POJAM TEHNIČKOG SAZNANJA

Za označavanje tehničkog saznanja koriste se termini tehnika (u engleskom govornom području) i

tehnologija (u Srednjoj i Istočnoj Evropi).
Ove reči dobile su nazive po starogrčkim rečima tehne (mehanička veština, zanat, spretnost, nauka,
umetnost) i logos (um, razum, mišljenje).
tehnika - tehne
tehnologija - tehne + logos (misao (znanje) o mehaničkim veštinama)
Neki naučnici smatraju da treba praviti razliku između tehnike i tehnologije, dok najveći broj naučnika
smatra da imaju istovetno značenje. Značenje tehnike i tehnologije treba zadržati za tehnička sredstva i
načine obavljanja praktičnih delatnosti na osnovu tih sredstava.
Tehničko znanje obuhvata:
 ideje, stavove i principe, koji objašnjavaju način stvaranja i funkcionisanja materijalnih sredstava,
 materijalna sredstva zasnovana na tim idejama i principima,
 kao i postupke korišćenja tih sredstava radi ostvarenja određenih praktičnih ciljeva.
Tehničko saznanje ima dve dimenzije:
1. Teorijsko-saznajnu - nastojanje tehničkog saznanja da racionalno iskustvenim putem otkrije
objektivne osobine određenih pojava i principe međusobne povezanosti tih pojava, sa ciljem stvaranja
materijalnih sredstava.
Tehničko saznanje mora biti objektivno, opšte, precizno i sistematično, tako da su najbitnije osobine
teorijske dimenzije:
objektivnost - nastojanje da se otkriju realne osobine pojava i da se one adekvatno teorijski objasne.
Stavove objektivnog dela teorijskog saznanja mogude je proveriti (eksperimentom)
opštost - nastojanje da se ispitivanjem osobina pojedinačnih pojava, otkriju zajedničke osobine cele klase
pojava.
preciznost - saznanje mora da adekvatno izražava ne samo opšte osobine neke pojave, već i osobine
najsitnijih delova te pojave.
sistematičnost - povezanost tehničkog saznanja, na osnovu određnih principa, u jednu logičku celinu.
2. Materijalno-praktičnu - nastojanje tehničkog saznanja da na osnovu teorijskih principa konstruiše
tehnička sredstva koja praktično funkcionišu i zadovoljavaju konkretne potrebe ljudi. Tehničko saznanje
mora posedovati:
materijalni oblik - Tehničko saznanje ima prevashodno materijalni karakter i ono je u pravom smilsu
tehničko, tek kada je izraženo u obliku konkretnog materijalnog sredstva.
praktično-instrumentalni karakter - usmerenost tehničkog saznanja na rešavanje određenih praktičnih
problema. Teorijsko saznanje uglavnom je usmereno na praktično menjanje sveta prema ljudskim
potrebama.

POJAM I OSOBINE NAUČNOG SAZNANJA

Naučno saznanje u prošlosti nije predstavljalo podsticajni izvor za nastajanje i razvoj tehničkog saznanja i
to, iz dva razloga:
Prvo, predmet naučnog saznanja u prošlosti nije bio racionalno proučavanje konkretne stvarnosti.
Nauka je u prošlosti uglavnom imala prezir prema empirijskom proučavanju stvarnosti i istinama do kojih
bi se na taj način došlo. Nauka je imala za cilj da misaonim udubljivanjem otkrije suštinu sveta, ali bez
racionalnog i konkretnog proučavanja stvarnosti, a takvo saznanje nije moglo biti osnova za nastajanje
tehničkih pronalazaka i tehničkog saznanja koje je po svojoj prirodi racionalno.
Drugo, čak i kada je nauka racionalno proučavala stvarnost, to saznanje nije bilo dostupno
tehničkim stvaraocima i nije moglo biti izvor tehničkog saznanja. Naučnici i tehnički stvaraoci su činili dva
potpuno odvojena sveta, između kojih nije bilo nikakve komunikacije, a time ni mogućnosti da se tehnički
1
stvaraoci upoznaju sa naučnim saznanjima koja bi eventualno mogla biti podsticaj za neki tehnički
pronalazak.
U XIX veku dolazi do uspostavljanja saradnje između naučnog i tehničkog saznanja. Ta saradnja se
manifestuje u dva vida i to: u nastojanju pojedinih tehničkih stvaralaca da određene probleme u konstrukciji
složenijih pronalazaka reše obraćanjem za pomoć naučnicima i saradnjom sa naučnicima, kao i bavljenje
mnogih vrhunskih naučnika praktičnim problemima i konstrukcijom tehničkih pronalazaka koji su imali za
cilj zadovoljenje praktičnih potreba ljudi.
Danas su naučna saznanja iz oblasti fundamentalnih nauka veoma značajan faktor za razvoj
tehničkog saznanja. Pokazalo se da i najsloženija fundamentalna otkrića, pre ili kasnije, mogu imati
praktičnu svrhu i mogu biti osnova za konstruisanje sredstava koja će služiti ljudima u zadovoljavanju
određenih praktičnih potreba. Slavni fizičar Raderford je tridesetih godina prošlog veka otvoreno sumnjao u
mogućnost praktičnog korišćenja energije dobijene cepanjem jezgra atoma. ''Zasad nema ni govora o tome
da bi se iz procesa u atomskim jezgrima mogla dobiti energija. Dodavanjem jednog protona ili elektrona
atomskom jezgru u pojedinačnom procesu zaista se oslobađa energija. Ali da bi se ostvario takav proces,
mora se utrošiti kudikamo više energije...ko govori o tehničkom iskorišćavanju atomske energije, taj priča
besmislice'' (Verner Hajzenberg, 1989:242). Ipak, nije bio u pravu. Nije prošlo puno vremena, ljudi su
uspeli da praktično iskoriste atomsku energiju za stvaranje atomske bombe i za rad atomskih centrala.
Medicinska tehnika je najvećim delom zasnovana na fundamentalnim saznanjima iz oblasti biologije,
hemije i fizike. I ne samo medicinska tehnika, već i uopšte moderna tehnika ima za svoju osnovu naučno
saznanje.

IZVORI TEHNIČKOG SAZNANJA

Marks je smatrao da se čovek može odrediti i kao biće koje pravi oruđa. Po Gelenu, tehnika predstavlja
kompenzaciju čovekovih biofizičkih nedostataka u preživljavanju i svojim razvojem, ona je veštački
povedavala čovekovu mod i sposobnost u prilagođavanju prirode. (primeri su strela i koplje, mlin). Pored
biofizičke slabosti ljudi, najznačajniji podsticaji za razvoj tehničkog saznanja su slededi faktori:
1. Proizvodno-praktične potrebe ljudi - najznačajniji izvor tehničkog saznanja. Veoma veliki broj
tehničkih sredstava nastao je kao rezultat nastojanja da se reše određeni praktični problemi. (primeri su
vaga, vodenica i vetrenjača, mlin, parna, pisaća i mašine za štampanje knjiga, internet). Puno tehničkih
pronalazaka nastalo je "pre vremena" i njihova suština i praktični značaj nisu bili odmah shvaćeni. (primeri
su prvi model radio prijemnika, prva žetelica, mehanička vršilica) Ljudske potrebe su dinamičke, stalno se
razvijaju, proširuju i menjaju, pa predstavljaju stalni podsticaj razvoju tehničkog saznanja. (primer je razvoj
prevoznih sredstava)
2. Naučno saznanje - Naučno saznanje u prošlosti nije predstavljalo podsticajni izvor za nastajanje i razvoj
tehničkog saznanja, iz dva razloga:
predmet naučnog saznanja nije bio racionalno proučavanje konkretne stvarnosti, a takvo saznanje nije
moglo biti osnova za nastajanje tehničkih pronalazaka i tehničkog saznanja, čak i kada je nauka racionalno
proučavala stvarnost, to saznanje nije bilo dostupno tehničkim stvaraocima i nije moglo biti izvor tehničkog
saznanja.
U 19. veku dolazi do uspostavljanja saradnje između naučnog i tehničkog saznanja, i ona se manifestuje u
dva vida:
- nastojanje pojedinih tehničkih stvaralaca da određene probleme rešavanju obraćanjem za pomoć
naučnicima i saradnjom sa naučnicima
- bavljenje mnogih naučnika praktičnim problemima
Danas su naučna saznanja iz oblasti fundamentalnih nauka veoma značajan faktor za razvoj tehničkog
saznanja.

2
3. Kontinuirani razvoj tehnike - Tehnika u svom razvoju poseduje određeni kontinuitet. Svaki prvobitno
stvoren tehnički pronalazak predstavlja samo polaznu saznajnu osnovu za dalja usavršavanja tog
pronalaska. (primeri su istorije aviona, automobila, parne mašine) Tehnika se razvija po geometrijskoj
progresiji i ona društva koja imaju razvijenu tehniku imaju i vede mogućnosti za njen dalji razvoj.
4. Komplementarnost tehnike - mogućnost da se tehnički pronalasci, stvoreni za rešavanje praktičnih
problema u jednoj oblasti, primene za rešavanje problema i u nekoj drugoj oblasti. (primeri su različite
vrste mlinova, parnih mašina, turbina i kombajn kao kombinacija kosačice i vršilice)
5. Tržišna konkurencija - U modernom društvu najznačajniji podsticaj za razvoj tehničkog saznanja
predstavljaju ekonomski interesi kompanija, koje koriste tehničko saznanje kao veoma važan faktor u
povećanju produktivnosti rada i sticanju bogatstva. Kompanije u modernim tržišnim privredama primorane
su na stalno usavršavanje vlastitih tehnologija, jer jedino tako mogu da izdrže tržišnu konkurenciju. One
teže da smanje troškove proizvodnje, a povećaju njen kvalitet.
6. Praktično eksperimentalna radoznalost tehničkih stvaralaca - U podsticajne psihološke osobine za
razvoj tehničkog saznanja spadaju:
1. kreativnost - posedovanje potreba i želja da se stalno traga za stvaranjem nečeg novog, osećanje
lepote i ličnog zadovoljstva kada se radi na otkrivanju tajni, kao i sposobnost povezivanja činjenica,
pojava i ideja.
2. maštovitost povezana sa ekperimentalnom radoznalošću - posedovanje sposobnosti da se misli, više
o mogućoj nego o postojećoj stvarnosti i težnja da se te misli eksperimentalno provere. (primer je
nastanak raketa).
3. upornost i strpljivost - posedovanje sposobnosti da se dugo i intenzivno radi na određenom
problemu, čak i kada se ne vidi kraj istraživanja i kada su očekivani rezultati neizvesni.
4. sistematičnost i metodičnost - posedovanje sposobnosti da se u svakom istraživanju postavlja
precizan cilj i precizan operacioni plan istraživanja, kao i da se postepeno i racionalno radi na
ostvarenju cilja istraživanja. Iako u tehnici postoje slučajna otkrića, tehničko saznanje, odnosno
pronalazak nastaje tek zahvaljujudi sistematičnom radu na realizaciji prvobitne ideje.
5. posvećenost tehnici i vera u sebe - posedovanje sposobnosti da se u tehničkom stvaralaštvu vidi
životni smisao, kao i posedovanje samosvesti o značaju svog rada i sebe kao ličnosti. Tehničko
saznanje zahteva celu i jaku ličnost koja je sposobna da posle razočarenja krene iz početka.

STVARAOCI TEHNIČKOG SAZNANJA

Najznačajniji stvaraoci tehničkog znanja u prošlosti bili su:

 zanatlije - ostvarili su najveći deo tehničkih pronalazaka u prošlosti
 daroviti pojedinci - otkrili dosta veliki broj tehničkih pronalazaka, nisu se posebno bavili tehničkim
stvaralaštvom.
 tehnički pronalazači (prvi inženjeri) - dali su veliki doprinos stvaranju tehničkog saznanja. Bili su
samouko obrazovani, često su se bavili i filozofijom, nisu posedovali formalno tehničko
obrazovanje, ali su posedovali veliko znanje iz oblasti kojima su se bavili. (najpoznatiji su Heron,
Straton, Čang Heng i Arhimed)
Zanatlije kao stvaraoci tehničkog saznanja
Do 19. veka, najveći doprinos razvoju tehinčkog razvoja davale su zanatlije, dok je udeo naučnika bio
veoma mali. U periodu od 1300. do 1600. godine postojale su tri grupe naučnika:
1. naučnici na univerzitetima,
2. humanisti i
3. umetnici-zanatlije.
Prve dve grupe nisu dale skoro nikakav doprinos razvoju naučnog saznanja, dok su umetnici-zanatlije dale
najveći doprinos. Oni su idejni začetnici stvaranja novog racionalnog načina mišljenja i modernih nauka.
3
Postojale su i zanatlije višeg ranga, koje su imale određeni stepen obrazovanja, koje su stekli kao šegrti u
radionicama svojih majstora. Te zanatlije su umetnici-inženjeri (dali su najveći doprinos razvoju naučnog
saznanja), lekari, graditelji muzičkih instrumenata, graditelji nautičkih i astronomskih instrumenata,
geometri i navigatori.
Umetnici-inženjeri su slikali, izlivali statue, gradili katedrale, konstruisali dizalice, kanale i brane, topove i
utvrđenja. Otkrili su nove boje, geometrijske zakone perspektive, unapredili određena teorijska znanja iz
mehanike, akustike, hemije, metalurgije, geometrije i anatomije.
Škole za sticanje tehničkog odnosno zanatlijskog znanja nisu postojale. Zanatlijska znanja su se sticala
neposrednim radom u zanatskim radionicama. Tek od 14. veka cehovska udruženja zanatlija u svojim
statutima pravno regulišu proces učenja zanata i uvode razliku između sluge koji uči zanat i kalfe i šegrta
kao sluga koji su već učili zanat. Razlike su se ogledale u radnim pravima i primanjima.

4
ŠIRENJE ZNANJA
Stvaranje znanja je složen proces uslovljen mnogim faktorima:
 Stepen razvijenosti materijalne proizvodnje i praktičnih mogućnosti primene naučnog saznanja
 Postojanje vlastite organizacije naučno-istraživačkog rada
 Stepen razvijenosti obrazovnog sistema
 Stepen razvijenosti kulture i naučne tradicije
U različitim društvenim zajednicama su različiti uslovi za uspešan razvoj saznanja. Tako je na primer u
staroj
Grčkoj bila razvijena filozofija i umetnost, ali ne i tehnika. Brzina širenja ideja i znanja je jako značajna.
Kao
prvo, zemlje koje nisu došle do svojih saznanja mogu da koriste tuđa, sa druge strane zemlje mogu da
prihvate
i unaprede znanja, tako da su na primer japanske kopije bolje od originala.
Postoje tri različite teorije o odnosu stvaralaštva i širenja znanja i ideja:
1. Difuzionističko-koje potpuno razdvaja proces stvaralaštva od procesa širenja ideja i znanja
2. Ideja o postojanu nezavisnih otkrića i izuma i autonomni razvoj društva na osnovu tih otkrića
3. Stvaranje i širenje ideja i znanja su međusobno uslovljeni procesi
Tehnički oblici širenja znanja
Postoje dva načina širenja znanja:
1. Neposredno
2. Posredno
Neposredno širenje znanja je usmenim putem. Ovo je bio jedini način širenja znanja do pojave pisma. Ljudi
su zbog potrebe za komunikacijom razvili jezik. Bilo je skoro nemoguće ovim putem prenositi teorijska
saznanja, ali su se najviše prenosila praktično-tehnička saznanja. Tako na primer su Arapi doznali način
pravljenja papira od kineskih zarobljenika, jer je u Kini način pravljenja papira čuvan kao tajna. Putujući
misionari su sem verskih učenja prenosili i praktično-tehnička znanja. Danas neposredni način prenošenja
znanja dobija na značaju zbog postojanja naučnih i poslovnih tajni.
Posredno širenje znanja počinje prolaskom pisma. To je omogućilo da se znanja prenose sa generacije na
generaciju, da ne bi svaka generacija iznova morala počinjati sakupljati. Do pojave pisma, često su znanja
umirala sa njihovim autorima. Pismo je mnogo pouzdaniji oblik prenošenja znanja. Ranije se dešavalo da se
znanja izgube. Npr.1956 godine je u kineskoj grobnici iz 297.g pne otkriveni ukrasi od aluminijuma koji je
u
Evropi pronađen tek u XIX veku. U početku su knjige bile ručno pisane, sve do pronalaska štamparije.
Pronalazak štamparije uzrokuje nastajanje biblioteka, od kojih je najpoznatila bila u Aleksandriji.
Ne smemo zanemariti i inernet, tv i radio kao načini posrednog prenošenja znanja. Internet je nastao u
Pentagonu 1969.godine. broj korisnika interneta neprestano raste.
Društveni oblici širenja saznanja:
Moraju biti ispunjeni i tehnički uslovi i društveni uslovi da bi se znanje širilo. Sem pisma, televizije,
interneta, radija i ostalih tehničkih uslova, potrebna je i opšta pismenost, biblioteke, razvijeni obrazovni
sistem, razvijena organizacija naučno-istraživačkog rada, razvijena kultura, otvoren i demokratski politički
sistem.
Širenje znanja se najbolje obavlja između zemalja sa približnim stepenom društveno-ekonomskog,
kulturnog i naučnog razvoja.
Prema društvenim uslovima širenja ideja i znanja razlikujemo sledeće oblike:
1. Slobodna razmena ideja i znanja
2. Tajno širenje
3. Nametanje pojedinih znanja kao vrednosno najznačajnijih
4. Nasilno nametanje
5. Prodaja, odnosno transfer znanja
5
U početku, vladari država nisu sputavali širenje znanja jer nije postojala opasnost od toga. Međutim,
ovladavanjem novim vojnim tehnologijama dolazi do čuvanja tajni. Patentirali bi neki pronalazak tek kada
bibio zastareo, a i tada bi nastavili imati dobit putem licence.
Obrazovanje i transfer tehnologije su danas dominantni oblici širenja tehničkog znanja.
Oblici sprečavanja širenja znanja:
Nova znanja u toku istorije su delovala pozitivno na ubrzani razvoj, ali veoma često su predstavljale i
opasnost
za vlast. Vlast se trudila da suzbije loše ideje koje bi mogle da utiču na državu. Te loše ideje su počev od
kritikovanja vlasti, pa sve do zalaganja za uspostavljanje drugačijeg oblika vladavine. S obzirom da su se
do pojave štamparije knjige pisale rukom, lako je bilo kontrolisati ideje. Nakon pojave štamparije dolazi do
raznoraznih vidova cenzura. Na početku nije postoja organ koji bi pratio te ideje. U XVI veku u
rimokatoličkoj crkvi dolazi do formiranja indeksa nepoželjnih knjiga. Ta organizacija koja je formirala
index nepoželjnih knjiga je tesno sarađivala sa inkvizicijom. Pod nastupom fašizma u Nemačkoj, naređeno
je da se spale sve knjige koje se protive ovoj ideologiji.
Dve najvažnije teorije dvadesetog veka, kvantna teorija i teorija relativiteta bile su oštro kritikovane u
SSSR jer su bile nasuprot Staljinizmu, jer nije moglo da se prihvati da je nešto neodređeno i slučajno, s
obzirom da se verovalo da je Staljinizam ovladao svim naučnim oblastima. Takođe dolazi do neprihvatanja
teorija o genetici i nasledstvu, pa su se te oblasti razvijale na nenaučnim pretpostavkama, što je nanelo
veliku štetu razvijanju znanja SSSR. Pošto su se bojali tehničke inteligencije, shvativši da je uloga tehničke
inteligencije mnogo značajnija, izgradili su otvoren neprijateljski odnos i za sve što nije valjalo su
okrivljivali inženjere. Ako grade velike hale-rasipnici, ako grade male hale-nepoštuju ljude radničke klase.
Zlo napred, zlo nazad.

