesio­
nalcima i opasna po neposvećene. Železnički park je,
od prošlog naraštaja, postao isto toliko nedostupan ko­
liko i vatrogasna stanica. Ipak, uz malo dosetljivosti,
briga za sigurnost na takvim mestima ne bi trebalo da
bude teška. Za raškolovanje obrazovnih artefakta biće
potrebna dostupnost artefakta i procesa — i svest o
njihovoj obrazovnoj vrednosti. Izvesno da nekim radni­
cima neće biti zgodno da budu dostupni učenicima: no
ovu nezgodu moramo odmeravati prema njenim obra­
zovnim koristima.
Na Manhatnu bi se mogao zabraniti pristup privat­
nim kolima. Pre pet godina je to bilo nezamislivo.
Sada su neke njujorške ulice u neparne sate zatvorene
za automobile, a takva će se razvojna težnja verovatno
nastaviti. Većina poprečnih ulica, odista, trebalo bi da
je zatvorena za automobilski saobraćaj, dok bi parki­
ranje svugde trebalo zabraniti. U građu otvorenom za
ljude postojale bi mogućnosti da se nastavni materi­
jal, danas zaključan u magaomima i lab oratorij ama,
rasturi po samostalno organizovanim depo-radnjama, u
koje bi deca i odrasli mogli navraćati ne izlažući se
opasnosti da budu pregaženi.
Kada škole i školski nastavnici ne bi Više određi­
vali ciljeve učenja, tržište za učenike postalo bi mnogo
raznovrsnije, a definicija „obrazovni artefakta“ bila bi
manje isključiva. Mogle bi se otvarati radionice, b i­
blioteke, laboratorije i prostorije za igru. Poto-labora-
 D ole Š kole 111

torije i ofsetoe Štamparske mašine omogućile bi pro­

cvat listova u stambenim zajednicama. Neki centri za u-
čenje u vidu prodavnica mogli bi imati separee za
gledanje televizije zatvorenog kola, u drugima bi se
mogla upadljivo izlagati kancelarijska oprema za upo­
trebu i popravku. Džuboks ili gramofon postali bi obi­
čna stvar: neki bi bili posebno namenjeni klasičnoj mu­
zici, neki melosu raznih naroda, neki džezu. Filmski
klubovi takmičili bi se između sebe i s komercijalnom
televizijom. Isturena muzejska odeljenja mogla bi pred­
stavljati mrežu ¡za opticaj umetničkih delà, i starih i
novih, i originala i reprodukcija, čije bi izložbe, možda,
priređivali razni muzeji iz metropole.
Profesionalci potrebni za rad ove mreže više bi
podsećali na kustose, muzejske vodiče ili bibliotekare-
-konsultante negoli na nastavnike. Iz biološke radnje
na uglu ulice oni bi mogli uputiti mušterije na zbirku
školjki u muzeju ili im pak saopštiti kada će se obaviti
naredno prikazivanje bioloških vi'deo-traka u nekom
separeu za gledanje televizije zatvorenog kola. Preko
njih bi se moglo doći do u p u ć i v a č a za borbu protiv ga­
madi, za dijetu i druge vrste preventivne medicine. Oni
kojima bi trebalo savet, mogli bi od njih doznati za
„starije“ sposobne da ga dadu.
Finansiranju jedne mreže „predmeta za učenje“
mogućno je pristupiti na dva ođelita načina. Zajednica
bi u tu svrhu mogla da odredi maksimalan budžet i
udesi da svi đelovi mreže budu u razumno vreme otvo­
reni svim posetiocima. Ili bi pak mogla rešiti da građa­
nima izda ograničena ovlašćenja, u skladu s njihovom
starošću, da bi lm omogućila poseban pristup izvesnim
materijalima koji su i skupoceni i retki, dok bi drugi,
jednostavniji materijali ostali na raspolaganju svima.
112 Iv a n I lič

Pronalaženje sredstava za materijale posebno na-

menjene obrazovanju jeste samo jedan — i, možda, naj­
manje skup — vid izgradnje obrazovnog sveta. Novac
koji se danas troši na svetu opremu za školski obred
mogao bi biti upotrebljen za to da stvarni život grada
postane pristupačniji svim građanima. Oni koji bi po
nekoliko časova dnevno zapošljavali decu između osam
i četrnaest godina mogli bi uživati naročite ppreske
olakšice, ukoliko bi uslovi zapošljenja bili ljudski. Tre­
ba da se vratimo tradiciji barmicvaha ili potvrđivanja
punoletstva. Pod ovim podrazumevam potrebu da naj-
pre ograničimo, a zatim otklonimo obespravljenost mla­
dih, omogućujući dečaku od dvanaest godina da pos­
tane Čovek koji snosi punu odgovornost za svoje učeš­
će u životu zajednice. Mnoge osobe „školskog uzrasta“
znaju više o svojoj stambenoj zajednici negoli socijal­
ni radnici ili gradski odbornici. Naravno, oni postav­
ljaju i nezgodnija pitanja i predlažu rešenja koja ugro­
žavaju birokratiju. Treba im omogućiti da postanu pu-
noletni, kako bi bili u stanju da svoje znanje i sposob­
nost za otkrivanje činjenica stave u službu jedne na­
rodne vlade.
Donedavno je lako dolazilo do potcenjivanja opas­
nosti školovanja u poređenju s opasnostima šegrtova-
nja u policiji, vatrogasnoj komandi ili industriji ra­
zonode. Škole su se. lako opravdavale bar kao sredstvo
za zaštitu omladine. Cesto se pokazuje da ovo obraz­
loženje više ne stoji. Nedavno sam posetio jednu meto-
dističku crkvu u Harlemu, čije je prostorije bila zauze­
la skupina naoružanih „Mladih lordova“, u znak pro­
testa zbog smrti Džulija Rodana, mladog Portorikanca
koji je nađen obešen u zatvorskoj ćeliji. Poznavao sam
vođe te skupine, jer su jedan semestar proveli u Čer-
navaki. Kada sam ih zapitao gde lim je drug po imenu
 D o le šk o le
113

Huan, rekoše mi da se „ponovo odao heroinu i vratio

na Državni univerzitet“.
Planiranje, podstlcaji i zakoni mogu poslužiti za
oslobađanje obrazovnog potencijala sadržanog u ogrom­
nom investiranju našeg društva u tvornice i opremu.
Obrazovni predmeti neće biti sasvim pristupačni do­
kle god se preduzećima dopušta da s pravnim odredba­
ma koje Povelja o građanskim pravima rezerviše za
zaštitu privatnosti pojedinaca spajaju ekonomsku moć
koju im daju milioni mušterija i hiljade nameštenika,
đeoničara i dobavljača. Najveći deo svetskog tehnološ­
kog znanja, proizvodnih procesa i opreme leži zaklju­
čan u preduzećima, daleko od mušterija, nameštenika
i đeoničara, kao i od društva uopšte, čiji zakoni i po­
godnosti omogućuju poslovanje tih preduzeća. Novac
koji se danas u kapitalističkim zemljama troši na re­
klamu mogao bi biti upotrebljen za obrazovanje koje
bi se dobivalo u kompanijama i od kompanija kao što
su General Electric, NBC-TV ili Budweiser Beer. Nai­
me, tvornice i urede treba tako reorganizovati da nji­
hove svakodnevne operacije budu pristupačnije publi­
ci i pruže joj mogućnost za učenje; a moglo bi se,
odista, naći načina da te kompanije i naplate znanje
koje ljudi od njih steknu.
Jedna još dragocenija skupina naučnih predmeta i
podataka možda neće biti svima pristupačna — pa čak
ni kvalifikovanim naučnicima — navodno, iz razloga
nacionalne bezbednosti. Donedavno je nauka bila jedini
forum koji je funkcionisao poput kakvog anarhističkog
sna. Svaki čovek kadar za istraživački irad imao je
manje-više iste mogućnosti da se služi naučnim oru­
đima i da svoje rezultate izloži zajednici njemu ravnih
ljudi. Zahvaljujući birokratizaciji i organizaciji, nauka
se danas velikim đelom nalazi van dosega javnosti. Ne­
8
114 Iv a n Ilič

kadašnja međunarodna mreža obaveštavanja sada je,

zbilja, raskomadana i pretvorena u poprište borbe kon­
kurentskih timova. Ne samo -artefakti nego i članovi
naučne zajednice zatvoreni su -u okvire nacionalnih i
korporativnih programa usmerenih na praktična dos­
tignuća čime se radikalno osiromašuju oni koji izdrža­
vaju te nacije i korporacije.
Obrazovni predmeti uopšte će moči da budu tek
ograničeno dostupni u svetu koji nacije i korporacije
drže u svojoj vlasti i posedu. Nemogućno je da nas veća
dostupnost onih predmeta koje svi možemo koristiti u
obrazovne svrhe pouči kako da lakše savladamo te po-
slednje -političke prepreke. Kontrolu nad obrazovnom
upotrebom predmeta javne škole prenose iz privatnih
u profesionalne ruke. Ustanovni preokret škola mogao
bi pojedincu dati ovlašćenje da zatraži povraćaj prava
na upotrebu predmeta u cilju obrazovanja. Kada bi
iščezla privatna ili korporativna kontrola nad obrazov­
nim vidom „stvari“, mogla bi se začeti, jedna istinski
društvena v-rsta svojine.

