Danijel Kelman

PREMERAVANJE
SVETA

Prevod sa nemačkog
Slobodan Đorđević

Beograd
2007
DERETA
 Naslov originala
DIE VERMESSUNG DER WELT
by Daniel Kehlmann

Copyright © 2005 Rowohlt Verlag GmbH, Reinbek bei Hamburg

All rights reserved
© Ovog izdanja dela i prevoda Grafički atelje DERETA do 12.
decembra 2009. godine

Objavljivanje prevoda ovog dela pomogao je GOETHE-

INSTITUT koji je osnovalo Ministarstvo spoljnih poslova Republike
Nemačke
 SADRŽAJ

PUTOVANJE
MORE
UČITELJ
PEĆINA
BROJEVI
REKA
ZVEZDE
PLANINA
BAŠTA
GLAVNI GRAD
SIN
OTAC
NEBESKI PROSTOR
DUH
STEPA
DRVO
 PUTOVANJE

S eptembra 1828. godine najveći matematičar u zemlji napustio je

svoj rodni grad prvi put posle dugog niza godina, da bi
učestvovao na nemačkom Kongresu prirodnjaka-istraživača u
Berlinu. Naravno, on nije želeo da ide tamo. Mesecima je odbijao,
ali je Aleksandar fon Humbolt tvrdoglavo navaljivao, sve dok ovaj u
jednom trenutku slabosti nije dao svoj pristanak, u nadi da taj dan
nikada neće osvanuti.
A kada je taj dan ipak došao, profesor Gaus je pokušao da se
sakrije u krevetu. Kad je Mina zahtevala da ustane, jer kočija čeka a
put je dalek, on se grčevito uhvatio za jastuk i pokušao da natera
svoju suprugu da ode time što je zatvorio oči. Kada ih je ponovo
otvorio, a Mina je još uvek bila tu, nazvao ju je dosadnom,
ograničenom i nesrećom njegovih poznih godina. Kada ni to nije
pomoglo, odbacio je pokrivač i spustio noge na pod.
Goropadan i jedva dovoljno umiven, sišao je niz stepenice. U
dnevnoj sobi ga je čekao sin Eugen, sa spakovanom putnom torbom.
Čim ga je ugledao, Gaus je dobio napad besa. Gurnuo je ćup koji je
stajao na prozoru i zdrobio ga nogom. Nije se smirio ni kada su mu
Mina s jedne, a Eugen s druge strane, stavili ruke na ramena i
uveravali ga da će se tamo o njemu lepo brinuti, da će uskoro opet
biti kod kuće, da će sve brzo proći, kao ružan san. Ali tek kad je
njegova stara majka, uznemirena galamom, izašla iz svoje sobe,
uštinula ga za obraz i upitala: „Gde je moj hrabri dečko?“, on se
sabrao i smirio. Hladno se oprostio od Mine, a ćerku i mlađeg sina je
odsutno pogladio po glavi. Onda je dopustio da mu pomognu da
uđe u kočiju.
Vožnja je bila užasna. Eugena je nazvao gubitnikom, istrgao mu
štap iz ruke i svom snagom ga udario po nozi. Neko vreme je
namršteno gledao kroz prozor, a onda upitao kad će njegova ćerka
konačno da se uda, zašto je niko neće, u čemu je problem?
 Eugen je zabacio svoju dugu kosu unazad, obema rukama
pomerio crvenu kapu i prećutao odgovor.
Odgovori, rekao je Gaus.
Da budemo iskreni, odgovorio je Eugen, sestra mi nije baš
najlepša.
Gaus je klimnuo glavom. Odgovor mu se činio vrlo
prihvatljivim. A onda je zatražio neku knjigu.
Eugen mu je dao onu koju je upravo zatvorio: Fridrih Jans,
Nemačka gimnastika. To je bila njegova omiljena knjiga.
Gaus je pokušao da čita, ali je sekundu kasnije pogledao kroz
prozor. Od ovoga ćemo imati više muke nego što smo navikli,
požalio se na nove, moderne kožne federe kočije. Uskoro,
objašnjavao je dalje, mašine će ljude prenositi od grada do grada
brzinom ispaljenog projektila. Onda će od Getingena do Berlina biti
potrebno samo pola sata.
Eugen je sumnjičavo zatresao glavom.
Čudno je to i nepravedno, rekao je Gaus. Primer žalosne
slučajnosti postojanja je to što je čovek rođen u jednom određenom
vremenu i u njemu zarobljen, hteo to ili ne. To jednome omogućava
priličnu prednost nad prošlošću, a drugoga čini klovnom
budućnosti.
Eugen je pospano klimnuo glavom.
Čak ni razum kao moj, nastavio je Gaus, u nekim ranijim
stolećima ili na obalama Orinoka ne bi mogao ništa da ostvari, dok
će za dvesta godina svaka budala moći da mi se smeje i izmišlja
apsurdne gluposti o mojoj ličnosti. Onda se zamislio, još jednom je
Eugena nazvao gubitnikom i zadubio se u knjigu. Dok je on čitao,
Eugen je ukočeno posmatrao kroz prozor kočije, ne bi li sakrio svoje
od besa i poniženja izobličeno lice.
U Nemačkoj gimnastici se govorilo o gimnastičkim spravama.
Autor je opisivao različite sprave koje je zamislio, a na kojima može
da se vežba. Jednu je nazvao konj, drugu greda, sledeću jarac.
Ovaj čova je lud, rekao je Gaus, otvorio prozor i izbacio knjigu
napolje.
Ali to je njegova stvar, povikao je Eugen.
 Tačno tako, i ja to mislim, rekao je Gaus, zaspao i nije se
probudio sve do večeri, kod postaje na granici, gde se menjaju konji.
Dok su isprezali stare i uprezali nove konje, putnici su u gostionici
jeli čorbu od krompira. Jedan mršav čovek s dugačkom bradom i
upalim obrazima, jedini gost osim njih, krišom ih je zagledao sa
susednog stola.
Telo je, rekao je Gaus, grdno ljut što je sanjao sprave za vežbanje,
stvarno izvor svih poniženja. To sam uvek prikazivao kao izopačeni
božji humor. Da um kao moj bude zatvoren u ovo bolesno telo, a da
prosečna glava, kao Eugenova, praktično nikad nije bolesna.
Kao dete sam preležao vrlo teške boginje, kazao je Eugen. Jedva
sam preživeo, evo, ovde se još vide ožiljci.
Da, tačno, rekao je Gaus, to sam zaboravio. Onda je pokazao
kroz prozor na poštanske konje i nastavio. Stvarno, bez šale, bogati
ljudi za jedan put troše duplo više vremena od siromašnih. Kad se
koriste poštanske životinje, menjaju se na svakoj etapi puta. A onaj
ko ima sopstvene mora čekati da se odmore.
Pa šta onda? upitao je Eugen.
Naravno, rekao je Gaus, podrazumeva se da takvo pitanje dolazi
od nekoga ko nije navikao da misli. To ti je kao što je običaj da čovek
dok je mlad nosi štap, a kad ostari, hoda bez njega.
Studenti uvek nosi štap, odgovorio je Eugen, tako je oduvek bilo
i tako će ostati.
Po svoj prilici, rekao je Gaus i nasmejao se.
Jeli su čorbu ćuteći, sve dok nije ušao žandar s granice i zatražio
im pasoše. Eugen mu je dao svoju putnu ispravu: uverenje dvora u
kome je stajalo da je on, iako student, bez ikakve sumnje u pratnji
svoga oca i da može da stupi na prusko tle. Žandar ga je sumnjičavo
posmatrao, zagledao uverenje, klimnuo glavom, a onda se okrenuo
Gausu. Ovaj nije imao ništa.
Nemate pasoš, upitao je žandar začuđeno. Nikakvo pismo,
nikakav pečat, baš ništa?
Tako nešto mi nikada nije trebalo, rekao je Gaus. Poslednji put
sam granicu Hanovera prekoračio pre dvadeset godina. Tada nisam
imao nikakvih problema.
 Eugen je pokušao da objasni ko su oni, gde idu i po čijoj želji. Da
je Kongres prirodnjaka-istraživača pod pokroviteljstvom Krune i da
je njegov otac, kao počasni gost, na neki način pozvan od strane
kralja.
Žandar je zahtevao pasoš.
Vi možda ne znate, rekao je Eugen, ali moj otac je duboko
poštovan i u najudaljenijim zemljama, on je član mnogobrojnih
akademija, još u najranijoj mladosti je prozvan kraljem matematike.
Gaus je klimnuo glavom. Govorilo se da je zbog mene Napoleon
odustao od granatiranja Getingena.
Eugen je prebledeo.
Napoleon?, ponovio je žandar.
Naravno, rekao je Gaus.
Žandar je sada zahtevao pasoš jače i odlučnije nego pre.
Gaus je stavio ruke na sto, naslonio glavu na njih i ostao
nepomičan. Eugen ga je muvao laktom, ali bez rezultata. Meni je
svejedno, mrmljao je Gaus, ja hoću kući, meni je potpuno svejedno.
Žandar je gurnuo kapu unazad.
Tada se umešao čovek za stolom preko puta. Sve će to da se
promeni. Nemačka će biti slobodna, a pošteni građani će živeti i
putovati bez uznemiravanja, zdravog duha i tela i više im neće biti
potrebni nikakvi papiri.
Žandar iznenada zatraži njegov pasoš.
Baš moj, uzviknu čovek i zavuče ruku i džep. Odjednom, skoči s
mesta, šutnu stolicu i izlete napolje. Žandar se zagleda par sekundi
u otvorena vrata, a onda se prenu i pojuri za čovekom.
Gaus je polako podigao glavu. Eugen je predložio da odmah
nastave put. Gaus je klimnuo glavom i ćuteći pojeo ostatak čorbe.
Žandarska kućica je ostala prazna jer su se oba žandara dala u
poteru za bradatim. Eugen i kočijaš podigoše drvenu rampu na
granici i stupiše na prusko tle.
Od tog trenutka, Gaus je postao raspoložen, skoro veseo.
Govorio je o diferencijalnoj geometriji. Teško može i da se nasluti
gde put u zakrivljene prostore može da vodi, čak i ja to shvatam tek
u grubim crtama. A ti treba da budeš radostan zbog svoje
osrednjosti, jer i ja sam ponekad osećam strah i zebnju, rekao je
Eugenu. Onda je pričao o svojoj mladosti. Kako je imao grubog,
odbojnog oca, pa onda Eugen može da se smatra srećnim. Počeo
sam da računam još pre nego što sam progovorio. Jednom prilikom
je otac, prebrojavajući mesečnu platu, napravio grešku i zbog toga
sam ja udario u plač. Kada je otac ispravio grešku, odmah sam
prestao da plačem.
Eugen se pravio da je dirnut, iako je znao da priča nije tačna. Nju
je izmislio njegov brat Jozef i svuda je širio. U međuvremenu, Gaus
ju je toliko puta čuo da je počeo i da veruje u nju.
Onda je Gaus počeo da priča o slučaju, tom neprijatelju svakog
znanja koga je uvek želeo da savlada. Posmatrano iz blizine, iza
svakog slučaja vidi se beskrajna finoća preplitanja uzročnih veza.
Zakorači li se dovoljno daleko unazad, otkrivaju se brojni uzroci.
Sloboda i slučaj su pitanje dovoljne udaljenosti, stvar rastojanja.
Razumeš li to?
Otprilike, umorno je odgovorio Eugen i pogledao na svoj džepni
sat. Iako nije radio baš tačno, moralo je biti između pola četiri i pet
ujutru.
Ipak, pravila verovatnoće, nastavio je Gaus, u isto vreme
pritiskajući rukama leđa koja su ga bolela, nisu obavezujuća. To nisu
prirodni zakoni, iako su mogući izuzeci, kao što je, na primer,
intelekt kao moj ili zgoditak na igrama na sreću, koji svaki glupak
može da dobije. Štaviše, ponekad slutim i da zakoni fizike deluju
statistički, a shodno tome dozvoljeni su izuzeci kao priviđenja ili
prenos misli.
Eugen je upitao da li to treba da bude neka šala.
Ne znam ni sam, rekao je Gaus, zatvorio oči i pao u dubok san.
U Berlin su stigli kasno po podne sledećeg dana. Hiljade malih
kuća, bez neke središnje tačke i pravilnog rasporeda, naselje koje se
širi. Naseobina na najvećoj baruštini Evrope. Upravo su počela da se
zidaju velelepna zdanja: katedrala, dvorci, muzej za predmete
donete sa Humboltove velike ekspedicije.
Kroz par godina, rekao je Eugen, ovo će biti metropola kao Rim,
Pariz, Sankt Peterburg.
Nikada, odgovorio je Gaus. Odvratan grad.
 Kočija je poskakivala po neravnom putu. Dva puta su se konji
preplašili od besnog lajanja pasa, a u sledećoj ulici zamalo da se
točkovi zaglave u vlažnom pesku. Njihov domaćin je stanovao u
ulici Pakhof broj 4, u centru grada, odmah iza gradilišta novog
muzeja. Da se ne bi izgubili, on im je tankim perom nacrtao vrlo
precizan plan. Neko ih je izdaleka video i obavestio domaćina, te su
se, nekoliko sekundi pošto su ušli u dvorište, vrata na kući otvorila i
četiri čoveka su im potrčala u susret.
Aleksandar fon Humbolt je bio omanji, stariji gospodin sa kao
sneg belom bradom. Iza njega je išao njegov sekretar s otvorenim
blokom za pisanje, jedan sluga u livreji i jedan mlad čovek s
dugačkim zulufima, koji je nosio nekakve nogare s drvenom
kutijom na vrhu. Kao da je hteo da izvrši neku probu, raširio je
nogare i postavio se iza kutije. Humbolt je otvorio vrata kočije.
Ništa se nije dogodilo.
Iz unutrašnjosti kočije se čuo jektičav glas. Ne, govorio je neko,
ne. Onda se začuo jedan potmuli udarac i po treći put, ne. Zatim,
neko vreme, opet ništa.
Konačno su se vrata potpuno otvorila i Gaus je obazrivo izašao
iz kočije. Trgao se kada ga je Humbolt uhvatio za ramena i
uzviknuo kako je to čast i veliki trenutak za Nemačku, za nauku i za
njega samog.
Sekretar je to zabeležio, a čovek iza drvene kutije prošištao:
Sada!
Humbolt se ukočio. To je g. Dager, šaputao je, ne mičući usnama.
Moj štićenik koji radi na jednom aparatu koji na sloju od srebra i
joda, veoma osetljivom na svetlost, može da zaustavi vreme. Molim
vas da se ni u kom slučaju ne pomerite.
Gaus je rekao: Ja hoću kući.
Samo jedan trenutak, šaputao je Humbolt. Petnaest minuta,
otprilike, tu se mnogo napredovalo, pre kratkog vremena je to
trajalo mnogo duže i ja sam mislio da moja leđa to neće moći da
izdrže.
Gaus je hteo da se oslobodi zagrljaja, ali mali starac ga je čvrsto
držao, iznenađujućom snagom, i mrmljao kroz zube: Prema odluci
kralja, glasnik je već otrčao. A onda, kao da mu je nešto proletelo
kroz glavu, rekao je: Zabeležiti, mogućnost razmnožavanja morskih
pasa na ušću reke Varne, ispitati, uslovi izgledaju povoljni, sutra
ujutru mi dostaviti. Sekretar je sve to zabeležio.
Eugen, koji je tek sada lako hramljući izašao iz kočije, izvinjavao
se zbog ovako kasnog dolaska.
Ovde ne postoje rani ili kasni sati, promrmljao je Humbolt. Ovde
postoji samo rad, i tako će i biti. Na sreću, ima još dovoljno svetla.
Ne pomerajte se.
U dvorište je ušao jedan policajac i upitao: Šta se ovde događa?
Kasnije, prošištao je Humbolt, čvrsto stisnutih usana.
To je nedozvoljeno okupljanje, rekao je policajac. Ili se odmah
razdvojite, ili ću postupiti po službenoj dužnosti.
Ja sam dvorski dostojanstvenik, siktao je Humbolt.
Kako, molim? Policajac se nagnuo ka njemu.
Dvorski dostojanstvenik, ponovio je Humboltov sekretar.
Pripadnik dvora.
Dager je zahtevao od policajca da izađe iz kadra.
Naboranog čela, policajac se povukao. Prvo, tako nešto svako
može da kaže, a drugo, zabrana okupljanja važi za sve. A ovaj ovde,
pokazao je na Eugena, taj je očigledno student, a to je posebno
škakljiva stvar.
Ako se odmah ne sklonite odavde, rekao je sekretar, imaćete
probleme kakve ne možete ni da zamislite.
Tako se ne razgovara sa službenim licem, rekao je policajac
oklevajući. Dajem vam pet minuta.
Gaus je zastenjao i oslobodio se zagrljaja.
Oh, ne, povikao je Humbolt. .
Dager je ljutito udario nogom o zemlju. Sada je ovaj trenutak
zauvek izgubljen.
Kao i svi drugi, rekao je Gaus mirno. Kao i svi drugi.
I stvarno, te noći, dok je Gaus u susednoj sobi hrkao toliko da ga
je čula cela kuća, Humbolt je lupom pregledao bakarne ploče. Na
njima nije otkrio ništa. Tek posle izvesnog vremena pričinila mu se
zbrka avetinjskih kontura, nerazgovetni crteži nečega što je
izgledalo kao predeo ispod vode. U sredini toga, jedna ruka, tri
cipele, nečije rame, uniforma i donji kraj jednog uveta. Ili ipak ništa.
Sa uzdahom je bacio ploču kroz prozor i čuo potmuli udarac o
pločnik. Sekundu kasnije zaboravio je na nju, kao i na sve drugo što
mu nije pošlo za rukom.
 MORE

A leksandar fon Humbolt je u celoj Evropi bio poznat po svojim

putovanjima po tropima od pre 20 godina. Bio je u Novoj
Španiji, Novoj Granadi, Novoj Barseloni, Novoj Andaluziji,
Sjedinjenim Državama i otkrio je prirodni kanal između reka
Orinoko i Amazon. Peo se na najviše planine poznatog sveta,
skupio hiljade biljaka i stotine životinja, neke žive ali većinom
mrtve, razgovarao s papagajima, iskopavao leševe, svaku reku,
brdo, planinu i jezero na svom putu izmerio, uvukao se u svaku
rupu u zemlji, toliko bobica probao i na toliko se stabala popeo da
neko toliko ne bi mogao ni da zamisli.
On je bio mlađi od dvojice braće. Otac, imućan čovek, pripadnik
nižeg plemstva, umro je rano. Njihova majka je nikog drugog nego
samog Getea pitala kako da obrazuje sinove.
Dvojica braće, odgovorio je ovaj, u koje je tako obilato utisnuta
ljudska težnja i stremljenje, gde prema tome postoje bogate
mogućnosti za delanje i uživanje na najuzornijim činjenicama
postojanja, mogu na delu sasvim na pozorišnu predstavu da liče, da
čula nadanjem a dušu raznolikim rasuđivanjem ispune.
Ovu rečenicu nije razumeo niko. Ni majka, ni upravitelj kuće
Kunt, suvonjavi gospodin s velikim ušima. Mislim da shvatam,
rekao je Kunt konačno, radi se o eksperimentu. Jedan treba da se
usavršava u oblasti kulture, a drugi u oblasti nauke.
Ali koji za šta?
Kunt je malo razmišljao, a onda slegnuo ramenima i predložio
da bace novčić.
Petnaest veoma skupo plaćenih stručnjaka držalo im je
predavanja na univerzitetskom nivou. Za mlađeg brata hemija,
fizika, matematika, za starijeg jezici i literatura, a za obojicu grčki,
latinski i filozofija. Dvanaest sati dnevno, svakoga dana u nedelji,
bez pauza i raspusta.
 Mlađi brat Aleksandar je bio škrt na rečima, moralo ga se u
svemu podsticati, njegove ocene su bile osrednje. Ako ga prepuste
samom sebi, on krstari po šumi, skuplja bube i svrstava ih po
vlastitom sistemu. Sa devet godina je sagradio gromobran koji je
izumeo Bendžamin Franklin. Pričvrstio ga je na krov njihovog
zamka, koji se nalazio u blizini centra grada. To je bio drugi
gromobran u celoj Nemačkoj. Prvi se nalazio u Getingenu, na krovu
profesora fizike Lihtenberga. Samo na ta dva mesta je čovek bio
zaštićen od neba.
Stariji brat je izgledao kao anđeo. Umeo je da govori kao pesnik,
a veoma rano je pisao starmala pisma najpoznatijim ljudima u
zemlji. Ko god ga je upoznao, bio je oduševljen. Sa trinaest godina
govorio je dva jezika, sa četrnaest već četiri, a sa sedamnaest ih je
govorio sedam. Nikada nije bio kažnjen, a niko nije mogao da se seti
da je ikada uradio nešto pogrešno. S poslanicima Engleske
razgovarao je o trgovinskoj politici. Sa francuskim, o opasnostima
od pobuna. Jedanput je svog mlađeg brata zatvorio u orman u nekoj
zabačenoj sobi. Kada je posluga sledećeg dana pronašla mališana
poluonesvešćenog, ovaj je tvrdio da je sam sebe zaključao, jer je
znao da u istinu niko ne bi poverovao. Malo zatim, mlađi je u svom
jelu otkrio nekakav beli prašak. Toliko se razumeo u hemiju da je
mogao da prepozna otrov za pacove. Drhtavim rukama odgurnuo je
tanjir. S druge strane stola, stariji brat ga je gledao nedokučivo
svetlim i potvrdnim pogledom.
Niko nije mogao da ospori da se u zamku dešava nešto
neprirodno. Ništa spektakularno, samo koraci u praznim
hodnicima, dečiji plač bez porekla, a ponekad čovečija senka lunja
okolo i škripavim glasom nudi na prodaju pertle, magnetne igračke
ili limunadu. Tajanstvenije od utvara bile su priče o njima. Kunt je
obojici braće dao da čitaju knjige u kojima se govori o kaluđerima,
otvaranju grobova i rukama koje se iz njih pružaju, eliksirima
sačinjenim u podzemnom svetu i seansama na kojima mrtvi govore
glasom od koga se ledi krv u žilama. Tako nešto je upravo ulazilo u
modu. To je neophodno, objašnjavao je Kunt, susretanje s tamom je
deo odrastanja i ko ne upozna metafizički strah, nikada neće postati
pravi Nemac. Jednom prilikom su došli na priču o Agiru Mahnitom,
koji se odrekao svoga kralja i sebe proglasio carem. Kao u ružnom
snu, on i njegovi ljudi su plovili rekom Orinoko, gde je obala bila
toliko obrasla šibljem da se nije moglo izaći na kopno. Ptice su se
oglašavale jezikom izumrlih naroda, a okolo su sijali nebeski
gradovi za koje je bilo očigledno da ih nije gradio čovek. Još nijedan
istraživač nije dospeo u tu oblast, a mapa na koju bi se moglo
osloniti ne postoji.
Ja ću to učiniti, rekao je mlađi brat. Ja ću otploviti tamo.
Naravno, odgovorio je stariji.
Ja to mislim ozbiljno.
To mi je jasno, rekao je stariji i pozvao slugu da svedoči o danu i
satu. Jednom će nam biti drago što smo zabeležili ovaj trenutak.
Fizici i filozofiji ih je podučavao Markus Herc, omiljeni učenik
Imanuela Kanta i suprug Henrijete, čuvene po svojoj lepoti. Jednom
prilikom je Herc uzeo jedan sud i u njega usuo dve supstance.
Tečnost je neko vreme mirovala, a onda odjednom promenila boju.
Onda je pustio vodonik kroz jednu cevčicu, prineo vatru otvoru
cevčice i podviknuo od radosti. Plamen je sunuo uvis. Pola grama,
rekao je, a plamen visok dvanaest centimetara.
U Henrijetinom salonu su se jedanput nedeljno sastajali
obrazovani ljudi, razgovarali o Bogu i svojim osećanjima, ponekad
malo plakali, pisali pisma jedni drugima i sami sebe nazivali
članovima Saveza vrline. Niko više nije znao kako su do tog naziva
došli. Njihovi razgovori su za spoljni svet bili tajna, ali ostale
članove Saveza vrline su o svemu što je ikome od njih bilo na duši
otvoreno i opširno obaveštavali. Ako nekoga ništa nije pritiskalo,
nešto mu se moralo pronaći. Dva brata su u ovom društvu bili
najmlađi. Ovo je takođe obavezno, rekao im je Kunt, i ne smete
nikako da izostanete. To služi razvoju iskrenosti, ljubaznosti,
nežnosti. Uporno ih je ohrabrivao da pišu Henrijeti. Zanemarivanje
izražavanja osećanja u ranoj životnoj fazi može kasnije, tokom
sazrevanja, da izazove veoma neprijatne posledice. Podrazumevalo
se da svako pismo treba prvo njemu da se pokaže. Kao što se i
očekivalo, pisma starijeg brata su bila primetno lepša.
Henrijeta im je odgovarala uljudno, nesigurnim, dečijim
rukopisom, jer je i njoj bilo tek devetnaest godina. Knjigu koju joj je
mlađi brat poslao na poklon vratila je nepročitanu. L’homme
machine1 od Lametrija. Ovo delo je zabranjeno, to je odvratan
pamflet i ona ne može da natera sebe čak ni da ga otvori.
Vrlo žalim, rekao je mlađi brat starijem, ali ta knjiga je vredna
pažnje. Autor ozbiljno tvrdi da je čovek mašina, automatski delujući
okvir doveden do savršenstva.
I bez duše, odgovorio je stariji.
Išli su kroz park zamka, a na ogoljenom drveću je ležao tanak
sloj snega.
Ne, protivio se mlađi. S dušom. S osećanjima, s poetskim
traganjem za daljinama i lepotama. A duša sama, iako
najkomplikovanija, samo je deo ove mašinerije. I pitam se da li to
stvarno odgovara istini.
Svi ljudi mašine?
Možda ne svi, odgovorio je mlađi posle kraćeg razmišljanja, ali
mi, da.
Jezerce je bilo zaleđeno, slaba svetlost kasnog popodneva obojila
je u plavo sneg i ledenice. Moram nešto da ti poverim, rekao je
stariji. Brinu za tebe. Brine ih tvoje ćutanje, tvoja zatvorenost, slabi
rezultati na predavanjima. Od nas obojice zavisi ishod ovog velikog
eksperimenta. Niko od nas nema pravo to da napusti. Onda je za
trenutak zastao.
Inače, ovaj led je potpuno čvrst, rekao je.
Stvarno?
Naravno.
Mlađi je klimnuo glavom, uzdahnuo i zakoračio na led.
Razmišljao je da li treba da recituje odu o klizanju na ledu. Široko
mašući rukama, otklizao je do sredine jezera. Okrenuo se oko sebe.
Njegov brat je stajao na obali i gledao ga. Odjednom se sve utišalo.
Ništa više nije video, a hladnoća mu je skoro oduzela razum. Tek
tada je shvatio da se nalazi pod vodom. Koprcao se. Glavom je
udario u nešto tvrdo. Led. Krznena kapa mu je spala i odlebdela
dalje, kosa mu se uspravila, a noge dodirnule dno. Oči su mu se
privikle na tamu. Za trenutak je posmatrao ledenu vodu oko sebe.
Drhtave biljke, do njih rastinje providno kao veo, jedna jedina riba
na momenat tu, a onda je nestala, kao varka. Počeo je da zamahuje
rukama i da se penje ka površini, ali je opet udario u led. Postalo mu
je jasno da ima još samo nekoliko sekundi života. Opipavao je
rukama i upravo kada više nije imao vazduha, ugledao je tamnu
mrlju nad sobom i otvor. Odbacio se nagore, udahnuo, ispljunuo
vodu, a oštre ivice leda su mu sekle ruke. Iskočio je kroz otvor, savio
se, izvukao noge i ostao da leži, zadihan i jecajući. Onda se okrenuo
na stomak i dopuzao do obale. Njegov brat je još uvek stajao kao i
pre, malo nagnut unazad, s rukama u džepovima i kapom
navučenom na lice. Onda mu je pružio ruku i pomogao mu da stane
na noge.
Te noći je dobio temperaturu. Čuo je neke glasove, ali nije znao
da li ih stvaraju snovi ili pripadaju ljudima oko njegovog kreveta.
Još uvek je osećao hladnoću leda. Neki čovek je dugim koracima
šetkao po sobi, verovatno lekar.
Odluči se. Uspeti ili ne, reši, a onda moraš istrajati, rekao je.
Odgovorio je, ali se nije sećao odgovora. Umesto toga, ugledao je
prostrano more pod oblacima iz kojih su sevale munje, a kad je
ponovo otvorio oči bilo je podne sledećeg dana. Zimsko sunce je
olovno svetlelo kroz prozor, a temperatura mu je spala.
Od tada su njegove ocene postale bolje. Radio je s više
koncentracije i razvio naviku da pri razmišljanju stisne pesnice kao
da mora da pobedi nekakvog neprijatelja. Promenio si se, pisala mu
je Henrijeta, i pomalo me plašiš.
Zamolio je da provede jednu noć u praznoj sobi u kojoj se
najčešće čuju čudni glasovi. Ujutro posle toga bio je bled i miran, a
na čelu mu se pojavila prva uspravna bora.
Kunt je odlučio da stariji brat studira pravo, a mladi finansije.
Naravno, otputovao je s njima do univerziteta u Frankfurt na Odri,
pratio ih je na predavanjima i motrio njihovo napredovanje. To nije
bila dobra visoka škola. Ako neko ne može i ne želi da postane
doktor, pisao je stariji Henrijeti, može spokojno ovde da dođe. Iz
nekog razloga koji niko ne zna, obično predavanjima prisustvuje i
jedan veliki pas koji se stalno češe i pravi buku.
Kod botaničara Vildenova, mlađi je po prvi put ugledao
sasušene tropske biljke bile su pune raznih izraslina, pupoljaka koji
liče na oči i lišća čija je površina slična ljudskoj koži. Kao u snu,
upoznavao se s njima. Rasecao ih je, brižljivo pravio skice, ispitivao
njihove reakcije na kiseline i baze i pažljivo ih pripremao za
prepariranje.
Sada konačno znam čime želim da se bavim, rekao je Kuntu.
Životom.
To ne mogu da odobrim, rekao je Kunt. Čovek na Zemlji ima
drugačije zadatke od samog prisustva, život sam po sebi nije osnova
postojanja.
Ne mislim tako, odgovorio je mlađi. Želim da istražujem život,
da razumem tu retku upornost koja vlada celim svetom. Želim da
upoznam svaki kutak. I tako je ostao da studira kod Vildenova.
Sledećeg semestra stariji brat je prešao na studije u Getingen.
I dok je on tamo sticao prve prijatelje, po prvi put probao
alkohol i dodirnuo ženu, mlađi je napisao svoj prvi naučni rad.
To je dobro, rekao je Kunt, ali još uvek nedovoljno dobro da bi
bilo štampano pod imenom Humbolt. Sa izlaženjem pred javnost
mora još da se čeka.
Za vreme raspusta posetio je starijeg brata. Na prijemu kod
francuskog konzula upoznao je matematičara Kestnera, njegovog
prijatelja Hofrata Cimermana i najznačajnijeg eksperimentalnog
fizičara, nemačkog profesora Georga Kristofera Lihtenberga.
Profesor mu je mlako stegao ruku i ukočeno se poklonio. Bio je
grbav, lepog lika, hrpa mesa i inteligencije. Zadovoljno je gledao
naviše u Humbolta.
Humbolt ga je upitao: Je li istina da pišete roman?
I da i ne, odgovorio je Lihtenberg s pogledom kao da vidi nešto
što Humbolt ne može ni da pretpostavi. Rad se zove „Više od
Gunkela2“, radnja je nikakva i uopšte ne napredujem.
Pisanje romana je, čini mi se, rekao je Humbolt, dostojanstven
način da se prolazna sadašnjost uhvati i sačuva za budućnost.
Aha, odgovorio je Lihtenberg.
Humbolt je pocrveneo. Onda je glupo da autor, kako je sada to u
modi, izabere daleku prošlost za vreme svoje radnje.
Lihtenberg ga je posmatrao suženih očiju, a onda rekao: I da i ne.
 Na putu kući braća su na nebu pored tek izašlog meseca
ugledala još jedan tek nešto veći srebrni kotur. To je balon s vrelim
vazduhom, objasnio je stariji.
Pilatr de Rozije, saradnik Mongolfijera, zadržava se neko vreme
u blizini Braunšvajga. Ceo grad priča o tome, uskoro će svi ljudi
moći da se dižu u nebo.
Ali oni to neće hteti, rekao je mlađi, biće ih strah.
Neposredno pre odlaska, Humbolt je upoznao čuvenog Georga
Fostera, tankog, kašljucavog čoveka s nezdravom bojom lica. On je s
Kukom otišao svet i video više nego bilo koji čovek u Nemačkoj.
Sada je on legenda, njegova knjiga je svetski poznata i radi kao
bibliotekar u Majncu. Pričao je o aždajama, živim mrtvacima, o
veoma uljudnim ljudožderima, o danima kada je more bilo tako
bistro da se moglo pomisliti da lebdiš nad bezdanom, o olujama
tako žestokim da nije vredelo ni moliti se. Melanholija ga je
obuhvatala kao najfinija magla. Video sam isuviše toga, rekao je.
Ima sličnosti s Odisejem i sirenama. Ne pomaže ni vezivanje za
jarbol. Onaj ko se odande vrati, ne može da se privikne na blizinu
ljudi. Utisci su toliko jaki da više ne mogu ni da spavam. Pre
kratkog vremena sam dobio vest da je moj kapetan, veliki Crni Kuk,
skuvan i pojeden na Havajima. Onda je protrljao čelo, pogledao
šnale na cipelama i ponovio. Skuvan i pojeden.
Ja bih takođe voleo da putujem, rekao je Humbolt.
Foster je klimnuo glavom. Mnogi to hoće, ali se svako kasnije
pokaje.
Zašto?
Zato što nikada ne možeš da se vratiš.
Forster ga je preporučio Rudarskoj akademiji u Frajbergu. Tu je
predavao Abraham Verner, koji je zastupao teoriju da je
unutrašnjost zemlje hladna i čvrsta: planine su nastale kao hemijska
reakcija usled talasanja okeana u prastaro doba. Vatra vulkana ni u
kom slučaju ne dolazi iz duboke unutrašnjosti već nastaje od
zapaljenih ležišta uglja, a jezgro Zemlje se sastoji od čvrstih stena.
Ovakvo učenje se nazivalo neptunizam i podržale su ga obe crkve, a
i sam Johan Volfgang Gete. U kapeli u Frajbergu Verner je održao
misu za dušu onih koji su osporavali njegovu istinu. Jednom je
nekom sumnjičavom studentu razbio nos, pre nekoliko godina je
drugom odgrizao uvo. On je bio poslednji alhemičar: član tajne lože,
poznavalac znakova koji pripadaju demonima. Bio je u stanju da
pomoću sila ponovo vrati uništeno, da izgorelo ili zdrobljeno
ponovo dovede u čvrstu formu, razgovarao je s đavolom i pravio
zlato. A nije delovao inteligentno. Nagnuo se unazad, zatvorio oči i
upitao Humbolta da li je neptunista i da li veruje u hladnu
unutrašnjost zemlje.
Humbolt je odgovorio potvrdno.
Onda se morate oženiti.
Humbolt je pocrveneo.
Verner je naduvao obraze, napravio zavereničko lice i upitao ga:
Imate li draganu?
To samo pravi smetnje, odgovorio je Humbolt, čovek se ženi
samo ako ne planira ništa značajnije u životu.
Verner se zagledao u njega.
Tako se makar tvrdi, odgovorio je Humbolt brzo. Naravno da
nemaju pravo.
Jedan neoženjen čovek, rekao je Verner, ne može nikada da
bude dobar neptunista.
Za tri meseca Humbolt je prošao obuku u Akademiji. Pre podne
je provodio šest sati pod zemljom, po podne je slušao predavanja, a
pola noći je provodio u učenju za sutrašnji dan. Prijatelje nije imao,
a kad ga je brat pozvao na venčanje – jer je pronašao ženu kakva mu
priliči, slične nema na svetu – Humbolt je uljudno odgovorio da ne
može da dođe jer nema vremena. Uvlačio se u najuže šupljine dok
nije odagnao strah od zatvorenog prostora. Stalno je merio
temperature i zaključio da što se ide dublje nadole sve je toplije. To
je bilo u suprotnosti s učenjem Abrahama Vernera. Zapazio je
takođe da i u najdubljim mračnim pećinama postoji vegetacija. Čini
se da život nigde ne prestaje, svuda je nailazio na neke vrste
mahovine i na neko zakržljalo rastinje. Te biljke su mu bile
neprijatne, pa ih je zato rastavljao, isecao i ispitivao. Slagao ih je po
vrstama i napisao raspravu o njima. Godinama kasnije, kada je
slične biljke sreo u pećinama mrtvih, bio je spreman na njih.
 Položio je završni ispit i dobio uniformu. Gde god da ide treba
da je nosi. Njegova službena titula je bila: asistent za rudnike i
topioničarski okrug.
Stidi se, pisao je bratu, što se toliko tome raduje.
Nekoliko meseci kasnije postao je najodgovorniji pruski rudarski
inspektor. Zalazio je u livnice, rudnike treseta, obilazio visoke peći
kraljevskih radionica porcelana: svuda su radnici bili šokirani
brzinom kojom je pravio zabeleške, bio je stalno u pokretu, skoro da
nije jeo niti spavao, a ni sam nije znao zašto to treba tako da bude.
Nečega ima u meni, pisao je bratu, i bojim se da ću izgubiti razum.
Slučajno je došao do Galvanijeve knjige o struji i žabama.
Galvani je dva od tela odvojena žablja bataka spojio s dva različita
metala i oni su se trzali kao da su živi. Da li su u pitanju bili mišići u
kojima je ostalo još životne snage ili su ti pokreti došli spolja, od
različitih metala, i na žabi postali primetni? Humbolt je zaključio da
to mora da ispita.
Svukao je košulju, legao na krevet i pozvao slugu. Naredio je da
mu na leda stavi dva flastera za puštanje krvi. Uskoro su mu se na
koži pojavila dva velika plika. Sada iseci plikove, naredio mu je
Humbolt. Sluga se trgao i izmakao, pa je Humbolt morao glasnije
da naredi. Sluga je uzeo skalpel, koji je bio tako oštar da rezanje
uopšte nije bolelo. Krv je kapala na pod. Humbolt je naredio da se
na jednu ranu stavi pločica cinka.
Mogu li da napravim pauzu, ne osećam se dobro, upitao je sluga.
Molim vas, kakva je to glupost, odgovorio je Humbolt. Kada je
srebrna pločica dodirnula drugu ranu, bolno peckanje mu je
prostrujalo kroz mišiće leđa sve do vrha glave. Drhtavom rukom,
Humbolt je zapisivao: muskulus kukularis, potiljak, trnci se protežu
duž kičmenih pršljenova. Ovde se bez sumnje stvara elektricitet. Još
jednom srebro. Izbrojao je četiri udara u jednakim razmacima, a
onda je sve oko njega izgubilo boju.
Kada je ponovo došao sebi, ugledao je slugu na podu, bledog lica
i krvavih ruku.
Idemo dalje, rekao je Humbolt kome je sa čudno radosnim
strahom postalo jasno da u ovome nalazi zadovoljstvo. A sada žabe.
Molim vas, ne to, rekao je sluga.
 Želiš li možda da potražiš novu službu?, odgovorio mu je
Humbolt.
Sluga je položio četiri mrtve, brižno oprane žabe na Humboltova
krvava leđa. Ali sada je dosta, rekao je, ja sam ipak hrišćanin.
Humbolt ga je ignorisao i naredio: ponovo srebro! Udari su već
počeli, a pri svakom od njih, to je Humbolt video u ogledalu, žabe
su skakale kao da su žive. Čvrsto je zagrizao jastuk koji je već bio
mokar od njegovih suza. Sluga se histerično cerio. Humbolt je hteo
da pravi zabeleške, ali ruke su mu bile isuviše slabe. S mukom je
ustao. Iz obe rane tekla je jaka nagrizajuća tečnost koja mu je žarila
kožu. Pokušao je da nešto od te tečnosti zahvati staklenom
cevčicom, ali su mu ramena bila tako natekla da nije mogao da se
okrene. Pogledao je u slugu.
Ovaj je vrteo glavom.
E pa dobro, konačno je rekao Humbolt, u božije ime sad
pozovite lekara. Obrisao je lice i sačekao da ponovo bude sposoban
da upotrebi ruke i napravi najneophodnije zabeleške. Struja je tekla,
to je on osetio, a izvirala je ne iz njegovog tela niti iz mrtvih žaba
već iz hemijske reakcije dva metala.
Nije bilo nimalo lako objasniti lekaru šta se dogodilo. Sluga je
sledeće nedelje dao otkaz, dva ožiljka su ostala, a rasprava o živim
mišićnim vlaknima kao provodljivoj supstanci postavila je temelj
Humboltovom naučnom glasu.
Veoma sam zbunjen, pisao mu je brat iz Jene. Moraš da razmisliš
o tome da čovek i prema sopstvenom telu ima moralne obaveze,
iako to nije najvažnija od svih stvari. Molim te dođi, Šiler želi da te
upozna.
Pogrešno si me razumeo, odgovorio je Humbolt. Znam da je
čovek spreman da doživi neprijatnost, ali mu mnoga saznanja
izmiču jer nije spreman da doživi bol. A ko se jednom na bol odvaži
shvatiće stvari koje nikada... Onda je odložio pero, protrljao se po
leđima i presavio list. Naša bratska osećanja, počeo je onda iznova,
čine mi se stvarno zagonetnim. Mi smo sami, ali i udvojeni, ti si to
što ja nikada neću biti, a ja sam to što ti nikada ne možeš biti, kroz
život moramo udvoje, jedan s drugim, hteli mi to ili ne, uvek bliski,
bliži nego bilo kome drugom. I zato očekujem da naši odnosi ostanu
bez posledica i ma koja dela izvršili to ostaje iza nas kao da se ništa
nije dogodilo. Onda je zastao na trenutak, a zatim iscepao list na
najsitnije komade.
Da bi mogao u rudniku u Frajbergu da istražuje rastinje, izumeo
je rudarsku lampu čiji je plamen održavao mali gasni rezervoar, a
mogla je da daje svetlo i na mestima gde nema vazduha. To skoro
da ga je koštalo života. Ušao je u jednu neistraženu komoru,
postavio lampu i posle par minuta se onesvestio. Umirući, ugledao
je tropske puzavice kako se pretvaraju u ženska tela. Uz krik je
došao sebi. Španac po imenu Andres del Rio, bivši učenik frajberske
akademije, pronašao ga je i izvukao napolje. Od sramote, Humbolt
se Špancu nije ni zahvalio na pomoći.
Za mesec dana napornog rada uspeo je da konstruiše aparat za
disanje. Iz vreće s vazduhom vodila su dva creva do maske za
disanje. Prikopčao je aparat za sebe i krenuo u utrobu brda.
Okamenjenog lica podneo je početak halucinacija. Onda su mu
popustila kolena, uhvatila ga je nesvestica, a u vrtoglavici mu se od
plamena sveće učinio požar. Otvorio je ventil za vazduh i besan od
nemoći ponovo ugledao kako žene postaju biljke, a biljke nestaju.
Još satima je ostao u hladnoj tami. Kada je izašao na dnevno svetlo,
čekalo ga je Kuntovo pismo u kome ga obaveštava da mu je majka
na samrti.
Čim je to pročitao, uzjahao je najbržeg konja koga je mogao da
dobije. Kiša ga je šibala po licu, ogrtač je lepršao iza njega, dva puta
je skliznuo sa sedla i pao u blato. Neobrijan i prljav, ušao je u kuću.
Kunt mu je klimnuo s odobravanjem, zajedno su seli na majčin
krevet i gledali kako joj se lice od bola pretvara u nešto nepoznato.
Iscrpljenost ju je iznutra sagorela, obrazi su joj upali, vilica se
izdužila, nos iznenada iskrivio, a ostala mesta su bila skoro bez krvi.
Humbolt ju je držao za ruku sve do večeri, a onda je stigao glasnik s
pismom od brata, kojim se, zbog hitnog posla u Vajmaru, izvinjava
što ne može da dođe. U toku noći majka se probudila i počela da
ispušta prodorne krike. Sredstva za spavanje nisu pomagala,
ponovno puštanje krvi takođe je nije umirilo, dok je Humboltu bilo
nepojmljivo da se ona tako nedostojanstveno ponaša. Oko ponoći,
njeni krici su bili nekontrolisano jaki, činilo se da dolaze iz takve
dubine njenog napetog tela kao da doživljava vrhunac zadovoljstva.
On je čekao zatvorenih očiju. Tek posle dva sata je ućutala. Kada je
postalo svetlije, mrmljala je nerazgovetno, kada je sunce izašlo
ugledala je sina i rekla da treba ispravno da se drži i da ne bude
podlac. Onda je okrenula glavu, oči su joj postale staklaste i
Humbolt je ugledao prvog mrtvaca u svom životu.
Kunt mu je položio ruku na rame i rekao: Niko ne može da zna
koliko mi znači ova porodica.
O, da, odgovorio je Humbolt, ja to znam i nikada to neću
zaboraviti.
Kunt je uzdahnuo, umiren. Sada je znao da će i nadalje da dobija
platu.
Tog popodneva je posluga gledala Humbolta kako ispred zamka
hoda tamo-amo, preko brežuljaka, oko jezerceta, otvorenih usta, lica
okrenutog prema nebu kao neki idiot. Takvog ga nisu još nikad
doživeli. Mora da je duboko potresen, govorili su jedan drugome. A
zapravo, on nikada nije bio toliko srećan.
Nedelju dana kasnije otkazao je svoje nameštenje. Ministar to
nije mogao da shvati. Tako visoka služba u takvoj mladosti. U
izgledu napredovanje, napredovanje bez granica. Pa zašto onda,
pitao je.
Zato što je sve to premalo, odgovorio je Humbolt. Stajao je tako
mali rastom, ali uspravan, sa sjajem u očima i malo spuštenih
ramena, pred pisaćim stolom svog pretpostavljenog. A i zato, dodao
je, što sada konačno mogu da prekinem.
Onda je otputovao u Vajmar, gde ga je brat predstavio Vilandu,
Herderu i Geteu. Oni su ga pozdravili kao saveznika. Svaki učenik
velikog Vernera je njihov prijatelj, govorili su.
Želim da otputujem u Novi svet, rekao je Humbolt. To nisam još
nikome otkrio. Niko ne može da me zaustavi i nameravam živ da se
vratim.
Gete ga je poveo u stranu i kroz hodnik u jednu sobu ofarbanu
različitim bojama. Stali su kraj jednog visokog prozora. To je veliki
poduhvat, rekao je. Najvažnije je od svega istražiti vulkane i
podržati neptunističku teoriju. Pod zemljom ne gore vatre.
Unutrašnjost nije ključala lava. Samo poremećeni umovi su mogli
doći na tako bolesne misli.
Humbolt mu je obećao da će se vulkanima posebno pozabaviti.
Gete je skrstio ruke na leđa i rekao: Nikada nemojte zaboraviti
od koga dolazite.
Humbolt to nije razumeo.
Treba uvek da pomislite na one koji vas šalju. Tu je Gete
napravio pokret rukom u pravcu šarene sobe, gipsanih odlivaka
rimskih statua i ljudi u salonu koji su razgovarali prigušenim
glasovima. Humboltov stariji brat je razgovarao o prednostima
čistih stihova, Viland je plašljivo klimao glavom, a Šiler je sedeo na
sofi i krišom zevao. Od nas dolazite, rekao je Gete, odavde. Vi ste
naš poslanik i preko mora.
Humbolt je onda otputovao u Salcburg i snabdeo se najskupljim
mernim uređajima koje čovek može da ima. Dva barometra za
pritisak vazduha, hipsometar za merenje tačke ključanja vode,
teodolit za premeravanje zemljišta, sekstant s ogledalom i
veštačkim horizontom, sklopivi sekstant, inklinator za određivanje
jačine zemljinog magnetizma, eudiometar za merenje sadržaja
kiseonika u vazduhu, lajdenska boca za čuvanje električnog naboja,
higrometar za merenje vlažnosti vazduha, kao i jedan cijanometar
za merenje intenziteta nebeskog plavetnila. Pri tome još i dva
neprocenjivo skupa sata, koji su nešto pre toga završeni u Parizu.
Njima nije bilo potrebno klatno već su otkucavali sekunde
nevidljivo, pomoću pravilnih oscilacija federa u svojoj unutrašnjosti.
Ako se dobro održavaju, ne odstupaju od pariskog vremena i ako se
na horizontu izračuna visina sunca i pogleda u tabelu, omogućavaju
da se odredi geografski stepen dužine.
Za obuku je utrošio godinu dana. Izmerio je svaki salcburški
brežuljak, svakodnevno je utvrđivao pritisak vazduha, crtao je kartu
magnetnih polja, ispitivao vazduh, vodu, zemlju i boju neba.
Vežbao je rastavljanje i sklapanje svakog instrumenta sve dok to nije
uspeo da uradi naslepo, stojeći na jednoj nozi, na kiši ili usred stada
krava. Meštani su ga dovodili do ludila, ali je znao da i na to mora
da se navikne. Jednom prilikom je nedeljama držao ruku vezanu za
leđa da bi se suočio s nezgodom i bolom. Kada mu je uniforma
zasmetala, nabavio je drugu, koju je nosio i noću u krevetu. Cela
dovitljivost je u tome ne dozvoliti da se nešto zanemari, rekao je
gospođi Sobel kod koje je stanovao, i zamolio za još jednu čašu
zelene surutke od koje mu se gadilo.
A zatim je otišao u Pariz, gde je njegov brat sada živeo kao
privatno lice i svoju iznenađujuće pametnu decu vaspitavao po
samostalno razvijenom sistemu. Snaja ga nije podnosila. On mi je
neprijatan, govorila je. Njegovi poslovi su jedna vrsta bezumlja, liči
mi na karikaturu gizdave slike moga muža.
Ne mogu baš da tvrdim da nisi u pravu, odgovorio je njen muž, i
ne pada mi lako da potpuno podržavam i odgovaram za sve
njegove budalaštine i da mu budem čuvar.
Na Akademiji je Humbolt održao javno predavanje o
provodljivosti ljudskih nerava. Bio je prisutan i kada je po kiši, na
ugaženoj travi, izmeren poslednji stepen geografske dužine koja
povezuje Pariz s Polom.
Po završetku, svi su skinuli šešire i rukovali se. Desetomilionski
deo te razdaljine će se sačiniti od metala i služiće kao jedinstvena
jedinica za sva buduća merenja. I zvaće se metar. Kad god se merilo,
Humbolt je bio ispunjen uzvišenim osećanjem, a ovoga puta je bio
pijan od oduševljenja. Nekoliko noći od uzbuđenja nije mogao da
spava.
Raspitivao se o ekspedicijama. Izvesni lord Bristol je hteo da
putuje u Egipat, ali je ubrzo strpan u zatvor kao špijun. Doznao je
da neki upravni odbor želi da pošalje istraživačku grupu pod
vođstvom velikog Bugenvila3 na južna mora. Ali Bugenvil je bio star
kao stena i potpuno gluv. Sedeo je na stolici nalik na presto,
mrmljao sebi u bradu, pravio dirigentske pokrete za koje niko nije
znao kome su upućeni. Kada se Humbolt poklonio pred njim, ovaj
ga je blagoslovio jednim biskupskim pokretom, a onda ga oterao.
Upravni odbor ga je zamenio i na čelo grupe postavio oficira
Bodena. On je vrlo prijateljski primio Humbolta i obećao da će
ispuniti sve zahteve. Nešto kasnije, Boden je sa svim novcem koji
mu je stavljen na raspolaganje – nestao.
 Jedne večeri, na stepenicama pred Humboltovom kućom sedeo
je neki mladi čovek i pio rakiju iz srebrne flaše. Kada mu je
Humbolt slučajno nagazio ruku, ovaj je počeo strašno da psuje.
Humbolt se izvinio, a onda su započeli razgovor. Mladić se zvao
Eme Bonplan i takođe je hteo da putuje s Bodenom. Imao je 25
godina, bio je visok, malo odrpan, na licu je imao nekoliko ožiljaka
od boginja i nedostajao mu je jedan zub. Zagledali su jedan
drugoga, a kasnije nisu više mogli da kažu da li je to uistinu bilo
predosećanje da će jedan drugome biti važniji od bilo koga, ili im se
to samo čini sada kada se prisete susreta.
Dolazim iz Larošela, ispričao je Bonplan, i to nisko nebo
provincije doživljavao sam kao zatvor. Svakodnevno sam hteo da
odem, zbog toga sam postao i vojni lekar, ali univerzitet nije hteo da
prizna moju titulu. Onda sam studirao botaniku jer volim tropske
biljke, ali sada ne znam šta da radim. Radije ću da umrem nego da
se vratim u Larošel.
Humbolt ga je zapitao da li sme da ga zagrli.
Ne, odgovorio je Bonplan, užasnut.
Mi imamo sličnosti u prošlosti, ali i u onome što nas čeka u
budućnosti, rekao je Humbolt. Ako se držimo zajedno, ko može da
nas zaustavi?
Bonplan nije ništa razumeo.
Možemo zajedno da krenemo, objašnjavao je Humbolt i pružio
mu ruku. Meni je potreban saputnik, a novac imam.
Bonplan ga je pogledao pažljivije i zavrnuo poklopac na flaši.
Obojica smo mladi, rekao je Humbolt, takođe smo i odlučni u
nameri, i ako budemo zajedno, postaćemo veličina. Ili možda vi
nemate taj osećaj?
Bonplan nije imao nikakav osećaj, ali Humboltovo oduševljenje
je bilo zarazno. Zbog toga, ali i zato što je bilo neučitivo ostaviti
nekoga sa ispruženom rukom, pružio je i on svoju. Rukovali su se i
Bonplan je morao da savlada bol koji je osetio. Humboltov stisak
ruke je bio mnogo čvršći nego što se to od malog čoveka očekivalo.
I šta sada?
Gde inače, rekao je Humbolt, nego u Španiju?
 Malo kasnije, braća su se opraštala kraljevskim pokretima.
Humbolt je bio totalno zbunjen kada su mu krajevi snajine kose pri
oproštajnom poljupcu dodirnuli obraze. Da li ćemo se ikada više
videti?, upitao je Humbolt.
Sasvim sigurno, odgovorio je stariji brat. Na ovom ili onom
svetu. Živi ili mrtvi.
Humbolt i Bonplan su se popeli na konje i odjahali. Zabezeknuti
Bonplan je posmatrao svog saputnika koji se ni jedan jedini put nije
okrenuo bratu i snaji koji su mu mahali.
Na putu do Španije Humbolt je izmerio svako uzvišenje. Popeo
se na svako brdo. Kuckao i ispitao svaki kameni zid. Pomoću svoje
maske za disanje ispitao je svaku pećinu do poslednje komore.
Meštani su posmatrali kako fiksira sunce kroz okular sekstanta,
obojicu su smatrali nevernicima, obožavaocima zvezda i gađali ih
kamenjem. Morali su brzo da uzjašu i da pobegnu u galopu. Prva
dva puta su prošli nepovređeni, ali je trećeg puta Bonplan dobio
vrlo gadnu ranu.
Bonplan je uskoro postao nezadovoljan. Da li je sve to
neophodno, pitao je. Mi smo na proputovanju, želimo u Madrid,
stigli bismo mnogo brže kada bismo jednostavno odjahali pravo
tamo.
Ne, odgovorio je Humbolt posle kraćeg razmišljanja. Žao mi je.
Brdo za koje ne znam koliko je visoko vređa mi razum i čini me
nespokojnim.
Čovek ne može da napreduje a da ne zna uvek svoju poziciju.
Zagonetku, ma koliko mala bila, ne treba ostavljati po strani.
Od tada, putovali su noću, a preko dana je Humbolt obavljao
merenja. Koordinate se moraju utvrditi tačnije nego što je to do
sada rađeno, govorio je. Karte Španije nisu naučno precizne. Moraš
znati kuda putuješ.
Ali to se zna, protivio se Bonplan. Ovo je put, on vodi za Madrid
i više ništa nije potrebno.
Ne radi se o drumu, ovde je u pitanju princip, odgovorio je
Humbolt.
U blizini glavnog grada dnevno svetlo je dobilo nekakav
srebrnkasti ton. Uskoro, drveća više nije bilo. Sredina Španije nije
kotlina, objašnjavao je Humbolt. Geografi ponovo nisu u pravu.
Mnogo više liči na neki visoki plato i kao da je ostrvo koje je ostalo
iza nekog praistorijskog mora.
Naravno, podrazumeva se, rekao je Bonplan i otpio gutljaj iz
svoje flaše. Kao ostrvo.
Madridom je upravljao ministar Manuel de Urkiho. Svi su znali
da on spava s kraljicom. Kralj nije imao moć, vlastita deca su ga
prezirala i cela zemlja ga je smatrala komičnom figurom. Pored
Urkiha se nije moglo proći, tako da su španske kolonije bile
zatvorene za strance, a izuzetka nikada nije bilo. Humbolt je
kontaktirao s pruskim, belgijskim, holandskim i francuskim
ambasadorom. Noću je učio španski.
Spavate li vi ikada?, pitao ga je Bonplan.
Samo ako ne mogu to da izbegnem, odgovorio mu je Humbolt.
Posle mesec dana uspeo je da ga Urkiho primi u palati
Aranhuez. Ministar je bio gojazan, nervozan i pun briga. Zbog
nesporazuma, a možda i zato što je jednom čuo nešto o Paracelzusu,
mislio je da je Humbolt nemački lekar i raspititivao se o sredstvima
za potenciju.
Šta, molim?
Ministar ga je odveo u mračni ugao sale od klesanog kamena,
stavio mu je ruku na rame i prigušio glas. Nije reč o zadovoljstvu.
Njegova moć u zemlji zavisi od njegove moći prema kraljici. Ona
nije tako mlada žena, a ni on sam nije mlad čovek.
Humbolt je žmirkajući gledao kroz prozor. U svetlu podneva
prostirala se nestvarna simetrija engleskog parka. Nad mavarskim
izvorom nemarno se protezao blistavi vodeni mlaz.
Ostaje da se uradi mnogo toga, rekao je Urkiho. Inkvizicija je još
moćnija, do ukidanja ropstva dalek je put, a spletkaroša ima na sve
strane, ne znam koliko još mogu da izdržim. Da li sam bio dovoljno
jasan?
Polako i stisnutih pesnica, Humbolt je otišao do Urkihovog stola,
umočio pero i napisao recept. Kora peruanskog drveta iz najdublje
amazonske šume, ekstrakt maka iz srednje Afrike, sibirska
mahovina i cvet koji je ušao u legendu, a nalazi se u oblasti kroz
koju je putovao Marko Polo. Sve to treba jako ukuvati i polako piti
svakog drugog dana. Trebaće godine da se svi sastojci nabave, rekao
je Humbolt i ustežući se pružio recept Urkihu.
Nikada pre toga nijedan stranac nije dobio takva dokumenta.
Baronu Humboltu i njegovom asistentu se ima pružiti svaka zaštita.
Mora im se obezbediti gostoprimstvo, prijateljski se prema njima
odnositi, omogućiti im pristup svakome mestu koje ih interesuje i
mogu putovati svakim brodom koji pripada kruni.
A sada, rekao je Humbolt, moramo još samo da prođemo
englesku blokadu.
Zašto ovde stoji da sam asistent, pitao je Bonplan.
Ne znam ništa o tome, odgovorio je Humbolt nezainteresovano.
Verovatno nesporazum.
Može li to da se promeni?
To nije dobra zamisao. Ovakve putne isprave su dar s neba. Tu
se ne postavljaju pitanja već se kreće na put, rekao je Humbolt.
Ukrcali su se na prvu fregatu koja je iz La Korunje plovila za
trope. Duvao je jak zapadni vetar, a more je bilo uzburkano.
Humbolt je sedeo na palubi u stolici na rasklapanje. Osećao se
slobodno kao nikada do tada. Na sreću, pisao je u svom dnevniku,
nisam dobio morsku bolest. Ipak, morao je da povraća. I ovo je bilo
pitanje volje. Uz krajnju koncentraciju i tek ponekad primoran da se
nagne preko ograde. Ispisao je tri strane o osećanju kod polaska,
kretanja, o noći koja pada na more, svetlima sa ostrva koja nestaju u
tami. Ujutro je stajao kod kapetana, obaveštavao se o navigaciji.
Onda je doneo svoj sopstveni sekstant. Oko podneva, počeo je da
odmahuje glavom. Po podne u četiri odložio je svoj instrument i
upitao kapetana zašto tako neprecizno plovi.
Tako radim trideset godina, odgovorio je kapetan.
Uz sve poštovanje, rekao je Humbolt, ja sam zaprepašćen.
Tu se ne radi o matematici, rakao je kapetan, već o putu preko
mora. Plovimo otprilike duž ove geografske širine i negde
stignemo.
Ali kako možete mirno da živite, pitao je Humbolt, razdražljiv
zbog borbe protiv morske bolesti, ako vam preciznost ne znači
ništa?
 Ja bolje ne mogu, odgovorio je kapetan. A ovo je slobodan brod i
u slučaju da se nešto nekome ne sviđa u svako vreme može da ga
napusti.
U blizini Tenerifa ugledali su morsko čudovište. U daljini, skoro
u ravni s horizontom iz vode se izdiglo zmijsko telo i uvijajući se
oformilo dva prstenasta produžetka. Kroz durbin su se jasno
raspoznavala njegova dva oka kao od dragog kamena, koja su ih
gledala. Iz gubice su mu visila dva tanka vlakna. Sekundu pošto je
neman ponovo zaronila, svako na brodu je pomislio da je samo
uobrazio da ju je video. Možda je to od isparenja, rekao je Humbolt,
ili od loše hrane. Zaključio je da je najbolje da o tome ništa ne
zapiše.
Brod je plovio dva dana pre nego što se ukotvio da bi obnovio
zalihe u skladištu. Još u luci su ih opkolile grupe žena, koje su se
prodavale, smejale se i obavijale im ruke oko tela. Bonplan je hteo
da se udalji s jednom od njih, ali ga je Humbolt veoma oštro
prekorio i pozvao na red. Jedna od njih je prišla Humboltu s leđa,
savila gole ruke oko njegovog vrata, a kosa joj je pala na njegova
ramena. On je pokušao da je se oslobodi, ali se jedna njena minđuša
zakačila za kopču njegovog kaputa. Sve žene su se smejale, a
Humbolt nije znao šta će s rukama. Konačno, žena se uz kikot
odmakla. Smejao se i Bonplan, ali kada je ugledao Humboltovo lice,
shvatio je da je dosta šale.
Tamo je jedan vulkan, rekao je Humbolt drhtavim glasom.
Vremena je malo, ne smemo oklevati!
Angažovali su dva vodiča i krenuli ka vrhu. Iza kestenove šume
nalazilo se polje paprati, a onda peskovita ravnica puna žutilovke.
Humbolt se odlučio za Paskalovu metodu merenja visine, pomoću
merenja vazdušnog pritiska. Prenoćili su u jednoj pećini još uvek
punoj snega. Ukočeni od hladnoće, skupili su se kod ulaza. Mesec
na nebu se činio mali i smrznut, a poneki slepi miš bi proleteo
pored otvora. Senka vrha planine se oštro ocrtavala na pokrivaču od
oblaka ispod njih.
Cele Tenerife su, objašnjavao je Humbolt vodičima, jedna jedina
planina koja štrči iz mora. Zar vas to ne interesuje?
Pa, uistinu da vam kažemo, odgovori jedan od njih, ne naročito.
 Sledećeg jutra su zaključili da ni vodiči ne poznaju put.
Zar nikada niste bili gore, upitao je Humbolt.
Ne, odgovori jedan od njih. A šta ćemo tamo?
Šljunkovito polje oko vrha skoro da se nije moglo preći. Kad god
bi se okliznuli, stene bi se uz buku kotrljale ka dolini. Jedan vodič je
izgubio oslonac i razbio posude s vodom. Žedni i krvavih ruku,
uspuzali su se do vrha. Grotlo vulkana je već stotinama godina bilo
hladno, a dno prekriveno okamenjenom lavom. Pogled je dosezao
do Palme Gomere i do oblacima obuhvaćenih planina Lancarote.
Dok je Humbolt barometrom i sekstantom merio visinu vulkana,
vodiči su neraspoloženo čučali na tlu, a Bonplan je drhteći zurio u
daljinu.
Skoro skapali od žeđi, stigli su kasno po podne do vrtova
Orotave. Ošamućen, Humbolt je oduševljeno posmatrao prvo
rastinje u novom svetu. Pogled na dlakavog pauka koji se sunčao na
palminom drvetu ispunio ga je užasom i srećom. A onda je ugledao
i zmajevo drvo.
Okrenuo se, ali Bonplan nije bio tu. Drvo je bilo gorostasno i
skoro hiljadu godina staro. Bilo je tu i pre Španaca i pre svih starih
naroda. Bilo je tu pre Hrista i Bude, pre Platona i Tamerlana.
Humbolt je osluškivao svoj sat. Kao što on, kucajući, nosi sa sobom
vreme, tako se ovo drvo branilo od vremena. Kao stena preko koje
teče voda. Humbolt je dodirnuo ispucalo stablo. Daleko gore, grane
su se preplitale i rasle jedna iz drugu, a cvrkut stotina ptica probijao
se vazduhom. Nežno mu je milovao koru. Sve umire, svi ljudi, sve
životinje, sve prolazi. Samo jedno ne. Prislonio je obraz uz drvo, a
onda se odmakao. Užasnuto se osvrtao, plašeći se da ga je neko
video. Brzo je obrisao suze i dao se u potragu za Bonplanom.
Francuz? Ribar u luci pokazao je na drvenu kolibu sa strane.
Humbolt je otvorio vrata i ugledao gola Bonplanova leđa preko
jedne nage tamne žene. Uz tresak je zatvorio vrata i brzim koracima
krenuo ka brodu. Nije stao ni kada je čuo Bonplana kako trči za njim
i nije usporio ni kada ga je ovaj molio za oproštaj, s košuljom
prebačenom preko ramena i pantalonama u rukama.
Ako se ovo još jednom dogodi, rekao je Humbolt, smatraću da je
naš zajednički posao završen.
 Ali, molim vas, govorio je Bonplan, teško dišući. Ponekad
preterujete. Pa zar je to teško razumeti? I vi ste muško!
Zahtevam da prestanete da mislite na verenicu, rekao je
Humbolt.
Ja je nemam. Nemam nikoga, odgovorio je Bonplan.
Ljudi nisu životinje, rekao je Humbolt.
Ponekad jesu.
Zar nikad niste čitali Kanta, upitao ga je Humbolt.
Jedan Francuz nikad ne čita strance.
O tome ne želim da diskutujem, ali još jedanput ovako nešto i
naši putevi će se razići. Možete li to da prihvatite?, pitao je
Humbolt.
O, blagi bože, rekao je Bonplan.
Prihvatate li to?, ponovio je Humbolt.
Bonplan je promrmljao nešto nerazumljivo i navukao pantalone.
Nekoliko dana kasnije brod je prošao Ekvator. Humbolt je
odgurnuo na stranu ribu čiji je mehur za plivanje upravo secirao
pod svetlom uljane lampe i zagledao se u jasno ocrtane tačke
Južnog krsta. Sazvežđe nove hemisfere, tek jedan deo obuhvaćen u
atlasu. Drugi deo sveta i neba.
Neprimetno su ušli u jato mekušaca. Suprotno kretanje crvenih
meduza bilo je tako snažno da se brod kretao lagano unazad.
Bonplan je izvukao dve meduze na palubu.
Osećam se čudno, rekao je Bonplan. Ne znam zašto, ali ovde
nešto nije u redu.
Sledećeg jutra su počeli napadi groznice. Ispod palube je užasno
smrdelo, preko noći su bolesni cvileli, a čak i na otvorenom je
smrdelo na povraćanje. Brodski lekar nije poneo kininovu koru. Ta
stvar je samo u modi, puštanje krvi je isprobana i mnogo
delotvornija terapija, rekao je. Jedan mladi mornar iz Barselone je
posle trećeg tretmana umro zbog gubitka krvi. Kod drugoga je
delirijum bio tako snažan da je pokušao da leti. Posle kraćeg
zamahivanja rukama, pao je u more. Da čamac nije bio brzo spušten
u vodu, udavio bi se. Bolestan Bonplan je ležao u svojoj kabini, pio
vruć rum i bio potpuno nesposoban za bilo kakav posao. Za to
vreme je Humbolt secirao obe meduze, posmatrao ih kroz
mikroskop, svakih četvrt sata utvrđivao vazdušni pritisak, boju neba
i temperaturu vode, a svakih trideset minuta spuštao i podizao
visak iz vode i sve rezultate upisivao u debelu brodsku knjigu.
Upravo sada, objašnjavao je Humbolt potpuno onemoćalom
Bonplanu, ne smemo sebi dozvoliti nikakvu slabost. Rad u ovoj
situaciji najviše pomaže. Brojke isključuju nered, a sputavaju i
groznicu.
Zar se vi nimalo ne osećate bolesnim?, upitao je Bonplan.
Ne znam, odgovorio je Humbolt. Odlučio sam da bolest
ignorišem, pa je zato i ne primećujem. Naravno da je povremeno i
on povraćao, ali nije pao u postelju.
Uveče su još jednog mrtvog spustili u vodu.
Ovo me uznemirava, rekao je Humbolt kapetanu. Groznica ne
sme da poremeti moju ekspediciju. Odlučio sam da ne plovim s
vama do Verakruza već da kroz četiri dana napustim brod.
Mora da ste dobar plivač, upitao je kapetan.
To nije neophodno, odgovorio je Humbolt. Kroz tri dana, oko
šest ujutru videćemo ostrva, a dan kasnije stupićemo na kopno. Ja
sam to izračunao.
Imate li vi nešto da seckate?, podsmešljivo je rekao kapetan.
Da li vi to mene ismevate?, pitao je Humbolt namrštena čela.
Nipošto, samo vas podsećam na razliku između teorije i prakse.
A ovo nisu školski zadaci već okean. Niko ne može da predvidi
morske struje i vetrove. Nemoguće je tako tačno predvideti kada će
se naići na kopno.
Trećeg dana u rano jutro postepeno su se otkrivale konture
ostrva obavijenog maglom.
Trinidad, mirno je rekao Humbolt.
Nikako, pokazivao je kapetan na kartu.
Nije tačna, rekao je Humbolt. Udaljenost između starog i novog
kontinenta je očigledno pogrešno procenjena. Još niko nije savesno
izmerio morske struje, a pošto sam u pravu, sutra ujutru ću se
prebaciti na čvrsto tlo.
Na ušću jedne velike reke iskrcali su se s broda. Njena snaga je
bila tako velika da se činilo da je more penušava slatka voda.
 Dok su tri čamca prenosila na obalu kofere s opremom, Humbolt
se u besprekornoj pruskoj uniformi salutiranjem opraštao od
kapetana. Još u čamcu koji ga je ljuljajući se nosio ka čvrstoj obali,
počeo je da piše. Pisao je bratu o čistom vazduhu, toplom vetru,
kokosovom drveću i flaminzima. Ne znam kada ćeš ga dobiti, ali se
potrudi da ga dostaviš novinama. Svet treba o meni da sazna. Ako
svet ostane ravnodušan prema meni, onda je moj rad uzaludan.
 UČITELJ