6
NASTAJANJE TEHNIČKE INTELIGENCIJE

Sve do kraja 19. veka, najznačajniji stvaraoci tehničkog, pa i naučnog saznanja, bili su pojedinci, a ne
istraživačke organizacije. Danas je situacija potpuno obrnuta u razvijenim zemljama. U prošlosti nisu
postojale posebne škole na kojima se moglo steći tehničko obrazovanje, niti tehnički predmeti u okviru
postojećeg obrazovnog sistema. Na visokim školama (svetovnim i teološkim) ljudi su se osposobljavali za
obavljanje crkvenih i državnih poslova i na njima su se sticala znanja iz oblasti filozofije, istorije, kulture,
teologije i prava.
Uzrok za nepostojanje tehničkih škola i tehničkih predmeta je nezainteresovanost vladajuće klase za
razvojem tehnike, u negativnom vrednosnom odnosu prema eksperimentalnom radu i dogmatskoj teološkoj
interpretaciji sveta. Pod uticajem religioznog pogleda na svet, u nauci je prihvaćeno stanovište da su
religiozne istine o svetu naučno najvrednije i da osnovni predmet naučnog proučavanja treba da budu
verske ideje i stavovi. Proučavanje konkretne stvarnosti smatralo se naučno beznačajnim.
Srednjovekovne vladajuće klase zadržale su antički prezriv odnos prema naučnom metodu koji sadrži
manuelni rad. Upotreba eksperimentisanja, merenja i seciranja, smatrana je ponižavajućom za naučnika.
Osnovne nastavne discipline na srednjovekovnim univerzitetima bile su pravo, filozofija, teologija i
medicina, dok prirodne nauke uopšte nisu bile zastupljene. Čak i kada su se pojavile imale su sporedan
značaj.
Pod uticajem praktičnih potreba, na univerzitetima se vremenom sve više izučavaju prirodne nauke.
Dalji razvoj vezan je za akademije, koje nastaju u 17. i 18. veku i njihov cilj bio je da prevladaju naučno-
istraživačke nedostatke univerziteta. Akademije su organizovale brojna istraživanja iz oblasti astronomije,
fizike, hemije i biologije. Usavršile su i razvile nove istraživačke metode i razvile eksperimentalna
istraživanja u svojim laboratorijama.
Znanja ostvarena na akademijama bila su više teorijskog karaktera i nisu mogla da zadovolje specifične
zahteve proizvodnje, koja je tražila praktično-tehnička znanja.
U Francuskoj krajem 18. veka, osnovana je politehnička škola, koja je predstavljala početni oblik tehničkih
škola. Ljudi su učeni da povezuju praktično-tehnička znanja sa zanimanjima iz matematike i prirodnih
nauka. Po ugledu na ovu školu, osnovane su škole i u drugim državama Evrope. Osnovani su tehnički
fakulteti, ali oni još uvek nisu u potpunosti ostvarili saznajnu autonomiju. Iz tehničkih nauka nije se mogao
steći doktorat. Tek krajem 19. veka, tehnički fakulteti u Nemačkoj su formalno izjednačeni sa ostalim.
Najznačajniji stvaralac tehničkog znanja u modernom društvu je tehnička inteligencija. Svi značajniji
pronalasci u modernom društvu nastali su kao rezultati organizovanog i sistematskog rada tehničke
inteligencije. Savremeni naučni pronalasci zasnivaju se na saznanjima iz različitih naučnih disciplina.
Praktična iskustva su i danas značajan faktor poboljšavanja i usavršavanja proizvodnje. Zaposleni su u
mogućnosti da na osnovu svog praktičnog iskustva uoče nedostatke pojedinih tehničkih problema

7
NAUČNO-TEHNIČKI POTENCIJAL (Naučnoistraživački kadar i Nobelove nagrade)

Tehnika predstavlja najznačajniji faktor razvoja društva i najintenzivnije promene u modernom društvu
odvijale su se pod uticajem razvoja nauke i tehnike.
Pod naučno tehničkim potencijalom podrazumeva se:
1. broj naučno-istraživačkog kadra,
2. stepen osposobljenosti naučno-istraživačkog kadra da relativno brzo usvaja i stvara nova znanja u
vidu otkrića i izuma,
3. kao i obim i brzina praktičnog korišćenja, odnosno primene znanja.
Stepen razvijenosti naučno tehničkog potencijala i stepen ekonomske razvijenosti su međusobno razvojno
povezani i uslovljeni što zahteva kategorizaciju ekonomske razvijenosti zemalja u svetu.
Naučno-istraživački kadar
Broj naučnika i inženjera, kojima raspolaže jedna zemlja, predstavlja veoma važan faktor stvaranja novih
znanja. Što jedna zemlja ima više istraživača, veća je verovatnoća da će u toj zemlji doći do većeg broja
značajnih saznajnih otkrića. Naučno-istraživački kadar počeo je kontinuirano da raste početkom 20. veka u
razvijenim zemljama. Broj naučnika i inženjera, kojima raspolaže neka zemlja, u skladu je sa njenom
ekonomskom razvijenošću. Što je neka zemlja ekonomski razvijenija, to je veći broj istazivača u odnosu na
broj stanovnika. U razvijenim zemljama ima i više inženjera. Najviše ih ima u SAD. Ako posmatramo
naučno-tehnički potencijal prema broju otkrića i izuma, najveći broj njih je postignut u razvijenim
zemljama. Ukoliko posmatramo naučno-tehnički potencijal prema broju Nobelovih nagrada i broju
patenata, razvijene zemlje su opet na prvom mestu. Često kompanije dugo ne patentiraju svoja otkrića da bi
što više na njima zaradili, a da konkurencija se ne upozna sa njima, dok sa druge strane neke patentiraju
kako bi zaštit ile svoje izume.
Indeks citiranosti je takođe jedan od pokazatelja razvijenosti nauke u jednoj zemlji. Što je neki rad više
citiran,
to znači da je rad u saznajnom pogledu značajniji. Spisak naučnih navoda pokazuje da su radovi iz
razvijenih
zemalja daleko više citirani od radova iz nerazvijenih zemalja.
I u pogledu brzine i sposobnosti primene naučnog znanja prednjače ekonomski razvijene zemlje, jer imaju
velika novčana sredstva, razvijenu tehnologiju i opremu potrebnu za eksperimente, kao i privredu koja je
zainteresovana za te pronalaske. U ekonomski nerazvijenim zemljama, naučni kadar ne samo da je
malobrojan, već i neorganizovan, jer najveći broj istraživača radi samostalno na projektima. U tim
zemljama
ne postoji pozezanost između privrede i ovih institucija, kao ni između institucija. Razvijene zemlje imaju
najpovoljnije uslove da tehnički realizuju i najsloženija otkrića iz drugih zemalja. Tehnološki nerazvijene
zemlje, čak i kada dođu do nekog značajnijeg otkrića, primorani su da ga prodaju razvijenim zemljama.
Dolazi do bega mozgova.
Važan preduslov za naučno-istraživački rad su materijalna sredstva. Najviše matrijalnih sredstava ulažu
najrazvijenije zemlje. Dva najvažnija izvora finansiranja su država i privatna industrija. Država najviše
ulaže u fundamentalna istraživanja, a privatna industrija u primenjena. Jako često se privatne kompanije
potpomažu
sredstvima iz državnog budžeta, jer država ima interes u razvoju visokih tehnologija.

8
ODNOS NAUKE I TEHNIKE

Nauka i tehnika su u savremenim uslovima međusobno razvojno povezane, što se ogleda u tome što nauka i
tehnika ne mogu da se razvijaju jedna bez druge. One čine dve dimenzije jednog jedinstvenog saznajnog
procesa. Nauka predstavlja prevashodno teorijsku dimenziju saznanja, a tehnika materijalnu. Nauka više
stavlja naglasak na otkrivanje saznanja koja objašnjavaju svet, a tehnika na otkrivanje saznanja koja se
mogu praktično primeniti.
Nauka i tehnika nisu oduvek bile međusobno razvojno povezane i sa stanovišta međusobne povezanosti
nauke i tehnike, u istoriji možemo razlikovati tri perioda:
PERIOD DO 17. VEKA
U prvom periodu, tehnika se razvijala na osnovu praktično iskustvenih saznanja ljudi, nezavisno od naučnih
rezultata. Ljudi su konstruisali i uspešno koristili vagu, mlin, pušku, polugu, itd. bez poznavanja teorijskih
principa njihovog funkcionisanja. Nauka se u ovom periodu bavila proučavanjem Aristotelovog učenja,
tako da je svet sveden na Aristotelovu interpretaciju. Ono što nije postojalo kod njega, nije postojalo ni u
svetu. Tehnika je sve do 17. veka bila razvijenija od nauke.
PERIOD OD 17. DO PRED KRAJ 19. VEKA
U drugom periodu nauka i tehnika se razvijaju paralelno, ali tehnika je imala veći uticaj na nauku, nego
nauka na tehniku.
Cisel smatra da je moderna nauka nastala zahvaljujući tehnici, odnosno onda kada je preuzela
eksperimentalni metod iz tehnike, koji su razvile zanatlije.
Hesen, fizičar, pokazao je da su osnovni problemi kojima se fizika bavila bili proizvodno-tehnički
problemi, koji su uslovili proučavanja u fizici iz oblasti kose ravni i statistike, slobodnog padanja i putanje
tela, hidrostatistike, aerostatistike i atmosfernog pritiska i nebeske mehanike.
Bernal, engleski fizičar, smatra da je industrijska revolucija nastala kao rezultat rada tehničara, a ne
naučnika. U ovom periodu bilo je i obostrane međusobne podsticajnosti.
Veliki broj proizvodno-tehničkih problema postojeća tehnika nije bila u mogućnosti da reši bez pomoći
naučnog saznanja. Naučnici shvataju saznajni značaj proučavanja praktično-proizvodnih problema i nastoje
da ih naučno objasne. Pri njihovom rešavanju, dolazili su do novih teorijskih saznanja. Međusobna
povezanost nauke i tehnike omogućila je obostranu razvojnu korist. U 18. veku dolazi do uspešnog razvoja
hemije.
PERIOD OD PRED KRAJ 19. VEKA
U trećoj fazi dolazi do spajanja nauke, tehnike i proizvodnje u jedinstveni proces, sa sve izraženijom
tendencijom da nauka preuzima primat u tom procesu i postane osnova i tehnike i proizvodnje. Dolazi do
naučno-tehničke revolucije, koja označava istovremene radikalne promene u nauci i tehnici.
Indikator sve čvršće međusobne povezanosti nauke i tehnike je stalno skraćivanje vremena, potrebnog da se
jedan naučni pronalazak realizuje u procesu proizvodnje. Nauka, tehnika i proizvodnja danas čine jednu
organsku celinu međusobno povezanih i uslovljenih delova. Naučno saznanje postalo je osnova za razvoj
tehnike. Nauka danas istražuje stvarnost, usmerena je na istraživanje mikro i makro sveta, kako bi objasnila
suštinu, strukturu i principe funkcionisanja sveta. Tehnika veoma uspešno i veoma brzo i najsloženija
naučna saznanja pretvara u praktična saznanja i sredstva za rešavanje konkretnih problema čovečanstva.

9
TEHNIKA I ETIKA
(etički paradoks, humanistička funkcija, humanističko-antihumanistička funkcija)

Drustvene funkcije tehnickog saznanja posmatrane u vrednosnim kategorijama mogu se svesti na tri
osnovne i to, na:
1. humanističku,
2. humanističko-antihumanističku i
3. antihumanističku.
Etički paradoks tehničkog saznanja
Prema tehničkom saznanju postojao je skoro do pocetka dvadesetog veka i saznajno i vrednosno negativan
odnos. Koren takvog odnosa leži u preovlađajućem shvatanju da je suština sveta izvan sveta, a to je značilo
da proučavanje materijalne vrednosti i korišćenje eksperimenata saznajno bezvredno u otkrivanju istina u
svetu.
Porast društvenog i saznajnog priznanja tehničkom saznanju desio se u industrijskom društvu koje je uvelo
proizvodnju parne mašine, električnu energiju, motore sa unutrašnjim sagorevanjem, itd. I pored rasta
saznajne i društvene vrednosti tehničkog saznanja i danas je prisutan refleks srednjovekovnog pogleda na
tehniku i tehnićke stvaraoce. Stvaraoci tehnićkog saznanja ostaju izvan javne sfere nametnutih i
razmetljivih društvenih veličina, anonimni, u tišini stvaraju materijalne temelje društva.
Humanistička funkcija tehničkog saznanja
Ona je dominantna funkcija i ogleda se u tome sto je tehnika, s jedne strane, neposredno humanizovala svet,
a s druge strane, posredno, stvaranjem humanog potencijala odnosno materijalnih pretpostavki za ostvarenje
humanih ciljeva.
Oslobađanjem čoveka od fizičkog rada tehnika je omogućila oslobađanje čovekove ličnosti od zavisnosti od
prirode i društva, i time dovela do intelektualizacije i kulturalizacije čovekove prirode i čovekovog života.
Stalnim povećanjem čovekove moci nad prirodom tehnika je smanjivala životnu neizvesnost i time
omogućila egzistencijalno dostojanstvo čoveka kao ljuskog bića, a time i ljudsko dostojanstvo.
Tehnika je stvarala sve povoljnije uslove i za čovekovo oslobađanje zavisnosti od društvenih sila i
kolektivnih predstava koje su sputavale razvoj njegove ličnosti. Tehnika je ubrzala razvoj duhovne kulture
(papir, štampa), širila izražajne mogućnosti (instrumenti, boje, platno), stvorila nove oblike kulture
(televizijska, filmska umetnost) i uticala na transformaciju kulture i u pogledu forme i sadržaja.
Humanističko-antihumanistička funkcija
Ona se ispoljava u tri oblika i to u:
1. antihumanističkom korišćenju humane tehnike,
2. u istovremenom humanističkom-antihumanističkom delovanju tehnike i
3. u transformaciji humanističkog u antihumanističko delovanje.
Prvi oblik nastaje kao posledica multifunkcionalnosti tehnike i za ovaj oblik korišćenja tehnika po sebi ne
snosi odgovornost. Dinamit je našao široku primenu u industriji, ali i u ratnoj tehnici, što je bilo suprotno
njegovoj nameri i što ce usloviti osnivanje Nobelove nagrade, kao moralno pokajanje i iskupljenje Alfreda
Nobela za korišćenje njegovog pronalaska u antihumanističke svrhe.
Drugi oblik ogleda se u postojanju tehničkih sredstava koja imaju prevashodno humanističko delovanje ali
sa sekundarnim antihumanističkim posledicama koje su u pojedinim fazama razvoja tehnike bile veoma
izražene. Npr. Zdravlje i život radnika je ugrožen u proizvodnim fabrikama.

10
Treci oblik ogleda se u akumulaciji sporednih negativnih efekata koji su svojim širenjem i produbljivanjem
u pojedinim tehnosferama u potpunosti poništili humanističku funkciju i prerasli u antihumanističku.
Negativni efekti se odražavaju u ireverzibilnom ugrožavanju života biljaka, životinja i ljudi. Prirodni resursi
se prekomerno iscrpljuju i zagađuje se životna sredina i stvaraju se ogromne količcine otpada koji se ne
može reciklirati.

ANTIHUMANISTIČKA FUNKCIJA, RATNA TEHNIKA I ETIČKE DILEME

Antihumanistička funkcija
Rat je u toku cele istorije predstavljao veoma vazan faktor koji je podsticajno delovao na razvoj ratne
tehnike, koja je ostvarila ništa manje zadivljujuće rezultate u odnosu na humanu tehniku.
Antihumanistički karakter ratne tehnike ne ogleda se samo u tome sto je svojim razvojem doprinosila sve
većem uništavanju ljudi i materijalnih dobara već i u tome sto je omogućila ubijanje na daljinu, i time
oslobađala ljude traumatičnih doživljana smrti ubijenih, što je uticalo na smanjivanje lične odgovornosti u
ratnim uslovima. Tehnički progres u ratnoj tehnici meri se spetenom njene efikasnosti u uništavanju ljudi i
materijalnih dobara. Tehnika ima etičku dimenziju,i ona se ispoljava na opšte društvenom i individualnom
nivou.
Na opšte društvenom nivou - ispoljava se u vidu pitanja zašto društvene zajednice stvaraju sve savršenija
oruđa radi ubijanja drugih ljudi. Na individualnom nivou - ispoljava se u vidu pitanja zašto naučnici i
inženjeri učestvuju u stvaranju ratne tehnike.
Veoma rano u istoriji započet je proces stvaranja posebnih tehničkih oruđa, ratne tehnike, čija de jedina
funkcija biti uništavanje drugih ljudi i njihovih materijalnih dobara. Rat je u toku cele istorije predstavljao
veoma važan faktor, koji je podsticajno delovao na razvoj i primenu naučnog saznanja u ratne svrhe.
Do radikalne promene društva prema ratnoj tehnici dolazi sa pronalaskom vatrenog oružja. Ratna tehnika se
u toku cele istorije stalno usavršavala, ali ipak postoje određeni ključni pronalasci.
Dva najvažnija su otkriće baruta u 13. veku u Evropi (i njegova upotreba u stvaranju pušaka i topova) i
stvaranje atomske bombe, mada ne treba potceniti ni stvaranje tenkova, hemijskog oružja, bombi i borbenih
aviona. Da bi se zaštitili od artiljerije, srednjovekovni gradovi su počeli da grade jaka utvrđenja i tvrđave,
što je opet uslovilo dalja unapređenja u artiljeriji.
Do najradikalnije promene u načinu i tempu razvoja ratne tehnike dolazi u toku Drugog svetskog rata.
Stvarane su posebne organizacije naučno-istraživačkog rada, koje su raspolagale ogromnim finansijskim
sredstvima i potencijalom, a čiji su ciljevi bili ubrzano usavršavanje postojede ratne tehnike i stvaranje
novih ratnih oruđa.
Paralelno sa usavršavanjem ratne tehnike, stalno se povećavao broj ubijenih ljudi u ratnim sukobima, a
Drugi svetski rat predstavlja vrhunac u masovnosti ubijanja. Rat su vodile i završavale političko-vojne sile,
a tehnički stvaraoci bili su samo sredstvo da se ostvari pobeda.
Težnja za ostvarenjem ekonomskih, političkih, nacionalnih i verskih interesa bila je snažnija od moralne
norme ne ubij. Rat i ratna tehnika korišćeni su kao legitimno sredstvo za ostvarenje različitih ciljeva. Ljudi
koji su u ratnim sukobima ubili najveći broj protivničkih vojnika proglašavani su u svojoj zajednici
herojima. Opšte etičke principe rata određivao je ratni pobednik. Na nivou naučne, odnosno inženjerske
profesije, ne postoji profesionalni etički kodeks, koji bi zabranjivao naučnicima, odnosno inženjerima,
učešće u stvaranju ratne tehnike. Inženjerska profesija je, kao i mnoge druge, pod određenom kontrolom
društvene zajednice.
Stvaraoci ratne tehnike i moralne dileme
Na individualnom planu, učešde u stvaranju i stvaranje ratne tehnike kod malobrojnih stvaralaca izazvalo
je moralne dileme. Nobel se moralno iskupio za otkriće koje je korišćeno za ubijanje ljudi, jer je novac
dobijen od prodaje dinamita dodeljivan ljudima koji su dali najveći doprinos ljudskom saznanju i miru.

11
Moralne dileme i stvaranje atomske bombe
Nemačka je prva započela stvaranje atomske bombe 1939. godine. Silard, koji je shvatio opasnost
atomskog oružja u nemačkom posedu, ubeđuje Ajnštajna da pošalje Ruzveltu pismo upozorenja, nakon
čega i Amerikanci počinju sa izradom atomske bombe. Najsloženiji naučni pronalazak u istoriji ostvaren je
za najkraće vreme, zahvaljujući svesrdnom angažovanju naučnika i plansko-organizovanom radu. Atomska
bomba prvi put je testirana u julu 1944. godine.
Stvaranjem atomske bombe naučnici su ispunili svoj moralni dug prema slobodi i čovečanstvu. Ali veoma
brzo naučnici su uvideli da se atomska bomba može koristiti ne samo za odbranu od fašizma, već i za
napad, odmazdu, demonstraciju političke moći i da oni nemaju kontrolu nad upotrebom ovog strahovitog
oružja. Ajnštajn ponovo, po nagovoru Silarda, šalje Ruzveltu pismo sa molbom da odustane od primene
atomske bombe protiv Japana, ali Ruzvelt ga nikada nije pročitao, jer je umro u aprilu 1945. godine.
Uticaj naučnika u izradi atomske bombe bio je presudan, a u primeni oružja presudan je uticaj vojno-
političke elite, koja nije želela da propusti jedinstvenu priliku za demonstraciju svoje svetske superiornosti.
Prva bomba bačena je na Hirošimu 6. avgusta 1945. godine, a druga na Nagasaki tri dana kasnije. Obe su
imale katastrofalne posledice.
Novembra 1952. uspešno je izvršena proba vodonične bombe, nakon čega započinje zalaganje za
međunarodnu kontrolu atomskog naoružanja.
Sudbina Openhajmera, tvorca prve atomske bombe, posle njenog stvaranja, pokazuje moralnu nemoć
nauke. Pošto se pokajao, Openhajmer odbio je da radi na izradi termonuklearne bombe, što izaziva sumnju
u vladinim krugovima da je on sovjetski špijun. Ubrzo je optužen za antipatriotizam i udaljen je iz
laboratorija za atomska istraživanja. Ratna logika pokajanje doživljava kao izdaju ratnih ciljeva.
Ratna tehnika i finansijska sredstva
U podeljenom svetu, nikada se nije postavljalo kao moralni problem to što društvena zajednica izdvaja
velika finansijska sredstva u vojne svrhe i što angažuje talenat velikog broja ljudi za stvaranje sredstava
koja ne doprinose blagostanju i sreći ljudi. Ocene o značaju naučnoistraživačkog rada u vojnoj oblasti za
opšti razvoj naučnog saznanja, odnosno za uvećanje materijalnog blagostanja društva su protivrečne. Po
jednima, najznačajniji pronalasci koji se danas koriste u privredi nastali su u okviru vojnih istraživanja, dok
drugi smatraju da vojna istraživanja ne pružaju velike mogućnosti za uvećanje materijalne koristi i dobiti.