MENJACNICE VEŠTINA

Za -razliku od gitare, -onaj fco poučava sviranje na njoj

ne može se uvrstiti u muzejske eksponate, ne može biti
društvena svojina, niti se može iznajmiti iz -obrazovnog
skladišta. Učitelji veština i predmeti potrebni za izu­
čavanje neke veštfine ne spadaju u istu klasu sred­
stava. T-o ne znači da su prvi vazda neophodni. U polo­
žaju -sam -da iznajmim ne -samo gitaru nego i traku sa
snimljenim časovima gitare i ak-ordne ilustracije, a ko­
risteći ta pomagala mogu sam naučiti da sviram. Ovo
mi, zacel-o, može pružiti neke prednosti — ukoliko su
 D ole š k o le 115

postojeći snimci bolji od raspoloživih učitelja, ukoliko

za učenje gitare, imam vremena jedino kasno noću,
ukoliko su melodije koje želim da sviram nepoznate u
mojoj zemlji, ili pak ukoliko sam snebivljiv, te, više
volim da niko ne bude svedok moje nespretnosti.
Kada su u pitanju učitelji veština, za popisivanje
njihovih imena i uspostavljanje dodira s njima nužan
je drukčiji kanal nego kada su u pitanju stvari. Neka
stvar se dobij a — ili bi se mogla dobiti — na traženje
korisnika, dok neka osoba formalno postaje sredstvo
za izučavanje veštine tek kada na to pristane, pri
čemu može i da, po sopstvenom nahođenju, ograniči
vreme, mesto i metod pružanja pomoći. -
Nužno je, takođe, praviti razliku između učitelja
veština i parnjaka koje bi neko hteo da ima za uči­
telje. Parnjiaoi voljni 'da zajednički ispituju nešto mo­
raju poći od zajedničkih interesa i sposobnosti; sas­
taju se zato da bi uvežbavali ili usavršavali zajednič­
ku veštinu: košarku, ples, uređenje logora ili vođenje
rasprave o narednim izborima. Pravo prenošenje neke
veštine, s druge strane, pođrazumeva susret onog ko
tu vešltinu poznaje i onog ko je ne poznaje a rad je
izučiti je.'
„Uzor veštine“ je lice upoznato s kakvom veštinom
je spremno da pokaže njeno upražnjavanje. Pokazna
vežba ove vrste često predstavlja nužno sredstvo za
potencijalnog učenika. Moderni izumi nam omogućuju
da tu pokaznu vežbu prenesemo na traku, film ili gra­
fikon; nadati se, ipak, da će lično izvođenje pokazne
vežbe i dalje biti veoma traženo, naročito na području
veština opštenja. Desetak hiljada odraslih učilo je i uči
španski u našem Centru u čem avaki — sve su to,
uglavnom, veoma motivisane osobe, čija je želja bila
da ovladaju stranim jezikom bezmalo kao da im je
8*
 Iv a n Ilič

matemji. Kada treba da biraju između brižljivo pro­

gramirane poduke u laboratoriji i vežbi, u prisustvu
još dva učenika, pod rukovodstvom lica kome je špan-
ski jezik maternji i koje se kruto drži utrvenog pos­
tupka, većina odabira vežbe.
Za najveći broj rasprostranjenih veština važi da
osobe koje ih pokazuju predstavljaju jedino ljudsko
sredstvo koje nam je uopšte potrebno ili kojim uopšte
raspolažemo. Bilo da je posredi govor ili vožnja, ku-
vanje ili korišćenje sredstava veze, često se dešava da
jedva i budemo svesni formalne poduke i učenja, oso­
bito posle prvog iskustva s materijalima o kojima je
reč. Ne vidim zašto se druge složene veštine — kao što
su mehanički vidovi Kirurgije i sviranje violine, čita­
nja ili služenja imenicima i katalozima — ne bi mogle
učiti na isti način. _
Dobro motivi samom učeniku, koga ne sputava ne­
ka posebna otežica, često ne treba druga ljudska po­
moć do pomoć lica kadrog da mu, kada zatraži, pokaže
kako se radi ono što želi da nauči. Zahtev da poznavao­
ci veština steknu diplomu pedagoga pre no što im se
dozvoli njihovo pokazivanje jeste posledica upornog na­
stojanja da ljudi uče ono što ne žele da znaju, odnosno
da svi ljudi — čak i oni s osobitom otežicom — uče iz-
vesne stvari u đato životno doba i, po mogućstvu, pod
posebno određenim okolnostima.
Na današnjem obrazovnom tržištu vlada oskudica
veština jer se ustanovno zahteva da ih. njihovi pozna­
vaoci ne pokazuju ukoliko nisu, putem svedodžbe, za­
dobili poverenje javnosti. Od onih koji pomažu dru­
gima u ovladavanju mekom vešitnom mi uporno traži­
mo sposobnost kako za postavljanje dijagnoze teškoća
pri učenju, takovi -za motivi san i o Liudi na izučavanje
'VeŠOnaT Ukratko, zahtevamo od njih dabudtr pedago­
 117
\
zi. ČLm naučimo da ih uočavamo izvan nastavničke
profesije, pokazivača veština biće napretek.
Razumljivo je zašto roditelji prinčića nastoje da
nastavnik i poznavalac veština budu združeni u jednoj
osobi, iako se to više ne da braniti. Ali očito je uzalud­
no da svi roditelji teže iznalaženju Aristotela za svog
Aleksandra. Osoba koja je, u isti mah, kadra da na-
dahne učenike i pokaže im neku tehniku toliko je ret­
ka, i toliko se teško prepoznaje, da čak i prinčići češće
dobivaju sofista negoli pravog filozofa.
Potražnja retkih veština može da se brzo zado­
volji, pa makar broj njihovih poznavalaca bio i mali;
no do takvih se ljudi mora lako dolaziti. Četrdesetih
su godina ovog veka radiotehničaii, od: kojih većina
uopšte nije bila školovana za taj posao, prodrli u unu­
trašnjost Latinske Amerike samo dve godine posle ra­
dioaparata. Tu su i ostali sve dok zbog tranzistora, či­
ja je cena niska a popravka nemogućna, ne izgubiše
posao. Tehničke škole danas ne uspevaju da postignu
ono što su radiotehničari, popravljajući podjednako ko­
risne ali trajnije aparate, mogli ostvariti bez ikakvih
napora.
Sticaj ličnih interesa sprečava danas pojedinca da
upućuje druge u svoju veštinu. Poznavalac veštine iz­
vlači korist iz njene retkosti, a ne iz njene reproduk­
cije. Nastavniku specijalizovanom za prenošenje vešti­
ne koristi nevoljnost zanatlije da uvede učenika u svo­
ju oblast. Javnost je indoktrinisana verovanjem da
su veštine vredne i pouzdane jedino ako je njihovo po­
znavanje ishod formalnog školovanja. Tržište radnih
mesta zavisi od toga da veštine postanu i ostanu retke,
bilo zabranjivanjem njihovog neovlašeenog korišćenja
^ ' ’ ” proizvodnjom stvari za čiju su upo-
\
118 Iv a n Ilič

trebu i popravku sposobni samo oni kojima su dostupni

svagda retka oruđa ili podaci.
Na taj način, škole proizvode manjak obučenih
osoba. Dobar primer je smanjivanje broja bolničarki
u Sjedinjenim Američkim Državama, zbog brzog um­
nožavanja četverogodišnjih programa za sticanje di­
plome hirurga. žene iz siromašnijih porodica, koje bi
se pređe upisivale na neki dvogodišnji ili trogodišnji
program, sada uopšte ne odabiraju bolničarski poziv.
Uporno nastojanje na izdavanju uverenja nastav­
nicima jeste još jedan način da veštine ostanu retke.
Kada bi bolničarke imale podsticaja da obučavaju dru­
ge bolničarke i kada bi se zapošljavale na osnovu do­
kaza da su vične davanju injekcija, popunjavanju gra­
fikona i davanju lekova — ubrzo nam ne bi nedosta­
jalo obučenih bolničarki. Uverenja danas teže sužava­
nju slobode obrazovanja pretvarajući građansko pravo
na podelu znanja s drugima u povlasticu akademske
slobode, koju sada uživaju samo nameštenici u nekoj
školi. Da bismo zajemčili dostupnost jedne delotvor-
ne razmene veština, potrebni su nam zakoni koji će
uopštiti akademsku slobodu. Pravo na poučavanje veš­
tina ma treba da bude zaštićeno u okviru slobode go­
vora. čim ih se oslobodi poučavanje, ograničenja će se
brzo osloboditi i učenja.
Učitelja veština treba nečim navesti na pružanje
usluga učeniku. Postoje bar dva jednostavna načina da
se društvena sredstva počnu usmeravati na nastavnike
bez uverenja. Jedan bi se sastojao u poustanovljavanju
razmene veština stvaranjem centra za njihovo besplat­
no izučavanje, koji bi bili pristupačni publici. Osniva­
nje takvih centara bilo bi mogućno i potrebno na in-
dustrijalizovanim područjima, bar u cilju izučavanja
onih veština koje čine bitan preduslov za učenje nečeg
 D ole š k o le 119

drugog — kao što su čitanje, daktilografija, knjigo­

vodstvo, strani jezici, programiranje računara i bara­
tanje brojevima, čitanje posebnih jezika poput onog
električnih kola, rukovanje izvesnim aparatima, itd.
Drugi pristup sastojao bi se u dodeljivanju obrazov­
nog novca izvesnim skupinama stanovništva koji bi
važio kao sredstvo plaćanja za pohađanje centara veš-
tina, gde bi druge mušterije morale plaćati usluge po
komercijalnim cenama.
Mnogo radikalniji pristup predstavljalo bi stva­
ranje jedne „banke“ za razmenu veština. Svalri građa­
nin bi dobio osnovni kredit, pomoću kojeg bi mogao
ovladati bitnim veštinama. Druge kredite, pored ove
minimalne svote, dobivali bi oni koji ih zarade pouča­
vanjem, bilo kao uzori u organizovanim centrima veš­
tina, bilo privatno, kao uzori kod kuće ili na igra­
lištu. Samo oni koji su izvesno vreme poučavali druge
mogli bi polagati pravo na to da im nastavnici višeg
stupnja posvete podjednako vreme. Ovim bi se pod-
staklo stvaranje jedne sasvim nove elite, elite onih koji
su zaradili svoje obrazovanje đeleći ga s drugima.’
Treba li roditeljima dati pravo da đeei zarađuju
kredite namenjene izučavanju veština? Pošto bi time
povlašćene klase stekle novu prednost, protivteža bi
mu mogla biti dodela većih kredita nepovlašćenima.
Rad jedne menjačnice veština zavisio bi od postojanja
agencija koje bi unapređivale obaveštavanje putem
imenika i obezbeđivale njihovo slobodno i jevtino ko-
rišćenje. Jedna takva agencija mogla bi, takođe, pru­
žati dopunske usluge u vidu testiranja i izdavanja uve-
renja, a mogla bi doprinositi i sprovođenju potrebnih
zakona za prekidanje i sprečavanje monopolističke
prakse.
120 Iv a n Ilič

U suštini, za slobodu jedne sveopšte razmene veš-

tina moraju jemčiti zakoni koji dopuštaju diskrimina­
ciju simo na osnovu testiranih veština, a ne na osnovu
obrazovnog pedigrea. Pramena takvog jemstva neizbež-
no iziskuje javni nadzor nad testovima koji se mogu
upotrebljavati u cilju kvalifikovanja za tržište radnih
mesta. Inače bd u samoj radnoj organizaciji postojala
mogućnost da se, iz potaje, ponovo uvedu složeni nizo­
vi tekstova koji bi služili društvenom odbiru. Mnogo
šta bi se dalo učiniti da testiranje veština postane ob­
jektivno: na primer, dozvoliti jedino testiranje ruko­
vanja određenim mašinama ili sistemima. Testovi dak­
tilograf ske veštine (koja se meri brzinom kucanja, bro­
jem grešaka i sposobnošću rada po diktatu), rukovanja
kakvim računskim sistemom ili hidrauličnom dizalicom,
vožnje, šifrovana po COBOL-u*) itd. lako mogu postati
objektivni.
Mnoge istinske veštine praktičnog značaja mogu
se, u stvari, testirati na taj način. A što se tiče uprav­
ljanja radnom snagom, jedan test tekuće obučenosti
mnogo je korisniji od podatka da je pre dvadeset go­
dina neko zadovoljio zahteve nastavnog programa u či­
jem su okviru predavani daktilografija, stenografija i
knjigovodstvo. Sama potreba za zvaničnim testiranjem
veština može se, đabogme, dovesti u pitanje: lično sma­
tram da se zaštita nečijeg ugleda od nezaslužene po­
vrede nanesene etiketiranjem bolje zajemčuje ograni­
čavanjem negoli zabranom testova stručnosti.

