33.

Војна дипломатија
Сарадња између држава, води се на многим пољима, сарадња која се историсјки истиче
као најважнија јесте војна. Војна сарадња у бројним аспектима ( између војски и
министарстава) подстиче и политичке и еконосмке везе између држава.
Земље преко својих амбасада делегирају и војне изасланике, тј војне аташее.
Војни аташе у амбасади има исте првилигије као и остале дипломате, његова функција
јесте бављење војним питањима као и праћење ситуације у земљи у којој службује, али
нема ранг аташеа амбасаде.
За разлику од агремана којег добијају дипломате, војни аташе добија консантман од
стране министра одбране. Војни аташи могу имати и акредитоване помоћнике који могу
имати сједиште у оквиру војних мисија, у тим слуачејвима просторије у којима се налазе
мимо амбасада такође имају имунитет.
Прве војне дипломате у дипломатију улазе као војници који су службовали као редовни
изасланици за вријеме Наполеона. Наполеон је у сврху шпијунирања аустијеске војске
и борбене моћи као редовног изасланика послао ДеЛагранжа, коњичког капетана
француске војске. Може се говорити о првом обавјештајцу са дипломатским пасошем и
имунитетом.
Функција војних изасланика временом је добијала на значају ткд. ие 1914. у свијету било
215 са око 300 помоћника.
Данас војни изасланици имају улогу у циљу унапређења и развијања сарадње између
држава, савјетовања око војних питања, као и припремања дочека високих званичника.
Такође они имају задатак о прикупљању података о војци или борбеној моћи земље али
искључиво на транспарентан и дозвољен начин, који се не може назвати шпијунажом.
Војне дипломате често могу бити мете обавјештајних служби, који могу пратити њих и
њихова кретања разним методама.
Зечевић систематизује војну дипломатију у пет институција:
1. Војна дипломатија на врху – највише војно вођство једне земље
2. Војна дипломатска представништва – представљају оружане снаге земље
3. Војна економска представништва – трговина у оквиру војне индустрије
4. Војне мисије – сарадња на војном нивоу
5. Војне комисије – рјешавање спорних питања
Војни аташе у потпуности одговара амбасадору или највишем представнику у амбасади,
он обично представља веома способног човјека који има дара за процјењивање дате
ситуације у датом тренутку ( број и врста оружија)
34.Економска дипломатија
За разлику од класичне дипломатије која се бавила политичким аспектима, данашња
дипломатија иде у правцу веће економске сарадње између држава. Готово све државе
посредством дипломатије желе да остваре утицај и побољшају свој тренутни положај.То
могу бити готова сва првредна поља, од трговине, поморства, рибарства, пољопривреде,
енергетике...
Економска дипломатија као ријеч представља све чиниоце од еконосмког савјетника
амбасаде, трговинског аташеа, предтсвника министарства финансија ики царина који
раде на стварању политичких, фискалних и правних услова за најширу економску
сарадњу, Бавећи се свим елементима на тржишту и радити стриктно у интересима
сопствене земље.
Економски савјетник има за циљ промоцију своје земље на међународним сајмовима,
конгресима и форумима. Државе делегирају своје представнике у оквиру разних
свјетских економских организација, гдје њихова улога зависи од саме организације.
СССР је имао праксу да за економске представнике тражи пуниправни дипломатски
имунитет.

35.Културна дипломатија и остали специјалци*

Културни аташеи, у многим земљама задужени су за културну сарадњу између држава.
Велики број држава практикује овакав приступ, а нарочито у случајевима великих
светских метропола. У овом случају не морају бити ангажовани припадници МВП, јер
та улога претежно може припадати некој истакнутој личности из области културе,
умјетсноти или науке.
Културни и информативни центар – у иностранству се отвара са циљем презентовања
културе.
Земље могу имати одређене начине дјеловања, као што је промоција језика или друге
културне баштине. Велике земље су у предности због средсава која се изискују, али
Аустрија може бити прави примјер мале земље која значајно улаже у културу.
Међу осталим аташеима који имају специјалне дужности могу се наћи аташеи за медије,
рад, школство, финансијски аташеи као и пољопривредни , религисјки и спортси аташеи.

36. 37. Начини комуницирања, усмено комуницирање

Свако усмено комуницирање заправо представља говор и слушање саговорника. Говор
може имати и низ пропратних гестикулација или разних експресија који у потпуности
могу да га одреде.
Ријечи су чиниоци говора, зато је јако важан њигох правилан избор у датом тренутку,
када се жели изразити тражени појам. Дипломата мора имати веома важну особину, а то
дефинитивно јесте – суздржаност, врелина која у одређеним тренуцима може помоћи да
се до стварног циља дође многи раније
Посебно значење у дипломатији свакако има појам - дипломатски жаргон, у том
тренутку ријечи могу имати другачије или много јаче значење од уобичајеног
Сама суштина ове лекције заправо лежи у томе да је потребно схватити значај
изговорених ријечи у датом тренутку, као и пажња на редослед ријечи у реченици
проликом разних објава, дипломата у сваком тренутку мора водити рачуну чак и о
најмањим ситницама. Остали начини комуницирања су телефоном, писано
комуницирање и слање факсом.