12
DRUŠTVENI USLOVI RAZVOJA TEHNIKE U PREDKAPITALIZMU

Usporen razvoj tehničkih saznanja u pretkapitalističkim sistemima bio je uslovljen slededim faktorima:
Nezainteresovanost vladajuće klase sa razvojem tehnike
Vladajuće klase nisu bile zainteresovane za razvoj materijalne proizvodnje. One su svoj vladajući
položaj sticale na osnovu prava nasleđivanja, a ne na osnovu rada. Bavile su se neproizvodnim
delatnostima (vojnom, religioznom, političkom), dok su se materijalnom proizvodnjom bavili robovi i
kmetovi, kojih je bilo u izobilju. Uspešno obavljanje ovih neproizvodnih delatnosti omogućavalo je
vladajućoj klasi da steknu i zadrže privilegije u društvu, kao i posedovanje robova i kmetova.
Vrednosni sistem i religiozno tumačenje sveta
Vladajuća klasa je delatnosti koje sama obavlja proglašavala za društveno najvrednije, najznačajnije i
najuzvišenije, a delatnosti potlačene klase za društveno bezvredne. Svoj prezir prema proizvodnoj
delatnosti i fizičkom radu, vladajuća klasa nameće celom društvu kao opštu vrednost. Ovo mišljenje bilo je
zastupljeno kod Grka i u Rimskom carstvu. Robovski rad je bio toliko jeftin, da je uvođenje mašina bilo
suvišno.
Prezir prema proizvodnji i tehničkom znanju nastavljen je i u srednjem veku. Tada najmoćniji društveni
sloj, sveštenstvo, imalo je još negativniji odnos prema proizvodnji od grčke aristokratije.
Ograničenja u razvoju proizvodnje i tehničkog znanja proizilazila su iz religije i religioznog tumačenja
sveta. Religija je dvostruko ograničavala nastajnje saznanja:
 svojim tumačenjem nastanka ovozemaljskog sveta kao prizvoda Božje volje i tumačenje onostranog
sveta kao savršenog.
 shvatanjem da su najviše i najznačajnije istine o ovom svetu objavljene istine, istine koje je Bog
objavio svetu preko proroka.
Ograničene mogućnosti potlačene klase
Iako je posedovala određena saznanja, potlačena klasa ih nije mogla praktično realizovati, jer nije
posedovala društvenu moć da menja uslove i načine porizvodnje, a i nije posedovala ni obrazovanje,
slobodno vreme i materijalno bogatstvo.
Poljoprivredni način proizvodnje
U srednjovekovnim društvima, dominantan oblik proizvodnje bila je tradicionalna poljoprivredna
proizvodnja. Ona je stagnatnog, statičkog karaktera. Njena stagnatnost bila je uslovljena usmerenošću
poljoprivredne proizvodnje na zadovoljavanje vlastitih egzitencijalnih porodičnih potreba i
nepromenljivošću plodnosti zemlje.
Povećanje poljoprivrednih rezultata ostvarivalo se prostim kvantitativnim povećanjem broja radne snage i
povećanjem površine obradive zemlje. Tehničko usavršavanje sredstava nije predstavljalo neophodnu
pretpostavku povećanja proizvodnih rezultata. Poljoprivredna proizvodnja nije podsticala razvoj zanata i
trgovine, pa je nepostojanje potreba za zanatom i trgovinom uslovilo u selima prezir prema ovim
zanimanjima. Nepostojanje proizvodnih potreba predstavljalo je osnovni uzrok za usporeni razvoj
tehničkog znanja.

13
DRUŠTVENI USLOVI RAZVOJA TEHNIKE U KAPITALIZMU

Zahvaljujudi buržoaziji kao novoj vladi, stvaraju se veoma povoljni uslovi za razvoj tehničkog saznanja.
Pošto je buržoazija bila klasa koja se bavi privrednom delatnošću i koja je stekla materijalno bogatstvo
zahvaljujući toj delatnosti, ona je zainteresovana za stalni razvoj i širenje materijalne proizvodnje.
Buržoazija nameće svoje interese i ciljeve društvu kao vladajuće vrednosti i sve sfere društvenog života
postaju podređene ekonomskim zahtevima i logici materijalne proizvodnje.
Kapitalistički način proizvodnje nastaje širenjem i usavršavanjem zanatlijskog načina proizvodnje, i u svom
razvoju prošao je kroz dve faze:
Manufakturni način proizvodnje
Manufaktura nastaje zapošljavanjem većeg broja zanatlija i u njihovom radu nastaje podela rada
(specijalizovanje zanatlija za nekoliko operacija proizvodnje nekog proizvoda), što je povećalo
proizvodnost rada. Ovaj način proizvodnje postoji i razvija se u periodu od 16. do pred kraj 18. veka, kada
nastaje industrijski način proizvodnje. Širenjem manufakturnog načina proizvodnje pojačava se
konkurencija pojedinačnih proizvođača, što dovodi do usavršavanja alata i pronalazaka mašina na
mehanički pogon, koje jedan oblik energije pretvaraju u drugi.
Osnovno ograničenje ovih mašina u povećanju proizvodnosti rada bilo je u ograničenoj pogonskoj energiji.
Vetar kao pogonska energija je nepouzdan i nestalan, a voda je kolebljiva i zahteva gradnju fabrika na
rekama.
Industrijski način proizvodnje
Pronalazak parne mašine označio je kraj manufakturnog perioda i početak industrijskog načina proizvodnje.
Svaka mašina se sastoji iz tri dela: motor kao izvor energije, prenosni mehanizmi energije i alati kojima se
obavljaju različite operacije.
Jedna mašina može da zameni rad mnogih radnika, ona radi neprekidno, ne traži odmor i povećanje plate.
Sa porastom potražnje za mašinama, manifakturne radionice se pretvaraju u fabrike za proizvodnju mašina
kao robe. Sa početkom industrijske revolucije, odnosno uvođenjem mašina u proces proizvodnje, započinje
i uvođenje naučnog saznanja u proces proizvodnje.
Sa nastankom industrijskog načina proizvodnje, više se nauka i tehnika ne razvijaju pod dominantnim
uticajem proizvodnje, već se proizvodnja razvija pod dominantnim uticajem nauke i tehnike.
Naučno-tehnička revolucija i industrijski sistem
Krajem 19. veka završava se faza ekstenzivnog razvoja industrijskog načina proizvodnje zasnovanog na
primeni parne mašine u skoro svim granama.
Usavršavanje mašina postaje najznačajniji metod sticanja profita. Dolazi do niza značajnih naučnih otkrića,
koja predstavljaju naučno-tehničku revoluciju, jer dovode do radikalnih promena u procesu proizvodnje
(promena i u nauci i u tehnici).
Početak ove revolucije vezuje se za značajna otkrića u oblasti električne energije, motora sa unutrašnjim
sagorevanjem, čelika, ugljena i nafte.
Naučno-tehnička revolucija radikalno menja dotadašnji način proizvodnje, izazivajući promene u
predmetima rada, sredstvima rada, radnoj snazi i organizaciji rada. Najznačajnija promena je uvođenje
automatizovanog načina proizvodnje. Ovaj način proizvodnje predstavlja kvalitativno nov oblik
industrijske proizvodnje. Proizvod se kreće neprekidno, putem trake od jedne mašine do druge, koje
izvršavaju programirane proizvodne operacije, uključujući i kontrolne funkcije. Mašine poseduju
mogućnost samoprogramiranja, tako da su u mogućnosti da obave nekoliko uzastopnih različitih zahvata.
Umesto neposrednog izvođenja rada, koji se sada odvija automatizovano, naznačajniji rad u preduzeću
postaje razvojno-istraživački.

14
INDUSTRIJSKO DRUŠTVO

Danas se u industrijska (moderna, razvijena) društva ubrajaju ekonomski najrazvijenije zemlje. Proces
stvaranja industrijskih država počeo je industrijskom revolucijom, koja je prvo zahvatila Britaniju i odvijala
se u periodu između 1760. i 1850. godine. Ona označava radikalne promene u načinu proizvodnje, nastale
uvođenjem mašina prvo u tekstilnoj industriji, a kasnije i u ostalim privrednim granama, u kojima dovodi
do povećanja proizvodnosti rada. Kasnije se tehnika širi i u neprivredne delatnosti, što dovodi do toga da de
u svim delatnostima razvijenog industrijskog društva, tehnika postati najznačajnija proizvodna osnova.
Najznačajnije promene, koje je tehnika izazvala u društvu su:
Razvoj tehnike omogućio je širenje industrijskog načina proizvodnje, dok je poljoprivreda počela naglo i
drastično da gubi ekonomski društveni značaj (učešće u nacionalnom dohotku i broj zaposlenih)
Stvaranje preduzeća, kao novog organizacionog oblika rada zaposlenih, i najamnih radnika, kao nove
kategorije zaposlenih. U industrijskim preduzećima zapošljavaju se najamni radnici, koji nemaju vlastita
sredstva za proizvodnju i primorani su da za određenu najamninu rade na tuđim sredstvima. Njihova
nemotivisanost dovodi do zapošljavanja velikog broja kontrolora, koji su imali zadatak da disciplinuju
radnike.
Porast gradskog stanovništva. Industrijski način proizvodnje zahtevao je prostornu koncentraciju
stanovništva. Logika i ekonomska zavisnost industrijske proizvodnje zahtevaju koncentraciju na jednom
mestu različitih ekonomsko povezanih fabrika, trgovine, radne snage i potrošača. Danas u industrijski
razvijenim zemljama, u gradovima živi oko 90% stanovnika. Urbani način života je dinamičan, otvoren
prema promenama, zasnovan na univerzalnim normama, racionalan i postojan za različite oblike
stvaralaštva.
Stvaranje obrazovnog sistema i uvođenje obaveznog školovanja. Industrijski način proizvodnje je u
svom razvoju postajao sve složeniji i zahtevao je sve veću količinu specijalizovanih stručnih znanja za
obavljanje niza poslova. Ta znanja nisu se mogla steći praktičnim učenjem u porodici ili šegrtovanjem u
fabrikama. U 19. veku u razvijenijim zemljama, uvodi se obavezno osnovno školovanje, a kasnije i srednje
i visoke škole.
Stvaranje centralizovanih nacionalnih država. Razvoj i širenje industrijskog načina proizvodnje i
trgovine zahtevali su ekonomsku povezanost ljudi na određenom prostoru i jedinstvene propise za njihovo
slobodno odvijanje.
Promene u veličini i organizaciji porodice. Industrijski način proizvodnje dovodi do razdvajanja mesta
života zaposlenih i mesta rada, što dovodi do rušenja ekonomske osnove proširene porodice.
Zapošljavanjem punoletne radne snage, industrijski način proizvodnje stvara uslove za osamostaljivanjem
mladih bračnih parova, odnosno za nuklearnu porodicu, koju čine roditelji i deca. Vremenom nastaju
demokratske porodice u kojima nestaju razlike u autoritetu zasnovane na godinama, starosti i polu.
Talas velikih migracija iz manje industrijski razvijenih zemalja u razvijene zemlje.

15
INFORMATIČKO DRUŠTVO

Ključnu ulogu u pretvaranju industrijskog društva u informatičko društvo (postindustrijsko, društvo znanja,
društvo usluga) imala je informatička revolucija.
Informatička revolucija je uvođenje pametnih mašina u proces proizvodnje, sposobnih da primaju
informacije i pretvaraju jedan njihov oblik u drugi, da se povezuju sa drugim mašinama i da programirane
zahteve i složene operacije obavljaju bez prisustva kontrolera i čoveka, kao i da trenutno prenose veliki broj
informacija na velike udaljenosti.
Informatičkoj revoluciji doprinela su četiri tehnološka pronalaska:
1. pronalazak i usavršavanje performansi kompjutera,
2. digitalizacija podataka,
3. razvoj satelitskih komunikacija i
4. vlaknasta optika.
Najznačajnije promene do kojih je dovela informatička revolucija su:
Fleksibilni sistem proizvodnje
Već početkom 60-tih godina osećala se potražnja za fleksibilnom elastičnom automatizacijom, koja bi se
mogla primenjivati podjednako uspešno za srednjoserijsku, maloserijsku i pojedinačnu proizvodnju. Počele
su da se primenjuju mašine sa programiranim upravljanjem, prvo u avionskoj, a kasnije i u civilnoj
industriji. Ove mašine su dobile još širu primenu u praksi, pronalaskom kompjutera. Uporedo sa uvođenjem
numeričkih mašina, u proces proizvodnje se uvode i roboti za obavljanje specifičnih poslova. Proizvodno
povezani u jednu celinu, mašine sa numeričkim upravljanjem, računari, roboti i sistem računarskog
projektovanja čine fleksibilan automatizovan proces proizvodnje. Najvažnije prednosti ovog procesa
proizvodnje su smanjenje materijalnih troškova i mogućnost brze proizvodne preorijentacije na potpuno
novu proizvodnju prema zahtevima tržišta.
Dominacija ekonomije znanja u privrednom životu
Ekonomija znanja postaje najznačajniji faktor u povećanju produktivnosti rada i ubrzanog društvenog
razvoja.
Ekonomija znanja podrazumeva korišćenje naučnog, tehničkog i uopšte stručnog znanja u obavljanju,
organizaciji i upravljanju kako proizvodnih, tako i neproizvodnih delatnosti. Broj fizičkih radnika više ne
predstavlja faktor u povećanju produktivnosti. Najznačajniji postaju radnici koji poseduju specijalizovana
znanja. Najuspešnije kompanije postaju one čiji je proces rada, organizacije, uparavljanja, marketinga
zasnovan na primeni stručnog znanja. Kompanije zasnovane na znanju postaju dominantne u razvijenim
zemljama. Razvoj i primena naučnih rezultata u procesu proizvodnje u savremenim uslovima postaje
osnovni izvor sticanja viška vrednosti. Zato naučno-istraživačke organizacije u mnogim korporacijama

16
prerastaju u samostalne proizvodne organizacije, čiji cilj više nije bio proizvodnja robe, ved proizvodnja
naučnog znanja kao robe u vidu visokih tehnologija i čistog znanja - patent, licenca.
Uspostavljanje globalne ekonomije
Multinacionalne ekonomije su danas najznačajniji faktor proizvodnje i trgovine u svetu i imaju središnju
ulogu u ekonomiji savremenog sveta. One predstavljaju poslovne mreže velikog broja ekspozitura matičnih
kompanija, koje su razmeštene po celom svetu, a međusobno su poslovno i proizvodno povezane
telekomunikacionim tehnologijama. Telekomunikacione tehnologije omogućile su stvaranje "elektronske
ekonomije", koja se ogleda u mogućnosti kompanija, banaka i pojedinaca da obavljaju transfer novca preko
interneta, a time i da prodaju i kupuju proizvode po celom svetu, sedeći za kompjuterom.
Proces umrežavanja omogućava uspon informacione tehnologije. Pod uticajem informatičke revolucije
menjaju se i tradicionalni obrasci rada zaposlenih. Nestaju "poslovi za ceo život" i znanja koja su zaposleni
stekli putem školovanja brzo zastarevaju, pa su zaposleni primorani da uče u toku celog života, kako bi
zadržali posao. Kompjuteri dovode i do promene prostorne organizacije rada. Stvaraju se uslovi za rad na
daljinu, odnosno kod kuće.

UTICAJ TEHNIKE NA ČOVEKA (TEHNIKA I RAD, TEHNIKA I KULTURA)

Tehnika i rad
U radu je pod uticajem tehnike došlo do najvećih promena i to, u kako u karakteru rada, tako i u sadržaju.
Vedina ljudi je u toku cele istorije društva primorana da iscrpljujuće fizički radi, kako bi obezbedila sebi i
svojoj porodici elementarne uslove preživljavanja. Težak fizički rad uništavao je snagu, zdravlje i lepotu
ljudi. Tehnika je svojim usavršavanjem u toku istorije postepeno olakšavala ljudima fizički rad i
omogućavala je sve veću efikasnost rada u stvaranju materijalnih dobara i proizvoda.
Tehnika je stvarala i uslove da se određeni broj ljudi oslobodi fizičkog rada kao životnog poziva i da se
posveti nemanuelnim zanimanjima. Kako je tehnika napredovala, tako su stvarani sve povoljniji uslovi da
se sve veći broj ljudi oslobodi fizičkog rada i posveti obavljanju nemanuelnih delatnosti. U savremenom,
industrijski razvijenom društvu, tehnika je skoro u potpunosti zamenila fizički rad ljudi. Radnici više ne
kontrolišu rad mašina, već one kontrolišu rad radnika. Rad u kući, zdravstvu, kulturi, nauci, sportu,
obrazovanju, trgovini, bankarstvu, sve više se zasniva na tehnici.
Tehnika i kultura
Kultura se najopštije deli na materijalnu i duhovnu, pri čemu se pod materijalnom podrazumevaju sredstva
rada, sredstva za zadovoljenje različitih fizičkih potreba ljudi, građevinski objekti, dok se pod duhovnom
kulturom podrazumevaju muzička, književna, slikarska ili filmska dela. U kulturnoj javnosti i društvu,
duhovnoj kulturi se neosnovano pridaje vedi društveni i umetnički značaj, iako je materijalna kultura
značajnija za zadovoljavanje osnovnih ljudskih potreba.
U srednjovekovnim društvima, pod uticajem religije, stvoreno je opšte prihvaćeno uprošćeno i netačno
shvatanje da se duhovnost ispoljava samo u nematerijalnom obliku. Tehnika zahteva iste stvaralačke
sposobnosti kao umetnost, knjževnost i nauka. Za stvaranje vrhunske tehnike, potrebna je imaginacija, kao i
za stvaranje umetničkih dela. Razlika između tehnike i duhovne kulture je u svrsi i načinu ispoljavanja
sposobnosti. Krajnja svrha tehnike je zadovoljavanje praktičnih potreba ljudi, dok je krajnja svrha duhovne
kulture zadovoljenje psihičkih, emocionalni i samosvesnih potreba ljudi.
Tehnika se uvek ispoljava u materijalnom obliku, dok se duhovna kultura ispoljava u obliku reči, nota,
slika, simbola. Osnovni stvaralački princip u tehnici je da bude uspešna, a u modernom vremenu bitan je i
princip lepote. Tehnika predstavlja materijalnu osnovu duhovne kulture i ona joj omogućuje razvoj.
(muzički instrumenti, boje i platno, papir i štampa, kamera i filmska traka)

17
TEHNIKA I ČOVEK, ŽIVOT, SVEST

Tehnika i život
Život ljudi u najvedem delu istorijskog razvoja zavisio je od prirodnih uslova. Ljudi su se u davnoj prošlosti
naseljavali u klimatski povoljnim predelima, u kojima je bilo hrane tokom cele godine, jer su jedino tako
mogli da prežive. Usavršavanjem tehničkih sredstava, čovek je svoj život oslobodio zavisnosti od prirodnih
uslova. Tehnika je omogućila čoveku da prirodu podredi vlastitim potrebama i ciljevima i da njegov
opstanak i život više ne zavise od bogatstva prirode. Danas čovek, izuzev na polovima i pustinjama, živi u
svim predelima Zemlje. Zahvaljujudi lekovima, mnoge zarazne bolesti su iskorenjene. Na taj način tehnika
je omogudila produženje ljudskog života i povećanje broja ljudi na Zemlji.
Gradovi ne bi mogli da postoje bez tehnike. Današnji gradovi sigurno ne bi postojali niti imali ove razmere
bez saobraćajnica, fabrika, vodovoda i kanalizacije, grejanja i tehnike gradnje višespratnica. Tehnika je
omogućila visok životni standard i kvalitetan način života. Ljudi žive u udobnim stanovima i kućama, u
kojima su temperatura i osvetljenje pod njihovom kontrolom. (nameštaj, aparati, dostupnost hrane iz svih
delova sveta, voda i kupatilo, garderoba...) Tehnička sredstva su stvorila uslove i podstakla integraciju
čovečanstva u jedinstvenu društvenu zajendicu.
Tehnika i čovek
Čovek je u toku cele svoje istorije bio duhovno i praktično podređen prirodnim i društvenim uslovima.
Živeo je u stalnom strahu za svoj život, plašeći se prirodnih sila i nepogoda, ratova, bolesti i gladi, drugih
ljudi i kultura. Čovek je stvaranjem svemoćnih totema i bogova, koji upravljaju životom i svetom, nastojao
da kompenzuje svoje osećanje nemoći. Zahvaljujući razvoju naučnih saznanja, čovek se u toku svoje
istorije postepeno oslobađao zavisnosti od prirodnih sila i straha od nepoznatog. Nauka je svojim
objašnjenjem prirodnih pojava stvarala uslove za čovekovu slobodu. Čovek u savremenom društvu je
slobodan i kontroliše u velikoj meri prirodne i društvene uslove.
Pored nauke, i tehnika je imala veoma značajnu ulogu u oslobađanju čoveka. Ona je praktično
oslobađala čoveka zavisnosti od prirodnih i društvenih sila. (luk i strela, vatra, žitarice, plug, kuda, parna
mašina itd.) Ona je povećavala čovekovu praktičnu moć nad prirodnim i društvenim silama. Tehnika je
svojim razvojem stvarala uslove čoveku da može sam da obezbedi dovoljno hrane za sebe i za druge, čime
je pojačala njegovu individualnost i samostalnost, kao i osećaj moći u odnosu na kolektiv. Čovek više nije
bio primoran da po svaku cenu poštuje kolektivne norme i predstave. Tehnika je doprinela i skraćivanju
čovekovog radnog vremena i povećanju slobodnog vremena, što je čoveku omogućilo da se posveti i
obavljanju nekih drugih delatnosti prema kojima je imao sklonosti. Čovek je na ovaj način postajao
svestranija ličnost, sa mnogo vedim stepenom samorealizacije i samopoštovanja.

