1.

БЛАГОДАТ

Спасоносно деловање на људе Светога Духа, који пребива у Цркви од дана

Педесетнице назива се благодат. Она се излива љубави Бога Оца, ради иску-пљених
заслуга Сина Божијег Исуса Христа, Његовим заступништвом. Божија Благодат је
потребна (неопходна) на свим степенима духовног живота човека: она почиње
(упозоравајућа или подстицајна благодат), наставља и довршава спасење.
Благодат или благодатни дарови се дају „Духом Светим“, и зато за веома
благодатног човека кажу да је он стекао Светога Духа илин се испунио Духом Светим.
И ништа мање у ретким случајевима и већим делом на веома високим степенима
духовног живота дејство благодати преживљава човек као лични додир са Богом.
Најчешће човек или није свестан деловања благодати или је доживљава као своје лично
стање, понекад, уосталом, и као сасвим особено. Зато се благодатна помоћ познаје по
њеним плодовима, на пример: у победи над грехом.
Овладавање благодаћу на вишим степенима,а које се прика-зује као потпуна
промена и преображај човека и чак као сусрет са Богом, могуће је зато што, као што
уче Свети Оци Цркве, Бог (Дух Свети првенствено) долази у додир са човеком Својом
посебном енергијом и силама. Трасцедетална суштина Божија за човека недоступна,
али у својој обраћености свету Бог има посебан начин постојања, у коме се открива
људима и долази у додир с њима.
Немогуће је разумети и набројати све путеве, којима се даје благодат. Она може
да се излије као одговор на било који молитвени и животни подвиг човека, који тражи
Бога. Али кроз Свете Тајне Цркве благодат се излиава несумљиво. Тајне су дароване
Цркви као знак неодвојивог пребивања Светог Духа у њој и као сведочанство њенњ
истинитости. Захваљујући њима духовни и благодатни живот човека добија
боженсвену основу и истовремено меру и ред. У свакој Тајни се даје посебни
благодатни дар, а кроз све Тајне укупно освећује се читав живот човека и свог људског
рода.

1
 2.СВЕТЕ ТАЈНЕ

Мала честица отрова, која доспије у организам човека, заразује и усмрћује тело.
Отров греха се разлио по читавом човечанству и заразио га смртном заразом. У
природу човека унешена је сквер, а кроз њу отуђење од Бога и духовна смрт. Избећи ту
смрт могуће је тек кроз сједињење са Богом, а она се постиже покајањем и вером у
искупитељни подвиг Спаситеља. Човеку је неопходно да постане следбеник Христа и
да се преко Њега дејством Светога Духа очисти од грха и започне нови живот у љубави
и истини заповести Божијих. Само то га чини способним за вечни и блажени живот.
Средства, преко којих сваки који поверује „добија у себи благодат која га осваја- су
Хришћанске тајне.
Реч „тајна“ означава сваку дубоку, скривену мисао, ствар или радњу. Тајне- то
су таква света дејства(радње), у којима при изговарању одређених речи на верујућег
тајанствено и невидљиво делује благодат Божија. При стварању света Творац је
говорио: „ Нека буде светлост“- и снагом његових речи настала је светлост. Тако је и у
Тајнама- при изговарању речи установљаних од страна Цркве, моћно делује на човека
благодат Божија.
Тајне- то су помоћници немоћном човеку. Њихов циљ је – даривање људима
благодатне љубави Божије. Њихов плод је – ослобођење од грешног живота. Сама реч
„тајна“ показује да она не припада испитивању разума, већ је верујући прима срцем.
Како и којим условима се остварује савез са Богом и којим средствима? Први
услов- добровољна и искрена жеља да се ослободиш грешног живота, покајати се.
Покајање је једно од највећих достигнућа људског духа, оно је плод свести о својој
кривици и на делу, и у мислима. Покајање- то је брига о свом дуовном стању.
Обраћењу (преображају) човека помаже Сам Бог. У томе као главна сила која
делује је љубав Божија. Други услов- заменути свој стари грешни живот новим: не
чините зло, већ добро. Потребно је упијати у себе нове погледе које долазе од
Спаситеља преко Његове Цркве. За то је потребна помоћ, потребна су упуства.
Како наћи упуство и вође за хришћански живот? Да ли у народним обичајима?
Али у њима су са истином и моралном чистотом помешане и предрасуде и људска
неправда. Да ли у грађанским законима? Али они више говоре о томе, шта не треба
радити, него о томе шта треба радити. Они се тичу спољашњих манифестација

