S.

KJERKEGOR-ETAPE NA ŽIVOTNOM PUTU

 С. Кјеркегор - Етапе на животном путу

UVOD

Filozofija egzistencijalizma predstavlјa pravac u savremenoj filozofiji koji problem

lјudske egzistencije stavlјa u centar pažnje (lat. existentia-postojanje). Protivrečan
položaj lјudske ličnosti u konkretnoj istorijskoj situaciji krajem XIX i u prvoj polovini
XX veka, razočarenje u ideje opšteg istorijskog napretka i kriza evropske civilizacije
predstavlјaju klјučne izvore egzistencijalizma.
Za tvorca egzistencijalizma možemo sa pravom uzeti Serena Kjerkegora koji
je živeo u prvoj polovini XIX veka. Iako prema vremenu kada stvara Kjerkegor ne
pripada periodu egzistencijalizma on je kao i mnogi veliki umovi razmišlјao ispred
svog vremena. Veliki kritičar sistematizovane racionalističke misli, posebno Hegela,
ali i formalnih običaja crkve nije bio cenjen za života. Iza sebe je ostavio veliki broj
spisa i rasprava u kojima je objasnio svoju filozofiju ličnog odnosa čoveka prema
svetu.
Jedno od njegovi najznačajnijih i najobimnijih dela, kao i delo sa najvišim
umetničkim dometom, jeste upravo „Etape na životnom putu“ u kome on objašnjava 3
kategorije lјudskog života.

1. Uticaj okoline na Kjerkegorovu filozofiju

1
 С. Кјеркегор - Етапе на животном путу

Seren Obi Kjerkegor (S. Kierkegaard 1813-

1855) najveće je ime danske misli. Ovaj
religiozni mislilac, kako je on sebe više voleo
da zove, danas je jedan od najpoznatijih ali i
najomilјenijih Danaca. Pa ipak u svoje vreme,
Kjerkegor nije bio toliko popularan, naprotiv.
Činio je stvari koje su Danci smatrali
skandaloznim. Napadali su ga prvo zbog
porodične mitologije, istupa protiv Crkve,
raskida veridbe sa Reginom Olsen, a ostaće
zabeležen i njegov sukob sa satiričnim listom
„Gusar“ tada vrlo popularnim listom koji je
izlazio u velikom tiražu. Na taj odnos Danaca,
posebno starijih, prema njemu, kao prema
skandal-majstoru, Kjerkegor je odgovarao
sasvim razložnim komentarom da su oni
malograđani koji su zapali u kolotečinu. U
tome se izražavao i Serenov bunt uopšte
prema mediokritetstvu. Nasuprot tome on
otkriva egzistenciju Avrama, Hrista, Sokrata,
Don Žuana i drugih koji su živeli autentično.
Taj bunt protiv malograđanstva zahvatio je i
egzistencijaliste HH veka. U sukobu sa
malograđanštinom Kjerkegor je predvideo
uniformisanost HH veka koju su opisivali njegovi sledbenici Žan Pol Sartr, Alber
Kami i drugi filozofi kao i oni koji nisu bili filozofi ali su u biti bili egzistencijalisti
kao npr. Ibzen, Jevgenije Zamjatin, Džordž Orvel, Franc Kafka i dr. Sve u svemu
Kjerkegor se smatra osnivačen egzistencijalizma koji je u HH veku prerastao u veliki
filozofski pravac. Međutim, neki ipak smatraju da su njegovu filozofiju dobrim delom
odredili odnosi u kući, a posebno Serenov odnos sa ocem Mihaelom Petersenom i da
bez porodičnih mitova i događaja ne bi bilo Kjerkegorove filozofije. Karol Teplic u
biografskoj knjizi „Kjerkegor“ navodi da se ne slaže sa tim mišlјenjem, iako treba
priznati da bi neki filozofski problemi, naročito oni od pre 1843. godine, izgledali
drugačije da nije bilo nekih događaja iz privatnog života koji su uticali na budućeg
filozofa. Kjerkegorova filozofija prema Teplicu nije eksplikacija njegovog privatnog
života ona mu je samo dala svojevrsni pečat a lica koja su povezana s njegovim
životom odigrala su samo epizodnu ulogu u njegovoj filozofiji. Ali pored tih
porodičnih odnosa koji su obeležili Kjerkegorov život moralo bi se imati u vidu i to
da je imao mnoštvo incidentnih situacija pre svega sa crkvom sa kojom je vodio
otvoren rat.

1. 1 Porodični mitovi
2

1
На слици је приказан Серен Кјеркегор;слика је из архиве листа „Гусар“ из 1846.године.
2
На сликама су приказани Михаел Петерсен Кјеркегор,отац Серена Кјеркегора и његов брат
Петер Кристијан

2
 С. Кјеркегор - Етапе на животном путу

Prvi među njima je život Serenovog oca

Mihaela Petersena. On je kao dečak iz
siromašne jitlandske porodice čuvajući ovce
proklinjao Boga zbog svoje teške sudbine.
Kasnije pokajao se zbog svojih grehova. Iz
tog razloga otac je u svoju porodicu unosio
duhovnost ali i atmosferu potištene
religioznosti. On je, kako ističe Teplic,
tumačeći svoj greh na način prihvaćen u
Starom zavetu smatrao da će Bog
neposrednom intervencijom zbog njegovog
prestupa kažnjavati celu porodicu. Upravo
zbog toga je decu vaspitavao u duhu
religioznog fanatizma i u asketskoj
pobožnosti. Mihael je bio član pijetističke
frakcije Moravske braće („Hernhuteri“) , a na
Serena je preneo naklonost prema
prvobitnom hrišćanstvu. Ovde treba skrenuti
temu na jedan bitan deo Mihaelovog života:naime on je sa 12 godina stigao u
Kopenhagen. Jako brzo on se osamostalio pa i obogatio. Kupio je šest kuća u gradu i
do kraja života je izdržavao sebe i porodicu
od rente. Samim tim i Mihael Petersen i
Seren Obi mogli su ne radivši mnogo i ne
vodeći računa o finansijama da se zanimaju
za filozofiju i teologiju. Sam Seren je bio
poznati kicoš, mnogo je trošio na izgled, ali
je najveći deo novca potrošio na štampanje
svojih knjiga a poslednju paru je dao za
štampanje anti-crkvenih letaka „Trenu“
(„Ojeblikket“). Serenov rođeni brat Peter
Kristijan takođe se zanimao za religiju i
postao je biskup što je izazvalo razdor
između braće. Drugi porodični mit vezan je
takođe za Mihaela Petersena tj. za njegovu
drugu ženidbu. Naime posle smrti svoje prve
žene Mihael Petersen se ponovo oženio i to
sluškinjom, Serenovom majkom. Posle samo 4 meseca rodilo im se prvo od sedmoro
dece. Do 1834. godine ostala su samo tri živa člana porodice i to Mihael Petersen,
Seren i Peter Kristija. Treći porodični mit je religijske prirode . Isus Hrist je razapet u
svojoj 33. godini pa je Mihael smatrao da ni njegova deca neće doživeti Hristove
godine. Nažalost bio je u pravu za svu decu osim za jednu ćerku, Serena i Petera.
Seren je prihvatio očevo verovanje pa je često računao koliko mu je ostalo do kraja
života. Od svih sedam braće i sestara Seren je bio daleko obdareniji duhom. Mihael je
to rano uvideo i zato je ulagao sve svoje sile u usmeravanju mladog Serena u pravcu
religioznosti.