ZDRUŽIVANJE PARNJAKA
U najgorem slučaju, škole okupljaju razredne drugove
u istoj prostoriji i podvrgavaju ih istom redosledu
*) J e d a n o d Je z ik a za p r o g ra m ir a n je ra C u n a ra . — P rim . p re v .
 D ole š k o le 121

obrade iz matematike, građanskog prava i pravopisa.

U najboljem, one svakom učeniku omogućuju da se
opredeli za jedan od ograničenog broja tečajeva. Bilo
kako bilo, parnjačke skupine ustrojene su prema nas­
tavničkim ciljevima. Poželjan obrazovni sistem svako­
me bi dopuStao da pobliže naznači delatnost za koju
traži parnjaka.
Škola doista pruža dec>i priLiku da pobegnu od kuće
3 upoznaju nove prijatelje. Ali ih, u isti mah, tokom
tog procesa dndoktriniše da biraju prijatelje iz skupi­
ne čiji su članovi. Pozivajući mlade od najranijih go­
dina na upoznavanje, ocenjivanje i nalaženje drugih
pripremili bismo ih da doživotno budu zainteresovani
za traženje novih partnera radi novih pregnuća. \
Dobar šahist uvek voli da naiđe na sebi ravnog, a
početnik uvek voli da naiđe na početnika. Klubovi su
svrsishodni. Ljudi koji bi hteli da vode razgovor o
određenim knjigama ili člancima verovatno bi platili
da nađu partnere. Oni koji žele đa upražnjavaju igre,
prave izlete, grade akvarijume ili postavljaju motore
na bicikle uložiće dosta truda da nađu parnjake. Ako
im to pođe za rukom, njihovi napori će se isplatiti.
Dobre škole pokušavaju da razotkriju zajedničke in­
terese učenika koji slušaju isti program. Obrnuta ško­
li bila bi ustanova u stanju da poveća mogućnosti za
susret između osoba koje u dalom trenutku zanima ista
stvar — bez obzira šta im još bilo zajedničko.
Za razliku od združivanja parnjaka, prenošenje
veština ne koristi obema stranama podjednako. Pored
nagrade za poučavanje, učitelj veština, kao što sam
istakao, obično mora imati još neki podsticaj. Preno­
šenje veština sastoji se u višekratnom ponavljanju vež-
bi i, u stvari, utoliko mučnije deluje na one učenike
kojima je najpotrebnije. Za rad jedne menjačnice veš-
122 Iv a n Ilič

tina potrebni su valuta, krediti ili drugi opipljivi pod-

sticaji, pa makar sama razmena morala stvoriti vlas­
titu valutu. Sistem združivanja parnjaka ne iziskuje
takve podsticaje, već samo jednu mrežu sredstava veze.
Magnetofonske trake, sistemi za povraćaj obaveš-
tenja, programirana poduka i republikovanje oblika i
zvukova obično umanjuje potrebu za ljudima kao uči­
teljima na području mnogih veštima; oni povećavaju
delotvornost učitelja d broj veština kojima se može uz­
gred ovladati za života. Uporedo s tim raste potreba za
upoznavanjem onih koji žele da uživaju u novostečenoj
veštini. Studentkinja koja, pre raspusta, uzgred ovlada
grčkim htela bi da, po povratku, raspravlja na tom
jeziku o kritskoj politici. Meksikanac u Njujorku želi
da pronađe čitaoce lista Šiempre — ili čitaoce najpo­
pularnijeg stripa u sveskama „Los Agachados". Neko
drugi želi da se upozna s parnjacima koji bi, poput
njega, hteli da posvete Više pažnje delu Džemsa Bol-
dvina dli Bolivara.
Mreža za združivanje parnjaka funkcionisala bi
jednostavno. Korisnik bi naveo svoje ime i adresu, da­
jući opis delatnosti za koju traži parnjaka. Računar bi
mu pribavio imena i adrese sviih onih koji su svoju
đelatnost opisali na isti način. Zaprepašćen sam činje­
nicom da tako jednostavna komunalna služba nikad
nije široko korišćena za đelatnost koja uživa društveni
ugled.
Najprostija veza između mušterije i računara mo­
gla bi se uspostavljati povratnom poštom. U velikim
bi gradovima teleksi mogli davati trenutne odgovore.
Jedini način za povraćaj imena i adresa iz računara
bio bi navođenje delatnosti za koju se traži parnjak.
Ljudi koji bi koristili ovaj sistem iđentifikovali bi se
samo svojim potencijalnim parnjacima.
 D o le š k o le 123

Kao dopuna računam mogla bi poslužiti mreža

oglasnih tabli i malih oglasa u novinama, gde bi bile
navedene delatnosti za koje računar nije bio u stanju
da nađe odgovarajućeg partnera. Imena se ne bi mo­
rala pominjati. Potom bi zaintere9ovani čitaoci uneli
svoja imena u sistem. Mreža za združivanje parnjaka
koja bi uživala društvenu podršku mogla bi biti jedini
način za garantovanje prava slobodnog zbora i obu­
čavanje ljudi ovoj najsuštastvenijoj građanskoj delat­
nosti.
Pravo slobodnog zbora politički je priznato i kul­
turno prihvaćeno. .Trebalo bi da sada bude jasno da ga
zakidaju zakoni po kojima su neki oblici zbora oba­
vezni. To je osobito slučaj kada su posredi ustanove
koje vrbuju ljude prema godištu, klasi ili polu da bi
u njima straćili grdno vreme. Vojska je jedan primer.
A primer škole je još drastičniji.
Raškolovati znači ukinuti moć jedne osobe da pri­
mora drugu na prisustvovanje kakvom skupu. Raško­
lovati, isto tako, znači priznati svakome, bez obzira na
godine i pol, pravo na sazivanje skupa. Ovo pravo se
iz osnova umanjuje poustanovljivanjem skupova.
„Skup“ se prvobitno odnosio na ishod čina okupljanja
čiji je vršilac bio pojedinac. Sada se odnosi na usta-
novni proizvod neke agencije.
Sposobnost uslužnih ustanova da steknu mušterije
daleko je prerasla sposobnost pojedinca da se oglasi
izvan ustanovnih opština, koja mu izlaze ususret je­
dino kada predstavlja vest s dobrom prođom. Pogod­
nosti za združivanje parnjaka treba da budu dostupne
pojedincima čija je želja da okupe ljude na isto tako
lak način kao što je seosko zvono sazivalo seljane na
većanje. Školske zgrade — koje teško da vredi preu-
124 Iv a n ll ič

dešavati u druge svrhe — često bi mogle služiti tom

cilju.
Školski sistem se, u stvari, može ubrzo suočiti s
problemom s kojim su se ranije suočile crkve: šta uči­
niti s viškom prostora posle dezertiran ja vernika. Ško­
le se isto tako teško prodaju kao i hramovi. Jedan na­
čin da im se obezbedi trajna upotreba bio bi ustupanje
njihovog prostora ljudima iz stambene zajednice. Svak'
bi mogao da najavi šta će i kada raditi u učionici, a
preko oglasne table raspitivačima bi se skretala pažnja
na postojeće programe. Prisustvovanje „času“ bilo bi
besplatno — ili bi se plaćalo obrazovnim priznanicama.
„Nastavnik“ bi, čak, mogao biti plaćen prema broju
đaka koje je kadar da privuče i zadrži puna dva sata.
Mogu da zamislim da bi u takvom sistemu vrlo mladi
vođi i veliki prosvetitelji imali dve najistaknutije ulo­
ge. Na isti način bi se moglo pristupiti visokom obra­
zovanju. Studenti bi dobijali obrazovne priznanice, ko­
je bi im davale pravo da deset časova godišnje prove­
du u privatnom konsultovanju s nastavnikom koga sa­
mi odaberu — a što se ostalog učenja tiče, mogli bi se
oslanjati na biblioteku,( na mrežu za združivanje par­
njaka i na šegrtovanje. ')
Moramo dakako, biti svesni toga da će se takva
javna sredstva združivanja verovatno zloupotrebljavati ’
u eksploatatorske i nemoralne svrhe, upravo kao što se
telefon i pošta u ovom smislu zloupotrebljavaju. No kao
i u slučaju pomenutih mreža, moraju se preduzeti iz-
vesne zaštitne mere. Na drugom mestu sam predložio
sistem združivanja koji bi omogućavao upotrebu samo-
prikladnih štampanih obaveštenja, te imena i adrese.
Takav sistem praktično ne bi bio podložan zloupotre­
bi. Dopunskim aranžmanima mogla bi se omogućiti
upotereba svake knjige, filma, televizijske emisije ili
 D ole š k o le 125

čega drugog obuhvaćenog posebnim katalogom. Usled

zabrinutosti zbog opasnih posledica ovog sistema ne
treba da izgubimo iz vida njegove prednosti, koje su
mnogo veće.
Ljudi poput mene zabrinuti za slobodu govora i
zbora utvrđiće da je združivanje parnjaka veštačko
sredstvo okupljanja i da se njime ne bi služili siromaš­
ni — kojima je ono najpotrebnije. Neke osobe se izis-
tinski uzbude kada kogod predloži upriličavanje ad hoc
susreta, koji nemaju veze sa životom kakve lokalne
zajednice. Druge reaguju kada kogod predloži da se
pomoću računara razvrstaju i združe interesi koje su
mušterije identifikovale. Ljudi se ne mogu poveziva­
ti na tako bezličan način, vele oni. Zajedničko ispiti­
vanje čega mora imati korena u istoriji po mnogo čemu
zajedničkog iskustva, i mora izrasti iz njega — iz raz­
voja ustanova u okviru stambene zajednice, na primer.
Ja se sa saosećanjem odnosim prema tim zamer-
kama, ali držim da im izmiče smisao mojih reči, kao i
vlastiti smisao. Pre svega, povratak životu u stambenoj
zajednici kao glavnom središtu stvaralačkog izražavanja
mogao bi se, u stvari, kositi s vaspostavljanjem stam­
benih zajednica kao političkih jedinica. Uređivanjem
zahteva na stambenu zajednicu može se, u stvari, zane­
mariti važan oslobađajući vid gradskog života — spo­
sobnost date osobe da istovremeno bude član nekoliko
parnjačkih skupina. Isto tako, ljudima koji nikad nisu
živeli skupa u kakvoj fizičkoj zajednici kadikad može
biti zajednički, u jednom značajnom smislu, daleko ve­
ći broj iskustava negoli onima koji se znaju od detinj-
stva. Velike religije svagda su razabirale značaj su­
sreta međusobno udaljenih ljudi, a vernici su kroz te
susrete svagda spoznavali slobodu; odraz te svesti sa
hodočašća, manastirski život, podrška koju su hramovi
126 Iv a n Ilič

