Naziv originala:

Sebastian Fitzek
DER AUGENSAMMLER
Copyright ©2010 by Verlagsgruppe Droemer Knaur GmbH &Co. KG,
Munich, Germany
U znak sećanja na Ridigera Kreklaua.
Svet menjaju fantasti, a ne mastiljare.
Igra je eksperimentisanje s verovatnoćom.
Novalis

Kraj je tamo gde počinjem.

The Script
 EPILOG

ALEKSANDER ZORBAH

Neke priče su vam kao udice, bodljikave i smrtonosne, koje se

zarivaju u umove publike duboko i neraskidivo, primoravajući je
da ih sluša. Ja takve priče nazivam perpetuum mobile,
narativima bez početka i kraja, zato što pripovedaju o večitoj
smrti.
Takve priče ponekad pripovedaju beskrupulozne duše, koje
uživaju u izrazima užasa u očima svojih slušalaca i u vizijama iz
noćnih mora koje ih proganjaju i nagone da, nemoćni da zaspe,
zure u tavanicu.
Na perpetuum mobile često nailazite među koricama knjige.
U takvim slučajevima možete ih izbeći zatvarajući pomenuto
delo. I to vam savetujem ovog časa. Ne čitajte dalje!
Ne znam kako ste došli do ove priče. Znam samo da vam nije
namenjena. Svedočenje o takvim užasima ne bi trebalo da padne
ni u čije ruke. Čak ni u ruke najljućeg neprijatelja.
Verujte mi, govorim iz iskustva. Ne mogu da zažmurim niti
da odložim knjigu. Zašto? Zato što priča o čoveku čije suze teku
niz obraze kao kapi krvi – priča o čoveku što grli zgrčeni komad
ljudskog mesa koji je do pre nekoliko minuta disao, živeo i
voleo – nije roman ili filmski scenario. Ona nije plod mašte.
Ona je moja sudbina.
Moj život.
U ovoj priči pojavljuje se čovek primoran da shvati, baš kad
je agonija unutar njegovog uma dostigla vrhunac, da je proces
umiranja tek počeo. A taj čovek sam ja.
 POSLEDNJE POGLAVLJE