2
човекове воље, а унурашњег духовног живота скоро да се и не дотичу. А између
осталог у унутрашњем животу срца (душе) је и суштина моралности. „Из срца излазе
зле помисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна сведочанства, хуљења“ (Мт.15,19)-
рекао је Господ.
Како се врши обраћање човека Богу? Оно се врши узајамним контактом Бога и
човека. Бог Својом благодаћу пробуђује у човекужељу да Му се обрати. Човек на
дејства побуђујуће благодати одговара својом вољом и спремношћу да прихвати. Али
човек може и да напусти Божије призиве. Тада се обраћење(преображај) не врши.
Благодат Светога Духа- то је посебна сила Божија, неопходна за спасење човека.
Под дејством благодати човек добија способност да прима и разуме Реч Божију.
Благодат Светога Духа и ствара у нама веру, и примљена реч је заиста Реч Божија, а не
људска. Тако се налази (стиче) пут ка Богу, добру, истини, ка спасењу и вечном
блаженом животу.
Света Тајна саопштава вернику одређени дар благодати. Према учењу Цркве,
услов за добијање благодати у Тајни је унутрашња настројеност, расположење човека,
који прима тајну: од човека се тражи вера, искрена жеља и потпуна спремност да је
прими.

3. КРШТЕЊЕ

Крштење је Тајна, у којој верујући при троструком погружавању тела у воду,

призвањем Бога Оца, Сина и Светога Духа умире за живот телесни, гршни и рађа се
поново од Духа Светог у живот духовни, свети (православни катихизис).
Крштење је установио Сам Спаситељ, Господ Наш Исус Христос. Он је наредио
апостолима: „идите, научите све људе крстећи их у име Оца, Сина и Светога Духа“
(Мт. 18,19)
Као и свака Тајна, Крштење има веома дубок духовни смисао. Крштење је тесно
повезано са искупитељним подвигом Исуса Христа. Да би се користили плодовима тог
великог дела Божијег, треба поверовати у Господа, покајати се и преко Светог
Крштења ући у Његово вечно Царство. Апостол Павле говори: „Сви су сагрешили и
лишени су славе Божије“ (Рим. 3,23). Покајани човек на свом крштењу као да избацује
из себе тај погубни плод познања добра и зла, који је праотац Адам појео у Рају.
Крштењем се опраштају и првородни грех и лични греси који су везани са ову Тајну.

3
Још на земљи хришћанин постаје учесник славе Божије, члан Царства Небеског.
Господ је рекао: „ Ко верује у Сина, има живот вечни!“( Јв.3,36) „Који поверује и крсти
се биће спасен, а који не верује, биће осуђен.“(Мк.16,16) Тако је велики значај тајне
крштења.
Свети Апостоли, добивши силу одозго (погледај Лк.24,49), почели су да врше
Тајну Крштења, да очишћују, поново рађају у њој верујуће благодаћу Светога Духа:
„Покајте се- рекао је Апостол Петар Јудејцима- и да се крсти свако од вас у име Исуса
Христа за опроштење грехова; и примићете дар Духа Светога“(дел.ап. 2,38) Дакле, да
би се спасли, неопходно је примити Тајну Крштења. „ Ако се ко не роди водом и
Духом, не можее ући у Царство Божије“(Јв.3,5)- рекао је Сам Господ.
У Православној Цркви бебе крсте у вери њихових родитеља. Дете је, у извесном
смислу, део својих родитеља, и верујући родитељи желе да њихов плод буде
приопштен вечном Царству љубави и истине, којем припадају и они сами. У Тајни
крштења учествују крштени да би јемчили пред Црквом за веру крштаваног, ако је то
одрастао човек, и за добро хришћанско васпитање крештене бебе (детета). Јеванђеље
нам даје поучан пример при исцељењу болесног, где по вери других даје благодат:
„ Исус видјевши веру њихову (оних који су донели болесног) рече узетоме: Синко,
опраштају ти се греси твоји.“ (Мк.2,5)
Крштење је невидљиво рођење од Духа Светог преко видљивог погружавања у
воду. Зашто се користи вода? Зато што, као што се водом умивамо и спирамо са себе
сваку прљавштину, тако се и за време Крштења човек умива(пере) благодаћу Духа
Светог од сваког греха.
„Пошто је Крштење духовно рађање, а човек се једном рађа, онда се та тајна не
понавља!“(Православни Катихизис) „Један Господ, једна вера, једно Крштење“ (Еф.4,5)