1. 2 Odnos prema Crkvi i savremenom hrišćanstvu

3
 С. Кјеркегор - Етапе на животном путу

Sad dolazimo na drugi problem tj. otvoreni sukob Kjerkegora sa Crkvom. On 1830.
godine odlazi u Kopenhagen na studije protestantske teologije. Tokom studija učeći
humanističke nauke on se udalјava od zvanične religije i uopšte te problematike. Još
tada on u svom dnevniku beleži da su hrišćanstvo i filozofija nespojivi. Na studijama
upoznaje teologa Martensena kod koga je odlazio i na vežbe. Martensen je pokušavao
svojim studentima da ulije Anselmov pristup onaj koji predpostavlјa da je za
razumevanje vere potrebno njeno prihvatanje. Ovo je bio početak odvajanja Serena od
vere tačnije od crkve. Do kraja života je odbacivao i najmanju mogućnost veze
između racionalnog i vere.
Iako je studije upisao 1830. godine nije uspeo da ih završi u roku tj. za 4 godine. Te
1834. godine Serena je tresla jedna od najjačih kriza u njegovom životu. Naime ostalo
ih je samo troje od devetočlane porodice. Te iste godine Seren je napustio dom i
otišao u Gileleju gde je živeo veoma raspusno. Iako mu je otac slao pozamašne svote
novca on je uvek ostajao u dugovima. Već je tada upao u najdublјu krizu vere. Tada je
u svom dnevniku zapisao:1“Moram da pronađem istinu koja bi bila istina za mene; reč
je o iznalaženju misli vodilјe kojoj bih hteo da posvetim život i za nju da umrem“. Iz
tog perioda ostaće upamćeno da je upoznao Andersena, Siberna, Melera i Velhavena
od koga je preuzeo termin egzistencijalizam. Međutim upravo u ovom periodu dolazi
do velikog preokreta, Mihael Petersen umire 1838. godine. Prema prokletstvu otac je
trebao da nadživi oba sina kao kaznu za bogohulјenje. Nasuprot tome, on umire!To je
otreznilo Serena i dalo mu jednu vrstu motivacije: 2“Nјegovu smrt smatram
poslednjim dokazom njegove lјubavi prema meni. Otišao je od mene radi mene, kako
bi –ako je to još moguće –iz mene nešto izraslo“. Prionuo je na učenje i 1840. godine
je položi i poslednji ispit. Od tada svoj život shvata kao misiju. Zbog toga je godinu
dana kasnije završio i disertaciju pod nazivom „O pojmu ironije“ (maj 1841. god. ) a
u septembru je uspešno i odbranio.
Kjerkegor se protivio bilo kakvoj institucionalizaciji vere i zagovarao je povratak na
prvobitno hrišćanstvo. Čak kaže da je ceo Novi zavet prevara i veoma mu je sumlјivo
to što su apostoli uspevali da preobrate hilјade lјudi dnevno a sam Hrist je za tri
godine preobratio jedva dvadesetak lјudi. Zar je moguće da je učenik veći od učitelјa?
Zatim Kjerkegor je Crkvu napadao ne sa naučne strane, znajući da Crkva može lako
odbiti te napade, već sa filozofske strane. On sam sebe nije smatrao hrišćaninom bar
ne u onom opšte prihvaćenom smislu. Nije mogao biti član takve institucije, kakva je
potestantska ili rimokatolička crkva, za koje je govorio da su najveći kriminalni akti u
istoriji čovečanstva. Verovao je da sebe niko ne može nazvati hrišćaninom, jer to je
ideal kome se samo teži. Da bi se postigao takav ideal neophodno je imati sopstvenu
veru bez posrednika tj. Crkve. Kako je već pomenuto Kjerkegor je stvarao mnogo
incidenata u konzervativnoj Danskoj 19. veka. Na primer događalo se da telom
blokira ulaz u crkvu ili kao što je bio slučaj na samrti da odbije poslednje pričešće.

1. 3 Sukob sa javnošću

Nije suvišno reći da je Kjerkegor bio veoma specifične duševne građe. Možemo ga
shvatati kao nezgodnog, asocijalnog ili opet genijalnog čoveka. Pa ipak, nijedan
čovek ne zaslužuje ono što je Seren doživeo od svog naroda. Naime 1846. godine
tiražni satirični list „Gusar“ („Korsaren“) objavio je najuvredlјivije karikature na
Kjerkegorov račun. U tom listu su ga takođe napadali i njegovi školski drugovi
1
Карол Теплиц,“Кјеркегор“ ,Живот и стваралаштво
2
Карол Теплиц.“Кјеркегор“,Живот и стваралаштво

4
 С. Кјеркегор - Етапе на животном путу

iznoseći prlјavštine , današnjim rečnikom rečeno tračeve. Posle toga gde god bi se
obreo upirali bi prstom u njega i ismevali ga. Od tada je počeo brzo da gubi prijatelјe i
njegova reputacija ozbilјnog pisca je narušena. Iz danske istorije poznat je događaj
pod nazivom „Proleće naroda“ u kome je dotadašnji sistem zbačen i ustoličena
ustavna monarhija. Kjerkegor je bio zgrožen vladavinom naroda budući da je bio
veoma konzervativan.

1. 4 Regina Olsen
2

1840. godine verio se sa, Reginom Olsen

(1822 - 1904), koja je poticala iz bogate i
ugledne porodice iz Kopenhagena.
Međutim, sa svakim novim danom hvatala
ga je sve veća panika, strah da nije
odgovarajuća osoba za svoju ženu. Ovaj
strah je poticao iz više izvora. Prvo,
oduvek je bio slabog zdravlјa, što ga je
samo još dodatno uveravalo da će se
ispuniti porodična kletva. Zatim, imao je
česte napade depresije, za šta je smatrao da
Regina neće imati razumevanja, a ako bi i
imala, mislio je da, svejedno, ne bi bio
odgovoran muž i otac. A tu je i

2
На слици је приказана Регина Олсен;извор www.sorenkierkegaard.org

5
 С. Кјеркегор - Етапе на животном путу

zabrinutost da bi njegova deca nasledila neke od mentalnih bolesti, od kojih su

bolovali pojedini članovi familije. Želeo je da raskine veridbu, ali što je svoju
verenicu više gurao od sebe, to se ona snažnije vezivala za njega. Na kraju je
osmislio scenu po kojoj će pred svetom on ispasti nitkov, a ona biti prinuđena da ga
napusti, čuvajući svoj dobar glas. Krajem godine, pre no što je krenuo na svoje prvo
od četiri putovanja u Berlin (što su njegovi jedini odlasci u inostranstvo) prisustvovao
je misi, na kojoj je ponovo video Reginu. 1 „Prilikom mise (tokom službe sveštenika)
ona mi je mahnula. Ne znam je li to bio čin opraštanja, ali u svakom slučaju, učinila
je to veoma srdačno" - zapisao je u svoj dnevnik. Ova romansa je duboko uticala na
Kjerkegora, tako da se razmišlјanja podstaknuta njihovim odnosom reflektuju u
gotovo svim njegovim delima. Uskoro je do njega stigla vest da se Regina verila sa
svojim učitelјem klavira.