KRAJ
„Ljuljaj se, dušo, na vrhu drveta,
kolevka će se zaljuljati kad vetar dune...“
„Reci joj da stavi čarapu unutra!“
„Kolevka će pasti kad grana pukne,
ali pašće i beba s kolevkom i svim ostalim.“
„Reci joj da odmah prestane da peva tu prokletu pesmu!“
„Da, da, znam šta radim“, rekao sam zapovedniku interventne
policijske jedinice preko sićušnog radio-mikrofona koji mi je
tehničar pre nekoliko minuta prikačio za košulju. „Nastavi da se
izdireš na mene pa ću baciti prokletu slušalicu, je l’ jasno?“
Približavao sam se središnjem delu nadvožnjaka iznad puta
A100. Gradski auto-put, jedanaest metara ispod nas, bio je
zatvoren u oba pravca, ne zbog mentalno poremećene žene, koja
je stajala nekoliko metara od mene, već zbog bezbednosti
vozača.
„Anželik!“, pozvao sam je. Pri kratkom upoznavanju sa
situacijom na privremenom komandnom mestu saznao sam da
ima trideset sedam godina, da je dvaput osuđivana zbog
pokušaja krađe beba i da je najmanje sedam od proteklih deset
godina provela u dobro obezbeđenim mentalnim ustanovama.
Neki saosećajni psiholog je, nažalost, pre nekoliko meseci
zaključio da je, po njegovom stručnom mišljenju, spremna za
reintegraciju u društvo.
I gurnuo nas je u govna do guše. Baš ti hvala, doktore!
Drhtao sam od hladnoće i napetosti. U Berlinu je zbog
hladnog vetra bilo kao u Jakutsku, iako je decembar bio
iznenađujuće blag. Mislio sam da će mi uši otpasti posle samo
tri minuta pred naletima ledenog vetra.
„Alo? Anželik?“
Šljunak mi je škripao pod čizmama. Okrenula je glavu. Prvi
put se zagledala u mene. Glava joj se kretala polako, kao na
usporenom filmu.
„Zovem se Aleksander Zorbah. Hteo bih da popričam s
vama.“
Zato što je to moj posao. Ja sam dežurni policijski
pregovarač.
„Zar nije divan?“, rekla je pevajući uspavanku. Ljuljaj se,
dušo... „Zar moja beba nije predivna?“
Klimnuo sam glavom iako sam bio predaleko da bih video šta
se nalazi na njenim mršavim grudima. To je mogao biti jastuk ili
krpena lutka, ali nisam ja te sreće. Očitavanja termalne kamere
potvrdila su da je ono što drži u naručju toplo i živo. Nisam je
video, ali sam je čuo.
Šestomesečna beba je plakala. Slabašno, ali je nesumnjivo
plakala.
To je bila dobra vest.
Loša vest je što joj je ostalo samo nekoliko minuta života.
U slučaju da je ovo mentalno poremećeno stvorenje ne baci s
nadvožnjaka.
Prokletstvo, Anželik, ovog puta si izabrala pogrešnu bebu –
na svaki mogući način.
Još jednom sam pokušao da zapodenem razgovor. „Kako se
mališan zove?“, pitao sam.
Ostala je jalova posle nestručno izvedenog abortusa. Tada je
izgubila i razum. Treći put je uzela nečiju bebu i pokušala da je
prisvoji, ali je otkrivena nedaleko od bolnice. Trebalo je samo
pola sata da kurir na motociklu uoči bosonogu ženu s uplakanom
bebom na nadvožnjaku.
„Još nema ime“, rekla je. Njena samoobmana je toliko
uznapredovala da je čvrsto verovala da je dete u njenom naručju
plod njene utrobe. Znao sam da bi pokušaji da je razuverim bili
uzaludni. I bio sam siguran da za sedam minuta ne bih mogao da
postignem ono u čemu se nije uspelo za sedam godina
intenzivne terapije. Ali nisam to ni planirao.
„Kako bi bilo da se zove Hans?“, predložio sam. Stajao sam
na desetak metara udaljenosti.
„Hans?“ Povukla je ruku sa zavežljaja i namestila ćebence.