18
Tehnika i svest
Tehnika je imala veoma podsticajnu ulogu u nastajanju i širenju racionalne svesti kao dominantnog oblika
svesti ljudi u modernim društvima.
U prošlosti je dominirala iracionalna kolektivna svest, čija karakteristika je tumačenje i objašnjavanje sveta
i života na osnovu delovanja nekih mističnih viših sila. Tipični primeri su magijske radnje, animizam,
totemizam, pa i religija. U tehnici je od samih početaka stvaranja prvobitnih primitivnih sredstava
dominirao racionalan pristup i princip. Ljudi su više verovali da uspeh u lovu zavisi od upotrebe efikasnih
oruđa i njihove spretnosti nego od ritualnih radnji.
Tehnika ne trpi iracionalne principe.
Paralelno sa širenjem tehničkih sredstava u obavljanju pojedinih delatnosti u određenom društvu, širila se i
racionalna svest, što govori da postoji međusobna povezanost između stepena tehničke razvijenosti jednog
društva i stepena razvijenosti racionalne svesti. Racionalna svest se na individualnom planu ogleda u tome
što se smisao života vidi u bududnosti, što su materijalno bogatstvo i uspeh najvažnije vrednosti, u
racionalnoj organizaciji vlastitog života itd.
Racionalna svest se na globalnom društvenom planu ispoljava u racionalnoj organizaciji privrede, države i
državnih organa, obrazovnog sistema, socijalno-penzijske zaštite, kulture i nauke.

UZROCI GLOBALIZACIJE

Dimenzije i faktori globalizacije

Tokom poslednjih par godina, jako puno se koristi reč globalizacija, i imamo utisak da ga stalno i svuda
koriste. Trebamo napomenuti da je pojam globalizacije već pre desetak godina bio relativno nepoznat.
Globalizacija se odnosi na činjenicu da svi sve više živimo u jednom svetu, tako da pojedinci, grupe i nacije
postaju sve više međusobno povezane.
Često se pojam globalizacije opisuje kao isključivo ekonomski fenomen, i da su zato odgovorne TNK čije
se poslovanje proteže preko nacionalnih granica, utičući na globalne proizvodne procese i međunarodnu
podelu rada. Drugi ukazuju na elektronsku integraciju globalnih finansijskih tržišta i ogromni obim
globalnih tokova kapitala. Dok ostali pažnju usmeravaju na dotad neviđeni obim međunarodne trgovine i
širi asortiman roba i usluga.
Globalizacija nastaje spajanjem političkih, društvenih, kulturnih i ekonomskih faktora. Iznad svega, uzrok
globalizacije predstavlja razvoj informacione i komunikacione tehnologije koja je povećala brzinu i obim
interakcija među ljudima širom sveta.
Posle Drugog svetskog rata dolazi do expanzije razvoja telekomunikacionih sredstava. Tradicionalni
komunikacije preko telefona se zamenjuju integrisanim sistemima koji vrše kompresiju podataka i prenose
ih velikom brzinom. Dok su najranije postavljeni transatlanski kablovi mogli da prenesu jedva 100
razgovora,
sadašnji prekookeanski kablovi mogu da prenesu oko 600000 razgovora. Širenje telekomunikacionih
satelita takođe igra bitnu ulogu u razvoju prenosa informacija. U zemljama sa visoko razvijenom
telekomunikacionom infrastrukturom, domaćinstva i poslovne kancelarije su opremljene višestrukim
linkovima ka spoljnom svetu (telefonska i kablovska linija, internet). Internet je komunikaciono sredstvo sa
najvećim stepenom razvoja. Sve ovo omogućuje kompresiju prostora i vremena, komunikaciju sa bilo
kojim delom sveta i transferom podataka.
Globalizaciju pojačava i integracija svetske ekonomije. Globalna ekonomija u svojoj osnpvi nije više
prvenstveno poljoprivredna ili industrijska, već njome dominiraju vrednosti koje su bestežinske i
nematerijalne. U ovoj bestežinskoj ekonomiji, proizvodi su zasnovani na informacijama, tipa kompjuterski
softver, mediji... Ovaj ekonomski kontekst možemo definisati kao ekonomija znanja. Pojava ekonomije
znanja vezuje se sa razvojem široke baze potrošača koji su tehnološki opismenjeni i spremni sa integrišu
nova
dostignuća u svoj svakodnevni život.

19
Najznačajniji uzroci globalizacije su:
Ekonomski interesi multinacionalnih kompanija
Multinacionalne kompanije su one kompanije koje imaju svoje ekspoziture u dve ili više zemalja sveta.
One su danas postale najznačajniji i najsnažniji ekonomski subjekti u svetu. Predstavljaju temelje svetske
ekonomije. Preko njih se odvija više od dve tredine svetske trgovine u svetu. Sve vedi broj
multinacionalnih kompanija prerasta u transnacionalne kompanije. Multinacionalne kompanije imaju
centralno središte u matičnoj zemlji, dok transnacionalne kompanije nemaju jedno sedište, ved se sastoje
od ekspozitura koje imaju veliku autonomiju u svom poslovanju i kojima upravljaju kvalifikovani
stručnjaci iz različitih zemalja sveta. Razlikuju se tri tipa transnacionalnih kompanija: etnocentrične -
poslovnu politiku i upravljanje određuje centrala u zemlji porekla kompanije policentrične - ekspoziture su
samostalne.
- geocentrične - međunarodne su po strukturi upravljanja. Upravljanje je globalno usklađeni sistem, a
menadžeri na visokim položajima često bivaju premeštani iz jedne zemlje u drugu.
Osnovni cilj kompanija je sticanje profita, a profit se može sticati povedanom prodajom i racionalnom
organizacijom proizvodne delatnosti. Ova dva načina sticanja profita podstiču globalizaciju i globalno
delovanje kompanija. Kompanije teže da prošire svoje tržišno delovanje u celom svetu, kao i da otvaraju
svoje ekspoziture u onim delovima sveta gde je jeftina radna snaga i gde su jeftine sirovine. Ekonomski
interesi multinacionalnih kompanija zahtevaju slobodan protok robe, kapitala, ljudi, znanja i tehnologija
između različitih nacionalnih država i ukidanje granica i barijera između pojedinih zemalja.
Razvoj informacionih tehnologija
Tehnička sredstva su veoma značajna, jer bez njih multinacionalne kompanije ne bi mogle da dostignu ni
približan stepen razvoja kakav imaju. Savremena saobradajna i komunikaciona sredstva stvorila su
neophodne tehničke preduslove za širenje i razvoj multinacionalnih kompanija, odnosno ekonomske
globalizacije u svetu, zatim kulturne, političke i informativne globalizacije. Moderne informacione
tehnologije (kablovska i satelitska televizija, mobilni telefoni, internet) omoguduju kompresiju prostora i
vremena u komunikaciji. Prostorna i vremenska udaljenost više ne predstavljaju ograničenje za
uspostavljanje komunikacionih veza između ljudi i ustanova u svetu. Informacione tehnologije stvorile su
uslove za globalnu institucionu integraciju različitih ustanova i organizacija u svetu, kao i uslove za lično
globalno povezivanje ljudi.
Političke promene u svetu krajem dvadesetog veka
Do devedesetih godina dvadesetog veka svet je bio podeljen na socijalistički i kapitalistički blok. Početkom
devedesetih godina dolazi do raspada Sovjetskog saveza kao države i do pada socijalzma kao sistema, što je
otklonilo političke i ideološke prepreke za dalje širenje globalizacije u svim oblastima društvenog života. U
svim osamostaljenim državama počeo je proces tranzicije, odnosno prelaska socijalizma u kapitalizam.
Nestaju najznačajnije političke i ideološke podele i u Evropi i u svetu, pa Evropa postaje veoma integrisana
globalna zajednica, sa težnjom da integriše sve zemlje koje se nalaze u Evropi. Značajne političke faktore
globalizacije predstavljaju i Ujedinjene nacije, međunarodne vladine organizacije i međunarodne nevladine
organizacije.

20
DIMENZIJE GLOBALIZACIJE

Globalna kultura
U prošlosti su dominirale nacionalne kulture. Društvene zajednice su imale svoje nacionalne
kulture, koje su se razlikovale međusobno. Ključnu ulogu u globalizaciji kulture imaju sredstva masovnih
komunikacija, koja su i sama postala globalna. U svetu postoji medijksi imperijalizam, koji karakteriše
dominacija nekoliko najvećih medijskih kompanija. Od devedesetih godina u vedini zemalja sveta
paralelno sa otvaranjem novih nacionalnih televizijskih kanala dolazi i do širenja kablovske i satelitske
televizije, koje omoguduju velikim multinacionalnim televizijskim kompanijama da svojim programima
prodru daleko izvan svojih nacionalnih granica i da u najudaljenijim delovima sveta započnu svoj kulturni
uticaj. Savremena sredstva masovnih komunikacija u ekonomski razvijenim i srednje razvijenim zemljama
dovela su do postepenog potiskivanja nacionalnih kultura i do početka stvaranja globalne kulture. U oblasti
filmske industrije, proces globalizacije se odvija sa sve vedim uticajem američkog filma. U oblasti muzičke
industrije proces globalizacije je najintenzivniji. SAD i Velika Britanija su danas najveći izvoznici
popularne kulture u svetu, oni namedu svetu svoje muzičke stilove i žanrove.
Elektronski mediji omogućuju da kultura Zapada u obliku video-kaseta, CD-a, video igara,
muzičkozabavnih emisija postepeno osvaja svet i namede svetu zapadne obrasce mišljenja i osedanja, način
zabave i pogled na svet i život. Najrazvijenije zemlje Zapada uspostavljaju medijsku i kulturnu imperiju.
Globalna demokratija
Globalizacija posebno dolazi do izražaja u vidu jačanja demokratije i demokratske svesti. Sredstva
masovnih komunikacija imaju veoma važnu ulogu u demokratskim procesima odlučivanja. Ona su
omogudila nastajanje javnosti, odnosno javnog mnenja kao nove demokratske institucije, koja u prošlosti
nije postojala. U prošlosti građani nisu imali nikakvih informacija i saznanja o događajima i procesima u
vlastitom društvu. Zahvaljujudi sredstvima masovnih komunikacija nastalo je javno mišljenje građana o
društvenim procesima, i svaka vlast morala je da vodi računa o odnosu javnog mnenja prema načinu
političkog upravljanja. Javnost je postala najširi demokratski kontrolor vlasti. Globalni mediji (kablovska
televizija, internet) predstavljaju važna sredstva u širenju demokratije u svetu. Najmodniji globalni mediji
potiču iz ekonomski najrazvijenijih zemalja Zapada. Suočeni sa problemom da se globalna demokratija širi
preko globalnih medija, mnogi autoritarni sistemni danas pokušavaju da spreče, odnosno ograniče uticaj
globalnih medija na svom nacionalnom prostoru.
21
Ekonomske nejednakosti
Razlike u ekonomskom bogatstvu između ekonomski najrazvijenijih i najnerazvijenijih zemalja sve
se više uvedavaju. Ogromna količina ekonomskog bogatstva se koncentriše u posed veoma malog broja
ljudi. Veoma mali broj zemalja u svetu uspeo je da se u toku procesa globalizacije integriše u svetsku
ekonomiju i da poveda svoje bogatstvo i nacionalni dohodak. Uzroci povedanja ekonomske nejednakosti u
svetu su brojni, ali među najznačajnije spadaju ekonomska dominacija multinacionalnih kompanija iz
najrazvijenijih zemalja i tehnološki jaz, odnosno razlike u stepenu tehnološke razvijenosti.

PRVI MASOVNI MEDIJI I TELEVIZIJA KAO MEDIJ

Prvi masovni mediji

Masovni mediji obuhvataju novine, radio, televiziju, filmove, reklamne oglase, video igre, CD-ove,
internet. Ova sredstva omogućavaju komunikaciju sa velikim brojem ljudi, pa se zato i nazivaju masovnim.
Novine predstavljaju prvo sredstvo masovnih komunikacija. Nastale su kao izraz potreba gradskog
stanovništva za informisanjem i potrebe države da obaveštava građane o svojim odlukama. Neposredni
način obaveštavanja ljudi o događajima u gradu gubio je značaj sa rastom broja stanovnika, tako da je bio
potreban neki centralni oblik informisanja. Efikasan način upravljanja jedne države, zahtevao je
svakodnevno informisanje građana o odlukama državnih organa.
Prve novine u današnjem obliku pojavile su se 1580. godine u Kelnu. Novine su postale dnevne tek pred
kraj 19. veka i veoma brzo su stekle hiljade, a kasnije i milione čitalaca.
Više od pola veka dnevne novine predstavljale su glavno sredstvo u komunikaciji, odnosno saopštavanju
informacija o tekudim društvenim događajima i procesima velikom broju čitalaca. Razvojem radio difuzne
mreže, a osobito razvojem televizije, počeo je da slabi uticaj štampe. Posle Drugog svetskog rata, dolazi do
jačanja radija kao sredstva masovnih komunikacija. Od sedamdesetih godina, televizija postaje
najznačajnije sredstvo masovnih komunikacija i svoju dominantnost zadržala je do današnjih dana.
Televizija kao medij
Televizija danas predstavlja najznačajnije i najšire prihvaćeno sedstvo masovnih komunikacija. Nema kuće
u razvijenim i srednje razvijenim zemljama koja ne poseduje najmanje jedan televizijski aparat i nema
čoveka koji ne provodi izvesno vreme gledajući televizijski program. Televizija spaja u sebi osobine radija,
novina i filma kao sredstva komunikacije. Ono što je televiziju učinilo dominantnim sredstvom masovnih
komunikacija je njena tehnička mogućnost da reprodukuje sliku i da distribuira sliku na velikim
udaljenostima. Zahvaljujućdi veštačkim satelitima, televizija može da emituje svoje slike do svih delova
sveta. Osobito je važna njena mogućnost da direktno emituje "žive slike" iz najrazličitijih delova sveta o
različitim događajima i procesima, što kod čoveka stvara osećaj da je on posmatrač i učesnik svih značajnih
događaja u svetu.

22
POJAM MASOVNE KULTURE I UZROCI NASTANKA MASOVNE KULTURE

Pojam masovne kulture

Masovna kultura je oblik kulture koja se javlja u savremenim industrijskim društvima. Njen nastanak i
širenje povezan je sa ekspanzijom masovne proizvodnje i potrošnje i sa razvojem sredstava masovnih
komunikacija. Posle Drugog svetskog rata, masovna kultura se kontinuirano razvija, a od sedamdesetih
godina počinje njen intenzivan razvoj. Neki autori u potpunosti osporavaju društveni značaj i umetničku
vrednost masovne kulture, dok drugi smatraju da masovna kultura u određenoj meri ima pozitivan uticaj na
ljude, da predstavlja demokratizaciju kulture.
Masovna kultura je komercijalna kultura koju oblikuju kompanije prema pravilima tržišne logike. Ona je
namenjena ukusu i potrebama širokih masa i ona nema značajne umetničke vrednosti. Njena niska
umetnička vrednost uslovljenja je njenom usmerenošdu na zadovoljavanje potreba masovnih potrošača i
njenim komercijalnim karakterom. Osnovni cilj masovne kulture je stvaranje dela koja de se dopasti
masama, koja de biti kupljena i potrošena, kao i svaka druga roba za svakodnevnu upotrebu. Nivo kulture
širokih masa je nizak, te otuda one zahtevaju kulturu niske vrednosti, koja ne zahteva intelektualan napor
pri usvajanju.
Masovna kultura sve što je originalno pretvara u stereotip, a ono neponovljivo u serijsku
proizvodnju. Jedini cilj stvaralaca masovne kulture je da se što veći broj proizvoda proda i da se posle
određenog vremena popularnosti tih proizvoda, oni zamene drugim sličnim proizvodom koji de opet
donositi profit. Masovna kultura nije homogena kategorija. U okviru nje razlikuju se kič i šund kao
umetnički najniži delovi masovne kulture. Pojam kič označavao je bezvrednu robu, najčešde slike, a šund
bezvredna književna dela.
Društveni uzroci nastanka masovne kulture
Društveni uzroci nastanka masovne kulture nalaze se u slededim faktorima:
Brz industrijski i tehnološki razvoj i povećanje slobodnog vremena zaposlenih
Brz industrijski razvoj doveo je do seobe seoskog stanovništva u gradove, gde je ono osećalo duboku
nostalgiju za svojom tradicionalnom seoskom kulturom. Kulturni izlaz je pronađen u stvaranju masovne
kulture.
Automatizacija i serijska proizvodnja uslovile su smanjenje radnog vremena i povećanje slobodnog
vremena, što je seoskom stanovništvu koje se doselilo u gradove predstavljalo problem. Slobodno vreme je
nekako trebalo prekratiti, ubiti i ono je postalo predmet eksploatacije masovne kulture.

23
Analize pokazuju da ljudi slobodno vreme provode u dokolici, gde nalaze beg i zaborav od svakodnevnih
problema, prividno zadovoljenje svojih potreba i zadovoljenje lažnih potreba. Automatizovan proces rada
nije zahtevao intelektualne i stvaralačke sposobnosti radnika, već pasivnu pažnju i rutinu, što je dovelo do
nezadovoljstva radnika u radu. To nezadovoljstvo, radnici su nastojali da kompenzuju u slobodnom
vremenu, tražeći zabavu i zaborav od dosadnog rada.
Podređivanje kulture logici profita
U prošlosti, stvaranje kulturnih dela nije bilo organizovano kao proizvodnja u kojoj učestvuje veliki broj
ljudi sa ciljem da zarade veliku količinu novca. Kulturna dela stvarali su pojedinci i njihov cilj nije bio
sticanje bogatstva, ved izražavanje svojih umetničkih potreba, sitcanje popularnosti i zarada, dovoljna da bi
se preživelo.
U razvijenom kapitalizmu dolazi do podreĐivanja kulture zahtevima i principima kapitalističkog načina
proizvodnje. Osnovni cilj kapitalističkog načina proizvodnje je zaraditi novac, a osnovni princip je da se sa
što manje uloženog novca i troškova zaradi veda količina novca. Kapitalisti su shvatili da i kultura može
biti izvor profita i počeli su da ulažu svoj novac u kulturu, pa tako dolazi do stvaranja filmske, muzičke i
televizijske industrije. Nije bio cilj da se stvori delo visoke umetničke vrednosti, već delo koje se može
prodati velikom broju potrošača.
Pojava sredstava masovnih komunikacija
U stvaranju i širenju masovne kulture, veoma važnu ulogu imala su sredstva masovnih komunikacija i to
pre svega pojava radija, filma i televizije.
U razvijenijim kapitalističkim zemljama pred početak Drugog svetskog rata, skoro svako domaćinstvo
posedovalo je radio aparat. Nastanak filma uslovio je i nastajanje i širenje bioskopa po gradovima, što je
dovelo do stvaranja i jačanja filmskih kompanija koje su započele komercijalnu proizvodnju filmova kao
robe. Danas je gledanje televizije najpopularnija zabava na svetu. Televizija je uslovila nastajanje
televizijske umetnosti i video kaseta kao robe.
U ekonomski razvijenim zemljama danas kompjuter postaje veoma značajno sredstvo komunikacije i
omiljena je zabava dece i omladine, ne samo zbog interneta, ved i zbog video igara koje se prodaju u
velikim tiražima. Sredstva masovnih komunikacija su stvorila tehničke mogudnosti za brzo širenje
proizvoda kulture i mogudnost uključivanja većine stanovništva u potrošnju proizvoda masovne kulture.
Snižavanjem potrebnog nivoa pismenosti i obrazovanja za praćenje programa radija i televizije, sredstva
masovnih komunikacija su uključila kao potrošače svojih proizvoda i najniže društvene slojeve, koji imaju
nizak stepen obrazovanja i kulture.