i svetilišta pružali jedni drugima. Združivanje parnja­

ka moglo bi dati značajan doprinos izlaženju na videlo
svih onih potencijalnih ali zapretenih gradskih zajed­
nica.
Lokalne zajednice su dragocene. No one predstav­
ljaju i stvarnost koja iščezava, jer sve više dopuštamo
da nam uslužne ustanove određuju krugove društvenih
veza. U nedavno objavljenoj knjizi Milton Entier je
pokazao da imperijalizam „poslovnog delà grada“ odu­
zima stambenoj zajednici politički značaj. Protekcionis­
tički pokušaj njenog vaskrsavanja kao kulturne jedi­
nice samo ide u prilog tom birokratskom imperijaliz­
mu. Daleko od toga da veštački izdvaja ljude iz lo­
kalnih konteksta i priključuje ih apstraktnim grupa­
cijama, združivanje parnjaka treba da bude podsticaj
obnovi lokalnog života u gradovima, iz kojih ovaj da­
nas nestaje. Čovek koji ponovo bude kadar da pozove
kolege na značajan razgovor možda se više neće miriti
s tim da od njih bude odvojen uredskim protokolom
ili predgrađanskom etikecijom. Pošto jednom uvide da
zajednički rad zavisi od donošenja odgovarajuće odlu­
ke, ljudi će, može biti, čak i nastojati da više otvore
lokalne zajednice za stvaralačku političku razmenu.
Moramo razabrati težnju gradskog života neizmer-
nom poskupljivan ju, jer stanovnici grada moraju nau­
čiti da svaku svoju potrebu zadovolje oslanjajući se na
složene ustanovne usluge. Krajnje je skupo čak i održa­
vanje minimalne snošljivosti gradskog života. Zdru­
živanje parnjaka u gradu moglo bi biti prvi korak u
pravcu okončanja zavisnosti građanstva od birokrat­
skih gradskih službi.
Ono bi, isto tako, predstavljalo neophodan korak
u pravcu iznalaženja novih sredstava za zadobijanje
poverenja javnosti. Da bismo zaključili u koga možemo
 D ole š k o le 127

imati poverenja, a u koga ne — mi smo, u našem ško­

lovanom društvu, počeli da se sve više uzdajemo u pro­
fesionalni sud prosvetnih radnika o tome kakvo dej-
stvo ima njihova vlastita delatnost: lekaru, ođvetni-
ku ili psihologu odlazimo zato što verujemo da naše
poverenje zaslužuje svak onaj koga su kolege u potreb­
noj meri podvrgli specijalizovanoj obrazovnoj obradi.
U jednom raškolovanom društvu profesionalci ne
bi više mogli polagati pravo na poverenje mušterija
zahvaljujući pedigreu stečenom putem nastavnog pro­
grama, niti. pak čuvati svoj ugled jednostavnim upući­
vanjem mušterija na druge profesionalce, koji uvaža­
vaju školske kvalifikacije. Umesto ukazivanja povere-
nja profesionalcima, svakom potencijalnom mušteriji
treba omogućiti da se, u svakom trenutku, posavetuje
s drugim Iskusnim mušterijama nekog profesionalca o
tome da li su njime zadovoljni, što bi se moglo postići
drugom mrežom za združivanje parnjaka, koja bi se
lako dala uspostaviti pomoću računara ili izvesnog bro­
ja drugih sredstava. Na takve mreže moglo bi se gle­
dati kao na komunalne službe koje omogućuju da uče­
nici biraju nastavnike ili pacijenti lekare.

PROFESIONALNI PROSVETNI RADNICI

S novim izborima, s novim prilikama za učenje, gra­

đani treba da budu spremniji na traganje za onima
koji će im biti vođi. Može se očekivati da će dublje
đoživeti kako vlastitu nezavisnost, tako i potrebu za
upućivanjem. Pošto se oslobode tuđe manipulacije, tre­
ba da se nauče izvlačenju koristi iz discipline kojom
su drugi ovladali za svog života. Raškolovanjem obra­
zovanja treba da se poveća — a ne uguši — traganje
128 [van Ilič

za ljudima praktične mudrosti spremnim da potpomo­

gnu novajliju u njegovoj obrazovnoj pustolovini. Sto
se više majstori svog zanata budu odricali polaganja
prava na to da predstavljaju bolje obaveštavače ili uzo­
re veština, utoliko će njihovo polaganje prava na veću
mudrost zvučati istinitije.
S porastom potražnje majstora povećavaće se i nji­
hova ponuda. Kad nestane školskog učitelja, nastaće
uslovi za pojavu poziva nezavisnog prosvetnog radni­
ka:, Možda će se nekom učiniti da je ovo maltene ter­
minološka protivrečnost, jer su škole i učitelji počeli
da se tako savršeno dopunjuju. Pa ipak, razvoj prve
tri obrazovne menjačnice težio bi da dovede upravo do
loga -— i upravo bi se to iziskivalo radi njihovog pu­
nog iskorišćavanja — jer je roditeljima i drugim „pri­
rodnim vaspitačima“ potrebno upućivanje, učenicima
je potrebna pomoć, a mrežama su potrebni ljudi koji
će njima rukovati.
Roditeljima trebaju uputstva kada usmeravaju de-
cu na put koji vodi odgovornoj obrazovnoj nezavisno­
sti. Učenicima trebaju iskusni vođi po neravnom tlu.
Ove dvc potrebe su sasvim odvojene: prva se tiče pe­
dagogije, druga — intelektualnog vodstva na svim os­
talim poljima znanja. Prva zahteva poznavanje pro­
cesa čovckovog učenja i obrazovnih mogućnosti, d ru '
mudrost zasnovanu na iskustvu u ma kakvom istraži­
vanju. Obe vrste iskustva neophodne su za uspešno
obrazovno pregnuće. U školi se te dve funkcije paku-
ju u jednu ulogu — pa otud samostalno obavljanje
jedne ili druge deluje ako ne kao prljava, a ono kao
sumnjiva rabota.
Valja, u stvari, razlikovan tri vrste posebne obra-
zovne^steučmjs trr~ p rv a se tiče stvaranja i rada onih
Obrazovnih menjačnica ili mreža koje su ovde nazna-
 D ole š k o le

čene; druga, upućivanja učenika ,i roditelja u korišee-

nje tih mreža; a treća — preuzimanja uloge primas
inter pares prilikom tegobnih intelektualnih putovanja
u cilju istraživanja. Samo prve dve mogu se shvatiti
kao grane jednog nezavisnog poziva: obrazovna admi­
nistracija i pedagoško savetovanje.\Za planiranje i rad
pomenutih mreža ne bi bilo potrebno mnogo ljudi, no
potrebni bi bili najbolji poznavaoci obrazovanja i ad­
ministracije, iz perspektive koja se sasvim razlikuje
od školske, pa joj je čak i oprečna.
Mada bi bila otvorena za mnoge koje škole isklju­
čuju, ova nezavisna obrazovna profesija bi, isto tako,
Isključivala mnoge kojima škole daju kvalifikaciju. Za
uspostavljanje i rad obrazovnih mreža bili bi potrebni
planeri i administrativci, ali ne onoliki i onakvi koji
su potrebni školskoj administraciji. Učenička discipli­
na, odnosi sa javnošću, zapošljavanje, nadgledanje i
otpuštanje nastavnika ne bi imali ni mesta ni odgovara­
juću zamenu u ovim mrežama^ Kao što ih ne bi imali
ni sastavljanje nastavnog programa, kupovanje udžbe­
nika, održavanje terena i objekata ili nadgledanje me-
đuškolskog atletskog takmičenja. A ni staranje o deci,
planiranje časova i administrativni poslovi, koji danas
nastavnicima oduzimaju toliko vremena, ne bi bili za- i
stupljeni u radu obrazovnih mreža. Umesto toga, ru­
kovanje mrežama za učenje iziskivalo bi neka umeća i
stavove koji se danas očekuju od osoblja kakvog mu­
zeja, biblioteke, agencije za zapošljavanje rukovodećeg
kadra ili od šefa sale u hotelu.
Današnji obrazovni administrativci bave se nadzi­
ranjem nastavnika i učenika na zadovoljstvo drugih —
staralaca, zakonodavaca i korporacijskih izvršnika. Gra­
ditelji i administrativci mreža morali bi da na genija­
lan način sebe, i druge, uklanjaju ljudima s puta, da
!)
 Ivan Ilič J

na genijalan način potpomažu uzajamne dodire uče­

nika, uzora veština, obrazovnih vođa i obrazovnih pre­
dmeta. Mnoge osobe koje sada privlači nastavnički
poziv duboko su autoritarne, pa ne bi bile kadre da
preuzmu ovaj zadatak: graditi obrazovne menjačnice
značilo bi olakšavati ljudima — naročito omladini —
da streme ostvarenju ciljeva možda protivrečnih ide­
alima saobraćajca koji to stremljenje omogućuje.
Kada bi se mogle uvesti opisane mreže, svaki bi
učenik slobodno išao svojim obrazovnim putem, koji
bi tek pri osvrtu unazad poprimio crte jednog prepoz­
natljivog programa. Mudar učenik bi s vremena na
vreme tražio stručan savet: pomoć pri postavljanju
novog cilja, rasvetljavanje iskrslih teškoća, sugestiju
za izbor između više mogućnih metoda. Čak i danas bi
većima ljudi priznala da se značajne usluge koje su im
učinili njihovi nastavnici sastoje u takvim savetima,
datim u toku slučajnog susreta ili u mentorovom kabi­
netu. Pedagozi bi, u jednom neškolovanom svetu, ta-
kođe stali na sopstvene noge i bili 1^ stanju da rade
ono što danas osujećeni nastavnici hine.
Dok bi se administrativci mreža prvenstveno us-
redsređivali na izgradnju i održavanje prilaza postoje­
ćim mogućnostima, pedagog bi pomogao učeniku da
nađe put koji bi ga najbrže mogao dovesti do cilja.
Ako bi neko želeo da od kineskog suseđa uči govorni
kantonski dijalekat, pedagog bi bio tu da njihove re­
zultate oceni i pomogne im u odabiranju udžbenika
i metoda koji najviše odgovaraju njihovoj obdarenosti,
karakteru i raspoloživom vremenu za učenje. Onog ko
bi hteo da postane aviomehaničar mogao bi posaveto-
vati kako da nađe najbolja obučavališta. Nekome ko
bi želeo da sazna za izazovne parnjake radi razgovora
_o afričkoj rilm-iij j i edagog bi mogao preporučiti odgo­
varajuće knjige! Poptrt—administrativna—mreža-, pSđa-
 D ole š k o le 131