Beba je, na moje olakšanje, ponovo zaplakala. „Hans lepo
zvuči“, rekla je odsutno. Malčice se povukla. Sad je bila malo
dalje od ograde. „Kao Srećni Hans iz bajke.“
„Da.“ Načinio sam još jedan oprezni pokret prema njoj.
Devet metara.
„Ili“, dodao sam, „kao Hans iz druge bajke.“
Okrenula se prema meni s upitnim pogledom. „Iz koje druge
bajke?“
„Iz one o nimfi Undini.“
To je više saga nego bajka, ali to u ovim okolnostima nije
bilo bitno.
„Undina?“ Usne su joj se obesile. „Nisam čula za nju.“
„Niste? Ja ću vam je ispričati. To je divna priča.“
„Šta, dođavola, radiš?“, dreknuo je zapovednik interventne u
mom levom uvu. Nisam reagovao.
Osam metara, približavao sam se korak po korak prostoru za
izvođenje kaznenog udarca.
„Undina je bogoliko stvorenje, vodena nimfa lepša od svake
žene. Beznadežno se zaljubila u viteza Hansa.“
„Jesi li čuo, dragi moj? Ti si vitez!“
 Beba je odgovorila glasnim plačem.
Hvala bogu, još diše.
„Da“, nastavio sam, „ali ser Hans je bio tako zgodan da su
sve žene trčale za njim. Nažalost, zaljubio se u drugu i zaboravio
na Undinu.“
Sedam metara.
Čekao sam da beba ponovo zaplače. „Undinin otac, bog mora
Posejdon, toliko se naljutio na Hansa da ga je prokleo.“
Anželik je prestala da ljulja bebu. „Prokleo ga je?“
„Da. Hans odonda nije mogao da diše bez razmišljanja. Pri
svakom udisaju morao je biti koncentrisan.“
Uvukao sam hladni vazduh u pluća. I bučno ga izbacio.
„Morao je da udahne i izdahne, udahne i izdahne.“
Grudi su mi se dizale i spuštale pri demonstraciji.
„Umro bi ako bi i na trenutak to smetnuo s uma.“
Šest metara.
„Kako se priča završava?“, sumnjičavo će Anželik kad me je
od nje delila dužina automobila. Izgleda da joj je moja blizina
manje smetala od pravca u kom je krenula priča koju sam
pripovedao.
„Hans se na sve moguće načine trudio da ne zaspi. Borio se s
umorom, ali više nije mogao da drži oči otvorene.“
„Umro je?“, pitala je tupo. I poslednja iskra radosti iščilela je
s njenog izmučenog lica.
„Da, zato što je automatski zaboravio da diše čim je zaspao.
Tako je potpisao smrtnu presudu.“
Slušalica u mom uvu je škljocnula, ali je zapovednik
interventne uspeo da se suzdrži. Čulo se samo daleko zujanje
saobraćaja. Iznad nas je letelo jato velikih crnih ptica. Jezdile su
ka istoku.
„To nije lepa bajka.“ Anželik se malčice pomerila napred.
Čvrsto je stiskala bebu uza se. Ljuljala se čitavim telom.
Pružio sam ruku. Još više sam joj se približio.
„Ne, nije. A nije ni prava bajka.“
„Nego?“
Zastao sam, očekujući da beba da neki znak života, ali čuo
sam samo tišinu. Usta su mi se osušila.
„Priča je istinita“, rekao sam.
„Istinita?“
Odmahnula je glavom – žustro, kao da je znala šta će čuti.
„Anželik, molim vas da me saslušate. Beba u vašem naručju
pati od Undinine kletve, bolesti nazvane po bajci koju sam vam
ispripovedao.“
„Ne!
Da.
Tragedija je bila u tome što joj nisam ispričao taktičku laž.
Undinina kletva zaista postoji. To je retki poremećaj centralnog
nervnog sistema. Deca koja su patila od nje umirala su od
gušenja ako se ne bi usredsredila na disanje. To je bila ozbiljna
bolest od koje se umiralo. Kod Tima (tako se beba odista zvala),
respiratorna aktivnost u budnom stanju bila je dovoljna da
snabde telo kiseonikom. Veštačka pluća bila su mu potrebna
samo dok je spavao.
