Битка код Велбужда се одиграла у суботу 28. јула 1330.

у 7 сати изјутра,на извору реке Струме у

близини Велбужда, између трупа краљевине Србије предвођених краљем Стефаном (1322—1331) и
његовим сином младим краљем Душаном (краљ 1331—1346, цар 1346—1355) са једне и трупа
царевине Бугарске предвођених царем Михајлом III Шишманом (1323—1330) са друге стране. Повод за
битку био је покушај краља Стефана да предупреди спајање бугарске војске са византијском и њихов
заједнички напад на Србију, а окончала се погибијом Михајла Шишмана и потпуним поразом
бугарских снага, у коме се посебно истакао млади краљ и престолонаследник Душан. Директне
последица битке била су мања територијална проширења Србије (добијање Ниша[6][7]) и постављање
малолетног Стефановог сестрића Јована Стефана (1330—1331) на бугарски престо, али су њене
дугорочне последице биле далеко значајније. Њоме је у самом зачетку уништен византијско-бугарски
савез уперен против Србије, пошто је византијски цар Андроник III (1328—1341) своју војску коју је
требало да споји са бугарском, након вести о њеном поразу, окренуо на другу страну и напао
обезглављену Бугарску. Србија је након битке постала најмоћнија сила на Балканском полуострву и био
јој је отворен пут ка освајању целокупне Македоније.

Краљ Стефан Дечански био је увучен у унутрашње византијске сукобе у којима се против Андроника II
(1282—1328), кога је подржавао српси краљ, дигао његов унук Андроник III. Њихов сукоб се
дефинитивно окончао 1328. године поразом и збацивањем са престола старог цара, а нови цар је
Србију, као савезника свога деде, сматрао непријатељем. Он је 1330. године склопио савез са
бугарским царем Михајлом Шишманом (Асен III), према ком је требало да заједничким снагама
нападну Србију у лето те годин Србију је прво напао цар Андроник III почетком јула 1330. године.
Међутим, византијске операције су биле концентрисане на област око саме границе, без дубљих
продора, тако да је Андроник највероватније очекивао исход бугарских акција. План је у суштини био
веома једноставан: Србију је требало напасти са обеју страна и тако прикљештену је лакше савладати.
Међутим од самог почетка византијски цар овај план није поштовао, па је своју војску зауставио у
Пелагонији и чекао.

Бугари су кренули на јужне деловеxx