K o profesora pita o ranijim sećanjima, dobija odgovor da tako

nešto ne postoji. Sećanja su drugačija od bakroreza ili poštanske
pošiljke. Ona su bez datuma. Čovek pronađe u svom pamćenju neke
događaje koje razmišljanjem može tačno da poređa.
Beživotna i drugorazredna su sećanja na popodne kada je svog
oca ispravio prilikom brojanja novca. Možda zato što su tako mnogo
puta ispričana, čine mu se iskrivljena i nestvarna. Sasvim druga
sećanja su bila na njegovu majku. Kada bi pao, ona ga je tešila, kada
je plakao brisala mu je suze, kad nije mogao da zaspi, pevala mu je
uspavanke. Dečak iz komšiluka je hteo da ga tuče, ali je ona to
videla, dotrčala je, uhvatila ga, stegla kolenima i udarala po licu dok
nije krvav i gluv pobegao odatle. Voleo ju je neopisivo. Umro bi da
joj se nešto dogodi. O tome nema govora. Zna da to ne bi mogao da
preživi. Tako je bilo kada je imao tri godine, a ništa drugačije nije ni
trideset godina kasnije.
Otac mu je bio baštovan, ruke su mu najčešće bile prljave,
zarađivao je malo, a kada je govorio uvek se na nešto žalio ili je
naređivao. Jedan Nemac, često je ponavljao, i kada uveče umoran
jede čorbu od krompira, nikada ne sedi pogrbljen. Jednom ga je
Gaus upitao: I onda? Da li je to dovoljan razlog da budeš Nemac?
Otac je neverovatno dugo razmišljao o tome i na kraju samo
klimnuo glavom.
Majka mu je bila prijatna i setna žena, a osim kuvanja, pranja,
sanjarenja i plakanja nikada nije video da nešto drugo radi. Nije
znala ni da čita ni da piše. Vrlo rano je počeo da primećuje da stari.
Koža joj je gubila elastičnost, telo spoljašnji oblik, u očima je
nestajao sjaj, a svake godine na licu su se pojavljivale nove bore.
Znao je da se to događa svima, ali u njenom slučaju to nije mogao
da podnese. Kopnila je pred njegovim očima, a on protiv toga nije
mogao ništa.
 Većina kasnijih sećanja se odnosila na tromost, nemar, lenjost.
Dugo je mislio da ljudi prave predstavu ili sprovode neki obred koji
ih obavezuje da uvek tek posle kraće pauze počnu da govore ili
postupaju. Ponekad je uspevao da se uklopi, a onda mu je ponovo
bilo neizdržljivo. Postepeno je došao do zaključka da im je ta pauza
potrebna. Zašto razmišljaju tako sporo, teško, uz toliko napora? Kao
da misli dolaze od nekakve mašine s kojom se prvo treba spojiti, a
onda je pokrenuti, kao da nisu živi i ne kreću se samostalno.
Zapazio je i da ih ljuti kada on ne pravi pauze. Trudio se da im
ugodi, ali često mu to nije polazilo za rukom.
Ti crni znaci u knjigama, koji su većini ljudi nešto značili ali ne i
njegovoj majci i njemu, veoma su ga uznemiravali. Jedne nedelje
popodne stao je pred oca.
Zašto stojiš tu, dečko?, upitao je otac.
Želim da mi nešto objasniš, odgovorio je Gaus. Šta je ovo s
velikom gredom i ovo ispod, jako zakrivljeno. Pa ovaj polukrug,
ovaj pun krug. Onda je posmatrao ostale stranice i one nove
nepoznate znakove sam dopunio i iznenada su pred njim stajale
reči. Listao je knjigu dalje, ovoga puta brže, a par sati kasnije mogao
je da čita. Iste večeri je završio knjigu, koja mu je bila dosadna jer je
stalno govorila o Hristovim suzama, pokajanju i grešnom srcu.
Odneo ju je majci da i njoj objasni znakove, ali je ona s tužnim
osmehom odmahnula glavom. Tog trenutka je shvatio da niko ne
želi da koristi razum. Ljudi žele mir. Hoće da jedu i spavaju i da se
prema njima uljudno ophode. Da razmišljaju, to ne vole.
Učitelj u školi se zvao Butner i voleo je da tuče decu. Prikazivao
se kao da je strog i da asketski postupa, a samo ponekad je njegov
izraz lica odavao uživanje u batinanju. Najradije im je zadavao
zadatke koje su morali dugo da rade i koji nisu mogli da budu bez
grešaka. To mu je onda bio razlog da upotrebi štap. Bila je to
najsiromašnija četvrt Braunšvajga i niko od te dece nije pohađao
visoke škole. Ničim drugim se ovde nije radilo osim rukama. Gaus
je znao da ga učitelj Butner ne podnosi. Zato se izdavao za mutavka
kao što su ostali i uvek pokušavao da odgovara polako kao i drugi.
Ipak je osećao sumnju kod Butnera i da ovaj samo čeka razlog da ga
izudara jače nego ostale.
 I onda mu je ipak dao razlog.
Butner im je zadao da saberu zajedno sve brojeve od jedan do
sto. To će trajati satima, a i pored najbolje volje ne može proći bez
neke greške u sabiranju. A to može da se kazni.
E pa, napred, rekao je Butner. Ne hvatajte zjale, počnite odmah.
Kasnije Gaus više nije mogao da kaže da li je tog dana bio
umorniji nego obično ili jednostavno o tome nije razmišljao. U
svakom slučaju, bio je neoprezan. Posle samo tri minuta stao je
ispred učiteljevog stola. Na tablici koju je držao u ruci bio je napisan
jedan jedini broj.
A, tako, rekao je Butner i dohvatio štap. Pogled mu je pao na
rezultat i ruke su mu se ukočile.
Šta to znači? upitao je.
Pet hiljada i pedeset.
Šta?
Gausa je izdao glas, kašljao je i znojio se. Želeo je samo da je i
dalje na svom mestu, da računa kao i ostali, koji su sedeli pognutih
glava kao da ništa nisu čuli.
Radi se o sledećem, s mukom je nastavio Gaus. Sto plus jedan je
sto jedan. Devedeset devet plus dva daju sto jedan. Devedeset osam
plus tri jednako je sto jedan. Uvek je rezultat sto jedan. To se može
uraditi pedeset puta. Znači pedest puta sto jedan.
Butner je ćutao.
Pet hiljada i pedeset, ponovio je Gaus. Nadao se da će Butner da
shvati ovakav izuzetak. Pedeset puta sto jedan je pet hiljada i
pedeset. Trljao je nos i bio je vrlo blizu suza.
Neka mi sudi Bog, rekao je Butner. A onda je dugo ćutao. Pravio
je različite grimase. Uvlačio je obraze, pomerao vilicu, trljao čelo i
udarao se po nosu. Onda je poslao Gausa na mesto.
Sedi, ćuti, a posle časova ostani.
Gaus je uzdahnuo.
Posle časova, Gaus je stajao pognute glave pred učiteljevim
stolom.
Zahtevam, rekao je Butner, da se pred Bogom koji sve vidi
zakuneš da si ovo sam izračunao. Gaus mu je dao časnu reč, ali,
kada je želeo da objasni da se, ako se problemu priđe bez
predrasuda i navika, rešenje samo od sebe pokaže, Butner ga je
prekinuo i pružio mu jednu debelu knjigu.
Visoka aritmetika, moj omiljeni predmet, rekao je. Ponesi je kući
i pročitaj. Ali budi vrlo obazriv. Iscepana stranica, fleka, otisak prsta
i radiće batina, da ti dragi Bog neće pomoći.
Sledećeg dana Gaus je vratio knjigu.
Šta to znači?, pitao je Butner. Naravno da je veoma teško, ali
tako brzo se ne odustaje.
Gaus je odmahnuo glavom. Hteo je da objasni, ali nije mogao.
Curio mu je nos, morao je da ga obriše.
Pa šta je bilo?, upitao je Butner.
Završio sam, promucao je Gaus. Bila je interesantna i
zahvaljujem se. Gledao je u Butnera i molio se da ovaj bude
zadovoljan odgovorom.
Ne smeš da me lažeš, rekao je Butner. To je najteži udžbenik na
nemačkom jeziku. Niko ne može da ga prouči za jedan dan, a
pogotovo ne osmogodišnjak sa slinavim nosom.
Gaus nije znao šta da odgovori.
Butner je nesigurnim rukama uzeo knjigu. Morao je da proveri,
da ga ispita.
Pola sata kasnije, gledao je u Gausa ukočenog lica. Znao je da
nije dobar učitelj, da nema nikakav poziv ili posebne sposobnosti,
ali sada mu je bilo jasno da je, ako Gaus ne bude išao u gimnaziju,
uzalud živeo. Gledao ga je ispitivački i neodlučno, a onda je,
verovatno da pobedi svoju uznemirenost, dohvatio štap. Gaus je
dobio poslednju porciju batina u životu.
Tog istog popodneva, jedan mladi čovek je zakucao na vrata
Gausove roditeljske kuće.
Zovem se Martin Bartels, rekao je. Imam sedamnaest godina,
studiram matematiku i asistent sam gospodina Butnera. Molio bih
da porazgovaram par reči s vašim sinom.
Imamo samo jednog, kazao je otac, a taj ima osam godina.
Upravo njega tražim, rekao je Bartels. Molim vas za dozvolu da s
mladim gospodinom tri puta nedeljno vežbam matematiku.
Podučavanje nije hteo ni da pomene. To mu se činilo neprikladnim.
Nervozno se osmehnuo zbog delatnosti u kojoj on verovatno ima
više da nauči od učenika nego ovaj od njega.
To je glupost, rekao je otac. Onda je neko vreme razmišljao. S
druge strane, nemam ništa protiv.
Godinu dana su radili zajedno. U početku se Gaus radovao
popodnevima koja su prekidala svakodnevicu, iako nije mnogo
mario za matematiku. Izučavanje latinskog mu je bilo draže. Onda
mu je postalo dosadno. Bartels nije bio baš tako težak slučaj kao
ostali, ali bilo je naporno raditi s njim.
Razgovarao sam s rektorom gimnazije, kazao je Bartels. I, ako
tvoj otac dozvoli, čeka te prazno mesto.
Gaus je uzdahnuo.
I ne pristaje jednom detetu, prebacio mu je Bartels, da uvek bude
tužno.
Razmišljao je o toj primedbi, učinila mu se interesantnom. Zašto
je tužan? Možda zato što vidi kako mu majka umire. Možda zato što
je svet tako razočaravajući čim čovek prepozna kako je tanko satkan
ovaj zemaljski život, a kako grubo su ispletene iluzije. I kako mu je
laički zašiveno naličje. Zato što samo tajna i zaborav to čine
podnošljivim. Zato što čovek bez spavanja koje ga svakodnevno štiti
od realnosti ne bi mogao da izdrži. Nemogućnost da se odvrati
pogled je tužna. A biti budan je takođe tužno. Ovo saznanje bi
sirotog Bartelsa dovelo do očaja.
Butner i Bartels su ubedili Gausovog oca da mali ne treba da radi
u predionici već mora da pohađa gimnaziju. Otac se nevoljno složio
s tim i posavetovao ga da se uvek, ma šta se dogodilo, uspravno
drži. Već duže vreme je Gaus posmatrao baštovane kako rade i
razumeo je da njegov otac ne priča o nemoralu ljudi već o
hroničnim bolovima u leđima, zbog njegove profesije. Dobio je dve
nove košulje i besplatnu hranu kod pastora.
Visoka škola ga je razočarala. Nije se učilo mnogo. Nešto
latinskog, retorika, grčki, matematika na smešnom nivou i nešto
malo teologije. Novi školski drugovi nisu bili ništa pametniji od
starih, a učitelji nisu tukli ništa ređe, ali ne i tako jako.
Kako je u školi?, pitao je pastor kod prvog ručka.
Podnošljivo, odgovorio je.
 Da li ti učenje teško pada?
Gaus visoko podiže glavu i odmahnu.
Čuvaj se, rekao je pastor oštro.
Gaus ga je iznenađeno gledao.
Gordost je smrtni greh.
Gaus je klimnuo glavom.
To ne smeš nikada da zaboraviš, rekao je pastor. Dok god si živ.
Ma koliko bio pametan, uvek moraš biti ponizan.
Zašto?
Oprosti, ali ti si sve pogrešno razumeo.
Ne, rekao je Gaus, nije tako.
Ipak jeste, ali mi objasni, zahtevao je pastor.
Mislim da je to čisto teološka stvar, rekao je Gaus. Kao što se zna,
Bog obavlja svoje poslove, a zbog toga mi moramo stalno da mu se
izvinjavamo. To nije logično.
Pastor je odbacio pretpostavku da s njegovim ušima nešto nije u
redu.
Gaus je izvukao iz džepa prilično prljavu maramicu i useknuo
se.
Ubeđen sam da ponešto i krivo razumem, nastavio je Gaus, ali to
mi se čini kao obesno izvrtanje uzroka i posledica.
Novo mesto za besplatnu hranu Bartels mu je obezbedio kod
gospodina Cimermana, dvorskog savetnika i profesora na
Getingenskom univerzitetu. Cimerman je bio mršav i ljubazan
čovek, odnosio se prema Gausu uljudno i poveo ga sa sobom na
prijem kod vojvode od Braunšvajga.
Vojvoda je bio prijatan čovek i imao je upalu očnih kapaka.
Primio ih je u zlatom ukrašenoj sobi, u kojoj je gorelo toliko mnogo
sveća da senka nije postojala. Na plafonu prekrivenom ogledalima
lebdela je još jedna ista takva soba.
To je, znači, mali genije?, obratio im se vojvoda.
Gaus je izveo naklon koji su mu za tu priliku pokazali. Znao je
da uskoro više neće biti vojvode. O apsolutnim vladarima će se
samo u knjigama čitati. Pomisao na stajanje pred jednim takvim,
klanjanje i očekivanje njegove moćne reči, biće ljudima strana i
bajkovita.
 Računaj nešto, rekao je vojvoda.
Gaus je počeo da kašlje, bilo mu je vruće i hvatala ga je
vrtoglavica, sveće su uzimale skoro sav vazduh. Gledao je u plamen
i iznenada mu je postalo jasno da profesor Lihtenberg nije u pravu,
a da je flogistonska hipoteza nepotrebna. Nije gorela svetlosna
materija, goreo je sam vazduh.
S vašim dopuštenjem, rekao je Cimerman, reč je o nesporazumu.
Ovaj mladi čovek nije umetnik u računanju. Naprotiv, on baš i ne
računa dobro, a matematika, što vaša visost naravno zna, nema
ništa s veštinom sabiranja.
Pre dve nedelje je dečak potpuno sam dalje razradio Bodesov
zakon o udaljenosti planeta, a zatim ponovo otkrio dve Eulersove
teorije koje su mu potpuno nepoznate. A kalendarskoj aritmetici je
takođe silno doprineo. Njegova formula za izračunavanje uskršnjeg
datuma našla je primenu u celoj Nemačkoj. Njegovi doprinosi
geometriji su izvanredni. Nešto od toga je i objavljeno, naravno pod
imenom jednog ili drugog učitelja, jer se dečku ne sme naškoditi
preranim izlaganjem pohvalama.
Mene više interesuje latinski, promuklo je izgovorio Gaus. Znam
već tuce balada.
Da li to neko govori?, upitao je vojvoda. Cimerman je munuo
Gausa u rebra.
Molim vas za izvinjenje, mladić potiče iz prostog okruženja i
njegovo ponašanje je malo preko dopuštenog. Ja vam jamčim da će
stipendija dvora njemu i njegovim rezultatima pomoći da se slava
otadžbine uveća.
Znači, on sada neće da računa?, upitao je vojvoda.
Nažalost ne, odgovorio je Cimerman.
Pa dobro, razočarano je rekao vojvoda, ali stipendiju će ipak
dobiti. Neka ponovo dođe ako bude imao šta da pokaže. Ja sam
veoma naklonjen nauci. Moj najdraži kumić, mali Aleksandar,
upravo je odlučio da u Južnoj Americi traži cveće. Možda ovde
odgajamo još jednog takvog značajnog čoveka. Onda je napravio
potez rukom koji je značio da su otpušteni, a Cimerman i Gaus su,
kako im je pre toga rečeno, uz naklon unatraške izašli kroz vrata.
 Malo kasnije u grad je stigao Pilatr de Rozije. Zajedno s
markizom od Arlanda bio je u istoj korpi koju je za veliku kesu
napunjenu vrelim vazduhom pričvrstio Mongolfije. Leteli su na
visini od osamsto osamdeset metara nad Parizom. Kada su sleteli,
govorilo se da su ova dvojica iznela markiza koji je pričao besmislice
i tvrdio da su ih obletala leteća bića sa ženskim grudima i ptičijim
kljunom. Posle nekoliko sati se primirio i sve pripisao
prenapregnutim nervima. Pilatr je, naprotiv, bio vrlo priseban i
odgovarao na sva pitanja.
Tako posebno baš i nije bilo, govorio je. Čini se kao da si na
istom mestu, samo što zemljina površina tone u dubinu. To može da
razume samo onaj ko to doživi.
Pilatr je sa sopstvenim letećim aparatom i dva asistenta bio na
putu za Stokholm. Imao je nameru da prenoći u jednoj jeftinoj
gostionici. Upravo kada je hteo da se povuče u sobu, vojvoda ga je
pozvao da ga poseti.
Pilatr je odgovorio da to zahteva mnogo vremena i da mu ne
odgovara.
Razmislite, rekao mu je glasnik. Vojvoda nije navikao da se
njegovo gostoprimstvo grubo odbija.
Kakvo gostoprimstvo?, pitao je Pilatr. Za smeštaj sam sam platio,
a samo priprema balona me košta kao dva dana putovanja.
Možda je u Francuskom moguće tako razgovarati s
poglavarstvom, rekao je glasnik. Tamo je, izgleda, sve moguće. Ali u
Braunšvajgu morate dobro razmisliti s kakvim odgovorom me
šaljete nazad.
Slažem se, rekao je Pilatr. Mislio sam na to. U Hanoveru mi se
dogodila ista stvar, a u Bajernu se ponovila. Ali sutra popodne ću, u
Hristovo ime, pred vratima ovog prljavog grada poleteti u vazduh.
Sledećeg jutra mu je neko pokucao na vrata. Jedan dečak je
stajao ispred i pažljivo ga gledao.
Smem li da letim s vama?, upitao je.
Da putuješ, rekao je Pilatr. Balonom se putuje. Ne kaže se leteti,
nego putovati. Takav je običaj među balonistima.
Kakvim balonistima?
 Ja sam prvi i tako sam rešio, i naravno da ne možeš sa mnom
putovati. Potapkao ga je po obrazima i pokušao da zatvori vrata.
Ovo inače nije moj način, rekao je dečak i rukom prevukao
preko nosa. Moje ime je Gaus i nisam nepoznat. Ubrzo ću ostvariti
tako velika otkrića kao Isak Njutn. Ovo vam ne govorim iz sujete
nego zato što je malo vremena i moram da učestvujem u letu.
Zvezde se tamo gore bolje vide. Zar nije tako? Jasnije su i ne
prekrivaju ih oblaci.
U to se smeš kladiti, odgovorio je Pilatr.
Zato moram s vama, nastavio je dečak. Znam mnogo o
zvezdama. Možete me detaljno o njima ispitati i proveriti moje
znanje.
Ko je naučio malog dečaka da tako lepo govori?, upitao je i
nasmejao se Pilatr. Onda je kratko razmišljao.
Pa dobro, odgovorio je konačno. Ako se radi o zvezdama!
Tog popodneva, pred povećom grupom ljudi, vojvodom i
postrojenom gardom, vatra je pomoću dva creva punila toplim
vazduhom kesu od pergamenta. Niko nije očekivao da će to trajati
tako dugo. Polovina posmatrača je već otišla kada je balon počeo da
dobija oblik. Manje od četvrtine je još bilo prisutno kada je
oklevajući počeo da se diže od zemlje. Užad su se zategla i Pilatrovi
asistenti su izvukli creva. Mala korpa se tresla. Gaus se šćućurio na
dnu i nešto šaputao. Poleteli su.
Moliš se?, upitao je Pilatr.
Ne, prošaputao je Gaus. Prebrojavam proste brojeve. To radim
uvek kada sam nervozan.
Pilatr je ispružio palac i utvrđivao pravac vetra. Balon je još leteo
uvis, a onda je počeo da plovi kuda ga je vetar nosio. Kada se
vazduh u njemu ohladi, počeće da se spušta. Jedan galeb je kričao
blizu korpe. Gaus je još bio na njenom dnu.
Ne još, ne još, govorio je Pilatr.
Sada, uzviknuo je odjednom. Uhvatio ga je pola za kragnu pola
za kosu i povukao uvis.
U daljini se videla kriva površina Zemlje i vrhovi planina, upola
obavijeni oblacima. Ukočeni ljudi, sićušnih lica oko još upaljenih
vatri, a u blizini krovovi grada. Oblaci dima kao pričvršćeni za
odžake. Neki put je vijugao kroz zelenilo, a tu negde pored, kao
bubica mali magarac. Gaus je grčevito stezao ivicu korpe i tek kada
je zatvorio usta postalo mu je jasno da je sve vreme vikao.
Ovako Bog vidi svet, rekao je Pilatr. Gaus je hteo da odgovori, ali
više nije imao glasa. Kojom snagom se vazduh ovde komeša? A
sunce zašto je ovde gore toliko sjajnije? Oči su ga bolele, ali nije
mogao da ih zatvori. A sam prostor. Prava linija od svake ka svakoj
tački. Od onoga krova, do ovoga oblaka, do sunca i nazad do krova!
Od tačaka linije, od linija površine, od površina tela, ali time nije sve
završeno. Njihova fina zakrivljenja se odavde skoro mogu videti.
Osetio je Pilatrovu ruku na ramenu. Nikada više nadole. Nagore,
samo nagore, sve dok se zemlja ispod više ne vidi. Jednoga dana će
ljudi to doživeti. Svako će da leti i to će biti normalno, ali ja ću tada
biti mrtav. Uzrujano je pogledao u sunce. Svetlost se menjala.
Večernji sumrak je na još svetlom nebu izgledao kao nadolazeća
magla. Još par poslednjih plamenova i crvenilo na horizontu. Sunca
više nema, sada se vide zvezde. Tamo dole, predeo više nije
promicao tako brzo.
Polako se spuštamo, rekao je Pilatr.
Ne, ne, molio je Gaus, ne još. Toliko je mnogo zvezda i svakog
minuta ih je sve više. Svaka je ugašeno sunce. Svaka se kreće i prati
svoju putanju. Kao što postoji formula za svaku planetu koja se
kreće oko sunca i svaki mesec koji se kreće oko planete, postoji i
formula, doduše beskrajno komplikovana, a možda i ne, moguće
skrivena u svojoj sopstvenoj jednostavnosti, koja opisuje i ova
kretanja. Svaki okret, svake pojedinačno oko svake pojedinačno.
Možda se mora samo dovoljno dugo posmatrati. Oči su ga bolele.
Činilo mu se da odavno nije trepnuo.
Vrlo brzo ćemo se spustiti, rekao je Pilatr.
Ne još, uzviknuo je Gaus, propeo se na vrhove prstiju, gledao
nagore kao da to može da pomogne. Prvi put je shvatio šta znači
kretati se, šta su tela, šta je pre svega taj prostor u kome se svi nalaze
i koji sve, i njega i Pilatra i korpu balona, obuhvata i drži. Ovaj
prostor koji...
Tresnuli su u drvenu nadstrešnicu senika, jedna sajla je pukla i
korpa se prevrnula. Gaus se otkotrljao u blatnjavu lokvu, a Pilatr je
vrlo nezgodno pao i uganuo ruku. Kada je ugledao pocepan
pergament balona, tako je nesretno proklinjao i izrekao toliko
gadnih psovki da je seljak koji se tu zatekao zastao i preteći podigao
ašov. Uskoro su stigli zadihani asistenti i spakovali izgužvani balon.
Pilatr je pridržavao povređenu ruku, prišao Gausu i udario mu
prilično bolnu ćušku.
Ja sada to znam, rekao je Gaus.
Šta to?
Da sve paralelne linije jedna drugu dodiruju.
Baš fino, rekao je Pilatr. Gausa je prošlo uzbuđenje. Razmišljao je
o tome da li treba Pilatru da objasni da je potrebno da na korpu
ugradi klateću krmu i usmeravajući vazdušne struje pokreće balon
u željenom pravcu. Ipak je prećutao. Niko ga ništa nije pitao, a nije
učtivo pritiskati ljude svojim idejama. Vrlo brzo će neko već doći do
takvog rešenja.
Za sada Pilatr očekuje da vidi jedno zahvalno dete.
Uz dosta truda, Gaus je nabacio širok osmeh, raširio ruke i
poklonio se kao marioneta. Pilatra je to obradovalo, nasmejao se i
pomilovao ga po glavi.
 PEĆINA

P osle godinu i po dana provedenih u Novoj Andaluziji, Humbolt

je ispitao i istražio sve što nije imalo noge ili nije pobeglo od
straha. Merio je temperaturu munje, težinu i boju noćnih oblaka,
okusio ptičiji izmet, istraživao potrese u zemlji i popeo se do pećine
mrtvih.
Bonplan i on su stanovali u beloj drvenoj kući na obodu grada
upravo oštećenog zemljotresom. Potresi su još uvek budili ljude iz
sna, a kada se prisloni uvo na zemlju i zadrži dah, mogla se čuti
potmula tutnjava. Humbolt je kopao rupe, dugačkim konopcima
spuštao termometar u bunare, a unaokolo postavljao zrna graška na
koži od bubnja.
Zemljotres će sigurno ponovo doći, rekao je radosno. Ceo grad
će uskoro biti u ruševinama.
Uveče su večerali kod guvernera, a onda se kupali. Postavili bi
stolice u reku i onda lako obučeni uživali u rečnoj struji. Povremeno
su manji krokodili plivali pored njih. Jedanput je neka riba nećaku
vicekonzula odgrizla tri prsta na nozi. Čovek se zvao don Oriendo
Kazaules i imao je ogromne brkove. Prvo se trgao, pa nepomično
stajao par sekundi, a onda više s nevericom nego šokiran izvukao
povređenu nogu. Voda je potamnela od krvi. Gledao je unaokolo
izgubljenim pogledom, počeo da pada postrance, ali ga je Humbolt
prihvatio. Prvim sledećim brodom vratio se u Španiju.
Često su im u posetu dolazile žene. Humbolt je brojao vaške u
njihovim kovrdžavim kosama. Dolazile su u grupama, došaptavale
se i kikotale. Čudan im je bio mali čovek u uniformi i s čvrsto
pričvršćenim monoklom u levom oku. Bonplan je uživao u njihovoj
lepoti.
Kako može da koristi statistika o vaškama?, pitao je.
To treba da se zna kad čovek to želi da zna, odgovorio je
Humbolt. Nikome nije palo na pamet da istraži ove čudno otporne
životinje na telu ljudi ovoga podneblja.
Nedaleko od njihove kuće održavala se javna prodaja – licitacija
ljudi. Mišićavi ljudi i žene s lancima oko članaka gledali su
zemljoposednike praznim pogledima. Ovi su im zagledali zube i
uši, terali ih da kleče i dodirivali im zadnjice. Opipavali su im
stopala, vukli noseve, ispitivali kosu i lupkali ih po polnim
organima. Većina je odlazila ne kupivši nikog. Humbolt je licitirao i
kupio tri čoveka. Naredio je da im se skinu okovi. Oni to nisu
shvatili.
Sada ste slobodni, možete da idete, rekao je uz pomoć tumača.
Slobodni! Pa gde sada da idemo, upitao je jedan od njih.
Gde god želite, odgovorio je Humbolt i pružio im novac.
Nepoverljivo su ispitivali novac zubima. Jedan od njih je seo na
zemlju, zatvorio oči i više se nije pomerio, kao da ga na ovom svetu
više ništa ne interesuje. Humbolt i Bonplan su se udaljili praćeni
podsmešljivim pogledima prisutnih. Par puta su se osvrnuli, ali
nijedan od oslobođenih nije pošao za njima. Uveče je počela kiša, a
preko noći se grad ponovo zatresao. Sledećeg jutra, ona trojica su
nestala. Niko nije znao gde su otišli i više se nisu pojavili. Kod
sledeće licitacije, Humbolt i Bonplan su ostali kod kuće i izašli tek
kada je sve bilo završeno.
Put do misije Kajmas vodio je kroz gustu šumu. Na svakom
koraku su viđali nepoznate biljke. Činilo se da na tlu nema dovoljno
mesta za toliko mnogo rastinja. Stabla drveća su se tiskala jedno uz
drugo, biljke su rasle jedna preko druge, a dok su hodali lijane su im
dodirivale ramena i glave. Monasi u misiji su ih prijateljski dočekali
iako nisu razumeli šta ova dvojica žele od njih.
Opat je odmahivao glavom. Iza toga mora da postoji nešto
drugo, rekao je. Niko ne putuje oko pola sveta da bi izmerio Zemlju.
Tako nešto još nisam čuo.
U misiji su živeli i pokršteni Indijanci sa sopstvenom upravom.
Imali su zapovednika, šefa policije, jednog policajca i, pošto su u
svemu bili pokorni, ostavili su ih da žive kao da su slobodni. Bili su
goli i nosili tek pojedine delove odeće, do kojih su ko zna kako došli.
Jedan šešir, stari kaiš, preko leđa prebačene epolete, jedna čarapa.
Humboltu je trebalo dosta vremena da se navikne na to. Bilo mu je
neprijatno da kod žena vidi sva mesta prekrivena maljama. To mu
se nije slagalo s njihovim prirodnim dostojanstvom. Kada je to
zapažanje počeo da izlaže Bonplanu, ovaj ga je tako podsmešljivo
gledao da je pocrveneo i počeo da muca.
Nedaleko od misije u pećini noćnih ptica živeli su mrtvi. Zbog
stare legende, urođenici su odbijali da ih odvedu tamo. Tek posle
mnogo ubeđivanja, dva monaha i jedan Indijanac su pošli s njima.
To je bila jedna od najvećih pećina na kontinentu. Kroz ulazni otvor
od osamnaest sa dvadeset sedam metara ulazilo je toliko svetla da
se još pedestak metara unutar pećine išlo po travi i ispod vrhova
drveća. Tek iza toga morali su da upale baklje. Ovde je počinjala
graja.
U tami su živele ptice. Hiljade gnezda visilo je s tavanice kao
torbe. Buka je bila nepodnošljiva. Niko nije znao kako su se
orijentisale. Humbolt je prikupljao kamenje, merio temperaturu,
pritisak vazduha, vlažnost. I strugao mahovinu sa zidova. Jedan
monah je urliknuo kada je nagazio na veliku goluždravu zmiju.
Morali su da pregaze nekakav potok dok su im ptice lepršale oko
glava. Humbolt je pritisnuo dlanovima uši, a monasi su stezali svoje
krstove.
Ovde, rekao je vodič, počinje carstvo mrtvih i ja ne idem
dalje.
Humbolt je ponudio duplo više novca. Vodič je odbio.
Ovo mesto nije dobro, rekao je. I, uopšte, šta ovde ima da se
traži? Ljudi pripadaju svetlu.
Lepo rečeno, promumlao je Bonplan s odobravanjem.
Svedo, viknuo je Humbolt, to nije pitanje svetlosti nego želje za
znanjem.
Krenuo je dalje, a monasi i Bonplan su ga pratili. Hodnik se
razdvajao, a bez vodiča nisu znali kuda dalje.
Da se razdvojimo, predložio je Humbolt.
Bonplan i monasi su odlučno odmahnuli glavom.
Onda levo, rekao je Humbolt.
A zašto levo? pitao je Bonplan.
Dobro, onda desno.
Ali zašto desno?
 Do đavola, viknuo je Humbolt i pošao napred, levom stranom.
Krici ptica su ovde dole bili još glasniji. Posle izvesnog vremena
prepoznali su piskave zvuke koji su se brzo ponavljali jedan za
drugim. Humbolt se saginjao, uzimao i ispitivao zakržljalo bilje.
Rastinje bez boje, skoro bez oblika.
Zanimljivo, mrmljao je Bonplanu direktno u uvo. Upravo o tome
sam u Frajbergu napisao jedan rad.
Ubrzo su primetili da monasi više nisu s njima.
Sujeverni klipani, viknuo je Humbolt. Idemo dalje.
Hodnik se spuštao strmo nadole. Oko njih se čulo lupanje krila,
ali nisu videli nijednu od životinja. Držeći se uza zid stigli su do
prostrane i visoke prostorije. Baklje su bile slabe da osvetle ceo svod,
pa su njihove senke na zidu bile ogromne. Humbolt je pogledao na
termometar.
Što god idemo niže, sve je toplije, rekao je. Sumnjam da bi se
profesor Verner ovome radovao. A onda je pored sebe ugledao lik
svoje majke. Treptao je očima, ali je ona ostala vidljiva duže nego
što jednoj čulnoj obmani priliči. Ogrtač ispod grla čvrsto zakopčan,
glava malo nakrivljena, odsutan osmeh, vilica i nos tanki kao u
njenim poslednjim danima, a u ruci iskrivljeni kišobran. Zatvorio je
oči i lagano brojao do deset.
Kako, molim, upitao je Bonplan.
Ništa, ništa, odgovorio je Humbolt i vrlo koncentrisano počeo da
kucka i lomi parčad iz jedne stene.
Tamo dole staza se produžava, rekao je Bonplan.
Ovo je dovoljno, odgovorio je Humbolt, treba znati kad je dosta.
Pratili su jedan potok prema dnevnom svetlu. Ptica je bilo sve
manje i krici su bili sve tiši. Uskoro su ugasili baklje.
Pred pećinom, indijanski vodič je okretao na ražnju dve ptice.
Pera, kljun, kandže su već izgoreli, krv je kapala na plamen, mast je
cvrčala, a gorki dim se peo prema svetlosti.
Ova mast je od neprocenjive vrednosti, objašnjavao je vodič. Bez
mirisa je, a ostaje sveža duže od godinu dana.
Humbolt je potegao jedan veći gutljaj iz Bonplanove flaše i
uputio se s jednim od monaha ka misiji. Bonplan se vratio u pećinu
s namerom da ulovi još dve ptice. Posle stotinak metara Humbolt je
zastao, zabacio glavu i zagledao se u planinske vrhove među
oblacima.
Zvuk, rekao je.
Zvuk, ponovio je monah.
Kada je nemoguće pomoću mirisa, onda je to zvuk, rekao je
Humbolt. Krici se odbijaju od zidova i verovatno se ove ptice tako
orijentišu.
Nastavili su dalje, a on je u hodu pravio zabeleške. Jedan sistem
koji ljudima može da koristi. U noći bez mesečine ili ispod vode. A
ptičija mast bez mirisa osobito je pogodna za pravljenje sveća. Pun
poleta, Humbolt je otvorio vrata svoje manastirske ćelije i ugledao
golu ženu koja ga je očigledno čekala. Prvo je pomislio da je tu zbog
brojanja vaški ili da ima kakvu poruku. A onda je shvatio da ovoga
puta nije tako i da ona hoće tačno ono na šta on sad pomišlja. Ona
to hoće i tu izlaza nema.
Očigledno ju je poslao guverner. To potpuno odgovara njegovoj
predstavi grube muške šale. Jednu noć i ceo dan ga je potpuno sama
čekala u sobi. Od dosade je rastavila sekstant na delove, isprevrtala
skupljene biljke, isprobala različite preparate, popila špiritus i
opijena zaspala. Kada se probudila, ugledala je portret veselog
čovečuljka s napućenim ustima. Naravno da nije prepoznala
Fridriha Velikog, ali joj to nije smetalo da ga veoma maštovito oboji.
Sada kada je Humbolt bio konačno tu, želela je da brzo obavi svoj
zadatak.
Još dok je ovaj zapitkivao otkud ona tu, šta želi, da li može nešto
da učini za nju, vešto mu je otkopčala pantalone. Bila je mala,
okrugla i nije mogla imati više od petnaest godina. Tiskala se uz
njega, a on je izmicao. Doterala ga je do zida. Hteo je vrlo oštro da je
pozove na red i pristojnost, ali odjednom je zaboravio španski.
Zovem se Ines, rekla je, i možete mi verovati.
Povukla mu je košulju nagore, a jedno dugme se otkinulo i
otkotrljalo. Humbolt ga je pratio pogledom sve dok nije udarilo u
zid i palo. Stavila mu je ruke oko vrata. A on je mrmljao da je u
službi krune i da ga ostavi na miru.
Blagi bože, rekla je, kako vam lupa srce.
 Povukla ga je za sobom na tepih, a on je iz nekog razloga
dopustio da ga okrene na leđa i prelazi mu rukama gore-dole po
telu. Onda je začuđeno i sa osmehom utvrdila da baš i nije mnogo
uradila. On je gledao njena povijena leđa, tavanicu i kroz prozor u
palmino lišće drhtavo od vetra.
Samo polako, rekla je, imajte poverenja.
Lišće je bilo špicasto i kratko. To drvo još nije ispitao. Hteo je da
se uspravi, ali mu je ona stavila ruku na lice i pritisla ga nadole.
Pitao se kako ona ne shvata da je on u paklu. Kasnije nije mogao da
kaže koliko dugo je trajalo dok se nije odvojila. Zabacila je i vezala
kosu pozadi i tužno ga pogledala. On je zatvorio oči, a ona je ustala.
Ne mari ništa, rekla je tiho, to je moja greška.
Bolela ga je glava i osećao je mahnitu žeđ. Tek kada je čuo da su
se vrata za njom zatvorila, otvorio je oči.
Bonplan ga je zatekao za pisaćim stolom pored hronometra,
higrometra, termometra i u međuvremenu sastavljenog sekstanta.
Kroz lupu pričvršćenu na oči posmatrao je palmin list.
Vrlo interesantna građa, rekao je. Vredna pažnje! Ali polako je
došlo vreme za polazak.
Tako iznenada?
Prema starim izveštajima, između reka Orinoko i Amazon
postojao je nekakav kanal. Evropski geografi smatrali su da je to
legenda. Najuticajnije škole su tvrdile da planinski masivi
razdvajaju ove reke i da se njihovi tokovi ne spajaju u unutrašnjosti,
rekao je Humbolt.
Pošteno rečeno, o tome nisam nikada razmišljao, odgovorio je
Bonplan.
To je vaša greška. Ja ću pronaći taj kanal i rešiti ovu zagonetku.
Aha, naći ćete kanal, rekao je Bonplan.
Ako imamo takav stav o tome, onda sigurno nećemo, rekao je
Humbolt. Uvek jadikovanje, uvek prebacivanje. Malo više
entuzijazma bi vam dobro došlo.
Dobro, a šta sada da radimo, upitao je Bonplan.
Uskoro se očekuje pomračenje sunca. To nam omogućava tačno
astronomsko određivanje obala. Onda ćemo napraviti mrežu
mernih tačaka sve do kraja kanala.
 Ali to je sasvim duboko u prašumi.
To je krupna reč i ne sme da nas uplaši, rekao je Humbolt. I
prašuma je šuma, a priroda svuda govori istim jezikom.
A onda je napisao pismo bratu. Put je veličanstven, otkrića
izazivaju snažna osećanja, svakodnevno nailazimo na novo rastinje,
da mu se ni broj ne zna. Posmatranjem zemljotresa približavamo se
jednoj novoj teoriji o zemljinoj kori, naročito smo proširili znanja o
prirodi vašaka na glavi. Uvek tvoj, i objavi ovo u novinama.
Proverio je da li mu se ruke tresu i pisao Imanuelu Kantu.
Izložio mu je koncept novog izučavanja geografije. Na različitim
visinama ali kod sličnih temperatura na celoj planeti rastu slične
biljke. Znači da se klimatske zone ne pružaju samo po širini već i po
visini. Na pojedinim tačkama zemljine površine imamo različita
temperaturna stanja, od tropskih do arktičkih. Ako sve te zone
spojimo u liniju, dobićemo kartu velikog klimatskog toka. Veoma
zahvalan za sva uputstva, u najboljoj nadi da je profesor dobro,
ostajem... Zatvorio je oči, duboko uzdahnuo i potpisao najboljim
rukopisom kojim je mogao.
Dan pre zamračenja neba dogodilo se nešto neprijatno. Dok su
na obali utvrđivali vazdušni pritisak, iz žbuna je iskočio pola crnac –
pola Indijanac, s drvenim kopljem u ruci. Režao je, povijao se,
gledao ih netremice. A onda ih je napao. Nesrećan slučaj, nazvao je
to Humbolt kada je nekoliko dana kasnije, na palubi broda za
Karakas, na nemirnom moru, uz treperenje sveće, u tri sata ujutro
pisao o tome. Humbolt je uspeo da izbegne čovekov udarac, ali
Bonplan je imao manje sreće. Dok je nepomičan ležao na zemlji,
melez je imao mogućnost da ga ponovo napadne. Umesto toga, on
je potrčao ka Bonplanovom šeširu koji se nešto dalje otkotrljao,
podigao ga, stavio ga na glavu i udaljio se dugačkim koracima.
Instrumentima se ništa nije dogodilo, a Bonplan je posle
dvadeset sati došao sebi. Lice mu je bilo oteklo, jedan zub
polomljen, oblik nosa malo promenjen, a imao je i dosta sasušene
krvi u ustima i na bradi. Humbolt je uveče, preko noći i dobar deo
jutra sedeo pored njegovog kreveta, brisao ga i osvežavao vodom.
Bonplan se probudio, ispljunuo krv iz usta, a onda se dugo
nezadovoljno posmatrao u ogledalu.
 Uskoro će pomračenje, rekao je Humbolt. Da li ste voljni da
krenemo?
Bonplan je klimnuo glavom.
Sigurno?
Bonplan je pljucnuo i vrskajući odgovorio: Potpuno sam siguran.
Dolaze veliki dani, rekao je Humbolt. Od Orinoka do Amazona.
U unutrašnjost zemlje. Molim vas, pružite mi ruku.
S mukom i uz veliki napor, Bonplan je digao ruku.
S početkom popodnevnih sati sunce se pomračilo. Svetlost je
izbledela, jato ptica je uz krike poletelo uvis i prepustilo se vetru,
stvari unaokolo su gubile sjaj, iznad njih je plovila velika senka, a
sunčeva lopta je postala tamna okrugla ploča. S povezanom glavom,
Bonplan je držao štitnik uređaja za veštački horizont. Humbolt je
podešavao sekstant ka njemu, a drugim okom je motrio
hronometar. Vremena je bilo malo.
Onda je ponovo sve krenulo uobičajenim tokom. Svetlost se
vratila. Sunce je ponovo zasijalo, senka se izbrisala s planina, zemlje
i horizonta. Ptice su kreštale, a odjednom se odnekud začuo pucanj.
Bonplan je ispustio štitnik i ovaj je tresnuo o zemlju.
Šta je to bilo, upitao je Humbolt.
Bonplan ga je gledao s nevericom.
Ja nisam video ništa. Gledao sam u sekstant, kontrolisao vreme,
nisam se osvrtao unaokolo.
Više se ništa ne čuje. Stvarno niste ništa videli, promuklo je pitao
Bonplan.
Ovo mesto je na karti sveta od sada pa zauvek obeleženo, rekao
je Humbolt. Samo par trenutaka sam imao da pogrešno vreme na
satu ispravim uz pomoć neba. Neko posao shvata mnogo ozbiljnije
nego drugi.
Da, to može da bude, ali... mucao je Bonplan.
Da? Humbolt je listao katalog nebeskih tela, izvukao olovku i
počeo da računa. Šta ste hteli?
Mora li uvek da bude Nemac?, pitao se Bonplan.
 BROJEVI

