PRVA BESEDA PROTIV KATILINE – uvodni deo

Dokle ćeš, najzad, Katilino, zloupotrebljavati strpljivost našu? Koliko

će nas još izigravati to tvoje besnilo? Dokle će se razmetati tvoja
neobuzdana smelost? Ne osećaš li da su otkrivene tvoje namere? Ne
vidiš li da je tvoja zavera stisnuta znanjem svih ovih? Za koga od nas
misliš da ne zna šta si radio prošle, ili pretprošle noći, gde si bio, koga
si sazivao, šta si rešio?

O vremena! O običaji! Senat ovo uviđa, konzul vidi, a ovaj ipak živi.
Živi? Čak i u senat dolazi, postaje učesnik javnog veća, pokazuje i
označuje na smrt svakog od nas. A mi hrabri ljudi smatramo da
dovoljno radimo za otadžbinu ako se klonimo besa i strela ovoga. Već
ranije trebalo te je odvesti na smrt, Katilino, po naređenju konzulovu,
da se na tebe saspe kuga, koju već davno spremaš za sve nas.

Zar nije veoma slavni čovek Publije Scipion, prvo-sveštenik, kao

privatan čovek pogubio Tiberija Graha, koji je malo uzdrmao državno
stanje; a zar ćemo mi konzuli trpeti Katalinu, koji želi ubistvom i
požarima da opustuši zemlju? Tu mimoilazim ono suvišno staro što je
Tulije Servilije Ahala svojom rukom ubio Spurija Melija, koji je samo
težio za prevarom.

Bila je, bila nekad u ovoj državi vrlina da su hrabri ljudi opasna
građanina obuzdavali težim kaznama nego najljućeg neprijatelja.

Imamo senatsku odluku protiv tebe, Katalino, oštru i tešku, postoji

državno rešenje i ugled ovog reda; ali nas, kažem otvoreno, konzula
nema!