„Ali on je moja beba“, negodovala je Anželik kao da pevuši
uspavanku.
Ljuljaj se, dušo...
„Gledaj kako mirno spava u mom naručju.“
O bože, ne. Bila je u pravu. Beba se više nije čula.
... na vrhu drveta...
„Da, on je vaša beba, Anželik“, rekao sam hitro, načinivši još
jedan korak prema njoj. „Niko to ne spori, ali ne sme zaspati. Da
li me čujete? Umreće kao ser Hans u bajci ako se to dogodi.“
 „Ne, ne, ne!“ Prkosno je zavrtela glavom. „Moja beba nije
bila nevaljala. Nije ukleta.“
„Naravno da nije, ali je bolesna. Molim vas da mi predate
dečačića da bi doktori mogli da mu pomognu.“
Toliko sam joj se približio da sam osetio jetki, slatkasti vonj
neoprane kose i zadah mentalnog i fizičkog propadanja koje je
proželo svaku nit jeftine trenerke.
Okrenula se prema meni i tada sam prvi put video bebu.
Ugledao sam njeno sićušno, rumeno i uspavano lice.
Preneraženo sam pogledao Anželik. U tom trenu izgubio sam
glavu.
„Isuse. Ne. Nemoj!“, razlegao se glas zapovednika
interventne u mom uvu. Više ga nisam slušao. „Skloni ga!“
Citiram njegove reči i one iz zapisnika pred sobom, koji je
sastavio predsedavajući istražnog odbora.
Sada, sedam godina posle dana koji mi je uništio život, nisam
siguran da sam video.
Ono.
Ono nešto u njenom izrazu. Taj pogled pun nerazblažene,
očajničke samospoznaje. U tom trenutku bio sam siguran.
Zovite to predosećanjem. Intuicijom. Vidovitošću. Šta god
bilo, osetio sam to svakim atomom svog bića. Kad se okrenula
prema meni, Anželik je postala svesna svog mentalnog
poremećaja. Prepoznala je sebe. Znala je da je bolesna. Znala je
da beba nije njena. I znala je da joj je neću vratiti kad je se
dočepam.
„Nemoj, čoveče! Ne čini ništa glupo!“
Imao sam dovoljno iskustva u amaterskom boksu i znao sam
na šta treba da se usredsredim da bih pogodio protivnikove
namere: na ramena. Ona su se pomerila u pravcu koji je
dozvoljavao samo jedno tumačenje, potvrđeno činjenicom da je
polako širila ruke.
Tri metra. Samo jebena tri metra.
Baciće bebu s nadvožnjaka.
„Spusti pištolj! Ponavljam. Odmah ga spusti!“
Zanemario sam komandu u uvu i naciljao njeno čelo.
I povukao oroz.
Obično se u tom trenutku vrišteći probudim, posle čega sledi
maglovita, euforična spoznaja da je to bio samo loš san. Traje
dok ne pružim ruku i ne shvatim da je druga strana kreveta
prazna – dok ne uvidim da se taj lanac događaja uistinu zbio.
Ostao sam bez posla, bez porodice. I kad zaspim, budim se zbog
noćnih mora.
Živeo sam u strahu otkad sam ispalio taj hitac. To je bio
hladan, čist i sveprožimajući strah: koncentrat iz kog su moji
snovi crpili svoju sadržinu.
Ubio sam ljudsko biće na tom nadvožnjaku.
Silno sam se trudio da ubedim sebe da sam tako spasao nečiji
život, ali jednačina nije opstajala. Šta ako sam pogrešio? Šta ako
Anželik nije htela da povredi dete? Šta ako je raširila ruke da bi
mi ga predala – ako ih je raširila kad joj je metak probio lobanju
tako brzo da mozak nije imao vremena da prosledi impuls
njenim rukama da ih još više raširi? Tako brzo da sam uspeo da
prihvatim bebu pre nego što je ispala iz njenog beživotnog
naručja?
Drugim rečima, šta ako sam na tom nadvožnjaku ubio nevinu
ženu?
Jednog dana ću morati da platim ako sam pogrešio. To je
sigurno. Znao sam to. Samo što nisam ni slutio da će taj dan
tako brzo doći.
 83