N a dan kada se sve promenilo kutnjak ga je toliko boleo da je

mislio da će poludeti. Noć je proveo ležeći na leđima i
slušajući hrkanje gazdarice u susednoj sobi. Oko pola sedam, dok je
umorno žmirkao na jutarnjem svetlu, pronašao je rešenje za
najstariji problem na svetu. Teturao se kroz sobu kao pijanac. Ovo
mora odmah da se zapiše, ne sme da se zaboravi. Fioka nije mogla
da se otvori, papir je negde nestao, pero se polomilo i napravilo
fleku i, na kraju, na putu mu se isprečila i noćna posuda. Ipak, posle
pola sata škrabanja, sve je stalo na jedan izgužvani list, na ivicu
nekog udžbenika na grčkom i ploču od stola. Odložio je pero i teško
disao. Primetio je da je nag i čudio se prljavštini na podu, koja je
smrdela. Drhtao je. Zubobolja je bila nepodnošljiva.
Čitao je. Prelazio je red po red, pratio je dokazivanje, tražio
greške, ali ih nije našao. Podvukao je završnu crtu na zadnjoj strani i
gledao u svoj nahereni i izlizani sedamnaestougaonik. Konstruisati
kvadrat ili duplirati višeugaonik bila je dečija igra. Kada se
kombinuje trougao i petougao dobije se petnaestougao. Ali više od
toga se nije moglo.
A sada, sedamnaest. Naslućivao je metodu po kojoj će moći i
dalje da se ide, ali nju tek treba da otkrije.
Otišao je kod berberina. Ovaj mu je čvrsto vezao ruke, obećao da
se ništa strašno neće dogoditi i jednim brzim pokretom ugurao
klešta u usta. Već na sam dodir zub je počeo tako da seva i boli da se
skoro onesvestio. Pokušao je da sabere misli, ali su klešta već stegla
zub. Nešto mu je puklo u glavi i tek su ga topao ukus krvi i buka u
ušima vratili u sobu.
I nije bilo tako strašno, zar ne?, pitao je čovek koji ga je
odvezivao.
Na putu do kuće naslanjao se na zidove, kolena su mu klecala,
noge ga nisu slušale i hvatala ga je nesvestica. Kroz par godina će
sigurno postojati lekari za zube, razmišljao je. Ljudi neće morati da
podnose ovakve bolove i svaki zapaljen zub neće morati da se vadi.
Uskoro svet neće više biti prepun krezubih. Neće biti ni ožiljaka od
boginja i više niko neće gubiti kosu. Čudio se što osim njega niko ne
razmišlja o takvim stvarima. Sve što se njemu dogodilo za ljude je
bilo potpuno razumljivo. Staklastih očiju nastavio je put do
Cimermanovog stana.
Ušao je bez kucanja i stavio ispisane listove na sto.
Oh, rekao je profesor sažaljivo, zubi, strašno. Ja tu imam sreće,
nedostaje mi samo pet, dok su profesoru Lihtenbergu ostala samo
dva, a Kastner je već dugo bez i jednog jedinog.
Cimerman je, zbog krvave fleke, vrhovima prstiju uzeo prvi list.
Mrštio se i pokretao usta. Trajalo je tako dugo da Gaus nije mogao
da veruje. Niko ne može tako polako da misli.
Ovo je veliki trenutak, rekao je konačno Cimerman.
Gaus je zamolio za čašu vode.
Ovo mora da se štampa. Najbolje pod imenom nekog profesora.
Nije uobičajeno da studenti objavljuju radove.
Gaus je želeo da odgovori, ali kada mu je Cimerman pružio čašu
s vodom, nije mogao ni da priča ni da pije. Gestovima se izvinio,
dovukao do kuće i legao u krevet. Mislio je na majku u Braunšvajgu.
Pogrešio je što je došao u Getingen. Ovde jeste bolji univerzitet, ali
majka mu nedostaje. Pogotovu sada kada je bolestan. Oko ponoći,
kada mu je obraz postao još veći i kada ga je pri svakom pokretu
bolelo celo telo, postalo mu je jasno da je berberin izvadio pogrešan
zub.
Na sreću, u rano jutro ulica je bila još prazna. Niko nije mogao
da ga vidi kako zastajkuje, naslanja glavu na zidove kuća i jeca.
Dušu bi svoju prodao đavolu kada bi postojalo neko sredstvo protiv
bolova i lekari koji bi zaslužili da nose taj naziv. Pri svemu, to i nije
bilo tako teško. Treba samo nerve na tačnom mestu umrtviti,
najbolje malom dozom otrova. Kurare se mora bolje istražiti. Postoji
jedna boca u institutu za hemiju kojom ću se kasnije pozabaviti,
razmišljao je. Ipak, misli su mu izmicale i uskoro je mogao da čuje
samo svoje ječanje.
 To se dešava, rekao je berberin prijateljski. Bol se prostire na sve
strane, teško je odrediti, ali je priroda mudra. Dodelila je ljudima
veliki broj zuba. U momentu kada je izvadio klešta, oko Gausa se
sve zacrnilo.
Bol kao da je izbrisao sve događaje iz njegovog pamćenja ili kao
da je izbrisao vreme. Kasnije, nekoliko dana ili sati, on to nije znao,
našao se ponovo u svom potpuno izgužvanom krevetu. Na noćnom
stočiću se nalazila poluprazna flaša rakije. Pored nogu je ugledao
Intelligenzblatt der Allgemeinen Literaturzeitung, u kome je dvorski
savetnik Cimerman predstavio novu metodu konstruisanja
pravilnog sedamnaestougaonika. Pored kreveta sedeo je i Bartels,
koji je došao da mu čestita.
Gaus je naduvao obraze. Ah, Bartels, setio se. Njega poznajem. I
Bartels je poticao iz nemaštine i važio je za čudo od deteta. Smatrao
se izabranim, velikim i nedostižnim. A onda je sreo Gausa. Prve dve
noći nakon susreta ležao je budan i razmišljao o tome da se ponovo
vrati na selo, muze krave i čisti štale. Treće noći je shvatio da postoji
samo jedan put da spase dušu. Mora podržavati Gausa. Mora mu
pomagati ma gde išao i šta radio. Od tada je sve snage usmerio na
zajednički rad. Razgovarao je s Cimermanom, pisao pisma vojvodi,
pod pretnjom iznudio pristanak od Gausovog oca da dopusti sinu
da pohađa gimnaziju. Letos je putovao s Gausom u Braunšvajg do
roditeljske kuće. Gausova majka ga je nenadano odvela na stranu.
Ima li moj sin budućnost na univerzitetu, među svim tim
učenim ljudima? Mislim, da li nešto može da bude od Karla kao
naučnika? Ovo vas pitam u poverenju i obećavam da to neće dalje
da se čuje. Majke uvek brinu.
Bartels je ćutao neko vreme, a onda je nekako prezrivo, zbog
čega će se kasnije stideti, odgovorio:
Vaš sin će biti najveći naučnik na svetu.
Zaplakala se i bilo je strašno mučno. Gaus Bartelsu ovo nikada
nije mogao da oprosti.
Ja sam se konačno opredelio, rekao je Gaus.
Za šta?, gledao ga je Bartels ne shvatajući.
 Za matematiku, uzdahnuo je nestrpljivo Gaus. Do sada sam
želeo da se bavim klasičnom filologijom i još mi se sviđa pomisao da
napišem komentar na Vergilija. Posebno na Enejev silazak u
podzemlje. Prema mom mišljenju, niko nije ovo delo stvarno
obradio. Ali za to ima vremena. Tek mi je devetnaesta. A zatim,
uvideo sam da u matematici mogu mnogo više da doprinesem.
Kada već moram da sam na ovom svetu, a niko me nije pitao da li to
želim, onda ću pokušati da dam nekakav doprinos. Na primer, da
rešim pitanje šta je u stvari broj. A to pitanje je temelj aritmetike.
To je životno delo, rekao je Bartels.
S nešto sreće, klimnuo je Gaus, za pet godina ću to završiti.
Uskoro mu je postalo jasno da će to biti mnogo brže. Kada je
jednom krenuo, ideje su ga pritiskale nemogućom silinom. Spavao
je vrlo malo, više nije posećivao univerzitet osim kada je to morao, a
retko je odlazio i kod majke. Održavao se budnim tako što je išao
ulicama i poluglasno pričao. Nije se sudarao s prolaznicima, nije
posrtao, jednom je bez razloga odskočio u stranu, a sledeće sekunde
je pala cigla s krova. To ga nimalo nije iznenadilo. Brojevi ga nisu
odvojili od stvarnosti, bili su mu bliži, činili mu se jasnijim i
razumljivijim. Kao nikada do tada.
Sada su ga brojevi pratili svuda. Nije ih zaboravljao ni kada je
posećivao kurve. U Getingenu ih nije bilo mnogo. Sve su ga
poznavale i pozdravljale po imenu. Ponekad je dobijao popust jer je
bio mlad i lepo se ponašao. Najviše mu se dopadala Nina, koja je
došla iz jednog dalekog grada u Sibiru. Imala je tamnu kosu,
duboke jamice na obrazima i široka ramena koja su mirisala na
zemlju. Kada ju je grlio i osećao njeno ljuljanje na sebi, obećavao joj
je da će se oženiti njome i naučiti njen jezik. Nina se na to smejala, a
kada bi počeo da se zaklinje da to ozbiljno misli, odgovarala je da je
još mlad.
Doktorski ispit polagao je pod patronatom profesora Pfafa. Zbog
škrabanja, odobren mu je usmeni ispit. Na rezultat i svedočanstvo
morao je da sačeka u hodniku. Jeo je komad suvog kolača i čitao u
Göttinger Gelehrten Anzeigenu izveštaj nekog pruskog diplomate o
njegovom bratu koji se nalazi u novoj Andaluziji. Bela kuća na
obodu grada, uveče se rashlađuju u reci, žene dolaze u grupne
posete i tom prilikom im se broje vaške. Zbog neobjašnjivog
uzbuđenja, listao je dalje. Goli Indijanci u kaluđerskoj misiji, ptice
koje žive u pećinama i svojim glasovima vide kao druga bića sa
svetlom u očima. Veliko pomračenje sunca, a zatim polazak ka
Orinoku. Pismo ovog čoveka je putovalo godinu i po dana i sam Bog
zna da li je još živ. Gaus je sklopio novine. Cimerman i Pfaf su stajali
pred njim. Nisu se usudili da smetaju.
Taj čovek, rekao je Gaus, ostavlja utisak, ali je takođe prilično
budalast. Kao da je istina na nekom drugom mestu, a ne ovde. Ili
kao da čovek može da pobegne od samog sebe.
Položio, naravno, summa cum laude, rekao je Pfaf i bojažljivo mu
pružio svedočanstvo.
Priča se, dodao je Cimerman, da radite jedan veliki posao.
Radujem se što ste pronašli nešto što vam privlači pažnju i što će
vam potisnuti setu.
To i jeste moja namera, rekao je Gaus, a kada to okončam,
odlazim.
Profesori su izmenili poglede. Iz kneževine Hanover? Tome se
nismo nadali.
Ne, rekao je Gaus. Bez brige, vrlo daleko, ali ipak ne iz
kneževine Hanover.
Posao je dobro i brzo napredovao. Kvadratni reciprocitetni
zakon se uobličavao, zagonetka učestalosti prostih brojeva se bližila
rešenju. Prve tri sekcije je priveo kraju i bio je vrlo blizu glavnog
dela. Ali, sve češće je odlagao pero, stavljao glavu među ruke i pitao
se da li je to što radi uopšte dozvoljeno. Ide li možda isuviše
duboko? U osnovi fizike su pravila, u osnovi pravila zakoni, a na
njihovoj osnovi su brojevi. Ako se ovo pažljivo posmatra,
prepoznaće se povezanost među njima, odbijanje ili privlačnost.
Neki njihovi sastojci izgledaju nepotpuni, često ovlaš naznačeni i ne
jednom je poverovao da se ne mogu pronaći, kao da ih je Bog sebi
dopustio u nadi da ih niko neće primetiti.
Onda je došao dan kada više nije imao novca. Pošto nije
studirao, stipendija mu je bila ukinuta. Vojvodi nikada nije palo na
pamet da je Gaus u Getingenu i na produžetak stipendije nije
mogao da računa.
Ja ću da vam pomognem, rekao je Cimerman. Jedna zgodna
prilika. Traži se vredan i mlad čovek da pomaže kod premeravanja
zemlje.
Gaus je odmahivao glavom.
Neće trajati dugo, rekao je Cimerman, a svež vazduh još nikome
nije naškodio.
I tako je neočekivano posrtao kišom navlaženim oblastima.
Nebo se spustilo nisko i tamno, a zemlja je bila lepljiva. Popeo se na
jedno brdo i zadihan, oznojen i posut borovim iglicama zastao
ispred dve devojke.
Šta radite ovde?, pitale su ga.
Nervozno im je objašnjavao tehniku trigonometrijskog
premeravanja. Ako nam je poznata jedna strana i dva ugla nekog
trougla, onda možemo da utvrdimo i veličinu druge dve strane i
nepoznatog ugla. Znači, da odaberemo jedan trougao bilo gde
napolju na ovoj božijoj zemlji, izmerimo stranu do koje imamo
najlakši prilaz i s ovim aparatom određujemo ugao do treće tačke. A
onda spajamo seriju takvih trouglova jedan iza drugog. Jedan pruski
istraživač upravo u ovom momentu radi to isto među čudnim
bićima Novog sveta.
Ali jedna oblast nije ravna površina, odgovorila je jedna od njih.
Posmatrao ih je, bila mu je potrebna pauza da razmisli. U stvari,
u pravu ste, nije, rekao je uz osmeh.
Trougao, nastavila je, samo ako je površina ravna ima zbir
uglova sto osamdeset stepeni. Ali na lopti to nije tako. Onda vaša
teorija tamo stoji, a ovde pada.
Gledao je u njih ispitivački kao da ih tek sada vidi. Podignutih
obrva, uzvratile su mu pogled.
Da, rekao je. Tako je. Da bi se to izjednačilo i izbegla greška,
trougao se mora nakon merenja nekako skupiti do beskonačno male
veličine. U suštini, jedna jednostavna diferencijalna operacija.
Razume se da u ovakvom obliku...
Seo je na pod i izvukao blok iz torbe. Mrmljao je i počeo da
zapisuje. Kada je ponovo podigao pogled, bio je potpuno sam.
 Još par nedelja je s geodetskim aparatima tumarao po okolini,
zabadao kolje u zemlju i merio rastojanje. Jednom se skotrljao niz
nekakav nagib i povredio leđa, više puta je zagazio u koprive, a
jednog popodneva ga je gomila dece gađala prljavim grudvama. Ali
kada je iz šume iskočio ovčarski pas, oborio ga na zemlju, ugrizao za
list na nozi i nestao kao duh, odlučio je da prekine s ovim poslom.
Ovakvim opasnostima nije bio dorastao.
Johanu je sada viđao češće. Činilo mu se da je uvek bila u
njegovoj blizini, a da ju je samo neko čudo ili njegovo slabo
opažanje skrivalo od njega. Ona je išla ulicom ispred njega i činilo se
da samo zbog njega okleva i usporava korak. Ili sedi u crkvi, tri reda
iza njega, s umornim ali koncentrisanim izrazom lica, dok im
sveštenik predskazuje večito prokletstvo u slučaju da Hristove
muke i brige ne učine svojim, njegovu krv svojom krvlju. Gaus je
odavno prestao da se pita šta to znači i već je znao s kakvim
ironičnim izrazom lica će ga ona pogledati ako se okrene.
Jednom je bio u šetnji s njom i njenom glupom prijateljicom
Minom, koja se stalno kikotala. Razgovarali su o novoj knjizi, koju
on nije pročitao. Budućnost direktorijuma u Parizu. Johana je često
odgovarala i pre nego što bi on završio s pitanjem. Razmišljao je o
tome da je zagrli i obori na tlo. Bio je siguran da mu čita misli. Mora
li ovo pretvaranje stvarno da postoji? Ali, naravno, bilo je nužno.
Kada joj je nehotice dodirnuo ruku, poklonio se duboko na način
kako to rade plemići, a ona je odgovorila na isti način. U povratku
se pitao da li će doći dan kada će se ljudi međusobno ophoditi bez
laži. Pre nego što mu je u vezi s tim bilo šta palo na pamet, shvatio
je da se svaki broj može predstaviti zbirom tri broja trougla.
Drhtavim rukama se opipavao, tražeći blok.
Ali, zaboravio ga je kod kuće. Žurno je ušao u prvu gostionicu,
oteo kelneru iz ruke pero i počeo da žvrlja na delu stolnjaka, tiho
mrmljajući.
Od tada više nije napuštao stan. Dani se mu protezali do večeri,
večeri u noći, sve do bledog jutra, kada mu je opet počinjao dan. I
sve to kao da se podrazumevalo i bilo najnormalnije. Ali nije bilo
tako. Plašio se smrti i nedovršenog. Morao je da žuri. Ponekad je
dolazio Bartels i donosio mu jelo. Ponekad ga je posećivala majka.
Milovala ga je po glavi, gledala blagim pogledom i crvenela od
zadovoljstva kada je poljubi u obraz. Nekada iskrsne Cimerman s
pitanjem treba li mu pomoć. Ali kad sretne Gausov pogled, smeteno
mumlajući nastavi put. Stizala su pisma od Kestnera, Lihtenberga,
Butnera i vojvodinog sekretara, ali ih on nije čitao. Dva puta je imao
proliv, tri puta zubobolju, a jedne noći tako jake grčeve u stomaku
da je pomislio da je kraj i da mu Bog ne dopušta da završi posao.
Jedne druge noći je iznenada došao do uverenja da su njegov rad i
celokupan život nepotrebni, jer on nema prijatelje i osim svoje
majke nikoga do koga mu je stalo. Ali i to ga je prošlo.
Jednog kišovitog dana je završio. Odložio je pero, snažno
izduvao nos i češkao se po čelu. Navrla su mu sećanja na poslednje
mesece, na sve borbe, odluke, razmišljanja i budućnost. To sve je
neko doživeo, ali od pre nekoliko trenutaka to više nije bio on. Pred
njim je ležao rukopis koji je taj drugi ostavio iza sebe. Stotine gusto
pisanih strana. Listao ih je i pitao se kako mu je to uspelo. Nije
mogao da se seti ni inspiracije ni prosvećenja. Sećao se samo rada.
Za troškove štampanja morao je da pozajmi novac od Bartelsa.
On sam nije imao skoro ništa. Tada su nastale teškoće. Kada je hteo
da sređene listove još jedanput pročita i izvrši ispravke, tupoglavi
izdavač nije mogao da shvati da to niko drugi ne može da uradi.
Cimerman je pisao vojvodi, a ovaj je dodao nešto novca.
Disquisitiones Arithmeticae je konačno mogla da se objavi. Tek je
napunio dvadeset godina, a već je uradio svoje životno delo. Znao je
da, ma koliko još da živi, ne bi mogao da ostvari nešto što bi moglo
da se uporedi s ovim.
U jednom pismu zatražio je Johaninu ruku i bio odbijen.
Odgovorila je da ne želi ništa da ima s njim i da misli da takav život
niko ne bi mogao da podnese. Takođe, sumnja da on život i snagu
crpi od ljudi iz svoje okoline kao zemlja od sunca ili more od reke i
da je čovek u njegovoj blizini osuđen na sivilo i nerealnost.
Klimao je glavom. Očekivao je baš takvu odluku, ali ne i tako
dobro obrazloženu. Sada preostaje samo jedno.
Put je bio užasan. Njegova majka je prilikom opraštanja plakala
kao da putuje za Kinu. A onda, iako je sebi obećao da će biti čvrst,
plakao je i on. Kočija je krenula, puna ljudi nelagodnog mirisa.
Jedna žena je jela živa jaja zajedno s ljuskom, neki čovek je bez
prestanka pričao viceve. Bili su bogohulni, ali ne i komični. Gaus je
pokušao da sve to ne gleda i čitao je najnovije izdanje Monatlicben
Korrespondenz zur Beforderung von Erd – und Himmelskunde.
Astronom Pjaci je teleskopom nekoliko noći pratio jednu avetinjsku
planetu koja se iznenada pojavila. I pre nego što je uspeo da utvrdi
njenu putanju, planeta je iščezla. Možda zabluda, a možda i lutajuća
zvezda među poznatim planetama. Uskoro je Gaus morao da sklopi
novine, jer je zalazilo sunce. Kočija se prilično ljuljala, pa mu je žena
koja jede jaja legla u krilo. Zatvorio je oči. Neko vreme je gledao
vojnike kako marširaju, magnetne linije preko zvezdanog neba,
Johanu, a onda se probudio. Iz mutnog jutarnjeg neba je padala
kiša, ali noć još nije prošla. Nije mogao da pretpostavi da će
putovati još jedanaest dana i dvadeset dve noći. To je bio užasan
put.
Kada je stigao u Kenigsberg, od umora, bola u leđima i dosade
bio je skoro bez svesti. Za gostionicu nije imao novac, tako da je
odmah krenuo ka univerzitetu. Tamo mu je natmureni
univerzitetski poslužitelj objasnio put. Kao i svi ovde, i on je
govorio nekim čudnim dijalektom. Ulice su izgledale potpuno
strano, radnje su imale nerazumljive natpise, a hrana iz krčmi
uopšte nije mirisala na hranu. Nikada nije bio tako daleko od kuće.
Konačno je pronašao traženu ulicu. Pokucao je, a posle dugog
čekanja vrata mu je otvorio jedan sasvim prašnjav čovek. Pre nego
što je Gaus uspeo da se predstavi, ovaj je rekao:
Milostivi gospodin ne prima.
Gaus je pokušao da mu objasni ko je i odakle dolazi.
Milostivi gospodin ne prima, ponovio je sluga. Ja već dugo
radim ovde i nisam nikada prekršio naređenje.
Gaus je izvadio pisma s preporukama Cimermana, Lihtenberga i
Pfafa.
Insistiram da se ova pisma dostave, rekao je.
Sluga nije odgovorio. Držao je pisma nezainteresovano, bez
ijednog pogled na njih.
 Insistiram, ponovio je Gaus. Mogu da pretpostavim da dolaze
brojni posetioci i da se treba zaštititi. Ali ja vam moram jasno reći da
nisam bilo ko.
Sluga je razmišljao. Pomerao je usne bez glasa i izgledalo je da
ne zna šta da radi. Onda je promrmljao nešto, ušao, a vrata ostavio
otvorena.
Gaus ga je sa ustezanjem pratio kroz kratak i taman hodnik do
jedne male sobe. Trebalo mu je malo vremena da mu se oči priviknu
na polutamu. Onda je ugledao zavesom zastrt prozor, jedan sto i
naslonjaču u kojoj je uvijen u ćebad nepomično sedeo jedan
patuljak. Imao je debela usta, istureno čelo i špicast i tanak nos.
Poluotvorene oči se nisu pomerale, a vazduh je bio tako zagušljiv da
se skoro nije moglo disati.
Da li je to profesor?, promuklim glasom je upitao Gaus.
A ko inače?, odgovorio je sluga.
Gaus je prišao naslonjači i nesigurnim rukama pružio primerak
Disquisitiones. Na prvoj strani je napisao nešto o poštovanju i
zahvalnosti. Čovečuljak u naslonjači nije pružio ruke.
Prigušenim glasom, Gaus je izneo ono što mu je bilo na umu.
Imam ideje, rekao je, koje još nikome nisam izložio. Čini mi se,
naime, da Euklidov prostor nije ravan, kako Kritika zdravog razuma
smatra, nego je to više fikcija, jedan lep san. Istina je vrlo neprijatna:
iskaz da se dve paralele ne dodiruju nikada nije mogao da se dokaže
i nije očigledan, kako se uvek verovalo. Ja pretpostavljam da iskaz
nije tačan. Možda prostor dopušta da, ako čovek ima jednu liniju i
jednu tačku pored nje, može beskrajno mnogo paralela da se povuče
kroz tu jednu tačku. Samo, jedno je sigurno: prostor je naboran,
iskrivljen i vrlo čudan.
Osećao se dobro kada je to izbacio iz sebe. Reči su već navirale
brže, a rečenice su se formirale same od sebe. To nije igra duha. Ja
tvrdim nešto... Pošao je ka prozoru, ali ga zaustavio jedan
preplašeni vrisak čovečuljka. Ostao je nepomičan. A onda je
nastavio.
Znam da jedan trougao dovoljne veličine, formiran između tri
zvezde tamo gore, prilikom tačnog merenja daje zbir uglova
drugačiji od očekivanih sto osamdeset stepeni. Zato što se ponaša
kao sfera. Dok je gestikulirao, primetio je paučinu na ćebetu
čovečuljka, čak nekoliko isprepletanih slojeva. Jednoga dana će
takva merenja biti moguća, produžio je dalje. Proći će još dosta
vremena, ali su potrebni pojedinci koji ne misle da sam poludeo i
koji me moraju razumeti. Mišljenje čoveka koji je proučio svet kroz
prostor i vreme više nego ijedan drugi veoma mi je važno. Čučnuo
je tako da mu je lice bilo u istoj visini s čovečuljkovim. Čekao je.
Sitne oči su se okrenule prema njemu.
Kobasica, rekao je Kant.
Molim?
Lampa treba da kupi kobasicu, rekao je Kant. Kobasice i zvezde
takođe da kupi.
Gaus je ustao.
Uljudnost me nije sasvim napustila, moja gospodo, rekao je
Kant. Kap pljuvačke pala mu je na kolena.
Milostivi gospodin je umoran, rekao je sluga.
Gaus je klimnuo glavom. Sluga je nežno dodirnuo Kantov obraz.
Čovečuljak se slabašno osmehnuo. Gaus je rado hteo da im ostavi
nešto novca, ali ga nije imao ni za sebe. U daljini su se čuli neki
sumorni glasovi.
Zatvorski hor, objasnio je sluga. To milostivom gospodinu
veoma smeta.
U kočiji, pritešnjen između pastora i debelog poručnika koji je
bezuspešno pokušavao da saputnike uvuče u razgovor, Gaus je po
treći put čitao deo o zagonetnoj planeti. Naravno da njena putanja
može da se izračuna, razmišljao je. Treba samo kod neposrednog
postupka putanju posmatrati kao elipsu a ne kao krug, pokazati više
sposobnosti i ne postupati kao svi praznoglavi.
Nekoliko dana rada i tada se može unapred predvideti gde i
kada će se planeta ponovo pojaviti. Poručnik ga je pitao za mišljenje
o špansko-francuskim odnosima, a on na to nije znao da odgovori.
Ne mislite li da tada, pitao je poručnik, to znači kraj Austrije?
Gaus je slegnuo ramenima.
I taj Bonaparta!
 Ko, molim?, pitao je Gaus. Vratio se u Braunšvajg i pismom
ponovo zaprosio Johanu. Iz ormana s otrovima na institutu za
hemiju uzeo je flašicu kurarea. Ovaj otrov je pre kratkog vremena
poslao neki istraživač zajedno sa zbirkom biljaka i kamenja iz
prekookeanskih zemalja. Jedan hemičar je to onda doneo iz Berlina
i sada je flašica stajala tu. Niko nije znao šta bi s njom. I najmanja
doza trenutno ubija. Njegovoj majci će reći da je imao srčani napad,
nenajavljen, neizbežan, po božjoj volji. Pozvao je glasnika s ulice,
presavio pismo i platio ga poslednjim novcem koji je imao. Onda je
gledao kroz prozor i čekao.
Otvorio je flašicu. Tečnost je bila bez mirisa. Da li će da deluje?
Verovatno hoće. Tako nešto se ne zna dok se ne isproba. Iznenadio
se što se tako malo plaši. Glasnik će doneti vest da se njegova
ponuda ne prihvata i tada će njegova smrt biti novi potez u igri,
nešto sa čime nebo nije računalo. Poslan je na ovaj svet sa razumom
koji mu sve što je ljudsko čini stranim, u vreme gde je svaka
preduzimljivost još uvek teška, naporna i prljava. Čini se da se s
njim zbijaju šale.
Šta je druga mogućnost, sada kada je rad napisan? Godine u
osrednjosti. Zarađivanje za hleb na ponižavajući način, kompromisi,
bojazan i muka, novi kompromisi, bez tela i duše, lagano slabljenje
svih sposobnosti, do totalne nemoći u starosti. Ne!
Začuđujuće jasno je primetio da jako drhti. Čuo je zujanje u
ušima, gledao trzanje ruku, disao brzo i glasno. Ovo ga je skoro
zabavljalo.
Neko je zakucao na vrata, a daleki glas sličan njegovom je rekao,
uđite.
Glasnik je stigao, stavio mu cedulju u ruku i sa osmehom na licu
čekao napojnicu. Na dnu poslednje fioke pronašao je još jedan
novčić. Glasnik ga je bacio uvis, napravio poluokret i uhvatio novčić
iza leđa. Sekundu kasnije, već je trčao niz ulicu.
Mislio je na božiji sud, nije verovao da će do toga da dođe. U
slučaju da dođem pred taj sud, pomislio je, reći ću par stvari.
Utrnulim rukama otvorio je Johanino pismo, položio ga na
stranu i posegnuo za flašicom. Odjednom mu se učinilo da je nešto
prevideo. Razmišljao je. Nešto neočekivano se dogodilo. Zatvorio je
flašicu. Napregnuto je razmišljao, ali odgovora nije bilo. A onda,
odjednom mu je postalo jasno. Njegova bračna ponuda je
prihvaćena.
 REKA