38.Језик у дипломатији
Први и основни услов за комуницирање и спораузмијевање измађу дипломата јесте
заједнички језик. Представници одређених држава у којима се говори истим или
сличним језиком дефинитивно бивају у предности. Али за све дипломате као нужност
узима се познавање страних језика. Много је битно да међу дипломатским
представницима не дође до неспоразума, као у случајевима када су се Француска и
Енглеска мимоишле око питања ракета поларис, због тога што су два премијера након
разговора у четири ока и због површног познавања француског дошли до различитих
закључака.
У оквиру УН- службени језици су: арапски, енглески, француски, кинески, руски и
шпански.
Добар преводилац може бити од изузетог значаја. У Дубровнику су постојали
Драгомани, чињеница да се и тада цијенио преводилачки занат и умијеће.

39.Неформално преговарање
Као што и сама ријеч говори неформално, нешто што се дешава иза кулиса, по кулоарима
у циљу размјене одређених ставова и мишљења. Дипломате овакав принвип користе
када се обраћају млађим колегама, познаицима, на ходнику.

40.Формално преговарање
Преговарање форланог рипа одвија се у тренутку када се решава било које питање у
односу између држава, наравно бива унапријед договорено са комплетим планом
одржавања.
Дешава се у ситуацијама када земље расправљају о потписивању уговора, споразума,
заузимају одређене ставове, скпалају савезе, прекидају међусобна непријатељства...
Земља одређује предвнодника своје делегације. Шеф делегације је опуномоћен да у име
своје земље у одређеним случајевима склапа споразуме и уговоре. Преговори се обично
воде на некој отменој дворани. Прије самих преговора одређује се њихов карактер, тј. да
ли су јавни или тајни. У оквиру формалних преговора постији одређена процедура која
се прати у већини случајева, наравно наглашава се гостопримоство и срдачност
домаћина у сваком тренутку, па чак и када су односи између двију држава затегнути.
Сама техника преговарања у већини случајева изискује кориштење лажи. Наполеон је
својевремено Метерниха називао лажовом, док је сам Метерних разликовао вјештину
прикривања истине и ноторне лажи.
Аутор наводи једну ситуацију у којој је Маргарет Тачер жељела да обезбиједи одређени
вјештачки респкет енглеског амбасадора у Мадриду. Наиме када ју је шеф шпанксе
делегације упитао да ли се слажемо, она као највиши представник окренула се ка првом
до себе, лорду Карнгтону и упитала га да ли се сажу, а затим је овај урадио исто
окренувши се ка амбасадору у Мадриду који је одговорио да се слажу. На тај начин
Шпанци су сматрали да тај амбасадор посједује велики утицај у Лондону иако заправо
то није била истина, већ обична представа.
У суштини сви разговори између преговарача, ма ко се налазио на другој страни, требали
би да се воде уљудно и културно без дизања тона. За такав став који не значи попуштање
постоје три разлога:
1. Нема ничег ненормалног што двије државе расправљају о различитим ставовима,
интерес сопствене земље је најбитнији
2. Љутњом, нетрпељивошћу, оштрим тоном и грубим ријечима нећете никога
уплашити
3. Губитком контроле над тоном и рјечником губи се и контрола над аргументима

У току преговора најбитније је поштовање према саговорнику па чак и када је

представљање ваших аргумената довело до жустре расправе. Неопходна је ментална
одвојеност од аргументације, циљ мора бити основни покретач
Чал и највеће неслагање, историја је доказала, људе увијек на крају доведе до истог
преговарачког стола.

41.Тајни разговори
Тајно преговарање одувијек је било присутно и узимало је великог маха када је у питању
кројење судбине свијета. Једноставно 8 великих сила су доносили одлуке тајним
договорима иза затворених врата притом објављивајући ратове, склапајући уговоре и
споразуме. После светских ратова радило се на међудржавној сарадњи и подстицању
отвореније јавне дипломатије. Оснивањем Лиге народа а касније и УН-а условно је
отклољена тајна дипломатија. Технички развој свијета довео је до појаве опште
информисаности која је досегла висок ниво. Данас постоји контрола, што на
унутрашњем плану земаља које су парламентарне демократије што на спољашњем, гдје
контролу поступака врше међународне организације.
Као примјер можемо навести Тајни лондоснки споразум којим је Италији у сврху
преласка на страну сила Антанте тада обећана позамашна територија данашње
јадранског приморја.
42.Притисци, пријетње, уцјене, подизање тона, вријеђање, прекид
разговора, ултиматум
Дипломатски разговори и преговарање наравно нису увијек дипломатски.
Велике земље, у оквиру својих интереса могу користити бројне предности које посједују
у том тренутку преговарања, а то су разлике у војној снази, економске или територијалне
повољности и одлике. У тренутку преговарања можемо наићи и на веома неугодне
саговорнике, који некада и не крију антипатије према вашој тржави, а некад је заправо
њихов начин преговарања досита непријатан. У таквим случајевима неопходно је
прилагодити се датом моменту. У природи преговарача је да се користи свим адутима
које у том моменту посједује. Ту долазимо до појма који се назива пристсак.
Пријетње и уцјене – представљају виши ниво притиска, могу бити усмјерне према
преговарачу или према држави, али тада се већ појављује појам ултиматума
Ултиматум – за циљ има ослабити отпор према притиску и сломити противка,
најпознатији такав случај је ултиматум Србији у WWI
Тешко је дати рецепт о могућностима поступања у таквим ситуацијама.