Moj sin i ja smo bili u još jednoj poseti, kako se govorilo,

najboljem mestu u Berlinu za umiranje, ako ste dete.
„Zaista? Helikopter?“, rekao sam, trzajući bradom na
otvorenu kartonsku kutiju koju sam nosio dugim hodnikom.
„Jesi li pažljivo razmislio o tome? Naposletku, to je letelica
kapetana Džeka, s turbomotorom.“
Džulijan je odlučno klimnuo glavom. Vukao je prepunu ikea
torbu po linoleumu.
Više puta sam mu ponudio pomoć, ali on je bio uporan u
nameri da sam vuče tešku torbu po bolnici. To je bila tipična
„Mogu ja to sam“ fantazija, kojoj pre ili kasnije podlegnu svi
momčići, obično između faza „Ne puštaj me samog“ i „Daj mi
malo prostora“.
Hodao sam sporije, zato što sam samo to mogao da uradim a
da ne povredim njegov ponos.
„Helikopter mi više ne treba“, odlučno će Džulijan. Zakašljao
se. Isprva sam pomislio da se zagrcnuo, ali kašljanje se
pogoršalo.
„Jesi li dobro?“ Spustio sam kutiju.
Primetio sam da su mu obrazi rumeni kad sam svratio po
njega, ali sam je izneo tešku torbu u vrt. Znojave šake i vlažnu
kosu objasnio sam fizičkim naporom.
„Još vučeš prehladu?“, zabrinuto sam ga pitao.
„Dobro sam, tata.“ Odgurnuo mi je ruku kad sam pokušao da
mu opipam čelo. Još je kašljao, ali nije zvučao tako strašno.
„Da li te je mama vodila kod doktora?“
U bolnici smo, možda bi mogao na pregled kad si već ovde.
Džulijan je odmahnuo glavom.
 „Ne, samo...“ Ućutao je. Bes je narastao u meni.
„Šta samo?“
Okrenuo se. Snebivljivo se mašio za drške torbe.
„Samo trenutak“, rekao sam. „Nemoj mi reći da ste ponovo
išli kod onog gurua?“
Klimnuo je glavom oklevajući, kao da ispoveda neko
nepočinstvo, iako to nije bila njegova krivica. Njegova majka je
koračala sve ezoteričnijim stazama. Radije će odvesti našeg sina
indijskom duhovnom učitelju nego stručnjaku za uho, grlo i nos.
Nikine ekscentričnosti su me zabavljale nekada davno, dok
sam se zaljubljivao u nju. S naklonošću sam posmatrao kako
pokušava da mi predskaže budućnost na osnovu linija na dlanu
ili kad mi je poverila da je u jednom od prethodnih života bila
grčka robinja. Bezazlena iskakanja su s godinama prerasla u
idées fixes, koje su nesumnjivo doprinele mom razdvajanju od
nje, isprva na mentalnom, a zatim i na fizičkom planu. To
razmišljanje mi se dopadalo; oslobađalo me je isključive
odgovornosti za propast našeg braka.
„Šta je taj šarla... hoću reći, šta je taj guru rekao?“, pitao sam
kad sam ga stigao. Nastojao sam da ne zvučim agresivno.
Džulijan će pomisliti da se ljutim na njega, a on stvarno nije kriv
što njegova majka veruje u tradicionalnu medicinu ili u teoriju
evolucije.
„Rekao je da se moje čakre ne pune energijom na
odgovarajući način.“
„Tvoje čakre?“ Krv mi je jurnula u obraze.
Naravno, korio sam Niki u sebi, njegove čakre – kako mi to
nije palo na pamet? Naš sin je verovatno upravo zato slomio
zglob pre dve godine dok se vozio skejtbordom. Tada je sasvim
ozbiljno pitala hirurga da li hipnoza može poslužiti kao zamena
za anestetike.
 „Trebalo bi da popiješ nešto“, rekao sam da bih promenio
temu, pokazujući na mašinu za prodaju sokova. „Šta želiš?“
„Koka-kolu“, rekao je bez oklevanja.
U redu, „koka-kolu“.
Niki bi me sigurno ukorila. Moja „i dalje supruga“ (ne još
bivša supruga) iz principa je kupovala samo u ekološkim
radnjama i organskim supermarketima; na njenom spisku za
kupovini nikad nije bilo gaziranih pića s kofeinom i
hemikalijama.
Da, ali ovde nema čaja od mirođije, pomislio sam dok sam
prepipavao sako u potrazi za novčanikom u kom sam držao
sitninu.
Trgao sam se kad sam čuo mladi, ali umorni glas iza sebe.
„Jesu li to Zorbahovi?! Kako divno iznenađenje!“
Jedva da sam zapamtio plavokosu bolničarku od prošle
posete. Stvorila se niotkuda. Stajala je u bolničkom hodniku
pored jarko obojenih kolica za čaj.
„Zdravo, Monika!“ Džulijan ju je očigledno prepoznao.
Počastila ga je uvežbanim „mali pacijenti su moji ortaci“
osmehom. Pogled joj se zaustavio na našem teretu.
„Auh, koliko igračaka ste doneli ove godine.“
Klimnuo sam glavom – odsutno, zato što sam još tražio
novčanik.
Nemoj, molim te! Unutra su mi svi dokumenti i kreditne
kartice. Tu je i ključ-kartica bez koje ne mogu da uđem u
redakciju.
„Da, svake godine ih ima sve više“, promrmljao sam.
Naljutio sam se na sebe zato što sam zvučao kao krivac.
Činjenica je da sam uživao u kupovanju poklona Džulijanu, iako
