Трансплантација

Трансплантација или пресађивање представља замену нефункционалног органа

путем хируршке интервенције. Овакве процедуре се најчешће изводе код животно
угрожених особа (нпр. кардиомиопатија) и нешто ређе у циљу побољшања основног
квалитета живота код хроничних болести које се могу третирати на овај начин.
Трансплантациона медицина захтева посебну едукацију особља, специјалну опрему и
свеобухватно преоперативно и постоперативно надгледање пацијента, како би се
могућност одбацивања органа свела на најмању могућу меру. Правни и медицински
критеријуми који одређују када се пресађиевање може извршити су строго регулисани
законом.

Донори органа могу бити живи, можданo мртви или мртви због циркулаторне смрти.[1]
Ткиво се може добити од донатора који умру од циркулаторне смрти,[2] као и мождане
смрти – до 24 сата након престанка рада срца. За разлику од органа, већина ткива (са
изузетком рожњаче) може бити сачувана и ускладиштена до пет година, што значи да
се могу ставити у „банку“. Трансплантација поставља бројна биоетичка питања,
укључујући дефиницију смрти, када и како треба дати сагласност за трансплантацију
органа, и плаћање органа за трансплантацију.[3][4] Остала етичка питања укључују
трансплантацијски туризам (медицински туризам) и шире друштвено-економски
контекст у којем се може одвити набавка или трансплантација органа. Посебан проблем
је трговина органима.[5] Ту је и етичко питање недавања лажне наде пацијентима. [6]

Трансплантациона медицина је једна од најизазовнијих и најсложенијих области

модерне медицине. Неке од кључних области за медицинско управљање су проблеми
одбацивања трансплантата, током којих тело има имунски одговор на трансплантирани
орган, што може довести до неуспеха трансплантације и потребе да се орган одмах
уклони из примаоца. Када је могуће, одбацивање трансплантата се може смањити
серотипизацијом како би се одредило најприкладније подударање донор-прималац и
употребом имуносупресивних лекова.[7]

Терминологија
Прималац је оболела особа која добија орган од даваоца или донора, изузев у случају
аутотрансплантације. Донор може бити жива (бубрег, јетра) или мождано преминула
особа (сви органи и ткива).

Органи који се могу трансплантирати:

 јетра
 бубрег
 срце
 рожњача
 делови екстремитета
 кожа
 коштана срж
  лице
 зуби

Пресађивање коштане сржи

На Институту за нуклеарне науке Винча, после низа пропуста у систему заштите на

експерименталном реактору, 15. октобра 1958. догодила се хаварија у којој су технички
сарадници Роксанда Дангубић, Драшко Грујић, Живорад Богојевић и Стијепо
Хајдуковић, као и апсолвенти физике на ПМФ у Београду Живота Вранић[8] (1934-1958)
и Радојко Максић (1933[9]) били изложени високој дози нуклеарног зрачења
(неутронско и гама зрачење). Сви су били старости од 24 до 26 година. Највећој дози
зрачења изложен је Живота Вранић, који је угасио реактор и тако спасао сигурне смрти
остале колеге.[10]

Шесторо озрачених су 16. октобра пребачени на Клинику „Кири” у Паризу. Тим лекара,
под вођством онколога и професора Жоржа Матеа (франц. Georges Mathé) (1922—2010)
је 11. новембра најпре извршио операцију пресађивања коштане сржи код Радојка
Максића, а затим су оперисани и остали, осим Живорада Богојевића,[10] на коме захват
није било потребе да се изврши, пошто је најмање озрачен.[9] Добровољни даваоци
коштане сржи су били Парижани: Одит Драги, Рејмон Кастани, Марсел Пабиони,
Албер Бајрон и лекар на клиници Леон Шварценберг. Захват је рађен само на основу
крвне групе, без типизације ткива[10] и представљао је велики ризик, како за примаоце,
тако и за даваоце, који су пре операције обавештени да се можда неће пробудити из
опште анестезије, јер није било познато у којој мери се таквом операцијом могло
угрозити њихово здравље, пошто су до тада пресађивања коштане сржи рађена само
експериментално на животињама.[9]

Живота Вранић је преминуо убрзо после операције и тако постао прва жртва
нуклеарног зрачења, која се у свету догодила након Другог светског рата и прва жртва
са територије Југославије, док је осталих петоро пацијента спашено, они су наставили
нормално да живе и раде, због чега се четири операције пресађивања коштане сржи
које је извео Жорж Мате сматрају првим успешним операцијама ове врсте.[11]

Пресађивање лица

У новембру 2005. године рађена је прва трансплантација лица на свету. Францускињи

Изабели Диноар, пас лабрадор је одгризао нос, усне и образе, у очајничком покушају да
је пробуди, пошто је заспала након покушаја самоубиства узимањем прекомерне дозе
лекова. Операција пресађивања делова лица донатора је обављена у једној болници у
северној Француској и трајала је 15 сати.[12]

Поступак
Трансплантација органа обухвата следеће фазе:

 имунолошка типизација реципијента и донора,

 трансплантација,
 имуносупресивна терапија.
Регенеративна медицина
Стварање органа из матичних ћелија је технологија за коју се очекује да ће у наредној
деценији направити крупан помак. У Лесковцу је основана Специјална болница за
лечење стерилитета која би требало да прерасте у Институт за матичне ћелије.

Историјат трансплантација у Србији

Доктор Пјотр Васиљевич Колесников, руски емигрант, је 1926. године у Зајечару
пресадио тестис осуђеника Илије Крајана свом остарелом колеги, зајечарском хирургу.
[13]
Оваква процедура се данас не практикује.

Скупштина Републике Србије је 2009. донела Закон о трансплантацији органа и Закон о

трансплантацији људских ткива и ћелија. Овим законом је забрањена трговина
органима, рекламирање потреба за органима, оглашавање донирања, рекламирање
здравствених установа и здравствених радника у средствима јавног информисања,[14] у
циљу сузбијања илегалне трговине људским органима, која је у свету узела великог
маха.

Пресађивање органа у Србији сада се обавља у Војномедицинској академији,

Клиничком центру Србије, клиничким центрима у Новом Саду и Нишу. Осим тога, на
Институту за мајку и дете врши се пресађивање коштане сржи, а у Универзитетској
дечјој клиници у Тиршовој у Београду трансплантације бубрега и јетре. Највише је
забележено пресађивања бубрега. Према проценама стручњака, по броју обављених
интервенција пресађивања, иза Србије се налазе Албанија, Црна Гора, Македонија и
Босна и Херцеговина.[