Vreme je ljudska iluzija

Šta je vreme? To je raspon, period, trajanje

nekih događaja. Znamo da smo deo
VREMENA, ali koji je viši metafizički nivo,
odnosno pojam vremena?
Vreme je neminovno, postojeće, ali kao da
je odvojeno od onog čulnog, od onog
bliskog ljudima.
Vreme je jedan okvir bez okvira,
bezgranično, neopipljivo, nedohvatljivo nalik
zvezdama na nebu. Ono je poput linije kojoj
kraja nema. Vreme je samo pojam za neko
trajanje, to je ljudska kategorija, fiktivna
konstrukcija onog kosmičkog, nama
neobjašnjivog.
Baš kao i samu metafiziku, vreme ne
možemo golim rukama da zgrabimo niti da
svojim čulima razoružamo. Čula registruju
vreme, ali ne razumeju odakle i kako, ne
pružaju nam odgovor na pitanje zašto ono
ima svoj tok?
Vreme je univerzumska satnica koja
otkucava svaki momenat, od rođenja do
smrti. Možda će vreme otkucati i poslednji
časak univerzuma. Mada, možda je vreme i
iznad zakona prirode i kosmosa.
Ono se svodi na mistiku. Ne može da
iščezava.
Prolazak i tok vremena su u ljudskoj iluziji,
oni su aspekt naše percepcije.
Čak ni sami fizičari ne mogu da odgonetnu
vreme.
U fizici, vreme JESTE, ali nema objašnjenja
za to šta je. Albert Ajnštajn negira
postojanje VREMENA.