2. Stvaralaštvo i filozofija

1843. godine Kjerkegor je objavio svoju prvu knjigu „Ili/Ili: Fragmenti života" i to
pod pseudonimom Viktor Eremita (pobednički pustinjak). Važno je napomenuti da se
Kjerkegorova filozofska misao može razumeti jedino čitanjem svih njegovih dela, jer
su sva ona deo složene filozofske šeme, koju je isplanirao još na početku. On je
smatrao da je lјudima sve predstavlјeno pojednostavlјeno: novine im prezentuju već
pripremlјena mišlјenja, popularna kultura nudi već spremlјene vrednosti, a filozofske
škole vlastite teze kao neprikosnovene istine. Zato je on stvari učinio težim. Da bi
ovo postigao, koristio se raznim sredstvima, između ostalog i „indirektnom
komunikacijom". Ona se sastojala od suočavanja čitaoca sa protivrečnostima.
Pomoću pseudonima, uvoda, postskriptuma, međufaza, preliminarnih izvoda,
ponavlјanja, ironije i drugih sredstva podrivao je i zamaglјivao namere autora. Tako
se ni jedna „istina" prezentovana u tekstu, ne može prosto naučiti napamet ili
prihvatiti „objektivno". Umesto toga, tekst predstavlјa uglačanu površinu koja čitaoca
suočava sa sopstvenim odrazom. Način na koji će čitalac prići tekstu, razumeti ga i o
njemu prosuditi, zavisiće više od čitaoca nego od teksta. Otuda od samog starta, on
piše dve serije tekstova: dela objavlјena pod pseudonimima i „Poučne besede"
objavlјene pod njegovim pravim imenom. „Besede" objavlјuje od početka, želeći da
pokaže da one ne idu nezavisno, ali i da je od početka bio na religioznom stanovištu.
„Besede" su direktne, ali upućene samo hrišćanima koji razumeju njihovu
terminologiju. Indirektna komunikacija, kojom se koristi u delima potpisanim
pseudonimima, služi obmanjivanju onih koji su napolјu, izvan - kao što su danski
1
Серен Кјеркегор „Дневник“;извор проф.Драган Матић www.filozofija.org

6
 С. Кјеркегор - Етапе на животном путу

hegelisti i njihovi sledbenici. Ovim delima on parodira Hegelovu „Enciklopediju", a

time podriva celokupan sistem danskih hegelista. Smatrao je da svi sistemi negiraju
pojedinca. Na primer, za Hegela je čovek značajan kao Ideja, a beznačajan kao
privremeno biće, tj. nisu mu bitni lični, egzistencijalni strahovi. Kjerkegor je govorio
da ne umire „opšti čovek" koji je deo sistema, već 1„umirem ja i niko drugi ne može
doživeti moje iskustvo u suočavanju sa smrću. "
Kjerkegor je verovao da svaki pojedinac mora biti svestan odgovornosti pred
izborima koje u životu čini, jer sebe izgrađuje i određuje upravo tim izborima. Oni ne
smeju biti pod uticajem univerzalnih, objektivnih standarda, već subjektivnih, što će
kasnije postati suština egzistencijalističke misli. U knjizi „Ili/Ili", on nudi dve
alternative - estetiku i etiku. Prvi deo knjige pisan je sa estetske tačke gledišta, gde
esteta poznaje lјubav samo kao seksualno zadovolјstvo. U nekim segmentima, ovaj
deo je bio skandalozan, jer prikazuje stvari iz ugla ciničnog, modernog probisveta,
kojem je glavni cilј bežanje od dosade i čija uloga kulminira u „Dnevniku zavodnika".
Drugi deo knjige pisan je sa tačke gledišta Sudije i sastavlјen je u formi pisama, kao
sredstvom komunikacije sa estetskim autorom prvog dela. Dok je u prvom delu
lјubav paradigma zavođenja, u drugom delu je paradigma braka. Sudija pokušava da
objedini estetiku i etiku u braku, objašnjavajući da lјubav u braku ne isklјučuje čulna
zadovolјstva već jedino sebičnu požudu. Između estetske i etičke etape nalazi se
granica - nju predstavlјa ironija. Kjerkegor ironiju naziva babicom na rođenju
individualne subjektivnosti. Sokrat je ovaploćenje „beskonačno negativnog", jer
koristi ironiju kako bi podrio sve stavove svog sagovornika i tako ga naterao da se
kritički distancira od samog sebe i preispita svoje stavove.
Pre nego što je objavio svoju prvu knjigu, Kjerkegor je intezivno pokušavao da
postane stalni član najuticajnijeg književnog kruga u Kopenhagenu, koji je predvodio
Hajberg. Kada je u javnosti nastala debata o slobodi štampe, Kjerkegor je zastupao
stav da te slobode treba ograničiti, smatrajući da popularna štampa šteti pojedincu.
Napisao je članak za Hajbergove novine, potpisavši ga pseudonimom, ali čini se da je
bio motivisaniji da u njemu pokaže svoju duhovitost i učenost, nego što ga se zaista,
duboko doticala ova politička tema. I uspeo je u tome, jer su mnogi čitaoci pomislili
da je članak napisao sam Hajberg. Ubrzo dobija poziv književnog kluba, ali on sada
želi da uđe i u njihov unutrašnji krug i zato piše recenziju Anderesenovog romana
„Samo violinista", na 70 strana. Hans Kristijan Andersen je mladi pisac, kojem sa
svakim danom raste reputacija, a njegova dela se gotovo odmah po objavlјivanju
prevode na nemački jezik. Međutim, Kjerkegor se u svojoj recenziji vatreno
suprostavlјa Andersenovom stavu da, ukoliko se genije ne neguje i čuva, on podleže
okolnostima i nestaje bez traga, tvrdeći da se dešava baš suprotno, što su nevolјe veće,
genije više napreduje i izoštrava britkost svog uma. Uzalud, nikada nije ušao u uži
krug, a kada je objavio knjigu „Ili/Ili", Hajberg ga je žestoko kritikovao. Iste godine
(1843) Kjerkegor je objavio još dva dela: „Strah i drhtanje" i „Ponavlјanje", u kojima
se bavi temama vere i žrtvovanja. U njima on pokušava da se opravda, navodeći kako
i Avram i on čine žrtvu zarad višeg cilјa (Avram je pristao da Bogu žrtvuje svog
jedinog sina; Seren je žrtvovao svoju lјubav prema Regini). Razmišlјajući i
razvijajući ovu temu, on dolazi do klјučnog pitanja: Može li etiku da suspenduje viši
autoritet? Ako je Bog suština svega etičnog, kako može da suspenduje samoga sebe?
Može, jer je etika građanska vrlina, ili „običajni moral", kako je naziva Hegel, koju
suspenduje samo bezuslovna Božja zapovest. Ovo je Kjerkegor nazvao „teološko
ukidanje etike". Ali, ovde se rađa novo pitanje: kako razlikovati glas Boga od
halucinacije? Jedino verom. Avram ničim ne može da se opravda - jer bi se
1
Кјеркегор „Дневник“ проф.Драган Матић