goški savetnik smatrao bi sebe profesionalnim prosvet-

nim radnikom. Korišćenje obrazovnih priznanica omo­
gućilo bi pojedincima pristup i jednom i drugom.
Uloga obrazovnog upućivača ili vođa, majstora ili
„pravog“ vođa, unekoliko je apstraktnija od uloge pro­
fesionalnog ađministrativca ili pedagoga. To dolazi otu­
da što se i samo vodstvo teško da definisati. U praksi,
vođ je onaj čijoj se inicijativi pridružuju drugi, koji
mu postaju šegrti u procesu vršenja otkrića. To često
podrazumeva kakvu proročku viziju sasvim novih me-
rila —r u ovom trenutku potpuno shvatljivu — po ko­
jima će ono što je danas „pogrešno“ ispasti sutra ,,tač-
no“. U jednom društvu koje bi poštovalo pravo sazivanja
zbora putem združivanja parnjaka, sposobnost za pre­
uzimanje obrazovne inicijative u vezi s određenim pre­
dmetom bila bi isto tako zamašna kao i dostupnost sa­
mog učenja. Svakako, međutim, da se nečija inicijativa
za sazivanje plodotvornog skupa radi razgovora o ovom
eseju ogromno razlikuje od nečije sposobnosti da bude
vođ u sistematskom istraživanju njegovih implikacija.
Vodstvo, takođe, ne zavisi od ispravnosti stavova.
U vreme neprestanog menjanja paradigmi, kao što is­
tiče Tomas Kun, test koji se sastoji u osvrtanju unazad
obavezno će pokazati da je većina veoma cenjenih vođa
bila u zabludi. Ali intelektualno vodstvo zavisi od nad­
moćnije intelektualne discipline i uobrazilje, kao i spre­
mnosti na udruživanje s drugima pri upražnjavanju te
discipline i uobrazilje. Možda će neki učenik smatrati,
na primer, da postoji analogija između američkog po­
kreta protiv ropstva ili kubanske revolucije i današ­
njih događaja u Harlemu. Prosvetni radnik koji je
po struci istoričar može mu pokazati kako se otkrivaju
manp jpHno tolri/f» analogije. Možda Ćo-OO-ponOVn preć[
'-istiput koji je prevalio kačTTstoričar. Možda će pozvati

9*
132 Ivan Ilič

učenika da uzme učešća u istraživanju koje on sam

vrši. U oba slučaja, đak će od njega naučiti jednu kri-
tičarsku veštinu — retku u školi — koja se ne može
kupiti novcem ni drugim ljubaznostima.
Odnos majsto r-učenik ne ograničava se na intelek­
tualnu disciplinu. Njega još nalazimo u umetnosti, fi­
zici, religiji, psihoanalizi, kao i u pedagogiji. Taj od­
nos je prikladan kada su posredi planinarstvo, kujun-
džijstvo i politika, umetničko stolarstvo i kadrovska
uprava. Odnos majstor-đak uvek se odlikuje svešću
obe strane da je njihova veza doslovce neprocenjive
vrednosti i da, na vrlo različite načine, predstavlja po­
vlasticu za obojicu.
Šarlatani, demagozi, prevaravaoci, pokvareni maj­
stori, simonijski sveštenici, prevaranti, lažni čudotvorci
i mesije pokazali su se kadri da preuzmu ulogu vođa,
te na taj način ukazuju na opasnost svake zavisnosti
učenika od majstora. Razna društva preduzimala su
različite mere da bi se zaštitila od tih patvorenih uči­
telja. Indijci su se oslanjali na kastinsko poreklo, Isto­
čni Jevreji na duhovno uČeništvo rabina, velika razdo­
blja hrišćanstva na primoran život ispunjen monaškom
vrlinom, druga na hijerarhijske duhovničke redove.
Naše društvo oslanja se na izdavanje školskih uvere-
nja. Sumnjam da ovaj postupak obezbeđuje bolju od-
branu, ali ako bi neko ustvrdio da obezbeđuje — mogla
bi se izneti protivtvrdnja da je cena za to maltene u-
kiđanje ličnog uČeništva.
U praksi, razlika između učitelja veštima i obrazov­
nih vođa o kojima smo upravo govorili uvek će biti
nejasna, a nikakvi praktični razlozi ne sprečavaju uče­
nike da otkriju „majstora“ u učitelju-uvežbavaocu, koji
ih uvodi u svoju disciplinu, ,i da tako omoguće dostup­
nost nekih vođa.
 D ole š k o le 133

S druge strane, odlika istinskog odnosa majstor-

-učentk jeste njegova neprocenjiva vrednost. Aristotel
0 njemu govori kao o „moralnoj vrsti prijateljstva, koja
ne počiva na utvrđenim uslovima: darivanje i druge
radnje su prijateljski“. Takvo poučavanje, veli Toma
Akvinski, neizbežno predstavlja čin ljubavi i milosrđa.
Ono je vazda milje učitelju i oblik dokolice (na grčkom,
„schole“) za učitelja i đaka: delatnost značajna za obo­
jicu, lišena svake zadnje namere.
Oslanjanje u pogledu istinskog ¡intelektualnog vod­
stva na želju nadarenih ljudi da budu vođi nužno je,
očito, čak i u našem društvu, ali se danas ne bi moglo
pretvoriti u politiku. Najpre moramo izgraditi društvo
u kojem će sami lični činovi ponovo steći vrednost veću
od one koju imaju proizvodnja stvari i manipulacija
ljudima. U takvom bi društvu istraživačko, pronala-
začko, stvaralačko poučavanje logično bilo smatrano
jednim od najpoželjnijih oblika dokolične „nezaposle­
nosti“. Ali ne mora se čekati na nastanak utopije. Čak
1 danas bi jednu od najvažnijih posledica raškolovanja
i uvođenja mogućnosti za združivanje parnjaka pred­
stavljala inicijativa „majstora“ da oko sebe okupe du­
hovno srodne učenike. Kao što smo videli, ona bi, isto
tako, pružila potencijalnim učenicima više nego' dovo­
ljan broj prilika za razmenu obaveštenja ili odabiranje
majstora.
Škola nije jedina ustanova koja izopačava profesije
time što pakuje uloge. Bolnice sve manje omogućuju
kućnu negu — a potom opravdavaju hospitalizaciju kao
prednost za bolesnike. U isti mah, zakonitost lekara
i njegova sposobnost za rad sve više počinju da zavise
od toga da li je zaposlen u kakvoj bolnici, iako je nje­
gova zavisnost od nje još uvek onako potpuna kao nas­
tavnička zavisnost od škola. Isto bi se moglo reći i za
134 Ivan Ilič

sudove, čiji se kalendari pretrpavaju s nagomilavan]em

novih predmeta koji čekaju na pravno rešenje, pa se
tako odlaže pravda. Ili bi se, pak, to moglo reći za
crkve, kojima polazi za rukom da od jednog slobodnog
poziva naprave zarobljeničku profesiju. Ovakvo stanje,
u svakom ovom slučaju, ima za posledicu oskudne us­
luge po višoj ceni i veće zarade manje sposobnih čla­
nova profesije.
Dokle god starije profesije imaju monopol na veći
prihod i ugled, njihovo reformisanje biće teško. Re­
forma profesije školskog učitelja trebalo bi da bude
lakša, i to ne samo zato što je ova novijeg porekla. Da­
nas obrazovna profesija polaže pravo na zamašan mo­
nopol, jer tvrdi da je isključivo nadležna za poučavanje
ne samo vlastitih novaka nego i novaka u drugim pro­
fesijama. Zbog te preterane ekspanzije, ona je na u-
đaru svake profesije koja bi htela da povrati pravo na
poučavanje vlastitih početnika. Školski učitelji su u-
žasno slabo plaćeni i sputani strogim nadzorom kojem
ih podvrgava školski sistem. Najpoduzetniji i najobđa-
reniji među njima verovatno bi pronašli srodniji posao,
stekli veću nezavisnost, pa čak i došli do većih prihoda
specijalizujući se za uzore veština, mrežne administra­
tivne ili pedagoške savetnike.
Napokon, zavisnost upisanog učenika od priznatog
nastavnika lakše se može prekinuti negoli zavisnost od
drugih profesionalaca — na primer, lakše negoli zavi­
snost bolesnika u bolnici od lekara. iKada škole ne bi
više bile obavezne, nastavnici kojima upražnjavanje
pedagoškog autoriteta u učionici pričinjava zadovoljstvo
prodavali bi samo onim učenicima koje privlači njihov
stil. Ukidanje naše sadašnje profesionalne strukture
moglo bi započeti ražđačenjem školskog učitelja.\
 D ole š k o le 135

Škole će neizbežno biti ukinute — i to iznenađuju­

će brzo. Njihovo ukidanje se više ne može bogzna ko­
liko odlagati, a teško da mu je potrebna energična po­
drška, jer je upravo dobiva. Vredi, međutim, pokušati
da ga usmerimo u pravcu koji daje nade, pošto bi se
moglo slučiti na jedan od dva dijametralno oprečna
načina.
Prvi bi se sastojao u davanju širih ovlašćenja pe­
dagogu i njegovom sve većem preuzimanju nadzora
nad društvom, čak i van škole. Uz najbolje namere, i
proširujući, naprosto, retoriku koja se sada koristi u
školi — prosvetni radnici bi današnju školsku krizu
mogli uzeti kao izgovor da upotrebe sve mreže savre-
menog društva ne bi li nam svoju poruku ulili u glavu
— za naše vlastito dobro. Raškolovanje, koje ne može­
mo zaustaviti, moglo bi označiti nastanak jednog „vr­
log novog sveta“ potčinjenog dobronamernim adminis-
trativcima programirane poduke.
S druge strane, sve veća svest država, kao i poslo­
davaca, poreskih obveznika, prosvećenih pedagoga i
školskih administrativaca — njihova sve veća svest o
tome da je nastava u okviru na razrede podeljenog
programa radi izdavanja uverenja postala štetna mogla
bi pružiti ogromnim masama ljudi izvanrednu priliku,
priliku da sačuvaju pravo ravnopravnog pristupa oru­
đima kako za učenje, tako i za razmenu znanja ili miš­
ljenja s drugima. No to bi iziskivalo da obrazovna re­
volucija bude usmerena u pravcu izvesnih ciljeva:
1. Omogućiti pristup stvarima ukidanjem kontro­
le nad njihovim obrazovnim vređnostima, koju danas
vrše pojedinci i ustanove.
2. Omogućiti prenošenje veština zajemčivanjem slo­
bode njihovog poučavanja ili upražnjavanja na zahtev.
136 Iv a n Ilič