24
TEORIJE O MEDIJIMA (HABERMAS, BODRIJAR I TOMPSON)

Komunikacija: prenos informacija od jednog pojedinca do drugog ili od jedne grupe do druge, bilo
govorom ili putem masovnih medija i od velikog je značaja za svako društvo.
Kanadski autori Harold Inis i Maršal Mekluan bili su prvi uticajni teoretičari medija.
Inis: priroda medija vrši snažan uticaj medija na organizaciju društva. On navodi primer hijeroglifa
urezanih u kamen, koji su pronađeni u nekim drevnim civilizacijama. Hijeroglifi dugo ostaju urezani u
kamen, ali ih nije lako prenositi pa nisu pogodan način za komuniciranje sa udaljenim mestima. Stoga,
društva koja se oslanjaju na takav oblik komunikaciju nisu u stanju da se razvijaju.
Mekluan: „medij je poruka” (priroda medija više utiče na društvo nego poruke ili sadržaji u medijima)
Televizija/knjiga Televizija, recimo, predstavlja potpuno drugačiji oblik medija od štampane knjige.
Televizija je elektronska, vizuelna, sastavljena od fluidnih slika. Zato je svakodnevni život u društvu u
kojem televizija igra značajnu ulogu, različit od onoga u kojem su prisutni samo štampani mediji. Tako
televizijske vesti prenose informacije istovremeno do miliona ljudi širom sveta.
Nastajanje globalnog sela zahvaljujući elektronskim medijima (ljudi iz celog sveta gledaju događaje na
vestima i zajednički učestvuju u njima)
Pripadnost frankfurtskoj školi sociološke misli:
inspiracija u Marksovim idejama i radovima ali uz nužno osavremenjavanje (zapostavljen uticaj kulture
kod Marksa). Frankfurtska škola: izučavanje „industrije kulture” ili zabave (film, TV, popularna muzika,
radio, dnevna i nedeljna štampa). Uticaj širenja industrije kulture na smanjenje sposobnosti pojedinaca da
kritički i nezavisno razmišljaju. Umetnost nestaje utapanjem u komercijalizaciju
Habermas: proučavanje razvoja medija od ranog 18. veka do danas (pojava i propast „javne sfere”)
Javna sfera: arena u kojoj se odvija javna rasprava i stvaraju mišljenja o pitanjima od opšteg značaja
Pojavljivanje javne sfere u salonima i kafanama Londona, Pariza i drugih evropskih gradova. Rasprave o
društvenim pitanjima – inspiracija često leci i novine. Ključna mesta za rani razvoj demokratije –
mogućnost rešavanja političkih problema javnim diskusijama. Danas: gušenje demokratske rasprave
širenjem industrije kulture – javna sfera kao obična varka. Politički procesi ograničeni na parlament i
medije, prevaga komercijalnih nad javnim interesima u društvu. Stvaranje javnog mnenja ne na osnovu
racionalne rasprave nego na osnovu manipulacije i kontrole – kao kod reklamiranja.

25
BODRIJAR: SVET HIPERREALNOSTI
Postmodernista Žan Bodrijar: među najuticajnijim teoretičarima medija danas. Pod uticajem ideja Inisa i
Mekluana. On smatra da moderni masovni mediji imaju potpuno drugačije i dublje delovanje nego bilo
koje druge tehnologije.
Masovni mediji (pogotovo elektronski poput televizije) menjaju i samu prirodu naših života. Televizija
ne samo da predstavlja, prikazuje svet nego i sve više određuje kakav je svet u kojem živimo.
Primer suđenja O Džej Simpsonu 1994-1995. godine u SAD. Suđenje kao primer onog što Bodrijar naziva
hiperrealnost. Više ne postoji „realnost” (samo suđenje tj. događaji u sudnici) nego TV prenosi kao nova
realnost za milione ljudi širom sveta.
Bodrijar je napisao članak „Rat u Zalivu se ne može desiti” i „Rat u Zalivu se nije desio”. Tipičan rat za
doba medija, televizijski spektakl. Stvaranje nove realnosti u vreme sveprisutnosti medija. Hiperrealnost –
preplitanje ponašanja ljudi i medijskih slika i prizora.
Svet hipperrealnosti sačinjen od simulakruma – slika koje svoje značenje dobijaju isključivo od drugih
slika i nemaju uporište u spoljašnjoj realnosti. Primer pojavljivanja političara na TV i uspeha na izborima.
Nijedan političar koji se ne pojavljuje stalno na televiziji, ne može da pobedi na izborima. Televizijska slika
lidera jeste „ličnost“ koju prepoznaje većina gledaoca.
DŽON TOMPSON: MEDIJI I MODERNO DRUŠTVO
Uticaj nekih ideja Habermasa na Džona Tompsona. Analiza odnosa medija i razvoja industrijskih društava.
Stav o odlučujućoj ulozi medija u razvoju modernih institucija. Zapostavljen značaj medija za moderno
društvo u delima klasika sociologije.
Kritika ideja Habermasa, Frankfurtske škole i Bodrijara. Previše negativan odnos Frankfurtske škole prema
industriji kulture.
Prema Tompsonu, savremeni mediji nam ne uskraćuju mogućnost kritičkog promišljanja i nismo samo
pasivni primaoci medijske poruke (kao što ističe Habermas).
Tri tipa interakcija prema Tompsonu:
Interakcija licem u lice: znaci koje koriste pojedinci da bi shvatili šta drugi govore
Posredovana interakcija: upotreba medijske tehnologije i prostiranje u vremenu i prostoru – neposredna
interakcija pojedinaca ali van konteksta svakodnevnih interakcija licem u lice.
Posredovana kvazi interakcija: vrsta društvenih odnosa koju stvaraju mediji – prostiranje kroz prostor i
vreme ali bez neposredne komunikacije pojedinaca. Posredovana kvazi interakcija monološka po karakteru.
Primer TV programa kao jednosmernog oblika komunikacije
Tompson: sve tri vrste interakcije se prepliću u našim životima. Promena ravnoteže između javne i
privatne sfere u našim životima pod uticajem masovnih medija.
IDEOLOGIJA I MEDIJI
Povezanost medija i ideologije u društvu-
Ideologija: uticaj ideja na verovanja i ponašanja ljudi
Pojam ideologije: francuski pisac Detrasi (kraj 18. veka) – „nauka o idejama”
Marks: ideologija kao lažna, iskrivljena svest
Moćne grupe kontrolišu vladajuće ideje koje služe za opravdanje njihovog položaja
Ideološki karakter religije: učenje siromašnih da budu zadovoljni onim što imaju
Zadatak istraživača društva: razotkrivanje ideologije kako bi manje moćni shvatili svoj društveni položaj i
delovali u pravcu njegovog poboljšanja

Tompson: Detrasijevo shvatanje ideologije neutralno, Marksovo kritičko. Zagovaranje kritičkog pojma
ideologije: povezuje ideologiju sa moći i interesima vladajućih grupa. Širenje dometa ideologije u
savremenim društvima od strane masovnih medija. Dosezanje ideologije do masovne publike na osnovima
„kvazi interakcije” (publika ne može neposredno da odgovori na poruku).

26
OTUĐENJE U RADU I TEHNOLOGIJA

Otuđenje u radu postojalo je u toku cele istorije, a postoji i danas. I danas se veliki broj ljudi ne raduje poslu
i živi za vikend i godišnji odmor. U radu se čovek potvrđuje dvostruko, kao individua (svaki čovek u rad i
proizvode svog rada unosi svoje sposobnosti, kreativnost i emocije) i kao društveno bide (ukoliko proizvodi
rada koje čovek stvara doprinose opštoj dobrobiti društvene zajednice). U toku cele istorije, rad je više
uništavao ljude, nego što im je omogudavao potvrđivanje. Osnovni uzroci otuđenja u kapitalističkom
sistemu (po Marksu) su: o privatna svojina na sredstvima za proizvodnju - pretvara zaposlene u najamne
radnike, koji prodaju svoj rad, svoje sposobnosti, a time i svoje ličnosti kapitalizmu za najamninu.
Najamni položaj uslovljava kod radnika otuđenje od:
procesa rada - radnici ne odlučuju ni o načinu, ni o organizaciji rada, već to čine privatni vlasnici
kompanija proizvoda rada - proizvodi rada ne pripadaju radnicima, već kapitalizmu
svoje ličnosti - radnik oseća da su njegove sposobnosti samo sredstvo u sticanju profita i da njih koristi i
kontroliše kapitalista
Kapitalistička logika pretvara radnike u moderne ekonomske robove, koji se od klasičnih robova razlikuju
po tome što su izvan fabričkih kapija politički i ekonomski slobodni.
proizvodnja za tržište - Čovek u robnoj proizvodnji ne stvara proizvode za zadovoljenje vlastitih
potreba, ved za tržište. Cilj robnog proizvođača je da proizvede što više proizvoda, koje de prodati na
tržištu. On se prema radu i proizvodima svoga rada odnosi kao prema sredstvu u sticanju novca. Tako se
robni proizvođač, umesto potvrđivanja u radu, potvrđuje u novcu, što dovodi do otuđenja. Tržišni odnosi
pretvaraju novac u merilo svih ljudskih vrednosti. Novac omoguduje neobrazovanim da kupe obrazovanje,
nekulturne pretvara u kulturne, ružne u lepe, glupe i dosadne u ugledne građane, egoiste u humaniste.
podela rada - primorava radnika da obavlja sve sitnije delove neke delatnosti. Na ovaj način
kapitalistička oraganizacija rada pretvara radnika u delimičnog radnika, primoravajući ga da doživotno
obavlja neku jednoličnu sitnu operaciju. Besmislenost i beznačajnost delimičnog rada kao samostalnog rada
uslovljava kod radnika da smislenost i značaj vlastitog rada traže u kapitalističkoj kompaniji koja upravlja
celinom. Radnik sa znanjem za obavljanje nekih uskih operacija veoma je često značajan samo za tu
kompaniju kojoj su takva znanja potrebna, dok je za druge kompanije takav radnik nebitan. Upravo to kod
delimičnih radnika izaziva psihološku potrebu za vezivanjem i poistovećivanjem sa organizacijom u kojoj
rade, jer ona daje sigurnost i smirenost njihovom radu.

27
 mehanizacija procesa proizvodnje - pretvara radnike u dodatke mašinama. Radnici ne kontrolišu
mašine, kao što je bilo u zanatlijskom načinu rada. Mašine ved u početnoj fazi mehanizacije procesa
proizvodnje počinju da kontrolišu rad radnika i određuju sadržaj, način i tempo rada. Veština rukovanja
alatima prelazi sa radnika na mašine. Otuđenje čoveka u radu može se prevladati (po Marksu) ukidanjem
privatne svojine na sredstvima za proizvodnju, odnosno uvođenjem komunističkog društva, povećanjem
slobodnog vremena, kao i ukidanjem preterane specijalizacije.

Primena i razvoj savremenih tehničkih sredstava u procesu proizvodnje, odnosno u obavljanju društvenih
delatnosti dovodi do:
veoma izražene intelektualizacije rada - svaka kompanija primorana je da neprekidno usavršava
tehničku osnovu svoje proizvodnje, kao i same proizvode, kako bi ostvarila profit. Zato kompanije
angažuju visoko stručnu i kreativnu radnu snagu, koja radi na novim proizvodima i usavršavanju postojede
tehnologije.
pasivizacije i obesmišljavanja rada - onaj deo radne snage koja radi na postojedoj tehnologiji i
postojedim proizvodima, zbog automatizovanog karaktera proizvodnje, ne mora da poseduje ni kreativnost
ni stručnost. Od ovog dela radne snage traži se fizičko, intelektualno i emocionalno pasivan i rutinski rad,
što kod radnika izaziva osedanje fizičke, intelektualne i emocionalne otuđenosti.
Robert Blauner je ispitivao uticaj različitih tehnologija na stepen otuđenosti radnika. Osnovna
pretpostavka istraživanja bila je da različit stepen razvijenosti tehnologija na kojima rade radnici uslovljava
različiti nivo otuđenja. Ispitivano je otuđenje radnika u grafičkoj, tekstilnoj, automobilskoj i hemijskoj
industriji. Postojala su četiri faktora za ispitivanje i to preko stepena: autonomije radnika na radnom mestu,
smislenosti posla, društvene integrisanosti radnika na jednom mestu, posvedenosti radnika svom poslu.
Blauner je ustanovio da su se radnici najmanje osedali otuđeno u grafičkoj industriji, zatim u hemijskoj, pa
tekstilnoj i na kraju automobilskoj.
Najmanji stepen otuđenja u grafičkoj industriji Blauner objašnjava prirodom rada koju nameće zanatska
tehnologija:
-radnici su imali visok stepen autonomije, jer, niti su mašine uslovljavale njihov tempo i način rada, niti je
bilo nekoga da ih nadgleda
radnici su mogli da prave pauze prema svojim potrebama i da ostvare visok nivo integracije sa drugim
radnicima na poslu.
-radnici su doživljavali posao kao društveno značajan i smislen
Automatizovan način proizvodnje ispitivan je u naftnoj i hemijskoj industriji. On je kontinualnog karaktera
i odvija se bez ljudske intervencije, tako da radnici nisu ništa fizički radili, samo su kontrolisali nesmetano
odvijanje porcesa proizvodnje. Relativno mali stepen otuđenja u ovom načinu proizvodnje uslovljen je
slededim faktorima:
-radnici kontorlišu veoma skupu tehnologiju i od njihove blagovremene intervencije zavisi nivo moguće
štete, što im daje osećaj važnosti i samopoštovanja.
-osećaj radnika da kontrolišu proces proizvodnje
-timski rad radnika i česte konsultacije sa inženjerima i upravom uslovljavaju da su radnici integrisani u
kolektiv, što doprinosi zadovoljstvu na poslu.
Uzroke za visok stepen otuđenja radnika u automobilskoj industriji treba tražiti u slededim faktorima:
automobilska industrija je bila zasnovana na pokretnoj traci, a radnik u takvim uslovima
proizvodnje nema nikakvu kontrolu nad svojim radom, što kod radnika dovodi do osećaja nemoći masovna
proizvodnja na pokretnoj traci ne pruža mogućnost da se oseti smisao i svrha rada.
Proizvod je standardizovan, rad je rutinski i repetativan, a operacije krajnje parcijalizovane.
radnici na pokretnoj traci su izolovani, tako da ne mogu u toku rada da ostvare komunikaciju sa
kolegama na poslu
Manji stepen otuđenja radnika u tekstilnoj nego radnika u automobilskoj industriji Blauner
objašnjava socijalno-psihološkim karakteristikama radne snage koja je radila u tekstilnim fabrikama.

28
Siromašni tekstilni radnici živeli su u čvrstim porodičnim zajednicama, pa im, usled toga, izolovani rad u
fabrici subjektivno nije predstavljao vedi problem, jer su izolovanost u radu nadoknađivali intenzivnim
druženjem u slobodnom vremenu. Novac za siromašne radnike predstavljao je visoku vrednost, sa kojim su
oni rešavali bitne životne probleme. Sastavni deo otuđenosti u radu predstavlja i strah zaposlenih od
otpuštanja sa posla, usled stalnog tehnološkog usavršavanja procesa proizvodnje, kao i strah od brzog
zastarevanja znanja i veština koja ljudi poseduju za obavljanje posla. Danas ne postoji "posao za ceo život".
Ljudi menjaju nekoliko radnih mesta u toku karijere i primorani su na sticanje novih znanja i
veština. Standardni obrasci punog radnog vremena ustupaju mesto fleksibilnim aranžmanima.

OTUĐENJE BELIH KRAGNI, RADA I DOKOLICE

U knjizi Bele kragne, američki sociolog Rajt Mils analizira otuđenje nemanuelnih radnika. Mils
tvrdi da je ekspanzija tercijarnog sektora privrede u razvijenim kapitalističkim društvima dovela da se sve
više od zaposlenih traže „ne veštine sa predmetima, ved veštine sa ljudima“. Nemanuelni radnici postaju
roba prodajudi svoje „veštine sa ljudima“ na otvorenom tržištu. Mils taj sektor naziva „tržištem ličnosti“.
Ličnim osobinama se pripisuje tržišna vrednost. S obzirom da se aspekti ličnosti prodaju i kupuju kao i
svaka druga roba, pojedinac se otuđuje od svojeg pravog ja.
Kada je Marks prvi put izneo neke svoje poglede o otuđenom radu-godine 1844.- radnici u industriji
su radili od dvanaest do šesnaest sati na dan, tako da radnik nije imao nikakve mogudnosti da ostvari svoje
potrebe u dokolici, imali su samo vremena za jelo i spavanje. Od nadnica su zadovoljavali samo
najosnovnije potrebe.
Nisu imali gotovo nikakvih mogudnosti za samorealizaciju u dokolici, čak i da su imali vremena.
U razvijenom industrijskom društvu je znatno smanjeno radno vreme, a životni standard stanovništva
kao celine stalno raste. Možemo da zaključimo da su se mogudnosti samoostvarenja u slobodnom
vremenu povedale.
Andre Gorc smatra da otuđenje u radu postiče radnika da samoostvarenje traži u dokolici. Kako
kapitalistički sistem određuje njihov radni dan, tako on određuje i njihove aktivnosti u dokolici. Sistem
stvara pasivnog potrošača koji nalazi zadovoljstva u potrošnji proizvoda industrije robe i industrije zabave.
Ponašanje se odvija prema uputstvima kapitalističke „agresivne reklame“ i bedna je zamena za kreativnu
dokolicu prema vlastitim željama. Dokolica jednostavno obezbeđuje sredstvo za beg od problema inačin da
se živi sa problemima, umesto da se problem aktivno rešava. Tako je čovek u kapitalističkom društvu
otuđen i od rada i od dokolice.
Po Markuzeu, sposobnosti za lični razvoj ugušene su u razvijenom industrijskom društvu. Rad je
„iscrpljujude, zaglupljujude, neljudsko robovanje“, dok dokolica obuhvata „oblike relaksacije koji
ublažavaju i produbljuju tu zaglupljenost“. Ona se zasniva na lažnim potrebama koje usmeravaju i namedu
uglavnom masovna sredstva komunikacije pod kontrolom vladajude strukture. Potrebe su lažne ako ne
dovode do istinskog samoostvarenja i stvarnog zadovoljstva. Pripadnici društva više ne traže zadovoljstvo u
sebe samima i u svojim odnosima sa drugima, nego prepoznaju sebe u svojim predmetima za potrošnju.
29
Gorc i Markuze veoma pesimistički gledaju na prirodu dokolice u industrijskom društvu. Oni prikazuju
„srednog robota“ koji razmetljivo zadovoljava „lažne potrebe“.
Marksistička shvatanja o prirodi rada i dokolice mogu se kritikovati sa više pozicija. Prvo, ona se
delimično zasnivaju na prilično neodređenoj slici o tome šta bi čovek morao i mogao raditi. Drugo, ona su
sklona da zanemare vrednosti koje prihvataju članovi društva.

KRIMINAL BELIH KRAGNI

Izraz kriminal belih kragni odnosi se na kriminal onih koji pripadaju bogatijim slojevima društva.
Pod ovim terminom podrazumeva se više tipova kriminalne aktivnosti, kao što su: utaja poreza, nezakonita
prodaja, malverzacije sa hartijama od vrednosti i u prometu nekretnina, pronevera, proizvodnja i prodaja
opasnih proizvoda, ali i čista krađa. Kriminal belih kragni uglavnom se odnosi na korišćenje statusa srednje
klase ili profesionalnog položaja za nezakonske aktivnosti. Iako državni organi prikazuju daleko vedi
stepen tolerancije prema ovoj vrsti kriminala, nego prema prestupima koje počine manje privilegovani
slojevi društva, šteta koju ona izaziva ogromna je.
Korporacijski kriminal
Neki kriminolozi ukazuju na korporacijski kriminal da bi opisali vrste kriminalnih dela koja čine
velike korporacije. Zagađenje, pogrešno obeležavanje proizvoda, kršenje zdravstvenih propisa i onih o
bezbednosti na radnom mestu ostavljaju teže posledice na mnogo vedi broj ljudi nego dela sitnog kriminala.
Veliki broj korporacija ne pridržava se zakonskih propisa koji se na njih odnose. Korporacijski kriminal je
široko rasprostranjen.
Može se uočiti šest tipova kršenja propisa: administrativno, u vezi sa zaštitom čovekove sredine,
finansijsko, o radu, proizvodno i nelojalna trgovačka praksa. Profili žrtava korporacijskog kriminala nisu
precizni. Ponekad su žrtve očigledne, kao u slučaju ekoloških katastrofa ili u slučaju opasnosti po zdravlje.
Međutim, često žrtve korporacijskog kriminala i ne smatraju sebe žrtvama. U slučaju korporacijskog
kriminala, zbog velikih prostornih i vremenskih razlika između žrtve i počinioca kriminala, dešava se da
ljudi i ne uviđaju da su žrtve ili ne znaju na koji način da traže nadoknadu za štetu koju su pretrpeli.
Korporacijski kriminal ne ostavlja iste posledice na pripadnike različitih klasa u društvu. Na one koji su
manje privilegovani, zbog drugih oblika socioekonomskih nejednakosti, uticaj ove vrste kriminala biće
veći.
Nasilni aspekti korporacijskog kriminala manje su vidljivi nego u slučaju ubistva ili fizičkog
napada, ali ponekad mogu izazvati mnogo ozbiljnije posledice. Na primer, nepridržavanje propisa u vezi sa
izradom novih lekova, bezbednošću na radnom mestu ili zagađenjem životne sredine, može izazvati fizička
oštećenja ili smrt velikog broja ljudi.