7
 С. Кјеркегор - Етапе на животном путу

opravdavanjem vratio među lјude i u sferu etike. Razlika između Agamemnona, koji
je žrtvovao svoju ćerku, i Avrama je u tome što Agamemnon može da opravda svoj
čin običajnim moralom. Žrtva, ma koliko bolna, bila je neophodna za uspeh grčkog
vojnog pohoda protiv Troje. Ovakve žrtve, za cilјeve veće od pojedinca, jasne su
društvu tog vremena, ali Avramova žrtva nije takva, jer nije opravdana
preovlađujućim moralom.
1844. godine objavio je još dve knjige: „Filozofski fragmenti" i „Koncept strepnje".
U „Filozofskim fragmentima" ističe da je ideja da je večni, beskonačni, nenadmašni
Bog mogao istovremeno biti inkariran kao smrtno biće, i umreti na krstu - uvreda
razuma. Ali, Kjerkegor nije na strani razuma, tvrdeći da graditelјi sistema nikada
neće moći intelektom da razumeju postojanje, jer sam intelekt to nije u stanju da
učini. On napada sve autore koji tvrde da čovek može sam da se uzdigne do
božanstva, tj. da se pomoću razuma popne uz nebeske lestve. Hrišćanska vera sve
preobražva, i um, i etiku, i estetiku. Ljudi nisu u stanju da se svojim razumom
uzdignu do Boga, već prosvetlјenje mogu da steknu jedino ukoliko se Bog, svojom
milošću, spusti ka njima.
U „Konceptu strepnje", on veoma proniclјivo pretače ideju o slobodi volјe u sferu
psihologije, pa se zato ovo delo smatra prvim duboko psihološkim. U njemu on pravi
jasnu podelu između strepnje - straha od nepoznatog i samog straha - od neposredne i
objektivne opasnosti. Polazeći od pretpostavke da se sloboda ne može dostići
filozofskim putem, jer svaki dokaz priziva logičku nužnost, koja je u direktnoj
suprotnosti sa slobodom, on tvrdi da se ona može dostići samo psihološki, jer
psihologija objašnjava stanje uma koje omogućava slobodu. Ovo stanje uma je -
strepnja.
1845. godine Kjerkegor izdaje „Etape na životnom putu", svoje najobimnije delo. U
ovom delu etici i estetici dodaje i treću kategoriju: religiju, jer je dokazao svojim
prethodnim delima da prve dve kategorije ne daju zadovolјavajuće odgovore.

2. 1 Kritika Hegelove filozofije

Filozofija egzistencijalizma upravo i započinje Kjerkegorovom pobunom protiv

Hegela i završava se zahtevom za povratkom bitnim izvorištima Hegelove filozofije.
Pobuna protiv Hegela koju započinje Seren Kjerkegor nije išla u pravcu skidanja svih
ideoloških privida već samo jednog-privida jedinstva egzistencije i esencije
ostvarenog u građanskom društvu. Skidanje ovog privida odvelo je Kjerkegora do
odbacivanja dijalektike kao teorije posredovanja subjekta o objekta, čoveka i sveta.
Kjerkegor je tragao za izvesnošću, istinom i slobodom sa stanovišta čiste
subjektivnosti sa stanovišta srca izolovanog i usamlјenog pojedinca. Kjerkegorova
pobuna protiv Hegela je svojevrstan beg od stvarnosti. Ali to bežanje ima značajne
motive koje treba ispitati i razumeti. Ono otvara nove uvide i donosi nova saznaja o
realnosti građanskog društva, do kojih Hegel u doba nastajanja tog društva nije mogao
doći. Kjerkegor napušta dijalektiku kao teoriju koja istorijski razvitak čoveka tumači
kao process trenscedovanja date stvarnosti. Misliti stvarnost za Kjerkegora znači
osmišlјavati pre svega svoj individualni život, nezavisno od izmene sveta u kojem je
taj život besmislen. Hegelu je, po Kjerkegoru, potpuno nedostajao smisao za
individualno lјudsko; Hegelova filozofija je filozofija apsoluta čiji je razvoj završen,
apsoluta u kojem je pojedinac samo oruđe lukavog svetskog uma.
A taj svetski proces samorealizacije cilјeva istorije, imanentne logike istorije
uništavao je slobodu pojedinca. U Hegelovoj filozofiji, kaže Kjerkegor, postoji samo

8
 С. Кјеркегор - Етапе на животном путу

opšte pojedinačno je samo momenat ospolјenja te opštosti. Van te opštosti pojedinac

ne može da egzistira kao lјudsko biće. Ova kritika Hegelove filozofije značila je
zahtev za povratak na paskalovsku tradiciju i u tom smislu je ona korak nazad u
odnosu na Hegela ali ona nam otkriva nove granice jednog sveta i nova protivrečja
lјudske egzistencije. Žestina Kjerkegorove pobune protiv Hegela izvire iz
nepomirlјivih odbijanja postojeće realnosti. Ali ova žestina završava u ironiji kao
stanovištu klonulog duha koji ne vidi mogućnost izlaska iz paradoksa života.
Kjerkegorov napad na Hegelovu filozofiju nije usmeren prema panlogičkom sistemu
zbog samog sistema već zbog postojećeg stanja stvari koje taj sistem objašnjava i
brani. Izvor problematičnosti i netačnosti Hegelove filozofije proističe , po
Kjerkegoru, iz činjenice da je Hegel iz svog sistema isklјučio pojedinca. Hegelova
filozofija je teorija o progresivnom razvoju lјudskog duha, a to je po Kjerkegoru
iluzija. Individua je za Kjerkegora apsolutna stvarnost. Ova filozofija počiva na
težnji da se apstrahujemo od sebe. Partikularno, izdvojeno lјudsko biće jedina je
realnost za Kjerkegora; istorija je, po njemu, poprište trauma i neslobode (za razliku
od Hegela). Kjerkegor je tražio načine da čovek ne izgubi svoju dušu u svetu
masovnog obezličavanja, ali je bio usamlјen u svojim naporima.

2. 2 Očajanje
Kjerkegor određuje očajanje kao “bolest duha”, bolest “vlastitog ja”. Ali šta je duh, a
šta je vlastito ja za Kjerkegora? 1“Čovjek jeste duh…Duh je vlastito ja…Vlastito ja
jeste odnos koji se odnosi prema sebi, i odnoseći se prema samome sebi odnosi se
prema nekom drugom. ”Odnos prema samome sebi treba biti postavlјen od Boga. A
2
“očajanje je upravo da čovek nije svestan toga da je određen kao duh”. Očajanje je
nemogućnost postizanja sopstvenog ja. Ako vlastito ja ne postaje samim sobom, onda
pada u očajanje, znalo ono za to ili ne. Očajanje je čoveku po prirodi urođeno, ono je
rezultat ontološke strukture čoveka, njegove specifične pozicije: 3“Vlastito ja je u
sintezi konačnog i beskonačnog, vremenskog i večnog, slobodnog i nužnog“. Dakle,
čovek je trijada suprotnosti, pa tako očajanje proizilazi iz izvorno dinamičke situacije
u kojoj dva područja, konačno i beskonačno deluju jedno na drugo , nasuprot
njihovim kontradiktornim prirodama. Iz ovako postavlјenog odnosa proizlazi i
mogućnost nesklada. Naime, kad čovek ne bi bio takva sinteza, onda on ne bi mogao
očajavati. Narušen, neskladan odnos prema samome sebi kao sintezi, a time i prema
moći koja ga postavlјa jeste očajanje. Očajanje se odnosi prema večnom u čoveku.
Bez večnog u čoveku, on ne bi mogao očajavati, bio bi lišen temelјnog stanja u kome
je očaj moguć. S jedne je strane, stanje očajanja je prednost, jer ukazuje na to da je
čovek duh koji teži ka večnom, a s druge strane jeste i nedostatak jer to je bolest,
nesreća i jad. To je “bolest na smrt”. 4“Očajnik je smrtno bolestan. To su u jednom
sasvim drugačijem smislu nego što se to odnosi na neku bolest, najplemenitiji delovi
koje je bolest napala; a ipak očajnik ne može od toga umreti. Smrt ovde nije kraj
bolesti, nego je smrt kraj u jednom toku koji se ne dovršava. Ne možemo se osloboditi
te bolesti, čak ni smrću, jer je ovde bolest sa svojom patnjom i smrću, upravo to da se
ne može umreti. “A stanje gde je čovek izlečen od ove bolesti Kjerkegor opisuje:
5
„…odnoseći se prema samome sebi i želeći da bude samim sobom, zasniva se