3. Omogućiti izražavanje kritičkih i stvaralačkih

potencijala vraćanjem prava pojedincu tla saziva i
drži sastanke, prava koje danas sve više monopolišu
ustanove tvrdeći da govore u ime naroda.
4. Omogućiti pojedincu da se oslobodi obaveze
na podešavanje svojih očekivanja prema uslugama koje
nudi neka ustanovljena profesija — pružajući mu pri­
liku da se osloni na iskustvo parnjaka i poveri učitelju,
vodiču, savetniku ali lekaru koga je sam izabrao. Ra-
školovanje će neizbežno zamagliti ratzMke između eko­
nomije, obrazovanja i politike, na kojima danas počiva
stabilnost svet&kog poretka i stabilnost nacija.
Ovo razmatranje obrazovnih ustanova navodi nas
da razmotrimo kakva je naša predstava o čoveku. Stvo­
renje koje je školama potrebno u svojstvu mušterije
nema ni autonomnost ni motivaciju da bi se samostal­
no razvijalo. Mogućno je uočiti da univerzalno školo­
vanje predstavlja vrhunac jednog prometejevskog po­
duhvata i kazati da je njegova alternativa svet, svet
podesan za epimetejevskog čoveka. Mada smo u stanju
da pobliže utvrdimo kako je alternativa za školske
levlce svet kojem su istinske mreže saobraćanja poda­
rile providnost, i mada smo u stanju da vrlo konkre­
tno 'utvrdimo način njihovog funkcioniranja — pono­
vno ispoljavanje čovekove epimetejevske prirode može­
mo jedino očekivati; nju nije mogućno ni planirati ni
proizvesti.
 VII

PONOVNO ROĐENJE EPIMETEJEVSKOG

ČOVEKA

Naše društvo nalikuje na onu mašinu nad mašina­

ma koju sam jednom ugledao u nekoj njujorškoj pro-
davnici igračaka. Beše to metalni kovčežić koji se, na
dodir dugmeta, naglo otvarao i otkrivao mehaničku
ruku. Hromirani prsti posegli bi za kapkom, povukli
ga naniže i zaključali iznutra. Pošto je to bila kutija,
očekivalo bi se da će se iz nje moći nešto uzeti, a ipak
se u njoj nalazio samo mehanizam za zatvaranje po­
klopca. Ova caka predstavlja suprotnost Pandorinoj
„kutiji“.
Izvorna Pandora, Svedarodavka, beše boginja Ze­
mlje u Grčkoj iz doba preistorijakog matrijarhata. Njoj
su iz amfore (pythos) umakle sve nedaće. A spustila je
kapak pre no što joj Nada uteče. Istorija modernog čo-
veka započinje degradacijom Pandorinog mita i zavr­
šava se u kovčežiću koje se samo zatvara. To je isto­
rija prometejevskog pregnuća da se izgrade ustanove
kako ¡bi se u njih zatvorile sve razmnožene nedaće. To
je istorija sve slabije nade i sve većih očekivanja.
138 Ivan 1U6

Da bismo shvatili šta ovo znači, maramo ponovo

utvrditi razliku između nade i očekivaiija. Nada, u
strogom smislu reci, označava nepokolebljivo verovanje
u dobrotu prirode, dok je očekivanje, u smislu u kojem
ću tu reč ovde upotrebljavati, oznaka za uzdavanje u
rezultate koje čovek planira i kontroliše. Nada usred-
Sređuje želju na osobu od koje očekujemo kakav dar.
Očekivanje računa sa zadovoljenjem čiji je izvor jedan
predvidljiv proces kojima će se proizvesti ono što imamo
pravo da zahtevamo. Prometejevski etos je danas bacio
nadu u zasenak. Opstanak ljudske rase zavisi od po­
novnog otkrivanja nade kao društvene snage.
Izvorna Pandora poslata je na Zemlju s ćupom u
kojem se nalažahu sve nedaće; od blagodeti, u ćupu
bejaše jedino nada. Primitivni čovek živeo je u svetu
nade. Uzdavao se da će mu darežljivost prirode, milo­
stinja bogova i nagoni plemena omogućiti da opstane.
Grci klasičnog doba počeli su nadu zamenjivati oče­
kivanjima. Po njihovoj verziji, Pandora je pustila na
slobodu i zla i dobra. Pamtili su je uglavnom po ža­
lima koja je oslobodila. I, što je najvažnije, zaboravili
su da je svedarodavka i čuvar nade.
Grci pripovedahu priču o dva brata, Prometeju i
Eipimeteju. Prvi upozori drugoga da se lokani Pandore.
A ovaj se, pak, njome oženi. U Grčkoj klasičnog doba
ime „Epimetej“, koje znači „gledanje unazad“, poprimilo
je, u tumačenjima, značenje „glup“ ili „tup“. U vreme
kada je Hesiod prepričao ovu priču i dao joj klasičan ob­
lik, Grci su već bili postali moralni i ženomrzni patrijar-
halci koje je hvatala panika pri pomisli na prvu ženu.
Stvorili su racionalno i autoritarno društvo, čovek je
gradio ustanove pomoću kojih je nameravao da se nosi
s namnoženim nedaćama. Stekao je svest o svojoj moći
da oblikuje svet i natera ga da mu pruža usluge koje
 D o le š k o le 139

je, naučio da očekuje. Želeo je da njegove lične potre­

be i budući zahtevi njegove dece budu određeni arte­
faktima koje je sam stvorio. Postao je arhitekt, zakono­
davac i pisar, ustavotvorac, neimar gradova i tvorac
umetničkih delà, koji će služiti za primer njegovom
potomstvu. Primitivac se bio uzdavao da će mitskim
učešćem u svetim obredima steći znanje kojim raspo­
laže društvo, ali klasična Grčka priznavala je za prave
ljude samo one građane koji se posredstvom paideiae
(obrazovanja) uklapahu u ustanove izgrađene prema
zamisli starijih.
U razvoju ovog mita odražava se prelazak iz sveta
tumačenja snova u svet izricanja proročanstava. Boginja
Zemlja odvajkada je obožavana na padinama planine
Parnas, koja je činila središte i pupak Zemlje. Tu, u
Delfima (od delphys, materica), spavaše Geja, sestra
Haosa i Erosa. Zmaj Piton, njen sin, bdeo je nad nje­
nim od mesečine i rose satkanim snom, sve dok se
Apolon, bog Sunca, neimar Troje, ne diže na istoku,
ne pogubi zmaja i ne zagospodari Gejinom pećinom.
Njegovi sveštenioi preuzeše njen hram. Najmili su de-
vojku-meštanku, posadili je na tronožac ponad pupka
Zemlje, iz koje se dizaše dim, i omamili je mirišljavom
parom. Zatim su u heksametrima opevali ispunjenje
proročanstava koja je ona u zanosu kazivala. S čita­
vog Peloponeza ljudi dolažahu u Apolonovo svetilište da
iznesu probleme koji su ih mučili. Od Proročišta se tra­
žio savet u pogledu toga šta društvo, na primer, treba
da preduzme radi suzbijanja kuge ili gladi, radi odabi­
ranja prikladnog ustava za Spartu ili podesnih loka­
cija za gradove koji su kasnije prerasli u Vizantiju i
Kalkedon. Simbol za Apolona postade nepogrešiva stre-
la. Sve što beše s nj.im u vezi steklo je svrsishodnost i
korisnost.
 Već u Državi, opisujući idealno državno ustrojstvo,
Platon isključuje popularnu muziku. Jedini instrumenti
na kojima će se smeti da svira u gradovima biće harfa )
i Apolonova lira, jer samo njihova harmonija rađa „ton
nužnosti i ton slobode, ton nesreće i ton sreće, ton hra­
brosti i ton umerenosti, koji su prikladni za građanina“.
Stanovnike gradova hvatala je panika pred Panovom
sviralom i njenom moći da probudi nagone. „Jedino pa­
stiri mogu da sviraju na (Panovoj) fruli, i to samo na
selu“.
Čovek je preuzeo odgovornost za donošenje zakona
po kojima je želeo da živi i za uobličavanje vlastite ži­
votne sredine prema svojoj slici. Primitivno posveći­
vanje u mitski život, koje je vršila Majka Zemlja, preo-
braćeno je u obrazovanje (paideia) građanina, koji će
se u forumu osećati kao kod kuće.
Za primitivca, svet beše potčinjen sudbini, činjeni­
cama i nužnosti. Prometej je, ukravši od bogova va­
tru, pretvorio činjenice u probleme, osporio nužnost i
izazvao sudbinu. Ljudsku perspektivu klasični čovek
je postavio u civilizovan kontekst. Bio je svestan da
može izazivati sudbinu, prirodu i životnu sredinu, ali
samo po cenu vlastitog izlaganja opasnosti. Savremeni
čovek ide dalje; pokušava da stvori svet prema svojoj
slici, da izgradi životnu sredinu koja će u potpunosti
biti njegovo delo, a potom otkriva da to može postići
jedino pod uslovom da samog sebe neprestano preobli-
čuje kako bi se prilagodio toj sredini. Danas se moramo
suočiti s činjenicom da je sami čovek stavljen na kocku.
Današnji život u Njujorku daje jednu vrlo osobenu
viziju onoga što jeste ii što može biti, a bez nje je život
u tom gradu nemoguć. Na njujorškim ulicama dete do­
diruje samo ono što je naučno razrađeno, konstruisano,
planiranoj, nekoine nrodato:HNa n-iima čak i drveće r_a=--
šle zato što je Odsek za gradsko zelenilo odlučio da ga
 Dole škole

tu zasadi. Dosetke koje dete sluša na televiziji progra­

mirane su po visokoj ceni. Otpaci kojima se igra na
harlemskim ulicama su delovi razderanih paketa plani­
ranih za nekog drugog. Čak su i želje i bojazni usta-
novno oblikovane. Moć i nasilje se organizuju i plan­
ski koriste: bande protiv policije* I samo učenje se de-
finiše kao potrošnja gradiva, koja je rezultat istraže­
nih, planiranih i reklamiranih programa. Sto god je
dobro predstavlja proizvod neke specijalizovane usta­
nove'.' -Bilo bi smešno tražiti nešto što neka ustanova
nije kadra da proizvede. Gradsko dete ne može očeki­
vati ono što je izvan mogućnog razvoja ustanovnog pro­
cesa. Čak mu i maštu podstiču na stvaranje naučne
fantastike. Pesničko iznenađenje neplaniranog ono mo­
že đoŽLveti jedino kada naiđe na „prljavštinu“, grešku
ili propust: kora pomorandže u slivniku, barica na uli­
ci, narušavanje reda, prekid programa ili kvar ma­
šine jedine su odskočnice za stvaralačku uobrazilju.
„Ubijanje vremena“ postaje jedina raspoloživa poe­
zija.
Pošto ništa poželjno nije neplanirano, gradsko dete
ubrzo zaključuje da ćemo biti u stanju da za svaku
našu potrebu smislimo ustanovu koja će je zadovo­
ljiti. Ono uzima za gotovo da je vrednost proizvod pro­
cesa. Bez obzira da li se sastoji u susretu sa drugom,
u integrisanju mesne zajednice ili u ovladavanju veš-
tinom čitanja — cilj će se definisati tako da bude teh­
nički izvodljiv. čovek koji zna da se proizvodi sve
ono što se traži ubrzo će očekivati da se traži sve ono
što se proizvodi. Ako je mogućno planirati vozilo koje
će se kretati po Mesečevoj površini, mogućno je plani­
rati i zahtev za let na Mesec. Ne otići tamo kuda se
rpaže-iei-4mačiloj3 i Izvršiti subverziim-Time-bi ae razrr=—
bličila besmislenost pretpostavke da svaki zadovoljeni
/
142 Ivan ilič