Mogući kontraargument da vreme NIJE

ljudska iluzija zapravo leži u prostom
objašnjenju.
Vreme nije ljudska iluzija jer je sama
pomisao o vremenu kao nečemu iluzornom
podjednako ljudska i izmišljena kategorija
kao i sama iluzija.
Iluziju su izmislili ljudi, a ne kosmos. Samim
tim, dokazati da je vreme ljudska iluzija je
isto što i dokazati da Tvorac univerzuma ne
postoji. Možda vreme ne vidimo i ne
osećamo svim svojim čulima, ali metafizika
se upravo time i bavi. Nepristupačno i
nedostupno za čoveka ne znači da nije
stvarno.
Takođe, mogući kontraargument jeste da
baš zato što je vreme oblast metafizike, ono
na isti način kao i Tvorac univerzuma deluje
poput nepokretnog pokretača koji deluje
"skriveno" i ono je osnov za tokove
događaja. Vreme je postojalo i pre Platona,
Aristotela, ono je na neki način prauzrok o
kome su najveći filozofi konstantno
promišljali. Pored toga, priroda vremena i
prostora zahtevaju Tvorca (Stvoritelja),
pošto beskonačnost i večnost nužno moraju
postojati iz logičke perspektive.  Postojanje
vremena implicira večnost, dok postojanje
prostora implicira beskonačnost.  Dakle, čak
i koncepti beskonačnosti i večnosti
zahtevaju Stvoritelja, jer samo svoje stanje
postojanja nalaze u Bogu. Linearni koncept
vremena je vezan za koncept Drugog
zakona termodinamike, koji mnogi fizičari
vide kao jedan od najvažnijih zakona u celoj
fizici. Bez vremena kao stvarne svojine
univerzuma, Drugi zakon postaje besmislen.
Kontraargumentovao je i sam sebe Ajnštajn
koji je naglasio da se sve dešava
istovremeno, ali na osnovu njegove
jednačine "E=m*c²", ništa ne putuje brže od
brzine svetlosti, dokazao je rezultatima
suprotno od svoje prvobitne ideje. Dakle, to
što vreme nije do te mere istraženo ne znači
nužno da je nestvarno i da je ljudska iluzija.
Metafizički principi o vremenu nemaju tačan
odgovor da vreme JESTE ljudska iluzija jer
je i sama metafizika NUŽNO TRAGANJE(za
odgovorima koje ne dobijamo).
Isto tako, mogući kontraargument je kada
se recimo raspravljam sa nekim. Osoba
pored mene me ubeđuje da je vreme
ljudska iluzija i da nije stvarno jer mi vreme
ne možemo da uočimo, a onda mu ja
odgovorim, da, to jeste tačno, ali mi ni
tugu ne možemo da učimo jer je isto tako
apstraktna kao i vreme, ali verujemo u tugu i
smatramo je realnom i postojećom.
Kada razmišljamo o uslovima niske
entropije u blizini Velikog praska, skloni smo
tome da kažemo da je prasak singularitet,
koji u klasičnoj opštoj relativnosti formira
granicu prostor- vremena. Međutim,
klasična opšta teorija relativnosti nije tačna,
i savršeno je verovatno (iako daleko od
neizbežnog) da je postojalo nešto pre tog
čuvenog praska. Ako je univerzum zaista
nastao ni iz čega pre 14 milijardi godina,
možemo da uvidimo da je u tom događaju
bilo nešto specifično i da postoji neki duboki
razlog da je entropija bila tako niska. Ali ako
se poštuju uobičajena pravila kvantne
mehanike, nema takve stvari kao što je
„početak vremena“; Veliki prasak bi bio
samo prelazna faza, za koju naše trenutne
teorije ne pružaju dobro prostorno-
vremensko objašnjenje. U tom slučaju,
posmatrana strela vremena u našem
univerzumu mora da nastane dinamički u
skladu sa zakonima fizike koji regulišu
evoluciju talasne funkcije za svu večnost.
Ali u kvantnoj mehanici, unitarna evolucija
osigurava da ne postoji granica prema
vremenu; promenljiva t
kreće se od −∞ do +∞. Dakle, vreme nije
ljudska iluzija, objašnjeno je putem naučnih
principa.
Obaranje kontraargumenta:
Okej, Iva, ti tako misliš, ali ja ću sada oboriti
tvoje kontraargumente.
Mi znamo da su ljudi su osmislili podelu
vremena na prošlost, sadašnjost i
budućnost, kako bi lakše koncipirali pojam
vremena i lakše komunicirali međusobno.
Šta, ako je vreme osmišljeno kako bi
ljudima bilo lakše da funkcionišu u ovom
svetu smrti, daleko od Tvorca i metafizike?
Uzmimo na primer satove. Oni broje vreme.
Oni su izmišljeni sa svrhom da se prodaju
ljudima, izmišljeni su od strane samih ljudi.
Dakle, onaj koji je predstavio pojam
vremena, realizovao je to u gotov proizvod
satova sa željom da ostvari kapital.
Takođe, vreme ne teče, ne prolazi, kao što
se misli, mi ljudi smo ti koji prolazimo i
živimo, ali iz naše perspektive deluje
obrnuto jer verujemo u pojam vremena.
Vreme je iluzija stvorena u našem mozgu.
Mnogo puta čujem rečenicu "vremena se
menjaju". Ne. Mi starimo, umiremo, dok se
smenjuju godišnja doba, rastemo....Menja
se priroda...Vreme se ne može promeniti jer
ono ne postoji. To je samo iluzija.
Vreme je uopšteno koncept koji nam služi
da lakše
organizujemo svoje obaveze, svoja
iskustva, dešavanja, a ne fundamentalni
pojam. Upravo zato ni vreme nije onako
kako ga mi posmatramo, nažalost.
Takođe kada posmatramo vremenske
odrednice, mi znamo da je sve što je
prošlost, uvek je iza nas. Sadašnjost je
trenutna, ali baš zato što je trenutna, ona
nestaje i prestaje. Ona suštinski ne postoji.
Sa druge strane, budućnost je ono što će se
dogoditi, ali ona će isto, čim prođe, biti neka
prošlost. Zar se sve ovo ne čini već dovoljno
konfuzno? Jer i jeste. Promena je stvarna,
ali vreme nije. Vreme je posledica
promene. Zbog tih promena vremena, naš
um gradi sliku da vreme teče i da je stvarno,
objašnjivo i linearno.
Vreme je samo ljudska iluzija i ništa više.
Iva Popić IV3