1
Миладин Животић „Егзистенција,реалност и слобода“,Киркегорова филозофија егзистенције
2
Миладин Животић „Егзистенција,реалност и слобода“,Киркегорова филозофија егзистенције
3
Миладин Животић „Егзистенција,реалност и слобода“,Киркегорова филозофија егзистенције
4
Карол Теплиц „Кјеркегор“,Живот и стваралаштво
5
Карол Теплиц „Кјеркегор“,Живот и стваралаштво

9
 С. Кјеркегор - Етапе на животном путу

vlastito ja, jasno na moći koja ga je postavila“. Kjerkegor očaju suprotstavlјa veru. On
proteže očajanje na svaku egzistenciju koja nije pred Bogom svesna sebe kao duha.
Bez obzira koliko intenzivno estetski uživao život, svaki čovek koji ne zasniva svoju
egzistenciju na Bogu, ili mu je takav odnos apstraktan, zapada u očaj. Kako je očaj
rezultat ontološke strukture čoveka, čovek se uvek nalazi u krizi, predisponiran je za
očaj. Kao što nema čoveka koji je potpuno zdrav u telesnom smislu, tako nema ni
potpuno neočajnog čoveka.

3. Etape na životnom putu

1845. godine Kjerkegor izdaje „Etape na životnom putu", svoje najobimnije delo, sa
najvišim umetničkim dometima. U ovom delu etici i estetici dodaje i treću kategoriju:
religiju, jer je dokazao svojim prethodnim delima da prve dve kategorije ne daju
zadovolјavajuće odgovore.

On pokazuje kako na estetskom planu, lјubavna tragedija nastaje kada lјubavnici ne

mogu biti ujedinjeni, jer ih spolјne sile razdvajaju; na etičkom planu, razdvajaju ih
različite sfere postojanja, jer jedno lјubav doživlјava estetski, a drugo etički. Na
religioznom planu, prepreku predstavlјaju različite prirode, jer on prihvata svoju
sudbinu kao patnju, i samo prihvatanje patnje može mu omogućiti da se odvoji od
ovde i sada i da se spremi za večnost. Estetski heroj ima protivnika izvan sebe,
religiozni unutar sebe. Estetski heroj postaje veliki osvajač, religozni pati. Iako esteta
traga za raznovrsnošću i novinama u želјi da se ne dosađuje, na kraju mora pasti u
dosadu.

3. 1 Estetski tip života

Kjerkegor razlikuje dva osnovna životna stava koje određuje imenom: neposrednog i
refleksivnog esteta. Problem analizira na primeru odnosa muškarca prema ženi.
Čitanje njegovih knjiga samo pod uglom atifeminizma i odnosa prema Regini Olsen
onemogućava da se izvrše neophodna filozofska uopštenja. Ona je oličenje onoga što
je čulno. Eremit (Kjerkegorov pseudonim) o tome piše u više mahova 1„Voleti tebe-
piše o verenici-zar to ne znači voleti svet? “. Brak stoga označava trajnu vezu sa
svetom, s čulnošću. Neposrednog esteta primerno ovaploćuje Don Žuan. Nјegov život
određuju prirodni činioci pre svega biološki (libido). Nјegovim životom upravlјa
potraga za prijatnostima, simpatija i autopatija zadovolјenje požude, čulnost.
Podležući spolјnim pobudama esteti se sa svetom ne povezuju na trajan način. Okolni
svet zajedno sa njegovom lepotom postoji za čoveka sa tom ogradom, ipak, što za
njega ne treba da ima trajne vrednosti. Svet je skup moralno indiferentnih vrednosti
prolaznog karaktera koji izaziva stanje apatije. U konsekvenciji život esteta ima
neangažovan karakter. Negacija objektivnih i trenscedentnih vrednosti vodi do
negacije lјudskog života. To je rezultat nedostatka cilјa (van estetskog cilјa) kome bi
bilo vredno težiti. To proističe iz obezvređenja sredine koja jedinku okružuje. Ne
nalazeći vrednosti van sebe, esteta ih ne nalazi ni u sebi. Ocenjujući taj tip života iz
drugog stadijuma može se govoriti o usamlјeništvu, pesimizmu, beznadežnosti,
osećaju životnog besmisla, o apsurdnosti života. Kjerkegor piše:2 “Život je za njega
postao gorak napitak(…)Niko se ne vraća posle smrti, niko ne dolazi na svet bez
1
Серен Кјеркегор „Или/или:Фрагменти живота“
2
Серен Кјеркегор „Или/или:Фрагменти живота“

10
 С. Кјеркегор - Етапе на животном путу

plača. Niko te ne pita kad hoćeš da uđeš, niko ne pita kad hoćeš iz njega da
iziđeš(…)Kako je prazan i beznačajan život.
Pošto takav život može da se završi munjevito kao u Don Žuanovom slučaju treba se
njime maksimalno okoristiti. Mocartovski uzor tretira lјubav samo čulno upravo zato
da bi se zadovolјavajući aktuelnu požudu moglo da se misliti o sledećoj avanturi, da
ne bi bilo vezivanja a samim tim i ograničavanja svoje slobode što bi onemogućilo
sledeću avanturu. To je život sadašnjošću, trenutkom bez uzimanja u obzir
perspektive, budućnosti. Svaka delatnost vodi do sličnog rezultata. Nema dakle
napretka ali postoji gađenje i opasnost dosade.
“Carpe diem” ne vodeći računa o posledicama koje otuda proizilaze, bez snošenja
odgovornosti, koja je kao kategorija pojam iz etičke sfere, to je deviza zavodnika. To
je život koji samo miluje površinu; lak, prijatan, bez posledica, pun lјubakanja ali ne i
lјubavi, pun promenlјivosti ali bez rada.
Ispraznost ovog tipa života ispolјava se pri analizi situacije Done Elvire koja je 1„. .
izgubila sve:nebo kad se bacila u zagrlјaj sveta, svet kad je izgubila Don Žuana.
Nigde nema skloništa…“Nigde ne postoji oslonac za takvog čoveka; u tom plovlјenju
u struji kroz život on je osuđen isklјučivo na sopstvene snage, upravlјa se prema
sopstvenim hirovima. Svet i lјudi imaju da budu jedino sirovine iz koje on izvlači
čulna zadovolјstva.
Refleksivni estet za razliku od neposrednog intenzivira unutrašnje doživlјaje koji
treba da zamene realnu vezu s prirodnom i društvenom stvarnošću. To označava
okruženje čula svojevrsnim oklopom radi toga da se ne bi podleglo iskušenjima
senzitivnih doživlјaja. Posledica ovoga jeste stremlјenje ka samoći, izolaciji od sveta i
društva. Promenlјivost ugođaja, bogatstvo mašte, analiza samo teorijskih mogućnosti
treba da obogati subjetktivnu ličnost esteta. On ne živi u realnom svetu već lebdi
između raznih mogućnosti najčešće međusobno suprotnih što izaziva stanje stalne
ambivalencije. Pošto se raspoloženja menjaju on dakle živi i uživa u trenutku. Takav
život nema integriteta nema postojanosti. To je nepovezan skup subjektivnih događaja
koji nemaju objektivnog značenja. Na taj način prevladavaju se teškoće neposrednog
esteta, koji podleže spolјnim nužnostima, pošto uživanje u doživlјeno u realnom svetu
može da razočara, nasuprot životu u apstraktnom svetu mogućnosti.
Najveća pretnja ovako smišlјenog života jeste dosada. Način njenog prevladavanja
jeste „promenlјiv život. Princip: putem intenzivnog pojačanja, a ne putem
ekstenzivnog proširenja života doći do zadovolјenja-tu je doveden do zenita.
To uzrokuje ograničenje spolјne aktivnosti estete, kako u odnosu prema prirodi, tako i
u odnosu prema društvu. Ukoliko je veće to samooganičenje u realnom svetu, utoliko
je veća mogućnost da se iskaže mašta i fantazija, utoliko više može subjektivno da se
izanalizira, da se doživi. Ovo mora da bude praćeno odustajanjem od bilo kakvih
realnih nada. Nada uvek stremi ka nečemu, što čoveka sputava, ograničava,
paralizujući mogućnost jedinke. Ovde nije slobodno nadom zamenjivati napor
samostalnog mišlјenja, fantaziranja. Uklanjanje iz života nade, vezuje se s nužnošću
da čovek u sebi izgradi sposobnost za obescenjivanje svih događaja i za relativizaciju
vrednosti. Svaki doživlјaj mora da ima toliko minimalno značenje da bi se mogao
zaboraviti, i istovremeno mora ipak da se očuva toliko značenja da bi ono moglo da
čini osnov za estetske doživlјaje.
Nedostatak oslonca pri vršenju izbora na ovom stadijumu vodi do osporavanja svih
autoriteta, normi i principa. Život trenutkom, promenlјivošću raspoloženja ne
garantuje ponavlјanje sličnih moralnih situacija, koje su uslov oslanjanja, pri vršenju
izbora, na stečeno iskustvo. Iskustva zapravo nema pošto je za njegovo iskorišćavanje
1
Серен Кјеркегор „Или/или:Фрагменти живота“