zahtev povlači za sobom obelodanjivanje nekog još ve­

ćeg nezadovoljenog zahteva. Takav uvid bio bi kočnica
napretku. Neproizvođenjem onog što je mogućno ras­
krinkao bi se zakon o „rastućim očekivanjima“ kao eu­
femizam za sve veći jaz osujećenosti, zakon koji je po­
kretačka snaga društva izgrađenog na koprodukciji us­
luga i povećavanju potražnje.
Duhovno stanje modernog gradskog stanovnika
prikazano je u mitskoj tradiciji jedino slikom Pakla:
Sizif, koji je neko vreme držao Tanatos (smrt) u lanci­
ma, mora da uzbrdo, do vrha Pakla, gura težak kamen,
koji mu uvek isklizne iz ruku neposredno pred samim
vrhom. Tantala — koga bogovi pozvaše na gozbu a on
im, tom prilikom, ukrade tajnu o načinu spravljanja
ambrozije, koja je lečila svaku boljku i davala besmrt­
nost — muči večita glad i žeđ dok stoji u reci čija se
voda povlači pred njim i u seni voćaka čije mu grane
izmiču. Svet čiji zahtevi stalno rastu nije samo zao —
o njemu jedino možemo govoriti kao o Paklu.
Čovek je razvio osujećujuću moć da zahteva bilo
šta, jer nije kadar zamisliti da mu neka ustanova ne
može nešto obezbediti. Svemoćna oruđa kojima je okru­
žen svode ga na oruđe njegovih oruđa. Svaka ustanova
koja je trebalo da ga oslobodi jedne od iskonskih ne­
daća postala je za nj mrtvački sanduk s uređajima za
automatsko otklanjanje nedostataka i automatsko za­
tvaranje. Čovek proizvodi kutije da bi u njih saterao
nedaće koje je Pandura pustila da uteknu — i pada
u klopku tih kutija. Mi doživljavamo pomračenje stvar­
nosti u smogu stvorenom našim oruđima. Sasvim ne­
nadano otkrivamo da nas je obavila tmica klopke koju
smo sami sebi postavili.
I sama stvarnost počela je da zavisi od ljudske
odluke. Isti onaj predseđnik koji je izdao naredbu za
 D o le š k o le 143

invaziju Kambodže mogao bi izdati i naredbu za us-

pešnu upotrebu atoma. Okretanjem „hirošimskog pre­
kidača“ mogućno je danas rasporiti Zemlji pupak, čo-
vek je stekao moć kojom može naterati Haos da smrvi
i Erosa i Geju. Ta njegova nova moć za rasporenje
Zemljinog pupka neprestano nas podseća da na naše
ustanove ne samo što saime sa sobom izlaze na kraj
nego poseduju i moć da učine kraj i sebi i nama. Bes­
mislenost modernih ustanova očito -se ogleda na pri­
mera vojske. Slobodu, civilizaciju i život moderna oru­
žja mogu da brane jedino uništavajući ih. Na vojnom
jeziku, bezbeđnost je oznaka sposobnosti za likvidira­
nje Zemlje.
Besmislenost podloge nevoljnih ustanova nije ništa
manje očita. One nemaju prekidač kojim bi aktivirale
svoju razornu moć, ali im nije ni potreban. U svojim
rukama već grčevito drže kapak sveta. Stvaraju po­
trebe brže no što ih mogu zadovoljiti, a u procesu na­
stojanja da ih zadovolje — one satiru Zemlju. To važi
za poljoprivredu i industriju, a -ništa manje za medi­
cinu i obrazovanje. Moderna poljoprivreda truje i is-
pošćuje tlo. „Zelena revolucija“ je u stanju da, koriste­
ći nove vrste semena, utrostruči prinos po jutru zem­
lje — ali samo uz srazmerno još veću upotrebu veštač-
kih đubriva, bubomora, v-ođe i električne energije.
Proizvodnja ovih, ikao i svih drugih dobara, zagađuje
okeane i atmosferu, te smanjuje vrednost zalihe ne-
zamenljivih bogatstava. Ako sagorevanje i dalje bude
raslo sadašnjom brzinom, ubrzo ćemo kiseo-nik iz atmo­
sfere trošiti brže no što se on može -obnavljati. Neo­
snovano je smatrati da fisija ili fuzija mogu da zame-
ne sagorevanje ne izlažući nas podjednakim ili većim
opasnostima. Medicinari zamenjuju babice, obećavajući
da će Čoveka pretvoriti u nešto drugo: u stvorenje ge­
144 Iv a n Ilič

netički planirano, farmakološki zaslađeno i sklono češ­

ćem i dužem bolovanju. Savremeni ideal je panhigi-
jenski svet: svet u kojem su svi dodiri među ljudima,
te između ljudi i njihove životne sredine, rezultat pred­
viđanja i manipulacije.^ Škola je postala planiran pro­
ces koji čoveka oprema oruđima za život u jednom
planiranom svetu — postala je glavno čovekovo oru­
đe za hvatanje u vlastitu klopku. Ova svakog treba da
oblikuje u odgovarajućoj meri, osposobljujući ga za
učešće u ovoj svetskoj igri. Mi neumitno ukidamo svet
time što ga oplemenjujemo, obrađujemo, proizvodimo i
školujemo.
Vojna ustanova je očito besmislena. Teže je suočiti
se s besmislenošću nevojnih ustanova. Ona je još stra­
vičnija, upravo zbog toga što deluje neumitno. Mi zna­
mo koji se prekidač ne srne okrenuti ako hoćemo da iz-
begnemo atomsku katastrofu. Ekološka propast ne
sprečava se nikakvim prekidačem.
U klasičnoj antici oovek je otkrio da se svet može
urediti prema njegovim planovima, a taj uvid omo­
gućio mu je da zapazi .suštinsku neizvesnost, dramati­
čnost i komičnost sveta. Nikle su demokratske usta­
nove, u čijem je okviru, pretpostavljalo se, čiovek za­
služivao poverenje. Očekivanja pobuđena prikladnim
procesom bila su uravnotežena uzdavanjem u ljudsku
prirodu. Razvile su se tradicionalne profesije, a s nji­
ma i ustanove potrebne za njihovo upražnjavanje.
Oslanjanje na ustanovni proces potajno je zame-
nilo zavisnost od lične dobre volje. Svet je izgubio čo-
večnu dimenziju, a povratio činjeničnu nužnost i sud-
bonosnost, koje behu svojstvene primitivnim vremeni­
ma. No dok je haos varvarina neprekidno uređivan u
ime tajanstvenih, antropomorfnih bogova — kao raz­
log za postojeće stanje sveta danas se jedino može na­
 D o le š k o le 145

vesti ljudsko planiranje. Covek je postao igračka nauč­

nika, inženjera i planera.
Dejstvo te logike opažamo na sebi i drugima. Znam
za jedno meksičko selo kroz koje dnevno ne prođe
više od desetak automobila. Neki Meksikanac igrao je
domine na novom asvaltiranom drumu pred svojom
kućom, gde se, verovatno, igrao i gde je sedeo od malih
nogu. Na njega je naleteo automobil, koji se kretao
neprilagođenom brzinom, i usmrtio ga. Turist koji mi
je saopštio vest o toj nesreći beše duboko potišten, pa
ipak reče: „To mu se moralo desiti.“
Na prvi pogled, turistova opaska ne razlikuje se
od izjave primitivnog Bušmana o tome kako se neko
sukobio s kakvim tabuom i, stoga, nužno našao smrt.
No značenja tih dveju izjava su oprečna. Primitivac
može da okrivi neku strahovitu i nemu transcendental­
nu moć, dok turist oseća strahopoštovanje prema neu­
mitnoj logici mašine, Primitivac ne opaža odgovornost;
turist je opaža, ali poriče. I primitivci i turisti nepri-
jemčivi su za klasični dramski oblik, tragički stil, logi­
ku ličnog pregnuća i pobune. Primitivni čovek nije ste­
kao svest o njima, a turist je tu svest izgubio. Mit Buš­
mana i mit Amerikanca sačinjeni su od inertnih, ne­
ljudskih sila. Nijedan od ove dvojice ne doživljuje tra-
gičku pobunu. |Za Bušmana, pomenuta nesreća zbiva se
prema magijskim zakonima, a za Amerikanca — prema
naučnim zakonima, i Ona izlaže Amerikanca činima me­
haničkih zakona, koji, za njega, određuju fizička, druš­
tvena i psihološka zbivanja.
Raspoloženje u 1971. godini ide na ruku pokušaju
da se izvrši važna pnomena pravca u traganju za ne­
kom budućnošću koja daje nade. Ustanovni ciljevi ne­
prestano protivreče ustanovnim proizvodima. Program
za suzbijanje siromaštva izvor je novog osiromašenja,