bi se u prvi mah moglo pomisliti da je to tipično ponašanje oca
iz propalog braka. Ručno rađeni drveni traktor bi, naravno, bio
poučniji i vredniji od fluorescentnog pištolja za vodu koji je
bolničarka upravo izvadila iz ikea torbe. Ali „poučniji“ bi bio
argument kakav sam mogao čuti od svojih roditelja, koji su
odbijali da shvate da su mi vokmen ili BMX potrebni zato što su
svi moji prijatelji slušali ono prvo i vozili ono drugo. Nazovite
me plitkom osobom, ali želeo sam da poštedim sina sudbine
koja je mene snašla. To ne znači da sam bio spreman da mu
kupim bilo koje đubre samo da bi bio „prihvaćen“. Ali nisam
želeo da ga ispratim praznih ruku u darvinovsku borbu za
opstanak, koja se odvijala na svakom školskom igralištu.
Monika je, u međuvremenu, iskopala lutku Spajdermena.
„Mislim da je zaista divno od tebe“, rekla je osmehujući se mom
sinu, „što si pristao da se rastaneš od ovih divnih igračaka.“
„Nema problema.“ Džulijan je uzvratio osmehom. „Volim to
da radim.“
Govorio je istinu. Možda sam ja došao na ideju da jednom
godišnje, uoči rođendana, pre dolaska pojačanja, očisti sobu, ali
on je smesta prihvatio.
„Napravićemo mesta i učiniti dobro delo“, ponovio je moje
reči. Odmah se dao na posao.
Tako smo začeli tradiciju našeg „sunčanog dana“, kako smo
je nazvali. Na taj dan su se otac i sin, natovareni odbačenim
igračkama, otiskivali u dečju bolnicu, gde su ih delili malim
pacijentima.
„Sigurna sam da bi se Timu dopala“, sa osmehom će
bolničarka kad je zamenila lutku Spajdermena drugim
igračkama. Pozdravila se s nama i otišla. Zbunilo me je što sam
se jedva suzdržao da ne zaplačem dok sam je ispraćao
pogledom.
Džulijan se zagledao u mene. „Je li sve u redu?“, pitao je.
Navikao je da mu se otac raspekmezi čim stigne do odeljenja
Sunčeva svetlost na drugom spratu. On tamo nikad nije plakao,
verovatno zato što mu je smrt delovala daleko i nepojmljivo. Za
mene je odeljenje s ozbiljno bolesnom decom bilo gotovo
nepodnošljivo okruženje. Neko bi pomislio da je muškarac koji
je nekog ustrelio otupeo, pogotovo što je nakon povlačenja iz
policije radio kao novinar crne hronike. Već četiri godine, posle
oporavka i obuke, pisao sam za najveće i najkrvožednije novine
u gradu. Izgradio sam izvestan novinarski ugled nakon
izveštavanja o najgnusnijim i najnasilnijim zločinima
počinjenim u Nemačkoj. Ali, što sam više pisao o nekim od
najgorih ubistava zapadnog sveta, manje sam bio spreman da
prihvatim smrt. Ponajmanje smrt nevine dece koja pate od
leukemije ili srčanih bolesti. Ili od Undinine kletve.
„Dečačić čiji si život spasao zvao se Tim, zar ne?“
Klimnuo sam glavom i nastavio da tražim novčanik. Ako
budem imao sreće, naći ću ga na suvozačevom sedištu volva, ali
pre će biti da sam ga negde zaboravio.
„Da, ali to nije on. Slučaj je hteo da imaju isto ime, to je sve.“
Tim, čiju sam kidnaperku ustrelio, redovno mi je slao čestitke
za Božić, one koje pišete jer vas roditelji na to teraju: s rečima
koje nijedno dete nikad neće upotrebiti, ispisanim nervoznim
rukopisom. One koje zalepite na vrata frižidera i zaboravite ih
dok ne padnu same od sebe. Timove čestitke bile su dokaz da
uprkos ozbiljnoj bolesti vodi polunormalan život kod kuće, s
roditeljima, da ne provodi poslednje sate vegetirajući u dečjoj
bolnici.
Džulijan me je razrogačeno pogledao. „Mama kaže da si se
promenio posle onoga što se desilo na tom nadvožnjaku.“
Onoga što se desilo na tom nadvožnjaku.
Reči ponekad definišu čitavu vaseljenu. „Volim te“ ili „Mi
smo porodica“, na primer – kombinacija neškodljivih slova koja
daju smisao vašem životu. „Ono što se desilo na nadvožnjaku“
svakako spada u tu kategoriju. Da nije tako tužno, neko bi se
mogao nasmejati tome što se ponašamo kao likovi iz romana o
Hariju Poteru i razgovaramo „znate o kome“, umesto da
nazivamo stvari njihovim imenom. Anželik, mentalno
poremećena žena kojoj sam oduzeo život, bila je moj lord
Voldemor.
„Džulijane, kreni u sobu za odmor. Deca će nas tamo čekati.“
Kleknuo sam da bismo se izjednačili po visini. „Izaći ću
nakratko da proverim da li mi je novčanik u kolima, važi?“
Ćutke je klimnuo glavom.
Pratio sam ga pogledom dok nije zamakao za ugao. Čuo sam
samo škripanje patika po linoleumu i siktanje torbe koju je
vukao za sobom.
Okrenuo sam se i izašao iz bolnice, da se više nikad u nju ne
vratim.