11
 С. Кјеркегор - Етапе на животном путу

potreban vremenski kontinuitet, koji estet negira, živeći trenutkom, sadašnošću.

Ponavlјanje pobuđuje dosadu, a dosada je ugrožavanje umetničkog života. Okretanje
prema spolјa i funkcionalizaciji sopstvenog života npr. putem braka ili izbora
zanimanja izaziva uvlačenje čoveka u orbitu obaveza, odgovornosti, politike,
društvene hijerarhije, što znači ugrožavanje samovolјe jedinke tj. njeno
ograničavanje. Takvo ekstensifikovanje života vrši se na račun subjektivnosti što je u
suprotnosti sa osnovnom zamisli ovog tipa života.
1
„Čovek ne uživa u stvarnosti nego u onome što se u nju ulaže“. Refleksivni estet se
tu diže iznad sivila neposrednog esteta-hedonista. On uživa u samim finesama, u
rafinovanim metodama zavođenja kao u „Dnevniku zavodnika“, a ne u stvarnom
zavođenju 2„. . . uživanje ne čini uživanje, nego šta čini to, što se pri tome realizuje
sopstvena volјa“.
U praksi se to manifestuje izbegavanjem trajnih prijatelјstava, što ne znači da ih treba
izbegavati uopšte. Treba samo na vreme prekinuti sa prijatelјstvom. Isto tako i sa
brakom. Od čulnog zadovolјenja ne treba nužno bežati , već ako dvoje lјudi dođu do
zaklјučka da su namenjeni jedno drugom-treba da prekinu. Slično je i sa radom i
izborom zanimanja. Ovo tzv. uvođenje u nauku o društvu jeste zapravo ironija,
naročito ako se uzme u obzir stalno nezadovolјstvo, bol i gađenje koji se u esteti
rađaju. Ta stanja su rezultat života u svetu mogućnosti. Naime, “doživlјaj“ jednoga
od njih odmah čini očiglednom suprotnu mogućnost. Šta izabrati? Vodeći život
dosledno po ovim preporukama, estet mora da analizira suprotne mogućnoti,
beskrajno mnogo drugih varijanti, bez dobijanja satisfakcije.
Rekapitulirajmo:estet uvek postiže suprotnost svojim namerama. Umesto radosti,
nalazi razočarenje i melanholiju. Preterano naglašavanje u životu uživanja vodi do
zaklјučka o besmislu života, do očajanja, do želјe za samoubistvom. Estet ostaje
usamlјen sa svojim planovima i slikama. Ceo ovaj stadijum samo je jedna od
mogućnosti u lјudskom životu. On je ipak besmislen-kako kaže Kjerkegor-jer u njemu
nema mesta za Boga. Upravo sa uvođenjem Boga i stvarnim obavlјanjem izbora
dolazimo do preobražaja esteta u etičara.

3. 2 Etički tip života

Za estetu su bile nepoznate kategorije kao što su norma, zakon, odgovornost, dobro,
zlo, vera u Boga itd. koje su vezane za etički tip života. Život vođen po etičkim
preporukama mora da bude svesno prihvaćen. Kjerkegor kritikuje malograđansko,
1
Карол Теплиц „Кјеркегор“,Стадијуми на животном путу
2
Карол Теплиц „Кјеркегор“,Стадијуми на животном путу

12
 С. Кјеркегор - Етапе на животном путу

nesvesno podređivanje čoveka društvu, koje bi uništilo egzistencijalno interpretirane