30
KRIMINAL U SAJBER PROSTORU

Tehnološki napredak doneo je mnogo novih i uzbudljivih mogućnosti i koristi, ali je isto tako
povećao izloženost kriminalu. Postoji devet glavnih tipova tehnološkog kriminala:
- ilegalno uključivanje u telekomunikacione sisteme znači da je prisluškivanje postalo lakše.
- dolazi do povećane izloženosti elektronskom vandalizmu i terorizmu.
- mogućnost krađe telekomunikacionih usluga znači da ljudi mogu obavljati nezakonite poslove, a da ne
budu otkriveni ili da, jednostavno, mogu manipulisati uslugama klasične i mobilne telefonije.
- zaštita telekomunikacionih usluga postaje sve vedi problem. Sada je relativno lako prekršiti autorska
prava kopiranjem materijala, softvera, filmova i kompakt diskova.
- teško je kontrolisati pojavu materijala sa pornografskim i uvredljivim sadržajem u sajber prostoru. - uočen
je porast prevara putem telemarketinga. Reklamiranje lažnih dobrotvornih akcija i programa za
investiranje teško je pravno regulisati.
- javlja se povećan rizik od kriminala u elektronskom prenosu novca.
- elektronsko pranje novca može se upotrebiti za prebacivanje ilegalnih prihoda da bi se sakrilo njihovo
kriminalno poreklo
- telekomunikacije se mogu koristiti za unapređivanje kriminalnih zavera. Sofisticirani sistemi šifrovanja i
velika brzina prenosa podataka otežavaju raznim državnim službama da se domognu informacija o
kriminalnim aktivnostima.
Kriminal u sajber prostoru (sajberkriminal) već je u porastu. Globalni karakter kriminala u
telekomunikacijama predstavlja poseban izazov za one koji sprovode zakon. Krivična dela počinjena u
jednoj zemlji proizvode posledice širom sveta. Danas, kad se finansijski, trgovinski i proizvodni sistemi u
zemljama širom sveta sve više integrišu elektronskim putem, povedan nivo malverzacija putem interneta i
neovlašćenih upada služe kao modno upozorenje na slabost postojećih kompjuterskih sistema zaštite.

31
UTICAJ ČOVEKA NA PRIRODU I ZAGAĐENJE ŽIVOTNE SREDINE

Tehnički razvoj doveo je do preobraženja prirodne sredine i stvaranja jedne nove tehničke sredine, u
kojoj ne postoji više harmonija između čoveka i prirode. Današnje generacije ljudi koji žive u gradovima,
lepotu prirode mogu videti na televiziji i možda za vreme godišnjih odmora i izleta. Ove generacije ne nose
u svojim sećanjima i doživljajima prirodu i zato lično ne shvataju u punoj meri značaj prirode za čovekov
život. Čovek je u prošlosti bio podređen prirodi. Njegov način života, pa i sam život zavisili su od
promenljivih prirodnih uslova. U početnoj fazi svog razvoja, čovek nije bio sposoban da svojim radom
proizvede hranu za zadovoljenje svojih egzistencijalnih potreba. Opstanak čoveka kao bića zavisio je od
obilja prirodnih izvora hrane. Čovek je prvobitno svoju potrebu za hranom zadovoljavao baveći se
sakupljanjem gotovih šumskih plodova i korenja, zatim lovom i ribolovom. Ovaj način privređivanja
poznat je kao sakupljačka privreda. Prirodni izvori hrane bili su nejednako raspoređeni, što je uslovljavalo
stalnu seobu ljudi. Prirodni izvori hrane bili su promenljivi i u toku godine zavisili su od klimatskih uslova i
godišnjih doba. Čovek je jedino živo biće koje je izvore hrane stavilo pod svoju racionalnu kontrolu. Bez
potpunog ovladavanja proizvodnjom raznovrsne hrane u toku cele godine i u većim količinama,
čovečanstvo se ne bi širilo ni prostorno ni brojčano.
Prelaskom na poljoprivredni način proizvodnje, čovek je stavio izvore hrane pod svoju kontrolu i
time stvorio uslove za uvećanje broja ljudi na Zemlji i za prostorno osvajanje prirode. Poljoprivrednim
načinom proizvodnje, čovek je započeo osvajanje prirode i njeno prilagođavanje, ali time je započet i
proces uništavanja prirode, a pre svega šuma. Kako je broj stanovnika rastao, tako su se sve veće površine
šuma pretvarale u obradivo poljoprivredno zemljište. Drugi uzrok uništavanja šuma u prošlosti
predstavljala je vatra, jer je ona veoma dugo bila osnovni izvor za zagrevanje ljudi. Tradicionalan način
poljoprivredne proizvodnje i života ljudi nisu doveli do drastičnijeg uništavanja prirode. Sve prirodne
izvore ljudi su koristi samo da bi zadovoljili svoje osnovne egzistencijalne potrebe.
Drastično uništavanje prirode započeto je sa prelaskom na industrijski način proizvodnje, odnosno
na tržišni, kapitalistički način.
Tržišni način proizvodnje je svojim sledećim osobinama podstakao i omogućio uništavanje prirode:
- njegov cilj nije zadovoljavanje potreba, ved sticanje profita. Želja za sticanjem i uvećanjem profita
nema granica, čime nestaju i granice za uništavanjem prirode.

32
- uništavanje i zagađenje prirode sve do pred kraj 20. veka nije bilo zakonski sankcionisano, što je
omogućavalo kompanijama da nekontrolisano i nekažnjivo zagađuju životnu sredinu.
- vlasnici privatnih kompanija nisu imali osećaj lične odgovornosti za zagađenje i uništavanje
prirodne sredine.
Industrijski način proizvodnje i tehnološki razvoj dvostruko utiču na degradaciju prirode:
neposredno - dovodi do uništavanja šuma, zagađenja reka i vazduha, globalnog zagrevanja, uništavanja
zemljišta, genetski modifikovane hrane.
posredno - stvaraju se uslovi za demografsku eksploziju stanovništva, odnosno sve ubrzaniji rast broja
stanovnika. Ukoliko bi se ovakav trend priraštaja stanovništva nastavio, moguće je da u narednih sto godina
stanovništvo dostigne takav broj, kojim će premašiti postojeće resurse Zemlje za hranom i vodom.
Degradacija životne sredine se ispoljava u tri oblika: u zagađenju životne sredine, u istrošenosti prirodnih
resursa i u stvaranju tehnoloških rizika koji ugrožavaju zdravlje ljudi.
Zagađenje životne sredine ispoljava se u zagađenju vazduha, vode i zagađenju okoline otpadom. Na
zagađenje vazduha utiču dva izvora i to spoljašnji (zagađenja koja nastaju usled industrijskih isparenja i
izduvnih gasova saobradajnih sredstava) i unutrašnji (zagađenja koja nastaju usled zagrevanja stanova)
izvori.
Među najvede industrijske zagađivače spadaju hemijska industrija, termoelektrane, rudarskotopioničarska
postrojenja, metaloprerađivačka industrija, industrija boja i lakova, industrija stakla i plastičnih masa. U
nerazvijenim zemljama nema ograničenja upotrebe goriva i rada fabrika, koje prekomerno zagađuju
vazduh, što uslovljava visoku zagađenost vazduha.
Posledice zagađenog vazduha su:
-oboljenje respiratornih organa - Ljudi, koji žive u velikim industrijskim gradovima i gradovima gde se
odvija intenzivan saobradaj, u većoj meri obolevaju od bolesti pluća i bolesti respiratornih organa.
kisele kiše - nastaju kada se štetni gasovi vežu u atmosferi za vodu. One uništavaju šume, useve,
uslovljavaju koroziju i korodiranje objekata, zagađuju zemljište, podzemne vode i jezera. Količine pitke
vode na Zemlji su ograničene.
Na zagađenost vode najviše utiču:
-industrijske i kanalizacione otpadne vode - osobito u manje razvijenim zemljama, bez ikakvog
prečišćavanja puštaju se u reke, čime se reke pretvaraju u odvodne kanale otpadnih voda.
upotreba zaštitnih sredstava u poljoprivredi - dovodi do zagađenja podzemnih voda.
neadekvatna tehnička rešenja u konstruisanju vodovodnih sistema
- do zagađenja voda dolazi zbog nekorišdenja savremenih tehnologija u prečišdavanju vode ili zbog
zastarelih kanalizacionih cevi.
Zagađena voda izaziva zarazne bolesti kao što su dijareja, dizenterija i hepatitis.
Razvijena društva proizvode ogromnu količinu otpada i to kako domadinstva, tako i industrija. Poseban
problem predstavlja gradsko smeće, koje se reciklira u veoma ograničenoj meri, čak i u razvijenijim
zemljama.

33
ISTROŠENOST RESURSA, RIZIK I ŽIVOTNA SREDINA
Istrošenost resursa
Prirodni resursi se dele na:
neobnovljive - njihova količina na Zemlji je fiksna, čovek ne može da ih stvara i nemaju sposobnost
samoobnavljanja. U njih spadaju fosilna goriva (ugalj, nafta, gas) i mineralne sirovine (rude metala i
nemetala)
obnovljive - čovek može da ih stvara i imaju sposobnost samoobnavljanja. U ove izvore spadaju voda,
zemlja, biljni i životinjski svet.
Naučnici su zabrinuti za iscrpljivanje i neobnovljivih i obnovljivih resursa. Sadašnji način
proizvodnje i života ljudi najvećim delom zasnovan je na korišćenju neobnovljivih izvora. Potpuna
iscrpljenost tih izvora, zahteva prelazak industrije na korišćenje alternativnih resursa, ali je pitanje da li de
taj prelazak proteći bez industrijskih potresa i negativnih posledica po život ljudi. Preterano iscrpljivanje
obnovljivih resursa takođe je opasno, jer postoji mogućnost da se u ekosistemu naruši ravnoteža i da se
izazovu negativne lančane reakcije, koje čovek ne može povratiti u prvobitno stanje.
Savremeni intenzivan način poljoprivredne proizvodnje, korišćenje veštačkog đubriva i zaštitnih
sredstava, doveli su do zagađenja zemlje i razaranja tla. Razaranje tla dovodi do opadanja prinosa useva, što
može da ugrozi život ljudi u velikom broju nerazvijenih zemalja. Ono takođe dovodi do narušavanja
prirodne ravnoteže između zemlje i biljnog i šumskog pokrivača, čime zemlja gubi sposobnost prirodnog
samoobnavljanja, što može da dovede povećanja pustinja na Zemlji. Šume su veoma značajan faktor
ekosistema. One koriste ugljendiosksid, a oslobađaju kiseonik koji je neophodan za život. Sprečavaju
eroziju zemljišta i predstavljaju prirodna staništa i izvor hrane za veliki broj životinja i ptica. Poljoprivredni
način proizvodnje, drvna industrija, industrija papira i druge koje koriste drvo kao sirovinu, doveli su do
uništavanja ogromnih kompleksa šuma.
Čovekov život je u prošlosti bio ugrožen spoljašnjim opasnostima, kao što su prirodne nepogode,
bolesti i glad. Danas spoljašnje opasnosti, izuzev ekstremnih vremenskih nepogoda i zemljotresa, najvećem
broju ljudi ne predstavljaju pretnju, ali zato opasnosti po zdravlje ljudi predstavljaju proizvedeni rizici, koji
nastaju kako posledica pronalazaka koje je čovek sam stvorio.
U najznačajnije rizike spadaju:
globalno zagrevanje - nastaje usled oslobađanja velike količine gasova, iz postrojenja (koje je čovek
stvorio), koji se zadržavaju u Zemljinoj atmosferi, povećavajudi temperaturu na Zemlji. Globalno

34
zagrevanje je povezano sa efektom staklene bašte, prirodnom pojavom koja uslovljava određenu
temperaturu na Zemlji. Kada se poveća koncentracija gasova u Zemljinoj atmosferi, dolazi do narušavanja
prirodnog delovanja efekta staklene bašte i do povećanja prosečne temperature na Zemlji. Ukoliko bi se
globalno zagrevanje nastavilo, moglo bi da izazove sledeće negativne posledice: topljenje leda na polovima
i povećanje nivoa mora, širenje pustinja i pustošenje tla i promenu postojedih klimatskih obrazaca na
Zemlji, čiji je efekat nepredvidiv.
genetski modifikovana hrana - nastaje ukrštanjem gena između različitih biljaka ili životinja kako bi se
poboljšale neke njihove osobine, kao što su brži rast ili otpornost na bolesti. Proizvodnja genetski
modifikovane hrane obećavala je da će rešiti veliki broj problema u svetu, pre svega gladi. Veliki broj
kompanija je započeo proizvodnju genetski modifikovane hrane, sa verom da ona ne predstavlja opasnost
po ljudsko zdravlje. Naučnici su otkrili da korišćenje genetski modifikovane hrane krije u sebi opasnosti
koje nisu dovoljno ispitane. Ne predstavlja opasnost po ljudsko zdravlje samo genetski modifikovana hrana,
već i hrana koja se proizvodi uz upotrebu velike količine zaštitnih sredstava da bi se povećali prinosi.
ekološke nesreće - nastajale su usled nepouzdanosti mašina i tehnoloških postupaka. Neke od ovih nesreća
su ozbiljno ugrozile život i zdravlje ljudi. Najveće nesreće su eksplozija hemijske fabrike u Sevesu,
oslobađanje otrovnih gasova u hemijskoj fabrici u Bopalu i eksplozija nuklearnog reaktora u Černobilju.
Zaključak u pogledu negativnog uticaja na prirodu je paradoksalan. Tehnika je omogućila nastanak
industrijskog načina proizvodnje i zagađenje životne sredine, ali dalji razvoj tehnike predstavlja i jedini
način da se reše ekološki problemi.
INFORMACIONE TEHNOLOGIJE I EFIKASNOST SISTEMA OBRAZOVANJA

Uticaj informacionih tehnologija na efikasnost obrazovanja ogleda se u primeni obrazovnih

tehnologija u procesu učenja, u uvođenju virtuelne nastave, kao i u brzini peuzimanja novog saznanja.
Primena informacionih tehnologija u procesu učenja omogućuje korišćenje multimedijalnih oblika nastave,
korišćenje interneta i razlicitih obrazovnih programa. To olakšava i ubrzava process učenja.
Informacione tehnologije su dovele do stvaranja ogranizaciono novih oblika nastave. Umesto
tradicionalnog oblika nastave koja se odvija u učionici u ličnom interaktivnom odnosu između nastavnika i
učenika, stvaraju se virtuelne učionice, virtuelni univerziteti na kojima se nastava odvija putem
elektronskog učenja.
Elektronsko učenje omogucuje daleko kvalitetniju nastavu u odnosu na ranije oblike učenja na
daljinu.Stalni kontakt sa natavnikom od koga se moze zahtevati pomoć, i komunikacija sa ostalim
polaznicima, smanjuju izolovanost kod polaznika i stvaraju osećaj realne uključenosti u obrazovni proces,
što utiče na povećanje motivisanosti za učenjem. Elektronsko učenje će dobijati sve veći značaj u društvima
znanja, jer stečena znanja veoma brzo zastarevaju i zaposleni su primorani da u toku celog života stiču nova
saznanja. Elektronsko učenje omogućuje relativno brzu prekvaifikaciju i sticanje specijalizovanih znanja za
kojima postoji tržisna potreba.
Ipak, najznačajniji uticaj informacionih tehnologija na efikasnost obrazovnog sistema ogleda se u
stvaranju tehničkih predpostavki za stvaranjem novog saznanja. Inf.tehn. stvorile su tehničke pretpostavke
da znanje u društvenom pogledu postane univerzalno i postane dostupno svima onima koji žele da usvoje
postojeća kako nacionalna tako i znanja stvorena u svetu, a dostupnost postojećeg znanja i mogućnost brzog
usvajanja najnovijeg znanja predstavljaju veoma važne pretpostavke za ubrzani razvoj naučnog saznanja.
Informacione tehnologije imaju izuzetnu važnost za ubrzani razvoj zemalja u razvoju, omogućuju
im da za relativno kratko vreme ovladaju najnovijim znanjima iz razvijenijih zemalja i da se koriste
prednostima tih saznanja, bez obzira što ih nisu stvorili vlastitim snagama. Ali, na putu brzog usvajanja
znanja iz razvijenijih zemalja, zemlje u razvoju nailaze na brojne tehničke, obrazovne i društvene probleme
i samo od uspešnog rešavanja tih problema zavisi da li će uspeti i u kojoj meri da iskoriste potencijal
informacionih tehnologija.

35
INFORMACIONE TEHNOLOGIJE I NEJEDNAKOSTI – DIGITALNI JAZ

Nove tehnologije u oblasti informacija i komunikacija smatraju se uvodom u novo doba. Te

tehnologije imaju značajne društvene implikacije. Mogli bismo reći da donekle, zahvaljujući informatikoj
revoluciji, i manje razvijene zemlje mogu da skrate fazu industrijskog razvoja koje su u zemljama pionirima
zahtevale dugo vreme. Podizanje proizvodne i kulture obrazovanja istovremeno otvara vrata njihovom
uključivanju u maticu globalizacije. Međutim, pozitivne promene koje su proizvele informacione i
komunikacione tehnologije ipak nisu dotakle celo čovečanstvo. Odnosi moći u društvu u velikoj meri
određuju ko će i koliko imati koristi od informacionih i komunikacionih tehnologija, stoga one nisu
neutralne ni klasno a ni rodno.
U informatičkom društvu kao jedan od najznačajnijih problema se pojavljuje i pitanje prava
različitih društvenih grupa na pristup, korišćenje i uobličavanje informacionih i komunikacionih
tehnologija. Pristup ovim tehnologijama je daleko od stvarnosti za ogroman broj ljudi. Odnosno, globalno
informatičko društvo karakteriše digitalni jaz koji se upravo ogleda u neravnomernom pristupu ovim
tehnologijama i nejednakoj raspodeli koristi od informatickih i komunikacionih tehnologija, unutar i
izemđu država, regija, društvenih grupa i pojedinaca. Digitalni jaz takođe ima izraženu i rodnu dimenziju,
koja se ogleda u činjenici da ženska populacija ima manje pristupa obrazovanju i obuci koja bi ih snabdela
veštinama koje su neophodne na ovom području.
Polazeći od podele koju je načinio Gorski, možemo razlikovati digitalni jaz u užem smislu i globalni
digitalni jaz. Digitalni jaz u užem smislu označava nejednakost u pristupu informaciono komunikacionim
tehnogoijama koje su određene karakteristikama kao što su pol, obrazovanje, visina prihoda, uzrast, dok se
globalni digitalni jaz odnosi na razlike koje postoje prevashodno između zemalja i regiona sveta u pogledu
pristupa tim tehnologijama.
Međutim pojam digitalni jaz, se najčešće koristi u svom užem značenju. Pitanje koje nužno
proizilazi iz debate o globalnim nejednakostima informaciono komunikacionih tehnologija jeste da li će
grupe koje se ubrajaju u information poor, biti dodatno marginalizovane u društvima u kojima
kompjuterske veštine postaju presudne za ekonomski i lični uspeh, profesionalno napredovanje i
obrazovanje.