4
 4. МИРОПОМАЗАЊЕ

Миропомазање је Тајна у којој се верујућем при помазивању освећеним Миром

делова теле дају дарови Светога Духа, који га враћају и укрепљују у животу духовном.
(Православни Катихизис)
О даровима Светога Духа Христос Спаситељ говори: „Ко верује у Мене, као што
Писмо рече, из утробе(тј.срца) потећиће реке воде живе. А ово рече Он о Духу, кога
требаше да приме они који верују у име Његово“ (Јв.7,38-39)
Грех свуда окружује човека, склоност према греху остала је у њему. Ево зашто је
крштеном неопходна посебна Божанствена помоћ. Апостол Павле говори: „А Бог је
онај који нас утврђује с вама у Христу и који нас утврђује с вама у Христу и који нас
помаза.(2.Кор. 1,21-22)
У првим вековима Тајна Миропомазања (преношење на новокрштене Светог
Духа) су вршили полагањем рука( пог. Дел ап.8,14; 17,2-6) . кад се појавио много
верника и апостоли и њихови наследници епископи нису имали снаге да врше полагање
руку на сваког хришћанина, у Цркви је било уведено Свето Миро, којим је могао пома-
зивати било који свештеник. Оно се припрема од благоуханих твари (материја) и јелеја.
Свето Миро је знак црквеног јединства, јер се сабо-ром архијереја на челу са
настојатељем Цркве оно освећује и распоређује по свим Црквама.
Миропомазање се врши одмах после Крштења, при томе се у облику крста
помазује чело, очи уши, уста, груди, руке уз изговарање речи: „ Печат дара Духа
Светога. Амин.“

5. ЕВХАРИСТИЈА

„ Причешће је Тајна, у којој верујући у облику хлеба и вина куша ( причешћује

се ) од самога Тела и Крви Господа нашег Исуса Христа на отпуштање грехова и живот
вечни ( православни катихизис).
Тајну Евхаристије је установио Господ Исус Христос на Тајној Вечери. На крају
вечере Исус Христос „ узе хлеб и благословишига пре-ломи га и давајући ученицима
рече: примите, једите, ово је Тело Моје. И узе чашу и заблагодаривши даде им и рече:
пите из ње сви јер ово је Крв моја Новога Завета, проливена за многе за опуштење
грехова.“ ( Мт. 26,26-27) У евхаристији хлеб се претвара у само истинско тело Господа.

5
Вино се претвара у саму истинску Крв Господа која је за време страдања на крсту била
проливена за живот света. У овој тајни Господ Исус Христос не симболично, не
сликовито, не обиље благодати, као у осталим тајнама већ истински стварано.
Реч „ евхаристија“ у преводу са Грчког језика у преводу означава
„ захваљивање“. Ова тајна врши се на литургији. Реч „ литургија“ означава „ заједничко
богослужење“. На неопходност причешћа за сваког хиришћанина указује сам Господ.
Установљавајући тајну евхаристије, он није рекао само: „ јер је ово тело моје“ и „ јер је
ово крв моја“, већ је испред тих речи позвао „ примите, једите“ и „ пите из ње сви
( Мт.26...) заповешћу „ ово чините у спомен на мене“ ( Лк. 12,19),показао је да се тај
призив односи не само на апостоле који су присустовали на вечери, већ и на све његове
слебденике свих времена и народа.
У супштини својом та храна ( евхаристија) је у већем степену духовна али она не
престаје да буде и опипљива. Својом опипљивом страном она храни и оживотворује
тело. Својом духовном снагом као огњем, она продире у дух човека. Ова сила постаје у
њему неисточивим извор живота. Људска природа се спаја са Божијом природом.
Читаво људско биће ступа збогом у савез виши телесни сушественији. За Хришћанина
узвишеније и милије од причешћа светим Христовим тајнама нема ништа неможе бити.
Све бледи у пријатној свести- у свима који се пречешћују тече Крв Христова, Крв самог
Бога.
Православна црква препоручује исповедање ( тј. Приступање тајни исповести)
уочи сваког причешћа. Пре исповести причешћа неопходно је држати пост према
могућностима својим, присустовати на богослужењу, држати личну молитву, а главно,
измирити се са свима. Света црква заповеда што чешће причешћивање, пожељно сваки
пост и никако не ређе од једампут годишње. Ово моћном извору живота бесмртности
хришћани су дужни да теже са пуно жеђи ( жеље ) и духовне радости. У књизи дела
апостолска каже се: „ у народа који поверова беше једно срце и једна душа“ ( Да. 4,32),
зато су они заједно вршили еухаристију и причешћивали се ( гледај Да. 2,42-46; 20,7) и
њихове душе су биле испуњене весељем ( Да. 2,46-47).
Евхаристије заузима централно место у богослужењу и духовном животу
православне цркве. Евхаристију, као и друге тајне, може да врши само епископ или
свештеник који је добио канонски законско рукоположење. Али је главни вршилац сам
Господ Исус Христос. Зато боженствена супштина и светлост тајне не зависе од
моралних особина и духовног расположења учесника, од чега ипак, зависе вршење
тајне не самог причесника.