D ani u Karakasu su brzo prošli. Uspon na Silu4 morali su da

preduzmu bez vodiča. U stvari, utvrdili su da nijedan od
urođenika još nije bio na dvostrukoj planini. Vrlo brzo, Bonplanov
nos je počeo stalno da krvari, a najskuplji barometar im je ispao i
polomio se. Blizu vrha našli su okamenjene školjke.
Čudno, rekao je Humbolt, toliko visoko voda nikada nije mogla
da dopre, a to znači da je stigla iz unutrašnjosti zemlje.
Na vrhu ih je napao roj dlakavih pčela. Bonplan se bacio i
polegao na zemlju, a Humbolt je ostao da stoji, sa sekstantom u ruci
i okularom prepunim pčela na licu. Milele su mu preko čela, nosa,
vilice, i zavlačile mu se pod kragnu. Guverner ga je svojevremeno
opomenuo da je najvažnije ne pomerati se. Ne disati. Sačekati.
Smem li da podignem glavu, upitao je Bonplan.
Bolje ne, odgovorio je Humbolt ne pomerajući usne. Posle nekih
četvrt sata pčele su ih napustile zujeći. Izgledale su kao taman oblak
na večernjem suncu. Humbolt je priznao da mu mirovanje pod
rojem pčela nije nimalo lako palo. Jednom ili dva puta je bio blizu
toga da počne da vrišti. Seo je i masirao čelo. Nervi mu izgleda nisu
više jaki kao pre.
U čast njihovog odlaska pozorište iz Karakasa je priredilo
koncert pod otvorenim nebom. Kroz mrak su se probijali skladni
akordi, noć je bila puna zvezda, a Bonplan je imao suze u očima.
Ja to baš ne shvatam, šapnuo je Humbolt. Meni muzika ne znači
baš mnogo.
S natovarenim mazgama krenuli su u pravcu Orinoka. Oko
glavnog grada prostirala se ravnica hiljadama milja daleko. Bez
drveća, bez grma ili brežuljaka. Bilo je toliko svetlosti da im se činilo
da hodaju po bleštavom ogledalu, njihove senke ispod i prazno
nebo iznad kao da su odražavala dva bića iz drugog sveta. Jesmo li
uopšte živi?, posle dužeg hodanja je upitao Bonplan. Ni ja to ne
znam, ali svakako moramo da nastavimo da hodamo, odgovorio je
Humbolt. Kada su prvi put ponovo videli drveće, bare i travu, više
nisu znali koliko dugo su išli. Humboltu je teško palo da ponovo
očitava dva hronometra. Vreme mu više nije toliko značilo. Ljudi su
im dolazili u susret i bacali šešire u vazduh. Tek kada su više puta
pitali za datum, uverili su se da su na putu samo dve nedelje.
U Kalabozu su sreli starog čoveka koji nikada nije napuštao svoje
selo. Uprkos tome, imao je laboratoriju. Različite staklene posude,
flaše, metalne instrumente za merenje zemljotresa, vlažnosti
vazduha i magnetizma. Tu je bila i primitivna mašina čija je igla
poskakivala kada se u njenoj blizini laže ili govore gluposti. Bio je tu
i aparat s velikim brojem točkića koji su se okretali u različitim
smerovima, zujali i kuckali. Kao rezultat tog rada, aparat je na
jednom kraju izbacivao svetle varnice.
Ovu zagonetnu mašinu sam lično otkrio, rekao je stari čovek. Ja
sam veliki pronalazač.
Bez sumnje, odgovorio je Humbolt, ali... Bonplan ga je povukao
u stranu. Stari čovek je još brže pokretao točkiće, a varnice su sve
jače praskale. Napon je postao tako snažan da se starom čoveku
digla kosa na glavi.
Veoma upečatljivo, rekao je Humbolt, ali ovaj fenomen se naziva
galvanizmom i poznat je širom sveta. I ja imam tako nešto kod sebe.
Dejstvo je isto, samo mnogo snažnije. Pokazao je lajdensku bocu.
Kada je protrljam kožicom, na sve strane iskaču varnice.
Stari čovek je ćuteći trljao bradu.
Humbolt ga je potapšao po ramenu. Poželeo mu je mnogo sreće
u daljem radu. Bonplan mu je ponudio nešto novca, ali ovaj to nije
hteo da primi.
Ja za to nisam mogao da znam. Daleko sam od svega toga, rekao
je stari čovek.
Naravno, potvrdio je Bonplan. Stari čovek se nakašljao i ponovio
da to nikako nije mogao da zna. Stajao je pred kućom i mahao sve
dok mu nisu nestali iz vida.
Stigli su do jednog jezera. Bonplan je skinuo odeću i ušao u
vodu. Odjednom je bolno zakukao i potpuno nestao pod vodom. U
vodi su živele električne jegulje.
 Tri dana kasnije, Humbolt je utrnulom rukom zapisivao
rezultate ispitivanja jegulja. One mogu da zadaju udarce i bez
direktnog kontakta. Pri udaru se ne vide iskre, elektrometar ne
pokazuje ništa, magnetna igla se ne pokreće, nema nijednog
prepoznatljivog znaka osim bola koji pričinjavaju. Ako jegulju
uhvatiš obema rukama ili je držiš u jednoj, a komad metala u drugoj
ruci, dejstvo se pojačava. Isto tako, ako se dva čoveka drže za ruke, a
jedan od njih dodirne jegulju, obojica osete udarac u isto vreme i sa
istom jačinom. Opasna je samo njihova prednja strana, a one same
su imune na ova električna pražnjenja. To je neizmeran bol, tako da
čovek uopšte ne može da shvati šta mu se događa. Celo telo utrne,
čovek je potpuno zbunjen, spopadne ga vrtoglavica, svest je
usporena, a sećanja se gube. Čoveku se čini kao da više pripada
spoljnom svetu nego sopstvenom telu.
Zadovoljni, jahali su dalje. Kakav srećan slučaj, kakav poklon,
ponavljao je neprestano Humbolt. Bonplan je hramao, a ruke su mu
bile bez osećaja. Danima nakon tog događaja Humboltu su se u
vidnom polju pričinjavale varnice, a naročito kad sklopi oči. Još
dugo su mu kolena bila ukrućena kao kod nekog starca.
U visokoj travi pronašli su onesvešćenu devojčicu, staru oko
trinaest godina. Odeća joj je bila pocepana. Bonplan joj je sipao lek u
usta, a ona ga je ispljunula, zakašljala se i počela da vrišti. Dok je
Bonplan blagim glasom pokušavao da je umiri, Humbolt se
nervozno kretao tamo-amo. Ukočena od straha, devojčica je gledala
čas u jednog, čas u drugog. Bonplan ju je pomilovao po glavi, a ona
je počela da jeca.
Neko joj je uradio nešto strašno, rekao je Bonplan.
A šta to?, upitao je Humbolt.
Bonplan mu je uputio jedan dugi pogled.
Bilo kako bilo, mi moramo dalje, nastavio je Humbolt.
Bonplan je ponudio devojčici vodu i ona je žurno ispila. Nije
htela ništa da jede. Pomogao joj je da stane na noge, a ona je bez
ijednog znaka zahvalnosti otrčala dalje.
Verovatno od vrućine, rekao je Humbolt. Deca zalutaju, pa se
onesveste.
 Bonplan ga je gledao neko vreme, a onda odsutno odgovorio:
Da, verovatno.
U gradu San Fernando prodali su mazge i na licitaciji kupili
široku jedrilicu s drvenom kabinom, namirnice za mesec dana i
pouzdano oružje. Humbolt se raspitivao o ljudima koji imaju
iskustva s rekom. Uputili su ga na četvoricu ljudi koji su sedeli pred
krčmom. Jedan je nosio cilindar na glavi, jedan je držao parče trske
u uglu usana, na jednom je visio neverovatan broj mesinganog
nakita, a četvrti je bio bled, arogantan i nije progovorio ni jednu
jedinu reč.
Znate li za kanal između Orinoka i Amazona?, upitao ih je
Humboit.
Naravno, odgovorio je onaj s cilindrom.
Ja sam ga već preplovio, rekao je onaj s nakitom.
I ja takođe, dodao je onaj s cilindrom. O njemu kruže razne
priče.
Humbolt je zbunjeno ćutao. Kao i uvek, rekao je posle kraćeg
vremena. Želeo bih da izmerim kanal i potrebni su mi iskusni
veslači.
Šta mi dobijamo za to?, upitao je onaj s cilindrom.
Novac i znanje.
Treći je izvadio trsku iz usta i onda rekao: Novac je bolji od
znanja.
Mnogo bolji, rekao je onaj s cilindrom. Uostalom, život je
đavolski kratak, pa zašto se s njim kockati.
Zato što je kratak, dobacio je Bonplan.
Ova četvorica pogledaše jedan drugog, a onda Humbolta.
Zovemo se Karlos, Gabrijel, Mario i Hulio, rekao je onaj s
cilindrom. Dobri smo veslači, ali nismo jeftini.
U redu, odgovorio je Humbolt.
Na putu do prenoćišta pratio ih je čupavi ovčarski pas. Humbolt
je stao, a pas je njušio njegove cipele. Humbolt ga je počešao iza
uha, pas je zaskičao od sreće, malo se izmakao i zarežao na
Bonplana.
Baš mi se sviđa, rekao je Humbolt. Očigledno je da nema
vlasnika. Povešću ga sa sobom.
 Ali brod je isuviše mali, a pas hoće da ugrize i prilično smrdi.
To moramo prihvatiti, rekao je Humbolt. Dopustio je psu da
spava u njegovoj sobi. Kada su sledećeg jutra došli na brod, tako su
navikli jedan na drugoga kao da su uvek zajedno živeli.
O psu nije bilo reči, rekao je Hulio.
Dalje ka jugu, nadovezao se Mario i pomerio svoj cilindar, gde
žive mahniti ljudi koji govore unazad, postoje patuljasti psi s
krilima. Ja sam to lično video.
I ja isto, rekao je Hulio, ali sada su istrebljeni. Pojele su ih ribe
koje govore.
Humbolt je uzdahnuo, a onda sekstantom i hronometrom
odredio poziciju grada. Karte su opet bile pogrešne.
Uskoro su i poslednji tragovi naseljenosti bili iza njih. Krokodila
je bilo svuda unaokolo. Plivali su u vodi kao debla, dremali na obali
širom otvorenih čeljusti, a po leđima su im skakutale male čaplje.
Jednom prilikom je pas skočio u vodu, a krokodili su se odmah
ustremili ka njemu. Bonplan ga je izvukao na brod. Šape su mu bile
krvave. Grizle su ga pirane. Lijane su dodirivale površinu vode, a
stabla su se naginjala nad rekom.
Privezali su brod uz obalu i dok je Bonplan skupljao biljke,
Humbolt je krenuo u obilazak. Prelazio je preko korenja, provlačio
se između stabala, a niti paukove mreže lepile su mu se za lice.
Otkidao je cveće sa žbunova, jednom leptiru je spretnim zahvatom
slomio leda i s puno ljubavi ga stavio u botaničku torbu. A onda je
primetio da stoji pred jaguarom.
Životinja je podigla glavu i pogledala ga. Humbolt je napravio
korak u stranu. Jaguar je digao njušku. Humbolt se ukočio. Posle
dužeg vremena, spustio je glavu na prednje šape. Humbolt je
krenuo korak unazad, a onda još jedan. Jaguar ga je pažljivo gledao,
ali nije podigao glavu. Repom je rasterivao muve. Humbolt se
okrenuo. Osluškivao je, ali iza njega se ništa nije čulo. Zaustavio je
disanje, ruke priljubio uz telo, naslonio bradu na grudi i krenuo,
pogleda uprtog u noge. Polako, korak po korak, a onda postepeno
sve brže. Nije smeo da se spotakne i nije smeo da se osvrne. A onda
više nije mogao da izdrži i počeo je da trči. Grane su ga šibale po
licu, a insekti mu se lepili za čelo. Spoticao se, zapleo se u jednu
lijanu i pocepao rukav, a opale grančice su letele na sve strane.
Potpuno mokar od znoja i bez daha, dočepao se broda.
Bonplan je zgrabio pušku, a veslači su se uspravili.
Ne, rekao je Humbolt. Odložite pušku.
Ali to je dobro oružje, moramo ubiti zver i doći do lepog trofeja.
Humbolt je odmahnuo glavom.
Ali zašto ne?
Jaguar me je pustio da odem, završio je Humbolt.
Bonplan je mrmljao nešto o sujeverju i odvezao konopce. Veslači
su se cerili. Na sredini reke, Humbolt više nije mogao da shvati
sopstveni strah. Odlučio je da u dnevniku taj događaj opiše
drugačije. Tvrdio je da su se s puškama na gotovs vratili u šumu, ali
jaguara nisu mogli da pronađu.
Pre nego što je završio s pisanjem počela je provala oblaka. Brod
se punio vodom. Žurno su zaveslali ka obali. Tamo ih je sačekao
potpuno nag, zarastao u bradu i od prljavštine potpuno
neprepoznatljiv čovek.
Ovo su moje biljke, rekao je čovek, i ako platite, možete ovde da
prenoćite.
Humbolt mu je platio i upitao, gde je kuća?
Ne postoji kuća. Zovem se don Ignacio, plemić iz Kastilje, a ceo
svet je moja kuća. Ovde su moja supruga i ćerka.
Humbolt se poklonio potpuno nagim ženama i nije znao gde da
gleda. Veslači su razapeli platna između drveća i smestili se ispod
njih.
Da li vam treba još nešto, upitao je don Ignacio.
U ovom trenutku ne, iscrpljeno je odgovorio Humbolt.
Nijedan moj gost se nikada nije žalio da mu nešto nedostaje,
rekao je don Ignacio. Vrlo dostojanstveno se okrenuo i napustio ih.
Kiša je penušala po njegovoj glavi i ramenima. Mirisao je na cveće,
vlažnu zemlju i đubre.
Ponekad mi se čini, rekao je Bonplan zamišljeno, kao čista
zagonetka razlog zbog koga sam ovde. Beskrajno daleko od kuće, ni
od koga ovamo upućen, jednostavno zbog nekog Prusa koga sam
sreo na stepenicama.
 Humbolt dugo nije mogao da zaspi. Veslači nisu prestajali jedan
drugome da šapuću priče pune zapleta, koje su im bile usađene
duboko u svest. I svaki put kada bi uspeo da odgurne na stranu
leteće kuče, preteće žene-zmije, borbe na život i smrt, ugledao bi oči
jaguara. Pronicljive, pametne, bez milosti. Onda je ponovo došao
sebi i slušao kišu, veslače i plašljivo režanje psa. U neko doba je ušao
Bonplan, uvio se u ćebe i odmah zaspao. A kada je izašao iz kabine,
Humbolt ga nije čuo.
Sledećeg jutra sunce je stajalo visoko na nebu i izgledalo je kao
da kiša nije ni padala. Don Ignacio se od svojih gostiju oprostio
gestovima vlasnika zamka. Njegova žena je napravila dvorski
naklon, a ćerka je pomilovala Bonplana po mišici. On joj je stavio
ruku na rame i sklonio joj pramen kose s lica.
Vetar je bio vreo kao da dolazi iz peći. Rastinje na obali je
postajalo sve gušće. Ispod drveća su se videla bela kornjačina jaja,
gušteri su visili kao ukras na truplu broda. Često su se na površini
vode videli obrisi ptica, čak i onda kada je nebo bilo prazno.
Čudno redak optički fenomen, rekao je Humbolt.
To nema veze s optikom, odgovorio je Mario. Ptice neprekidno
umiru, u svakom momentu. Njihov duh i dalje živi na površini
vode. Negde mora da živi, a na nebu ih ne žele.
A insekti, upitao je Humbolt.
Oni ne umiru uopšte. To i jeste problem.
I stvarno, bilo je sve više i više moskitosa, dolazili su s drveća, iz
vazduha i iz vode. Dolazili su sa svih strana, ispunjavali vazduh
zujanjem, bockali, usisavali i na svakoga koga su ubili dolazilo je još
stotinu novih. Lica ljudi su bila stalno krvava. Ni debele marame
prebačene preko glave nisu donosile olakšanje. Ubadali su i kroz
tkaninu.
Ova reka ne trpi ljude, rekao je Hulio. Pre nego što je počeo da
krstari, i Aguiro je bio pri zdravom razumu. Tek ovde mu je palo na
pamet da se proglasi za imperatora.
Poremećeni ubica, prvi istraživač Orinoka!, rekao je Bonplan. To
baš ima smisla.
Taj jadni čovek nije ništa istražio. Isto toliko ptica istražuje
vazduh ili riba vodu. Sigurno da nema smisla.
 Kao ni Nemac za humor, dobacio je Bonplan.
Humbolt ga je pogledao dignutih obrva.
To je bila samo šala, rekao je Bonplan.
Ali nepravedna šala! Jedan Prus može veoma dobro da se smeje.
U Pruskoj se ljudi mnogo smeju. Treba se samo setiti Vilandovih
romana ili izvanrednih Grifijusovih komedija. I Herder je umeo da
pravi dobre šale.
To ne dovodim u sumnju, rekao je umorno Bonplan.
Onda je sve u redu, rekao je Humbolt i počeo da češka kožu psa,
prepunu krvavih mesta od uboda insekata.
Uplovili su u Orinoko. Reka je bila toliko široka da se moglo
poverovati da plove po moru. Daleko na drugoj obali ocrtavala se
šuma kao optička varka. Vodenih ptica kao da nije bilo. Od vreline
je izgledalo da nebo treperi.
Posle nekoliko sati, Humbolt je otkrio da ima buve na nožnim
prstima. Morali su da prekinu plovidbu. Bonplan je sređivao biljke,
Humbolt je sedeo u stolici za rasklapanje, noge je potopio u posudu
sa razblaženim sirćetom i crtao karte toka reke. Pulex penetrans,
obične peščane buve. Detaljno ću ih opisati, ali u dnevniku neću
naznačiti da su lično mene napale.
Pa to nije najgora stvar na svetu, rekao mu je Bonplan.
O sticanju slave i načinu na koji se neko veliča sam dosta
razmišljao, rekao je Humbolt. Ako se za nekog čoveka sazna da ima
buve medu nožnim prstima, niko više neće ozbiljno da ga shvati.
Potpuno je svejedno šta je taj do tada doprineo.
Dan iza toga dogodila se nesreća. Na posebno širokom mestu na
reci, odakle nijedna obala nije mogla da se vidi, vetar je okrenuo
jedro u suprotnom smeru. Brod se nagnuo, jedan talas im je
zapljusnuo palubu i tuce listova papira je upalo u reku. Brod se
naginjao još jače, tako da im je voda stigla skoro do kolena.
Pas je zavijao, a ljudi su hteli da napuste brod. Humbolt je
skočio, brzinom munje odvezao pojas s hronometrom i oficirskim
glasom naredio da se niko ne pomera. Reka je ljuljala brod, jedro je
visilo i. mlataralo napred-nazad, a siva leđa brojnih krokodila su se
približavala.
 Bonplan se ponudio da otpliva do obale i dovede pomoć.
Tu nema pomoći, rekao je Humbolt i prebacio pojas preko glave.
Ako nekome to već nije palo na pamet, ovo je prašuma. Možemo
samo da čekamo.
I stvarno. U poslednjem trenutku, vetar je zahvatio jedro i brod
se polako uspravio.
Izbacite vodu, dreknuo je Humbolt.
Grdeći jedan drugog, veslači su loncima, kapama i šoljama žurno
izbacivali vodu s broda. Posle kraćeg vremena brod je bio
osposobljen za plovidbu. Listovi papira, osušene biljke, pera za
pisanje i knjige plivali su po reci. U daljini, kao da mu se žuri da
napusti ovo mesto, plovio je jedan cilindar.
Ponekad sumnjam, rekao je Bonplan, da ću se ikada vratiti kući.
To je vrlo moguće, odgovorio mu je Humbolt, koji je veoma pažljivo
ispitivao da li na satovima ima oštećenja.
Uskoro su stigli do ozloglašenih slapova. Reka je bila prepuna
stena, a voda je penušala tako snažno da se činilo kao da ključa.
Natovarenim brodom je bilo nemoguće ovuda proći. Jezuiti mesne
misije, teško naoružani, grubih crta, više slični vojnicima nego
sveštenicima, primili su ih vrlo nepoverljivo. Humbolt se obratio
upravniku misije, mršavom čoveku lica žutog od groznice, i
pokazao mu svoju putnu ispravu.
Dobro, rekao je otac Zea. Izdao je kratku naredbu kroz otvoren
prozor, a ubrzo zatim šest duhovnika uvedoše dvojicu domorodaca.
Ovi zaslužni ljudi, rekao je otac Zea, poznaju ove brzake bolje od
bilo koga. Dobrovoljno su se prijavili da kroz slapove provedu
odgovarajući brod. Vi sačekajte ovde dok brod ne bude prebačen niz
reku, a onda možete nastaviti put. Dao je znak rukom, a njegovi
ljudi su izveli urođenike i odgurnuli ih nogama.
Veoma sam vam zahvalan, rekao je Humbolt, ali bih želeo da
platim ovu uslugu.
Nema potrebe, odgovorio je otac Zea, nije to ništa, problem je
samo neodgovornost ovih ljudi. Prijave se dobrovoljno, a onda ne
možete da ih pronađete. Svi izgledaju potpuno isto.
Brod za dalje putovanje je bio spreman. Bio je tako uzan da bi
morali da sede jedan iza drugog. I to na sanducima s
instrumentima.
Radije jedan mesec u paklu nego to, rekao je Humbolt.
Onda ćete dobiti oboje, obećao je otac Zea. I pakao i brod.
Te večeri su posle više nedelja prvi put dobro jeli. Servirano je
čak i špansko vino. Kroz prozor se čulo nadvikivanje veslača, koji
nisu mogli da se slože oko događanja u nekoj priči.
Imam utisak, rekao je Humbolt, da se ovde neprestano ispredaju
priče. Čemu to stalno i dosadno prepričavanje izmišljenih događaja,
u kojima nema baš nikakve pouke?
Probali smo sve, odgovorio je otac Zea. Izmišljene priče su
napismeno zabranjene u svim kolonijama. Ali, ljudi su tvrdoglavi, a
i sveta moć Crkve ima granice. To leži u zemlji. Pitam se, nastavio
je, da li ste možda negde sreli čuvenog La Kondamina.
Humbolt je odmahnuo glavom.
Ja sam ga sreo, rekao je Bonplan. To je stariji čovek koji se u Pale
Roajalu svađao s kelnerima.
Upravo on. Ovde postoji još jedan ili dva starca koji ga se sećaju.
Ali i jedna žena. Veoma stara, ali zbog praha dobijenog od nekog
lošeg vrača ne može da umre. Stravičan prizor. Njenu priču vredi
čuti. Smem li da vam je ispričam?
Humbolt je duboko uzdahnuo.
Svojevremeno, počeo je otac Zea, Akademija je svoja tri najbolja
zemljomera, La Kondamina, Bužera i Godena, poslala da utvrde
dužinu Ekvatora. Iz estetskih razloga, pre svega, odbačena je
Njutnova ružna teorija da se Zemlja zbog rotiranja spljoštila. Zastao
je i par sekundi ukočeno gledao u sto. Neki krupan insekt sleteo mu
je na čelo. Instinktivno, Bonplan je podigao ruku, a onda zastao i
spustio je.
Da izmere Ekvator, nastavio je otac Zea. Znači, da povuku liniju
tamo gde je nikada biti neće. Da li ste je vi tamo napolju videli?
Linije postoje negde na drugim mestima. Koščatom rukom pokazao
je kroz prozor na šipražje i biljke s rojevima insekata oko sebe. Ovde
linije ne postoje.
Linije postoje svuda, rekao je Humbolt, one su samo apstraktne.
Gde god je prostor, postoje i linije.
 Prostor je negde drugde, rekao je otac Zea.
Prostor je svuda.
Svuda je izmišljen.
A postoji tamo gde ga zemljomeri unesu. Otac Zea je zatvorio
oči, podigao čašu s vinom i spustio je a da nije otpio. Ova tri čoveka
su neverovatno precizno radila. Uprkos tome, njihova merenja se
nisu poklapala. Dva geografska minuta na aparatu La Kondamina
bila su tri na Bužerovom priboru, a pola stepena na Godenovom –
stepen i po kod La Kondamina. A da bi izvukli jednu takvu liniju
zavisili su od svojih astronomskih merenja. Tako upotrebljivih i
pokretnih satova, otac podsmešljivim pogledom okrznu Humboltov
hronometar, u ono vreme nije bilo. Te stvari nisu bile u uobičajenoj
upotrebi pri merenju. Petnaest grama graška i petnaest grama
zemlje ipak nisu iste težine. Pri tome još i vrelina, vlaga, komarci i
neprekidna borba i krici životinja. Ljude je obuzeo napad gneva, bez
razloga i cilja. Besprekorno vaspitan, La Kondamin je ispremeštao
sve Bužerove merne instrumente, a ovaj je polomio sve Godenove
olovke. Svakodnevno su izbijali sukobi, dok Goden jednom
prilikom nije izvadio mač i posrćući otišao u šumu. Sukob se
nastavio par nedelja kasnije, između Bužera i La Kondamina. Otac
Zea je prekrstio ruke. Možete li to da shavatite? Tako civilizovani
ljudi, s velikim vlasuljama, monoklima i parfimisanim maramicama.
La Kondamin je najduže izdržao. Osam godina je proveo u šumi u
pratnji samo jednog jedinog vojnika, bolesnog od groznice. Krčio je
šumske staze, koje bi se zatvarale čim bi se okrenuo, obarao je stabla
koja bi već preko noći počela ponovo da se dižu uvis. Uprkos
prirodi koja se opirala, uspostavio je mrežu brojeva. Izvukao je
trougao čiji se zbir uglova postepeno približavao sto osamdesetom
stepenu, trigonometrijski izmerio luk čija je zakrivljenost
uključivala čak i treperenje vazduha. A onda je poslao Akademiji
pismo. Bitka je izgubljena. Svi dokazi vode ka Njutnovoj teoriji.
Zemlja je spljoštena i sav posao je bio uzaludan.
Bonplan je dohvatio flašu s vinom i otpio jedan veliki gutljaj.
Izgleda da je zaboravio da su čaše pred njima. Humbolt mu je
uputio veoma strog pogled.
 I tako je ovaj poraženi čovek krenuo nazad. Četiri meseca je
putovao tada još bezimenom rekom. Tek kasnije ju je krstio u
Amazon. Na putu je crtao karte, davao imena planinama, beležio
temperature, vrste riba, insekte, zmije i upoznavao ljude. I to ne
zato što ga je to interesovalo već jednostavno da sačuva razum.
Nikada posle toga u Parizu nije pričao o tim događajima kojih su se
jedan ili drugi njegov vojnik sećali. Ni o grlenim glasovima i
preciznim i otrovnim strelama iz šiblja, ni o noćnim svetlećim
pojavama, a naročito ne o onima malim poremećajima stvarnosti,
kada svet u jednom momentu iskorači u nerealno. Tada doduše
drvo još uvek izgleda kao drvo, voda koja se kovitla na vodu liči, ali
čovek se naježi kada u tome prepozna mimikriju nečeg stranog. U
to vreme je La Kondamin i otkrio taj kanal koji je Aguir Mahniti
pomenuo. Taj spoj dve najveće reke kontinenta.
Ja ću i dokazati da on postoji, rekao je Humbolt. Svi veliki tokovi
se povezuju. Priroda je jedna celina.
Ah, tako? Otac Zea je sumnjičavo vrteo glavom. Godinama
kasnije, kada je La Kondamin već dugo bio član Akademije, star,
poznat, kada se više nije tako često uz krike budio i bio ponovo
spreman da veruje u Boga, proglasio je kanal velikom zabludom.
Rekao je da u unutrašnjosti zemlje između ove dve velike reke ne
postoji nikakva veza, tako nešto unosi nered u kontinent i smetalo
bi njegovoj veličanstvenosti. Otac Zea je zaćutao nekoliko
trenutaka, a onda ustao i poklonio se.
Želim vam lepe snove, barone. I probudite se u dobrom
raspoloženju.
U rano jutro, bolni krici su ih trgli iz sna. U dvorištu su dva
kaluđera kožnim kaiševima šibala čoveka vezanog lancima.
Humbolt je dotrčao i upitao šta se događa.
Ništa, odgovorio je jedan od sveštenika. A što pitate?
Jedna stara stvar, rekao je drugi. To nema nikakve veze s vašim
daljim putovanjem. Onda je šutnuo Indijanca nogom. Ovome je
trebalo malo duže da shvati i da na lošem španskom potvrdi da je
reč o starom poslu, koji nema veze s putovanjem.
Humbolt se izmakao, a Bonplan, koji je u međuvremenu došao,
gledao ga je s mnogo prekora.
 Otac Zea ih je pozvao sebi i pokazao im svoju najveću
dragocenost, raščupanog papagaja koji govori pojedine rečenice na
jeziku jednog izumrlog plemena. Pre dvadeset godina tih ljudi je još
bilo ovde. Sada nema ni jednog jedinog živog i niko ne razume šta
ova ptica priča.
Humbolt je ispružio ruku i papagaj je sleteo na nju. Gledao je u
pod kao da mora da razmisli, zamahnuo krilima i rekao nešto
nerazumljivo.
Zašto je to pleme nestalo, raspitivao se Bonplan.
To se događa, odgovorio je otac Zea.
Kako to?
Otac Zea ga je suženim očima ispitivački posmatrao. Tako je,
naravno, najlakše. Čovek dođe ovde, sažaljeva svakoga ko izgleda
tužno, a onda kod kuće ispreda najgore priče. Ali onaj ko iznenada s
pedeset ljudi mora da vlada nad deset hiljada divljaka, ko se svake
noći pita šta ti glasovi iz šume znače i svakog jutra se čudi što je još
uvek živ, taj verovatno sudi drugačije.
To je nesporazum, rekao je Humbolt. Niko nije hteo bilo šta da
kritikuje.
Ali ipak, možda, počeo je da govori Bonplan, nešto bih voleo da
znam. Onda je naglo zastao i nije mogao da poveruje da ga je
Humbolt upravo nagazio. Papagaj se okretao tamo-amo, rekao
nešto, a onda ih s očekivanjem zagledao.
Tako je, odgovorio mu je Humbolt. Želeo je da bude učitiv i
prema njemu.
Izgledalo je da ptica malo razmišlja, a onda je sastavila jednu
dugačku rečenicu.
Humbolt je sklopio ruke, papagaj ga je malo kljucnuo, a onda
nekako nevoljno odleteo.
Dok su dva Indijanca provodila njihov brod kroz slapove,
Humbolt i Bonplan su se popeli na granitnu stenu iznad misije.
Negde visoko bi trebalo da se nalazi pećina-groblje. Čovek je jedva
mogao da korakne, samo su istureni glineni kristali nudili oslonac.
Kada su došli gore, Humbolt je s koncentracijom koja je popuštala
samo onda kada bi morao da ubije komarca, pisao o pogledu na
brzake, o dugi iznad reke i njenom vlažnom i srebrnom sjaju. A
onda su nesigurno prešli preko ivice do susednog vrha i ulaza u
pećinu.
Bilo je na stotine leševa. Svaki u sopstvenoj korpi od palminog
lišća, s rukama savijenim oko kolena i glavom pritisnutom na grudi.
Najstariji su već postali skeleti, ostali su bili u različitim
stadijumima raspadanja. Koža koja visi u dronjcima, utroba isušena
i pretvorena u grudvu, oči crne i male kao semenke voća. Mnogima
je meso izgrebano s kostiju. Šumovi reke ovde nisu dopirali. Bilo je
tako tiho da su čuli sopstveno disanje.
Ovde je sasvim mirno, rekao je Bonplan, drugačije od ostalih
pećina. Tamo su bili mrtvaci, a ovde samo tela. Čovek se ovde oseća
sigurnije.
Humbolt je izvukao veći broj leševa iz njihovih korpi. Odvojio je
lobanje od kičme, izvadio zube iz vilica i skidao prstenje s prstiju.
Jedan dečiji leš i dva odrasla je zavio u platno i čvrsto uvezao tako
da zavežljaj mogu da nose dvojica.
Mislite li ozbiljno da ovo ponesemo?, pitao je Bonplan.
Uhvatite to već jednom, nestrpljivo mu je odgovorio Humbolt.
Ja ovo sam ne mogu da ponesem.
Prilično kasno su se vratili u misiju. Noć je bila jasna, zvezde su
sijale posebnim sjajem, rojevi insekata su stvarali neko crvenkasto
svetlo i sve je mirisalo na vanilu. Indijanci su ćutali i držali se
povučeno. Stare žene su zurile kroz prozore, a deca su bežala od
njih. Jedan čovek obojenog lica stao im je na put.
Šta imate u maramama?, upitao je.
Razne stvari, rekao je Humbolt, svašta.
Uzorci kamenja, dodao je Bonplan, i biljke.
Čovek je prekrstio ruke.
I kosti, rekao je Humbolt.
Bonplan se stresao.
Od krokodila i morskih krava.
Od morskih krava, ponovio je Indijanac.
Da, hoćete li da ih vidite? ponudio je Humbolt.
Bolje ne. Čovek se izmakao na stranu i dodao: Više volim da vam
verujem.
 Sledeća dva dana im nisu bila laka. Nisu našli indijanskog vodiča
s kojim bi mogli da razgledaju okolinu, a i sami jezuiti bi uvek
nekud žurili kada bi im se Humbolt obratio. Svi ovi ljudi su, pisao je
Humbolt bratu, toliko sujeverni da je primetno koliko je još dugačak
njihov put do slobode i razuma. Za ta dva dana im je jedino uspelo
da uhvate jednog malog majmuna, koga do tada nijedan biolog nije
opisao.
Trećeg dana su dva dobrovoljca uspela da novi brod neoštećen
provedu kroz opasne struje. Oni sami su prošli s lakšim povredama.
Humbolt im je poklonio nešto novca i jedan par staklenih kuglica.
Utovarili su sanduke s instrumentima, kavez s majmunom i
zavežljaj s kostima. Oprostili su se od oca Zea i izjavili da će mu
celog života biti zahvalni na pomoći koju im je pružio.
Budite obazrivi, rekao je otac Zea, inače će ta zahvalnost kratko
da traje.
I četiri veslača su se ukrcala na brod i odmah je počela žestoka
diskusija o brodskom tovaru.
Prvo pas, pa onda ovo ovde! Hulio je pokazao na zavežljaj s
leševima.
Plašite li se toga?, upitao ih je Humbolt.
Naravno, rekao je Mario.
Ali zašto?, pitao je Bonplan. Da se odjednom ne probude?
Pa baš zato, rekao je Hulio.
A više će i da vas košta, dodao je Karlos. Iza slapova reka je još
uvek bila uzana, a rečni tok vrlo brz, pa se brod prilično ljuljao.
Voda je penušala i ispunjavala vazduh kapljicama, a pored stena su
prolazili opasno blizu. Moskitosi su bili nemilosrdni. Izgledalo je da
neba nema, samo komaraca. Uskoro su ljudi prestali da ih ubijaju.
Navikli su da stalno krvare.
U sledećoj misiji su ih poslužili paštetom od mrava. Bonplan je
odbio da jede, a Humbolt je pristao da malo proba. Posle toga se
izvinio i nestao za neko vreme u šumi.
Zanimljivo je kao mogućnost za rešavanje problema ishrane,
rekao je kad se vratio.
Cela ova oblast je nenaseljena, rekao je Bonplan. Jedino čega
dovoljno ima je hrana.
 Šta imate u ovim platnenim balama?, upitao ih je starešina sela.
To mi je strašno sumnjivo.
Kosti morskih krava, odgovorio je Bonplan.
Kosti tako ne mirišu.
E pa dobro, rekao je Humbolt, priznaćemo vam. Ovi mrtvi su
toliko stari da više ne mogu da se nazovu leševima. A konačno, ceo
svet se sastoji od mrtvih tela. Svaka šaka zemlje je jednom bila
čovek, a pre toga jedan drugi čovek, ovaj vazduh koji udišemo su u
međuvremenu već hiljadu puta udisali umrli. Šta je svima vama? U
čemu je problem?
Ja sam samo pitao, rekao je bojažljivo starešina.
Protiv napada moskitosa stanovnici sela su sagradili kolibe od
blata s ulazom koji se zatvara. Unutra se upali vatra od koje insekti
pobegnu. Onda se uđe u kolibu, potpuno se zatvori ulaz, ugasi vatra
i nekoliko sati se provede u vrelom vazduhu bez ujeda komaraca. U
jednoj takvoj kolibi Bonplan je sređivao skupljene biljke tako dugo
dok izmučen nije pao u nesvest. Preko puta njega, gušeći se od
kašlja, poluslep, Humbolt je pisao bratu. Kraj nogu mu je ležao pas i
krkljao. Kada su konačno, žmirkajući i u smrdljivoj odeći, izašli
napolje i željno udahnuli vazduh, dotrčao je jedan čovek koji hteo
da im čita iz dlana. Bio je nag, namazan s mnogo boja i s perjem na
glavi. Humbolt ga je odbio, ali Bonplana je zainteresovao. Čitač s
dlana ga je uhvatio za prste, podigao obrve i zagledao se u dlanove.
Aha, govorio je više za sebe, aha, aha.
Molim?
Čitač sudbine je mahao glavom. Ništa nije sigurno. Može biti i
ovako i onako. Svako je kovač svoje sreće. Ko može da zna kakva je
budućnost?
Ma vidite li vi nešto?, nervozno ga je pitao Bonplan.
Dug život, bez sumnje, čitač je slegao ramenima.
A zdravlje?
Opšte stanje uglavnom dobro.
Do đavola, viknuo je Bonplan. Hoću da znam šta znači taj čudni
pogled.
Kakav pogled? Dug život i dobro zdravlje. To ovde stoji i ja sam
to i rekao. Da li se gospodinu sviđa ovaj kontinent?
 Zašto pitate?
Ovde ćete biti vrlo dugo.
Bonplan se nasmejao. U to sumnjam. Dugačak život i to baš
ovde? Sigurno ne. Jedino ako me neko na to primora.
Čitač dlana je uzdahnuo i zadržao Bonplanovu ruku još neko
vreme, kao da ga ohrabruje. Onda se okrenuo Humboltu.
Ovaj je odmahivao glavom.
Ne košta skoro ništa.
Ne, rekao je Humbolt.
Jednim brzim pokretom čitač je zgrabio Humboltovu ruku. On
je želeo da se oslobodi, ali čitač je bio jači. Primoran da učestvuje,
Humbolt se kiselo nasmejao. Čitač je nabrao čelo i povukao ruku
bliže sebi. Naginjao se napred, pa se onda povlačio unazad,
zatvarao oči i naduvavao obraze.
Morate već nešto da kažete, oštro je rekao Humbolt. Imam ja
drugog posla. A i ako vidite nešto loše, slobodno recite, ja ionako ne
verujem ni jednu jedinu reč.
Ovde ne stoji ništa loše.
Nego šta?
Ništa. Čitač je ispustio Humboltovu ruku. Žao mi je, ne treba
ništa da platite. Pogrešio sam.
Ja to ne mogu da razumem, rekao je Humbolt.
Ni ja. Tu nema ničega. Nema prošlosti, nema sadašnjosti, nema
budućnosti. Ovako nešto nisam nigde video. Čitač je pažljivo
zagledao Humbolta. Nikad ni kod koga.
Humbolt je razgledao svoju ruku.
Ali to je glupost. Naravno da je vaša greška. Možda ste izgubili
obdarenost.
Čitač je prignječio jednog komarca na svom stomaku. Možda
nikad i nisam imao dar.
Uveče su Humbolt i Bonplan ostavili vezanog psa kod veslača.
Želeli su da provedu jednu noć bez insekata u „kolibi za mučenje“.
Tek nešto malo pre zore, potpuno mokrog od znoja, crvenih očiju i
od dima zbrkanih misli, Humbolta je savladao san.
Jedan šum ga je probudio. Neko je ušao u kolibu i legao pored
njega. Ah, zar opet, mrmljao je. Nesigurnom rukom je upalio sveću
i ugledao malog dečaka.
Šta to znači? Šta ćeš ti tu? Šta hoćeš?
Dete ga je ispitivački posmatralo, očima uzanim kao u životinje.
Pa šta je, šta sad?, pitao je Humbolt.
Dečak nije skidao pogled s njega. Bio je potpuno nag. Nije
treptao, uprkos plamenu sveće koju je Humbolt držao pred
njegovim licem.
Pa šta je, šaputao je Humbolt, šta je, dete?
Dečak je počeo da se smeje.
Humboltove ruke su se tresle tako jako da mu je sveća ispala iz
ruku. U mraku se čulo disanje obojice. Ispružio je ruku da odgurne
dečaka, ali kada je osetio njegovu vlažnu kožu, trgao se unazad kao
da ga je grom pogodio. Odlazi, šaputao je.
Dečak se nije pomerio.
Humbolt je skočio na noge, udario glavom u svod kolibe i
nagazio dečaka. Dečak je vrisnuo, jer posle događaja s peščanim
buvama Humbolt je i noću imao čizme na nogama. A onda je
posrnuo i ponovo nagazio dečaka, ovoga puta po glavi. Dečak se
sklupčao, kratko zacvileo, a onda zaćutao. Humbolt je dahtao. I
gledao u nepomično telo pred sobom. Uhvatio ga je za ramena i
izgurao napolje.
Noćni vazduh mu je prijao. Posle mučenja u kolibi činio mu se
hladan i svež.
Nesigurnim koracima je otišao do sledeće kolibe, u kojoj je bio
Bonplan. Zastao je kad je čuo ženski glas. Oslušnuo je pažljivije, ali
glas se ponovo čuo. Okrenuo se, ušao u svoju kolibu i zatvorio ulaz.
Kroz neki mali otvor insekti su ipak ušli, a jedan slepi miš mu je
panično leteo oko glave. O moj Bože, prošaputao je i potpuno
iscrpljen pao u nemiran san.
Kada se probudio, jutro je već bilo prošlo, vrućina je bila
nepodnošljiva, a slepi miš je nestao. U besprekorno čistoj odeći, s
mačem o pasu i šeširom ispod ruke, izašao iz kolibe. Prostor ispred
koliba je bio prazan. Lice mu je krvarilo od mnogobrojnih
posekotina brijača.
Šta vam se dogodilo?, upitao ga je Bonplan.
 Pokušao sam da se obrijem. Zbog moskitosa ne smemo da
podivljamo, mi smo još uvek civilizovani ljudi. Stavio je šešir na
glavu i nastavio: Jeste li vi noćas čuli nešto?
Ništa posebno, obazrivo je odgovorio Bonplan. U mraku se
svašta čuje.
Humbolt je klimnuo glavom. A i sanjaju se neverovatne stvari.
Ne možemo se osloniti na sve što čujemo.
A, na kraju krajeva, moramo da spavamo, zaključio je Humbolt.
Sledećeg dana su ušli u Rio Negro. Na njenoj tamnoj vodi bilo je
manje moskitosa, a i vazduh je bio svežiji. Prisustvo leševa je
pritiskalo veslače, a i sam Humbolt je bio bled i ćutljiv. Bonplan je
držao sklopljene oči. Osećao je da mu se vraća groznica. Majmuni su
drečali u svojim kavezima, drmusali rešetke i pravili različite
grimase. Jedan je uspeo da otvori vrata, pa je uznemiravao veslače,
prevrtao se preko glave, šetao po ivici broda, skakao Humboltu na
leđa i pljuvao psa.
Mario je zamolio Humbolta da im i on jednom nešto ispriča.
Takve priče ja ne znam, rekao je Humbolt i ispravio šešir koji mu
je majmun iskrivio. Tako da to ne mogu da pričam. Ali mogu da
vam izrecitujem najbolji nemački stih u slobodnom prevodu na
španski. Iznad vrhova planina je bilo tiho, u drveću se nije osećao
vetar i ptice su takođe bile mirne i uskoro ćemo biti mrtvi.
Svi su ga gledali sa iščekivanjem.
Gotovo, rekao je.
Ali kako?, pitao je Bonplan.
Humbolt se uhvatio za sekstant.
Izvinite, obratio mu se Hulio. Ali je nemoguće da je to bilo sve.
To, naravno, nije priča o ratu, krvi i pretvaranju u koješta, rekao
je Humbolt razdraženo. Tu nema čarobnjaka, niko ne postaje biljka,
niko ne može da leti i ne jedu jedan drugog.
Jednim brzim pokretom ščepao je majmuna koji je pokušao da
mu skine cipele i strpao ga u kavez. Mali se drao, pokušao da ga
zgrabi, plazio jezik, pravio velike uši i na kraju mu pokazao
zadnjicu.
I, ako se ne varam, na kraju je dodao Humbolt, svako na ovom
brodu ima dovoljno posla. Kod San Karlosa prešli su preko
magnetnog ekvatora. Humbolt je pobožnog lica veoma pažljivo
posmatrao instrumente. O ovom mestu je još kao dete sanjao.
Pred veče, stigli su do ulaza u legendarni kanal. Odmah su ih
napali rojevi insekata. S toplotom nestalo je magle, nebo je postalo
svetlije i Humbolt je mogao da odredi geografsku dužinu. Radio je
cele noći. Merio je ugao mesečeve putanje pre Južnoga krsta, a onda
je, zbog kontrole, satima teleskopom fiksirao sablasne mrlje na
Jupiterovom mesecu. Ništa nije sigurno, govorio je psu koji ga je
radoznalo posmatrao. Ni tabele, ni instrumenti, čak ni nebo. Sam
čovek mora da bude toliko precizan da mu nered ne može ništa.
Tek rano ujutro bio je spreman. Pljeskao je rukama i vikao:
Ustajte, ne gubimo vreme. Jedan kraj kanala je određen, moramo
brzo ka drugom.
Da li se bojite da će vas neko preduhitriti?, pospano je upitao
Bonplan. Na kraju sveta, posle stotinu godina, za koje vreme ova
prokleta reka nije nikoga interesovala.
Nikada se ne zna, odgovorio je Humbolt.
Ova oblast ni na jednoj karti nije bila ucrtana i mogli su samo da
naslućuju gde ih voda nosi. Stabla drveća su bila tako gusta da se na
obalu nije moglo izaći. Svakih par sati sitna kiša je kvasila vazduh,
ali nije donosila osveženje niti terala insekte. Bonplanovo disanje je
više ličilo na pištanje.
Nije to ništa. Ne znam samo da li je ova groznica u meni ili u
vazduhu, uz kašalj je rekao Bonplan. Kao lekar, preporučujem da se
ne diše duboko. Imam sumnju da ova šuma ispušta veoma nezdrava
isparenja. A možda je sve to i od ovih leševa.
To je isključeno, rekao je Humbolt, od leševa to sigurno nije.
Konačno su našli mesto gde mogu da pristanu. Mačetama i
sekirama oslobodili su malo mesta na kome mogu da prenoće. Na
plamenu logorske vatre cvrčali su komarci. Jedan slepi miš je
ugrizao psa za njušku. Pas je jako krvario, okretao se ukrug, cvileo i
nije mogao da se smiri. Konačno se zavukao ispod Humboltove
viseće mreže. Režanje je Humbolta dugo ometalo da zaspi.
Sledećeg jutra, Humbolt i Bonplan nisu mogli da se obriju. Od
ujeda insekata lica su im bila otečena. Hteli su da u reci rashlade
otoke, a onda su primetili da nema psa. Humbolt je žurno zgrabio i
napunio pušku.
To nije dobra ideja, rekao je Karlos, prašuma nije nigde ovako
gusta, a vazduh je isuviše vlažan za pušku. Psa je odneo neki jaguar
i tu se ne može ništa učiniti.
Bez odgovora, Humbolt je nestao među drvećem.
Devet sati kasnije još uvek su bili na istom mestu. Po
sedamnaesti put se Humbolt vratio, popio vodu, oprao se u reci i
hteo ponovo u šumu. Bonplan ga je zaustavio.
Ne pomaže ništa, pas je nestao.
Nikada i nikako, rekao je Humbolt. Ja to ne dopuštam.
Bonplan mu je stavio ruke na ramena. Do đavola, shvatite, pas je
mrtav.
Potpuno mrtav, dodao je Hulio.
Ceo, skroz je mrtav, dopunio je Mario.
To znači, nadovezao se i Karlos, apsolutno mrtav pas za sva
vremena.
Humbolt ih je sve pogledao. Jednog po jednog. Onda je otvorio i
zatvorio usta i spustio pušku na zemlju.
Tek danima posle toga ugledali su nekakvo naselje. Jedan
misionar koji dugo nije razgovarao sa strancima pozdravio ih je
sramežljivo i zamuckujući. Ljudi su bili nagi i ofarbani po celom
telu. Pojedini su imali nacrtana odela, neki uniforme koje sami nisu
nikada mogli da vide. Humboltovo lice se nekako ozarilo kada je
čuo da se na ovom mestu pravi kurare.
Kurare-majstor je bio jedan dostojanstven, sveštenički mršav lik.
Tako, objašnjavao je on, sitno se iseče lišće, istuca se malo
korenja na kamenu, a onda se sok veoma pažljivo sipa u levak od
lišća banane. Od levka mnogo zavisi. Sumnjam da je Evropa nešto
tako slično i znalački napravila.
Ma da, rekao je Humbolt. To je bez sumnje levak dostojan
poštovanja.
I tako, nastavio je majstor, mešavina se prespe u posudu od
gline. Ali veoma pažljivo, i sam pogled unutra je opasan, pa se zato
dodaje gusti sok od lišća. I evo ga. Pružio je Humboltu glinenu
šoljicu i nastavio. Najjači otrov ovoga i svakog drugog sveta. Ovim
može i anđeo da se ubije.
Može li ovo da se pije?, pitao je Humbolt.
Ovo se nanosi na strele, odgovorio je majstor. Još niko nije
probao da pije kurare. Niko nije tako blesav.
Ali ubijene životinje mogu odmah da se jedu?
Da, to se može, odgovorio je majstor. U tome je i smisao cele
stvari.
Humbolt je ispružio kažiprst, brzo ga ugurao u činijicu, izvadio i
olizao.
Majstor je kriknuo.
Bez brige, rekao je Humbolt, moj prst je čist i zdrav, usna
šupljina takođe. Ako nema otvorenih rana, morao bih ovo da
podnesem. Imam nameru da istražim ovu supstancu i zato
reskiram. A sada vas molim za izvinjenje, odjednom se osećam vrlo
slabo. Pao je na kolena i ostao duže vreme na zemlji. Trljao je čelo i
nešto tiho mrmljao. Onda je oprezno ustao i otkupio od majstora
sve zalihe otrova.
Nastavak puta je odložen za jedan dan. Humbolt i Bonplan su
sedeli na jednom oborenom drvetu. Humboltov pogled je bio
uperen u cipele, a Bonplan je neprekidno ponavljao početne strofe
neke francuske brojalice. Već su otkrili kako kurare deluje. Zajedno
su dokazali da kroz usta može da se uzme zaprepašćujuća količina
bez štetnih posledica. Osim malo vrtoglavice i optičkih varki. Ali,
ako se i najmanja količina ubaci u krv, gubi se razum. Peti deo
grama je dovoljan da ubije manjeg majmuna. Ali, ukoliko mu se
vazduh snažno uduvava u njušku dok mu otrov koči udove, može
mu se spasiti život. Posle jednog sata dejstvo otrova popušta,
postepeno se vraća sposobnost pokretanja udova i osim blage
mučnine ne ostaju nikakve posledice. Posle ovoga, činilo im se kao
da su prevareni.
Odjednom se šiblje otvorilo, a jedan bradati čovek u lanenoj
košulji i kožnom prsluku, oznojen ali potpuno pribran, izašao je
pred njih. Imao je oko trideset godina, zvao se Brombaher i bio
poreklom iz Zaksena.
 Nemam nikakve planove ni cilj, rekao je, jednostavno želim da
vidim svet.
Humbolt mu je predložio da putuje s njima.
Brombaher je to odbio. Kada je čovek sam, doživi više, a Nemce i
ovako i onako srećem u dovoljnom broju.
Polako, skoro odviknut od maternjeg jezika, Humbolt se
raspitivao o Brombaherovom rodnom gradu, visini crkvenog tornja,
broju stanovnika.
Brombaher je odgovarao mirno i prijateljski: Bad Kurting,
šesnaest metara, osamsto trideset i dve duše. Ponudio ih je prljavom
lepinjom, a oni su odbili. Pričao im je o divljacima, životinjama i
samotnim noćima u prašumi. Posle kraćeg vremena je ustao,
provetrio svoj šešir, odmerenim koracima se udaljio, a šiblje se
zatvorilo za njim. Pored svih besmislenosti u mom životu, pisao je
nekoliko dana kasnije Humbolt svom bratu, ovaj susret mi je bio
najčudnovatiji. Nikada mi neće biti jasno da li se stvarno dogodio ili
je to bilo naknadno dejstvo otrova na našu uobrazilju.
Oko večeri je dejstvo kurarea toliko popustilo da su ponovo
tumarali unaokolo i prilično ogladneli. Na vatri u sredini misije
stanovnici su okretali ražanj s dečjom glavom, tri male ruke, četiri
nogice sa prstima koji su se jasno prepoznavali. Ovo nije ljudsko
meso, objašnjavao je misionar. To sprečavamo gde god možemo,
ovo je samo majmunče iz šume.
Bonplan je odbio da proba bilo šta od toga. Ustežući se, Humbolt
je uzeo jednu ruku i zagrizao. Ukus nije bio loš, ali mu ipak nije
prijalo.
Hoće li se neko uvrediti ako ovo ne pojedem?, upitao je
Humbolt misionara.
Punih usta, misionar je odmahnuo glavom. Nikoga to ne
zanima.
U toku noći probudila ih je buka i dreka životinja u kavezima.
Zatvoreni majmuni drmali su rešetke i nisu prestajali da krešte.
Humbolt je počeo da piše svoja početna razmišljanja o noćnim
glasovima divljine i životinjama u kavezima. To mora da je nastavak
stalne borbe, suprotnost raju.
Naslućujem, rekao je Bonplan, da je misionar lagao.
 Humbolt ga je gledao.
Taj čovek već dugo živi ovde, nastavljao je Bonplan. Prašuma
ima veliku snagu. Njemu je to postalo veoma bolno i zato nas je
tako svečano uveravao. Ljudi odavde jedu ljudsko meso, to nam je i
otac Zea rekao i svi to znaju. Šta može jedan sam misionar protiv
toga da uradi?
Glupost, rekao je Humbolt.
A ne, umešao se i Hulio. To zvuči vrlo razumno.
Humbolt je zaćutao na trenutak.
Molim vas da mi oprostite, ali svi ste već prikupili prilično zla u
sebi. Imao sam mnogo razumevanja, ali ako mi još jedanput neko
iznese pretpostavku da je kumić vojvode od Braunšvajga jeo ljudsko
meso, dohvatiću pušku.
Bonplan se nasmejao.
Ja ovo mislim ozbiljno, rekao je Humbolt.
Ma ne biste to stvarno uradili.
Razume se da bih, odgovorio je Humbolt.
Svi su nespokojno zaćutali. Bonplan je duboko uzdahnuo, ali nije
rekao ništa. Jedan za drugim, okrenuli su se ka vatri i nameštali za
spavanje.
Od tada se Bonplanova groznica pogoršala. Sve češće je ustajao
noću i posle nekoliko pređenih koraka bi klonuo i zgrčio se uz
grimasu. Jednom se Humboltu učinilo kao da se neko nadvija nad
njim. U toj utvari prepoznao je Bonplanovo lice sa iskeženim
zubima i mačetom u ruci. Užurbano je razmišljao. Ovde se sanjaju
čudesa, to je vrlo dobro znao. Bonplan mu je potreban i mora mu
verovati. Zatvorio je oči i primorao sebe da leži bez pokreta sve dok
nije čuo korake. Samo je trepnuo. Ugledao je Bonplana kako mirno,
zatvorenih očiju, leži pored njega.
Preko dana se ništa nije događalo. Sunce je ležalo nisko i bilo kao
vatrena lopta u koju nije moglo da se gleda. Moskitosi su napadali
sa svih strana. Veslači su bili toliko iscrpljeni da se nije čuo nikakav
razgovor. Duže vreme pratila ih je neka okrugla metalna ploča.
Letela je pravo ispred, a zatim iza njih. Kliznula je bešumno preko
neba, nestajala, ponovo se pojavljivala. Minutima se zadržavala
veoma blizu, pa je Humbolt kroz durbin na njenoj sjajnoj površini
mogao da vidi iskrivljenu površinu reke, njihov brod i sebe samog.
Onda je odletela i više se nikada nije pojavila.
Dan je bio vedar kada su došli do kraja kanala. Na severu su se
dizale granitno bele planine, a na drugoj strani se prostirala
travnata ravnica. Humbolt je sekstantom fiksirao sunce koje je
prešlo najvišu tačku i merio ugao između Jupiterove orbite i
njegovog meseca.
Tek sada, rekao je na kraju, kanal stvarno postoji.
Sad ćemo niz rečni tok mnogo brže napredovati, rekao je Mario.
Ne moramo se više bojati ni vrtloga, držaćemo se sredine. A tako
ćemo i komarce da izbegnemo.
U to sumnjam, rekao je Bonplan. Ne verujem da postoji mesto
bez komaraca. U svojim najranijim sećanjima nailazim na njih.
Pošto je sad kanal ucrtan u kartu, objašnjavao je Humbolt, to
ubrzava ukupan prelaz preko ovog dela Zemlje. Sada je moguć
prevoz robe popreko, preko kontinenta. Otvoriće se novi trgovački
centri i neslućene mogućnosti za preduzimljive.
Bonplan je dobio napad kašlja. Niz lice su mu tekle suze i
pljuvao je krv.
Nema ovde ničega, govorio je uz dahtanje. Vrelije je nego u
paklu, sve je puno smrada, moskitosa i zmija. Ovde neće nikada
ničega biti i ovaj prljavi kanal to ne može da promeni. Možemo li
sada konačno da se vratimo?
Humbolt ga je posmatrao par sekundi. Još nisam o tome odlučio.
Misija Esmeralda je poslednje hrišćansko naselje pre divljine.
Odande pa kroz neistraženu oblast za nekoliko nedelja možemo
stići do Amazona. Njegov izvor još niko nije pronašao.
Mario se prekrstio.
S druge strane, rekao je Humbolt razmislivši, to možda i nije
pametno. Ta stvar nije bezopasna. Ako mi se nešto dogodi, sa
mnom će nestati i sve stvari koje sam sakupio i svi rezultati do kojih
sam došao.
To ne sme da se reskira, rekao je Bonplan.
To bi bila drskost, dodao je Hulio.
Ma nema o tome govora!, pokazao je Mario na leševe. Niko ne bi
mogao da ih vidi.
 Humbolt je potvrdno klimnuo glavom.
Ponekad moraš znati da se povučeš.
Misija Esmeralda se sastojala od šest kuća smeštenih između
džinovskih stabala banana. Nije bilo nijednog misionara, samo
jedan stari španski vojnik među petnaest indijanskih porodica.
Humbolt je angažovao nekoliko ljudi da izgrebu termite s drveta
broda.
Odluka da ne idete dalje je sasvim ispravna, rekao je stari vojnik.
U divljini iza misije ubijaju ljude bez razmišljanja, oni tamo imaju
po nekoliko glava, besmrtni su, a međusobno govore mačijim
jezikom.
Humbolt je snuždeno uzdahnuo. Žao mi je što će neko drugi da
pronađe izvorište Amazona. Da bi sam sebi odvukao pažnju,
proučavao je položaje Sunca, Meseca i komplikovano uvijenih zmija
koje su se pele po sto metara iznad vode, uz stenu.
Mora da je raniji vodostaj bio mnogo veći, rekao je vojnik.
Tako visok ne, odgovorio je Humbolt. Izgleda verovatnije da su
stene bile mnogo niže. Imam učitelja u Nemačkoj koga o tome ne
smem da izvestim.
Ili da ljudi lete, rekao je vojnik.
Humbolt se nasmejao.
Mnoga bića lete, produžio je vojnik, i tome se niko ne čudi. Ali u
ovoj okolini još niko nije video kako se neko brdo podiže.
Ljudi ne mogu da lete, rekao je Humbolt. I kada bih to lično
video, ne bih verovao.
I to je onda nauka?
Da, odgovorio je Humbolt, tačno, to je nauka.
Kada je brod bio spreman i kada je Bonplanu popustila groznica,
krenuli su nazad istim putem. Na rastanku, stari vojnik je zamolio
Humbolta da u glavnom gradu kaže nekoliko lepih reči u njegovu
korist, ne bi li ga tako premestili na neko bolje mesto. Ovo više nije
izdržljivo. Sada nedavno pronašao je pauka u jelu, velikog kao oba
dlana. Ne može se zahtevati da jedan čovek ovo izdrži dvanaest
godina. Pun nade, poklonio je Humboltu dva papagaja i dugo, dugo
im je mahao.
 Mario je imao pravo. Niz rečni tok plovili su mnogo brže, a na
sredini reke insekti nisu bili tako agresivni. Posle kraćeg vremena
stigli su u jezuitsku misiju, gde ih je otac Zea zadivljeno pozdravio.
Nisam očekivao da vas ponovo vidim tako skoro. To je snaga
vredna pomena. Kako ste izašli nakraj s kanibalima?
Nismo sreli nijednoga, odgovorio je Humbolt.
Smešno, čudio se otac Zea, ali sva plemena ispod nas su
ljudožderi.
Ja to ne mogu da potvrdim, rekao je Humbolt, češkajući čelo.
Posle vašeg odlaska, stanovnici moje misije nikako ne mogu da
se smire, nastavio je otac Zea. Nastao je veliki metež kada su otkrili
da je neko iz grobova odneo njihove pretke. Možda je zato bolje da
se odmah ukrcate u vaš stari brod i nastavite putovanje.
Ali izgleda kao da će uskoro nevreme, pokušao je Humbolt da
odgodi put.
Ne smete nikako da čekate, rekao je otac Zea. Vaš položaj je vrlo
ozbiljan i ja ne mogu ništa da vam garantujem.
Humbolt je nekoliko minuta razmišljao. Vlasti se moramo
pokoriti.
Po podne su se navukli oblaci sa svih strana, grmljavina se iz
daleka prostirala preko ravnice i odjednom su se našli u
najstrašnijem nevremenu koje su ikada doživeli. Humbolt je
naredio da se skupe jedra, a sanduci, leševi i kavezi sa životinjama
da se istovare na jedno stenovito ostrvo.
Šta imamo od toga, rekao je Hulio.
Kiša još nikome nije naškodila, dodao je Mario.
Kiša škodi svima, protivio se Karlos. Ona može i da ubije i već je
neke ubila.
Nikada se nećemo vratiti kući, rekao je Hulio.
Pa šta onda, dodao je Mario, kod kuće mi se nikada i nije sviđalo.
Kod kuće, dopunio ga je Karlos, kao da smo mrtvi.
Humbolt je predlagao da vežu brod na drugoj obali; Nećkali su
se. U tom momentu se pojavio ogromni plimski talas, podigao brod,
a onda ga odvukao sa sobom. Humbolt i Bonplan su videli kako je
jedan od veslača izbačen s broda, a onda ga je prekrila penušava
voda. Još jednom su u daljini na trenutak ugledali brod, a onda je sa
svim veslačima nestao s vidika.
A šta sad?, upitao je Humbolt.
Ovde smo prvi put, odgovorio je Bonplan, možemo pretražiti
ove stene.
Ispod jednog vodopada protezala se pećina. Iznad njihovih glava
grmela je voda, a kroz rupe u svodu spuštali su se široki stubovi
između kojih se moglo stajati zaštićen od vode. Promuklim glasom,
Bonplan je predložio da izmere temperaturu.
Humbolt je odjednom osetio potpunu iscrpljenost. Nije mogao
to da objasni, ali u nekim momentima je bio vrlo blizu toga da sve
napusti. Sporim pokretima poslovao je oko instrumenata.
Sada je dosta, rekao je. Moramo napolje. Pećina može svakog
trenutka da bude poplavljena.
Žurno su istrčali na obalu.
Kiša se pojačavala. Voda je pljuskala po njima kao da je neko
sipa iz kofe. Nakvasila im je odeću, napunila obuću, a tlo je postalo
tako klizavo da se nije moglo stajati. Seli su i čekali. Krokodili su
klizili kroz penu. Majmuni su u kavezima urlali, lupali po vratima i
tresli rešetke. Dva papagaja su kao mokre krpe visili na prečagama.
Jedan je potišteno buljio ispred sebe, a drugi je neprestano mrmljao
i žalio se na lošem španskom.
A šta ako se brod ne vrati? upitao je Humbolt.
Vratiće se sigurno, odgovorio je Bonplan, samo mirno.
Kiša je padala sve jače, kao da je nebo odlučilo da ih spere s
ostrva. Horizont je buktao od munja, a grmljavina je dopirala na
ostrvo s obe strane reke, tako da je eho svaki udarac mešao s
drugim.
Sve ovo mi ne izgleda dobro, rekao je Humbolt. Opkoljeni smo
vodom i sedimo na najvišoj tački. Nadam se da gospodin Frenklin
sa svojom teorijom o munjama nema pravo.
Bonplan je ćuteći izvukao svoju flašu i dobro potegao.
Iznenađen sam, nastavio je Humbolt, da u jednom rečnom toku
ima toliko guštera. To se protivi našem shvatanju zoologije.
Bonplan je popio još jedan gutljaj.
 S druge strane, imamo primer riba koje mogu i uz vodopad da se
popnu.
Bonplan je podigao obrve. Grmljavina gromova više nije bila
tako nepodnošljiva. Na drugom kraju ostrva, nekih pedesetak
koraka od njih, raslo je nešto veliko i mračno.
Ako umremo, rekao je Humbolt, o nama niko ništa neće znati.
Ma kad ide neka ide, odgovorio je Bonplan i odbacio praznu
flašu. Mrtvom je svejedno. Smrt je smrt.
Humbolt je zabrinuto pogledao prema krokodilima. Ako im
uspe da se izbave s ovog ostrva, sve što ima poslaće bratu. I biljke, i
karte, dnevnike i sve što je sakupio. Utovariće na dva odvojena
broda.
Tek onda krenuće prema Kordiljerima.
Prema Kordiljerima?
Humbolt je potvrdno klimnuo glavom. Želim da razgledam te
velike vulkane. Pitanje neptunizma se jednom mora razjasniti.
Uskoro više nisu znali koliko dugo već čekaju. Voda je valjala
razne stvari. Pored njih je prošla crknuta krava, poklopac nekog
klavira, šahovska tabla i izlomljena stolica za ljuljanje. Humbolt je
pažljivo izvukao sat, oslušnuo njegovo tiho kuckanje i kroz zaštitni
omotač pogledao na kazaljke. Ili je početak nevremena bio pre
nekoliko minuta ili su oni ovde zarobljeni duže od dvanaest sati. A
možda kiša nije ispreturala samo reku, šumu i nebo, već i samo
vreme.
Tako da novo podne sada s noćnim časovima ulazi u sledeće
jutro. Humbolt je položio ruke na kolena.
Ponekad me sve ovo čudi, rekao je. Zapravo je trebalo da vršim
nadzor nad rudnicima. Da se nastanim u nekom nemačkom zamku,
odgajam decu, da nedeljom idem u lov na jelene i jednom mesečno
obilazim Vajmar. A evo sada sedim ovde, poplavljen, ispod zvezda,
i očekujem brod koji neće doći.
Da li grešim što mi se učinilo da sam čuo, zamak, deca, Vajmar?,
upitao je Bonplan.
Humbolt je skinuo šešir od koga je voda napravila
neupotrebljivu krpu. Jedan slepi miš je uzleteo iz šume, a nevreme i
kiša su ga oborili dole i posle nekoliko zamaha krilima voda ga je
odnela.
Ovakve misli mu nisu nikada padale na pamet. Ni jedne jedine
sekunde.
Humbolt se nagnuo napred i osmatrao krokodile. Razmišljao je,
a onda odmahnuo glavom.
 ZVEZDE

N aravno, niko mu nije poverovao kada je najavio gde i kada će

nova planeta da se pojavi sledeći put. Ali kada je ta bedna
gomila kamenja najavljenog dana tačno u minut izronila iz noći,
postao je slavan. Astronomija je bila veoma popularna, za nju su se
interesovali kraljevi, generali su pratili njen razvoj, kneževi su
davali nagrade za otkrića u toj oblasti, a novine su o Maskelajnu,
Mejsonu, Diksonu i Pjaci pisale kao o herojima. Neko ko je zauvek
proširio horizonte matematike bio je nešto zanimljivo. Ali onaj ko
otkrije zvezdu bio je veliki čovek.
E pa da, rekao je vojvoda, to se vidi. Sada ste konačno uspeli.
Gaus, koji nije znao šta na to treba da odgovori, poklonio se bez
reči.
A inače?, upitao je vojvoda posle uobičajene pauze za
razmišljanje. Na ličnom planu? Čuo sam da želite da se oženite?
Da, imam nameru, odgovorio je Gaus.
Soba za primanje se promenila. Ogledala na tavanici su
verovatno izašla iz mode i zamenjena su zlatnim lišćem. Gorelo je i
znatno manje sveća. I sam vojvoda se promenio. Ostario je. Jedan
očni kapak mu je bio spušten, obrazi naduveni, a telo otežalo.
Čuo sam da je to ćerka proizvođača kože?
Tačno tako, rekao je Gaus. Sa osmehom je dodao iza toga: Vaša
visosti. Kakvi su ovo razgovori! Kakvo je ovo mesto. Mora da se
uzdržava, da pokaže da ima poštovanja. Pri tome, vojvoda mu je bio
drag. On nije običan čovek, trudi se da stvari dovede na svoje mesto.
Izjednačiti ga sa ostalima bilo bi vrlo glupo.
Porodica mora da se ishrani, rekao je vojvoda.
To se ne može poreći, odgovorio je Gaus. Baš zato sam se i
posvetio Ceresu.
Vojvoda ga je pogledao naboranog čela.
 Gaus je uzdahnuo. Ceres je, nastavio je polako naglašavajući reči,
ime kojim je kršten planetoid koji je otkrio Pjaci, a čiju sam putanju
ja proračunao. Upravo zbog ženidbenih planova sam se i posvetio
tom problemu. Znao sam da sada moram i nešto praktično da
doprinesem. Da ljudi mogu da shvate kako malo... zastao je i trgao
se. Da razumeju i ljudi koje matematika ne interesuje.
Vojvoda je potvrdno klimao glavom. Gaus se setio da ne sme
direktno da ga gleda i brzo je spustio pogled. Pitao se kada će
konačno da stigne ponuda. Uvek to dosadno tamo-amo, uvek toliko
okolišenja umesto direktno na stvar. Gubljenje vremena.
Da, baš u tom smislu imam jednu ideju, rekao je vojvoda.
Gaus je visoko podigao obrve, želeći da pokaže svoju
iznenađenost. Znao je da je ideja Cimermanova i da ju je vojvoda
prihvatio posle dužeg ubeđivanja.
Primećujete li možda da Braunšvajg još uvek nema
opservatoriju?
S vremena na vreme, odgovorio je Gaus.
Šta?
Da, da, primetio sam.
Pa, pitam se, zar nije vreme da grad dobije jednu, a da doktor
Gaus, uprkos svojoj mladost, bude prvi upravnik? Vojvoda je raširio
ruke, a na licu mu se ukazao širok osmeh. Uspeo sam da vas
iznenadim, zar ne?
Uz to želim i profesorsku titulu, odgovorio je Gaus.
Vojvoda je ćutao.
Profesorsku titulu, ponovio je Gaus, naglašavajući svaki slog.
Nameštenje na univerzitetu Helmštet. I dupla mesečna primanja.
Vojvoda je malo šetao napred-nazad, nešto nerazumljivo
mrmljao i bacao pogled na zlatne listove na tavanici. Gaus je to
vreme upotrebio da sabira proste brojeve. Bio je prilično siguran da
nikada neće biti otkrivena formula za izračunavanje. Ali ako se
zbrajaju mnoge stotine hiljada, može se nagovestiti verovatnoća
njihovih ponavljanja. Toliko se koncentrisao na ovaj problem da se
trgao kada je vojvoda rekao da se ne treba cenkati s ocem otadžbine.
To mi nikako nije bila namera, rekao je Gaus. Ali imam obavezu
da vas obavestim da mi je dostavljena ponuda iz Berlina, a takođe i
iz Sankt Peterburga. Rusija me je oduvek interesovala, a već dugo
odlučujem da počnem da učim ruski jezik.
Peterburg je veoma daleko, odgovorio je vojvoda. A i Berlin nije
tako blizu. Kada se dobro razmisli, najbolje mesto za vas je ovo
ovde. Ni u jednom drugom nije kao ovde. Ja nisam naučnik i molim
vas da me ispravite ako nisam u pravu.
Naprotiv, rekao je Gaus, pogleda uprtog u pod. Potpuno ste u
pravu.
A ako vas ne zadržava ljubav prema domovini, nastavio je
vojvoda, putovanja su tako naporna. Na neko drugo mesto se tek
morate privikavati, neznane neprilike, preseljenje mnogo košta i sve
je to pakao od posla. A možda imate i staru majku kod kuće.
Gaus je osetio kako je pocrveneo. To se dešavalo uvek kad mu
neko pomene majku. Ne od stida već zato što je toliko mnogo voli.
Pa ipak, nakašljao se i ponovio, pa ipak, ne može se uvek tako kako
bi se želelo. Onome ko ima porodicu potreban je novac i mora otići
tamo gde ga može dobiti.
Mogu da se složim, rekao je vojvoda, profesorska titula je
moguća, ali ne i dupla prinadležnost.
A ako samo radi primanja i želim titulu?
Onda vam profesija ne služi na čast, odgovorio je hladno
vojvoda.
Gausu je postalo jasno da je otišao predaleko. Poklonio se, a
vojvoda ga je otpustio pokretom ruke. Sluga iza njega je odmah
otvorio vrata.
Dok je čekao na pismenu ponudu dvora, pozabavio se tehnikom
izračunavanja orbite nebeskih tela. Putanja jedne zvezde, govorio je
Johani, nije bilo kakvo kretanje već nužni rezultat delovanja svih
tela na jedno pojedinačno u prostoru. Znači, ona linija koja na
papiru i u prostoru nastaje kao potpuno tačna krivina kada se neki
predmet izbaci u slobodni prostor. To je zagonetka gravitacije.
Zajednička težnja svih tela.
Zajednička težnja svih tela, ponovila je ona i udarila ga lepezom
po ramenu. Hteo je da je poljubi, ali se ona nasmejala i izmakla.
Nikada nije pitao zašto je promenila mišljenje. Posle njegovog
drugog pisma ponašala se kao da se sve samo po sebi razume. I
njemu se sviđalo što postoje stvari koje ne razume.
Dva dana pre venčanja odjahao je u Getingen da poslednji put
poseti Ninu.
Sada se ženiš, rekla je Nina, i naravno ne sa mnom.
Ne, odgovorio je, naravno ne tobom.
Zar me uopšte nisi voleo, pitala je Nina.
Jesam malo, odgovorio je dok je odvezivao vrpce na njenoj
haljini. Nije mogao da veruje da će to isto prekosutra raditi i Johani.
Ali drugih obećanja ću se držati, naučiću ruski. Iako je ona sigurno
tvrdila da joj to ne znači ništa i da u njenom poslu čovek postaje
malo sentimentalan, bio je zapanjen i nije mu bilo drago kada je
video da plače.
Konj je ljutito frktao kada se na povratku kući zaustavio na
otvorenom polju. Gausu je odjednom postalo jasno kako na osnovu
smetnji u orbiti Ceresa može da izračuna masu Jupitera. Gledao je u
noćno nebo sve dok ga vrat nije zaboleo. Do pre kratkog vremena
tamo su stajale samo svetle tačke. Sada je razlikovao njihov
raspored, znao je koje od njih su važne za orijentaciju na moru i koje
označavaju važne geografske stepene, poznavao je njihove putanje,
vreme njihovog nastajanja i ponovnog pojavljivanja. Same od sebe,
ali u stvari samo zato što mu je potreban novac, postale su deo
njegovog posla, a on njihov čitač.
Na venčanju nije bilo mnogo gostiju. Njegov stari i potpuno
pogrbljeni otac, majka koja je jecala kao dete, Martin Bartels i
profesor Cimerman. Pored Johanine majke, tu je bila i njena ružna
prijateljica Mina, kao i sekretar dvora kome nije bilo jasno zašto je
tu poslat. Za vreme skromno pripremljenog svečanog ručka Gausov
otac je pričao o tome da čovek nikada nikome ne treba da se klanja,
onda je ustao Cimerman i dostojanstvenim osmehom nazdravio
svima ukrug. I ponovo seo. Bartels je malo udario Gausa laktom.
Gaus je ustao, otpio jedan gutljaj i rekao: Nisam očekivao da će
me snaći ovolika sreća i u stvari još ne verujem da se to dogodilo. To
izgleda kao greška u računu, kao zabluda za koju se nadam da je
niko neće otkriti. Ponovo je seo i čudio se zbunjenim pogledima
gostiju.
 Da li sam nešto pogrešno rekao?, tiho je upitao Johanu.
Ma otkuda ti to, odgovorila je, baš o takvom govoru na svom
venčanju sam uvek sanjala.
Sat kasnije otišli su i poslednji gosti, a Gaus i Johana su bili na
putu ka kući. Govorili su vrlo malo. Odjednom su postali strani
jedno drugom.
U spavaćoj sobi, Gaus je navukao zavese i prišao Johani. Osetio
je kako želi da se izmakne, pa ju je zadržao blago ali odlučno i počeo
da odvezuje vrpce njene haljine. Bez svetla to nije bilo tako lako.
Nina je uvek nosila stvari kod kojih je to bilo lako. Dugo je trajalo.
Materijal je bio tako krut, a vrpci toliko mnogo da je smatrao
nemogućim da do sada to već nije odvezano. Na kraju mu je ipak
uspelo. Haljina je kliznula nadole, a belina njenih ramena se videla i
u mraku. Zagrlio ju je, a ona je instinktivno pokrila grudi obema
rukama. Dok ju je vodio prema krevetu osetio je njeno opiranje.
Razmišljao je o tome kako treba da postupi s njenom podsuknjom
da bi izbegao teškoće koje je imao s haljinom. Zašto žene ne nose
stvari koje se lako skidaju? Nemoj da se plašiš, šaputao je i bio silno
iznenađen kada je odgovorila da se ne boji, a onda mu je jednim
potezom na koji nije bio pripremljen otkopčala kaiš.
Jesi li to već radila?
Kakvo to mišljenje imaš o meni?, odgovorila je smejući se.
U sledećem trenutku podsuknja je već bila zgužvana gomilica na
podu. Dok se ona svlačila, svlačio se i on i već su ležali u krevetu
jedno pored drugog, teško disali i čekali da se glasno lupanje srca
onog drugog umiri. Rukom joj je krenuo preko grudi ka stomaku, a
onda odlučio da nastavi dalje iako mu se najpre učinilo da bi trebalo
da se izvini. U tom trenutku je izronio mesec, bled i stisnut između
zavesa, a njega je obuzeo stid zato što mu je baš u tom momentu
postalo jasno da se merna greška kod izračunavanja orbite planeta
može približno korigovati. Silno je želeo da to zabeleži, ali njena
ruka mu je klizila po leđima.
Ovo nisam mogla ni da pretpostavim, rekla je s mešavinom
straha i radoznalosti, ovo je tako živo, kao da se još jedno biće nalazi
ovde s nama.
 On je legao na nju i pošto je osetio da je uplašena, čekao je
nekoliko trenutaka dok mu nogama nije obgrlila telo. U tom
momentu zamolio je za izvinjenje, ustao, posrćući otišao do stola,
umočio pero i u mraku napisao Summe d. Quadr. d. Differenz zw.
beob. u. berechn. → Min. To mu je bilo isuviše važno da bi smeo da
zaboravi.
Ne mogu da verujem, čuo je kako ona govori. Ne verujem ni
sada kada sam to doživela.
Ali on je već završio s pisanjem. U povratku je udario nogom u
krevet, a onda ju je ponovo osetio ispod sebe. Tek kad ga je povukla
na sebe primetio je koliko je nervozan. A onda se u jednom
trenutku veoma začudio što se njih dvoje, koji jedno o drugome ne
znaju skoro ništa, nalaze u ovakvom položaju. Posle toga je sve bilo
drugačije i on više nije zazirao. Pred zoru, poznavali su se tako
dobro kao da su to vežbali i oduvek bili jedno s drugim.
Da li se od sreće postaje glup? Kada je sledeće nedelje listao
Disquisitiones bilo mu je vrlo čudno to što je pred njim stajalo.
Morao je da se prilično napregne da bi razumeo sve odeljke. Pitao se
da li je njegov um skliznuo u prosečnost. Astronomija je grublja
nauka od matematike. Problemi nisu mogli da se reše samo
razmišljanjem. Neko je morao da posmatra kroz okular dok ga oči
ne zabole, a neko drugi da smešta rezultate merenja u zamorno
duge tabele. Za njega je to u Bremenu obavljao gospodin Besel, čiji
je jedini kvalitet bio u tome što nije pravio greške. Kao direktor
astronomske stanice Gaus je imao pravo da postavlja pomoćno
osoblje, iako od stanice nije bilo ni kamena temeljca.
Više puta je tražio prijem, ali vojvoda je stalno bio zauzet.
Napisao je jedno ljutito pismo, ali odgovor nije dobio. Napisao je i
drugo i opet niko nije reagovao. Sedeo je tako dugo ispred sobe za
prijem dok ga na kraju sekretar sa raščupanom kosom i neurednom
uniformom nije poslao kući. Na ulici je sreo Cimermana i gorko mu
se požalio.
Zar vi stvarno ne znate?, gledao ga je profesor kao priviđenje.
Počeo je rat.
 Gaus se okretao unaokolo. Ulica je pod sunčevim zracima bila
sasvim mirna, neki pekar je prošao s korpom punom hleba, a na
crkvenom krovu je svetlucao metalni pevac. Mirisalo je na jorgovan.
Rat?
Doduše, nedeljama već nije čitao novine. Kod Bartelsa, koji je sve
skupljao, seo je ispred gomile starih žurnala. Besno je prelistavao
izveštaj Aleksandra fon Humbolta o planinama Kaksamarka. Do
đavola, mrmljao je u sebi, gde ovaj tip sve nije bio? Upravo kada je
došao do ratnih izveštaja prekinula ga je škripa točkova jedne
kolone kola. Bajoneti, šlemovi jahača i koplja prolazili su pored
prozora dobrih pola sata. Bartels je bez daha uleteo u kuću i ispričao
da su kod Jene pucali na kočiju u kojoj se nalazio vojvoda. Bilo je
mnogo krvi i mrtvih. Sve je izgubljeno.
Onda mogu da krenem kući, rekao je Gaus i spakovao novine.
Nije smeo nikome da kaže, ali bio je zainteresovan za Bonapartu.
Pričalo se da u isto vreme diktira do šest pisama. Jednom je sastavio
izvanrednu raspravu o problemu deljenja kruga čvrsto postavljenim
šestarom. Mislio je brže i temeljnije nego drugi i to je bila cela tajna.
Pitao se i da li je Napoleon čuo za njega.
U dogledno vreme od opservatorije nema ništa, rekao je Johani.
Još uvek iz dnevne sobe posmatram nebo, ali time ne može ništa da
se ostvari. Imam ponudu iz Getingena. Tamo takođe grade
opservatoriju, a nije tako daleko pa mogu svake nedelje da
posećujem majku. Tamo se možemo preseliti pre nego što dobijemo
dete.
Ali Getingen sada pripada Francuskom, rekla je Johana.
Getingen pripada Francuskoj?
Ali zašto si apsolutno slep za stvari koje inače svako zna,
uzviknula je Johana. Getingen pripada Hanoveru, koji je bio u
personalnoj uniji s engleskom krunom. Pobedom Francuz ona je
prekinuta, a Napoleon je osnovao kraljevstvo Vestfalen, pod
upravom Žeroma Bonaparte. Čije zapovesti onda izvršavaju
službenici u Vestfalenu? Napoleonove!
Gaus je trljao čelo. Vestfalen, ponovio je kao da će mu onda biti
jasnije. Žerom? Kakve to ima veze?
 S Nemačkom, rekla je Johana, s Nemačkom to ima veze i s time
na čijoj si strani.
Gaus je bespomoćno gledao.
Znam već, sada ćeš reći da ako se iz budućnosti osvrnemo
unazad, obe strane su potpuno iste i da se uskoro niko neće
uzbuđivati oko ovoga za šta je danas spreman da umre. Ali šta to
menja stvar? To vezivanje za budućnost je jedan oblik kukavičluka.
Misliš li stvarno da će tada čovek da bude pametniji?
Nešto malo, sigurno, odgovorio je Gaus. Nevolja će ga naterati.
Ali sada se živi!
Nažalost, rekao je Gaus. Ugasio je sveće, prišao teleskopu i
usmerio ga ka maglom prekrivenoj površini Jupitera. Zbog čistog
neba, jasnije nego do sada video je njegove sićušne mesece.
Teleskop je uskoro poklonio profesoru Fafu, a oni su se preselili
u Getingen. I ovde je vladao nered. Noću se čula galama francuskih
vojnika, a tamo gde bi trebala da stoji opservatorija nije ni, zemlja za
temelj iskopana. Samo je stado ovaca mirno čupkalo travu. Zvezde
je morao da posmatra iz prostorije u kuli na gradskim zidinama,
koju je koristio i profesor Lihtenberg. Ali najgore je bilo to što je
morao da drži i predavanja. Mladi ljudi su dolazili u njegov stan,
ljuljali se na njegovim stolicama i gužvali jastuke na sofi dok se on
mučio da im makar nešto učini shvatljivim.
Od svih ljudi koje je do sada sreo, njegovi studenti su bili
najgluplji. Govorio im je tako polako da je zaboravljao početak
rečenice pre nego što bi je završio. Ali to nije pomagalo. Izbegavao
je sve što je teško, objašnjavao samo početno i osnovno. Ni to nisu
shvatali. Pitao se da li ograničenost uma zahteva i neku osobenost
jezika kod učenja. Gestikulirao je obema rukama, pokazivao na
svoja usta, naglašavao preglasno i prejasno kao da ima posla s
gluvonemima. Uprkos tome, na ispitu je prošao samo jedan mladi
čovek s vodnjikavim očima. Zvao se Moebijus i izgledalo je da on
jedini nije kreten. Kada je i na sledećem ispitu samo on prošao,
dekan je pozvao Gausa na stranu i zamolio ga da ne bude tako
strog. Na putu do kuće malo je zaplakao. A u kući – nepozvani
gosti. Lekar, babica i Johanini roditelji.
 Opet ste sve propustili, rekla mu je Johanina majka, u glavi su
vam samo zvezde.
Ali ja nemam ni pošten durbin, potišteno je odgovorio. Šta se
dogodilo?
Dečak je.
Kakav dečak?
Tek kada se susreo s Johaninim pogledom, razumeo je. Odmah
je znao da mu ona ovo nikada neće oprostiti.
Žalio je što mu tako teško pada da voli to dete. Rečeno mu je da
to dolazi samo po sebi. Međutim, nedeljama posle rođenja, kada je
to bespomoćno biće, koje se iz nekog razloga zvalo Jozef, držao u
rukama, dodirivao mu majušan nosić i prebirao po njegovim
prstićima, nije osećao ništa osim milosrđa i bojazni.
Johana je uzela dete i pomalo brižno ga upitala: Da li si srećan?
Pa naravno, odgovorio je Gaus i uzeo teleskop u ruke.
Sada kada su živeli u Getingenu, ponovo je posetio Ninu. Nije
bila više tako mlada i primila ga je tako prisno kao da mu je
supruga.
Još nisam naučio ruski, rekao je prebacujući sebi. Izvinjavam se i
obećavam ti da ću to uskoro učiniti.
Čvrsto je obećao sebi da o ovoj poseti Johana nikada neće
saznati. Lagaće makar ga stavili i na sprave za mučenje. Njegova je
obaveza da joj zadaje što je moguće manje bola. Ali nije obavezan
i da joj uvek govori istinu. Znanja o nečemu mogu da budu vrlo
bolna. Ne prođe dan da ih on sam sebi ne poželi malo manje.
Uskoro je započeo jedan rad o astronomiji. Ništa od velikog
značaja, ne knjiga za večnost kao Disquisitiones. Vreme će pregaziti
taj rad. Od knjige se očekivalo tačnije uputstvo za izračunavanje
orbita od ovoga koje se danas koristi. Morao je da požuri. Iako je
imao tek trideset godina, primećivao je da mu sposobnost za
koncentraciju popušta, a da pauze koje ljudi prave pre nego što daju
odgovor postaju sve kraće. Izgubio je još nekoliko zuba, a mučili su
ga i grčevi u stomaku. Lekar mu je preporučio čašu vina svakog
jutra i mlaku kupku pre spavanja. A on je bio siguran da neće
dočekati starost. Kada ga je Johana obavestila da je ponovo jedno
dete na putu, nije mogao sebi da kaže da se tome raduje. Ono će
morati da odraste bez njega, u to je bio siguran. Uprkos tome, ovoga
puta se trudio. Pokazivao je određen strah za vreme trudnoće i
posle porođaja mu je laknulo. Iz poštovanja prema njenoj glupoj
prijateljici Mini devojčici su dali ime Vilhelmina. Nekoliko meseci
kasnije pokušao je devojčicu da nauči da računa, ali ga je Johana
opomenula da je zaista isuviše rano za tako nešto.
Nezadovoljan što je Johana ponovo u drugom stanju, otputovao
je za Bremen da zajedno s Beselom sređuje Jupiterove tabele. Pre
polaska nedelju dana je spavao loše, imao košmare, a preko dana
bio tužan i potišten. Putovanje je bilo još lošije nego za Kenigsberg.
Kočija je bila još manja, saputnici još manje dorasli, a kada je jedan
točak otpao, morali su četiri sata da stoje na nekoj blatnjavoj livadi
dok je kočijaš uz psovke popravljao kočiju. Kad je premoren, otežale
glave i s bolovima u leđima izašao iz kočije, prišao mu je Besel.
Šta mislite, upitao ga je odmah, o izračunavanju Jupiterove mase
na osnovu smetnji u Ceresovoj putanji? Da li on već ima postojanu
orbitu?
Gaus je pocrveneo. Ne uspeva mu ništa. Šta treba da radi?
Stotine sati je utrošio na ovaj problem. Stvar je nepredvidivo teška.
To je muka, a on više nije tako mlad, bez sumnje neće ni dugo
živeti, trebalo ga je poštedeti. Bila je greška što se uopšte upustio u
takve sitnice.
Želite li da vidite more?, tiho ga je upitao Besel.
Ne želim nikakvu ekspediciju, odgovorio je Gaus.
Ali to je sasvim blizu, samo mala šetnja kolima.
U stvarnosti to je bio dalek i naporan put, a kočija se toliko
ljuljala da je Gaus ponovo dobio grčeve u stomaku. Padala je kiša, a
prozor nije mogao da se zatvori do kraja. Bili su mokri do gole kože.
Ali isplati se, stalno je ponavljao Besel. More mora da se vidi.
Mora da se vidi, upitno je odgovorio Gaus, a gde je to zapisano?
Obala je bila prljava, a i sama voda nije izgledala privlačno.
Horizont je izgledao ograničen, nebo nisko, a more kao gusta supa
pod prljavim nebom. Duvao je hladan vetar. U blizini je nešto
gorelo i dim je otežavao disanje. Na talasima se gore-dole ljuljalo
telo pevca bez glave.
 E pa dobro, gledao je u maglu Gaus, sada možemo da krenemo
nazad.
Ali Beselova preduzimljivost se nije završila.
Nije dovoljno samo more da vidite, morate da posetite i
pozorište.
Pozorište je skupo, rekao je Gaus.
Besel se nasmejao. Gospodin profesor treba da se oseća kao gost.
Meni je to čast. Iznajmiću privatnu kočiju i dok dlanom o dlan
bićemo tamo.
Putovanje je trajalo četiri mučna dana, a krevet u Vajmarskoj
velikoj gostionici bio je veoma tvrd. Bolovi u Gausovim leđima su
postali nepodnošljivi. Osim toga, u sobu su uneli i nekakvo šiblje od
koga je stalno kijao. U dvorskom pozorištu je bilo vrelo, a njemu je
bilo muka. Prikazivao se jedan Volterov komad. Neko je ubio
nekoga. Jedna žena je plakala. Neki čovek je bio tužan, a druga žena
je pala na kolena. Držali su monologe. Prevod je bio lep, s puno
melodija, ali Gaus je to radije čitao. Od silnog zevanja potekle su mu
suze niz obraze.
Zar ne, šaputao mu je Besel, ovo je tako dirljivo.
Glumci su mlatarali rukama, dizali ih, neprekidno hodali
napred-nazad, a dok su govorili, kolutali su očima.
Verujem da je danas i Gete u svojoj loži, došapnuo mu je ponovo
Besel.
Je li to onaj magarac, upitao je Gaus, koji je sebi dozvolio da
ispravlja Njutnovu teoriju o svetlosti?
Svi unaokolo su se okrenuli ka njima, a Besel se skupio u sedištu.
Više nije progovorio ni reč dok nije pala zavesa.
Na izlazu iz pozorišta obratio mu se jedan mršavi čovek.
Imam li čast da razgovaram s gospodinom Gausom,
astronomom?
Astronomom i matematičarem, odgovorio je Gaus.
Ja sam pruski diplomata, nastavio je mršavi čovek, s trenutnim
sedištem u Rimu. Sada sam upravo na proputovanju za Berlin.
Dodeljeno mi je mesto direktora sekcije za obrazovanje pri
Ministarstvu unutrašnjih poslova. Ima mnogo posla, nemačko
obrazovanje mora da se promeni iz osnove. Ja sam lično dobio
najveće moguće obrazovanje i sada mi se pruža prilika da nešto od
toga prenesem na druge. Dok je govorio stajao je potpuno pravo,
bez naslanjanja na srebrni štap koji je držao u ruci. Uostalom, mi
smo studenti sa istog univerziteta i imamo zajedničke poznanike.
Ali nisam znao da se bavite i matematikom. Veoma značajna, zar
ne?
Gaus nije razumeo.
Predstava.
A da, rekao je Gaus.
Potpuno je shvatljivo, nastavio je mršavi čovek, da ovo nije baš
prava stvar u ovom trenutku. Nešto nemačko bi bilo prikladnije, ali
s Geteom je vrlo teško raspravljati o ovim stvarima.
Izvinite, rekao je Gaus, ja malopre nisam čuo vaše ime i molio
bih vas da ga ponovite.
Diplomata je uz duboki poklon to uradio i onda je dodao: Inače,
bavim se istraživanjem.
Gaus se radoznalo nagnuo napred.
Istražujem stare jezike.
Ah, tako, rekao je Gaus.
To mi je zvučalo kao razočaranje, primetio je diplomata.
Nauka o jeziku. Gaus je odmahnuo glavom. Ne želim nikoga da
uvredim.
Ne, ne, molim, slobodno recite.
Gaus je slegnuo ramenima. Tako nešto je za ljude koji imaju
sitničavost za matematiku, ali ne i inteligenciju ljudi koji su izgradili
svoju sopstvenu, nužnu logiku.
Diplomata je ćutao.
Molim vas, upitao ga je Gaus, recite mi nešto o svojim
putovanjima. Mora da ste stvarno svuda bili.
Putovanja se odnose na mog brata, kiselo je odgovorio
diplomata. Ta zamena se ne dešava prvi put. Oprostio se od Gausa i
otišao sitnim koracima.
U toku noći, od bolova u leđima i stomaku Gaus nije mogao da
spava. Prevrtao se u krevetu na jednu pa na drugu stranu, žalio se i
grdio svoju sudbinu, Vajmar, a pre svih Besela. Rano ujutru, dok je
Besel još spavao, naredio je da se upregne kočija i da ga odmah
odveze do Getingena.
Kada je konačno stigao, još s putnom torbom u ruci, savijen
unapred zbog bolova u stomaku, iskrivljenog vrata, zabačenog
unazad zbog ukočene kičme, otišao je do univerziteta da se raspita
kada će konačno početi gradnja opservatorije.
Nemamo mnogo vesti od Ministarstva, rekao je službenik.
Hanover je daleko, ništa se ne zna tačno. Rat je, ako ste zaboravili.
Vojska koristi brodove kojima se plovi pomoću zvezdane mape,
a nju ne možemo sačiniti kod kuće u kuhinji, odgovorio je Gaus.
Mogu da vam obećam da ću uskoro imati nekakvih vesti, rekao
je službenik. A inače planira se jedno detaljno premeravanje
kraljevine Vestfalen. Gospodin profesor je već radio kao geodeta.
Sada se traži jedan vredan račundžija za vođu ovog velikog posla.
Gaus je otvorio usta. Upotrebio je svu snagu da se obuzda i da se
ne izdere na službenika. Uspelo mu je. Zatvorio je usta, okrenuo se i
otišao bez pozdrava.
Ušao je u stan, tresnuo vratima i razdrao se: Vratio sam se i
nemam nameru da uskoro idem bilo gde.
Dok je u hodniku izuvao čizme, iz spavaće sobe su se pojavili
lekar, babica i Johanina majka. Pomislio je: E pa lepo, ovog puta se
neću obrukati.
Sa širokim osmehom i malo veštačkog ushićenja pitao je da li je
dečak ili devojčica i koliko je teško.
Dečak je, odgovorio je lekar ozbiljnog lica. Ali je mrtav. I majka,
takođe.
Pokušali smo sve što se može, dodala je babica.
To što se posle toga događalo dugo nije mogao u svom sećanju
da dovede u red. Činilo mu se kao da se vreme prebacivalo
unapred, a onda vraćalo unazad, i da su se razne mogućnosti
otvarale, a onda ponovo zatvarale. U jednom sećanju je video
Johanu u krevetu. Nakratko je otvorila oči, pogledala ga je, ali ga
nije prepoznala. Kosa joj je bila slepljena na licu, ruke vlažne i bez
snage. Korpa s odojčetom je stajala na stolici. S ovim je u
suprotnosti bilo drugo sećanje. Prema njemu, ona je bila već bez
svesti kada je utrčao u sobu. Prema trećem, on je ušao u sobu baš u
trenutku kada je umirala. Telo joj je bilo bledo i voštano. Imao je i
sećanje prema kome je s njom potpuno jasno vodio užasan
razgovor. Pitala ga je da li mora da umre. Posle kraćeg ustezanja, on
je klimnuo glavom. Tražila je da ne tuguje dugo. Živi se i umire se.
Tu se ne može ništa. Posle nekoliko sati događalo se nešto novo.
Sedeo je na njenom krevetu. Ljudi su šaputali u hodniku. Johana je
bila mrtva.
Povukao je stolicu unazad i pokušao da se navikne na misao da
mora ponovo da se oženi. Ima decu i ne zna ni kako se vodi
domaćinstvo. Posluga je isuviše skupa.
Tiho je otvorio vrata. Tako je to. Mora se živeti iako je sve
svršeno. Urediti i organizovati svaki dan, svaki sat i minut. Kao da
to još uvek ima smisla.
Malo se smirio kada je čuo da mu je stigla majka. Razmišljao je o
zvezdama. Kratka formula koja sva njihova kretanja jednim redom
može da obuhvati. Prvi put je saznao da neće moći da je otkrije.
Polako je padao mrak. Oklevajući, otišao je do teleskopa.
 PLANINA