36
KULTURNA REPRODUKCIJA KAO OBLIK NEJEDNAKOSTI (UČITI KAKO NE RADITI)

Obrazovanje se kao društveni fenomen istorijski razvijalo kao humana kategorija, razvijajući ali i
reprodukujući vrednosti i vrednosne sisteme u okviru društvenih i ekonomskih odnosa.
Iako jednim delom doprinosi reprodukciji odnosa moći i povlastica među klasama, obrazovanje
takođe može donekle da umanji ove razlike. Sistemom raspodele znanja obrazovanje pruža šansu da ljudi
osvoje određene društvene uloge koje im donose odgovarajući društveni položaj i moć. Ovu vrstu
reprodukcije društvenih odnosa, poznatu kao sistem jednakih šansi, kritikovali su mnogi teoretičari
upozoravajući na nejednakost početnih socijalnih i materijalnih pretpostavki.
U domenu istraživanja obrazovanja, naročito na ukazivanje reprodukcije društvenih nejednakosti,
nezaobilazno je shvatanje Pjer Burdijea. Burdije smatra da se uloga obrazovanja ogleda u društvenoj
funkciji eliminacije nižih klasa koja ne pripada dominantnoj kulturi. Na taj način,obrazovanje i školovanje
doprinose društvenoj reprodukciji odnosa moći, povlastica i društvenih uticaja, održavanje moći
dominantnih klasa.
Ta se funkcija sastoji u eliminaciji nižih slojeva iz viših nivoa obrazovanja, što se postiže na dva
načina: neuspehom na ispitima, ali mnogo češće samoeliminacijom. Isto tako Burdije tvrdi da uspeh sveg
školskog obrazovanja zavisi u suštini od odgoja koji je stečen u prvim godinama života.
Obrazovni sistem se jednostavno gradi na tom temelju, jer on ne počinje od početka, nego
pretpostavlja neke već postojeće veštine i postojeće znanje. Studenti koji potiču iz viših klasa imaju startnu
prednost, jer su od početka socijalizovani za dominantnu kulturu. Obrazovni uspeh društvenih grupa u
potpunosti je povezan sa količinom kulturnog kapitala koji poseduju. Tako učenici i studenti srednjih klasa
imaju daleko više stope uspeha nego učenici iz niže klase, jer je supkultura srednje klase bliža dominantnoj
kulturi. Škola je dakle jedan od središnjih mehanizama socijalne mašine za reprodukciju nejednakosti, ona
prikriva suštinsku društvenu aristokratiku i kiti je ukrasima meritokratije. Obrazovni sistem to priktiva
mitom o meritokratiji, a oni koji ne uspevaju za to okrivljuju sebe, a ne sistem koji ih osuđuje na neuspeh.
Burdije se prvenstveno bavio obrazovnom strukturom i odnosom koji ona uspostavlja sa studentima
s obzirom na njihovo socijalno poreklo, ali nije zanemario ni podelu studenata prema polu koja takođe
37
određuje ovaj odnos. Burdijeovi nalazi pokazuju značajan porast šansi za studente koji imaju niže socijalno
poreklo i za studentkinje da se upišu na Univerzitet, ali isto tako pokazuju da se oni opredeljuju za određene
fakultete koji su manje vrednovani i shodno tome zauzimaju nižu poziciju u hijerarjihi fakulteta. Međutim
studentkinje u mnogo većoj meri u odnosu na studente koji pripadaju istoj klasi, prave te očekivane izbore,
te je indikativno njihovo većinsko prisustvo na fakultetima kojima pripada niže mesto u hijerarhiji fakulteta.
Studenti skromnog porekla, a naročito studentkinje, određuju sebe za samoeliminaciju, uključuju se na
tržište rada i prihvataju poslove za koje su često i prekvalifikovani.
Međutim otvaranje obrazovnog sistema prema depriviranim kategorijama proizvelo je povećanje
broja onih koji diplomiraju, pa je dovelo do devalviranja diplome, mada ne svih diploma i ne u istoj meri.
Vrednost diplome, određuje se na ekonomskom i simboličkom tržištu i zavisi od vrste diplome, odnosno
vrste fakulteta koji je izdaje i odnosa ponude i potražnje za tom diplomom.

MATERIJALNO STANJE PORODICE KAO OBLIK NEJEDNAKOSTI

Iako je danas opste prihvaćeno da obrazovni sistem omogućuje onima koji su najsposobniji da
zauzmu najviše društvene položaje, mnogi autori smatraju da ova predstava predstavlja demokratski mit i
da uspeh u životu zavisi od materijalnog položaja porodice a ne od individualnih sposobnosti.
Jedno od klasičnih istraživanja u ovoj oblasti objavio je u SAD sociolog Džejms Kolman. Rezultati
pokazuju da su učenici belci i azijski amerikanci pokazali na testovima bolje rezultate nego crnci ili druge
etničke manjine. Po Kolmanovim rečima, odlučujući uticaj na uspeh učenika imalo je socijalno poreklo
učenika.
Ekonomisti Boulz i Gintis tvrde da je uspeh u školovanju i zanimanju više uslovljen porodičnim
poreklom nego talentom i sposobnošću. Tako deca bogataša i moćnika uglavnom stiču visoke kvalifikacije i
dobijaju dobro plaćene poslcove bez obzira na svoju sposobnost. Oni ovaj svoj stav zasnivaju na analizi
povezanosti i uslovljenosti inteligencije (merene na osnovu koeficijenata inteligencije) , uspeha u
školovanju i nagrada u zanimanju. Ispitivali su grupu pojedinaca sa prosečnim koeficijentom inteligencije i
unutar te grupe našli su velike razlike u uspehu u školovanju, što ih je navelo da zaključe da nema gotovo
nikakve razlike između koeficijenata inteligencije i akademskih kvalifikacija. Boulz i Gintis nalaze direktnu
vezu između uspeha u školovanju i porodičnog porekla. Uopšteno, što je klasa porekla neke osobe viša, to
će on duže ostati u obrazovnom sistemu, i to će mu biti više kvalifikacije. A i što duže pojedinac ostaje u
obrazovnom sistemu, to mu se viže razvija koeficijent intelignecije, tako je koeficijent inteligencije
posledica dužine boravka u obrazovanju, a ne njen uzrok.
Slične argumente oni primenjuju i na statistički odnos izmedju IQ i nagrade u zanimanju. Na kraju,
Boulz i Gintis proučavaju odnos između školskog uspeha i nagrada u zanimanju. Oni su ustanovili da
klasna pripadnost pojedinca, rasa i pol predstavljaju glavne faktore koji uslovljavaju visoke nagrade u
zanimanju. Na taj način obrazovni sistem smanjuje nezadovoljstvo koje obično proizvodi hijerarhija
bogatstva, moći i prestiža. Tako Boulz i Gintis zaključuju da obrazovanje reprodukuje nejednakost,

38
opravdavajući povlastice i pripisujući siromaštvo ličnom neuspehu i nesposobnosti. Ono uspešno prikriva
činjenicu da se ekonomski uspeh nasleđuje iz porodice u porodicu, da povlastice rađaju povlastice.

SOCIJALNA FACILITACIJA, ZABUŠAVANJE I DEINDIVIDUACIJA

SOCIJALNA FACILITACIJA
Sklonost ljudi da, kada su u prisustvu drugih ljudi i kada je moguće proceniti njihov pojedinačni učinak,
postižu bolji rezultat u jednostavnim (namotavanje uzice na kalem), kao i dobro uvežbanim zadacima
(glumci koji dobro poznaju svoju ulogu bolje je odigraju u punoj sali), a lošiji u složenijim zadacima
(učenje novog sporta ili težak zadatak iz matematike).
Prisustvo drugih izaziva pobuđenost (drugi ljudi dovode nas u stanje naglašene pripravnosti i budnosti,
izazivaju kod nas zabrinutost zbog načina na koji će nas proceniti, ometaju nas u obavljanju zadataka kojim
se trenutno bavimo)
SOCIJALNO ZABUŠAVANJE
Sklonost ljudi da, kada su u prisustvu drugih i kada nije moguće proceniti njihov pojedinačni doprinos,
postižu slabiji učinak na jednostavnim, a bolji na složenim zadacima (povlačenje užeta sam i u grupi)
DEINDIVIDUACIJA
-gubljenje sopstvenog identiteta
-smanjenje osećaja (lične) odgovornosti
-pojačavanje pridržavanja grupnih normi
-fenomen grupne zaslepljenosti
Grupna zaslepljenost:
Karakteristike: osećaj neranjivosti, verovanje u ispravnost rada grupe, diskreditovanje informacija
suprotnih grupnoj odluci, pritisak na članove grupe da se komfmistički ponašaju, stereotipizovanje
članova koji ne pripadaju grupi.
GRUPNI IDENTITET
Lični identitet (lični atributi)
Socijalni identitet (atributi socijalne grupe/kategorije kojoj objektivno pripada ili sa kojom se identifikuje)

39
Pojedinčeva predstava o sebi (pozitivna ili negativna, zadovoljavajuća ili nezadovoljavajuća) koja proističe
iz članstva u socijalnim kategorijama koje on vidi kao „svoje” i postaje deo pojma o sebi; Zadovoljavajuća
ili nezadovoljavajuća slika o sebi zavisi od postojeće socijalne kategorizacije
TIMOVI
 Imaju zajednički cilj
 Poverenje i dobri međuljudski odnosi
 Uvažavanje različitosti
 J asna raspodela uloga
 Stalna i neposredna komunikacija
 Ravnoteža između zahteva i mogućnosti
 Timovi smanjuju troškove
 Povećavaju produktivnost
 Unapređuju komunikaciju
 Kroz timove se realizuju zadaci koji se ne mogu realizovati unutar pojedine radne GRUPE
● Kroz rad timova bolje se koriste resursi
● Tim donosi kvalitetnije proizvode i usluge
● Kroz timove se poboljšavaju procesi
● Kroz timove se „povezuju različitosti” Četiri osnovne odlike timova:
● Komplementarne veštine
● Individualna i kolektivna odgovornost za postizanje ciljeva
● Zajednički pristup
● Zajednička svrha

KONFORMIZAM I SOCIJALNI UTICAJI

KONFORMIZAM
Konformizam kao vid socijalne interakcije predstavlja prilagođavanje pojedinca oblicima ponašanja koje
drugi od njega drugi očekuju (roditelji, vršnjaci, škola) ili kada grupno ponašanje služi kao orijentacija za
vlastite stavove; promena u ponašanju pojedinca usled stvarnog ili zamišljenog uticaja drugih ljudi.
SNAGA KONFORMIZMA:
Privlačnost grupe za pojedinca
Nivo samopoštovanja
Situacije licem u lice - kod situacija licem u lice normativni društveni uticaj je veći nego u situacijama u
kojima ispitanici daju odgovore anonimno
Potkrepljenje - Konformizam je bio najveći kad su ispitanici nagrađeni za slaganje s netačnom većinom
Želja da se izbegne sukob - ponekad se složimo sa stvarima za koje ne mislimo da su u redu
Povećana svest o sebi - ako je neko previše svestan svog stava, to može imati negativne posledice budući da
može uzrokovati da se ta osoba usredsredi na svoje neuspehe i nedostatke
Informacioni socijalni uticaj
Javlja se kada ljudi ne znaju šta je ispravno (ili najbolje) učiniti ili reći; obično se javlja u novim,
zbunjujućim ili kriznim trenucima u kojima ne možemo da jasno definišemo situaciju.
Ljudi gledaju ponašanje drugih kao važan izbor informacija i koriste ga kako bi izabrali prikladan način
sopstvenog ponašanja, koji obično rezultira i privatnim prihvatanjem
Normativni socijalni uticaj
Uticaj drugih koji nas vodi konformiranju da bi nas ti drugi prihvatili i da bismo im se svideli; ovaj tip
konformizma rezultira javnim, ali ne nužno i privatnim prihvatanjem verovanja i ponašanja grupe
SOCIJALNE NORME
40
Implicitna ili eksplicitna pravila određene grupe, u vezi sa tim koja su ponašanja, vrednosti i verovanja
prihvatljiva za članove te grupe
Ašov i Milgramov socijalni eksperiment
Ašovo istraživanje konformizma
● U grupama od 7-8 ispitanika svi sem jednog su bili instruisani kako da procenjuju dužinu različitih linija.
Trećina ISPRAVNIH opažanja se pod pritiskom grupe menjala!
● Kada se uveo još jedan neobučen ispitanik, procenat uticaja se smanjio!
Pokoravanje autoritetu Eksperiment Stenlija Milgrama sa dogovorenim ispitanicima koji su glumili
da dobijaju elektrošokove - učesnici eksperimenta su bili poslušni ,,autoritetu” i u nepristojnom procentu
nastavljali da daju ,,šokove“.
Kontekst situacije ima važnu ulogu u pokoravanju, dok osobine ličnosti nisu toliko bitne Ljudi
verovatno i svesni štetnih posledica pokoravanja Pokoravanje autoritetu zavisi od legitimnosti samog
autoriteta; ljudi će najčešće slušati osobe prema kojima imaju poštovanje i koje su po hijerarhiji iznad njih,
te stoga ignorišu svoju savest i slede naredbe, iako smatraju da to ne bi bilo ispravno - moguće je da je
upravo zbog toga što ljudi poštuju autoritet i teško im je da mu se suprotstave, nivo pokoravanja u današnje
vreme podjednak kao i pre!

POJAM, OBELEŽJA I VRSTE MOBINGA

Engl. mob - ološ, rulja , to mob - nasrnuti u masi , zastrašivanje, društvena degradacija, uništavanje ličnog
dostojanstva, isključivanje iz socijalne sredine
DEFINICIJA: specifičan oblik ponašanja na radnom mestu kojim jedna ili više osoba sistematski psihički
zlostavlja i ponižava drugu osobu, ugrožava njen ugled, ljudsko dostojanstvo i integritet, sa ciljem
eliminacije sa radnog mesta.
Obeležja mobinga
Ispoljava se u vidu psihičkog zlostavljanja i ponižavanja neke osobe na radnom mestu, od strane
jedne ili više osoba
Vrši se u kontinuitetu i u dužem vremenskom periodu
Dovodi do povrede dostojanstva zaposlenog i stvaranja neprijateljskog radnog okruženja
Ima za cilj prestanak radnog odnosa (na inicijativu ili krivicom zaposlenog)
Manifestovanje mobinga
Neprijateljska i neetička komunikacija (komuniciranje povišenim tonom i vikom, ogovaranje,
ismevanje, širenje tračeva, kleveta i uvreda...)
Ignorisanje (uskraćivanje prava na sopstveno mišljenje, skrivanje važnih informacija...)
Davanje ponižavajućih poslova i poslova koji su štetni po zdravlje zaposlenog
Neargumetovana kritika rada (optuživanje za propuste koji se nisu dogodili ili koji su „namešteni”)
Neosnovana pojačana kontrola izvršavanja radnih obaveza
Uskraćivanje indivindualnih prava
Verbalni seksualni nasrtaji i uvrede
Fizičke pretnje UZROCI mobinga:
Lični konflikti na radu
41
 Neodgovarajuća organizacija rada
Netransparentnost u radu
Ukazivanja na propuste u radu
Procesi približavanja sistemu tržišnog privređivanja
SUBJEKTI MOBINGA
Mober(i)
Žrtva
Grupa za podršku
VRSTE
VERTIKALNI mobing
Subordinacija između mobera i žrtve
1. Bossing: mober – poslodavac (ili predstavnici menadžmenta)
Žrtva: zaposleni koji uočavaju probleme i reaguju na njih
Grupa za podršku: zaposleni
- strateški mobing
2. „Obrnuti mobing’’ moberi - zaposleni
žrtva – poslodavac
HORIZONTALNI mobing:
Odsustvo subordinacije između mobera i žrtve
Mober(i) - jedan ili više zaposlenih
Žrtve: ambiciozni, kreativni i sposobni radnici
Uzrok: profesionalna konkurencija koja je praćena zavišću i ljubomorom od strane mobera
Faze mobinga
● Faza ključnog događaja
● Faza ciljanog početka mobinga
● Faza „Žrtveni jarac“
● Faza borbe za opstanak
● Faza razvijenog mobinga
● Faza isključenja iz radne sredine
POSLEDICE mobinga
Po zaposlenog:
● Uticaj na zdravlje (produženi stres – ubrzan rad srca, povišen krvni pritisak, glavobolja, depresija,
smanjen ili povećan apetit, fizička napetost i sl; bolesti srca i krvotoka; poremećaji metabolizma;
maligne bolesti; seksualne disfunkcije i ginekološka oboljenja...)
● Uticaj na psihičko stanje: osećaj frustriranosti, nesposobnost koncentracije, bespomoćnost,
gubitak samopoštovanja...
● Uticaj na materijalni položaj i porodične odnose
● Uticaj na društveni položaj
Po poslodavca:
● poremećeni međuljudski odnosi; burn-out sindrom – pad produktivnosti rada
Po društvo:
● pad sistema vrednosti

Po nacionalnu ekonomiju:
● dodatna izdvajanja iz fondova, povećanje stope nezaposlenosti, rast broja korisnika prava po
osnovu invalidnosti Mehanizmi zaštite
Normiranje obaveza za poslodavace:
● sprovođenje „analize rizika” od mobinga na radu

42
 ● donošenje plana prevencije mobinga
● sprovođenje internog disciplinskog postupka protiv mobera
● određivanje poverenika za zaštitu od mobinga
Postupak medijacije
● „duvači u pištaljke”
● Zaštita od strane upravne inspekcije
● Zaštita pred sudom - teret dokazivanja na poslodavcu
PREVENCIJA mobinga
● Normativno regulisanje u okviru posebnih zakona
● Normativno regulisanje u okviru kolektivnih ugovora
● Programi za borbu protiv mobinga
● Kodeksi ponašanja kod poslodavca
● Saradnja poslodavaca i predstavnika zaposlenih (informisanje, konsultovanje)
● Edukovanje menadžmenta po pitanju mobinga
● Određivanje kvalifikovanog lica ili tela za prevenciju mobinga kod poslodavca ● Edukovanje
sindikalnog članstva
● Razvijanje mreže podrške
● Uvođenje SOS telefona za prijavljivanje nezakonitosti u radu i korupcije...

SOCIJALNA STRATIFIKACIJA (DEFINICIJA, VRSTE KROZ ISTORIJU I STRATIFIKACIJA

SAVREMENOG DRUŠTVA)

Socijalna stratifikacija (društveno raslojavanje) - izraz nejednakosti između pojedinaca i grupa u okviru
ljudskih društava
Najčešće određenje na temelju imovine ili vlasništva, ali i drugih činilaca – pol, starost, verska pripadnost,
položaj u vojsci
Različit (nejednak) pristup pojedinaca i grupa nagradama na osnovu položaja unutar stratifikacione šeme
Određenje stratifikacije: strukturalna nejednakost između različitih grupa ljudi
Privilegovani u društvu na vrhu a manje privilegovani na dnu
Četiri osnovna sistema raslojavanja (stratifikacije) u istoriji:
Ropstvo – ekstremna nejednakost među ljudima (posedovanje drugih osoba); danas gotovo u
potpunosti iščezlo
Kasta (kastinski sistemi) – društva i kulture u Indiji; verovanje u ponovno rađanje; pojedinci koji
ne poštuju dužnosti svoje kaste u sledećoj inkarnaciji će zauzimati niži položaj; zabrana kontakata
pripadnika različitih kasti (ranga)
Staleži – feudalna društva u Evropi; slojevi sa različitim obavezama i pravima; najviši stalež –
aristokratija i plemstvo; drugi stalež - sveštenstvo, te treći stalež
Klasa (klasni sistem
KLASNI SISTEM
Klasni sistem različit od ropstva, kasta ili staleža
Klasa: široko grupisanje ljudi koji dele ekonomske resurse, što snažno utiče na način života koji
vode
Osnove klasnih razlika: posedovanje bogatstva i zanimanje

43
 Razlikovanje klasa od ranijih oblika nejednakosti: Klase se ne uspostavljaju na osnovu pravnih ili
religijskih propisa, nasleđene pozicije ili zakona i običaja; veća fleksibilnost klasnih sistema, granice među
klasama nisu jasno i striktno definisane; nema ograničenja stupanja u brak pripadnika različitih klasa.
Sticanje a ne dobijanje rođenjem pripadnosti klasi; intenzivnija društvena pokretljivost (uzlazna i silazna) –
u kastinskom sistemu nemoguća
Utemeljenje klasa na ekonomskoj nejednakosti između grupa pojedinaca – razlike u pogledu
imovine i kontrole nad materijalnim resursima; u drugim sistemima ključni neekonomski činioci (npr. uticaj
religije na kastinski sistem u Indiji)
Zasnovanost nejednakosti na temelju ličnih odnosa dužnosti i obaveza kod ranijih tipova
stratifikacije: gospodar i rob, feudalac i kmet, pripadnici više i niže kaste; klasni sistemi zasnovani na
širokim vezama bezličnog karaktera; osnov klasnih razlika nejednake plate i uslovi rada – odnosi se na sve
pripadnike istog zanimanja (rezultat ekonomskih uslova u celokupnoj privredi)
VIŠA KLASA
Postoji li jasno prepoznatljiva viša klasa zasnovana na posedovanju imovine/bogatstva (Vestergard)
ili postoji šira službenička klasa (Goldtorp)?
Teško dostupni tačni podaci o raspodeli bogatstva imućnijih
Mnogo više znamo o siromašnima nego o bogatima V. Britanija: 1% onih na vrhu poseduje 19%
ukupnog ličnog bogatstva Najbogatijih 10% poseduje oko polovine ukupnog bogatstva, a siromašnija
polovina stanovništva samo 8% ukupnog bogatstva Posedovanje hartija od vrednosti još neravnomernije
raspoređeno
Različiti načini sticanja bogatstva „Stari novac” – dugogodišnje bogatstvo koje se generacijski
nasleđuje Drugi put: brzo sticanje bogatstva – muzičari, glumci, sportisti, te pripadnici „ nove elite”
(računari, telekomunikacije, internet)
Trendovi sticanja bogatstva u Britaniji:
1)Najveći udeo „ novobogataša” – više od 70% (pretežno u oblasti softvera, medija, interneta i
telekomunikacija)
2)Sve veći udeo žena među najbogatijim
3)Porast učešća mladih do 30 godina
4)Rast udela etničkih manjina (pretežno azijskog porekla)
Džon Skot: današnja viša klasa menja svoj oblik ali zadržava poziciju
Tri jasno izdvojene grupe koje zajedno čine konstelaciju interesa u kontrolisanju i profitiranju iz velikih
ulaganja:
●Menadžeri velikih korporacija – ne moraju biti vlasnici ali mogu imati veći broj akcija
●Industrijskim preduzetnicima „ starog stila”
● „Finansijskim kapitalistima” – pojedinci na čelu osiguravajućih kuća, banaka, investicionih
fondova – čine samo jezgro više klase
Novi talas pripadnika više klase na osnovu preduzetništva u tehnološki naprednim granama privrede
Rast vlasništva nad deonicama u međuklasi (srednjoj klasi) ali opstajanje koncentracije vlasništva u višoj
klasi Gidens: neophodno definisanje pojmova više klase i službeničke klase
Viša klasa: mali broj pojedinaca koji poseduju bogatstvo i moć i koji su u stanju da privilegije
prenesu na svoje potomstvo – gornjih 1% vlasnika bogatstva Ispod nje službenička klasa: profesionalci,
menadžeri i viši rukovodioci (prema Goldtorpu) – oko 5% stanovništva Gidens: Goldtorpovu „međuklasu”
bolje nazvati „srednjom klasom”
SREDNJA KLASA
Srednja klasa: uključuje pojedince koji se bave različitim profesijama, od zaposlenih u sektoru
usluga do nastavnika i medicinskih radnika
Neki autori govore o „srednjim klasama” – ukazivanje na različitost zanimanja, statusa i životnih
šansi njenih pripadnika