6
 6. Покајање

Без обзира на богате и разноврсне дарове благодати примљене у моропомазању

и евхауристији ипак снага греховних навика, подвале ђавола и зло света врше јак
притисак на нови живот Хришћанина. И после кршћена у души остаје склоност ка
греху, у телу болести и смрт. Хришћанин опет постаје роб греха, који га удаљава од
бога. Зато је неопходно такво средство, које би помагало чишћењу човека од грехова и
сједињењу њговог с Богом. Као такво средство служи тајна покајања.
Покајање је тајна у којој се онај који исповеда своје грехе уз видљиву молитву за
опроштај од свештеника, невидљиво разрешава од греха од стране самог Исуса Христа
( православни катихизис).
Христос спаситељ је дао апостолима, а преко њих епископима и свештеницима
власт да опраштају грехе: „ дунуо је и говорио им : примите духа светог: коме
опростите грехе опраштају им се; и којима задржите задржани су. ( Јв. 20, 22-23)
испуњавајући ову Христову заповест, апостоли су вршили тајну покајања: „ и многи од
њих који су поверовали, долажаху те исповедаху и казиваху дела своја“ ( Да. 19,18).
Колико год да је велик грех, милосрђе Божије је бесконачно. Господ неће ( не жели)
смрт грешника.
Господ је пројављивао посебну очинску љубав према онима, који су исповедали
грехе и напуштали зла дела своја. Унутрашњи развој истинског покајања потресно је
приказао Исус Христос у причи о блудном сину ( Лк.15,11-32).
Да би се добио опроштај грехова, неопходно је жаљење, скрушеност у својим
гресима, свест о својој кривици пред Богом и свој недостојности пред њим; главни
услов покајања је – поправити свој живот , измирити се са свим људима и надатисе
милосрђу Божијем. Дубок пример само осуђивања и скрушености у својим гресима
даће намцариник који је „ из далека стајао, није смео чак и очи подигнуте ка небу, него
се бијаше у прса своја говорећи : Боже ! буди милостив мени грешноме ( Лк.18,13).
Посебност наклоност Божију и опроштај грехова онај који се каје добија за
љубав према богу и ближњима. За искрено покајање љубав према Богу и ближњима
неопходна је дубока вера у Христа спаситеља као искупитеља. „ О њему сви пророци
сведоче да ће именом његовим примити опрошћење греха свако ко верује у њега“.

7
 У неким случајевима свештеник може да нареди „ епитимију“ ( то је грча реч и
означава „ забрану“); подразумева се забрана приступања тајни евхаристије да овај или
онај рок у зависности од тежие учињеног греха, дубине и искрености кајања. То време
се даје за покајање, за усрдну молитву, за вршење добрих дела. Епитимија има
поправни, васпитни, лековит карактер; то је лечење грехова, одољивање греховним
навикама у пороцима.
Тајна покајања се понавља. Црква учи дубокој вери у неицрпност Божијег
мрлосрђа и чешћем прибегавању његовој излечитељној снази. Ова тајна се назива друго
крштење, крштење сузама. То је свесна бања за очишћење савести.