P ri slaboj svetlosti uljane lampe, dok je vetar donosio sve više

snežnih pahuljica, Eme Bonplan je pokušavao da napiše pismo.
Razmišljao je o proteklim mesecima i činilo mu se kao da ima tuce
života iza sebe. Svi su slični jedan drugome i nijedan nije vredan
ponavljanja. Plovidba po Orinoku mu se čini kao nešto o čemu je
pročitao u knjizi. Nova Andaluzija je kao legenda iz davnina, a
Španija mu je samo reč. U poslednje vreme se oseća mnogo bolje, a
ima i dana kada ga groznica potpuno napušta. Snovi u kojima
barona Humbolta davi, secka, pali, truje, ubija pištoljem ili zatrpava
kamenjem sve su ređi.
Malo je razmišljao i pažljivo gledao vrh pera. Nešto malo dalje
uz planinu, opkoljen mazgama koje su spavale, s kosom
prekrivenom injem i snegom, sedeo je Humbolt. Uz pomoć
Jupiterovog meseca određivao je trenutni položaj. Na kolenima je
pažljivo u ravnoteži držao stakleni cilindar barometra. Pored njega,
potpuno uvijeni u ćebad, ležala su trojica vodiča.
Sutra, pisao je Bonplan dalje, imamo nameru da savladamo
Cimborazo. Za slučaj da ne preživimo, Humbolt je savetovao da
odmah napišemo oproštajna pisma. Naime, nedostojno je umreti
jednostavno tako, bez nekakve završne reči. Na planini smo
skupljali kamenje i biljke. Čak i ovde gore ima dosta nepoznatog
rastinja. Poslednjih meseci sam mnogo toga nasekao. Baron je tvrdio
da postoji samo šesnaest osnovnih tipova, ali ja se vrlo dobro
razumem u vrste i mislim da ih ima bezbroj. Jedan veći deo njegove
zbirke, među kojima i tri vrlo stara leša, pretovareni su u Havani na
brod za Francisku. Na drugom brodu su zbirke biljaka, svi rukopisi i
crteži. Sve je to upućeno Humboltovom bratu. Pre tri nedelje ili
možda šest, pisao je dalje Bonplan, jer dani prolaze tako brzo da
sam izgubio pojam o vremenu, čuli smo da je jedan brod potopljen.
Humbolt je prošao kroz vrlo teške dane, a onda je rekao. Sada smo
opet na početku. Ja sam se veoma uznemirio, ali groznica je tada
bila tako jaka da sam samo znao ko sam, gde sam, zašto sam. Veliki
deo vremena sam imao košmare i borio se s letećim i mehaničkim
paucima. Trudio sam se da ne mislim na to šta smo sve prošli i samo
sam se nadao da nije potopljen brod koji je vozio leševe. Toliko
mnogo sati sam s njima proveo da na kraju plovidbe rekom na njih
nisam gledao samo kao na brodski tovar već kao na svoje saputnike.
Bonplan je obrisao čelo i otpio veliki gutljaj iz svoje mesingane
flaše. Ranije je imao jednu srebrnu, ali mu se ta pod okolnostima
kojih se ne seća negde izgubila. E sada smo opet na početku,
napisao je u nastavku, a onda je primetio da je ta rečenica
ponovljena. Precrtao ju je. E sada smo opet na početku! Gledao je
ponovo tu rečenicu i precrtao je još jedanput. Nažalost, nisam u
mogućnosti da opišem detalje putovanja. Sve mi se rasplinulo i
vidim pred sobom još samo par slika koje s mnogo truda
pokušavam da sastavim. U Havani, na primer, baron je ulovio dva
krokodila. Zatvorio ih je zajedno sa čoporom pasa da bi proučio
njihovo ponašanje u lovu. Zavijanje pasa je bilo nepodnošljivo,
zvučalo je kao jaukanje dece. Iza njih su ostali krvavi zidovi, koje su
morali ponovo da ofarbaju na baronov račun.
Zatvorio je oči, a onda ih ponovo otvorio i gledao tako
iznenađeno kao da je u momentu zaboravio gde se nalazi. Zakašljao
se i ponovo potegao iz flaše. Ispred Kartagine zamalo da nam se
prevrne brod. Na reci Magdalena moskitosi su nam zadavali više
muka nego na Orinoku. A onda smo konačno stigli u hladne pećine
Kordiljera. Pre toga smo morali da savladamo više od hiljadu
stepenika koje su ugradile Inke, davno nestali narod ovog kraja. U
normalnim okolnostima do gore te nose za to određeni nosači, ali ih
je baron odbio. To ne dozvoljava ljudsko dostojanstvo. Nosači su bili
toliko uvređeni, kao da su dobili batine. Bonplan je duboko
udahnuo i nastavio. Opet ta njegova volja. Opet je uzdahnuo, ali
tiše. Ispred Santa Fea de Bogota sačekali su ih najugledniji ljudi
grada. Glas o njima ih je pretekao, premda na neki čudan način.
Svako je znao za barona, a niko nije čuo za Emea Bonplana. Možda
je to zbog groznice. Trgao se. Poslednja rečenica mu se činila
nelogičnom. Razmišljao je o tome da je precrta, a onda je odlučio da
je ostavi. Bili su to fini ljudi i bilo je smeha što se Humbolt
nakostrešio kada je trebalo da pusti barometar iz ruke. Takođe su se
čudili kako jedan tako poznat čovek može da bude tako mali
rastom. Stanovali smo kod biologa Mutisa. Baron je uporno
pokušavao da razgovara o biljkama, a Mutis je uporno uzvraćao da
se takvi razgovori ne vode u društvu. Ipak, Mutisovim travama sam
snižavao temperaturu. Mutis je zaposlio jednu sobaricu, mladu
Indijanku iz planinskih krajeva, s kojom je o svemu mogao da
razgovara. Povukao je veliki gutljaj iz flaše i naboranog čela
posmatrao Humbolta koji se u sumraku jedva nazirao. Uz Mutisovu
pomoć, baron je posetio rudnike i crtao karte. Potpuno precizne
karte. U to nije bilo sumnje.
Potpuno nesvesno, Bonplan je klimnuo glavom par puta, a onda
nastavio. S jedanaest natovarenih mazgi, ponovo smo krenuli na
put. Prešli smo reku, a onda nastavili planinskim stazama. Često je
padala kiša, tlo je bilo blatnjavo i prepuno oštrog kamenja. Baron
nije želeo da upropasti svoje čizme. Skinuo ih je i dalje hodao peške.
Uskoro su mu noge bile krvave, mazge su postale jogunaste, morali
smo da prekinemo uspon kada su mučnina i vrtoglavica postale
neizdržljive. Onda je baron Humbolt pokušao da nastavi sam, ali je
ubrzo i on pao onesvešćen. Uz pomoć vodiča nekako smo uspeli da
se vratimo u dolinu. Baron je naravno pokušao ponovo, sa samo
jednim vodičem. Ni vodič nikad nije išao do vrha, jer se ljudi u ovim
krajevima ne penju na planinu ako na to nisu primorani. Uspeo je iz
trećeg pokušaja. Sada smo tačno znali koliko je planina visoka, koju
temperaturu imaju njena isparenja i kakvog sastava je kamenje.
Barona Humbolta su najviše interesovali vulkani. Više nego bilo šta
drugo. To je u vezi s njegovim školovanjem u Nemačkoj i s jednim
čovekom u Vajmaru kome on veruje kao Bogu. I tako, sada je pred
nama krunski poduhvat. Vulkan Cimborazo. Bonplan je otpio
poslednji gutljaj i još čvršče se uvio u ćebe. Pre nego što je postao
dremljiv vrlo jasno je video barona kako pomoću mesinganog levka
na tlu pažljivo osluškuje.
Vrlo jasno sam čuo tutnjavu, vikao je Humbolt. Zemljina kora se
pomera i uz malo sreće možemo se nadati erupciji.
 To bi baš bilo lepo, odgovorio je Bonplan. Presavio je pismo,
stavio ga u džep i opružio se po tlu. Na obrazima je osećao je
hladnoću smrznute zemlje. Činilo mu se da groznica popušta.
Kao i uvek zaspao je odmah i, kao i obično, sanjao je da je u
Parizu. U jesenje jutro, dok kiša blago dobuje po prozoru. Jedna
žena, koju nikad ne vidi jasno, pita ga da li je ikad pomislio da će
putovati tropima. Nikada stvarno, odgavara on, a i kada jesam, to je
bilo samo na trenutak. Tada se probudio jer ga je Humbolt drmusao
za ramena i pitao šta čeka, već je prošlo četiri. Bonplan je ustao, a
kada se Humbolt okrenuo, zgrabio ga je, dovukao do provalije, a
onda ga svom snagom gurnuo preko ivice. Nekaga je prodrmao za
ramena i upitao: Šta čekate, već je četiri, moramo da krenemo.
Bonplan je protrljao oči, stresao sneg s kose i ustao.
Vrlo pospan je bio i indijanski vodič. Humbolt mu je pružio
zapečaćen koverat. Oproštajno pismo upućeno bratu.
Dugo sam ga doterivao. Molim vas da ga neizostavno predate
prvoj jezuitskoj misiji.
Zevajući, vodič je primio pismo.
A ovo je moje, rekao je Bonplan. Nije zatvoreno, možete mirno i
da ga pročitate. A ako i ne bude dostavljeno, meni je svejedno.
Humbolt je naredio vodičima da ih čekaju najmanje tri dana.
Oni su s dosadom klimali glavama i nameštali svoje pončo ogrtače.
Još jednom je iz predostrožnosti ispitao hronometar i teleskop.
Zatim je prekrstio ruke i nekoliko trenutaka ukočeno gledao ispred
sebe, u ništa. A onda je odjednom krenuo. Bonplan je žurno zgrabio
botaničku kutiju i štap i potrčao za njim.
Raspoložen kako skoro nije bio, Humbolt je pričao o svom
detinjstvu, o radu na gromobranu, usamljenim lutanjima kroz
šume, o tome kako je sredio prvu zbirku buba i o salonu Henrijete
Herc. Rekao je i kako žali svakog čoveka koji nije izgradio
izražavanje osećajnosti.
Ja sam svoje izražavanje osećajnosti, rekao je Bonplan, gradio s
jednom seoskom devojkom iz komšiluka. Dopuštala mi je skoro sve.
Jedino sam se morao čuvati njene braće.
Onaj pas mi ne izlazi iz glave, odjednom je rekao Humbolt. Još
uvek ne mogu da se oslobodim osećanja krivice. Bio sam odgovoran
za tu životinju.
Ta seoska devojka je bila zadivljujuća. Još nije imala ni četrnaest
godina, a već je znala takve stvari da čovek ne poveruje.
Kod onih pasa u Havani, to je bilo nešto drugo. Naravno, žao mi
je i njih. Ali nauka je to zahtevala. Sada znamo mnogo više o
odnosima i načinu lova krokodila. A osim toga, to su bili mešanci,
ne plemeniti i prilično šugavi.
Tu gde sada idu nema više biljaka. Samo braonkastozeleni
lišajevi na kamenju koje viri iz snega. Bonplan je vrlo jasno čuo
kucanje svog srca i šuštanje vetra po snežnom pokrivaču. Prepao se
kad je jedan mali leptir poleteo ispred njega.
Zadihan, Humbolt je počeo da komentariše vest o padu Urkiha.
Baš gadna stvar. Doduše, još je na dobrom glasu, ali malo pomalo
primećuju se znaci da je ministar izgubio naklonost kraljice. Znači,
još sto godina robovanja. Kada se vratimo, napisaću o tome par
stvari koje se toj gospodi neće dopasti.
Snega je bilo sve više. Bonplan se spotakao i poprilično otklizao
nizbrdo. Kratko iza toga isto se dogodilo i Humboltu. Da bi
izgrebane ruke sačuvali od hladnoće, umotali su ih u šal. Humbolt
je pogledao u kožni đon svoje cipele.
Ekseri, rekao je posle kraćeg razmišljanja. Kroz đon, pa da vire
spolja. To nam sada treba.
Sneg im je dostigao do kolena. Odjednom se spustila gusta
magla. Humbolt je izmerio nagib magnetne igle i barometrom
odredio visinu.
Ako se ne varam, najkraći put do vrha vodi severoistočno preko
blagog obronka, zatim malo nalevo, a onda strmo nagore.
Severoistočno, ponovio je Bonplan. Pa u ovoj magli se ne zna ni
gde je vrh ni gde je dolina.
Tamo, rekao je Humbolt i vrlo odlučno pokazao negde
neodređeno.
Povijeni unapred koračali su držeći se za izbočine u stenama.
Visoko gore, na momente prepoznatljiv a zatim se gubio iz vida,
vodio je jedan usečen prolaz ka vrhu. Hodajući, instinktivno su se
naginjali na levu stranu, gde se kosi i zaleđeni obronak spuštao.
Desno se otvarao pogled na vertikalni klanac. Neko vreme
Bonplanu nije smetao čovek tužnog lica, obučen u tamnu odeću,
koji je koračao pored njih. Ali kada se pretvorio u geometrijsku
figuru, u neku vrstu slabopulsirajućeg saća s medom, postalo mu je
neprijatno.
Tamo levo, upitao je. Vidite li tamo nešto?
Humbolt je bacio kratak pogled na stranu i odgovorio: Ne.
Dobro, odgovorio je Bonplan sumnjičavo.
Na jednoj udaljenoj platformi napravili su pauzu jer je
Bonplanov nos krvario. Uznemiren, gledao je ispred oka kako saće s
medom polako obleće oko njega. Zakašljao se, a onda brzo potegao
iz mesingane flaše. Kada je krv prestala da curi, krenuli su dalje.
Bonplanu je laknulo. Humboltov časovnik je pokazivao da su samo
nekoliko sati na putu. Magla je bila toliko gusta da više nije bilo
razlike između dole i gore. Gde god se pogleda, sama, ničim
neprekinuta belina.
Sada im je sneg dostigao do kukova. Humbolt je ispustio krik i
nestao u smetu. Bonplan je malo kopao rukama, napipao
Humboltovu jaknu, stegao je i izvadio ga napolje. Humbolt je
otresao sneg s odeće i proverio da li su instrumenti oštećeni. Na
jednoj isturenoj steni odlučili su da sačekaju da magla postane ređa,
kako bi videli kuda idu. Uskoro će se pojaviti sunce.
Stari prijatelju, rekao je Humbolt, ne želim da budem
sentimentalan, ali posle ovolikog puta iza nas, moram da vam
kažem sledeće.
Bonplan je pažljivo slušao, ali iza ove rečenice nije dolazilo ništa.
Izgleda da je Humbolt ponovo zaboravio šta je hteo da kaže.
Ne želim da vam pokvarim igru, počeo je sada Bonplan, ali nešto
nije u redu. Tamo desno od vas, ne, nešto dalje, ne, ne, levo, pravo
tamo. Ta stvar što izgleda kao zvezda od vate, ili kao kuća,
pretpostavljam da je samo ja vidim i da je tu samo zbog mene?
Humbolt je klimnuo glavom.
Treba li da brinem zbog toga?, pitao je Bonplan.
To je stvar viđenja, odgovorio je Humbolt, ovde je reč o slabom
atmosferskom pritisku koji menja i gustinu vazduha. Gadne zaraze
možemo da isključimo. Uostalom, ja ovde nisam lekar.
Nego ko?
 Zaprepašćujuće, nastavio je Humbolt, kako se stalno, što se više
penjemo, smanjuje gustina vazduha. Dobrim proračunom može se
doći do tačke gde počinje ništa. Ili gde, zbog niske tačke ključanja,
krv i ostalo počinje da kuva. Ono što mene lično pogađa i što
gledam već duže vreme jeste izgubljeni pas. Vidim ga potpuno
raščupanog, a nedostaje mu noga i jedno uvo. Osim toga, on ne
propada u sneg, a oči su mu crne i mrtve. To nije prijatno za
gledanje i moram prilično da se naprežem da ne počnem da vrištim.
Muči me čak i što sam propustio da tom psu dam ime. Ali to i nije
bilo obavezno, mi smo imali samo tog psa, ili?
Ja ne znam nijednog drugog, rekao je Bonplan.
Humbolt je malo umiren klimnuo glavom. Polako su se peli
dalje. Zbog pukotina u stenama pokrivenim snegom kretali su se
vrlo obazrivo. Jednom se za par sekundi podigla magla, tako da su
mogli da vide klanac, a onda je sve opet utonulo u maglu.
Ovo krvarenje iz desni, rekao je Humbolt, pun prebacivanja
prema sebi, nije neko nužno, normalno stanje. Toga se treba stideti.
Bonplanov nos je krvario i dalje, a ruke, uprkos tome što su bile
umotane u šal, više nije osećao. Zamolio je za izvinjenje i pao na
kolena, potpuno nemoćan.
S krajnjim naporom peli su se uz jednu strmu stenu. Bonplanu je
pao na pamet dan kada su sedeli zarobljeni na ostrvu za vreme oluje
na Orinoku. Kako su uspeli da napuste ostrvo nije mogao da se seti.
Upravo kada je o tome hteo da pita Humbolta, jedna stena ispod
Humboltove cipele se odlomila i udarila ga u leđa. Toliko ga je
zabolelo da je skoro pao s nje. Čvrsto je zatvorio oči, zgrabio šaku
snega i njime protljao lice. Bilo mu je lakše, iako je pulsirajuće saće s
medom još uvek išlo ispred njega. Još neprijatnije mu je bilo to što
mu se činilo da kad god traži oslonac na steni, ona se pomalo ugiba.
S vremena na vreme iz stene ga je gledalo neko iskeženo lice,
izjedeno zubom vremena. Pokazivalo mu je čas netrpeljivost, čas
dosadu. Na sreću, magla nije dozvoljavala da se gleda u ponor.
Onda na ostrvu, rekao je glasno. Kako smo uspeli da se
spasemo?
Dugo nije dobio odgovor. Činilo se da je Humbolt ponovo
zaboravio pitanje. Onda je konačno okrenuo glavu.
 I pored najbolje volje ne mogu da se setim. Stvarno, kako?
Na vrhu stene magla je visila kao u dronjcima. Ugledali su
parčad neba i kupaste vrhove planina. Vazduh je bio hladan i redak.
Koliko god da su duboko udisali, skoro im ništa nije ulazilo u pluća.
Bonplan je pokušavao da izmeri puls, ali je neprestano grešio. Na
kraju je odustao. Izbili su na uzanu stazu pokrivenu snegom. Staza
se provlačila iznad pukotine u steni.
Gledajte samo napred, rekao je Humbolt. Nikako nadole.
Istog trenutka Bonplan je pogledao nadole. Činilo mu se da se
slika okrenula. Dno klanca ga je pritisnulo odozgo, a staza je vodila
u dubinu. Užasnut, pribio se uz ispupčenje na steni.
Most, promucao je.
Nastavite dalje, rekao je Humbolt.
Nema stena, odgovorio je Bonplan.
Humbolt je stao. Tačno. Ispod njih nema stena. Stajali su na
jednom slobodnom visećem mostu od snega. Ukočeno je gledao
nadole.
Ne razmišljajte, rekao je Bonplan. Nastavite dalje.
Dalje, ponovio je Humbolt, ali se nije pomerio.
Jednostavno napred, ponovio je Bonplan.
Humbolt se pokrenuo.
Bonplan je koračao, nogu pred nogu, činilo mu se da satima čuje
škripu snega, a znao je da su između njega i ponora samo vodeni
kristali. Do kraja svog života, bespomoćan i usamljen u Paragvaju,
mogao je ove slike da dozove do najsitnijih detalja. Pocepani
magličasti oblaci, svetlo nebo i klisura ispod njega, dokle god mu
pogled dopire. Pokušao je da odmumla neku pesmicu, ali glas koji je
čuo nije bio njegov. Prestao je. Klisura, planinski vrh, nebo i sneg
koji škripi još su uvek tu. Most nisu prešli. 1 još uvek su na mostu. A
onda, u ko zna kom trenutku, Humbolt je stao i pružio mu ruku.
Uspeli su, na drugoj su strani.
Bonplane, rekao je Humbolt. Izgledao je siv, mali i odjednom
prilično star.
Humbolte, rekao je Bonplan.
Jedno duže vreme stajali su ćuteći jedan pored drugog. Onda je
Bonplan obrisao maramicom nos koji je opet krvario. Malo pomalo,
u početku u neredu, a onda sve preciznije i jasnije, pulsirajuće saće s
medom se povlačilo. Snežni most je bio tri, najviše četiri i po metra
dugačak, pa je prelaz preko njega mogao trajati samo par sekundi.
Obazrivo su nastavili dalje. Bonplan je zaključio da je sastavljen
od tri osobe. Jedna koja ide napred, druga koja to kretanje posmatra
i konačno treća, koja neprekidno jednim nikom nerazumljivim
jezikom sve to objašnjava. Sam je sebe ošamario da razbistri misli.
To je malo pomoglo. Ali nije uticalo na to što tamo gde treba da stoji
nebo sada visi zemljino tle, a oni se s glavama nadole penju niz
planinu.
A možda sve ovo i ima smisla, glasno je razmišljao Bonplan.
Konačno, mi se i nalazimo na drugoj strani Zemlje.
Humboltov odgovor nije mogao da čuje. Mrmljanje
Bonplanovog pratioca – komentatora ga je nadjačalo. A onda je
Bonplan počeo da peva. U početku je upao jedan, a onda je ovu
pesmu prihvatio i drugi pratilac. Bonplan ju je naučio u školi i bio je
prilično siguran da je na ovoj hemisferi ne zna niko. To je još jedan
dokaz da ova dvojica pored njega stvarno postoje i nisu varalice.
Kako su inače mogli da nauče ovu pesmu. Doduše, u ovakvom
razmišljanju nešto nije bilo logično, ali on nije mogao da utvrdi šta.
Na kraju krajeva, to je svejedno. Njemu je ionako svejedno da li je
on taj koji misli ili neko od ove dvojice. Disao je kratko i šumno, a
srce mu je snažno lupalo.
Humbolt se odjednom ukopao u mestu.
Šta je sada?, ljutito mi je dobacio Bonplan.
Vidite li ono što ja vidim?
Naravno, naravno, odgovorio je Bonplan iako nije znao o čemu
se radi.
Morao sam da vas pitam, nastavio je Humbolt. Nisam mogao da
poverujem svom razumu. Uostalom, taj pas je stalno s nama.
Pas, iznenadio se Bonplan. Nikada nisam mogao da ga
podnesem.
Ovaj klanac, upitao je Humbolt. Da li je to stvarno provalija ili...?
Bonplan je pogledao nadole. Pred njegovim nogama ukazala se
pukotina duboka najmanje sto pedeset metara. S druge strane je
staza vodila dalje i činilo se da vrh nije daleko.
 Preko ovog klanca nećete nikada preći.
Bonplan se ukočio od straha jer to nije rekao on već njegov
pratilac s desne strane. Da bi tome pridao važnost, pratilac je
ponovio. Preko ovoga klanca nećete nikada preći.
Nikada, potvrdio je i pratilac s leve strane. Jedino ako letite.
Polako, kao da savladava neki otpor, Humbolt je kleknuo i
otvorio kutiju s barometrom. Ruke su mu se toliko tresle da je malo
nedostajalo pa da mu barometar ispadne. I njemu je curila krv iz
nosa i kapala mu po jakni.
Samo da sada ne napravimo grešku, preklinjao je Humbolt.
Slažem se, odgovorio je Bonplan.
Humboltu je nekako uspelo da upali vatru i počne da zagreva
lonče s vodom.
Ne mogu samo na barometar da se oslonim, objašnjavao je, niti
samo na svoju glavu. Visinu moram da odredim pomoću tačke
ključanja vode. Oči su mu se suzile, a usne drhtale od uzbuđenja i
koncentracije. Kada je voda proključala, izmerio je temperaturu i
sklonio sat. Uzeo je blok za pisanje. Iscepao je desetak listova dok
ruka nije počela da ga služi, da može da ispisuje brojeve.
Bonplan je s nepoverenjem gledao u klanac. Nebo je ležalo
duboko ispod njih i bilo je oblačno. Pa, donekle se možemo navići
da stojimo na glavi, razmišljao je, ali ne i na to da Humbolt ovako
sporo računa.
Hoćemo li danas još nešto da radimo?
Izvinite, odgovorio je Humbolt. Veoma mi je teško da se
koncentrišem, a zamolio bih da neko drži psa na uzici.
Tog psa nikada nisam mogao da podnesem, rekao je Bonplan.
Odmah se posramio, jer se setio da je to već rekao. To ga je toliko
dirnulo da mu je pripala muka. Nagao se nad provaliju i uspravio se
s olakšanjem.
Jeste li završili?, upitao je Humbolt. E pa, onda mogu da vam
saopštim da se nalazimo na visini od pet hiljada šest stotina
sedamdeset i devet metara.
Aleluja, rekao je Bonplan.
Mi smo ljudi koji su se do sada najviše probili u visinu. Još niko
nije bio toliko udaljen od površine mora.
 Ali sam vrh?
S vrhom ili bez njega, ovo je svetski rekord.
Ali ja želim da osvojimo vrh, rekao je Bonplan.
Zar ne vidite ovu provaliju?, vrisnuo je Humbolt. Obojica smo
na ivici razuma. Ako odmah ne siđemo, nikada se nećemo vratiti
nazad.
Možemo jednostavno da tvrdimo da smo bili gore, rekao je
Bonplan.
To ne želim da slušam, odgovorio je Humbolt.
Ali to i nisam ja rekao. To je bio onaj drugi.
Doduše, niko to ne može da proveri, rekao je Humbolt posle
kraćeg razmišljanja.
Pa naravno, dodao je Bonplan.
Ali ja to nisam rekao, viknuo je Humbolt.
Šta niste rekli?, upitao je Bonplan.
Potpuno smeteni, pogledali su jedan drugoga.
Visina je zabeležena, prvi se sabrao Humbolt, uzorci kamenja su
skupljeni i sada brzo dole.
Spuštanje je trajalo dugo. Klanac koji su prešli preko snežnog
mosta sada su morali da obiđu u velikom luku. Vidljivost je ovoga
puta bila normalna i Humbolt je bez većih teškoća pronašao put.
Bonplan je cupkao iza njega. Činilo mu se da su mu kolena
nesigurna. Kao da je gazio kroz tekuću vodu, a optičko prelamanje
mu je razlamalo figuru. I štap u njegovoj ruci se ponašao neumesno.
Vitlao je tamo-amo, zabadao se u sneg, lupkao po kamenju kao da
Bonplan ne treba ništa drugo da radi samo njega da prati. Sunce je
već stajalo prilično nisko. Humbolt je skliznuo niz jedno polje
šljunka. Izgrebao je lice i ruke, pocepao mantil, ali je barometar
ostao čitav.
Bol ima i svoju dobru stranu, rekao je stisnutih zuba. U
momentu je jasnije video, a i pas je nestao.
Tog psa, ponovio je Bonplan, stvarno nikada nisam mogao da
podnesem.
Moramo danas da se spustimo, rekao je Humbolt. Preko noći je
veoma hladno. U priličnom smo rasulu i nećemo preživeti.
Ispljunuo je krv. Što se tiče psa, vrlo mi je žao, ja sam ga voleo. Ovo
su nam trenuci iskrenosti, rekao je Bonplan, pa bih želeo da znam o
čemu ste razmišljali na snežnom mostu.
Naredio sam sebi da ne mislim ništa, rekao je Humbolt, prema
tome ništa nisam ni mislio.
Stvarno, baš ništa?
Apsolutno ništa.
Bonplan je bacio pogled u postepeno rasplinuto saće s medom.
Njegova dva pratioca su se izgubila. Mora još jednog da se oslobodi.
Možda to i nije neophodno? Sumnja da je to ipak on sam.
Nas dvojica smo osvojili najviši vrh na svetu. Šta god da nam se
još dogodi u životu, ovo će ostati upamćeno.
Nismo ga potpuno osvojili, rekao je Bonplan.
To je besmisleno!
Ko osvaja neku planinu, on stiže na njen vrh. Ko nije bio na
vrhu, nije osvojio planinu.
Humbolt je ćuteći posmatrao svoje krvave ruke.
Tamo na snežnom mostu, rekao je Bonplan, odjednom sam
zažalio što moram da idem iza vas.
To je potpuno ljudski, odgovorio je Humbolt.
Ne mislim da je to samo zato što onaj ko prvi ide pre dolazi na
sigurno već zato što mi je na pameti bila čudna misao. Da sam bio
prvi, nešto u meni je htelo da čim pređem preko jednim udarcem
nogom srušim most. Ta želja je bila veoma jaka.
Humbolt nije odgovorio. Bio je zaokupljen sopstvenim mislima.
Bonplana je bolela glava. A ponovo je osećao i tragove groznice.
Bio je mrtav umoran. Trebaće mu mnogo vremena da se oporavi od
ovog dana.
Ko ovako dugo putuje, rekao je, iskusi mnoge stvari. Sazna i
mnogo stvari o sebi samom.
Izvinite, zamolio je Humbolt. Nisam vas razumeo. Zbog vetra.
Bonplan je ćutao par sekundi. Ništa važno, rekao je, zahvalan na
tome. Samo brbljanje. Prazna priča.
E, pa onda, rekao je Humbolt, bez uzbuđenja i nepokretnog lica,
nema razloga za otezanje.
Dva sata kasnije stigli su do vodiča, koji su ih po dogovoru
čekali. Humbolt je zatražio nazad svoje pismo i odmah ga iscepao.
 U ovoj stvari se ne sme biti nemaran. Ništa nije mučnije od
oproštajnog pisma čiji je sastavljač još živ.
Meni je potpuno svejedno, rekao je Bonplan i držao se za glavu
koja ga je bolela. Moje možete da zadržite ili da ga bacite. A možete
i da ga pošaljete.
U toku noći, potpuno uvijen i šćućuren ispod ćebeta da bi se
zaštitio od snega, Humbolt je pisao pisma. Obaveštavao je Evropu
da je od svih smrtnika samo njemu uspelo da se popne tako visoko.
Vrlo pažljivo je svako posebno presavio i zatvorio. I tek tada je
izgubio svest.
 BAŠTA

U jedno kasno veče profesor je zakucao na vrata gospodarske

kuće. Otvorio je mladi, suvonjavi sluga.
Grof od Ohe kod Ohe ne prima.
Ponovite mi ime, molim vas, zamolio je Gaus.
Grof Hajnrih od Ohe kod Ohe, ponovio je sluga.
Gaus je morao da se nasmeje.
Sluga ga je posmatrao hladno i odmereno.
Porodica milostivog gospodina se već hiljadu godina tako zove.
Nemačka je već odavno jedan smešan komad zemlje, rekao je
Gaus. Ja dolazim radi premeravanja zemlje. Prepreke se moraju
ukloniti. Grad mora od gospodina... Tu je Gaus počeo ponovo da se
smeje. Grad mora od gospodina grofa da otkupi nekoliko stabala i
jednu bezvrednu šupu. Čista formalnost, koja može brzo da se
završi.
Možda i može, odgovorio je sluga, ali sigurno ne večeras.
Gaus je pogledao u svoje blatnjave cipele. Plašio se da će se baš
to dogoditi.
Dobro, onda ću morati ovde da prenoćim. Molim vas da mi
pripremite sobu.
Ne verujem da imamo mesta, odgovorio je sluga.
Gaus je skinuo somotsku kapu, obrisao čelo i popravio kragnu.
Osećao se neudobno i oznojeno. Boleo ga je stomak.
Ovo je nesporazum. Ja ne dolazim kao molilac. Ja sam upravitelj
gradske komisije za merenje i ako me neko otera s praga, vraćam se
ponovo, ali ovog puta uz pratnju. Da li ste me razumeli?
Sluga se povukao korak unazad.
Da li ste me razumeli?
Da, jesam, odgovorio je sluga.
Da, jesam, gospodine profesore, ponovio je.
A sada želim da vidim gospodina grofa.
 Sluga je tako visoko podigao obrve da mu se čelo naboralo.
Možda se nisam najjasnije izrazio. Milostivi gospodin se već
povukao. Spava.
Samo na trenutak.
Sluga je odmahivao glavom.
Spavanje nije kobna stvar, ko spava, toga možemo da
probudimo. Što duže ovde stojim, toliko kasnije će grof ponovo da
se zavuče u perje, a raspoloženje mu se neće popraviti. A i ja sam
umoran kao pas.
Molim vas, pođite za mnom, promuklim glasom pozvao ga je
sluga.
Koračao je sa svećom ispred Gausa tako brzo da se činilo kao da
želi da pobegne. A to mu i ne bi bilo teško. Gausa su bolele noge,
koža na njegovim cipelama je bila isuviše kruta, ispod vunene
košulje ga je sve svrbelo, a vrelina na vratu mu je ukazivala na to da
je opet dobio opekotine od sunca. Išli su niz nizak hodnik sa
izbledelim tapetama. Jedna veoma zgodna služavka pronela je
noćnu posudu pored njih. Gaus je nekako setno gledao za njom.
Onda su se spuštali nekim stepenicama, pa se drugima peli, pa opet
spuštali. Ovakav raspored prostorija je trebalo posetioce potpuno da
zbuni i verovatno je to kod ljudi bez smisla za geometriju apsolutno
funkcionisalo.
Gaus je proračunao da su sada oko tri i po metra iznad i
dvanaest zapadno od glavne kapije, a da se kreću u pravcu
jugozapada. Sluga je zakucao na jedna vrata, otvorio ih, rekao par
reči nekom unutra i pustio Gausa da uđe. U stolici za ljuljanje sedeo
je stariji čovek u kućnom ogrtaču i papučama od plute. Bio je visok,
imao upale obraze i prodorne oči.
Od Ohe kod Ohe, drago mi je. Čemu se smejete?
Ne smejem se, rekao je Gaus. Ja sam gradski premeravač zemlje.
Ne smejem se nikada i hteo sam samo da vam se predstavim i
zahvalim na gostoprimstvu.
Znači da su me probudili samo zbog toga.
Upravo zbog toga, rekao je Gaus. A sada vam želim laku noć.
Veoma zadovoljan, pratio je slugu ponovo niz stepenice, a onda
jednim posebno zagušljivim hodnikom. Ovi ljudi ga nikada više
neće tretirati kao poslugu.
Njegov trijumf nije trajao dugo. Sluga ga je uveo u jednu
odvratnu rupu. Smrdelo je, na podu su ležali ostaci trulog sena,
jedna široka daska je služila kao krevet, a pribor za umivanje je bila
zarđala kofa s prljavom vodom. Nužnik nije postojao.
Doživeo sam mnogo toga, rekao je Gaus. Pre dve nedelje, jedan
seljak mi je ponudio svoju kućicu za pse za spavanje. Ali ona je
izgledala mnogo lepša nego ovo ovde.
To je vrlo moguće, rekao je sluga, spreman da ode. Ali mi ništa
bolje nemamo.
Stenjao je, ali je bio primoran da legne na te daske. Jastuk je bio
tvrd i užasno je smrdeo. Stavio je kapu preko jastuka, ali to nije
pomoglo. Leđa su ga bolela, vazduh je bio zagušljiv, a kao i svake
večeri, nedostajala mu je Johana. Bio je dovoljan samo trenutak
neopreznosti i već je dobio jednu zvaničnu službu. Sada se provlači
kroz šume i raspravlja sa seljacima o njihovom krivom drveću.
Danas po podne je za jednu staru brezu platio pet puta više nego što
vredi. Trajalo je čitavu večnost dok najzad njegov pomoćnik nije
isekao stablo koje smeta, da bi on konačno mogao teodolitom da
primi Eugenov svetlosni signal. Na kraju je taj magarac slao
svetlosne signale u pogrešnom pravcu. Sutra će se ponovo naći, a on
mora da se pobrine za to kako odande pa do sledeće čvorne tačke da
stigne uz samo dva skretanja. Ovo je sada bilo njegovo zanimanje.
Knjiga o astronomiji je odavno izašla i odobrena od strane
Univerziteta. Ipak je posao dobro plaćen i ako nisi glup moglo se na
različite načine još i dodatno zaraditi. S takvim mislima je konačno
zaspao.
Rano ujutru probudio ga je grozan san. Video je sebe samoga
kako leži na drvenom krevetu i sanja o tome kako leži na drvenom
krevetu i sanja da leži na krevetu, i sanja. Veoma uznemiren
uspravio se i odmah je znao da mu buđenje tek predstoji. A onda je
iz sekunde u sekundu prelazio iz jedne stvarnosti u drugu, pa onda
u sledeću, ali nijedna mu nije ništa bolje ponudila od ove iste
prljave sobe s trulim senom na podu i zarđalom kofom u uglu.
Jednom je u vratima stajao neki visoki magloviti stvor, drugi put je
u uglu ležao mrtav pas, a onda je upao neki dečak s drvenom
maskom. Pre nego što je uspeo da ga jasnije pogleda, ovaj je nestao.
Konačno je potpuno iscrpljen uspeo da sedne na ivicu kreveta i
pogledao u sunčano jutarnje nebo, ali nije mogao da se oslobodi
osećaja da je uvek za korak van stvarnosti kojoj pripada.
Isprskao se hladnom vodom i pomislio na Eugena s kojim po
podne treba da se sastane. Raspoloženje bi mu se obično popravilo
kada bi se izdrao na njega. Obukao se i zevajući od umora izašao iz
sobe.
Prolazio je hodnikom pored niza soba s mnogo slika ozbiljnih i
dostojanstvenih ljudi, nevešto naslikanih i premazanih debelim
slojem boje. Nameštaj je bio od isflekanog drveta i prepun prašine.
Malo zamišljen zastao je pred jednim ogledalom. Ono što je video
nije mu se baš dopalo. Otvorio je nekoliko fioka i sve su bile prazne.
S olakšanjem je pronašao rešetkasta vrata i izašao u baštu.
Bašta je bila zapanjujuće brižno uređena. Palme, orhideje,
pomorandžino drvo, čudno formirani kaktusi i mnoštvo različitih
biljaka koje Gaus nikada ni na slikama nije video. Pesak je škripao
pod njegovim nogama, a jedna lijana mu je skinula kapu s glave.
Mirisi su bili sladunjavi, a zrelo i raspuknuto voće je ležalo na
zemlji. Rastinje je postajalo sve gušće, a put sve uži, pa je morao
pognut da se kreće. Kakva rasipna izdašnost. Nadao se samo da
ovde nema i nekih nepoznatih insekata. Dok se provlačio između
dve palme zakačio je kaput, posrnuo i skoro da je upao u jedan
veoma trnovit žbun. A onda je izbio na travnjak. U jednoj
naslonjači, još uvek u kućnom ogrtaču, razbarušene kose i bosih
nogu, sedeo je grof i pio čaj.
Veoma impresivno, rekao je Gaus.
Ranije je to bilo mnogo lepše, odgovorio je grof. Baštovani su
danas veoma skupi, a prinudno useljenje francuskih vojnika je
mnogo toga uništilo. Ja sam tek odskora ponovo ovde. Na neko
vreme sam se iselio u Švajcarsku, ali su se sada vremena promenila.
Želi li gospodin geodeta možda da sedne?
Gaus se osvrnuo unaokolo, ali postojala je samo jedna stolica i u
njoj je sedeo grof. Pa, nije neophodno, odgovorio je oklevajući.
Dobro. Onda možemo odmah da razgovaramo o poslu, rekao je
grof.
 Samo formalnost, rekao je Gaus. Da bismo imali nesmetani vidik
do merne tačke u Sarhorsteru, moram da posečem tri drveta u vašoj
šumi i da srušim jednu očigledno dugo nekorišćenu šupu.
Sarhorster? Ali tako čovek ne može da vidi.
Naprotiv, rekao je Gaus, moguće je ukoliko se upotrebi
koncentrisano svetlo. Ja sam konstruisao aparat koji svetlosne
signale može da pošalje do neslućenih daljina. Ovim aparatom će
biti omogućeno sporazumevanje između Meseca i Zemlje.
Meseca i Zemlje, ponovio je grof.
Gaus je s osmehom klimnuo glavom. Tačno je znao šta se sada
događa u glavi starog tupana.
Što se drveća i šupe tiče, nastavio je grof, reč je o pogrešnoj
proceni. Ta šupa je preko potrebna, a drveće je veoma vredno.
Gaus je duboko uzdahnuo. Morao je da se drži smireno i
ozbiljno. Koliko li će još ovakvih razgovora da vodi?
Naravno, rekao je umorno, ali ne treba preterivati. Ja znam
koliko par stabala i stara šupa mogu da vrede. A u ovo vreme čovek
ne sme svoju državu da opterećuje prekomernim zahtevima.
Patriotizam, rekao je grof. Zanimljivo. Pogotovo kada se na to
poziva neko ko je do pre kratkog vremena bio francuski službenik.
Gaus ga je ukočeno gledao.
Grof je srknuo malo čaja. Molim vas da me ne razumete
pogrešno. Ja nikome ne prebacujem. To su bila veoma loša vremena
i svako je postupao prema svojim mogućnostima.
Ali zbog mene je Napoleon odustao od gađanja Getingena,
rekao je Gaus.
Grof je s odobravanjem klimnuo glavom. Nije izgledao
iznenađen. Nije svako imao tu privilegiju i sreću da ga ceni
Korzikanac.
Ali teško da je iko to i zaslužio, rekao je Gaus.
Zamišljen, grof je gledao u svoju šolju. U sklapanju poslova
gospodin geodeta takođe nije bez iskustva. Iako se tako predstavlja.
Kako to treba da shvatim?, upitao je Gaus.
Možda iz ovoga proizlazi da će gospodin geodeta da me isplati
uobičajenim, u državi prihvaćenim novcem.
Potpuno razumljivo, odgovorio je Gaus.
 Ali ja se onda pitam da nije možda grad za ove izdatke isplatio
gospodinu geodeti u zlatu. A ukoliko je to slučaj, dolazi do jedne
lepe dobiti na kursnoj razlici. Čovek ne mora da bude matematičar
da bi tako nešto izračunao.
Gaus je potpuno pocrveneo.
U svakom slučaju, tako nešto ne bi promaklo takozvanom kralju
matematike, rekao je grof.
Gaus je ukrstio ruke na leđima, posmatrao orhideje izrasle na
palminom drveću i ledenim glasom odgovorio: I ništa od toga nije
protiv zakona.
Bez sumnje, rekao je grof. Siguran sam da je gospodin geodeta to
proverio. Inače, ja sam zadivljen poslovima premeravanja. To je
čudesno zanimanje. Mesecima se tako s instrumentima povlačite
unaokolo.
Samo ako se to čini u okvirima Nemačke. Ko se takvog posla
prihvati na Kordiljerima, biće slavljen kao istraživač.
Grof je tresao glavom. To je ipak veoma težak posao, pogotovu
ako čovek kod kuće ima porodicu. Gospodin geodeta sigurno ima
porodicu? Dobru ženu?
Gaus je potvrdno klimnuo glavom. Činilo mu se da sunce isuviše
jako sija, a mnoštvo biljaka ga je uznemiravalo.
Možemo li sada da razgovaramo o kupovini tih stabala?, upitao
je. Ja moram dalje, nemam mnogo vremena.
Pa ipak ne tako malo, rekao je grof. Kada je neko tvorac
Disquisitiones Arithmeticae, taj stvarno više nikada ne mora da žuri.
Gaus je zabezeknuto gledao u grofa.
Molim vas, samo bez nepotrebne skromnosti, rekao je grof.
Odeljak o podeli kruga spada u najznačajnije delo koje sam do sada
čitao. Naišao sam na razmišljanja o kojima tek treba da učim.
Gaus se nasmejao.
Da, da, rekao je grof, ja ovo mislim sasvim ozbiljno.
Zadivljen sam, rekao je Gaus, što sam ovde sreo čoveka s
ovakvim interesovanjem.
Bolje je reći da je u pitanju znanje, rekao je grof. Moja
interesovanja su vrlo ograničena. Ali ipak, uvek sam smatrao za
nužno da svoja znanja proširim daleko izvan granica svoga
delovanja. Da iskoristim ovu zgodnu priliku. Čuo sam da gospodin
geodeta hoće nešto da mi kaže.
Molim?
Ovde ste već neko vreme. Žalba, ljutnja. Možda čak i optužba.
Gaus se češkao po čelu. Postepeno mu je postalo nepodnošljivo
vruće. Nije imao pojma o čemu ovaj čovek priča.
Sigurno ništa?
Gaus je gledao grofa s nerazumevanjem.
Pa, onda ništa, rekao je grof. A što se stabala tiče, dajem vam ih
besplatno.
A šupu?
I nju takođe.
Ali zašto?, upitao je Gaus i odmah se uplašio sopstvenog pitanja.
Kakva glupa greška.
Da li je uvek potreban razlog? Iz ljubavi prema državi, kako
jednom građaninu potpuno pristaje. Iz poštovanja i uvažavanja
gospodina geodeta.
Gaus se zahvalio dubokim naklonom. Nažalost, moram da
krenem, moj bespomoćni sin me očekuje, a moram da prepešačim
čitav put do Kalbsloha.
Blago kao leptir, grof je digao tanku ruku i uzvratio Gausu
pozdrav.
Na putu do zamka Gausu se u jednom momentu učinilo da je
izgubio orijentaciju. Malo se koncentrisao, a onda krenuo desno,
levo i opet desno do rešetkastih vrata, pa dva puta desno, kroz još
jedna vrata do ulazne sale od prethodnog dana. Sluga ga je već
očekivao. Otvorio mu je vrata i izvinio se zbog sobe.
Nisam znao o kome je reč. To je bila soba za jahaći pribor, u koju
smeštamo barabe i skitnice. Ove gornje sobe nisu tako ružne. Imaju
ogledalo, umivaonik, čak su opremljene i posteljinom.
Barabe i skitnice, ponovio je Gaus.
Da, tako je, odgovorio je sluga, nepokretnog lica. Ološ i žgadija.
A onda je lagano zatvorio vrata.
Gaus je disao duboko. Osetio je olakšanje sada kada je izašao.
Morao je brzo da ode odavde, pre nego što se onaj ludak predomisli.
A taj je pročitao Disquisitiones! Gaus se još nije navikao na to da je
postao poznata ličnost. Čak i onda kada mu je u najgorim ratnim
danima jedan ađutant preneo Napoleonove pozdrave, on je mislio
da je u pitanju nesporazum. Da li je stvarno bilo tako, nikada nije
doznao. Brzim koracima se spustio niz padinu do šume.
Bio je ljut, bila je zapara, mnogo se znojio i bilo je prepuno
muva. Na svakom drvetu duž trase kredom je ucrtao krst. Sada
mora da nacrta još jedan, kao znak da je dobio dozvolu za seču.
Nedavno je Eugen pitao zar mu nije žao ovog tako starog drveća,
koje stvara toliko mnogo hladovine i može da živi još dugo. Mladić
je teško shvatao i bio je veoma osetljiv. Kakva nesreća. Gaus je
čvrsto odlučio da podstiče sklonosti svoje dece, da im olakša učenje i
unapredi sve ono što je u njima izvan uobičajenog. Ali u njima nije
bilo ničeg izvanrednog. Nisu čak bili ni posebno inteligentni. Jozef
je bio dobar kao kandidat za oficira. U tome je bio na Johanu.
Vilhelmina je bila veoma poslušna i održavala je kuću čistom. Ali
Eugen?
Konačno je pronašao šupu i markirao je. Verovatno će danima
trajati dok je pomoćnici ne sruše. Tek onda će moći da odredi ugao
do bazne linije i da mrežu uveća za još jedan trougao. I tako, korak
po korak, mora da napreduje s poslom sve do danske granice.
Sve ovo će uskoro postati sitnica. U budućnosti će čovek lebdeti
u balonu, a razdaljinu očitavati na magnetnoj skali. Galvanski
signali će se slati iz jedne merne tačke u sledeću, a opadanjem
električnog intenziteta određivaće se rastojanje. Ali to njemu sada
ništa ne pomaže. On i dalje mora da koristi mernu tačku, sekstant i
teodolit. U blatnjavim čizmama mora da pronađe metodu da putem
čiste matematike ispravi merne nepreciznosti. I najmanja greška
svaki put dovodi do katastrofe. Nikada nije postojala niti postoji
jedna tačna mapa ove ili bilo koje druge oblasti.
Svrbeo ga je nos. Jedan komarac ga je ujeo tačno po sredini.
Obrisao je znoj i setio se Humboltovog izveštaja o moskitosima sa
Orinoka: ljudi i insekti ne mogu dugo da žive zajedno, ni sada ni u
budućnosti. Eugena je tek nedavno ubo jedan stršljen. Tvrdi se da
na svakog čoveka dolazi milion insekata. Čak i s puno sreće i
umešnosti ne mogu se svi potamaniti. Seo je na panj i iz džepa
izvukao komad hleba. Zagrizao ga je vrlo oprezno. Sekundu kasnije,
jedna osa mu je već zujala oko glave. Trezveno razmišljajući mora
da se zaključi da će insekti pobediti.
Razmišljao je i o svojoj ženi, Mini. Nikada je nije slagao. U
početku je razmišljao o tome da se oženi Ninom, ali u jednom
dugačkom pismu Bartels ga je ubedio da to ne sme nikako da uradi.
Tada je objasnio Mini da mu je neko potreban zbog dece,
održavanja kuće i njegove stare majke. Da on ne može sam da živi, a
uostalom, ona je bila Johanina najbolja prijateljica. Ona je kratko pre
ove ponude raskinula veridbu s nekim tupanom. Nije bila više tako
mlada i njene šanse da se uda su bile male. Malo se prigušeno i
stidljivo smejala, istrčala napolje, ponovo ušla unutra i nervozno
čupkala haljinu. Onda je malo zaplakala i pristala. Setio se venčanja
i užasa koji ga je obuzeo kada ju je video u beloj haljini i s velikim
zubima iskeženim u širokom srećnom smehu. Tada je uvideo svoju
grešku. Problem nije u tome što je ne voli. Problem je u tome što ne
može da je podnese. Njena blizina ga je činila nervoznim i
nesrećnim. Njen glas mu se činio kao grebanje kredom po školskoj
tabli. Već se osećao usamljeno. Bilo mu je dovoljno da je ugleda iz
daljine ili da samo pomisli na nju pa da poželi da je mrtav.
Uostalom, zašto je postao geodeta? Samo da ne bi bio kod kuće.
Odjednom je primedo da je ponovo izgubio orijentaciju. Osvrtao
se unaokolo. Vrhovi drveća su se dizali visoko ka nebu. Šumsko tlo
se ugibalo pod njegovim koracima. Morao je da pazi. Vlažno
korenje i mladi izdanci su veoma klizavi, lako može da padne. Opet
će morati da ruča kod nekog seljaka i, kao i uvek, od popare i
masnog mleka dobiće grčeve u stomaku. A da nije zdravo znojiti se,
to može da potvrdi svaki lekar u zemlji.
Jedan sat kasnije dovukao se Eugen, grdeći na sav glas.
Zašto tek sada?, progunđao je Gaus.
Nisam ja kriv što kasnim, uveravao ga je Eugen. Jedan seljak me
je uputio u pogrešnom pravcu. A znak na šupi nisam primetio jer je
nacrtan isuviše nisko. Tačno ispred znaka je ležala jedna koza. Kada
sam ga konačno ugledao i prišao, koza me je napala. Nikada me nije
ugrizla koza i nisam verovao da to može da mi se dogodi.
 Gaus je uzdahnuo i zamahnuo rukom, ali se Eugen, očekujući
šamar, povukao unazad tako da ga je zakačio samo po ramenu.
Gausa je obuzeo bes. Pomislio je da će se obrukati ako ne dovrši
započeto. Morao je da ga ošamari. I uradio je to, ali malo jače, pa ga
je Eugen zaprepašćeno gledao.
Kako to stojiš, rekao je Gaus, jer mu je bila potrebna osnova za
šamar. Ispravi se. Zgrabio je složeno signalno ogledalo iz Eugenovih
ruku. Nema sumnje, mladić ima razuma na Minu, a od oca samo
sklonost ka melanholiji. Gaus je nežno gladio kristalno ogledalo,
skale i pokretni teleskop. Ove pronalaske će ljudi još dugo
upotrebljavati.
Voleo bih, rekao je Gaus, da sam ove aparate mogao da pokažem
grofu.
Kakvom grofu?
Gaus je zastenjao. Još kao mali se navikao na sporo razmišljanje
ljudi. Ali svom rođenom sinu to nije mogao da oprosti.
Glupa magarčino, rekao je i pošao napred.
Kad samo pomisli koliko još treba da se uradi na premeravanju,
puca mu glava. Nemačka nije bila zemlja gradova. Ona je
nastanjena seljacima i nekolicinom aristokrata osobenjaka. Sastoji se
iz hiljada seoca i šumaraka, a njemu se čini da će sve morati da ih
pretraži.
 GLAVNI GRAD

U Novoj Španiji ih je čekao prvi reporter.