43.Мирно рјешавање спорова

Дипломатија прије свега заправо представља својство за континуирано преговарање,
онај примарни начин отклањања разлика мирољубивим путем.
У данашњем свијету разним правилима и уредбама дефинисани су начини за мирно
рјешавање спорова. Најновија систмеатизација документа из подручја међународног
права припремика је група стручњака из Вијећа Европе
- Преговарање и консултације
- Добре усуге
- Истрага
- Посредовање
- Мирење
- Арбитража ( арбитражни судови и комисије и стални арбитражни суд)
- Судско рјешавање ( међународни суд правде и остали судови)
- Рјешавање у оквирима међународних организација ( УН и остале оргнизације)
- Остали начини мирног рјешавања
Преговори и консултације предтављају први и најчешћи корак ка уклањању разлика и
супротсности. Једноставно прије свих осталих могићности рјешење проблема покушава
се наћи у преговарању.

Добре услуге у оквиру преговарачког процеса укључују трећу страну, дакле трећа
страна у том случају има одређену посредницчку улогу у проналаску рјешења проблема,
али у том случају не учествује актуелно у самом процесу

Посредовање се одликује у ситуацији у којој једна или више држава узима своје
ангажовање у спору у којем нису директно уплетене. Дешава се у случају када двије
стране немају могућност директних преговора, најчешће у рату

Истрага се одвија када између двије државе долази до мимоилажења када је у питању
оцјењивање чињеница, у таквим случајевима формирају се анкетне комисије.

Мирење, миритељ, за разлику од посредника не мора бити држава. Дакле мора бити
постигнута виша фаза мирног рјешавања спорова, а то свкако јесте миритељ. Он
странкама нуди не само међународно правно рјешење већ и рјешење које је прихватљиво
за обе стране

Арбитража – међународна арбитража – предвиђа прегршт међународноправних аката

који за циљ имају миртно рјешавање спора, некада је арбитар био папа, велике силе, а
данас то представља колективно тијело сачињено од неколицине међународних
правника са одређеним степенима интегритета. Стални арбитражни суд налази се у
Хагу.

44.Међународни уговори

Министарство ваљских послова надлежно је за склапање политичких уговора о

пријатељству и сарадњи, у свим другим сллучајевима оно има само савјетодавну
функцију.
Могућност склапања међународних уговора имају предсједник, премијер или
евентуално министар вањских послова.
Међународним уговором се усаглашавају обавезе између два или више субјеката
међунароног права којим изражавају намјеру да да произведу учинке предвиђене
међународним јавним правом.
Могу бити: БИЛАТЕРАЛНИ и МУЛТИЛАТЕРАЛНИ када је ријеч о броју потписника
Могу бити усмени или писмени, уговори којима се оснива нека међународна
организација.
Међународне организације могу стварати своје специфичне уговорне односе, најбољи
примјер за то је Вијеће Европе, у коме је до сада усвојено преко 160 различитих
конвенција
Дипломатске мисије имају јако запажену и важну улогу која води до склапања
међународних уговора. Сваки уговор као продукт идваја одређени низ инструкција које
је неопходно поштовати.

45.Публицитет
Аутор истиче да се дипломатски посао не може одвијати пред тв екранима, камерама и
рефлекторима. У бити једна сувишна ријеч може да се претвоти у кардиналну грешку о
чијим последицама можемо само замишљати. Одатле се јавља одређени вид ткз.
Професионалности у струци гдје дипломате избјегавају давање интервјуа, дају штура и
неодређена питања новинарима, ескивирање фотографа...
Само се неискусни дипломати могу видјети како се жустро грабе за одређена мјеста.
Дакле публисцитет дефинитивно није добар за овај посао.
Публицитет са сабом може носити одређене мане као што су на примјер заједљивост или
љубомора, а и одређене повластице, аутор наводи из личног примјера да му полицајц
није хтио написати казну за одређени саобраћајни прекршај.