7. Брак

Брак је тајна, у којој се пред свештеником и црквом при слободном обећању

младожење и невесте на узајавну супружничку верност, благосиља њихов супружнички
свавез у облику духовног савеза Христа и Цркве и измољава им се благодат чисте слоге
за благословен пород и хришћанско васпитање деце.
Брак установио сам Бог. Створивши Адама и Еву, он им је рекао: „ рађајте се и
множите се, и напуните земљу и владајте њоме“ ( постање 1,28). У Новом Завету
Господ Исус Христос је благословио брак у Кани Галилејској. Као одговор на питање о
одобрењу за развод господ је рекао: „ од почетка је творац створио мушко и женско. И
рекао: због тога ће оставити чивек оца својега и матер и прилепиће се жени својој, и
биће двоје једно тело. Дакле, што је Бог саставио, да човек не раставља.“ ( Мт. 19,4-6).
Брак је најтешње сједињење две личности у једно тело, он укључује достизање
јединства двоје и очување његова у целости, унутрашње срастање, духовно јединство.
Хришћански брак захтева сталан подвиг. Потребно је велико узајамно трпљење,
стрпљење, страдање једно за друго, свест о важности и благослова Божијег и обавеза
која су преузели спремност на живот.
Апостол Павле изједначава брачни савез са духовним јединстовм Христа и
Цркве: „ мужеви, волите своје жене, као што Христос заволе цркву и предао себе за
њу... да је стави предасе, славну Цркву, која нема ни мрље ни порока него да буде света
и непорочна. Тако су дужни мужеви да воле своје жене као своја тела; онај који воли
своју жену воли себе сама. Јер нико никад није омрзно на своје тело, него га храни и
негује, као Господ Цркву; јер смо ми чланови ( удови ) његова тела, и од костију
његових. Зато ће оставити човек оца свога и матер и прилепиће се жени својој и биће

8
двоје једно тело. Тајна је овао велика; а ја говорим о Христу и о Цркви. ( Еф.
5,25,27,32). У идеалу брак је нераскидљив, као што је нераскидљив вечни савез Христа
са Црквом. Нераскидљивост брака се заснива на томе, што се он врши по вољи и од
одређењу Божијем. Ако је светиња брака нарушења прељубом ( супружничком невером
), он може бити раскидан ( Мт.19,9).

8. Свештенсво

Свештенство је тајна у којој преко епископског рукополагања правилно

изабраног силази Свети Дух и поставља га да врши тајне и напаса стадо Христово.
Тајна свештенства је установио сам Господ Исус Христос. Апостол Павле
говори, да је Христос поставио у Цркви апостоле, пророке, јеванђелисте, пастире и
ученике „ за усавршавање светих у дјелу служења“ ( Еф. 4,11,12).
У Цркви Христовој три су степена Свештенства и према томе три вида служења:
Ђаконско, презвитерско (јерејско) и епископско. У овој Тајни, коју су вршили апостоли
преко полагања руку, „свакоме је дата благодат по мери дара Христова“ (Еф. 4,7). Тајна
Свештенства се назива још и „рукоположењем“ , јер врешећи је, епископи, као у стара
времена апостоли, полажу руке на посвећеног. Тако се у књизи „Дела Апостолска“
говори о рукоположењу првих ђакона: „И поставивши их пред Апостоле и они
(апостоли), помоливши се, положише руке на њих. (ДАп. 6,6)
Апостол Павле и Варнава, проповедајући реч Божију, вршоли су ову тајну: „И
рукоположивши им презвитере за сваку Цркву, они се помолише са постом и
предадоше их Господу у којег вероваше“ (ДАп. 14,23)
Треба приметити да је благодат свештенства једна, али се даје преко тајне у виду
различитих дарова за потребно испуњавање обавеза Ђакона, презвитера или епископа.
Из посланице Ап. Павла Титу, епископу Критскоме, види се да епископи настављају
апостолску службу: „Зато сам те оставио на Криту да уредиш што је довршено и да да
поставиш по свим градовима старешине, као што ти заповедих“ (Тит. 1,5).
Рукоположење у Цркви врше само епископи, јер „ већи благосиља мањега“ (Јев.7,7)
Савршено је очигледна неопходност јерархијског устројства у Цркви.
Непрекидна нит прејемственог рукоположења и непрекидан низ епископа, који су
наследили од Апостола, су одлична црта и битна (суштина) особина истинског (правог)
Свештенства. Тамо где се то губи, прекида се постојање Цркве.