10
146 Ivan Ilič

rat u Aziji novih Vijetkongaj tehnička pomoć nove ne­

razvijenosti. Klinike za kontrolu rađanja povećavaju
stopu preživljavanja novorođenčadi i umnožavaju sta­
novništvo; škole stvaraju nove ražđake; a suzbijanje
jedne vrste zagađivanja obično dovodi do porasta druge.
Potrošači uviđaju da s povećanjem njihove kupov­
ne moći raste i broj prevara koje moraju progutati. Do­
nedavno je izgledalo logično da se krivica za tu pande-
mičnu 'inflaciju disfunkcija pripiše zaostajanju naučnih
otkrića za tehnološkim zahtevima, odnosno izopačenosti
etničkih, ideoloških ili klasnih neprijatelja. Opala su
očekivanja da ćemo uskoro stupiti u zlatno doba nauke
i u rat kojim će se okončati svi ratovi.
Za iskusnog potrošača nema povratka naivnom
oslanjanju na volšebne tehnologije. Previše je loših is­
kustava s neurotičnim računarima, s infekcijama do­
bivenim u bolnicama i sa saobraćajnim krkljancima —
bez obzira da li je posredi drumski, vazdušni ili tele­
fonski promet. Još pre deset godina konvencionalna
mudrost predviđala je bolji život, zasnovan na poveća­
nju broja naučnih otkrića. Sada naučnici plaše decu.
Letovi na Mesec su divan dokaz da se čovekov propust
može gotovo odstraniti iz rukovanja složenim sistemi­
ma — ali zbog toga, ipak ne strahujemo manje da bi
se čovekov neuspeh trošenja prema uputstvu mogao
nekontrolisano proširiti.
Za društvenog reformatora, isto tako, nema vraća­
nja pretpostavkama iz četrdesetih godina ovog veka.
Iščezla je nada da se problem pravedne raspodele mo­
že zabašuriti stvaranjem izobilja dobara. Cena mini­
malnih paketa sposobnih da zadovolje ukuse modernog
čoveka vrtoglavo je porasla, a ukusi su moderni zato
što zastarevaju još pre no što budu zadovoljeni.
 Obelođanjene su granice Zemljinog bogatstvA. N i­
kakav prodor na području nauke ili tehnologije ne bi
svakome na svetu mogao doneti artikle i usluge koji
sada stoje na raspolaganju siromašnima u bogatim
zemljama. Da bi se taj cilj ostvario, čak i „najlakšom“
alternativnom tehnologijom, trebalo bi, na primer, iz­
vući iz zemlje sto puta veću količinu gvožđa, lima,
bakra i olova.
Nastavnici, lekari i socijalni radnici konačno uvi­
đaju da je jedan vid — bar — zajednički njihovim
posebnim profesionalnim delatnostima. Brže no što su
u stanju da obezbede odgovarajuće uslužne ustanove,
oni na svom području stvaraju nove zahteve za usta-
novnim obrađivanjem.
Sama logika, a ne tek neki stav, konvencionalne
mudrosti počinje da podleže sumnji. Cak i ekonomski
zakoni izgledaju neubedljivi izvan uskih parametara
društvene, geografske oblasti u kojoj je nagomilana
najveća količina novca. Novac je, zbilja, najjevtinija
valuta, ali jedino u privredi koja je prilagođena mere-
nju efikasnosti novcem. Razni oblici kako kapitalistič­
kog, tako i komunističkog sistema mere efikasnost do­
larski izraženim odnosom između troška i koristi. Ka­
pitalizam se razmeće višim životnim standardom kao
znakom svoje nađmoćnosti. Komunizam se hvališe vi­
šom stopom rasta kao pokazateljem da je konačna po-
beđa njegova. No ukupna cena koja se plaća za sve
veću efikasnost geometrijski raste u oba ideološka si­
stema. Najkrupnije ustanove najžešće se jagme za bo­
gatstva koja nisu navedena ni u jednom inventaru: za
vazduh, okean, tišinu, sunčanu svetlost i zdravlje. S
oskuđnošću tih bogatstava one upoznaju javnost tek
kada se vrednost ovih gotovo nepovratno smanji. Pri­

10*
148 Ivan Ilič

roda svugđe postaje otrovna, društvo nečovečno, unu­

trašnji život se krnji a lična vokacija guši.
Društvo koje se opredelilo za poustanovljivanje
vrednosti poistovećuje proizvodnju dobara i usluga s
njihovom potražnjom. U cenu proizvoda uključeno je
i obrazovanje koje stvara potrebu za njim. Škola je
oglasna agencija koja vas nagoni na verovanje da vam
je društvo potrebno onakvo kakvo je. U takvom druš­
tvu marginalna vrednost počela je da samu sebe pre-
vazilazi. Ona prisiljava šačicu najvećih potrošača da
se takmiče u iscrpljivanju Zemlje, punjenju vlastitih
naduvenih trbuha, disciplinovanju sitnijih potrošača i
đeaktiviranju onih koji se još uvek zadovoljavaju ras­
položivim. Etos nezasitnosti, na taj način, nalazi se u
korenu fizičke pljačke, društvene polarizacije i psiho­
loške pasivnosti.
Kada se vrednosti poustanove u planiranim i teh­
nički ostvarenim procesima, članovi modernog društva
veruju da ugodan život omogućuju ustanove zadužene
za definisanje vrednosti koje oni i njihovo društvo
smatraju potrebnim. Ustanovna vrednost može se de-
finisati kao stupanj proizvodnje neke ustanove. Odgo­
varajuća vrednost čoveka meri se njegovom sposobno­
šću za potrošnju i smanjivanje vrednosti te ustanovne
proizvodnje, pa otud za stvaranje nove — još veće —
potražnje. Vrednost poustanovljenog čoveka zavisi od
njegovog spaljivačkog kapaciteta. Da se poslužimo sli­
kom: čovek je postao idol svojih rukotvorina. Danas
on sebe definiše kao peć u kojoj se spaljuju vrednosti
proizvedene njegovim oruđima. A čovekov kapacitet
nema granica. Njegov čin je Prometejev čin doveden
do krajnosti.
Iscrpljivanje i zagađivanje Zemljinih bogatstava je­
ste, iznad svega, posledica krivotvorenja čovekove pred-
 D o le š k o le 149

stave o samom sebi, nazadovanje njegove svesti. Neki

bi hteli da govore o mutaciji kolektivne svesti iz koje
proističe shvatanje čoveka kao organizma zavisnog ne
od prirode i drugih ljudi, nego od ustanova. To pous-
tanovljenje suštastvenih vrednosti, to verovanje da neki
planiran proces obrade u krajnjoj liniji donosi primao­
cu željene rezultate, taj potrošački etos nalazi se u
srži prometejevske zablude.
Napori za uspostavljanje nove ravnoteže u svet-
skim razmerama zavise od razustanovljenja vrednosti.
Sve ve6a manjina kako u kapitalističkim, tako i u
komunističkim i „nerazvijenim“ zemljama počinje da
sumnja u neki strukturalan nedostatak vizije homo fa-
bera. Ta sumnja zajednička je odlika jedne nove elite.
U ovu spadaju ljudi svih klasa, prihoda, veroispo-
vesti i civilizacija. Njihov odnos prema mitovima ve­
ćine — prema naučnim utopijama, ideološkom dijabo-
iizmu i očekivanju donekle ravnopravne raspođele do­
bara i usluga — postao je oprezan. S većinom đeie
osećanje sputanosti. S njom dele svest da novi politi­
čki programi, usvojeni uz široko odobravanje, u naj­
većem broju slučajeva dosledno dovode do rezultata
koji su upadljivo suprotni njihovim najavljenim cilje­
vima. Pa ipak, dok prometejevska većina nabeđenih
vasionskih ljudi još uvek izbegava da se suoči sa struk­
turalnim problemom, rastuća manjina zauzima kritički
stav prema naučnom deus ex machina, ideološkom leku
za sve boljke, te lovu na đavole i veštice. Ova manjina
počinje da formuliše sumnju da su nas neprestane ob­
mane vezale za savremene ustanove kao što lanci ve­
zivahu Prometeja za stenu. Poverenje zasnovano na
nadii i klasična ironij.a (eironeia) moraju zajedničkim
snagama razobličiti prometejevsku zabludu.
 Iv a n Ilič
J
Obično se misl\ da Prometej označava „gledanje
unapred“, a ponekad čak i „onog ko pokreće Severnja-
ču“. On je bogovima na prevaru oduzeo monopol nad
vatrom, naučio ljude kako da se njome koriste pri ko­
vanju gvozda, postao bog tehnologa i završio u gvozde­
nim okovima.
Danas je delfisku Pitiju zamenio računar, koji leb­
di nad kontrolnim pločama i bušenim karticama. Hek-
sametri proročišta ustupili su mesto šesnaestodelno ši-
frovanivn uputstvima. Covek-kormilar predao je kor­
milo kibernetskoj mašini. Mašina nad mašinama stvo­
rena je da bi zagospodarila našim sudbinama. Deca
fantaziraju o tome kako se u svojim vasionskim bro­
dovima udaljuju od sumračne Zemlje.
Iz perspektive čoveka na Mesecu Prometej bi mo­
gao razaiznati blistavu plavu Geju kao planetu nade i
Voltin luk čovečanstva- Novo osećanje konačnosti Ze­
mlje i nova nostalgija mogu danas čoveku otvoriti oči
zašto je Prometejev brat Epimetej odlučio da se oženi
Zemljom i Pandorom.
Tu grčki mit prerasta u nadobudno proročanstvo,
jer nam kazuje da je sin Prometejev Deukalion u kov­
čegu, poput Noja, umakao potopu i postao otac jednog
novog ljudskog roda, načinivši ga od zemlje uz pomoć
Pire, kćeri Epimeteja i Fandore. Mi uviđamo da Pit,
koji je Pandora dónela od bogova, označava nešto obr­
nuto kutiji: našu lađu i kovčeg.

Sada nam treba naziv za one koji stavljaju nadu

•iznad očekivanja. Potreban nam je naziv za one kojima
su ljudi draži od proizvoda, za one koji veruju da
 Sudba im je slična hronici planeta.

Nemaju ništa što posebno nije,

jer planeta ne liči planeti.

Potreban nam je naziv za one što vole Zemlju, na

kojoj se jedan s drugim mogu sresti,

I kada bi čovek živeo u mraku,

sklapajući u njem svoja prijateljstva,
ni mrak nezanimljiv tada ne bi bio.

Potreban nam je naziv za one koji sarađuju sa svo­

jim prometejevskim bratom na paljenju vatre i obli­
kovanju gvožđa, ali to čine zato da bi se osposobili
za staranje i brigu o drugima, za služenje njima, zna­
jući da

svakome svet je njegov privatan,

i u tom svetu trenut vanredan.
I u tom svetu trenut tragičan.
Privatni jesu.5)

Moj je predlog da tu nadom ispunjenu braću i se­

stre nazovemo epimetejevskim ljudima.

s) O v a t r i n a v o d a p o tič u Iz p e s m e „ L ju d i" , o b ja v lje n e u k n jiz i

Iz a b ra n e p e s m e J e v g e n lja Je v tu S e n k a . P re v o d 1 u v o d R o b in a M ll-
n e r -G a la n d a 1 P l t e r a L e v lja . U Iz d a n ju E. P . D a to n & C om p., In e .,
1962; n a v o d i su p r e š ta m p a n l u z o d o b re n je Izd av ača.
 SADRŽAJ

I ZAŠTO MORAMO UKINU TI ŠKOLU . . . . 5

II FENO M ENO LO G IJA Š K O L E ................................. 37
III R I T U A L I Z A C I J A NAPRETKA ............................... 49
IV S E K R E T A R USTANOVA ......................................... 71
V IRAC IO N ALN E DELATNOSTI ............................... 87
VI M R E Ž E Z A U Č E N J E ................................................... 95
VII P O N O V N O R O Đ E N J E E P I M E T E J E V S K O G
ČOVEKA ..............................................................................137