Zamalo da i ne stignu dotle, jer se kapetan jedinog broda za
Akapulko premišljao da li da primi strance na brod.
Pasoši nisu važni, on je iz Nove Granade, Španija ga ne
interesuje, a Urkihov pečat je ovde bez ikakvog značaja, kao što više
nema značaja ni tamo preko. Novac za mito Humbolt nije hteo iz
principa da mu da. Na kraju su to rešili tako što je Humbolt novac
dao Bonplanu, a ovaj ga je onda doturio kapetanu.
Na putu je erupcija vulkana Kotoplaksi izazvala veliku buru.
Humboltove predloge kapetan broda je ignorisao.
Plovim već godinama i moje morsko iskustvo ne dozvoljava
nikome da me kritikuje, a ako se mnogo udaljim od kursa, za to je
odgovorna posada. Da mu ovo nevreme ne prođe baš totalno
neupotrebljeno, Humbolt se vezao za pet metara visok pramac
broda. Tako je mogao da meri visinu slobodnih talasa koje obala nije
razbijala. Jedan celi dan je tako visio. Od ranih jutarnjih sati pa sve
do kasno u noć, s okularom sekstanta pred licem. Posle toga je
doduše bio malo ošamućen, ali nije mogao da shvati zašto su ga od
tada mornari smatrali đavolom.
Kod daske za iskrcavanje u Akapulku čekao ih je jedan čovek s
brkovima.
Zovem se Gomez, rekao je. Pišem za više žurnala, kako ovde u
Novoj Španiji, tako i za one u domovini. Molim vas najpokornije,
gospodine grofe, za dozvolu da vas pratim na putu.
Nije grof, ispravio ga je Bonplan. Samo baron.
Nepotrebno je da svoj put sam opisujem, rekao je Humbolt i s
puno prebacivanja pogledao u Bonplana.
Obećavam da ću da budem samo senka, rekao je Gomez. Samo
ću da posmatram i budem svedok događaja.
 Prvi Humboltov potez je bio da odredi geografski položaj luke.
Jedan potpuno tačan atlas Nove Španije, diktirao je on Gomezu dok
je ležao na leđima i štelovao teleskop u pravcu noćnog neba, može
da ubrza naseljavanje kolonije. I sama priroda se može brže i bolje
koristiti, a zemlja osposobiti za razvoj. Čujem i da je neki nemački
astronom izračunao tačnu putanju jedne lutajuće planete. Nažalost,
to mi je nemoguće da utvrdim, jer novine ovde nisu baš dostupne.
Ponekad poželim da se vratim kući. Onda je odložio teleskop i
rekao Gomezu:
Molim vas da poslednje dve rečenice izbrišete iz sveske.
Krenuli su ka planinama. Bonplan se oporavio od groznice. Bio
je mršaviji i uprkos suncu prilično bled. Dobio je i prve bore i imao
manje kose nego pre par godina. Novo je bilo i da je počeo da gricka
nokte i da iz navike kašlje s vremena na vreme. Nedostajalo mu je
toliko zuba da je jeo s velikom teškoćom.
S druge strane, izgledalo je da se Humbolt nije promenio. Radio
je kao i uvek na skici kontinenta. Naznačio je zone različitih
vegetacija, opadanje atmosferskog pritiska s rastom visine i sastav
stena u unutrašnjosti planina. Da bi utvrdio razlike u sastavu stena
zavlačio se u tako male rupe da je više puta ostajao unutra
zarobljen. A Bonplan je morao da ga izvlači vukući ga za noge.
Jednom prilikom se popeo na drvo, grana na kojoj je stajao se
polomila i on je pao na Gomeza, koji je bio ispod drveta s blokom u
ruci.
Kakav je Humbolt kao čovek?, upitao je Gomez Bonplana.
Ja ga poznajem bolje nego iko, odgovorio je Bonplan. Bolje nego
njegova majka ili otac. Poznajem ga bolje nego sebe. Ja to nisam
tražio, to je došlo samo po sebi.
I onda?
Bonplan je duboko uzdahnuo. Nemam pojma, odgovorio je.
Koliko ste već zajedno na putu?, nastavio je Gomez s pitanjima.
Ni to ne znam. Možda ceo život, a možda i nešto duže.
Zašto ste pristali na ovo?
Bonplan ga je gledao zakrvavljenih očiju.
Zašto ste, ponovio je Gomez, pristali na ovo? Zašto ste asistent...
Nisam asistent, prekinuo ga je Bonplan. Ja sam saradnik.
 Pa dobro. Zašto ste ostali saradnik ovog čoveka svih ovih godina
i pored svih muka?
Bonplan je malo razmišljao. Iz mnogo razloga, odgovorio je. i
Kao na primer?
U stvari, uvek sam želeo da odem iz Larošela. A onda je to
krenulo jedno za drugim. Vreme je prošlo začuđujuće brzo.
Ali to nije odgovor, rekao je Gomez.
Sada moram da odsečem kaktuse. Bonplan se naglo okrenuo i
hitrim koracima se popeo na sledeći brežuljak.
Između ostalog, Humbolt se spustio i u rudnik srebra, Taksko.
Nekoliko dana je posmatrao vađenje rude, ispitivao oplate potkopa
i hodnika, kuckao i uzimao uzorke stena i razgovarao s
nadzornicima. Sa svojom maskom za disanje i rudarskom lampom
izgledao je kao đavo. Gde god bi se pojavio, radnici bi pali na kolena
i prizivali boga u pomoć. Više puta su predradnici morali da ga
spasavaju od odrona kamenja.
Bio je fasciniran visprenošću radnika prilikom krađe srebra.
Niko nije mogao da uđe u korpu koja ih izvlači na površinu pre
nego što ga potpuno ne pregledaju. Uprkos tome, uvek su nalazili
način da iznesu prilično vredne komade. Humbolt je zamolio da
samo u interesu svog naučnog rada prisustvuje ovakvim pretresima.
Nalazio je grumenje u kosi, ispod pazuha, u ustima, čak i u anusu.
Ovakav posao mi je prilično odvratan, svejedno radilo se o nauci
ili potrebama države, rekao je upravniku, izvesnom don Fernandu
Garsiji Utili, koji je nekako pospano opipavao pupak jednog
mladića. Pravilno iskorišćavanje rudnog bogatstva se ne može
organizovati na zadovoljavajući način ako se pojedinačni interesi
radnika potpuno zanemare. Onda je ponovio ovu rečenicu da bi
Gomez mogao da je zapiše. Osim toga, nastavio je dalje, bilo bi
veoma potrebno obnoviti uređaje. Dešava se isuviše nesreća.
Imamo sasvim dovoljno ljudi, rekao je don Fernando. Veoma
lako zamenimo poginule.
Da li ste čitali Kanta?, upitao ga je Humbolt.
Nešto malo, odgovorio je don Fernando, i imam dosta zamerki.
Lajbnic mi mnogo više odgovara. Ja imam nemačke pretke i zato
poznajem sve te divne i neverovatne zamisli.
 Na dan njihovog polaska dalje na put, pored sunca su stajala dva
vezana okrugla i svetleća balona.
Ovo je sada moderno, objašnjavao im je Gomez. Svako ko nešto
znači i ko ima hrabrosti želi jedanput da poleti.
Ja sam pre dosta godina video prvi balon nad Nemačkom, rekao
je Humbolt. Srećan je onaj ko je tada leteo. Tada je to bilo čudo. Kao
otkriće nove zvezde.
Kod Kuenauka im se obratio jedan mladi Severnoamerikanac.
Imao je lepo sređenu bradu. Zvao se Vilson i pisao je za Filadelfija
kronikl.
E, ovo mi je sada previše, rekao je Humbolt.
Naravno da su Sjedinjene Države u senci velikih suseda, rekao je
Vilson. Ali i naše mlado državno postojanje ima javnost koja sa
rastućim interesovanjem prati delatnosti generala Humbolta.
Rudarski inspektor, rekao je Humbolt da preduhitri Bonplana.
Nisam general.
Pre dolaska u glavni grad Humbolt je obukao svoju svečanu
uniformu. Delegacija s vicekraljem na čelu očekivala ih je na
jednom brežuljku s ključevima grada. Posle Pariza, još nisu bili u
gradu ove veličine. Ovde je postojao univerzitet, otvorene
biblioteke, botanička bašta, akademija umetnosti i rudarska
akademija po uzoru na prusku. Ona je bila pod upravom Andresa
del Rija, nekadašnjeg Humboltovog školskog druga iz Frajberga.
Zbog ponovnog viđenja radovali su se samo toliko koliko je bilo
neophodno. On je stavio Humboltu ruku na rame i držao ga na
tolikom rastojanju od sebe. Posmatrao ga je skupljenim očima.
Znači, to je istina, ipak ste tu, rekao je rđavim nemačkim, uprkos
svim pričama.
Kakvim pričama? Od susreta s Brombaherom Humbolt nije
upotrebljavao svoj maternji jezik. Njegov nemački je sada zvučao
kruto i grubo, a morao je uvek ponovo da traži odgovarajuće reči.
Glasine, rekao je Andres. Širile su se glasine da ste špijun
Sjedinjenih Država. A možda i Španije.
Humbolt se nasmejao. Španski špijun u španskim kolonijama.
 Da, ali, odgovorio je Andres, odavno već nema kolonija. Tamo
preko to već znaju, a ovi ovde to tek otkrivaju.
U blizini grada se otpočelo s otkopavanjem ostataka Kortesovog
hrama. U senci katedrale stajali su umorni radnici. Prijatan miris
kukuruznih pogača visio je u vazduhu. Na podu su ležale kosti
lobanja s očima od dragog kamenja, tuce noževa od opsidijana, u
kamenu umetnički isklesani prikazi ljudskih borbi, male glinene
figure s otvorenim grudnim košem. Tu je bio i jedan kameni oltar s
grubo isklesanim mrtvačkim glavama. Miris kukuruzmh pogača je
smetao Humboltu. Bilo mu je muka. Kada se okrenuo, video je
Vilsona i Gomeza. Obojica su držali blok za pisanje u ruci.
Molim vas da me ostavite samog, zamolio ih je Humbolt. Moram
da se koncentrišem.
Tako radi veliki istraživač, rekao je Vilson.
Potpuno sam i koncentrisan, dodao je Gomez. O ovome svet
treba da čuje.
Humbolt je stao ispred jednog džinovskog točka od kamena.
Kovitlac guštera, zmijskih očiju, geometrijskih komada i slomljenih
ljudskih figura. U sredini, jedno lice sa isplaženim jezikom i bez
očnih kapaka. Gledao je dugo u točak i malo pomalo haos je nestao.
Raspoznao je sklad slika koje se dopunjuju, simbole koji se po nekoj
skladnoj i umerenoj zakonitosti ponavljaju i šifrovane brojeve. To je,
u stvari, bio kalendar. Pokušao je da ga precrta u svesku, ali mu
nikako nije uspevalo. Kao da ima neke veze s onim licem u sredini.
Pitao se gde je već sreo ovaj pogled. Na pamet mu je pao jaguar, pa
onda dečak iz kolibe od ilovače. Uznemiren, gledao je u svesku.
Ovde bi mu bila potrebna pomoć profesionalnog crtača. Nepomično
je gledao u lice na točku. A onda, da li zbog vreline ili mirisa
kukuruznih lepinja, morao je naglo da odustane.
Dvadeset hiljada, rekao je jedan radnik nekako zadovoljno. Za
osveštavanje hrama žrtvovano je dvadeset hiljada ljudi. Jedan za
drugim: srce napolje, glava dole. Red onih koji su čekali na
pogubljenje protezao se sve do ivice grada.
Dobri čoveče, rekao je Humbolt. Molim vas, ne pričajte gluposti.
Radnik ga je uvređeno pogledao.
 Dvadeset hiljada u jednom mestu i jednom danu, to je
nezamislivo. Žrtve to ne bi dozvolile. Posmatrači to ne bi podneli.
Štaviše, sam poredak stvari to ne bi podneo. Da se tako nešto
stvarno dogodilo, to bi bio kraj univerzuma.
Univerzumu je to potpuno svejedno, rekao je radnik.
Tog dana je Humbolt bio na večeri kod vicekralja. Bio je prisutan
Andres del Rio i veliki broj zvaničnika. Zatim direktor muzeja,
nekoliko oficira i jedan mali ćutljivi čovek, tamne kože, u
neuobičajeno elegantnoj odeći.
To je bio Konde de Montezuma, prapraunuk zadnjeg božanskog
kralja i velikodostojnik španske kraljevine. On je stanovao u jednom
zamku u Kastilji, a zbog posla se nalazio par meseci u koloniji.
Njegova izrazito lepa žena gledala je u Humbolta s neskrivenim
interesovanjem;
Dvadeset hiljada je sigurno tačno, rekao je vicekralj. Čak možda i
više, procene nisu baš najpreciznije. Pod Tlacaelelom, poslednjim
visokim sveštenikom, cela kraljevina je plivala u krvi.
To se nije dogodilo zato što je to bila želja visokog sveštenika,
rekao je Andres, ljudi su sami sebe redovno sakatili. Na primer,
dešavalo se, molim dame za izvinjenje, prilikom važnih svetkovina,
da kroz svoje genitalije sasvim polako ispuste svu krv.
Humbolt se nakašljao, a onda počeo da priča o Geteu, o svom
starijem bratu i njihovom zajedničkom interesovanju za jezike
starih naroda. Smatraju da su oni na neki način i bolji od latinskog.
Čistiji su i mnogo bliži postanku sveta. Pitam se da li je isti slučaj s
acteškim.
Vicekralj je upitno pogledao Kondea.
Ja na to ne mogu da vam dam tačan odgovor, odgovorio je
Konde, ne dižući pogled s tanjira. Ja govorim samo španski.
Da bi promenio temu, vicekralj je upitao Humbolta: Šta mislite o
našim rudnicima srebra?
Neekonomično, rekao je Humbolt vrlo rasejano, svuda i u svemu
diletanti, zabušantski posao. U jednom trenutku je zatvorio oči i
odmah pred sobom ugledao kameno lice. Nešto je u njemu video,
osećao je to. Nikada ga neće zaboraviti. Samo ogroman procenat
srebra u rudi, čuo je sebe kako govori, dozvoljava obmanu o
velikom učinku. Alatke su prevaziđene, vrednost ukradenog je
enormna, a personal je nedovoljno obučen.
Sve se utišalo na nekoliko trenutaka. Vicekralj je bacio brz
pogled na sasvim bledog Andresa del Rija.
Ovo je, naravno, nešto preoštra formulacija, nastavio je
Humbolt, uplašivši se samoga sebe. Mnoge stvari su na mene
ostavile utisak.
Konde je gledao u Humbolta s blagim osmehom na licu.
Novoj Španiji je potreban sposoban i stručan ministar rudarstva,
rekao je vicekralj.
A koga to imate u vidu?, upitao je Humbolt.
Vicekralj je ćutao.
Nemoguće, rekao je Humbolt i podigao ruke. Ja sam Prus i ne
mogu da radim ni za jednu drugu zemlju.
Tek kasno uveče Humboltu je uspelo da razmeni par reči s
Kondeom.
Molim vas, recite mi šta znate o ogromnom kamenom točku,
kalendaru, upitao ga je Humbolt tiho..
Onome od približno tri i po metra u prečniku?
Humbolt je klimnuo glavom.
S letećim zmijama i licem ukočenog pogleda u sredini?
Da, da, skoro je vikao Humbolt.
O tome ja ne znam ništa, ni najmanje, rekao je Konde, ja nisam
Indijanac već španski dostojanstvenik.
Pa zar nemate nikakva saznanja o porodičnom predanju, o
tradiciji?, upitao je Humbolt.
Konde se uspravio i u svoj svojoj visini dosegao samo do
Humboltovih grudi. Mog dalekog pretka je kidnapovao Kortez.
Ovaj je preklinjao za život kao žena. Kukao je i plakao, a posle
nekoliko nedelja provedenih u zatvoru konačno je promenio stranu.
Na kraju su ga Acteci kamenovali i ubili. Kada bih se sada ja, Konde
de Montezuma, pojavio na gradskom trgu, ne bih živeo duže od pet
minuta. A onda je Konde malo razmišljao. Možda, nastavio je,
možda se ništa i ne bi dogodilo. Mnogo vremena je prošlo od tada,
ljudi se toga skoro 1 ne sećaju. Uhvatio je svoju ženu pod ruku i
žmirkajući pogledao nagore, u Humbolta. Ko god me sretne,
istražuje na mom licu vezu i odsjaj boga kralja. Svako ko čuje moje
ime kroz mene gleda u daleku prošlost. Da li vi možete da
pretpostavite kako je živeti u senci dalekog velikog rođaka?
Mislim da ponekad mogu to da shvatim, odgovorio je Humbolt.
Porodična predanja, ponovio je Konde nezadovoljno.
On i njegova žena su se udaljili bez pozdrava.
Rano ujutro Humbolt je primetio da nema Bonplana. Odmah je
počeo da ga traži. Ulice su bile pune prodavaca. Jedan je prodavao
sušeno voće, drugi neko čudesno sredstvo koje leči sve bolesti osim
gihta, treći je sekirom odsekao deo svoje leve ruke, a onda je pružao
unaokolo da je svi dobro osmotre. Uz bolne grimase čekao je da mu
je vrate. Zatim je sastavio i pritisnuo presečene delove i nakapao ih
nekom tinkturom. A onda je bled od gubitka krvi udario nekoliko
puta rukom o sto da pokaže kako je zarasla. Svi prisutni su mu
aplaudirali i kupili svu količinu tinkture koju je imao. Jedan je
prodavao čudesno sredstvo protiv kostobolje, a do njega je stajao
prodavac jednostavno odštampanih ilustrovanih brošura. Jedna od
brošura je govorila o čudesima koja je činio neki fratar, u drugoj je
prikazan život mladog Indijanca kome se prikazala Madona iz
Gvadalupe. Bila je tu i brošura koja je pratila avanture jednog
nemačkog barona kroz pakao Orinoka pa do uspona na najvišu
planinu na svetu. Slike nisu bile tako loše. Pogotovo je Humboltova
uniforma potpuno odgovarala.
Bonplana je pronašao tamo gde je naslućivao da će biti. Kuća je
bila raskošno ukrašena, a fasada pokrivena kineskom opekom.
Portir ga je zamolio da sačeka, a minut kasnije se pojavio Bonplan.
Bilo je primetno da se obukao na brzinu.
Koliko puta još moram da vas podsećam na naš dogovor?, upitao
je Humbolt.
Ovo je hotel kao i svi drugi, odgovorio je Bonplan, a naš dogovor
je u stvari bio jedan čudan zahtev koji ja nisam nikada potvrdio.
Ovako ili onako, u svakom slučaju to je bio dogovor.
Molim vas, nemojte mi više držati pridike o tome, rekao je
Bonplan.
 Sledećeg dana su se popeli na Popokatepetl. Jedna staza je
vodila sasvim do vrha. Gomez i Vilson, gradonačelnik glavnog
grada, tri crtača i skoro stotinu radoznalaca išlo je za njima. Kad god
je Bonplan ubrao neku biljku, morao je da je pokaže svima
unaokolo. Nazad mu se vraćala toliko iskrzana da više nije bilo
potrebe da je stavlja u botaničku kutiju. Kada je Humbolt ispred
jedne rupe u tlu stavio na lice svoju masku za disanje, dobio je veliki
aplauz. Dok je barometrom određivao visinu i spuštao termometar
u krater, trgovci su prodavali sredstva za osvežavanje.
Dok su silazili, obratio im se jedan Francuz.
Zovem se Dipre i pišem za više pariskih časopisa. U stvari,
doputovao sam zbog ekspedicije koju je organizovala Akademija, a
koju je trebalo da vodi Boden. Boden se nije pojavio, a ja nisam
mogao da dođem sebi od sreće kada sam otkrio da je ovde jedan
mnogo veći istraživač.
Izvesno kraće vreme Humbolt nije uspeo da sa lica ukloni
samozadovoljan osmeh.
Još uvek se nadam da će se Boden priključiti i da ćemo zajedno
otploviti do Filipina. Nosim se mišlju da otkažem kapetanu u
Akapulku, tako da se zajedno možemo posvetiti istraživanju srećnih
ostrva.
Zajedno, ponovio je Dipre. Srećno istraživanje ostrva.
Istraživanje srećnih ostrva, ispravio ga je Humbolt.
Dipre je precrtao rečenicu u bloku, napisao drugu i zahvalio se.
Zatim su obišli ruševine Teotihuakana. Zbog njegove veličine,
činilo se da ga nisu gradili ljudi. Velikim i pravim putem stigli su do
mesta na kome se bez sumnje nalazio hram. Humbolt je seo na
zemlju i računao. Gomila ga je posmatrala s pristojne daljine.
Uskoro je nekolicini dosadilo, a pojedini su počeli da gunđaju. Posle
jednog sata veliki broj posmatrača je otišao, a posle devedeset
minuta više nije bilo ni jednog jedinog. Ostali su samo novinari.
Bonplan se s vrha piramide vratio potpuno mokar od znoja.
Nisam mogao ni da pretpostavim da je ovo toliko visoko!
Humbolt je, sa sekstantom u rukama, klimnuo glavom.
Četiri sata kasnije mrak je već odavno pao, a on je i dalje sedeo u
istom položaju, nagnut nad papirima. Bonplan i novinari su zaspali,
zgrčeni od hladnoće. Kada je Humbolt najzad spakovao
instrumente, znao je da sunce na dan solsticijuma, gledano s
glavnog puta, ide preko vrha najveće piramide, a zalazi preko vrha
druge po veličini. Ovaj ceo grad je bio kalendar. Ko je sve to
smislio? Koliko dobro su ti ljudi poznavali zvezde i šta su time hteli
da saopšte? Posle više od hiljadu godina, on je prvi koji je uspeo da
pročita njihovu poruku.
Zašto ste tako potišteni?, upitao ga je Bonplan koga je probudilo
zveckanje instrumenata.
Takav napredak, a tako mnogo divljaštva, kakva čudna sprega.
Takoreći u suprotnosti sa svim čemu teži Nemačka.
Možda je vreme da se vratimo kući, rekao je Bonplan.
U grad?
Da, u grad, ali ne u ovaj.
Humbolt je dosta dugo gledao u noćno nebo prepuno zvezda. A
onda je rekao: Dobro. Ja ću ovo zaprepašćujuće inteligentno i divno
staro kamenje pokušati da razumem kao da je deo prirode. Prema
tome, ostaviću Bodena da sam otputuje do Filipina, a mi ćemo se
ukrcati na prvi brod za Severnu Ameriku. Odande ćemo se vratiti u
Evropu.
Ali, pre povratka, otputovali su do vulkana Horuljo. Pedeset
godina ranije vulkan je odjednom proradio. Iz dubine se čula
grmljavina, a vatrena oluja i oblaci pepela izbijali su iz kratera. Kada
su ga ugledali iz daljine, Humbolt je od uzbuđenja počeo da tapše
rukama. Još tamo moram da se popnem, diktirao je novinarima. Od
toga zavisi konačan opstanak neptunističke teorije.
Kada pomislim na velikog Abrahama Vernera, ime mu je zbog
novinara izgovorio slovo po slovo, pomalo ga žalim.
U podnožju vulkana dočekao ih je guverner provincije
Gvanahuato, s velikom pratnjom, u kojoj se nalazio i najiskusniji
penjač. To je bio jedan stari gospodin po imenu don Ramon Espelde.
On je insistirao da predvodi ekspediciju. Stvar je isuviše opasna da
bi se prepustila novajlijama, rekao je.
Humbolt ga je uveravao da se popeo na više planine nego bilo
koji drugi čovek.
 Ova izjava nije nimalo ostavila utisak na don Ramona.
Savetovao ih je da nipošto ne gledaju direktno u sunce i da pri
koračanju svaki put kad stanu na desnu nogu izgovore ime Madone
od Gvadalupe.
Napredovali su veoma sporo, stalno su morali da sačekuju
jednog ili drugog pratioca. Posebno često se dešavalo da se don
Ramon oklizne ili da jednostavno od iscrpljenosti ne može dalje. U
redovnim razmacima, Humbolt bi kleknuo i pomoću levka za
slušanje osluškivao okamenjeno tlo. Kada su stigli na vrh, vezao se
užetom i spustio niz krater.
Ovaj čova je potpuno skrenuo, rekao je don Ramon, ovako nešto
nisam nikada doživeo.
Kada su Humbolta izvukli iz kratera bio je potpuno zelen, gušio
se od kašlja, a odeća mu je bila potpuno izgorela.
Neptunizam se od ovog dana može smatrati mrtvim, vikao je
podrhtavajući.
Stvarno vrlo žalosno, rekao je Bonplan. Ja sam spremio stihove
za ovu priliku.
U Verakruzu su se ukrcali na prvi brod koji je plovio za Havanu.
Moram da priznam, rekao je Humbolt dok je obala nestajala u
magli, radujem se što je došao kraj. Naslonio se na ogradu broda i
žmirkajući posmatrao nebo. Bonplanu se tada prvi put učinilo da
Humbolt ne izgleda više tako mlad.
Imali su sreće. Iz Havane su odmah produžili brodom koji je
plovio uz kontinent, a onda duž reku Delaver do Filadelfije.
Humbolt se obratio kapetanu i još jednom pokazao svoje španske
dozvole za putovanje.
Blagi bože, rekao je kapetan, opet vi!
Nebo tako hoće, odgovorio je Humbolt.
Zbunjeno su se gledali. Ponovo zajedno putujemo, rekao je
kapetan.
Ja moram još jednom uz reku, objasnio je Humbolt. Obećavam
da se tokom puta neću mešati u određivanje pozicije. Imam u vas
potpuno poverenje. Ondašnja plovidba preko okeana ostala mi je u
sećanju po besprekornoj veštini plovidbe, zarazi, nesposobnom
brodskom lekaru i pogrešnim pomorskim kartama.
 A onda baš Filadelfija, rekao je kapetan. Što se mene tiče, svi
pobunjeni kolonisti mogu da crknu. I ovi ovde, i oni tamo.
Imam četrnaest kutija s mineralima i uzorcima biljaka, rekao je
Humbolt. Zatim dvadeset četiri kaveza s majmunima i pticama.
Nekoliko staklenih kutija sa insektima i paucima zahtevaju posebno
pažljivo rukovanje. Ako vam odgovara, utovar može odmah da
počne.
Ovo je veoma prometna luka, rekao je kapetan, i sigurno će da se
pojavi neki drugi brod.
Nemam ništa protiv toga, odgovorio je Humbolt, ali imam samo
ovu putnu dozvolu, a njegovo katoličko veličanstvo očekuje da se
što pre vratim.
Humbolt je održao obećanje i nije se mešao u navigaciju. Jedan
majmun je uspeo da izađe iz kaveza i da potpuno sam proždere
polovinu zaliha. Dve tarantule su se oslobodile i u kapetanovoj
kabini napravile nered. Osim ovih ispada, put je prošao bez ikakvih
teškoća. Humbolt je provodio vreme na zadnjoj palubi. Spavao je
više nego obično i pisao je pisma Geteu, svome bratu i predsedniku
Tomasu Džefersonu. Za vreme dok su se u Filadelfiji istovarivali
njihovi sanduci, on se ponovo opraštao od kapetana.
Veoma se nadam skorom ponovnom viđenju, rekao je Humbolt
ukočeno.
Sasvim pouzdano vam tvrdim da i ja imam takvu želju,
odgovorio je kapetan u uniformi koja je bila prilično bedno
okrpljena.
Pozdravili su se, salutirajući jedan drugom.
Na obali ih je čekala kočija da ih odveze do glavnog grada.
Poseban glasnik im je predao zvanični poziv. Predsednik moli da
mu učinite čast i dozvolite da vam u novom zdanju sedišta vlade
ukaže gostoprimstvo. On želi da što je više moguće sazna o već
legendarnom putovanju gospodina Humbolta.
Kakvo zadovoljstvo, rekao je Dipre.
Suviše slaba reč za ovaj događaj, dodao je Vilson. Humbolt i
Džeferson. A ja smem da budem prisutan.
Zašto putovanje gospodina Humbolta?, upitao je Bonplan. Zašto
se nikada ne kaže Humbolt-Bonplanovo putovanje? Ili Bonplan-
Humboltov put? Bonplanova ekspedicija? Može li to jednom neko
da mi objasni?
To je jedan neotesani predsednik, rekao je Humbolt. Koga
uostalom interesuje šta on misli!
U gradu Vašingtonu se gradilo na sve strane. Svuda su se videle
građevinske skele, iskopane rupe, gomile cigala, i svuda se čuo zvuk
testere i udarci čekića. Sedište vlade je bilo upravo završeno, ali ne i
do kraja okrečeno. To je bila izvrsna klasična zgrada u vidu kupole,
opasana stubovima.
Radujem se, rekao je Humbolt kada je izašao iz kočije, što još
jednom vidim potvrdu uticaja velikog Vinkelmana na arhitekturu!
Ispred njih se nalazio špalir nevešto postrojenih vojnika, zvuk
trube je parao vazduh, a zastava se lepršala na vetru. Humbolt se
ispravio i podigao ruku na obod kape u znak pozdrava. Iz zgrade su
izašli ljudi u tamnim redengotima. Ispred svih predsednik, a iza
njega ministar spoljnih poslova Medison. Humbolt je rekao nešto o
tome da mu je čast što se tu nalazi, o poštovanju slobodnih ideja,
radosti i želji da cela zemaljska kugla bude oslobođena tiranije.
Da li ste već jeli, barone?, upitao je predsednik i potapšao ga po
ramenu. Morate nešto da pojedete.
Gala ručak je bio bedan, ali tu su se sakupili svi dostojanstvenici.
Humbolt je pričao o ledenoj hladnoći Kordiljera i rojevima
komaraca na Orinoku. Opisivao je do detalja vazdušne struje,
opadanje pritiska, odnos visinskog položaja i gustine vegetacije i
najsitnije razlike među insektima, pa je većina dama počela da zeva.
A kada je izvadio svoj dnevnik i počeo da izlaže merne rezultate,
Bonplan mu je ispod stola zadao snažan udarac nogom. Onda je
popio gutljaj vina i počeo da priča o šteti despotizma koji
iskorišćava zemljino blago i stvara sterilno bogatstvo od koga
narodna privreda nema nikakvu korist. Nastavio je s pričom o
teškoj patnji robova i ponovo dobio žestok udarac po nozi. Besno je
pogledao Bonplana, a tek je onda primetio da mu je udarac zadao
ministar spoljnih poslova.
Džeferson je veleposednik, prošaputao je Medison.
Pa šta onda?
Veleposednik sa svim onim što tome pripada.
 Humbolt je promenio temu. Pričao je o prljavom pristaništu u
Havani, planinskim krajevima Kaksamarka, o Atahualpinoj
potonuloj zlatnoj bašti, o hljadama kilometara dugačkim kamenim
putevima kojima je narod Inka spojio bezbrojna uzvišenja. Popio je
više nego što je navikao, pa mu je lice pocrvenelo a pokreti postali
žustriji. Od svoje osme godine uvek je bio na putu. Nikada nije više
od šest meseci proveo u jednom mestu. Poznaje sve kontinente,
video je neverovatna bića o kojima pričaju orijentalne bajke: leteće
pse, zmije s nekoliko glava i čak papagaje poliglote. Sasvim tiho,
smejući se za sebe, otišao je na spavanje.
Sledećeg dana, uprkos glavobolji, vodio je duži razgovor u
predsednikovoj ovalnoj sobi. Džeferson se zavalio u stolicu i skinuo
naočare.
Bifokalna stakla, objašnjavao je. Vrlo praktična i jedno od
mnogobrojnih otkrića mog prijatelja Franklina. Otvoreno govoreći,
taj čovek mi je oduvek bio čudan i nisam mogao nikako da ga
shvatim. Da, naravno, rado. Izvolite.
Dok je Humbolt razgledao naočare, Džeferson je prekrstio ruke
na grudima i počeo da postavlja pitanja. Kada bi se Humbolt udaljio
od teme, klimnuo bi lagano glavom, prekinuo ga i ponovio pitanje.
Na stolu je, kao slučajno, ležala karta Srednje Amerike. Želeo je da
zna sve o Novoj Španiji, transportnim putevima i rudnicima.
Interesovao se kako funkcioniše administracija, kako se iz zemlje
preko okeana do kolonije prenose direktive, kakvo je raspoloženje
među plemićima, koliko je brojna vojska, kako je opremljena i kako
uvežbana. Kad imate moćnu zemlju u susedstvu, onda vam o njoj
nije nikada dovoljno informacija. Ipak je Humboltu skrenuo pažnju
na to da ga je ovamo poslala španska kruna i da možda ima obavezu
da sve ovo čuva kao tajnu.
Ali zašto, upitao je Humbolt. Kome to može da škodi? Nagnuo
se nad kartom, ispravio mnogobrojne greške i krstićima označio
tačna mesta u kojima su smešteni najvažniji garnizoni.
Džeferson mu se zahvalio uz uzdah. Čovek nikada ne zna, mi
smo mala protestantska zajednica na kraju sveta, beskrajno daleko
od svega.
 Humbolt je pogledao kroz prozor. Dva radnika su nosila
merdevine, a treći je izbacivao šljunak iz nekakve rupe.
Pošteno da vam priznam, jedva čekam da se ponovo vratim kući.
U Berlin?
Humbolt se nasmejao. Nijedan razuman čovek ne može taj
grozni grad da nazove svojom kućom. Ja, naravno, mislim na Pariz.
Sasvim sam siguran da u Berlinu neću nikada stanovati.
 SIN

V eoma mrzovoljan, Gaus je odložio svoju salvetu. Jelo mu uopšte

nije prijalo. Ali, umesto da se žali na ono što mu smeta, počeo je
da upućuje pogrde gradu. Kako čovek može da podnese ovde da
živi?, upitao je.
Ima to i nekih prednosti, odgovorio je Humbolt neodlučno.
Kojih?
Humbolt je par sekundi nepomično gledao u površinu stola.
Nosim se mišlju, rekao je najzad, da povežem zemlju jednom
mrežom magnetnih posmatračkih stanica. Voleo bih da utvrdim da
li u njenoj unutrašnjosti postoji jedan, dva ili bezbroj magneta.
Kraljevsko društvo sam za to već pridobio, ali potrebna mi je i
pomoć kralja matematike.
Za tako nešto nije vam potreban poseban matematičar, rekao je
Gaus. Ja sam se već sa petnaest godina bavio magnetizmom. Dečija
posla. Može li čovek ovde da bude poslužen čajem?
Preneražen, Humbolt je pucnuo prstima. Bilo je rano popodne i
profesor je spavao čitavih šesnaest sati, dok je Humbolt, kao i
svakog jutra, ustao u pet. Nije doručkovao već je odmah izveo par
opita o prostiranju Zemljinog magnetnog polja. Zatim je diktirao
spisak o troškovima i mogućnosti uzgoja morskih pasa na ušću
Varne, uputio je četiri pisma na adrese dve akademije, raspravljao je
s Dagerom o verovatno nerešivom problemu hemijskog fiksiranja
slike na bakarnoj ploči. Popio je dve šolje kafe, odmorio se deset
minuta, a onda je pregledao dve glave svojih zapisa s puta, s
primedbama o flori Kordiljera. Razgovarao je i sa sekretarom
prirodnoistraživačkog udruženja o protokolu prilikom prijema
planiranog za to veče, napisao je kratko pismo novom meksičkom
predsedniku vlade, u kome ga je savetovao o ispumpavanju vode iz
rudnika i pismom odgovorio dvojici biografa na njihova pitanja. A
tek onda je iz gostinske sobe izašao Gaus, još pospan i loše
raspoložen, i zahtevao doručak.
Što se Berlina tiče, rekao je Humbolt, skoro da i nisam imao
izbora. Posle dugih godina u Parizu, čini mi se... Uklonio je belu
kosu s lica, izvukao maramicu i glasno se useknuo. Ponovo je savio i
izravnao maramicu, pa je tek onda vratio u džep. Kako bih vam to
objasnio?
Nestalo vam je novca?
To je drastična formulacija. Ali za dokumentovanje putovanja
sam manje ili više trošio svoja sredstva. Trideset četiri knjige. Svi
tabloi, pribadače, karte i ilustracije. Pa samo ratno vreme,
nedostatak materijala i veoma skupe usluge. Akademija sam bio ja
sam. I tako sam sad pripadnik dvora, dvor me izdržava i svakog
dana viđam kralja. To je ono najgore.
Jasno mi je, rekao je Gaus.
Ipak, Fridrih Vilhelm ceni istraživanja! Napoleon je mene i
Bonplana uvek mrzeo, jer je njegovih tri stotine istraživača u Egiptu
imalo manji doprinos nego nas dvojica u Južnoj Americi. Kada smo
se vratili, o nama se u gradu mesecima pričalo. To Napoleonu
uopšte nije bilo pravo. Dipre je objavio jednu veoma lepu
reminiscenciju na to vreme u Humboldt – grand voyageur. To je knjiga
koja čini manje nasilja nad činjenicama nego Vilsonova Scientist and
Traveller: My Journeys with Count Humboldt in Central America.
Šta je bilo s gospodinom Bonplanom?, upitao je Gaus. Na njemu
se primećivalo da je loše spavao. Morao je da prenoći u susednoj
kući, u smrdljivoj sobi, zajedno s dvojicom slugu. Nije mogao ni da
pretpostavi da ljudi mogu tako glasno da hrču.
Prilikom jedinog prijema kod cara, pričao im je Humbolt, ovaj ga
je pitao da li je on sakupljao biljke. Odgovorio je potvrdno, a na to je
car rekao: Isti ste kao moja supruga, i naglo se okrenuo.
Bonaparta je zbog mene odustao od bombardovanja Getingena,
rekao je Gaus.
To sam i ja čuo, odgovorio je Humbolt, ali sumnjam u to. Mislim
da je to ipak bilo iz strateških razloga. Kao i uvek. Kasnije je
Napoleon hteo da me izbaci iz zemlje kao pruskog špijuna. Cela
Akademija se ujedinila da to spreči. Pri tome nisam imao nikoga –
Humbolt je onda pogledao sekretara, a ovaj je odmah izvukao blok
za pisanje – pri tome nisam nikoga prisluškivao. Osim prirode,
nisam tražio nijednu drugu tajnu već samo svima tako dostupne
istine o postanku.
Svima dostupne istine o postanku, ponovio je sekretar.
Tako dostupne istine.
Sekretar je potvrdno klimnuo glavom, a sluga je doneo
poslužavnik sa srebrnim šoljicama.
Ali, šta je bilo s Bonplanom?, ponovio je Eugen.
Gadna stvar. Humbolt je uzdahnuo. Vrlo tužna priča. Ali, čaj je
konačno tu. Šoljice su poklon od cara, čiji me je ministar finansija
više puta pozivao da posetim Rusiju. Naravno, ja sam to odbio iz
političkih razloga, ali i iz razloga koji se sam po sebi razume. Zbog
starosti.
Pravilna odluka, rekao je Eugen. To je najgora despotija na svetu.
Potpuno je pocrveneo i prepao se posle ove primedbe.
Gaus se malo pognuo, zastenjao i dohvatio štap. Ispod stola je
nišanio i pokušao da udari Eugena po nozi. Promašio je. Zamahnuo
je ponovo, a Eugen se uz grimasu trgao.
To ne mogu potpuno da vam osporim, rekao je Humbolt.
Mahnuo je rukom, a sekretar s blokom se odmah pojavio. U celoj
Evropi počinje uspostavljanje novih odnosa. Tome je, ne mogu da
prećutim, kriv i moj brat. Sva nadanja moje mladosti postala su
daleka i nestvarna. Na jednoj strani tiranija, na drugoj sloboda
budala. Ako tri čoveka stoje na ulici i razgovaraju, a to smo već
doživeli, to se tretira kao zavera. A kada trideset ljudi sedi u nekoj
sobi i priziva duhove, niko nema ništa protiv. Tuce usijanih glava
putuje zemljom i propoveda slobodu, a živi od onoga što im daju
naivne budale. Evropa je postala pozornica rđavog sna iz koga se
teško može probuditi. Godinama sam se pripremao za put u Indiju.
Sakupio sam novac, instrumente, planove. To je trebalo da bude
krunski poduhvat mojih zemaljskih dana. Ali Englezi su me u tome
sprečili. Niko ne voli da ima neprijatelja ropstva u svojoj zemlji.
Širom Latinske Amerike su nikli novi gradovi bez ikakvog razloga i
smisla. Životno delo moga prijatelja Bolivara se raspada. Između
ostalog, gospodo, znate li kako me je veliki oslobodilac nazvao?
Ućutao je i tek pošle nekog vremena je bilo jasno da očekuje
pitanje.
Pa dobro, kako?
Pravi pronalazač Južne Amerike. Humbolt se osmehivao držeći
šolju pred ustima. To možete da pročitate u Gomezovoj knjizi El
baron Humboldt. Jedna omalovažavana knjiga. Kad smo kod toga,
čuo sam da se gospodin profesor sada bavi izračunavanjem
verovatnoće?
Statistikom umiranja, odgovorio je Gaus. Otpio je gutljaj čaja,
napravio gadljivo lice i odgurnuo šoljicu najdalje što je mogao.
Čovek misli da sam određuje svoj život, stvara, otkriva i stiče
različita dobra, sreće ljude koje voli više nego svoj život, odgaja
decu, možda pametnu, možda idiotsku, posmatra ljude kako žive,
umiru, postaju stari i glupi, razboljevaju se i odlaze pod zemlju. I
misli da o svemu sam odlučuje. Tek mu matematika pokazuje da još
uvek ide veoma širokim putem. Tiranija o kojoj smo maločas pričali.
I ti tirani su takođe samo bednici koji žive, trpe i umiru kao i svi
ostali. Postojanje tiranije je prirodni zakon.
Ali razum, rekao je Humbolt, formira zakon.
Stara Kantova glupost, odmahivao je Gaus glavom. Razum ne
formira ništa i razume vrlo malo. Prostor se krivi, a vreme je
promenljivo. Ko povuče pravu liniju stalno napred i sve dalje i
dalje, jedanput će ponovo doći do polazne tačke. Onda je pokazao
kroz prozor na sunce koje se već kretalo ka zalasku. Čak ni zraci ove
goruće zvezde ne dopiru do nas pravom linijom. Svet možemo
samo donekle da premerimo, ali to nikako ne znači i da bilo šta
razumemo.
Humbolt je prekrstio ruke. Prvo, sunce ne gori, ono obnavlja svoj
flogiston5 i sijaće večno. A drugo, šta se dešava s prostorom? Na
Orinoku sam imao veslače koji su pravili slične viceve. Ja takve
budalaštine nisam nikada razumeo. Ali oni su često upotrebljavali
supstance od kojih se muti razum.
Šta jedan komornik u stvari radi?, upitao je Gaus.
 Različite stvari, svašta. Ovaj komornik savetuje kralja prilikom
donošenja važnih odluka i koristi svoja iskustva na svim poljima
gde to može da bude od koristi. Često sam prisutan i pitan tokom
diplomatskih razgovora. Kralj želi da prisustvujem skoro svakoj
večeri. Potpuno je opsednut izveštajima iz Novog sveta.
Znači, plaća vas za obedovanje i brbljanje.
Sekretar se zakikotao, a onda prebledeo, izvinjavao se i objasnio
da ima napad kašlja.
Postojanje tiranije nije prirodan zakon, prekinuo je tišinu Eugen.
U našoj zemlji postoje snažni pokreti i sloboda nije više samo neka
Šilerova reč.
Pokreti magaraca, dobacio je Gaus.
Ja sam se uvek bolje razumeo s Geteom, rekao je Humbolt, dok
je mom bratu Šiler bio bliži. Magarcu koji neće nikada ništa postati,
koji će možda naslediti nešto novca i jedno pošteno ime, ali ne i
inteligenciju.
Moj brat je pre nekog vremena napisao jednu duboko misaonu
studiju o Šileru, rekao je Humbolt. Meni samom književnost nije
nikada mnogo značila. Knjige bez brojeva me uznemiravaju. U
pozorištu se neprestano dosađujem.
Potpuno ispravno, dobacio je Gaus.
Umetnici lako zaboravljaju da im je zadatak da prikažu ono što
jeste. Odstupanje od toga smatraju vrlinom. Ali, izmišljotina
zbunjuje ljude. Stilistika iskrivljuje svet. Pozorišna scena ne može da
sakrije da je od kartona, a romani se pretvaraju u lažne bajke iako
svoja trabunjanja pokušavaju da spoje s imenima istorijskih ličnosti.
Odvratno, rekao je Gaus.
Radim na sredivanju kataloga o biljkama i prirodnim osobinama
i mislim da bi zakonom trebalo obavezati slikare da učestvuju u
tome. Slično bi trebalo primeniti i na poeziju. Ako pronalazak
gospodina Dagera jednoga dana bude usavršen, umetnost će biti
suvišna.
Ovaj ovde piše pesme, rekao je Gaus i bradom pokazao na
Eugena.
Stvarno?, upitao je Humbolt.
Eugen je pocrveneo.
 Pesme i kojekakve gluposti, nastavio je Gaus. Još od detinjstva.
Ne pokazuje ih nikome, ali je ponekad toliko glup da ostavi cedulje
da leže unaokolo. On je jedan bedan naučnik, a kao književnik je još
gori.
Imate sreće s vremenom, rekao je Humbolt. Prošlih meseci je
bilo mnogo kiše, a sada se možemo nadati lepoj jeseni.
Njegov brat je, na sreću, u vojsci. Ni tamo nema ništa da se
nauči, ali poezija...
Ja studiram pravo, tiho je rekao Eugen, i matematiku kao
dodatak.
I te kako studira, dobacio je Gaus. To je matematičar koji
diferencijalnu jednačinu prepozna tek kada ga ugrize za nogu.
Svako zna da studije same po sebi ne znače ništa. Desetinama
godina sam morao da gledam u tupava lica tih mladih ljudi. Od
sopstvenog sina sam očekivao mnogo više. A zašto baš matematika?
To ja nisam želeo, rekao je Eugen. Na to sam bio primoran.
Ma nemoj, a ko te je primorao?
U stvari, ova promena vremena i godišnjih doba doprinosi lepoti
ovoga kraja. Raznovrsnosti tropske flore se u Evropi suprotstavlja
prizor ponovnog rađanja i stvaranja.
Ko, ko me je primorao, uzviknuo je Eugen. Pa kome je bila
potrebna pomoć za premeravanje?
To je baš bila velika pomoć. Kilometre i kilometre sam morao
dva puta da merim zbog tvojih grešaka.
Greške na petom decimalnom mestu. To nema nikakvog smisla i
to je potpuno bez uticaja.
Samo trenutak, umešao se Humbolt. Greške u merenju nisu
nikada bez uticaja.
A polomljeno signalno ogledalo?, upitao je Gaus. I za to ti je
svejedno.
Merenje je velika veština, rekao je Humbolt. Odgovornost koju
čovek ne sme tako lako da preuzme.
U stvari, dva signalna ogledala, nastavio je Gaus. Ono drugo sam
doduše ja ispustio, ali samo zato što me je klipan vodio po pogrešnoj
šumskoj stazi.
 Eugen je skočio, zgrabio štap i crvenu kapu i istrčao napolje.
Vrata je zatvorio uz tresak.
Eto, to čovek ima od njih, rekao je Gaus. Zahvalnost je postala
nepoznata reč.
Naravno da nije jednostavno s mladim ljudima, rekao je
Humbolt. Ali, čovek ne sme da bude suviše strog. Ponekad malo
pohvale pomaže mnogo više od svakog prebacivanja.
Gde ničega nema, ništa ne može ni da postane. A što se
magnetizma tiče, pitanje je pogrešno postavljeno. Ne radi se o tome
koliko magnetne materije ima u Zemlji. Ovako ili onako, postoje
dva polja i jedno polje koje se može definisati pomoću jačine
magnetne sile i nagiba igle.
Ja sam magnetnu iglu uvek nosio sa sobom, rekao je Humbolt.
Tako sam sakupio više od deset hiljada mernih rezultata.
Gospode bože, odgovorio je Gaus. Nije dovoljno samo tegliti,
mora se i razmišljati. Horizontalne komponente magnetne sile
mogu se staviti u funkciju geografske širine i dužine. Vertikalne
komponente je najbolje razložiti po redu podizanja na potenciju
posle recipročnog radijusa. Jednostavno, loptasta zavisnost. Tiho se
smejuljio.
Loptasta zavisnost, nasmejao se i Humbolt. Nisam razumeo ni
jednu jedinu reč.
To je stvar vežbe, rekao je Gaus. Kada mi je bilo dvadeset
godina, za ovakve dečije igre bio mi je potreban jedan jedini dan, a
danas moram da utrošim celu nedelju. Onda se rukom malo lupkao
po čelu i nastavio. Ovo ovde više ne funkcioniše kao pre.
Voleo bih da sam onda popio kurare. Ljudski mozak umire
svakog dana pomalo.
Čovek može da popije kurarea koliko god želi, rekao je
Humbolt. Smrt nastupa tek kad otrov dospe u krvotok.
Gaus ga je upitno pogledao. Sigurni ste?
Naravno da sam siguran, odgovorio je Humbolt, buneći se. Tu
stvar sam u praksi isprobao.
Gaus je neko vreme ćutao. Šta se stvarno dogodilo s
Bonplanom?, upitao je konačno.
 Vreme je, rekao je Humbolt i ustao. Skup ne sme da čeka. Posle
mog svečanog govora na otvaranju, organizovan je mali prijem za
počasnog gosta. Kućni zatvor.
Kako molim?
Bonplan je u Paragvaju u kućnom pritvoru. Posle našeg
povratka, on se u Parizu nije baš najbolje snašao. Slava, alkohol,
žene. Život mu je postao nejasan i izgubio cilj i smisao, jedine stvari
koje nikome ne smeju da se dogode. Izvesno vreme je bio upravitelj
carskog ukrasnog vrta i čudesan odgajivač orhideja. Posle
Napoleonovog pada ponovo je otputovao preko okeana. Stekao je
imanje i zasnovao porodicu. Ali, u građanskom ratu se opredelio za
pogrešne ljude, ili baš za prave, a u svakom slučaju za gubitnike.
Jedan ludi diktator, doktor Francija, ne dozvoljava mu da napusti
imanje i drži ga pod stalnom smrtnom pretnjom. Čak ni Simon
Bolivar nije ništa mogao da uradi za Bonplana.
Užasno, rekao je Gaus. Ali ko je on, u stvari? Nisam nikada ništa
čuo o njemu.
 OTAC

E ugen Gaus je lutao Berlinom. Jedan prosjak mu je pružio

otvorenu ruku, neki pas mu je zavijao kraj nogu, na fijakerskoj
stanici mu je konj frknuo u lice, a žandar mu je naredio da se ne
smuca unaokolo. Na jednom uglu je započeo razgovor s mladim
sveštenikom. I on je bio iz provincije i uplašen kao i Gaus.
Matematika, rekao je sveštenik, interesantno.
Ma da, odgovorio je Gaus.
Zovem se Julijan, kazao je sveštenik.
Poželeli su jedan drugom sreću i oprostili se.
Par koraka dalje obratila mu se jedna žena. Kolena su počela da
mu klecaju od straha, jer o takvim stvarima je već čuo. Vrlo brzo je
produžio dalje i nije se osvrtao kada ga je dozivala. Tako nikada nije
saznao da je ona samo htela da mu kaže da mu je ispala kapa. U
krčmi je popio dve čaše piva. Prekrstio je ruke i spustio ih na vlažan
sto. Nikada još nije bio toliko tužan. Ne zbog svog oca, jer taj je bio
uvek takav, a ni zbog usamljenosti. Bilo je to zbog samog grada. To
mnoštvo ljudi, te visoke kuće i prljavo nebo. Napisao je par stihova,
koji mu se nisu svideli. Sa dosadom je gledao pred sebe dok dva
studenta u preširokim pantalonama i s modernom dugačkom
kosom nisu seli za njegov sto.
Getingen, upitao je jedan od njih. Ozloglašeno mesto. Tamo je
vrlo opasno.
Eugen je klimnuo zaverenički iako o tome nije znao ništa.
Ali, uprkos svemu, sloboda će doći, rekao je dugi student.
Sigurno će doći, odgovorio je Eugen.
Pojaviće se iznenada, kao lopov iz mraka, rekao je prvi.
I tako su saznali da imaju nešto zajedničko.
Sat kasnije već su bili na putu. Kako je to bilo uobičajeno među
studentima, Eugen je išao s jednim od njih ruku podruku, a drugi ih
je pratio na rastojanju od trideset koraka. Tako ih žandar neće
zaustaviti. Eugen nije mogao da shvati da toliko dugo treba pešačiti.
Uvek nove ulice, nove raskrsnice, a broj ljudi na ulici se nije
smanjivao. Kuda idu svi ti ljudi i kako se uopšte tako može živeti?
Novi Humboltov univerzitet je najbolji na svetu, objašnjavao je
student koji je išao pored Eugena. Organizovan je kao nijedan
drugi, s najboljim učiteljima u zemlji. Država ih se boji kao pakla. U
poređenju s njim, ovaj gradski izgleda kao pećina.
Humbolt je osnovao univerzitet?
Da, osnovao ga je onaj stariji, objasnio je student. Onaj veoma
pristojan, pravi čovek. Ne onaj francuski sluga koji je rat prečučao u
Parizu. Brat ga je otvoreno pozivao na oružje, ali se ovaj ponašao
kao da mu domovina ništa ne znači. Za vreme okupacije Humbolt
mlađi je na ulazu u svoj berlinski zamak stavio natpis: Ne pljačkajte
ovde, vlasnik je član francuske akademije. Odvratno.
Ulica je vodila prilično strmo nagore, a onda ukoso nadole. Pred
vratima su stajala dva mlada čoveka i pitala za lozinku.
Borbom u slobodu.
To je ona od prošlog puta.
Prišao im je drugi student i prošaputao: Germanija.
Ta je bila odavno.
Nemačka i sloboda?
Da, to je. Stražari su izmenjali pogled i propustili ih unutra.
Preko ulaznih stepenica spustili su se do podrumske prostorije
koja je mirisala na buđ. Na podu su ležali nekakvi sanduci, a u
uglovima vinska burad. Dva studenta su odbacila svoje ogrtače i
otkrila crno-crvene kokarde isprepletane zlatnim nitima. Podigli su
poklopac na podu i ukazao se otvor. Veoma strmim stepenicama
spustili su se u drugi, dublji podrum.
Ispred šest redova stolica nalazilo se malo klimavo postolje. Na
zidovima su visile crveno-crne zastavice i bilo je prisutno već
dvadesetak studenata. Svi su držali štapove u ruci, neki su na glavi
imali poljske kape, a neki stare nemačke šešire. Par njih su nosili
preširoke pantalone koje su sami skrojili, sa staromodnim
kaiševima. Senke zastavica poigravale su na zidu. Eugen je seo, ali je
zbog ustajalog vazduha i uzbuđenja osećao vrtoglavicu. Govori se,
šaputao mu je neko, da će on lično da dođe. On ili neko važan kao
on, to se nikad ne zna.
On ili neko ko se izdaje za njega, ne zna se tačno, ustalio se u
Frajburgu. Ali navodno stalno putuje zemljom inkognito. Niko ne
zna ko je on zapravo. Jedva čekam da ga stvarno vidim.
Pristizalo je sve više studenata, pojedinačno ili u grupama po
dva. Uglavnom su diskutovali o parolama koje očigledno nisu znali.
Tu i tamo poneko je listao neku svesku s pesmama ili deutschen
Turnkunst, poneki su pokretali usne kao pri molitvi. Eugenovo srce
je burno kucalo. Odavno su sve stolice bile popunjene i ako još neko
dođe, moraće da se stisne u ugao.
Teškim koracima, jedan čovek se spuštao niz stepenice. Sve se
utišalo. Bio je tanak, vrlo visok, ćelav, i imao je dugačku sedu bradu.
Eugen se uopšte nije iznenadio. To je bio onaj gost za susednim
stolom u gostionici od prethodnog dana, koji se umešao u njihovu
raspravu sa žandarom. Lagano, klateći rukama, došao je do postolja.
Popeo se i čekao da jedan student drhtavim rukama upali sveću
pored njega. Posle nekoliko pokušaja, sveća se upalila. Onda je
suvim, dubokim glasom rekao: Moje ime ne treba da znate.
Jedan student, daleko iza, zastenjao je, inače je sve bilo potpuno
tiho.
Bradonja je podigao ruku, savio je u laktu, a drugu ruku stavio
preko nje.
Znate li šta je ovo, upitao je.
Niko nije odgovorio, niko nije disao.
Ovo su mišići, sam je dao odgovor.
Morate ojačati svoju srčanost, nastavio je posle duže pauze, svoju
mladost, energičnost. Nakašljao se. Jer, ko hoće da razmišlja
duboko, da mirno shvati suštinu stvari i njenu osnovu, mora i fizički
da bude jak. Razmišljanje bez mišića je slabo i bez dejstva, to je
mlitavi francuski način. Dete se moli za svoju otadžbinu, dečaci
sanjare, a čovek se bori i trpi. Onda se pognuo, ukočio se, ostao tako
neko vreme i podigao nogavicu pantalona. Kao ovo ovde! Udario je
pesnicom po listu. Zdravo i jako i sve čvršće, kroz vežbanje, a ko
hoće, može da opipa. Ponovo se uspravio, par sekundi ukočeno
gledao u prostoriju, a onda gromoglasno povikao: Kako čvrsto stoji
ova noga, takva mora da postane Nemačka.
Eugen je pogledao unaokolo. Velikom broju slušalaca su usta
bila širom otvorena, mnogima su tekle suze, jedan je drhtao
zatvorenih očiju, čovek pored njega je od uzbuđenja grizao nokte.
Eugen je žmirkao. Vazduh je postao još zagušljiviji, a zbog igre senki
od baklji činilo mu se da ima mnogo, mnogo više ljudi. Trudio se da
spreči nadolazeće jecanje.
Tim tipovima se ne smemo pokoriti. To što se dešava narodu nije
snaga neprijatelja već sopstvena slabost. Udario je otvorenom
šakom po grudima. Stegnuti su, ne mogu da dišu, ne mogu da se
kreću, nemaju volje. Kneževi, Francuzi i popovi nas drže pod
stegom. Naprotiv, pripadati studentima znači držati se zajedno,
neporočno i strpljivo. Misliti. Tu svetu sponu sloge nijedan đavo ne
može raskinuti. Na kraju će to ipak dovesti do istinske nemačke
crkve i pobede nad đavolom. Ali šta to znači, momci? Raširio je
ruke i polako se spustio na kolena, a onda se ponovo uspravio. To
znači razumeti telo, vežbati ga dok ne postaneš celovit čovek. A gde
je čovek danas? Pre kratkog vremena, tajno putujući, bio.sam
svedok šikaniranja jednog starca i jednog studenta, jednog
nemačkog oca i njegovog sina, dvojice odanih ljudi, od strane
policije, samo zato što nisu imali papire kod sebe. Ja sam se srčano
umešao, kako to Nemac mora, i nadvladao sam tiranskog stražara.
Čovek se svakog dana sreće s nepravdom, u svakom pogledu i
svuda, a ko može tome da se odupre ako ne dobri momci koji su se
odrekli alkohola i žena i posvetili se svojoj snazi, kao kaluđeri, sveži,
pobožni, radosni i slobodni. Francuzi su isterani, sada su kneževi na
redu. Nesrećna Alijansa neće još dugo postojati, filozofija mora da
dohvati i uzdrma stvarno&t. Udario je po pultu i Eugen je čuo sebe i
druge kako viču „Ura!“ Bradati je stajao mirno i uspravno, oštrog
pogleda uperenog u slušaoce. Iznenada, izraz lica mu se promenio i
on se povukao nazad.
Eugen je osetio strujanje vazduha. Povici su zamrli. U podrum
su ušla još petorica ljudi. Jedan stariji, oniži, i četvorica žandara.
Bože nam pomozi, rekao je Eugen studentu pored sebe.
Univerzitetski poslužitelj.
 Znao sam ja to, rekao je stariji čovek žandarima. Trebalo ih je
samo posmatrati kako se kreću ovamo u grupama po dvojica. Na
svu sreću da su tako glupi.
Dva žandara su ostala ispred stepenica, a jedan se uputio ka
govorničkom pultu. Bradati govornik je sada izgledao nekako uzan i
ne više tako visok. Podigao je ruke iznad glave i bez ikakvog
opiranja dopustio da mu stave lisice.
Ovo me neće pokolebati, vikao je dok su ga žandari vodili prema
stepeništu, bez molbe ali i bez prisile. Hrabri momci to neće
dozvoliti. Ovo je momenat kad počinje oluja. A onda, dok se peo
stepenicama čulo se: Ovo je sve nesporazum i ja to mogu da
objasnim. A onda je izašao.
Odoh da dovedem pojačanje, rekao je univerzitetski poslužitelj i
brzo se popeo uz stepenice.
Bez priče, naredio je jedan od žandara. Ni jedna jedina reč, ni od
koga i nikome, inače će vam stradati lobanje.
Eugen je počeo da plače.
Ali nije bio jedini. Mnogi mladići su jecali bez prestanka. Veći
broj onih koji su iznenada skočili sada su ponovo seli. Pedeset
studenata sa štapovima a samo tri žandara, razmišljao je Eugen.
Neko bi trebalo da napadne, a ostali bi se pridružili. Ali ko bi to
uradio? Mogao bi on da pokuša. Par sekundi je tako neodlučno
stajao, a onda mu je postalo jasno da je kukavica. Obrisao je suze i
ostao da sedi ćuteći. Onda se pojavio univerzitetski poslužitelj i
dvadeset žandara pod komandom jednog krupnog oficira s bradom
morskog vuka.
Sve ih pokupite, komandovao je oficir. Sve u zatvor, na prvo
saslušanje, da se utvrde tačni podaci, a sutra da se predaju
nadležnima. Jedan suvonjavi mladić pao je pred njim na kolena,
obgrlio mu čizme i molio za milost. Oficir je nekako gadljivo gledao
u plafon, a žandar je odvukao mladića. Eugen je iskoristio ovaj
momenat, istrgao list papira iz bloka za zabeleške i napisao kratko
pisamce ocu. Pre nego što su mu stavili lisice, uspeo je da zgužva
papirić i da ga strpa u usta.
Na ulici su čekala policijska kola. Uhapšeni su seli stisnuti jedan
do drugog na dugačke klupe, a iza njih su stajali žandari. Eugen je
slučajno sedeo preko puta bradatog govornika, koji je sumorno
ćutao.
Treba li da provalimo i pobegnemo, šapnuo je jedan od
studenata.
Ovo je nesporazum, odgovorio je bradati govornik. Ja se zovem
Kezel Rajder i dolazim iz Šlezije. U ovo sam potpuno pogrešno
upleten. Jedan žandar ga je gvozdenim štapom udario po leđima i
on se potpuno zgrčio, tiho gunđajući.
Još neko?, upitao je žandar.
Niko se nije pomerio. Vrata su se uz tresak zatvorila i kola su
krenula.
 NEBESKI PROSTOR

P oluzatvorenih očiju, Humbolt je govorio o zvezdama i strujanju.