44
 Pripadnost srednjoj klasi većine stanovništva u razvijenim industrijskim zemljama zbog rasta broja
„belih okovratnika” (službenici) u odnosu na „plave okovratnike” (manuelni radnici) tokom 20. veka
Prednosti pripadnika srednje klase nad manuelnim radnicima zbog obrazovanja ili tehničkih kvalifikacija
Raznorodnost pripadnika srednje klase od njenog nastanka (početak 19. veka)
Najbrži rast broja stručnjaka, menadžera i administrativnih radnika zbog nekoliko razloga:
●Širenje velikih organizacija u modernim društvima
●Rast broja zaposlenih u sektorima u kojima država ima važnu ulogu: socijalni radnici, nastavnici,
zdravstveni radnici
●Sa ekonomskim i industrijskim razvojem raste i potreba za stručnjacima iz oblasti prava, finansija,
računovodstva, tehnologije i informacionih sistema
Sgurne i unosne karijere stručnjaka, menadžera i viših administrativnih radnika – sve veća razlika u
odnosu na rutinske nemanuelne poslove
Specifična „profesionalno-menadžerska klasa”?
Istraživanje načina udruživanja belih okovratnika radi maksimizacije interesa, dobiti i ugleda
Primer medicinske profesije – uspešno organizovanje radi zaštite pozicije u društvu i osiguranja
visokih primanja
Tri ključne dimenzije profesionalizma:
1)Pripadništvo profesiji ograničeno samo na one koji ispunjavaju striktne uslove (kvalifikacije)
2)Praćenje rada i učinka članova od strane profesionalnog udruženja
3)Opšte je prihvaćen stav da su samo pripadnici te profesije kvalifikovani da se bave medicinom
Na pomenute načine profesionalna udruženja isključuju ostale iz profesije i jačaju tržišnu poziciju svojih
članova
RADNIČKA KLASA
Marks: ubeđenje da će radnička klasa (plave kragne) biti sve brojnija u industrijskom društvu
Vera u revolucionarnu ulogu radništva u kapitalizmu
Obrnut trend u stvarnosti: opadanje relativnog udela radništva
Promene i uslova i načina života radničke klase: najveći broj radnika ne spada u siromašne – porast
apsolutnih prihoda Povećana dostupnost robe široke potrošnje
Približavanje „plavih kragni” srednjoj klasi
Ako se primanja radnika približavaju primanjima pripadnika srednje klase doći će do približavanja i
vrednosnog sistema i načina života Studija Džona Goldtorpa 1960 (Dobrostojeći radnik): provera pomenute
teze – sličnost imućnijih „plavih kragni” sa srednjom klasom u pogledu odnosa prema poslu, stilu života i
političkim opredeljenjima Opovrgnuta hipoteza o poburžoaziranju
Na osnovu primanja i posedovanja robe široke potrošnje veliki deo radnika dostigao standard
srednje klase
No, radna mesta su pružala male šanse za napredovanje i generalno izazivala nezadovoljstvo
Instrumentalna orijentacija imućnih radnika prema poslu – sredstvo za postizanje cilja (dobra primanja)
Sam posao jednoličan i nezanimljiv (neispunjavajući)
Bez ambicija za usponom na lestvici društvene hijerarhije (i bez kontakata sa srednjom klasom)
Obrasci provođenja slobodnog vremena: druženje kod kuće sa rođacima ili susedima (takođe
radnicima) Nema približavanja normama i vrednostima srednje klase
Konačan zaključak: teza o poburžoaziranju netačna – radnici nisu postajali deo srednje klase Ipak,
moguća određena konvergencija niže srednje klase i više radničke klase u nekim aspektima: Slični obrasci
potrošnje
Usmerenost ka sopstvenom domu Sklonost instrumentalnom kolektivizmu (kolektivne sindikalne
akcije za poboljšanje nadnica i uslova rada)
Slaganje u stavu da je tradicionalna radnička klasa fragmentizovana ili čak nestaje u potpunosti
padom proizvodnje i širenjem konzumerizma

45
USPON SAJBER RADNIKA
Razvoj nove ekonomije – ekonomije znanja pod uticajem globalizacije, razvoja IT i promena u prirodi
posla
Zavisnost sektora finansija, računarstva, proizvodnje softvera, telekomunikacija od radnika sa stručnim
znanjima – proizvodnja i obrada informacija
Rast srednje klase u oblasti IT („infotek sektor”)
Sajber radnici: veb dizajn, elektronska trgovina, prodaja i oglašavanje putem interneta, analiza podataka,
softver, grafički dizajn, finansijski konsalting Zajedničke karakteristike sajber radnika:
Rad na računaru u nehijerarhijskom okruženju
Obavljanje dinamičnih aktivnosti u procesu rešavanja problema
Procene udela sajber radnika u ukupnoj radnoj snazi: trećina u EU i nešto više u SAD Prognoze o daljem
rastu udela sajber radnika u razvoju ekonomije znanja
Nosioci nove političke kulture: prevazilaženje uobičajene podele na levičare i desničare Manja važnost
pitanja „klasičnih” klasnih pitanja fiskalne politike i socijalne pomoći za političko opredeljenje
Naglašavanje pitanja načina života koja odražavaju lične stavove i vrednosti
KLASA I NAČIN ŽIVOTA
Stav nekih autora da klasni položaj ne zavisi od odnosa prema ekonomiji i zaposlenju nego i od
kulturnih faktora (način života ili obrasci potrošnje) .Važna uloga „simbola” i znakova potrošnje u
svakodnevnici savremenog čoveka. Uspostavljanje identiteta sve više na osnovu izbora stila života: odeća,
način ishrane, briga o telu (rekreacija)
Pjer Burdije: uočavanje klasnih grupa na osnovu promenljivog nivoa kulturnog i ekonomskog
kapitala Sve manja važnost ekonomskih i profesionalnih činilaca, a sve veća kulturnih ukusa i načina
provođenja slobodnog vremena Uticaj „trgovaca potrebama” – reklamni agenti, stručnjaci za marketing,
modni kreatori, stilski savetnici, unutrašnji dizajneri, lični treneri, terapeuti... Prezentacija potrošačkih
dobara i usluga (simboličnih i stvarnih)
Formiranje ukusa i promovisanje stilova života sve veće zajednice potrošača Sevidž i drugi (1992):
tri dela srednje klase koji se razlikuju na osnovu kulturnih ukusa „imovine”:
1)Zaposleni u javnim službama: veliki kulturni a mali ekonomski kapital – zdrav, aktivan način
života (redovne fizičke aktivnosti) bez alkohola i posećivanje kulturnih događaja
2)Menadžeri i „birokrate”: nejasni obrasci potrošnje, retka fizička aktivnost i odlazak na kulturne
manifestacije, tradicionalni način uređenja kuće
3)„Postmodernisti”: veoma različita interesovanja i način života bez jasnih principa
Tačna Burdijeova teza o klasnom raslojavanju i zbog razlika u načinu života i potrošnji a ne samo
zbog razlika u zanimanjima Potrošačko društvo kao masovno društvo u kojem su klasne razlike donekle
prevaziđene. Mogućnost intenziviranja klasnih razlika kroz razlike u stilovima života i ukusima Ipak, stil i
način života u najvećoj meri ostaje određen ekonomskim i profesionalnim činiocima
POTKLASA
„Potklasa” – deo populacije na samom dnu klasne strukture
Trajna nezaposlenost ili nestalna zaposlenost Beskućnici ili osobe bez stalnog mesta boravka Zavisnost
od socijalne pomoći
Potklasa – marginalizovana ili isključena iz načina života koji vodi većina populacije
Povezivanje potklase sa etničkim manjinama „Crna potklasa” u SAD Britanija: veća zastupljenost
pripadnika crnih i azijatskih zajednica u potklasi
Sličan položaj Alžiraca u Francuskoj i Turaka u Nemačkoj

46
DRUŠTVENA POKRETLJIVOST
Društvena pokretljivost: kretanje pojedinaca i grupa među različitim društveno-ekonomskim pozicijama
Vertikalna pokretljivost: kretanje nagore ili nadole po društvenoekonomskoj lestvici Uzlazno i silazno
mobilni
Horizontalna (geografska/prostorna) pokretljivost: kretanje u geografskom smislu iz jednog kraja grada u
drugi, iz grada u grad, iz oblasti u oblast..
Često poklapanje vertikalne i horizontalne mobilnosti
Dva oblika izučavanja društvene pokretljivosti Intrageneracijska ili unutargeneracijska mobilnost: kretanje
pojedinca u toku radnog veka
Intergeneracijska ili međugeneracijska mobilnost: mobilnost kroz generacije
UPOREDNA PROUČAVANJA POKRETLJIVOSTI
Stepen vertikalne pokretljivosti kao pokazatelj otvorenosti društva – koliko je moguće za nadarene
iz nižih slojeva da se popnu na lestvici društvene hijerarhije Društvena pokretljivost kao političko pitanje:
načelo jednakih mogućnosti ili šansi Dankan i Blau (1967): uzorak od 20 hiljada muškaraca u SAD
Zaključak: izražena vertikalna pokretljivost ali između međusobno bliskih profesionalnih pozicija
(retka šira mobilnost) Manje izražena silazna mobilnost – razlog brži rast broja radnih mesta „belih kragni”
– uspon radničke dece na ta mesta Uporedno istraživanje društvene pokretljivosti Lipseta i Bendiksa (1959)
u 9 industrijskih društava Proučavanje uspona „plavih kragni” na pozicije „belih kragni” Suprotno
očekivanjima, društvo SAD nije bilo otvorenije od evropskih društava
Objašnjenje: slični trendovi porasta udela „belih kragni” u svim društvima a time i uzlazne pokretljivosti
Kritika: uključivanje silazne i dugoročne pokretljivosti bi pokazalo da razlike ipak postoje
Usmerenost većine proučavanja na „objektivne” aspekte pokretljivosti Maršal i Fert (1999): analiza
subjektivnih osećanja u vezi sa promenom klasnog položaja Istraživanje povezanosti društvene
47
pokretljivosti i ličnog osećanja zadovoljstva pojedinaca (porodicom, društvenom zajednicom, radom,
prihodima i politikom) Nije potvrđena veza mobilnosti ispitanika i njihovog ukupnog osećanja zadovoljstva
životom (ni kod uzlazne ni kod silazne pokretljivosti)
SILAZNA POKRETLJIVOST
Iako manje izražena i dalje široko rasprostranjena (kako međugeneracijska tako i
unutargeneracijska) Psihološki problemi i anksioznost pod uticajem promenjenih uslova života
Otpuštanje sa posla (pogotovo u zrelim godinama)
Restrukturiranje i smanjivanje kompanija kao glavni uzrok
Povećana globalna konkurencija – ukidanje radnih mesta „belih okovratnika” i poslova sa punim radnim
vremenom „plavih okovratnika”
Naročito izražena silazna pokretljivost razvedenih ili rastavljenih žena sa decom
OBRAZOVANJE – proces obogaćivanja ljudske spoznaje
● učenje određenih veština ili generalnog znanja, dobrog rezonovanja i mudrosti
● jedan od ciljeva obrazovanja je nastavak kulture
ULOGA OBRAZOVANJA
zapošljavanje; kvalitetno življenje i stvaranje; umešno i korisno komuniciranje; obrazovanje je i
statusno dobro (način postizanja društvenog statusa ili očuvanja postojećega društvenog statusa);
od obrazovanja se očekuje da ublaži i kanališe efekte neprestanih i intenzivnih globalizacijskih
promena, dok se sa druge strane i samo nalazi pod istim globalizacijskim i transformacijskim
pritiscima; obrazovanje je i potrošačko dobro povezano i sa stvaranjem ljudskog kapitala-
osnovnog faktora stvaranja društvenog bogatstva.
SOCIJALNI KAPITAL socio-ekonomski koncept sa brojnim definicijama koje su zasnovane na
vrednostima socijalnih mreža
Socijalni kapital jednog društva uključuje institucije, odnose, stavove i vrednosti koje upravljaju
međuljudskim interakcijama i doprinose privrednom i socijalnom razvoju. - on predstavlja resurs koji je
povezan sa grupnim članstvom i društvenim mrežama i ima simboličku dimenziju
ŠKOLOVANJE (OBRAZOVANJE) I ZAPOŠLJAVANJE
Školovanje i zapošljavanje su dva uzajamno-funkcionalna procesa, ali i životna pitanja mladih s
aspekta njihove egzistencije, karijere i budućnosti.
U Srbiji je bez škole je 3,45% stanovništva, završenu osmogodišnju školu ima 22,32%, srednju
školu 48,63% stanovnika, višu školu 5,2%, fakultet 7,56%, magistraturu 0,28%, a doktorat 0,24% stanovnik
(Popis stanovništva, 2011).
Prema izveštaju Nacionalnog prosvetnog saveta Republike Srbije (2011:19), 85% mladih starosti od
20 do 24 godine završilo je srednje obrazovanje, a manje od 10% osoba prerano napušta obrazovanje.
Veliki broj mladih starosti od 18 do 24 godine, koji su završili osnovno obrazovanje, više ne učestvuju ni u
obrazovanju ni u obučavanju.
Mišljenje OECD-a, je da srpsko školstvo funkcioniše ispod svojih mogućnosti, jer je ceo obrazovni
sistem – demotivisan. To rezultuje:
● slabim uspesima u primeni znanja (empirijski potvrđenim u programe for international student
assessment – pisa testovima, gde se pokazalo da naši učenici znaju ali ne umeju, pa su ispod
evropskog proseka)
● formalizmom u nastavnom procesu i mehaničkom memorisanju nastavnog sadržaja
● odsustvom aktivnog učestvovanja u nastavnom procesu
● nesamostalnošću učenika i studenata u usvajanju novih znanja
● u niskoj motivisanosti u primeni tih znanja.

48
JEZIK I SIMBOL

U najvećem broju slučajeva komuniciranje se ostvaruje korišćenjem neke vrste jezika.

Jezik je sistem simbola - usmenih ili pisanih - koji koriste pripadnici jedne društvene zajednice i to na
relativno standardizovan način - kojim se postiže prenošenje značenja.
Značaj i uloga jezika u komuniciranju nikada se ne mogu preceniti.
Jezik je specifičan sistem simbola, koji imaju utvrđeno značenje, koji se mogu menjati, međusobno spajati
i zamenjivati po određenim pravilima i ne moraju biti obavezno slični objektima koje označavaju.
Jezik je sistem znakova koji je (govorno i pisano) sredstvo opštenja, sporazumevanja među ljudima.
Jezikom čovek saopštava svoje misli i osećanja drugim ljudima.
A to znači da je jezik društvena kategorija, da služi za usmeno i pismeno izražavanje pojava, da je njegov
nastanak vezan za postanak i razvoj ljudskog društva. Kao najsavršenije sredstvo sporazumevanja on je
vezan za misao, pa su mišljenje, svest i jezik u stalnom jedinstvu. Sa usavršavanjem misli, usavršava se i
jezik i prirodno, sa usavršavanjem jezika razvija se i mišljenje.
Jezik je sistem znakova koji čoveku omogućuje razvijen društveni i duševni život, i koji se ostvaruje u
opštenju među ljudima.
Jezik je integralni deo društvenog života i kulture i on je osnovno sredstvo komuniciranja.
Jezik odražava i ličnost pojedinca i kulturu njegovog društva. Istovremeno, jezik omogućava uobličavanje
ličnosti i kulture. On omogućava razvoj i prenošenje kulture, kontinuitet društava kao i efikasno
funkcionisanje i kontrolu svih oblika društvenog života.
Informativna
Najčešće govorimo ili pišemo da bismo druge obavestili o nekom činjeničnom stanju.

49
Ekspresivna
Funkcija izražavanja osećanja i misli.
Na ovaj način mi ne prenosimo nikakvo obaveštenje već prosto izražavamo svoja osećanja: – “Živeo!”,
“Bravo!”
Imperativna
Da utiče na ponašanje drugih ljudi
Koristimo ih kada želimo da utičemo na druge ljude da obave neku radnju ili da se ponašaju na neki
određeni način.
Za uspostavljanje društvenih odnosa
Ponekad jezik koristimo da bi uspostavili društveni kontakt. Tada koristimo fraze kao što su: „Drago mi je
što smo se upoznali”, „Raduje me što ćemo sarađivati”. Na ovaj način ne izražavamo osećanja.
Na Zemaljskoj kugli govori se od 5000 do 7000 jezika. Nema usaglašenog mišljenja stručnjaka o tačnom
broju jezika koji su danas u upotrebi jer danas nema egzaktne definicije što razlikuje dva jezika.
NASTANAK JEZIKA
Sve socijalne životinje komuniciraju jedne sa drugima, od pčela i mrava, do kitova i majmuna, ali su samo
ljudi razvili jezik koji je nešto više nego skup određenih signala.
Simbol
Simbol je nešto što namerno upotrebljavamo kao izraz nečega. Šta će to biti, zavisi od društvene grupe koja
zamenu prihvata ili ne prihvata. Nije neophodno da postoji određeni odnos između simbola i onoga što on
„predstavlja“, tj. simboliše. Kada se društvo složi da određeni simbol predstavlja neki objekt, pripadnici
društva postepeno vide simbol i objekt kao neodvojive.
Glavna karakteristika simbola je da se oni ne mogu „pobrkati“. U bilo kom svom obliku, simboli su uvek
otvoreni; on se mora videti, čuti, osetiti ili omirisati. Oni kondenzuju apstrakcije u ograničene (definisane)
objekte.
Osnovna razlika između čoveka i ostalog živog sveta je u tome što samo čovek stupa u simboličke
interakcije. Dalje, čovek sam stvara simbole koje koristi. Kada simboli koje čovek upotrebljava u
komuniciranju (usmeni, pisani, gestovni, itd.) izazivaju ista ili približno jednaka reagovanja i kod pošiljaoca
i kod primaoca, onda se radi o relevantnim (signifikantnim) simbolima.
Simboli, dakle, predstavljaju osnovne elemente svih komunikacijskih procesa i sistema. Oni mogu biti
verbalni - kao što je izgovorena reč, grafički - kao što je napisana reč ili reprezentativni, kao što su zastave,
grbovi, različite oznake.

OSNOVNE KARAKTERISTIKE I VRSTE NEVERBALNE KOMUNIKACIJE

Појам потиче од латинске речи communicare – учинити заједничким... (communicatio – заједница)
Комуникација - процес размене информација
све што радимо повезано je са комуникацијама
често комуникацију обављамо несвесно

Kultura se uči počev od jezika – osnovnog oblika komunikacije, pa preko svih neverbalnih načina
izražavanja emocija i stavova
Neverbalna poruka – moćan deo komunikativnog procesa
Neverbalna komunikacija podrazumeva: društveno zajednički kod, komunikatora-kodera i
dekodera (prezentativni kodovi)
Neverbalna interakcija Susreti (Ervin Gofman):
Nekoncentrisana interakcija - kad god pojedinci pokazuju da su svesni prisustva drugih ljudi)
Koncentrisana interakcija – kad god pojedinci neposredno reaguju na ono što drugi kažu ili čine
- učtiva nezainteresovanost (centralni deo našeg svakodnevnog života a ispoljavamo je gotovo nesvesno
– mimoilaženje na ulici)

50
Kontrola utiska
Ljudi su osetljivi na to kako ih drugi ljudi vide i zato koriste mnoge oblike kontrole utiska, kako bi druge
naterali da na njih reaguju onako kako oni žele (kravata na poslu, trenerka sa prijateljima)
Uloga neverbalne komunikacije
Poboljšava socijalnu interakciju
Reguliše interakciju
Zamenjuje, pojačava ili menja verbalnu komunikaciju
Obeležja neverbalne komunikacije
 Snažnija
 Neposrednija
 Manje kontrolisana
 Manje namerna
 Više govori o osobi
 Ponekad nejednoznačna
 Više joj se veruje
Vrste neverbalne komunikacije
 Paralingvistička – način govora – vezana za govor
 Ekstralingvistička - nije vezana za govor…prezentacija komunikacija kao osnova društvene
aktivnosti praktično cela..

51