9
 Пастирска делатност- то је скуп свега, што се врши за вечно спасење стада:
стављањем на распологање, онима којима треба да се спасу, средства- Тајни,
богослужења, живе речи проповеди, душебрижности, привлачења к Богу речју и
примером узвишеног хришћанског живота.Пастири су обавезни да сачувају током
векова реч Божију, да дубоко проникну у њу; да свестрано усвајају и испуњавају
Његове заповести.

9.Јелеосвећење

Јелеосвећење је Тајна, у којој се при помазивању тела јелејем призива на

болесног благодат Божија; исцељујући немоћи душевне и телесне.
Ову Тајну су пренели Цркви Св. Апостоли. Послати од стране Спаситеља, они
су „пошли и проповедали покајање; изгонили многе духове и многе болесне
помазивали уљем и исељивали(Мт.6,12-13). Апостол Јаков, који је лично видео
Спаситеља, подробно пише у својој посланици: „Болује ли ко међу вама, нека дозове
презвитере Цркве и нека се моле над њим, помазавши га уљем у име Господње. И
молитва вере ће спасти болесника, и подигнуће га Господ; и ако је учинио грехе,
опростиће му се“ (Јк.5,14-15). У овој заповести Апостола Јакова је недвосмислено,
јасно и детаљно изложено ко, над ким и због каквог циља врши Јелеосвећења.
Знаци тајанственог, благодатног вршења Јелеосвећења су: 1) вршење
Јелеосвећења од стране скупа презвитера; 2) молитва над болесником, у његовом
присуству, а не у осуству; 3) помазивање болесног јелејем у име Господње; 4) излечиво
дејство се не преписује јелеју, већ молитви. Благодатно дејство тајне су: спасење
болесног (душевно и телесно), телесно исцељење- „подигнуће га Господ“ и опроштај
грехова.

10
 10.Тајна и обред

Тајна – то је такво свештенодејство, које се јавља (даје) верујућима посебну

благодат. Благодатна дејства не зависе од места и времена његовог вршења, већ
спасоносни утицај Тајне зависи од моралног стања човека. Од њега се захтева вера,
свест о важности Тајне и искрена жеља и спремност дасе она прими. Ако тога
нема,примање Тајне служи на осуду човека (1.Кор. 11,26-30). Суштински знак тајне је
Божанско порекло.
Свака Тајна има своју обредну страну, али у Цркви се врше такви обреди који
нису Тајне. Ти Црквени обреди се разликују од Тајни тиме, што преко њих благодат
Божија може бити пренешена, а може бити и не пренесена (дата). Делотворност
благодати у Тајнама је безусловна. Тајне саопштавају (дају) хришћанску благодат
Божију, која ће утицати на његов унутарњи морални живот и мењати га. Обреди, пак
призивају благослов Божији на спољашњу активност човека. Пошто се човек састоји од
душе и тела, обредна страна религиозног живота за човека је неизбежна. По устројству
своје природе њему су потребна и видљива средства ради прихватања ради прихватања
неведљиве силе Божије.
Шта је то оберд? Обред – то је установљен обичај спољашњег свештенодеиства.
Обред је стварала Црква постепено. Она их је уводила у употребу, мењала и често
замењивала новима. Црквени обред – је све оно, што се односи на спољашњу страну
религиозног живота: богослужбени поредак, прописи, предмети и радње, које имају
како је правило(по правилу) симболичко значење. Обреди изазивају и подржавају у
верујућем благослов за време богослужења и у личној (посебној) молитви. Они помажу
верницима да изразе пред Богом своју веру и смирење, своја унутрашња осећања.
Хришћанин се користи древним обичајем да врши крсно знамење уочи почетка било
каквог посла. Овај обичај га посећа на (постојање) Бога, побуђује га да својим срцем
осети близину Бога и да Му се помоли. Тако обреди утичу на унутрашње стање човека.
У Православној Цркви врше се молебни у разним случајевима живота
Хришћанина: за болесне, путнике, захвални молебни и др. То такође нису Тајне, већ
обреди. Такође се врше обреди освећења воде, парастос, служење за упокојене, молитве
за упокојење душе новопрестављеног. Сви ти молебни, молитве, парастоси су важни за
јединство човека са Богом, а такође и са духовним, невидљивим свет.

11
12