Pričao je tihim glasom, ali ga je čula cela sala. Stajao je ispred
ogromne kulise noćnog neba na kome su u koncentričnim
krugovima bile rasporedene zvezde. Sinkelova binska postavka za
Čarobnu frulu je za ovaj događaj ponovo postavljena. Izmedu zvezda
su bila ispisana imena nemačkih istraživača: Buh, Savinji, Hufeland,
Besel, Klaprot, Humbolt i Gaus. Sala je bila ispunjena do poslednjeg
mesta. Monokli, naočare, veoma mnogo uniformi, blago mahanje
lepezama, a u centralnoj loži nepomične figure prestolonaslednika i
njegove supruge. Gaus je sedeo u prvom redu.
Znate šta, šaputao mu je dobro raspoloženi Dager direktno u
uvo. Potrebne su mi još godine da konačno napravim sliku. Doduše,
sa svetlom ću nekako izaći nakraj, ali ja i moj saradnik Nieps
nemamo nikakvu ideju kako srebrni jod treba da fiksira sliku.
Gaus ga je ućutkao šištanjem, a Dager je slegao ramenima i
prestao da šapuće.
Ko pogleda u ovo noćno nebo, govorio je Humbolt, neće dobiti
pravu predstavu o nebeskom svodu. Ova svetla magla Magelanovih
oblaka na južnoj hemisferi nije bezlična supstanca, niti para ili gas
već nastaje od više sunaca, a rastojanje daje utisak da je u pitanju
samo jedno jedino. Jedan segment Mlečnog puta, dva stepena širok
i petnaest stepeni dugačak, kako sam teleskopom utvrdio, ima u
sebi više od pedeset hiljada izbrojanih zvezda i oko sto hiljada onih
koje se zbog njihovog slabog sjaja ne razaznaju jasno. Prema tome,
Mlečni put je sastavljen od dvadeset miliona sunaca, pri čemu neka
od njih, zbog svog prečnika i udaljenosti, naše oči opažaju samo kao
slabašnu svetlost, bez sjaja, kao jednu magličastu mrlju. Astronomi
su izbrojali već više od tri hiljade takvih mrlja. Čovek se onda upita
zašto kod toliko mnogo zvezda celo nebo nije stalno ispunjeno
svetlošću, zašto tamo gore ima toliko crnog, a ne može da poveruje
u princip suprotan jačini svetlosti, nešto što je u međuprostoru guši.
Tako se još jedanput dokazuje da je priroda razumno uređena.
A onda je Humbolt konačno širom otvorio oči. Jedno od tela
koje pliva u ovom crnom nebeskom prostoru je i Zemlja. Njeno
usijano jezgro je obavijeno s tri omotača. Jednim čvrstim, jednim
kapljičasto-tečnim i jednim elastično-tečnim. Sva ova tri omotača
omogućavaju život na Zemlji. Čak i u najvećim dubinama sam
nailazio na pojedine vrste biljaka koje su se razvijale bez svetlosti.
Vulkani služe vatrenom jezgru Zemlje kao prirodni ventil, a
kamenu koru, s druge strane, pokrivaju dva mora, jedno koje se
sastoji od vode i drugo od vazduha. Kroz oba protiču stalne struje.
Jedna od najpoznatijih je Golfska struja, koja vode Atlantskog
okeana nosi preko zemljouza Nikaragve i Jukatana, kroz Bahamski
kanal na severoistok do grebena Njufaundlenda, a odatle prema
jugoistoku do Azorskih ostrva. Ovo strujanje je uzrok postojanja
čudesnih palmi i njihovih plodova i pojave letećih riba. Jedan krak
pored irske obale teče dalje na sever, gde se ponekad mogu videti
Eskimi u svojim brodićima na vesla. Ja sam lično u Tihom okeanu
otkrio jednu takođe veliku i ne manje značajnu struju. Ona duž
obala Čilea i Perua nosi hladnu vodu sa severa ka polutaru. Ni sve
moje molbe nisu sprečile mornare, tu se malo sujetno a pomalo i
zbunjeno nasmejao, da je nazovu Humboltovom strujom. Slično
deluju i vazdušne struje čije kretanje nastaje zbog promena u
temperaturi. Te struje se razbijaju o stenovite masive, tako da
rasprostranjenost biljnog sveta ne sledi geografsku širinu već
izotermičke, krive linije. Ovakav sistem strujanja povezuje sve
delove Zemlje u jednu svrsishodnu celinu. Humbolt je ćutao
nekoliko trenutaka kao da je dirnut navirućim mislima. Kako na
velikim nadmorskim visinama, tako i u moru i vazduhu, svuda
uspevaju biljke. Vegetacija je pristupačna svakome, to je prikaz
nemog i nepokretnog načina života. Biljke ne poseduju dušu i kod
njih nema ničega skrivenog. Sve na njima je spolja. One su izložene
i slabo zaštićene, čvrsto vezane za zemlju i njene uslove, a ipak žive
i opstaju. Nasuprot njima, insekti, životinje i ljudi su zaštićeni
spoljnim omotačima. Konstantna temperatura njihove unutrašnjosti
omogućava im da podnesu promenljive uslove života, Ako
posmatramo neku životinju za vreme odrastanja, nikada nam neće
biti potpuno jasan svaki deo njenog bića. Dok nam pogled na
rastinje otkriva svaki njegov deo.
Sad postaje sentimentalan, prošaputao je Dager.
I tako život prolazi kroz skrivene periode razvoja, prikrivajući
svoju organizaciju, sve dok ne napravi skok koji se mirno može
nazvati munjevitim dejstvom razuma. Znači da se razvitak ne
odvija postepeno. Najveća uvreda za čovečanstvo je ropstvo, ali je
ipak veća uvreda ideja da je čovek nastao od majmuna.
Ljudi i majmuni! Dager se nasmejao.
Humbolt je zabacio glavu i činilo se kao da još jedanput
osluškuje sopstvene reči. S razumevanjem kosmosa se otišlo daleko.
Teleskopima se istražuje svemir, čovek je shvatio nastanak Zemlje,
njenu težinu i putanju, utvrdio je brzinu svetlosti, otkrio morske
struje i uslove života, a uskoro će i poslednja zagonetka, magnetna
sila, biti rešena. Kraj puta je na vidiku, premeravanje sveta je skoro
završeno. Kosmos će biti potpuno razumljiv, a sve teškoće ljudskog
početka, kao strah, rat i izrabljivanje, biće potisnute u prošlost. Zbog
toga upravo Nemačka i ne samo istraživači ovoga skupa moraju da
daju najveći doprinos napretku. Naučnici će naše doba dovesti do
blagostanja, ko zna, možda će jednoga dana rešiti i problem
umiranja. Nekoliko sekundi, Humbolt je stajao potpuno nepomičan.
A onda se poklonio.
Od svog povratka iz Pariza baron nije više onaj stari, ponovo je,
za vreme aplauza, šaputao Dager. Teško se koncentriše, a počeo je i
da se ponavlja.
Da li je istina da se stvarno vratio zbog nedostatka novca?,
upitao je Gaus.
Pre svega zbog naredbe. Kralj nije hteo više da trpi da njegov
najpoznatiji podanik živi u inostranstvu. Humbolt je na sva pisma
dvora izvrdavao odgovor. Međutim, u poslednjem se nalazilo tako
jasno uputstvo da je mogao da ga zanemari samo po cenu potpunog
raskida odnosa. A pri tome, nasmejao se Dager, starom gospodinu
su i sredstva bila na izmaku. Dugo očekivani izveštaj s putovanja
publiku je potpuno razočarao. Stotine strana mernih rezultata,
ničega ličnog, nikakve avanture. Tragična okolnost koja će umanjiti
njegovu posmrtnu slavu. Poznati putnik može da bude samo onaj
ko iza sebe ostavi zanimljive priče. Ovaj siroti čovek jednostavno
nije imao pojma kako se piše knjiga. I sada je u Berlinu, gradi
opservatoriju, ima na hiljade planova i celom gradskom veću ide na
živce. Mladi naučnici ga ismevaju.
Ne znam kakvo je stanje u Berlinu, rekao je Gaus i ustao, ali u
Getingenu nisam sreo nijednog mladog naučnika koji nije pravi
magarac.
A i to s najvišom planinom na svetu nije tačno, nastavio je Dager
dok je pratio Gausa ka izlazu. U međuvremenu je otkriveno da su
Himalaji mnogo viši. To je bio težak udarac starom gospodinu.
Godinama to nije hteo da prihvati kao istinu. A pored toga, nikada
se nije oporavio od propasti ekspedicije u Indiju.
Na putu ka foajeu Gaus je odgurnuo jednu ženu, nagazio nekom
čoveku na nogu i dva puta se tako glasno useknuo da ga je više
oficira prezrivo pogledalo. Nije navikao da se kreće među toliko
ljudi. U želji da mu pomogne, Dager ga je uhvatio za lakat.
Šta vam pada na pamet!, rekao je Gaus i odgurnuo ga. Onda je
kratko razmišljao i rekao: rastvor soli.
Dobro, u redu, odgovorio je sažaljivo Dager.
Ne buljite u mene tako glupavo, zahtevao je Gaus. Srebrni jod
možete fiksirati najobičnijim rastvorom soli.
Dager je stao kao ukopan. Gaus se kroz gužvu probio do
Humbolta, koji je sedeo na ulazu u foaje. Rastvor soli, vikao je
otpozadi Dager, kako to?
Zbog toga čovek ne mora da bude hemičar, odgovorio mu je
Gaus preko ramena. Dovoljno je da ima malo razuma. Oklevajući je
ušao u foaje. Prolomio se aplauz. I da ga Humbolt nije odmah
uhvatio za ruku i poveo dalje, Gaus bi pobegao. Preko tri stotine
ljudi je čekalo na njega.
Sledećih pola sata bilo je pravo mučenje. Jedna glava za drugom
je prolazila pored njega, jedna ruka za drugom je hvatala njegovu i
dodavala je sledećoj, dok mu je Humbolt šaputao čitav niz imena
koja mu ništa nisu značila. Gaus je proračunao da bi mu kod kuće
bilo potrebno tačno godinu dana i sedam meseci da sretne toliko
ljudi. On je samo hteo da ide kući. Polovina prisutnih je nosila
uniforme, a jedna trećina je imala brade. Samo svaki sedmi od
prisutnih je bila žena, samo četvrtina od njih ispod trideset, samo
dve nisu bile ružne, a samo s jednom bi rado imao bilo kakav odnos.
Sekundu kasnije, pošto se pred njim u znak pozdrava naklonila,
nestala je u gomili. Jedan čovek s trideset dva ordena na prsima
nemarno je pridržao Gausovu ruku s tri prsta. Sasvim mehanički,
Gaus se poklonio, a prestolonaslednik je klimnuo glavom i otišao
dalje.
Ne osećam se dobro, rekao je Gaus. Moram u krevet.
Primetio je da je njegova somotska kapa nestala. Pri dolasku
neko mu ju je uzeo iz ruke, ali on sada nije znao da li je to običaj ili
ga je neko pokrao. Jedan čovek ga je prisno potapšao po leđima kao
da se već godinama poznaju. A možda je tako i bilo. Kad je jedan u
uniformi zauzeo stav mirno, a jedan s naočarima, u kaputu, rekao
da je to najvažniji trenutak njegovog života, on je osetio kako mu
naviru suze i pomislio na svoju majku.
Odjednom se sve utišalo.
Jedan tanak, stariji čovek, uvoštenog lica i neprirodno uspravnog
držanja, ušao je u foaje. Sitnim koracima, tako da se činilo da ga
noge i ne pokreću, dolebdeo je do Humbolta. Obojica su raširili
ruke, dodirnuli jedan drugom pleća, savili glave par santimetara
unapred, a onda su napravili nekoliko koraka unazad.
Kako se radujem, rekao je Humbolt.
I ja takođe, rekao je pridošlica.
Prisutni su aplaudirali. Oni su sačekali da se aplauz utiša, a onda
se okrenuli prema Gausu.
Ovo je, rekao je Humbolt, moj voljeni brat, gospodin ministar.
Da, znam, odgovorio je Gaus. Upoznali smo se pre nekoliko
godina u Vajmaru.
Vaspitač Prusa, rekao je Humbolt, koji je Nemačkom
univerzitetu, kao i svetu, poklonio trenutno važeću teoriju jezika.
A moj brat je, rekao je ministar, učinio svet pristupačnim za
razumevanje. Ruke su mu bile hladne i beživotne, a pogled ukočen
kao kod lutke. Već odavno više nisam vaspitač. Samo rentijer i
pesnik.
Pesnik? Gaus se obradovao kada mu je ovaj najzad pustio ruku.
 Svakoga dana između sedam i pola osam uveče diktiram svom
sekretaru po jedan sonet. Toga se držim već dvanaest godina i
nastaviću tako do kraja života.
Jeste li dobar sonetista?, pitao je Gaus.
Ubeđen sam u to, odgovorio je ministar. Nažalost, sada moram
da krenem.
Baš mi je žao, rekao je Humbolt.
Razume se, nastavio je ministar. Ovo je bilo čudesno lepo veče i
pričinilo mi je veliko zadovoljstvo.
Onda su obojica opet raširili ruke i ponovili prethodni ritual.
Ministar se okrenuo ka vratima i dobro odmerenim sitnim koracima
izašao napolje.
Potpuno neočekivana radost, ponovio je Humbolt. A onda je
odjednom postao potpuno potišten.
Ja hoću kući, rekao je Gaus.
Još samo malo, ohrabrivao ga je Humbolt. Ovo je komandant
žandarmerije, gospodin Fogt, kome je nauka veoma zahvalna. On
planira da sve žandare u Berlinu opremi kompasom. Na taj način se
mogu skupiti podaci o kretanju magnetnih polja u glavnom gradu.
Komandant žandarmerije je bio visok dva metra, imao je bradu
nalik na morske vukove, a stisak njegove ruke je bio strahovit. A
ovo su, nastavio je Humbolt, zoolog Malcaner, hemičar Roter,
fizičar Veber iz Halea sa svojom suprugom.
Radujem se, radujem se, ponavljao je Gaus, a bio je vrlo blizu da
počne da plače. Ipak, Veberova mlada žena je imala malo, skladno i
lepo lice, tamne oči i duboko dekoltovanu haljinu. Zadržao je
pogled na toj ženi u nadi da će joj se to svideti.
Ja sam eksperimentalni fizičar, rekao je Veber. Radim na
otkrivanju snage elektriciteta. Još uvek se sakriva od mene, ali nema
nikakve šanse.
Tako nešto sam i ja radio, rekao je Gaus a da nije skrenuo pogled
s Veberove lepe žene. Samo s brojevima i pre mnogo godina.
Da, znam za to, odgovorio je Veber. Vašu Disquisitiones sam
proučio detaljnije nego Bibliju, koju u stvari i nisam tako tačno
proučio. Žena je imala tanane, prilično izvijene obrve. Haljina joj je
otkrivala leđa i Gaus se pitao kako bi bilo pritisnuti usne na njih.
Sanjam o tome, čuo je iz sale doktora Vebera kako i dalje govori,
da jedan duh kao što je vaš rešava ne samo matematičke već i
univerzalne probleme. Da se posveti eksperimentalnom istraživanju
sveta. Imam toliko mnogo pitanja i moja najveća želja je da ih
iznesem profesoru.
Imam veoma malo vremena, odgovorio je Gaus.
To mi je potpuno shvatljivo, rekao je Veber, ali uz sve
poštovanje, ovo je neophodno. A ja ipak nisam bilo ko.
Gaus je prvi put pogledao u njega. Pred njim je stajao mlad
čovek uzanog lica i svetlih očiju.
Moram da vam zbog važnosti stvari kažem, objašnjavao je Veber
uz osmeh, da sam proučavao kretanje talasa električnog polja. Moji
zapisi o tome se čitaju u velikom krugu nadaleko poznatih
istraživača.
Koliko imate godina?, upitao je Gaus.
Dvadeset i četiri. Veber je pocrveneo.
Imate veoma lepu ženu, rekao je Gaus.
Veber se zahvalio. Njegova žena se lagano poklonila, ali se nije
nimalo zbunila.
Njeni roditelji se njome ponose?
Po svoj prilici, rekao je Veber.
Posetiću vas sutra po podne, obećao je Gaus. Na raspolaganju
sam vam jedan sat, a onda moram da se gubim.
To će mi biti dovoljno, rekao je Veber.
Gaus je potvrdno klimnuo i krenuo ka vratima. Humbolt mu je
doviknuo da mora da ostane jer se očekuje dolazak kralja, ali ovaj
nije mogao više da izdrži. Bio je mrtav umoran. Bradati komandant
žandarmerije mu je stajao na putu i pokušavali su levo, pa desno, pa
opet levo, da prođu jedan pored drugog. To je trajalo nekoliko
mučnih trenutaka dok im nije uspelo. Kod garderobe je stajao jedan
bradavičav čovek, okružen studentima, i grdio na otegnutom
švapskom prirodne nauke, naučnike, uobražene poznavaoce
prirode koji sve znaju, a u stvari su bez duha i nelogični. Gaus je
istrčao na ulicu.
 Boleo ga je stomak. Da li je tačno da u velikim gradovima postoji
vozilo u koje čovek jednostavno uđe a ono te odveze kući? Ali ovde
takvog nije bilo. Smrdelo je. Kod kuće bi već odavno ležao u
krevetu i uprkos tome što mu Mina nije bila draga, što njen glas nije
voleo da sluša i ništa ga nije tako nerviralo kao njeno prisustvo,
nedostajala mu je iz čiste navike. Trljao je oči. Kako je toliko ostario?
Čovek više ne može sigurno da hoda, ne vidi dobro i razmišlja
veoma polako. Starost nije tragična, ona je smešna.
Pokušao je da se koncentriše i da se seti svih pojedinosti puta
koje je video iz Humboltove kočije od Paknofa broj četiri do
pevačkog udruženja. Svih krivina baš i nije mogao da se seti, ali
pravac mu se činio potpuno ispravan. Uskoro nalevo pa onda samo
ka severoistoku. Kod kuće bi jednim pogledom nagore sve
razjasnio, ali u ovoj prljavštini čovek nije mogao da vidi zvezde.
Ovo je nebeski svod koji guta svetlost. Samo onome ko ovde živi
može takva glupost da padne na pamet.
Posle svakog koraka se osvrtao. Plašio se razbojnika, pasa i
prljavih lokvi, plašio se što je grad tako veliki i što će ga taj lavirint
zarobiti i nikada neće dozvoliti da se vrati kući. Ali ne, u to čovek
ne sme da se upušta. Jedan grad to su samo kuće, a za sto godina
najmanja će biti mnogo veća od ovih sada, a za trista godina –
počešao se po čelu. Nije bilo lako predvideti eksponencijalnu krivu
rasta grada ako je čovek nervozan, tužan i ako ima bolove u
stomaku. Kroz trista godina će u većini gradova živeti više ljudi
nego danas u svim gradovima Nemačke zajedno. Ljudi kao insekti,
stanovaće u saćima, radiće neke bezvredne poslove, odgajaće decu i
umirati. Naravno da će leševi morati da se spaljuju, na grobljima
neće biti mesta za sahrane. A sve to đubre? Kinuo je, a onda se
zapitao da li će uopšte postojati bolesti.
Kada je njegov domaćin posle dva sata stigao kući, našao je
Gausa kako sedi u ogromnoj naslonjači, s nogama na meksikanskom
kamenom stolu i zadovoljno puši lulu.
Ma gde ste odjednom nestali?, prebacivao mu je Humbolt.
Svuda smo vas tražili, pomišljao sam i na najgore, a bila su
poslužena izvrsna jela. Kralj je bio vrlo razočaran.
 Veoma mi je žao što nisam prisustvovao posluženju, odgovorio
je Gaus.
Ali to nije način. Mnogo ljudi je samo zbog vas doputovalo. To
ne bi smelo da se radi.
Onaj Veber mi se dopada, rekao je Gaus. Ali nebeski svod guta
svetlost. To je glupost.
Humbolt je prekrstio ruke.
Occam’s razor6 , nastavio je Gaus, kad ima više naučnih teorija o
istoj oblasti, treba uzeti onu najjednostavniju. Uostalom, taj prostor
je doduše prazan, ali ipak zakrivljen. Zvezde se kreću kroz jedan
vrlo tajanstven svod.
Pa zar opet, rekao je Humbolt. Astralna geometrija. Ja se stvarno
čudim što čovek kao što ste vi može da zastupa ovaj neobični
pravac.
Ne radim ništa u vezi s tim, rekao je Gaus. Još ranije sam odlučio
da o tome ništa ne objavljujem. Nisam imao snage da se izložim
podsmehu. Isuviše mnogo ljudi smatra svoje navike osnovnim
pravilom funkcionisanja sveta. Povukao je dim iz lule i usmerio dva
oblačića ka tavanici. Kako je bilo naporno ovo veče, nastavio je.
Jedva sam pronašao kuću, a lenju poslugu sam morao vikom da
probudim da bih ušao. A tako prljavih ulica nema nigde.
Pretpostavljam da ste išli sredinom ulice, oštro je rekao
Humbolt. A sa sigurnošću vam tvrdim da postoje i mnogo prljavije.
I napravili ste veliku grešku što ste nas napustili. Skupilo se toliko
značajnih ljudi preko kojih se ideje i znanja mogu uputiti u svet.
Ideje i znanja, zapenušao je Gaus. Samo priče, intrige, smicalice.
Čitavo plemensko većanje s desetak kneževa i stotinu akademija o
tome gde čovek sme da postavi barometar. To nije nauka.
Dobro, a šta je onda nauka za vas?, upitao je Humbolt.
Gaus je prvo povukao dim iz lule. Sam čovek za pisaćim stolom.
Listovi papira ispred njega, po mogućstvu jedan teleskop i iznad
prozora čisto nebo. I da se taj čovek ne preda pre nego što reši
problem. To bi bila nauka.
A ako čovek putuje svetom i otkriva tajne?
 Gaus je slegnuo ramenima. Ono što se skriva u daljini, u rupama,
u vulkanima ili rudnicima je čist slučaj i to je nevažno. Tako se svet
ne može objasniti.
A tom čoveku za pisaćim stolom, rekao je Humbolt, potrebna je,
naravno, jedna brižna žena koja će da mu greje noge i kuva ručak,
takođe i poslušna deca da mu čiste instrumente i roditelji koji o
njemu brinu kao o malom detetu. Naravno, i sigurna kuća s krovom
koji ne prokišnjava. A povrh toga i kapa, da ga ne zabole uši.
Na koga vi to mislite?, upitao je Gaus.
Ja ovo govorim uopšteno, odgovorio je Humbolt.
U tom slučaju, tako je. Sve to mu je potrebno, a i više od toga.
Kako bi inače mogao sve da izdrži.
U tom momentu je u sobu ušao sluga u spavaćici.
Kakav je to način, zar vi ne znate da kucate?, upitao je Humbolt.
Sluga mu je pružio jedan list papira i rekao: Ovo mi je upravo
predao neki mladić s ulice. Čini se da je vrlo važno.
Ne zanima me, rekao je Humbolt. Ne primamo ni od koga
nikakva noćna pisma. Ipak, nevoljno je ispravio papir i počeo da
čita. Čudno, rekao je, nekakvi stihovi. Nevešto sklepano. Nešto o
drveću, vetru i moru. Pominje se i ptica grabljivica i neki
srednjovekovni kralj. Onda je prekinuo da čita. Očigledno
nedostatak reči koja se rimuje sa srebrom.
Molim vas da okrenete list, rekao mu je sluga.
Humbolt je počeo da čita drugu stranu. Blagi bože, rekao je tiho.
Gaus se uspravio.
Očigledno je mladi gospodin Eugen zapao u teškoće. Ovaj papir
je doturen iz zatvora.
Gaus je, potpuno nepokretan, buljio u pokrivač.
To stvarno nije prijatno. Žandari su ipak državni činovnici.
Gaus je klimnuo glavom.
I ja tu ništa ne mogu da pomognem. Stvar će ići svojim
normalnim tokom. Uostalom, možemo se mirno osloniti na prusko
pravosuđe, tu se ne dešavaju nepravde. Ko ništa loše nije uradio,
može da se pouzda u sud.
Gaus je dohvatio lulu.
 Ipak je to sramota, nastavio je Humbolt. Vrlo je neprijatno. U
pitanju je moj gost.
S tim mladićem nikada ništa nije moglo da se počne. Gurnuo je
lulu u usta.
Neko vreme su ćutali. Humbolt je prišao prozoru i gledao u
mračno dvorište.
Šta može da se radi?
Da, odsutno je rekao Gaus.
Ovo je bio dugačak dan, rekao je Humbolt. Obojica smo umorni.
A i nismo više tako mladi, dodao je Gaus.
Laku noć, rekao je Humbolt i krenuo ka vratima.
Ja ću da popušim lulu do kraja, odgovorio je Gaus.
Humbolt je poneo svećnjak sa sobom i zatvorio vrata.
Gaus je prekrstio ruke iznad glave. Jedinu svetlost je stvarao žar
duvana iz njegove lule. Na ulici je uz limene zvuke prolazilo
gradsko vozilo. Gaus je izvadio lulu iz usta i vrteo je među prstima.
Stisnutih usana pažljivo je osluškivao. Koraci su se brzo približavali
i vrata se odjednom širom otvoriše.
To ne ide tako, vikao je Humbolt. Ja to ne mogu da dozvolim.
Ako tako mislite, rekao je Gaus.
Ali imamo veoma malo vremena. Još samo noćas je Eugen pod
nadzorom žandarmerije. Sutra ujutro će ga preuzeti tajna policija, a
tu ne može niko da nam pomogne. Ako želimo da ga izvučemo iz
zatvora, to moramo da učinimo sada.
Znate li vi koliko je sada sati?, upitao je Gaus.
Humbolt ga je zapanjeno gledao.
Ja već godinama u ovo vreme nisam izlazio van kuće, a kada
bolje razmislim, nisam nikada.
Humbolt je spustio svećnjak na sto i gledao ga s nevericom.
Pa dobro. Gaus je uz duvanje odložio lulu i ustao. Od ovoga ću
se neizostavno razboleti.
Meni izgledate potpuno zdravi, rekao je Humbolt.
E sada mi je stvarno dosta, viknuo je Gaus. Sve ovo je već
dovoljno neugodno, ne moram da dopustim da me još i vređate.
 DUH

Ž andarmerijski komandant Fogt nije bio kod kuće. Njegova

supruga, umotana u vunenu kućnu haljinu, izgužvanog lica i
zamršene kose od spavanja, rekla im je da je posle prijema u
pevačkoj akademiji njen suprug nakratko došao kući, a onda je
hitno službeno pozvan. Očigledno zbog nekakvog hapšenja. Nešto
pre ponoći se vratio kući, presvukao u civilno odelo i ponovo otišao.
On to čini jedanput nedeljno, ali gde ide ja to ne znam.
Tu ne možemo ništa da uradimo, rekao je Humbolt, poklonio se
i hteo da krene.
Mislim da ipak nešto možemo, rekao je Gaus.
Komandantova supruga i Humbolt su ga upitno pogledali.
Mislim da se ipak može nešto učiniti iz prostog razloga.
Humbolt nije nikada bio oženjen i on ne zna kako se stvari u braku
odvijaju. Supruga čiji muž jedanput nedeljno negde odlazi zna
sasvim tačno gde se on nalazi. Čak i ako joj on to nije poverio, ona je
već doznala. Prema tome, gospođo, vi možete nama dvojici stare
gospode da učinite veliku uslugu.
To stvarno ne bih smela da kažem, promrmljala je gospođa Fogt.
Gaus je prišao jedan korak bliže, stavio joj ruku na rame i upitao:
Zašto vam to pričinjava tako veliku teškoću? Da li moj prijatelj i
ja izgledamo kao potkazivači, kao ljudi koji ne znaju da čuvaju
tajnu? Malo je nakrivio glavu i nasmejao se, a onda dodao: Stvarno
je veoma važno.
Ali niko ne sme da sazna da ste ovo čuli od mene.
To se podrazumeva, obećao joj je Gaus.
To što radi nije ništa protivzakonito, a počelo je tek od smrti
njegove bake. Pretpostavlja se da je ona imala dosta skrivenog
novca, ali niko ne zna gde ga je sklonila. I onda čovek pokušava sve
što može.
 Videćemo se ponovo, rekao je Gaus i krenuo stepenicama
nadole. Žene ne mogu nijednu tajnu da zadrže samo za sebe. Ono
što ti supruga zna, saznaće svako. Možemo li nakratko da stanemo
kod zatvora? Hteo bih da pogledam tog neupotrebljivog.
To je nemoguće, odgovorio mu je Humbolt. Zatvor ne sme da se
razgleda.
Vodeći republikanac Evrope ne sme da zakorači u zatvor u
policijskoj stanici?
Upravo vodeći republikanac Evrope to ne može. Moje pozicije
su manje stabilne nego što to na prvi pogled izgleda. Čak i slava i
najveće pohvale ne donose u isto vreme i sigurnost. Orijentacija je
bila mnogo lakša na Orinoku nego u ovom gradu. U zatvoru
žandarmerija izdvaja uhapšene samo na osnovu njihovog
društvenog položaja, a lične podatke tek sledećeg jutra uzima tajna
policija. Ako se komandant Fogt pobrine da mladi gospodin bude
odmah poslat kući, policija više neće imati nikakvog traga.
Mladi gospodin je beznadežan, rekao je Gaus. Meni se onaj
Veber mnogo više dopada.
To čovek ne može da bira, rekao je Humbolt.
Po svoj prilici ne može, odgovorio je Gaus i zaćutao. Kočija je
žurila.
Prošli su kroz neko prljavo dvorište i popeli se uz jedne
stepenice. Dva puta su morali da zastanu da bi Gaus mogao da dođe
do daha. Na četvrtom spratu, Humbolt je zakucao na vrata jednog
stana. Otvorio im je bled čovek sa šiljatom bradom. Nosio je zlatom
izvezenu košulju, somotske pantalone i iznošene papuče.
Lorenci, rekao je on. Tek posle par sekundi su shvatili da im se
on predstavio.
Da li je tu žandarmerijski komandant?, upitao je Humbolt.
Da, ovde je, odgovorio je Lorenci na lošem nemačkom s
italijanskim naglaskom, kao i mnogi drugi. Ali ko hoće da uđe,
mora da stane u krug.
Pa dobro, rekao je Gaus.
Krug ne sme da se prekine, objašnjavao je Lorenci, da se ova
strana i carstvo mrtvih ne bi pomešali. Drugačije rečeno, to košta.
 Gaus je odmahivao glavom, ali je Humbolt pružio Lorencu par
zlatnih novčića i ovaj se uz jedan pokret ruke i naklon sklonio u
stranu.
Hodnik je bio zastrt izlizanim tepihom. Kroz poluotvorena vrata
čula se kuknjava jedne žene. Ušli su.
Jedna jedina sveća je osvetljavala sobu. Ljudi su sedeli oko
okruglog stola, a kuknjava je dolazila od jedne devojke, stare
otprilike sedamnaest godina. Nosila je belu spavaćicu, lice joj je bilo
oznojeno, a kosa slepljena za čelo. S njene leve strane sedeo je
zatvorenih očiju žandarmerijski komandant Fogt. Pored njega neki
ćelavi čovek, zatim tri starije dame, pa jedna žena u crnom i
nekoliko ljudi u tamnim odelima. Devojka je vrtela glavom i
stenjala. Humbolt je pokušao odmah da izađe, ali ga je Gaus
zadržao. Lorenci je doneo dve stolice i oni su oklevajući seli za sto.
A sada se morate sa ostalima držati za ruke, rekao je Lorenci.
Ne pada mi na pamet, rekao je Humbolt.
Nije to tako strašno, umirivao ga je Gaus i uhvatio Lorencija za
ruku. Neće nam pomoći ako nas odavde izbace.
Nipošto, odgovorio je Humbolt.
Bez toga ovo ne može da funkcioniše, rekao je Lorenci.
Gaus je uzdahnuo i ščepao Humboltovu levu ruku, a u isto
vreme ga je s druge strane za desnu zgrabila žena u crnom. Imala je
oko šezdeset godina i izgledala kao statua izjedena zubom vremena.
Devojka je zabacila glavu unazad i vrištala. Od pokretanja tela
na sve strane spala joj je spavaćica. Gaus je pažljivo posmatrao
podignutih obrva. Telo joj se izvijalo uvis kao da želi da skoči, ali
dva čoveka pored nje čvrsto su je držala. Devojka je kezila zube,
prevrtala očima, cvilela i pokretala se tamo-amo. Videla sam kralja
Solomona, ali on ne želi da dođe, obaveštavala ih je uz napor.
Ja ovo ne mogu više da izdržim, rekao je Humbolt.
Ovo je u stvari veoma zabavno, umirivao ga je Gaus. A i ova
mala uopšte nije loša.
Devojka je prestala da vrišti, jedan brz i snažan trzaj bacio je
njeno telo unazad. Da je ona dva čoveka nisu zadržala, prevrnula bi
se zajedno sa stolicom. A onda se umirila, iskrivila glavu na stranu i
ukočeno gledala u sto. Neko ovde, progovorila je devojka, ima
poruku od ujaka. Sve mu je oprošteno. Jedan sin čeka svoju majku.
Vidim Bonapartu, tog đavola u ljudskom obliku, kako gori u paklu,
nastavila je. Izgovara strašne psovke i ne želi da se pokaje. Okretala
je glavu kao da osluškuje, a spavaćica joj je spala ispod grudi. Vlažna
koža se presijavala. Vidim nečijeg brata, produžila je, koji kaže da je
umro prirodnom smrću i da ne treba više to ispitivati. Nečija majka
je vrlo razočarana. Shvatila je da je njen trud bio uzaludan i sada
zna da je on jedva čekao da ona umre da bi otišao kao kakva
skitnica, kao da ona nikada nije ni postojala. Jedno dete želi da
obavesti roditelje da mu je sasvim dobro, sala je veoma velika, svi
lete unaokolo, niko mu ne nanosi bol. Jedna stara žena poručuje da
nema sakrivenog novca i ne može da pomogne. Devojka je počela
da stenje, reči se više nisu razumele. Svi su se nagnuli prema njoj, ali
su čuli samo ječanje. Ispustila je još jedan glasan krik, podigla glavu
i laganim pokretima se oslobodila iz ruku ona dva čoveka. Odmah
je podigla spavaćicu i sa zbunjenim osmehom na licu gledala
unaokolo.
E, pa dobro, i to je gotovo, rekao je Gaus.
Fogt ih je zaprepašćeno gledao s druge strane stola. Tek sada je
primetio da su i oni tu.
Nemam reči za ovo, rekao je Humbolt. Lice mu je bilo bledo i
nepomično kao da je navukao masku.
Fascinantno, rekla je žena obučena u crno.
Nesvakidašnji trenutak komunikacije između svetova,
objašnjavao je Lorenci. Svi su ga pogledali s puno prekora. Govorio
je bez italijanskog akcenta. Brzo je ponovio istu rečenicu, ali ovoga
puta sa akcentom. Devojka se malo u neprilici osvrtala unaokolo.
Gaus ju je pažljivo posmatrao.
Da li ste to vi mene pratili?, upitao je Fogt.
Na neki način da, odgovorio mu je Humbolt. Ali zbog jedne
molbe. To treba da bude razgovor u četiri oka. Dao je Gausu znak da
ostane na mestu, a on je sa Fogtom izašao u hodnik.
Ja sam ovde zbog moje bake, zamuckivao je Fogt. Niko ne zna
gde je novac. Ne nalazim se baš u lakoj situaciji. Jedan džentlmen
mora da isplati svoje dugove bez obzira na sve i ja upravo
preduzimam sve što mogu.
 Humbolt se nakašljao i na par sekundi zatvorio oči kao da mu je
potrebna priprema. Jedan mladi čovek, rekao je onda, sin onoga
astronoma preko puta, uhapšen je na nekom šašavom studentskom
skupu. Još imate vremena da ga jednostavno pošaljete kući.
Fogt je počeo da gladi brkove.
Time bi čovek učinio uslugu svojoj državi. Prusi mnogo polažu
na zajednički rad s gospodinom Gausom. Viši interesi zahtevaju da
se situacija ne zateže.
Viši interesi, ponovio je Fogt.
Negde se za ovako nešto dobija orden, rekao je Humbolt.
Fogt se naslonio na zid. To zbog čega se ti ljudi optužuju nije
sitnica. Jedno veoma promišljeno tajno okupljanje. U početku se
verovalo da je odvratni autor „nemačke umetničke gimnastike“
lično govorio. Sada izgleda, hvala Bogu, da je govornik jedan od
mogućih imitatora koji pod njegovim imenom putuju zemljom.
Kurir je već hitno otišao na put u Frajburg da bi se pobrinuo za
istinu.
To je prava mora, ta zamena identiteta, rekao je Humbolt. Moja
dva saradnika, Dager i Nieps, rade na jednom pronalasku koji će
mnogo da pomogne. Tada će vlasti imati službene slike i niko se
neće moći za nekog drugog izdavati ili prikazivati kao poznata
ličnost. Ja taj problem poznajem vrlo dobro. Pre kratkog vremena je
jedan čovek u Tirolu mesecima živeo na račun opštine jer se
predstavljao kao Humbolt. Obećavao im je da će pronaći zlato.
U svakom slučaju, rekao je Fogt, situacija je veoma ozbiljna. Ne
kažem da se ništa ne može uraditi. S puno isčekivanja gledao je
Humbolta, a onda nastavio. Ali nije ni tako lako.
Morate samo da odete do zatvora i da mladića pošaljete kući,
rekao je Humbolt. Ime mu još nigde nije zapisano. Niko ništa neće
doznati.
Tu postoji rizik, rekao je Fogt.
Ali veoma mali.
Veliki ili mali, svejedno, ali među civilizovanim ljudima za
ovako nešto ima razumevanja.
Biću vam veoma zahvalan na tome, rekao je Humbolt.
 Zahvalnost se može ispoljiti na različite načine, odgovorio je
Fogt.
Budite sigurni da ćete u meni uvek imati prijatelja i da sam
spreman uvek da vam učinim uslugu.
Uslugu. Fogt je uzdahnuo. One mogu da budu ovakve i onakve.
Šta time mislite da kažete?, upitao je Humbolt.
Fogt je malo zastenjao. Zbunjeno su gledali jedan drugog.
Blagi bože, začuo se Gausov glas pored njih. Zar vi to stvarno ne
razumete? Ovaj tip želi da ga podmitite.
Fogt je prebledeo.
Hoće da mu platite, sasvim mirno je rekao Gaus. To je prodana
duša, mali prljavi nezasiti gad.
Opominjem vas i to ne moram da slušam, šišteći je vikao Fogt.
Humbolt je rukom upućivao Gausu nervozne pokrete. Iz salona
su privučeni galamom radoznalo izlazili učesnici seanse. Ćelavi
čovek i žena u crnom su se došaptavali, a devojka u spavaćici je
virila preko njihovih ramena.
Moraćete da saslušate, uzvratio mu je Gaus. Kada je neko gad,
gramzivi usrani kepec, onda mora i da podnese istinu.
To je stvarno dovoljno, vrištao je Fogt.
A ne, ima toga još da vam se kaže.
Sutra ujutro ću poslati svoga sekundanta.
O bože nam pomozi, vikao je Humbolt, ovo je sve samo
nesporazum.
A ja ću ga izbaciti napolje, rekao je Gaus. Taj čovek takođe ništa
ne vredi ako dozvoljava da ga takvo đubre šalje. Šutnuću ga u dupe,
a možda i još negde.
Prigušenim glasom Fogt je upitao: Znači li to da mi uskraćujete
zadovoljenje?
Pa naravno, odgovorio je Gaus. Nisam lud da dozvolim da me
ubije jedan smrdljivi gmizavac.
Fogt je širom otvorio usta, a onda ih zatvorio. Stegao je pesnice i
neko vreme gledao u plafon. Kolena su mu klecala. Ako sam dobro
razumeo, sin gospodina profesora ima probleme. Prc ma tome,
gospodin profesor može da računa s tim da svoga sin.i neće skoro
videti. Onda je otišao do čiviluka, zgrabio mantil, stavio šešir na
glavu i istrčao napolje.
Ali to je moj šešir, vikao je ćelavi čovek i potrčao za njim.
Pa eto, ništa se nije dogodilo, konačno je Gaus prekinuo tišinu.
Dobacio je još jedan dugačak pogled medijumu, zavukao ruke u
džepove i napustio stan.
To je strašan nesporazum, rekao je Humbolt kada ga je stigao na
stepeništu. Taj čovek nije hteo novac.
Ma nemojte, molim vas, rekao je Gaus.
Jedan visoki službenik pruske države je nepodmitljiv. Tako nešto
je nemoguće.
Da, da!
Za to bih stavio ruku u vatru!
Gaus se nasmejao.
Izašli su na ulicu i zaključili da je njihova kočija otišla.
Pa onda ćemo peške, rekao je Humbolt. Kuća i nije tako daleko,
a u svoje vreme prelazio sam i mnogo veća rastojanja.
Molim vas ne počinjite ponovo, rekao je Gaus. Ne mogu to više
da slušam.
Pogledali su ljutito jedan drugog i krenuli.
To vam je starost, rekao je Humbolt posle nekog vremena. Ranije
sam svakoga mogao da ubedim. Mogao sam da savladam svaku
blokadu i da dobijem prolaz tamo gde sam hteo. Niko nije mogao
da mi se odupre.
Gaus nije odgovorio. Išli su ćuteći jedan pored drugog.
Dobro, rekao je konačno Gaus. Priznajem. To nije bilo mudro s
moje strane, ali taj tip me je strašno naljutio.
Takvom jednom medijumu se mora zabraniti da radi. Na taj
način je nemoguće prići mrtvima, to je nepristojno, drsko i
prostački. Ja sam s duhovima odrastao i znam kako se prema njima
treba odnositi.
Ovi fenjeri, rekao je Gaus, uskoro će raditi na gas i noć će biti
savladana. Nas dvojica smo ostarili u jednom drugorazrednom
dobu. Šta će biti s Eugenom?
Isključenje sa studija. Verovatno zatvor. Pod izvesnim
okolnostima može se srediti proterivanje.
 Gaus je ćutao.
Ponekad moramo prihvatiti da nekome ne možeš pomoći. Meni
su bile potrebne godine da se pomirim s tim da za Bonplana ne
mogu ništa da uradim. Ne mogu više da se kidam zbog toga
svakoga dana.
Samo što ja to još moram i Mini da saopštim. Ona je tako idiotski
privržena tom dečaku.
Ono što mora da padne treba i ostaviti da padne. To ne zvuči
lepo, ali to je ona grublja i brutalna strana uspešnog življenja.
Moj život je već prošao, rekao je Gaus. Imam dom koji mi ništa
ne znači, ćerku koju niko neće, sina koji je zapao u nesreću, a i moja
majka neće još dugo biti sa mnom. Poslednjih petnaest godina sam
premeravao brda. Zastao je i pogledao u noćno nebo. Sve u svemu,
ne mogu da objasnim zašto se osećam tako dobro.
Ni ja to ne mogu da objasnim, rekao je Humbolt, ali i kod mene
je sličan slučaj.
Možda što je tu i tamo još uvek nešto moguće. Magnetizam,
geometrija prostora. Moja glava nije onakva kakva je pre bila, ali se
ne može reći da je neupotrebljiva.
Nisam nikada bio u Aziji, rekao je Humbolt. Nisam imao priliku.
A sada se pitam da li je bila greška što sam odbio poziv za Rusiju.
Naravno, sada mi treba novi saradnik. Sam ne mogu više da
radim. Najstariji sin mi je u vojsci, onaj mlađi je isuviše mlad, a
Eugen je izgubljen. Ali taj Vilhelm Veber, taj mi se dopada. A ima i
veoma lepu ženu. U Getingenu postoji slobodno mesto za profesora
fizike.
To neće biti jednostavno, nastavio je Humbolt. Režim će pratiti
svaki moj korak. Ali prevarili su se ako smatraju da sam slab i
popustljiv. Od Indije su me odvojili. Ali u Rusiju ću ići.
Eksperimentalna fizika, produžio je Gaus, to je nešto novo.
O tome moram da razmislim.
S nešto sreće, rekao je Humbolt, mogu da stignem i do Kine.
 STEPA