elemente autokreacije. Kjerkegor ima i predstavnike ovog načina života i u svojim
delima kao npr. sudski savetnik Vilhelm (Ili/ili:Fragmenti života) koji uverava svog
mladog prijatelјa esteta u svrsishodnost odbacivanja umetničkog načina života.
Prebaciće mu kako je njegova sloboda samo subjektivna samovolјa koju ne prati
autokreirajuća odgovornost. Tek će prevladavanje indiferentizma estetske prakse
izazvati prekid izolacije I uvući estetu u orbitu etike i saživlјavanja sa društvom. Estet
vređa sve zakone, i zato ne nalazi smisao života, cilј kome je vredno težiti. Taj
nihilizam i pesimizam imaju da nestanu zahvalјujući saživlјavanju sa drugim lјudima
i prihvatanju obaveza koje su u vezi sa zakonom i normama. Samim tim etičar se
povezuje sa društvom i zauzima poziciju u društvenoj hijerarhiji. To mora dovesti do
ponavlјanja određenih moralnih situacija, ponavlјanja koje su estetu dovodile do
gađenja. Etičar pod pojmom ponavlјanja podrazumeva prelazak sa odluke na
sprovođenje iste u delo. Tek zahvalјujući ponavlјanjem situacija i ocena postaje
moguće postojanje moralnih i pravnih normi. Bez te ponovlјivosti ne bi bila moguća
nikakva etika. Zaklјučak čitave rasprave koja teče između ova dva lika
jeste:”Odvažite se na teškoće, tada će vam one pomoći. Zar mislite da teškoće žele
samo da vas šikaniraju? ”
Prelaz sa aetičkog stava estete na život saglasan sa etičkim preporukama može, po
Kjerkegoru, da bude ostvaren ako se zadovolјe dva uslova:
a) treba uvesti Boga u život da bi se životu dao smisao;
b) treba doneti formalno-apstraktnu odluku o neophodnosti da se čovek opredeli.
Život esteta nije imao racionalne stvarnosti koja bi čoveku dozvolјavala da stupi u
orbitu etike. Ono što je promenlјivo i istorijsko, jeste prolazno, te prema tome ne
može da integriše život. Iz tih razloga uslov života salasnog sa etičkim pravilima jeste
uvođenje duhovnog elementa u život-Boga. Ono što je etičko biva putem odnosa
prema religijskim postavkama ispunjeno samo formalnim sadržajem. U osnovima
etike nalazi se stremlјenje ka Bogu, i zato Kjerkegor u tom stadijiumu ne priznaje ono
što je etičko. On pre priznaje ono što ima etičko-religijski karakter. Tu se ipak krije
klica konfliktnosti i egzistencijalne napetosti. Jer vera je nešto subjektivno,
individualno dok je etika nešto opšte i komunikativno. Hegelovska etika je vezana za
državu, društvo a Kjerkegor u jednom trenutku to kida s takvom interpretacijom kako
bi mogao da pojača individualizovanu veru u Boga i osećanje moralne odgovornosti
jedinke sa izvršenim izborom. 1”Vera zamenjuje sve. ”Vera treba da jamči ne samo
za kontinuitet koji estet negira već istovremeno treba da postavi cilј i način stizanja do
Boga. Bez vere je nemoguće govoriti o etici. 2”Ako čovek u svom izboru ne naiđe na
Boga i ako nikad ne preduzme odluku zahvalјujući kojoj će razrešiti problem uz Boga
i sporazume se s njim , tada bi njegov život isto tako dobro mogao i da ne bude
preživlјen”, to znači izgubio bi svoj smisao kao što ga je izgubio esteta. Stoga etičaru
nije dozvolјeno da živi onako kako se živi, on ne sme da se vezuje za društvo onako
kako se drugi vezuju. Opredelјenje za Boga štiti etičara da se ne raspline u
raspoloženju, u trenutku, ono mu pruža umirenje i sigurnost, odlike koje su estetu bile
tuđe. S druge strane 1“On (Bog) potčinjava pojedinačnog čoveka opštem poretku, i
zahteva od njega da, odričući se sopstvenih želјa, potčini sebe tom opštem poretku. To
znači, kao duh koji on jeste zahteva od čoveka da i on bude duh i da sve odnose u
životu-isto kao i lјubav-potčini odnosu prema Nјemu. ”

1
Серен Кјеркегор „Две кратке етичко-религиозне расправе“
2
Серен Кјеркегор „Или/или:Фрагменти живота“
1
Серен Кјеркегор „Или/или:Фрагменти живота“

13
 С. Кјеркегор - Етапе на животном путу

Pre no što se čovek svesno potčini društvenim propisima mora da raskine sa

estetizmom , to znači mora hteti da izabira. Nije važno za šta se jedinka opredelјuje
važno je da uopšte hoće da izabira. Sama činjenica izbora jeste moment čovekove
autokreacije. Izbor shvaćen čisto formalno dobar je s obzirom na subjekat a ne na
objekat obavlјanog izbora jer on esteta pretvara u etičara.
Etičar ne može ništa da primi automatski, mehanički čak ni od najistaknutijih jedinki
pošto bi to uništilo njegovu odgovornost. U skladu sa tim on bi izgubio svoju
pojedinačnost, konkretnost, neponovlјivost koja bi se rasplinula u onome što je opšte
u društvu. Ako dakle etičar prihvata izbora zanimanja i braka on onda imitira ono što
je opšte, što Kjerkegor naziva “opštelјudskom zapovešću” ili “obavezom”. Rad,
zanimanje odnosno zajednički život s drugim lјudima izaražavaju kako ono što je
opšte pošto su zapovesti za sve tako i ono što je individualno pošto vode do
raznoraznih načina realizacije toga opšteg. Realizacija onoga što je opšte ima karakter
autokreacije ličnosti pošto samo priznanje normi zajedničkog života za vlastite i
njihovo otvarenje putem detalјnih opredelјenja dozvolјava jedinki da ispuni
Kjerkegorov postulat da čovek postane ono što je opšte i ono što je konkretno. Na taj
način svojim primerom on navodi druge na sličan put.
Na mesto neobuzdanih instinkata esteta pojavlјuje se obaveza, zadovolјstvo, životna
radost, rodolјublјe, zainteresovanost itd. Čovek se oseća potrebnim i to uzdiženje
njegovu vrednost u očima drugih. Pa ipak pored pozitivnih javlјaju se negativne
strane ovog stadijuma života. Najveći problem jeste u tome što može doći do sukoba
između društvenog života etičara s jedne strane i vere s druge strane. Etički život
sadrži imanente klice neophodne za njegovo napuštanje. Izbor života u društvu ima u
cilјu pre svega približavanje esteta-ateista religiji da bi potom mogao i nju da napusti
za račun subjektivizovane vere. Samim tim Kjerkegor vrši preispitivanje mogućnost
poštovanja svih pravila i kodeksa koje etičar prihvata. Imajući u vidu neponovlјivost
životnih situacija i lјudi on dolazi do zaklјučka da je nemoguće potčinjavanje svih
moralnih situacija normama pošto bi se one tada pokazale kao neophodne za
razrešavanje svih moralnih alternativa. Život je bogatiji od kodeksa i stoga su bezlične
norme neophodne, ukoliko u konfliktnim situacijama prisilјavaju da se norme
potčinjavaju ličnim vrednostima. Moralno konfliktna situacija pojavlјuje se onda kada
norme jednog istog kodeksa naređuju da se preduzmu u praksi protivrečne odluke.
Svaki izbor je dakle loš pošto uzrokuje stupanje u konflikt s jednom od normi. Kako
se iz tog izvući? Tu postoji mogućnost uzdizanja iznad etike, ukidanje važnosti
čitavih kodeksa ili pojedinih normi radi viših cilјeva. Po Kjerkegoru to su cilјevi
vezani s verom. Upravo u ovom trenutku se javlјa ili-ili izbor pred čovekom:ili će
živeti životom punim požude-esteta i mirnim životom etičara u lјudskom društvu ili
će se opredeliti za subjektivizam vere koji se brani od oba predhodna tipa života.

3. 3 Religijski tip života

Više puta je utvrđeno da u hrišćanstvu postoji imanentan instinkt samoodbrane. Kada

dinamika hrišćanstva počinje da slabi i kada nastupi kriza rađa se buđenje koje sadrži
egzistencijalne motive, one što treba da mu vraćaju životnost. Tu je npr. Sv. Bernard
koji uvodi primat spasenja, uprkos Abelarovom racionalizmu tu je Sv. Franja koji
zapadno hrišćanstvo oslobađa vezanosti za ovozemalјska dobra, najzad Luter koji
naglašava individualni dijalog čoveka s Bogom i Paskal koji u veku konformizma
podseća na hrišćanski nemir; na kraju tu je Kjerkegor koji paradoks završene i