D ame i gospodo, šta je smrt? U suštini, to nije samo tek gašenje i

ta sekunda prelaska već i jedan duži period popuštanja pre tog
trenutka. To je i ono godinama razvučeno gubljenje snage. Period
kada je čovek još uvek prisutan, a u isto vreme i nije. To je i saznanje
da je njegov vrhunac odavno prošao, ali da još uvek može nešto da
ostvari. Tako promišljeno je priroda, dame i gospodo, pripremila
naše umiranje.
Kada se aplauz završio, Humbolt je već napustio podijum. Pred
pevačkom akademijom čekala ga je kočija da ga odveze do
bolesničkog kreveta njegove snaje. Bolesnica je ležala mirno, bez
bolova, pola u snu, pola pri svesti. Iznenada je otvorila oči i najpre
ugledala Humbolta, a onda, lako prestravljena, i svoga muža. Kao
da joj je palo teško da ih razlikuje. Sekundu kasnije bila je mrtva.
Braća su sela jedan preko puta drugog, a Humbolt je držao ruku
starijem zato što je znao da situacija to zahteva. Posle nekog
vremena su već potpuno zaboravili koje klasične stvari se u
ovakvim prilikama rade i pričaju.
Da li se još sećaš one večeri, upitao je stariji, kada smo čitali priču
o Agiru Mahnitom i kada si odlučio da otputuješ za Orinoko? Taj
datum je označio dolazak jednog novog sveta.
Naravno da se sećam, odgovorio je Humbolt. Ali više ne
verujem da će to interesovati budući svet, a sada sumnjam i u značaj
tog putovanja rekom. Kanal nije doneo napredak kontinentu. I dalje
leži zapušten pod oblacima komaraca. Bonplan je imao pravo.
Jedino što mi život nije prošao u dosađivanju.
Meni dosada nije nikada smetala, rekao je stariji. Ja jedino ne
želim da budem sam.
A ja sam uvek bio sam, rekao je Humbolt. Ali od dosade imam
smrtni strah.
 Veoma mi je žao, nastavio je stariji, što nisam uspeo da
postanem kancelar. Omeo me je Hardenberg, inače bih to sigurno
postao. To mesto je bilo predviđeno za mene.
Niko, rekao je Humbolt, nema predodređenje. Čovek odluči da
tako misli, dok i sam u to ne poveruje.
Stariji se nagao malo unazad i dugo ga posmatrao. Još uvek
dečak?, upitao je na kraju.
Pa ti si to uvek znao.
Uvek.
Dugo nisu progovorili ni reč, a onda je Humbolt ustao. Zagrlili
su se formalno, kao i obično.
Hoćemo li se videti ponovo?
Sigurno, živi ili mrtvi.
U akademiji je Humbolta čekao njegov pratilac na putu, zoolog
Erenberg i minerolog Roze. Erenberg je bio mali i debeo čovek sa
šiljatom bradom, a Roze je bio visok dva metra i izgledalo je kao da
stalno ima vlažnu kosu. Obojica su nosili naočare s debelim
staklima. Dvor ih je obojicu dodelio Humboltu kao asistente.
Zajedno su pregledali opremu. Cijanometar, teleskop i lajdensku
bocu s putovanja po tropima, engleske satove koji su bili tačniji od
starih francuskih, i za merenje magnetizma jedan bolji
inklinatorijum, koji je napravio lično Gambe, kao i šator bez
gvozdenih okova. A onda je Humbolt otišao u zamak Šarlotenburg.
Pozdravljam ovo putovanje u carstvo moga zeta, rekao je
glomazni Fridrih Vilhelm i zato imenujem gospodina Humbolta u
vrhovni savet i od sada on mora da bude oslovljavan sa
„ekselencijo“.
Humbolt je bio toliko uzbuđen da je morao da okrene glavu.
Šta je s vama, Aleksandre?
To je samo zbog smrti moje snaje, brzo je odgovorio Humbolt.
Ja poznajem Rusiju, rekao je kralj, a poznato mi je i na kakvom
ste vi glasu. Ne želim nikakve nevolje, uopšte nije potrebno za
svakim nesrećnim seljakom prolivati suze.
Mogu da vam garantujem, rekao je Humbolt u takvom tonu kao
da je to naučio napamet. Baviću se samo proučavanjem čiste
prirode, a u odnose među klasama se neću mešati. Ovu rečenicu je
on već dva puta pisao caru i tri puta dvorskim službenicima.
Kod kuće su ga čekala dva pisma. Jedno od starijeg brata, koji
mu je zahvaljivao na poseti i podršci. Ne znam da li ćemo se videti
ili ne, ali sada smo, kao što smo u osnovi oduvek i bili, samo nas
dvojica. Vrlo rano nam je naglašeno da je životu potrebna publika.
Obojica smo mislili da je ceo svet naš. Malo pomalo, krugovi su
postali sve manji i mi smo morali da shvatimo da konačni cilj našeg
truda nije bio kosmos već samo onaj drugi. Zbog tebe sam hteo da
postanem ministar, zbog mene si ti morao na najviše visine i u
najdublje pećine. Za tebe sam ja osnovao najbolji univerzitet, za
mene si ti otkrio Južnu Ameriku. I samo će glupaci, oni maloumni
koji ne shvataju šta u životu znači udvojenost, za tako nešto
upotrebiti reč suparništvo. Pošto sam imao tebe, morao sam da
budem učitelj države, zato što sam ja postojao, ti si postao istraživač
sveta. Ništa drugo ne bi bilo prikladno, a za prikladno smo uvek
imali siguran osećaj. Zamolio bih te da ovo pismo nikako ne utiče
na našu dalju korespondenciju i budućnost. Iako ti, kako sam kažeš,
od budućnosti ne očekuješ ništa više.
Drugo pismo je dobio od Gausa. I on mu je uputio najbolje želje,
ali i formulu za magnetna merenja. Nažalost, Humbolt od nje nije
razumeo ni jedan jedini red. Osim toga, preporučio mu je da usput
nauči i ruski jezik. I ja sam, pisao je Gaus počeo da učim, i to ne
samo zbog jednog davno datog obećanja. Ukoliko sretnete nekoga
po imenu Puškin, ne biste smeli da propustite da mu posvetite
punu pažnju.
Ušao je sluga i izvestio ga da je sve spremno. Konji su
nahranjeni, instrumenti spakovani i utovareni, tako da sutra u zoru
može da se krene.
I stvarno, uprkos svim problemima kod kuće, Mininom stalnom
jadikovanju i prebacivanjima, žalosnom izrazu na licu svoje ćerke i
svakodnevnom zapitkivanju o Eugenu, učenje ruskog jezika je
Gausu pomoglo. Nina mu je na rastanku poklonila rečnik. Ona je
zauvek napustila Getingen i otišla kod svoje sestre u istočnu Prusku.
U jednom momentu se upitao da možda nije ona, a ne Johana, bila
žena njegovog života.
 Postao je popustljiviji. U poslednje vreme mu Mina nije bila više
tako odvratna. Njeno tanko, prilično ostarelo i stalno optužujuće
lice mu je čak i nedostajalo kada bi bila odsutna.
Veber mu je često pisao. Izgledalo je da će sigurno doći u
Getingen. Profesorsko mesto je ga je čekalo, Gausova reč je imala
težinu. Baš šteta, govorio je ćerki, što si tako ružna i što je on već
oženjen.
Na povratku iz Berlina od drmusanja kočije postalo mu je tako
loše kao nikada u životu. Hteo je da pomogne sebi time što je o tom
podrhtavanju, ljuljanju i uvijanju duboko razmišljao. To mu nije
mnogo pomoglo, ali mu je princip najmanje moguće prisile postao
jasan. Svako kretanje se poklapa s čitavim sistemom onoliko dugo
koliko je to moguće. Čim je u rane jutarnje sate stigao u Getingen,
poslao je Veberu svoje zabeleške o tome. Ovaj mu je odmah
odgovorio, s mudrim primedbama. Kroz nekoliko meseci o tome će
izaći i jedan članak. Tako je on sada postao i fizičar. Svakog
popodneva je dugo šetao kroz šumu. Više nije postojala mogućnost
da zaluta. Ovu okolinu je poznavao bolje nego bilo ko drugi.
Konačno, sve ovo je on i ucrtao na kartama. Ponekad mu se činilo
da ovu oblast nije samo izmerio već i da ju je otkrio, kao da je ona
tek zahvaljujući njemu postala stvarna. Gde je ranije bilo samo
drveće, blato, baruštine, kamenje i trava sada je razapeta mreža
pravih linija, uglova, brojeva. Ništa što je neko jedanput izmerio
nije niti može biti kao pre. Gaus se pitao da li će i Humbolt to
razumeti. Počela je da pada kiša i on se sklonio ispod jednog drveta.
Trava je podrhtavala, mirisalo je na svežu zemlju i on nije želeo
da bude ni na jednom drugom mestu osim ovde.
Humboltova povorka nije dobro napredovala. Putovanje je
počelo u vreme topljenja snega. To je bila greška u planiranju kakva
mu se ranije sigurno ne bi dogodila. S druma potpuno prekrivenog
vodom kočije su stalno klizile u stranu i propadale u blato. Često su
morali da se zaustavljaju i sačekuju jedni druge. Kolona je bila
isuviše duga i bilo je mnogo ljudi. Već u Keningzberg su stigli
kasnije nego što je planirano. Profesor Besel je dočekao Humbolta
bujicom reči, proveo ga kroz novu opservatoriju i pokazao mu
najveću kolekciju ćilibara u zemlji.
 Jeste li ranije radili s profesorom Gausom?, upitao je Humbolt.
To je bio vrhunac u mom životu, odgovorio je Besel, iako ne i
jednostavan. Od momenta kada mi je kralj matematike u Bremenu
preporučio da ostavim nauku i postanem kuvar ili potkivač, ako i to
nije previše za mene, nisam mogao dugo da se oporavim. Ali, ipak,
ja sam još i imao sreće. Moj prijatelj Bartels je s tim čovekom prošao
mnogo lošije. Protiv tolike nadmoći pomažu samo simpatije.
Nastavili su ka Tilzitu. Put se zaledio i kola su im se više puta
lomila. Na ruskoj granici čekala ih je četa kozaka sa zadatkom da ih
prati na putu.
To stvarno nije neophodno, rekao je Humbolt.
Morate mi verovati, odgovorio je komandant, jeste neophodno.
Ali ja sam proveo godine u divljini bez ikakve zaštitne pratnje!
Ovo nije divljina, odgovorio je komandant, ovo je Rusija.
Ispred Dorpata čekalo ih je desetak novinara i celokupan
prirodnoistraživački fakultet. Želeli su da im odmah pokažu svoju
minerološku i botaničku zbirku.
Vrlo rado, odgovorio je Humbolt, ali ja ovde nisam došao zbog
muzeja već zbog istraživanja prirode.
Za to ću se neko vreme ja brinuti, rekao je Roze vrlo revnosno, o
tome ne morate lupati glavu, zbog toga i putujem s vama.
Dok je Roze premeravao brda oko grada, gradonačelnik, dekan
univerziteta i dva oficira su poveli Humbolta u obilazak prostorija
punih uzoraka ćilibara. U jednom od njih nalazio se pauk kakvog
Humbolt još nije video, a u jednom drugom čudesan krilati
škorpion za koga se slobodno moglo reći da je stvor iz bajki.
Humbolt je uzeo kamen, približio ga očima i žmirkao. To mu nije
pomoglo. On više ne vidi dobro.
O ovome bih morao da napravim crtež.
Naravno, razume se, iznenada se oglasio Erenberg, koji je stajao
iza njega. Uzeo mu je kamen iz ruke i sklonio ga. Humbolt je želeo
da ga zatraži natrag, a onda je odustao. Bilo bi to malo neprijatno
pred toliko ljudi. I tako nije napravio crtež niti je ponovo video
kamen. Kada je kasnije o tome pitao Erenberga, ovaj nije mogao da
se seti.
 Napustili su Dorpat i krenuli u pravcu glavnog grada. U susret
im je dojahao kurir s dvora, a priključili su se dva oficira, tri
profesora, kao i jedan geolog iz akademije u Peterburgu, izvesni
Volodin. Na njegovo prisustvo je Humbolt stalno zaboravljao, tako
da se svaki put trzao kada bi Volodin svojim tihim i mirnim glasom
nešto dobacio. Izgledalo je kao da nešto u tom bledom biću ne
dozvoljava da ostane u sećanju ili kao da ono poseduje naročitu
umetnost skrivanja. Na reci Narva morali su da čekaju dva dana da
prođu sante leda. Za prelazak preko reke se koristila velika skela, a
ona je mogla da plovi samo ako je reka bez leda. U Sankt Peterburg
su stigli s dosta zakašnjenja.
Humbolt je na prijem otišao u pratnji pruskih poslanika. Car mu
je dugo stiskao ruku, uveravao ga da je njegova poseta čast za Rusiju
i raspitivao se za njegovog starijeg brata, koji mu je sa kongresa u
Beču ostao u jasnom sećanju.
Nadam se u dobrom?
Pa, rekao je car, otvoreno da vam priznam, ja sam se njega uvek
pomalo plašio.
Svaki evropski diplomata je napravio prijem u Humboltovu čast.
Više puta je obedovao sa carskom porodicom, a ministar finansija,
grof Kankrin, duplirao mu je iznos novca obećan za putovanje.
Veoma sam vam zahvalan, rekao je Humbolt, premda se s
tugom sećam onih dana kada sam putovanja mogao sam da
finansiram.
Nemate razloga za tugu, rekao je Kankrin. Ne razmišljajte o
novcu. Onda je gurnuo Humboltu jedan list papira i rekao: Ovo
vam je odobren plan puta. Obezbeđena vam je pratnja, u svakoj
postaji vas očekuju, a svaki guverner provincije ima uputstva da se
brine o vašoj sigurnosti.
Nisam baš siguran da je sve to potrebno, rekao je Humbolt. Ja
volim da se slobodno krećem, a jedan istraživač mora da
improvizuje.
Samo ukoliko nije dobro isplanirao, uzvratio mu je uz osmeh
Kankrin. A ja vam obećavam da je ovaj plan savršen.
Pre polaska za Moskvu Humbolt je još jednom dobio poštu. Dva
pisma od brata, u kojima je ovaj trućao o usamljenosti. Jedno
dugačko pismo od Besela i jedno od Gausa duboko obuzetog
magnetnim eksperimentima. Ovu stvar sada shvatam ozbiljno,
pisao je. Sam sam izgradio kućicu bez prozora, s vratima koja
potpuno dihtuju, i iglu od nenamagnetisanog bakra.
U početku je opštinsko veće mislilo da je poludeo. Ali Gaus ih je
tako dugo grdio, ucenjivao, pretio, pronalazio mnogobrojne
prednosti za trgovinu, gradski ugled i privredu da su na kraju dali
pristanak i izgradili tu kućicu pored opservatorije. I tako, sada je
veći deo dana provodio ispred jednog povećeg kalema u kome se
klatila gvozdena igla. Njeni pokreti su bili toliko slabi da se golim
okom nisu mogli videti. Iznad igle je postavljeno ogledalo, a u njega
uperen durbin, pa su se tek onda mogla videti fina podrhtavanja.
Potvrdilo se Humboitovo naslućivanje: Zemljino magnetno polje je
promenljivo i njegova jačina se periodično menja. Gaus je merio u
kraćim intervalima nego Humbolt. Merio je tačnije od njega i,
naravno, bolje je i izračunavao. Veselilo ga je što je Humbolt
prevideo da se u obzir mora uzeti i širenje vlakna na kome igla visi.
Satima je Gaus pri svetlu uljane lampe posmatrao ove oscilacije.
Nikakav spoljašnji zvuk nije dopirao do njega. Kao što mu je nekad
let s Pilatrom u balonu ukazao na to kakav je prostor, tako će mu
sada u nekom trenutku nemir u srcu pomoći da razume prirodu.
Nije potrebno peti se na planine ili se mučiti i provlačiti kroz
džunglu. Ko posmatra ovu iglu, taj gleda u unutrašnjost ovoga
sveta. Ponekad mu odlutaju misli i razmišlja o porodici. Eugen mu
nedostaje, a Mina je loše otkada on nije tu. Najmlađi sin će uskoro
da završi školu. I on nije nešto posebno inteligentan i sigurno neće
da studira. S time se treba pomiriti. Ne treba ljude precenjivati. Bar
se s Veberom razume sve bolje. Nedavno mu je jedan ruski
matematičar poslao raspravu u kojoj pretpostavka ide do krajnosti,
da Euklidova geometrija nije tačna i da se paralelne linije negde
dodiruju. Kada im je uzvratio pismo i napisao da mu takve postavke
nisu ništa novo, u Rusiji su ga proglasili za hvalisavca. Kad pomisli
da će neko drugi da objavi ono što je on već dugo znao, osetio je
jedno do sada nepoznato peckanje. Morao je da postane tako star da
bi osetio šta znači ljubomora, ali uvek kada bi se ponovo zagledao u
iglu i kada se nije usuđivao ni da diše da ne bi omeo njenu bešumnu
igru, osećao se kao čarobnjak iz tamnih vremena ili kao alhemičar s
jednog starog bakroreza. A zašto da ne? I Scientia Nova je iznikla iz
magije i nešto od nje se zauvek zadržalo u njoj.
Pažljivo je rasklopio kartu Rusije. Trebalo bi kućice kao što je ova
rasporediti po celom Sibiru. Naseliti ih pouzdanim ljudima koji
mogu da paze i čitaju instrumente. Onima koji su spremni da sate i
sate provedu za teleskopom i da žive mirnim životom, posvećenim
nauci. Verovatno bi to Humbolt mogao da organizuje. Gaus je malo
razmišljao, a onda počeo da ispisuje listu pogodnih mesta. Upravo
je završio kada je u kućicu uleteo njegov najmlađi sin s pismom u
ruci. Listovi su se razleteli po vazduhu, a igla je počela
nekontrolisano da se pokreće. Gaus je skočio i udario malom dva
šamara koja ovaj dugo neće moći da zaboravi. Tek posle pola sata
mirovanja i čekanja igla se umirila, pa je Gaus odlučio da se pokrene
i otvori pismo. Moram da promenim planove, pisao je Humbolt. Ne
mogu da radim ono što bih želeo. Trasa mi je unapred određena, a
odstupanje od nje ne bi bilo razumno. Samo po njoj mogu da
premeravam i nigde više. Gaus je s tužnim osmehom sklonio pismo.
Po prvi put mu je bilo žao Humbolta.
U Moskvi je došlo do zastoja. Ne dolazi u obzir da moj počasni
gost odmah nastavi put, rekao je gradonačelnik. Nisu važna
godišnja doba, ovde vas očekuju ugledni ljudi. Ne možete razočarati
Moskvu, a i Peterburgu sam to obećao. I tako, dok su Roze i
Erenberg po okolini ispitivali i sakupljali kamenje, Humbolt je i
ovde morao da prisustvuje večerama. Služen je hleb s maslom,
nazdravljalo se, ljudi u frakovima su vikali „živeli“, kucali se
čašama, a neusklađena limena muzika je treštala. Učesnici ovog
skupa su ga stalno zapitkivali da li mu se dopada. Da, naravno,
odgovarao je Humbolt i gledao na zalazeće sunce. Samo, muzika mi
nikada nije ništa značila i pitam se da li mora da bude tako glasna?
Tek posle nekoliko nedelja mu je dopušteno da nastavi put ka
Uralu. Priključilo se još više saputnika i bio je potreban ceo dan da
se samo sve kočije spreme za vožnju.
Pa ovo je neverovatno, rekao je Humbolt Erenbergu. Ja to neću
da trpim. To više nije istraživačka ekspedicija.
 Čovek ne može uvek onako kako bi hteo, umešao se Roze.
A uostalom, upitao je Erenberg, šta imate protiv toga? Sve su to
vispreni ljudi, vredni poštovanja. Oni mogu da preuzmu onaj deo
posla koji vama teško pada. Humbolt je pocrveneo, ali pre nego što
je išta rekao, kočija je krenula. Odgovor mu se izgubio u škripi
točkova i udaraca kopita.
Kod Nižnjeg Novgoroda sekstantom je merio širinu Volge. Pola
sata je gledao kroz okular, okretao alhidadu i poluglasno računao.
Saputnici su ga posmatrali s poštovanjem. To je kao da čovek
doživljava putovanje kroz vreme, rekao je Volodin. Kao da je
prebačen u istoriju, toliko je to plemenito. Dođe mi da zaplačem.
Konačno je Humbolt objavio da je reka široka hiljadu petsto
devedeset sedam, zapeta četiri metra.
Pa naravno, rekao je Roze zadovoljno.
Tačnosti radi, široka je hiljadu petsto devedeset sedam, zapeta
devet metara, rekao je Erenberg. Ali ipak moram da priznam da je
uprkos korišćenju tako stare metode merenja dobio tačan retultat.
U gradu su Humbolta poslužili hlebom i solju, predali mu zlatni
ključ od grada i proglasili ga počasnim građaninom. Saslušao je
pesmu dečijeg hora. Morao je da prisustvuje na četrnaest službenih i
dvadeset jednom privatnom prijemu pre nego što je jednim
stražarskim brodom nastavio put uz Volgu. Kod Kasana je probao
da izmeri magnetizam. Na otvorenom polju je montiran šator bez
gvozdenih okova. Zamolio je za tišinu, ušao u šator i pričvrstio
kompas na za to unapred pripremljenu kuku. Bilo mu je potrebno
mnogo više vremena nego obično, jer su mu se ruke tresle, a oči mu
suzile zbog vetra. Oklevajući, igla je zadrhtala, onda se umirila na
par minuta, a zatim ponovo počela da osciluje. Humbolt je pomislio
na Gausa, koji je na udaljenosti od jedne šestine Zemljinog onima
radio isto. Taj jadni čovek nije video ništa od ovoga sveta. Humbolt
se setno nasmejao i iznenada mu je bilo veoma žao Gausa. Spolja je
Roze lupkao po šatorskom platnu i pitao da li može malo brže to da
obavi.
Na daljem putu naišli su na povorku zatvorenica koju je
sprovodila četa kopljanika. Humbolt je hteo da zastane i popriča s
njima.
 To je isključeno, rekao je Roze.
Potpuno nezamislivo, dodao je Erenberg. Udario je par puta o
krov i kočija je krenula. Nekoliko minuta kasnije povorku
zatvorenica je progutala prašina.
U Permu, a to je sad već bila rutina, Erenberg i Roze su skupljali
kamenje dok je Humbolt obedovao s guvernerom. Guverner je imao
četiri brata, osmoricu sinova, pet ćerki, dvadeset i sedam unučadi i
devet praunuka. Takođe i neutvrđen broj rođaka. I svi su oni bili tu i
želeli da slušaju priče o zemljama s one strane mora.
Pa ja to sada ne znam, rekao je Humbolt, uopšte ne mogu toga
da se setim, vrlo rado bih otišao na spavanje.
Sledećeg jutra je izdao uputstvo da se sve što je sakupljeno
podeli. Od svakog primerka su nam potrebna dva komada, koji će
se odvojeno i transportovati.
Ali mi odavno radimo s odvojenim uzorcima, rekao je Roze.
Od samog početka, sve vreme, dopunio je Erenberg.
Nijedan razuman istraživač ne bi drugačije postupio, rekao je
Roze.
Na kraju krajeva, svi znaju za Humboltov način slanja uzoraka.
Stigli su do Jekaterinenburga. Trgovac kod koga je Humbolt bio
smešten nosio je, kao i svi muškarci ovde, bradu, dugačak kaput i
široki pojas. Kada se Humbolt kasno uveče vratio s prijema kod
gradonačelnika, njegov domaćin je želeo da sa njim popije malo
votke. Humbolt ga je odbio, a trgovac je počeo da jeca kao malo
dete, udarao se u grudi i kukao na lošem francuskom: Ja sam
bednik, bednik, bednik i voleo bih da umrem.
Pa onda dobro, pristao je Humbolt teška srca. Ali samo jednu
čašu.
Od votke je Humboltu bilo toliko loše da je dva dana morao da
provede u krevetu. Iz razloga koji on nije razumeo vlast je postavila
četu kozaka kao stražu oko kuće. Dva oficira su u uglu njegove sobe
glasno hrčući provela celu noć. Humbolt nije uspeo da ih se otarasi.
Kada se oporavio i mogao da ustane, Erenberg, Roze i Volodin
su ga odveli u ispiraonicu zlata. Upravnik rudnika po imenu Osipov
upitao je šta može da se uradi protiv prodiranja vode u rudnik.
Odveo je Humbolta u jedno potpuno poplavljeno okno. Visina vode
je bila do kukova i mirisalo je na buđ. Veoma neraspoložen,
Humbolt je gledao u svoje potpuno mokre nogavice.
Mora više da se ispumpava!
Ali mi nemamo dovoljno pumpi, odgovorio je Osipov s puno
jada.
Zbog toga vam i treba više, rekao je Humbolt.
A kako to da platimo?, upitao je Osipov.
Ako ima manje poplava, može se više eksploatisati, odgovorio je
Humbolt sasvim polako.
Osipov ga je gledao začuđeno.
Time će pumpe same sebe da kupe, zar ne?
Osipov je razmišljao, a onda oduševljeno zgrabio Humbolta i
pritisnuo ga na grudi.
Na daljem putovanju Humbolt je dobio temperaturu. Bolelo ga
je grlo i stalno mu je curio nos. Samo prehlada, rekao je i čvršće se
uvio u vuneno ćebe. Može li kočija malo sporije da vozi, želeo bih
bolje da vidim ovu borovu šumu.
Nažalost, odgovorio mu je Roze, to se od ruskih kočijaša ne
može očekivati. Oni su naučili tako da voze, drugačije ne znaju.
Stali su tek ispred magnetnog brega. U sredini ravnice Visokaja
gora uzdizala se velika masa beložute ilovače. Svi kompasi su
izgubili dotadašnju orijentaciju. Humbolt je izašao iz kočije, ali mu
je zbog prehlade svaki pokret padao još teže nego ranije. Nekoliko
puta je morao da se osloni na Erenberga. Kada se sagao da podigne
jedan kamen, leđa su ga toliko zabolela da je morao da zamoli
Rozea da nastavi sakupljanje. Međutim, to je bilo nepotrebno.
Uprava lokalnog rudnika ga je već čekala na vrhu sa sandučetom
prepunim brižljivo složenih uzoraka. Promuklim glasom Humbolt
se zahvalio dok mu je vetar besno cimao vuneni šal.
Pa, onda, silazimo i idemo dalje?, upitno je rekao Roze.
U rudniku su pred Humbolta doveli jednog dečaka. On se zove
Pavel, rekao je upravnik, ima četrnaest godina, kratkovid je, ali je
ipak pronašao ovaj kamen. Dečak je ispružio i otvorio prljavu ruku.
Bez ikakve sumnje, ovo je dijamant, rekao je Humbolt posle
detaljnog ispitivanja.
 Neopisiva radost i slavlje obuzeli su sve u rudniku. Rudarski
nadzornici su jedan drugog tapšali po ramenu, radnici su igrali, a
nekoliko njih je horski zapevalo. Mnogobrojni Pavelovi drugovi su
ga prijateljski ali prilično jako udarali po obrazu.
Ovo nije loše, rekao je Volodin. Tek nekoliko nedelja u zemlji i
već ste pronašli prve ruske dijamante. Oseća se ruka majstora.
Ali, nisam ga ja pronašao, odgovorio je Humbolt.
Ako smem da vam dam jedan savet, rekao mu je Roze, bolje da
ovu rečenicu više ne ponovite.
Postoji jedna površna istina i jedna dublja, rekao je Erenberg, a
jedan Nemac to mora da zna.
Da li je preveliki zahtev dati ljudima u ovom momentu ono što
žele, upitao je Roze.
Nekoliko dana kasnije stigao je jedan potpuno iscrpljen jahač i
doneo carevo pismo zahvalnosti.
Humboltov nazeb nije išao nabolje. Nastavili su put kroz tajgu
prepunu mušica i bubica, a njihovo cvrčanje, zujanje i brujanje se
neprestano čulo. Nebo je bilo vrlo visoko i činilo se da sunce nikada
neće da zađe, tako da je noć bila samo neko neodređeno sećanje.
Travnato močvarno zemljište, nisko drveće, krivudavi potoci su se
kao velike zmije prostirali svuda unaokolo. I sve je to mirno ležalo
pod prozirnim beličastim oblačićima koji su se lenjo pomerali.
Ponekad bi se Humbolt trgao iz sna koji mu je izgledao kao da traje
nekoliko sekundi i bio zaprepašćen kad bi utvrdio da je skala na
hronometru opet preskočila jedan sat.
Možda vam treba još jedan pokrivač, upitao ga je Erenberg.
Još nikada nisam upotrebio dva ćebeta, rekao je Humbolt. Ne
obazirući se na to, Erenberg mu je doneo još jedno ćebe. Slabost je
nadvladala ljutnju. Humbolt se čvrsto umotao u još jedan mek i
topao vuneni pokrivač.
Koliko još ima do Tobolska, upitao je Humbolt. Činilo se da pita
samo da bi se odupro snu.
Mnogo, veoma je daleko, odgovorio je Roze.
Ali opet i ne tako daleko, dodao je Erenberg. Ova zemlja je tako
nezamislivo velika da rastojanja nemaju nikakav značaj. Distance se
ovde izračunavaju apstraktnom matematikom.
 Nešto u tom odgovoru je Humboltu bilo isuviše drsko, ali je
jednostavno bio preumoran da bi o tome razmišljao. Palo mu je na
pamet da je Gaus govorio o nekoj apsolutnoj dužini prave linije
kojoj ništa više ne može da se doda i koja je na kraju tako dugačka
da je svaka druga razdaljina samo jedan njen deo.
Nekoliko sekundi, u onom carstvu mašte između snova i
stvarnosti, imao je osećaj da ta prava linija ima nekakve veze s
njegovim životom i da je sve tako jasno i razumljivo, samo on ne
može da shvati šta. Činilo mu se da je odgovor vrlo blizu. Hteo je
odmah da piše Gausu, ali savladao ga je san.
Gaus je proračunao da je Humboltu preostalo još tri do pet
godina života. Pre kratkog vremena počeo je opet da se bavi
statistikom umiranja. To je radio po nalogu državne osiguravajuće
kase. Bilo je vrlo dobro plaćeno i matematički interesantno. Upravo
je završio proračune životnog veka starih poznanika. Kada je tako
satima posmatrao i brojao ljude koji su prolazili pored opservatorije
mogao je da proceni koliki broj će od njih za godinu, dve, pet ili
deset biti pod zemljom. To bi trebalo da rade astrolozi, rekao je na
kraju.
Čovek baš ne bi smeo potpuno da potceni horoskope, odgovorio
mu je Veber. Kompletna nauka treba sebi da doda i takva znanja.
Baš kao što danas počinje da se koristi galvanska snaga. Uostalom,
kriva verovatnoće ne menja ništa od proste istine da niko ne zna
kada će umreti.
Gaus ga je zamolio da ne priča gluposti. Moja supruga Mina,
koja je vrlo bolesna, umreće pre mene, onda moja majka i tek na
kraju ja. To kaže statistika i tako će se i dogoditi. Još neko vreme je u
ogledalu posmatrao pokretnu skalu prijemnika, ali igla se nije
pomerila. Veber više nije odgovorio. Verovatno je usput ponovo
došlo do gubitka impulsa.
Na ovaj način su često ćaskali. Veber je sedeo preko, u centru
grada, u fizičkom kabinetu, pred drugim istim takvim kalemom s
istom takvom iglom. Indukcionim aparatom su u dogovoreno
vreme jedan drugom slali signale. Nešto slično je Gaus pre nekoliko
godina pokušao s Eugenom i signalnim ogledalom. Ali mladić nije
mogao da zapamti tu azbuku signala. Veber je sve to smatrao
prvorazrednim otkrićem s kojim profesor mora da upozna svet.
Postaće bogat i slavan. Ja sam već slavan, odgovorio je Gaus, a i
prilično sam bogat. Ta ideja je tako lako pojmljiva da je radije
ostavljam glupanima.
Pošto od Vebera nije dolazio više ni jedan signal, Gaus je ustao,
zabacio somotsku kapu na potiljak i krenuo u šetnju. Nebo je bilo
prekriveno razbacanim oblacima. Činilo se da će uskoro kiša.
Koliko već sati je on pred tim prijemnikom čekao na neki njen
znak? Ako je Johana tamo napolju, isto kao i Veber, samo mnogo
dalje i na nekom drugom mestu, zašto onda ne iskoristi tu
pogodnost? Ako devojka u spavaćici može da dozove mrtve i
razgovara s njima, zašto ona tako s prezirom odbija ovu prvoklasnu
napravu? Gaus je žmirkao. Nešto s njegovim očima nije u redu.
Činilo mu se da je nebeski svod izbrazdan pukotinama. Osetio je
prve kapi kiše. Možda mrtvi uopšte više i ne govore, jer se nalaze u
nekoj istinskoj stvarnosti. Jer im se ovo ovde već čini kao daleki san,
kao nešto nepotpuno. Kao jedna davno rešena zagonetka, u čiju
mrežu ne žele da se još jednom upletu. Neki to pokušavaju. Oni
pametniji su od toga odustali. Seo je na jedan kamen, a kiša mu je
dobovala po glavi i leđima. Smrt će mu biti kao upoznavanje
nestvarnog, onda će razumeti šta su prostor i vreme, šta su priroda i
linije i šta je suština brojeva. A možda će mu biti jasno zašto uvek
sebe doživljava kao jedan ne baš potpuno uspeo pronalazak. Kao
kopiju nekog realnijeg čoveka, koga je nemoćni istraživač postavio
u jedan neobičan, čudni univerzum. Osvrtao se oko sebe. Nešto
svetlucavo je prelazilo preko neba, po pravoj liniji, gore, vrlo visoko.
Ulica mu je izgledala mnogo šira nego pre, gradske zidine više nisu
mogle da se vide, a između kuća su se uzdizale blistave kule od
stakla. Metalne čaure su se vukle po ulicama u kolonama kao mravi.
Neko duboko brujanje ispunjavalo je vazduh, visilo je ispod neba i
dopiralo do zemlje za koju se činilo da lako vibrira. Vazduh je imao
kiseo ukus i mirisao je na paljevinu. Bilo je tu i nešto nevidljivo,
nešto što mu je bilo teško da opiše, nepoznati električni titraj, titraj
u samoj stvarnosti. Gaus je posrnuo, a s tim pokretom je nestalo sve.
Obuzet užasom, kriknuo je i probudio se. Ustao je potpuno mokar i
žurno se vratio u opservatoriju. Biti star takođe znači da čovek može
da zadrema na svakom mestu.
Humbolt je dremuckao u toliko mnogo kočija, s tako velikim
brojem upregnutih konja. Video je toliko mnogo zelenilom obraslih
ravnica, uvek istih ravnica. Gledao je brojne horizonte, koji su uvek
bili isti horizonti, tako da se sam sebi više nije činio stvarnim.
Njegovi pratioci su nosili maske protiv komaraca. Njemu komarci
nisu smetali. Prisećao se mladosti i vremena kada je u njemu bilo
više života. Pratnja mu se ponovo uvećala. Skoro stotinu vojnika je
jahalo s njima u takvom tempu da o sakupljanju i merenju nije bilo
govora. Samo jedanput, u guberniji Tobolsk, bilo je izvesnih teškoća.
U Išimu je Humbolt uprkos protivljenju policije započeo razgovor s
poljskim zatvorenicima. Zatim se popeo na brdo i montirao
teleskop. Nekoliko minuta kasnije opkolili su ga vojnici. Pljuštala su
pitanja: šta će tu, šta radi, zašto je usmerio teleskop ka gradu?
Njegovi pratioci su ga vrlo brzo oslobodili, ali Roze ga je pred svim
ljudima opomenuo: morate da ostanete uz pratnju, to su vam
pogrešne ideje.
Njihova zbirka je stalno rasla. Svuda su ih dočekivali istraživači i
predavali im brižno opisane i sređene uzorke kamenja i biljaka.
Jedan bradati i ćelavi univerzitetski profesor s okruglim staklima na
naočarima poklonio im je jednu malecnu staklenu flašu napunjenu
kosmičkom parom. On je to uspeo da odvoji komplikovanim
uređajima za filtriranje. Flašica je bila tako teška da je čovek mogao
da je drži samo obema rukama. Njen sadržaj je zračio toliko tame da
je već na malom rastojanju bio potpuno nejasan. Ova supstanca se
mora brižljivo čuvati, rekao je profesor. Vrlo je zapaljiva. Što se
mene tiče, ja sam naredbu o njenom ispitivanju povukao. Osim
toga, tu više ništa i ne može da se uradi. Preporučujem da se zakopa
duboko u zemlju. Takođe je ne treba dugo posmatrati, nije dobro za
dušu.
Sve češće su drvene kućice imale okrugle krovove u vidu
pagoda, a ljudske oči su izgledale uže. U nenastanjenom delu
zemlje sretali su sve više kirgijskih nomada. Ispred granice je
promarširao jedan kozački puk i salutirao im. Zastave su lepršale,
trube su treštale. Nekoliko minuta su šetali po ničijoj zemlji
potpuno obrasloj mahovinom, a onda ih je pozdravio jedan kineski
oficir. Humbolt je održao kratak govor o jutru i večeri, Orijentu,
zapadnim zemljama i o ljudskom rodu uopšte. Onda je govorio
kineski oficir. Tumača nisu imali.
Ja imam brata, rekao je Humbolt tiho Erenbergu. On je studirao
ovaj jezik.
Kinez je uz osmeh podigao obe ruke uvis. Humbolt mu je
poklonio jedno pakovanje plave čoje, a Kinez je njemu dao jednu
rolnu pergament-papira. Humbolt ju je otvorio i video da je
ispisana. Uznemiren, gledao je ispisane znakove.
Sada morate nazad, šaputao mu je Erenberg. Prelaz preko
granice ne dolazi u obzir.
Na povratku su prošli pored jednog kalmučkog hrama. Ovde se
održavaju mračni obredi.
Jedan sluga hrama, u žutoj haljini, ošišane glave, uveo ih je
unutra. Unaokolo su bile nasmejane zlatne statue i mirisalo je na
zagoreli kupus. Mali, u crveno i žuto obučeni lama ih je očekivao.
Govorio je kineski sa slugom hrama, a ovaj na lošem ruskom s
Volodinom.
Već sam čuo da je na putu čovek koji sve zna.
Humbolt je protestovao. Ja ne znam ništa, ali sav svoj život sam
tako usmerio da to stanje promenim. Sticao sam znanja i otišao svet.
To je sve.
Volodin i sluga hrama su prevodili, a lama se nasmejao. Udario
se pesnicom po svom debelom stomaku i rekao: Uvek ovo ovde.
Kako, molim, upitao je Humbolt.
Ovde unutra biti jak i veliki, rekao je lama.
Upravo tome sam i ja uvek težio.
Svojom mekom, dečijom rukom, lama je dodirnuo Humboltove
grudi. Ali tu nema ničega. Ko to ne razume, ne nalazi mir i tumara
po svetu kao vetar, pretumbava sve i ne utiče ni na šta.
Ja ne verujem u ‘ništa’, rekao je Humbolt. Verujem u obilje i u
carstvo i moć prirode.
Priroda nije slobodna, odgovorio je lama, ona odiše očajanjem.
Da li vi to tačno prevodite?, zbunjeno je Humbolt upitao
Volodina.
 Do đavola, odgovorio je Volodin. Kako ja to mogu da znam, ceo
ovaj razgovor nema nikakvog smisla.
Možete li da probudite moga psa?, upitao je lama.
Veoma mi je žao, ali ne razumem ovu metaforu, odgovorio je
Humbolt.
Volodin se obratio slugi hrama, a onda rekao: To nije nikakva
metafora, prekjuče je uginulo lamino najdraže kučence, neko ga je
nepažnjom nagazio, a lama je sačuvao telo. Pošto vas smatra
čovekom koji sve zna, moli vas da mu vratite psa u život.
Ali ja to ne mogu, rekao je Humbolt.
Volodin i sluga hrama su to preveli, a lama se poklonio i rekao:
Znam da jedan čovek s takvim moćima to retko sme da radi, ali ja
vas molim za blagonaklonost, ovaj pas mi je prirastao za srce.
Stvarno ne mogu ništa da učinim, ponovio je Humbolt, kome se
od mirisa kuvanog kupusa počelo pomalo da muti u glavi. Ne mogu
ništa i nikoga da probudim iz mrtvih.
Razumem, rekao je lama, šta mudri čovek hoće time da mi kaže.
Ali ne želim ništa drugo da kažem, zavapio je Humbolt. Ja tu
stvarno ne mogu ništa.
Razumem, rekao je lama. Smem li mudrom čoveku da ponudim
makar šolju čaja?
Savetujem vam da budete oprezni, umešao se Volodin. U ovim
krajevima se u čaj dodaje užegli buter i ako čovek nije na to navikao,
može da mu pozli.
Vrlo sam vam zahvalan, ali ne podnosim čaj, odgovorio je
Humbolt.
Razumem i ovu poruku, kazao je lama.
Ali nema nikave poruke, skoro je zapomagao Humbolt.
Razumem, mirno je rekao lama.
Nekako kolebljivo, Humbolt se poklonio, a lama je učinio isto.
Nastavili su put. Pred Orenburgom im se priključilo još stotinak
kozaka koji je trebalo da ih čuvaju od napada konjičkih hordi.
Ekspedicija se sada sastojala od preko pedeset putnika u dvanaest
kočija i više od dve stotine vojnika u pratnji. Stalno su se kretali
najvećom mogućom brzinom i uprkos Humboltovim molbama
nigde nisu zastali.
 Isuviše je opasno, rekao je Roze.
Put je veoma dug, dodao je Erenberg.
U Orenburgu su ih čekala tri kirgijska sultana. Oni su doputovali
s ogromnom pratnjom da bi se sreli s čovekom koji sve zna. Veoma
tiho, Humbolt je upitao da li sme da obiđe nekoliko brda u okolini.
Interesuju ga ovdašnji minerali i pritisak vazduha.
Kasnije, odgovorio mu je Erenberg. Sada se svira i igra.
Uveče, u spavaćoj sobi, Humboltu je uspelo da krišom izvrši
jedno merenje magnetizma. Sledećeg jutra zabolela su ga leđa i od
tada je išao malo pognut. Roze mu je veoma brižno pomogao da
uđe u kočiju. Kada su ponovo prolazili pored jedne kolone
zatvorenika, primorao je sebe da ne gleda kroz prozor.
Kod Astrahana je Humbolt prvi put u životu zakoračio na
parobrod; Dva motora su izbacivala smrdljivi dim u vazduh,
gvozdeni trup broda se lenjo i nevoljno valjao morem. Pri jutranjim
zracima činilo se da pena svetluca. Iskrcali su se na jedno veoma
malo ostrvo. Iz peska su se pojavile noge ukopanih tarantula. Kada
ih je Humbolt dodirivao, trzale su se, ali nisu bežale. Sa srećnim
izrazom na licu, Humbolt je pravio crteže. Ovome ću da posvetim
dobar deo svog putnog dnevnika.
Mislim da o tome ne treba da brinete, rekao je Roze, za
opisivanje sam ja zadužen.
Ali ja to hoću sam da uradim, protivio se Humbolt.
Ne želim da navaljujem, rekao je Roze, ali ja samo radim po
kraljevom nalogu.
Brod je zaplovio dalje i posle kraćeg vremena ostrvo se više nije
videlo. Uskoro ih je opkolila magla, a voda i nebo više nisu mogli da
se razlikuju. Povremeno bi iz vode izronila dlakava glava ogromne
ribe. Humbolt je stajao na pramcu i ukočeno gledao u daljinu.
Prišao mu je Roze i rekao: vreme je da se vratimo nazad.
Gde nazad?
Prvo u luku, rekao je Roze, zatim do Moskve, a onda u Berlin.
Znači, to je taj svršetak, rekao je Humbolt, dostigao sam vrhunac
i konačnu prekretnicu? Dalje od ovoga nikada neću otići.
Ne u ovom životu, odgovorio mu je Roze.
 A onda se dogodilo da je brod skrenuo s kursa. Niko nije
računao na toliku maglu. Kapetan nije poneo karte sa sobom i niko
više nije znao u kom pravcu se nalazi čvrsta zemlja. Krstarili su bez
cilja, a magla je gutala svaki šum osim kloparanja motora.
Postepeno postaje sve opasnije, rekao je kapetan. Gorivo nam neće
trajati večno, a ako odlutamo isuviše daleko, ne može nam ni Bog
pomoći. Volodin i kapetan su se zagrlili, skoro svi profesori su
počeli da piju i „vinsko“ dobro raspoloženje se širilo.
Roze je otišao kod Humbolta na pramac. Sada nam je potrebna
pomoć velikog navigatora. Bez njega ćemo svi umreti.
I nikada se nećemo vratiti nazad, dopunio ga je Humbolt.
Roze je potvrdno klimnuo glavom.
Jednostavno nestati, nastavio je Humbolt. Na vrhuncu života
ploviti po Kaspijskom moru i nikada se ne vratiti?
Baš tako, rekao je Roze.
Utopiti se u pejzaž i nestati u daljini. O tome sam kao dete
sanjao. Ući u sliku, otići i nikad se više ne vratiti.
Na neki način, odgovorio je Roze.
Onda tamo. Humbolt je pokazao nalevo, gde se sivilo činilo
nešto svetlije i gde je bilo ispresecano beličastim prugama.
Roze je otišao do kapetana i uputio ga u suprotnom smeru. Pola
sata kasnije, stigli su do obale.,
U Moskvi je priređen najveći bal koji je on do tada doživeo.
Humbolt se pojavio u plavom fraku. Vukli su ga ovamo i onamo,
oficiri su pred njim salutirali, profesori su ga pozdravljali naklonom,
a dame kniksom. Onda se sve utišalo i oficir Glinka je pročitao
pesmu koja je počinjala požarom u Moskvi a završavala se strofom o
baronu Humboltu, Prometeju novog vremena. Aplauz je trajao
preko četvrt sata. Kada je Humbolt promuklim i neodlučnim
glasom počeo da priča o zemljinom magnetizmu, rektor
univerziteta ga je prekinuo i predao mu na poklon jedan pramen
kose Petra Velikog. Samo brbljanje i prazne priče, šaputao je
Humbolt Erenbergu na uvo. Ni traga od nauke. Rešio je da
neizostavno kaže Gausu da ga sada mnogo bolje razume.
Znam da vi to razumete, odgovorio mu je Gaus. Vi ste uvek
razumeli, siroti moj prijatelju, više nego što ste toga bili svesni. Da li
ti je dobro, upitala ga je Mina. Molim te, ostavi me na miru,
odgovorio je, samo sam glasno razmišljao. Bio je veoma razdražen.
Prvo zbog Kineza koji mu je cele noći bio pred očima. Kinez se
stalno smejao, a on je mislio da je takvo ponašanje nedopustivo čak i
u snovima, a osim toga, ponovo je dobio jednu raspravu o astralnoj
geometriji prostora. Ovoga puta ni od koga drugog već od starog
Martina Bartelsa. Dakle, on me je posle toliko godina ipak prešao,
rekao je Gaus. Činilo mu se da ne razgovara s Minom već s
Humboltom, koji je u kočiji putovao ka Peterburgu. „Stvari su takve
kakve su. Kada ih raspoznamo, one su iste takve, svejedno da li nam
ih je objasnio neko drugi ili smo to sami učinili.“ Car je upravo hteo
Humboltu da stavi oko vrata traku ordena Svete Ane, ali je
odjednom zastao i upitao: kako to mislite? Humbolt je žurno počeo
da ga uverava da se doprinos jednog naučnika ne sme precenjivati.
Istraživač nije stvaralac, on ne osvaja zemlju, ne odgaja voće, niti
seje, niti žanje, ali njega prate drugi i sve više njih, i ponovo neki
drugi, koji još više znaju, dok konačno opet sve ne potone.
Naboranog čela, car mu je stavio traku oko vrata.
Uzvikivalo se živeo i bravo a Humbolt se trudio da ne stoji
povijen. Pre nego što su došli do raskošnih stepenica, na njegovom
fraku se otkopčala dugmad. Crven u licu, zamolio je Rozea da ga
zakopča jer su mu prsti odskora postali veoma kruti. A onda mu se
pred očima ukazala zlatna dvorana. Lusteri su sijali kao da svetlost
dolazi s nekog drugog mesta, svi su aplaudirali, a jedan crnoputi
pesnik je nežnim glasom čitao poemu. Humbolt bi rado ispričao
Gausu o pismu koje ga je duže od godinu dana, izgužvano i flekavo,
čekalo u Peterburgu. Pismo je teško i polako napisao Bonplan. On
provodi svoje dane u svetu koji se sastoji samo od njega, kuće i polja
ispred nje. Sve ono spolja pripada za njega nevidljivom svetu
predsednika. On je veoma priseban, nema nikakvu nadu, očekuje
najgore i takoreći je našao svoj mir. Nedostaješ mi, stari moj. Još
nisam sreo nikoga ko voli biljke kao ti. Humboltu je klonula glava.
Roze mu je dotakao rame. Svi su za velikim, dugačkim stolom
gledali u njega. Humbolt je ustao. Za vreme svoje pomalo konfuzne
zdravice mislio je na Gausa. Onaj Bonplan, odgovorio mu je Gaus,
svakako je doživeo nesreću, ali, možemo li nas dvojica da se žalimo?
Vas nisu pojeli ljudožderi, mene nisu ubile neznalice. Zar ne treba
da se postidimo što smo tako lako do svega došli? I šta se sada
događa, samo ono što se jednom mora dogoditi. Našem tvorcu je
dosta nas. Gaus je odložio lulu; stavio je na glavu somotsku kapu.
Ruski rečnik i malu Puškinovu knjigu strpao je u džep i krenuo u
uobičajenu šetnju pre večere. Bolela su ga leđa, imao je grčeve u
stomaku i zujalo mu je u ušima. Uprkos tome, njegovo zdravlje
uopšte nije bilo tako loše. Drugi su već umrli, a on je još uvek tu. Još
uvek je mogao da misli, doduše ne o suviše komplikovanim
stvarima, ali za ono neophodno mozak ga je služio dobro. Iznad
njega su se ljuljali vrhovi drveća, u daljini je štrčala kupola njegove
opservatorije. Kasnije u toku noći otići će do teleskopa. Više iz
navike, a ne zbog nade da će još nešto otkriti, pratiće Mlečni put u
pravcu daleke spiralne magle. Mislio je o Humboltu. Rado je hteo
da mu poželi srećan povratak, ali s poslednjeg puta niko ne dolazi
srećan već još slabiji, a neko se nikada i ne vrati. Možda ipak postoji
nebeski prostor koji guta svetlost. Naravno da postoji, razmišljao je
Humbolt u svojoj kočiji.
Imam ga pri sebi, u nekoj od teretnih kočija. Ne znam tačno u
kome od ovih stotinu sanduka se nalazi, malo sam izgubio pregled.
Odjednom se okrenuo ka Erenbergu. Činjenice! Aha, rekao je
Erenberg. Činjenice, ponovio je Humbolt, ostaju činjenice. One
ostaju u istom stanju i ja ću sve da ih zabeležim. Ogromno delo
puno činjenica. Svaka činjenica sveta sadržana u jednoj jedinoj
knjizi. Sve činjenice i samo činjenice. Ceo kosmos, lišen zabluda,
fantazija, snova i nejasnoća. Činjenice i brojevi možda nešto mogu
da isprave, rekao je nesigurnim glasom. Bio je dvadeset tri nedelje
na putu, prešao oko šesnaest hiljada kilometara i zastao na šesto
pedeset i osam stanica; upotrebio dvanaest hiljada dvesta dvadeset i
četiri konja. Tako se zbrka sredi i dođe do razumevanja. To ohrabri
čoveka. Dok su prolazili kroz predgrađe Berlina, Humbolt je
pretpostavio da Gaus upravo sada teleskopom posmatra nebeska
tela i jednostavnim formulama izračunava njihove putanje.
Odjednom više nije mogao da kaže ko je od njih dvojice prešao
veliki put, a ko je stalno bio kod kuće.
 DRVO

K ada mu je morska obala nestala s vidika, Eugen je zapalio prvu

lulu u životu. Nije mu baš prijala, ali se nadao da će se navići.
Sada je nosio bradu i po prvi put nije izgledao kao dete.
Činilo mu se da ono jutro posle hapšenja leži daleko iza njega.
Brkati komandant žandarmerije je kao vetar upao u njegovu ćeliju i
takvom snagom mu opalio dva šamara da mu je skoro iščašio vilicu.
Nešto kasnije počelo je saslušavanje. Jedan začudo veoma uljudan
čovek u redengotu tužno ga je upitao: zašto ste to učinili?
Opiranjem prilikom hapšenja doveli ste sebe u veoma težak položaj.
Da li je to bilo potrebno?
Ali ja se nisam opirao, rekao je Eugen.
Želite li da kažete da pruski policajci lažu?, upitao je agent.
Molim vas, možete li da stupite u kontakt s mojim ocem?, upitao
je Eugen.
Uzdišući, agent mu je odgovorio: Zar stvarno mislite da to nismo
već uradili? Onda se nagnuo preko stola, pažljivo uhvatio Eugena
za uši i svom snagom mu tresnuo glavu o sto.
Kada je Eugen došao sebi, ležao je u krevetu s čistom
posteljinom, u uglu bolničke sobe na čijim prozorima su se videle
rešetke. Ovo nije tako loše mesto, rekla mu je jedna starija časna
sestra.
Ovde se smeštaju samo pripadnici plemstva ili ljudi za koje se
neko zauzeo. Budite srećni što ste ovde.
Predveče se opet pojavio otmeni agent. Rekao je: Sve je sređeno,
napustićete zemlju. Organizovano vam je putovanje preko mora.
Pa ne znam šta da radim, to je ipak veoma daleko, odgovorio mu
je Eugen.
U stvari, ovo i nije predlog, rekao je agent. O ovoj nameri se ne
diskutuje, a kada biste znali kakvu ste sudbinu izbegli, plakali biste
od sreće.
 Uveče mu je došao otac. Seo je na ivicu kreveta i upitao ga: kako
si to mogao da učiniš majci?
Ja to nisam hteo, plačući je odgovorio Eugen. Nisam ništa znao o
tome i ne želim da odem.
Šta je urađeno – urađeno je, rekao je otac. Nekoliko puta ga je
prijateljski potapšao po ramenu i ćušnuo mu nešto novca pod
jastuk. Baron je sve sredio. To je jedan fini čovek, iako malo luckast.
A od čega ću da živim?, upitao ga je Eugen.
Otac je slegnuo ramenima. Jesi li nekad razmišljao o
premeravanju polja?
Premeravanju polja? A zašto?
Funkcija kugle, rekao je otac zamišljeno. Tako to mora da se
uradi. A onda se malo trgao i pogledao Eugena kao da se probudio
iz sna. Kao i uvek, uspećeš. Onda ga je privukao sebi i čvrsto ga
stegao. Ramenom je tako snažno pritisnuo Eugenovu vilicu da je
ovaj neko vreme bio potpuno ošamućen od bola. Kada je ponovo
došao sebi, otac je već bio otišao. A onda je shvatio da ga više nikada
neće videti.
Tri dana kasnije stigao je u luku. Dok je čekao na brod za
Englesku stupio je u razgovor s trojicom trgovačkih putnika. Bili su
simpatični ljudi, ne naročito inteligentni, i pozvali su ga da odigraju
partiju karata. On je dobijao. U početku malo, a onda sve više, a na
kraju toliko mnogo da su smatrali da je prevarant. Morao je brzo da
ih napusti. Pri svemu tome on nije ništa drugo radio nego pamtio
karte po metodu Đordana Bruna. Tome ga je nekoliko godina ranije
naučio otac. Čovek mora svaku kartu u glavi pretvoriti u jednu
ljudsku ili životinjsku figuru. Što luckastiju, utoliko bolje.
I na osnovu njih sastaviti priču. Kada se ovo uvežba, karte se
vrlo lako mogu upamtiti. Ranije mu to nije uspevalo i otac ga je
grdio zbog toga. Ovoga puta je to uradio bez ikakvih teškoća.
U sledećoj gostionici je previše popio. Činilo mu se da vazduh
oko njega treperi i osećao je blagi umor u celom telu. Želja za
spavanjem ga je tako jako obuzela da skoro i nije primetio lepu
mladu ženu koja je sela do njega. Kada ju je pogledao iz blizine,
utvrdio je da nije ni tako mlada ni tako lepa. Slagao je da nema
novca, a ona ga je uvređeno upitala da li je smatra jednom takvom.
Da bi joj pokazao da nije tako mislio, poveo ju je sa sobom u
iznajmljenu sobu. Na putu do prenoćišta razmišljao je o tome da li
je potrebno da joj kaže da mu je ona prva žena u životu i da uopšte
ne zna šta treba da radi. Ali sve je bilo tako jednostavno. Kada je u
polumraku osetio njene ruke na svojim obrazima bio je tako srećan i
umoran da je skoro zaspao. Uopšte mu više nije bilo važno koliko je
stara niti kako izgleda. Sledećeg jutra mu je postalo jasno da mu je
odnela sav jučerašnji dobitak. To ga nije naljutilo, oprostio joj je.
A onda je stigao u Englesku. Strani ljudi, jezik s glasovima koji
čudno zvuče, nepoznati natpisi i neobična jela. U Londonu tobože
živi milion ljudi, ali on to sebi ne može da predstavi. Milion ljudi,
pa to nema nikakvog smisla. U gostionici ga je čekalo pismo od
Humbolta. Preporučio mu je da koristi nove brodove, parobrode.
Objašnjavao mu je i kako treba da se ophodi s divljacima: moraš im
prići prijateljski i s interesovanjem, treba se odreći svoje nadmoći,
čak i popuštati. Poučavanje, zadovoljstvo zbog neznanja drugih je
forma snishodljivosti. Eugen je morao da se nasmeje. Kao da će se
nastaniti i živeti u divljini, među divljacima. Od njegovog oca
nijedne reči. Tokom noći nije mogao da spava od nostalgije i
usamljenosti. Ukrcao se na prvi parobrod na kome je bilo slobodnog
mesta. Na brodu je bilo malo putnika. Ovaj parobrod je tek pre
kratkog vremena počeo da plovi preko okeana i uglavnom je sve
bilo novo i očuvano. Nebo je bilo oblačno i tamno. Eugenova lula se
ugasila. Pokušao je ponovo da je upali, ali je vetar bio isuviše jak.
Kapetan, koji je doznao da se Eugen razume u matematiku, pozvao
ga je na komandni most.
Da li vas interesuje navigacija?, upitao ga je.
Ni najmanje, odgovorio je Eugen.
Ranije su ovako veliki oblaci bili problem, nastavio je kapetan.
Ali danas se plovi bez pomoći zvezda. Sada imamo potpuno tačne
časovnike. S jednim Harisonovim hronometrom svaki laik može da
oplovi svet.
To znači, upitao je Eugen, da je vreme velikih navigatora prošlo?
Nema više Blajga, nema Humbolta?
Kapetan je razmišljao. Eugen se čudio zašto ljudima treba toliko
vremena da odgovore. Ovo uopšte nije bilo teško pitanje.
 Oni su prošlost, konačno je odgovorio kapetan. Tu povratka
nema.
Te noći Eugen nije mogao da zaspi. Ne zbog buke motora ili
hrkanja mladog Irca koji je s njim delio kabinu već je jednostavno
bio uznemiren. Uskoro je počelo žestoko nevreme. Talasi su
neverovatnom snagom udarali o gvozdeni trup, a motor je urlao.
Dok se Eugen teturao po palubi, jedan talas ga je poklopio s takvom
silinom da je zamalo pao u more. Potpuno mokar, dočepao se
kabine. Kada je ušao, Irac je prekinuo molitvu.
Imam veliku porodicu, rekao je na oskudnom francuskom. Ja
sam za njih odgovoran i ne smem da umrem. Moj otac je bio tvrda
srca i nije znao da voli. Majka mi je umrla vrlo rano, a sada Bog hoće
i mene da uzme.
Moja majka je još živa, rekao je Eugen. Moj otac je voleo mnoge,
ali ne i mene. I ne verujem da dragi Bog već želi da nas ima kraj
sebe.
Sledećeg jutra okean je bio miran kao nekakvo jezero. Kapetan
se naginjao i gunđao nad kartom, gledao kroz sekstant i proveravao
na Harisonovom hronometru. Brod je mnogo skrenuo s kursa i bilo
je potrebno da mu se dopuni gorivo.
Zbog toga su pristali na Tenerife. Dan je bio bleštavo svetao.
Jedan papagaj ih je radoznalo posmatrao s balkona upravo završene
zgrade carinarnice. Eugen je izašao na kopno. Ljudi su se dovikivali
i izdavali naređenja, sanduci su istovarivani i ukrcavani.
Oskudno obučene žene su sitnim i umiljatim koracima šetale
tamo-amo. Neki prosjak mu je zatražio milostinju, ali Eugen više
ništa nije imao. Jedan kavez se otvorio i drečeća horda malih
majmuna se kao eksplozija razletela na sve strane. Eugen je ostavio
luku iza sebe i krenuo ka obrisima kupastog brega. Pitao se kako
izgleda kada se popneš na vrh. Verovatno se vidi veoma daleko, a
vazduh je svež i čist.
Kraj puta je ugledao spomen-kamen. Na reljefu je bilo uklesano
brdo, a pored njega čovek sa šalom, u redengotu i sa cilindrom.
Natpis, izuzev imena, nije razumeo. Seo je na jedan veći kamen,
izbacivao dimne oblačiće iz lule i posmatrao sliku u kamenu.
Domorodac s pončom i vunenom kapom na glavi zastao je nedaleko
od njega. Vikao je nešto na španskom, pokazivao na zemlju, pa uvis,
pa opet na zemlju. Jedna stonoga s neobično dugačkim pipcima
pela mu se uz nogavicu. Osvrtao se unaokolo. Toliko novih,
nepoznatih biljaka. Pitao se kako li se sve zovu. S druge strane, koga
pa to interesuje. To su samo imena.
Stigao je do jednog vrta potpuno opkoljenog zidom, čija su vrata
bila širom otvorena. Orhideje su bile pričvršćene za drvene stubiće,
a cvrkutanje i pevanje stotine ptica se provlačilo kroz vazduh. U
blizini očigledno novosagrađenog zida stajalo je jedno veoma
debelo drvo. Njegova kora je bila jako ispucala i gruba. Daleko gore
drvo se lepezasto širilo i pravilo žbunje od grana i lišća. Oklevajući,
Eugen je ušao u njegovu senku, naslonio se na stablo i zatvorio oči.
Kada ih je ponovo otvorio, pred njim je stajao čovek s grabuljom u
ruci i počeo da ga grdi. Eugen se nasmejao da ga umiri i upitao:
izgleda da je drvo veoma staro? Baštovan je udario nogom o zemlju
i pokazao mu na izlaz. Eugen je zamolio za izvinjenje. Odmarao
sam se i u jednom trenutku sam poverovao da sam neko drugi. Ovo
je tako prijatno mesto. Baštovan je preteći podigao grabulju i Eugen
se brzo udaljio.
Parobrod je sutradan veoma rano isplovio iz luke i ubrzo su
ostrva nestala s vidika. Danima je okean bio tako miran da se
Eugenu činilo kao da se brod uopšte ne kreće. Ali pored njega su
stalno prolazile jedrilice s naduvanim jedrima, a dva puta su se
mimoišli s drugim parobrodima. Jedne noći je Eugen bio uveren da
je video treperavu svetlost u daljini, ali mu je kapetan savetovao da
na to ne obraća pažnju. More često šalje veoma varljive slike, a
ponekad se čini da i ono sanja kao čovek.
A onda su se opet podigli veliki talasi. Iz magle se pojavila neka
raščupana ptica, neveselo kriknula i ponovo nestala. Irac je upitao
Eugena da li bi hteo da se uortače i da počnu zajednički posao i
otvore malu firmu.
Zašto da ne, odgovorio je Eugen.
Ja imam sestru, rekao je Irac. Ona je nezbrinuta, nije lepa, ali zna
da kuva.
Zna da kuva, odlično, odgovorio je Eugen.
 Napunio je lulu ostatkom duvana i otišao na pramac. Zbog vetra
su mu suzile oči, ali ostao je sve dok u večernjoj izmaglici nije u
daljini počelo nešto da se nazire. U početku nekako prozračno,
kasnije još uvek nestvarno. A onda sve jasnije i jasnije. A tada je
kapetan uz osmeh objavio: Ovoga puta to nije Himera niti sevanje
iz vedrog neba, ovo je Amerika.
 Danijel Kelman
PREMERAVANJE SVETA

Prevod sa nemačkog
Slobodan Đorđević

Za izdavača
Dijana Dereta
David Dereta

Glavni urednik
Petar V. Arbutina

Likovno-grafička oprema
Marina Slavković

Lektura i korektura
Nevena Čović

ISBN 978-86-7346-608-8

Tiraž 1000 primeraka

Beograd 2007.
 1 Franciski: Čovek mašina
2 Poznati nemački teolog, napisao knjigu Stvaranje i haos
3 Luj Antoan de Bugenvil, francuski moreplovac i vojni

zapovednik
4 Planina u Čileu, visina 2.400 m; njen naziv znači „sedlo“.
5 Grčki: plamen.
6 Okamov princip štednje