14
 С. Кјеркегор - Етапе на животном путу

univerzalne vere suprotstavlјa Hegelovoj filozofiji. Nјegova filozofija vere jeste

filozofija paradoksa i religijskog nemira.
Ne priznajući univerzalizam, sveopštost, Kjerkegor je izdvajao mnogo mogućnosti
živlјenja po religijskim preporukama. Danski mislilac preduzeo je pokušaj uvođenja
egzistencijalnih motiva kako i religiju zakona (ugovora) tako i u religiju milosti.
Nameravao je da ih sintetizuje.
Religija Starog zaveta jeste religija zakona(ugovora). Nјena suština jeste obostrano
čuvanje ugovora skloplјenog između davaoca normi i vernika. Bog verniku jamči da
će postići eshatološke cilјeve ukoliko se u praksi svakodnevnog života bude upravlјao
po zakonima koji su mu dati. Egzistencijalizacija se u tom slučaju neće ticati
postojanja Boga nego sadržaja dobijanih naređenja i interpretacije normi sadržanih u
kodeksu-ugovoru , kao i suprotnosti među njima.
Drugačije je u Novom zavetu, u religiji milosti, koja je ex definitione suprotna sa
pravednošću. Kjerkegor to objašnjava na primeru: ako zločinac po sili pravnih normi
dobija pravosnažnu presudu npr. bude osuđen na smrt, a najviša vlast u državi se
koristi pravom milosti, zamenjujući presudu u dugogodišnji boravak u zatvoru tada je
krajnja odluka (pomilovanje) suprotna sa pravnim kodeksom tj. nepravedna je.
Egzistencijalizovana vera koja nije zasnovana na ugovoru, nego na milosti, koja je
nešto individualno, u suprotnosti je sa organizovanom i dogmatizovanom
religioznošću, ona čak dopušta takve egzistencijalne interpretacije koje osporavaju
realno postojanje “objekata” vere tj. Boga i Hrista. Po drugim kriterijumima
Kjerkegor je religioznost podelio na religioznost A I B.
Religioznost A ima opštelјudski karakter i sreće se ne samo u paganstvu nego i u
hrišćanstvu. Čovek koji živi po Kjerkegorovim etičkim pravilima nalazi se u
religioznosti A. To je ugodan život, pun samopouzdanja, vođen u uverenju da je neko
hrišćanin na osnovu krštenja i posedovanja Biblije, odlaženja u crkvu, kao i
posedovanju jasnosti i sigurnosti u svemu što se odnosi na pitanje vere. Tu se takođe
ispolјava volјa za postizanjem srećne besmrtnosti čak i ako se pri tome zahteva malo
patnje. 1“A zbog čega ipak tu pasivnost, taj nedostatak subjektivnog napora nazivati
hrišćanstvom? “-pita Kjerkegor. To je estetsko-etička zbrka koja se javlјa npr. u
masovnoj pripadnosti nekoj crkvi. U kasnijoj egzistencijalnoj terminologiji preuzetoj
između ostalog i od Kjerkegora takav život se naziva neautentičnim, bezbojnim. .
Religioznost B ima specifično hrišćansku obojenost, čak nelјudski i suprotnu
lјudskom razumu;ima paradoksalni karakter.
1
„Po mom mišlјenju-kaže Kjerkegor-postoji maksimalna otežanost svim lјudima da
postanu hrišćani. “Stoga u toj religiji nema kruga posvećenih u tajnu i profanih, svi su
jednaki, svi stoje pod jednako teškim zadatkom. Do te autentičn, nemasovne
religioznosti ne dolazi se čitanjem knjiga nego putem produblјavanja i preobražavanja
svoje egzistencije. Teškoća počiva ne na razumevanju toga šta je hrišćanstvo, nego u
postojanju hrišćaninom. Kjerkegor u skaldu sa tredicijom luteranske teologije
apsolutizuje beskrajnu provaliju između Boga i čoveka i na taj način određuje
religioznost B. Iz postavke o apsolutnoj različitosti između Boga i čoveka proizilazi
nemogućnost shvatanja šta je Bog i nužnosti odustajanja od razuma u pitanjima vere.
1
Карол Теплиц „Кјеркегор“,Стадијуми на животном путу

1
Карол Теплиц „Кјеркегор“,Стадијуми на животном путу

2Карол Теплиц „Кјеркегор“,Стадијуми на животном путу

15
 С. Кјеркегор - Етапе на животном путу

To takođe nije jednokratna već permanentna delatnost. Postaje jasno zbog čega čovek
treba oslanjajući se na razumske premise2 „da pred licem Boga nije u pravu“ , za
razliku od religioznosti A, koja može da se ispolјi i u religiji zakona koji se može
zapisati i razumeti.
Upravo iracionalnost religioznosti B i njena protivrečnost s razumskim analizama
sadrži u sebi ono što je povolјno za veru. Kjerkegor kaže da 3“egzistencija Boga kao
pojedinačnog čoveka u vremenu”, ili ono što je nazamislivo postaje predmet vere.
Ako taj apsurd predstavlјa suštinu hrišćanstva, onda ništa pozitivno ne može da se
kaže na temu vere, pošto je njena načelna kategorija za razum apsurd. 4”Ono što je
pozitivno moguće je raspoznati na osnovu onog što je negativno. ”Treba razumeti da
se ništa ne može razumeti, i stoga hrišćanstvo jeste egzistencijalna komunikacija”-
kako to određuje Kjerkegor-koja se izražava u načinu egzistencije, a ne u apstraktnim
traktatima i dogmatizovanim sistemima. Ako se život ne preobrazi u skladu sa tom
tezom, tako ne može da se bude hrišćanin. I stoga Kjerkegor religioznost A nije
priznao kao hrišćansku. Smatrao je ipak da je potrebna da bi se u kidanju sa njom
čovek mogao uzneti na pijedestal apsurda, do religioznosti B.

ZAKLjUČAK

Nakon zaista bogatog ali prilično kratkog perioda stvaralaštva i borbe protiv Crkve,
preopterećen obimnim radom, Kjerkegor doživlјava slom i završava u bolnici. U
bolničku sobu ne želi da primi svog brata, niti želi da se pričesti: 1„Popovi su kralјevi
službenici, a kralјevi službenici nemaju veze sa hrišćanstvom", tvrdio je. Umro je 11.
novembra 1855. godine. Veći deo bogatstva je pre smrti već potrošio, a sve preostale
dragocenosti testamentom je ostavio Regini, koja ih je odbila, uzimajući samo neke
svoje lične stvari i pisma koja mu je slala.
Osim što je ostavio veliki broj dragocenih spisa iza sebe Kjerkegor predstavlјa i
začetnika egzistencijalizma kao filozofskog pravca zbog čega će ostati upisan kao
jedan od značajnijih filozofa u istoriji.

23
Карол Теплиц „Кјеркегор“,Стадијуми на животном путу

4
Карол Теплиц „Кјеркегор“,Стадијуми на животном путу
1
Карол Теплиц,“Кјеркегор“ ,Живот и стваралаштво

16
 С. Кјеркегор - Етапе на животном путу

LITERATURA:

1. Karol Teplic:Kjerkegor, Grafos, Beograd, 1980.

2. Miladin Životić:Egzistencija, realnost i sloboda, posebno izdanje časopisa

„Ideja“, Srboštampa, Beograd, 1973.

3. Seren Kjerkegor:Dve kratke etičko-religiozne rasprave, Grafos, Beograd, 1977.

4. Seren Kjerkegor:Ili/ili:Fragmenti života, Grafos, Beograd, 1980.

Internet izvori:

1. www. sorenkierkegaard. org- komentar prof. dr. Entoni Storma na Kjerkegorov

život i stvaralaštvo

2. www. philosophypages. com

17
 С. Кјеркегор - Етапе на животном путу

3. www. filozofija. org-komentar profesora Dragana Matića

18