82

Tog turobnog zimskog jutra parkirao sam volvo ispod ogromnog

kestena. Ubacio sam ključ u bravu i uključio radio i svetlo za
čitanje iznad suvozačevog sedišta. Svuda sam pogledao: ispod
nogu, na zadnjem sedištu, pod gomilom starih novina. Po
pravilu sam bacao ključeve, mobilni telefon i novčanik na
suvozačevo sedište pre sedanja za volan, zato što sam malo toga
mrzeo više od vožnje s punim džepovima. Izgleda da sam ovog
puta zanemario taj ritual, jer nisam našao ništa izuzev hemijske
olovke i paketa žvakaćih guma. Od novčanika ni traga.
Otvorio sam pretinac za rukavice nakon što sam još jednom
pogledao ispod sedišta, iako u njemu nisam čuvao ništa osim
skenera kojim sam nadgledao policijski radio-saobraćaj. Na
početku karijere novinara crne hronike srce bi me zabolelo kad
bih čuo glasove bivših kolega. Navikao sam se da nigde ne
pripadam. Sem toga, moja šefica, Tea Bergdorf, zaposlila me je
samo zbog raspolaganja poverljivim informacijama.
Nedvosmisleno mi je dato do znanja da je prisluškivanje policije
kad god sam u pokretu nepisana klauzula mog ugovora.
Pogotovo na dan kakav je današnji, u kom smo očekivali
najgore. Podesio sam skener da se automatski aktivira čim
okrenem ključ u bravi. Zbog toga je siktao i svetleo kao božićna
jelka u pretincu.
Spremao sam se da prekinem potragu i pridružim se
Džulijanu kad sam čuo glas, i istog trena zaboravio na nestali
novčanik.
Zapad, Hladni put, ugao sa Starom avenijom...
Piljio sam u pretinac za rukavice. Pojačao sam zvuk.
Ponavljam. Jedan-nula-sedam na Hladnom putu. Mobilne
jedinice na mestu događaja.
Pogled mi se zaustavio na satu na upravljačkoj tabli.
Prokletstvo. Ne opet.
Jedan-nula-sedam. Zvanična radio-šifra za otkriće leša.

81

[44 SATA I 30 MINUTA DO ISTEKA ROKA]

TOBI TRAUNŠTAJN [9 GODINA]

Ovo nije podsećalo na boju tatinog novog automobila. Niti na

mutnu tamu koja vam se pojavljuje pred očima kad naglo
zažmurite. Pa ni na sivkasti mrak koji je pamtio iz noćne šetnje
po prirodi s frau Kvant. Ovo je bilo drugačije. Nekako gušće.
Jezivije. Kao da je zagnjuren u bure nafte.
Tobi je ponovo otvorio oči.
Ništa.
Okruživala ga je neprozirna tama, nimalo slična šumi koja je
opkoljavala letnji kamp u kom je letos boravio s odeljenjem.
Nije bilo mesečine ni svetlosti baterijskih lampi, kao kad su
prečešljavali šumsku stazu u potrazi za tragovima u pustolovini
kroz Grunevald. Nije bilo mirisa tla, vegetacije ni izmeta divljih
svinja, i nije bilo cmizdrave Lee, koja ga je stiskala za ruku i
trzala se na svaki šušanj. Ovde nije bilo buke koja bi uplašila
njegovu sestru bliznakinju. Ovde – gde god da je to „ovde“ –
nije bilo... ničega.
Nije bilo ničega osim njegovog bezdanog straha da je
paralizovan. Jer iako je shvatao da je tama nematerijalna (her
Hartman, učitelj umetnosti, objasnio mu je da je crnilo samo
odsustvo svetlosti, a ne boja), činilo mu se da ga drži čvrsto kao
stega.
Još nije znao da li stoji ili leži. Možda je i okrenut naglavce.
To bi objasnilo pritisak u glavi i ošamućenost. Ili je možda
izmožden, kao njegov otac kad bi došao kući s posla i rekao
mami da mu pripremi kadu.
Nikad se nije odvažio da pita za tačno značenje reči
izmožden. Tata nije voleo da mu deca postavljaju previše
pitanja. Tobi je naučio tu lekciju pre dve godine na odmoru u
Italiji, kad se usudio da javno, za večerom, ospori tačnost tatinog
prevoda italijanske reči caldo kao „hladno“. Iako mu je tata
rekao da prestane s večitim propitivanjem, iako ga je izraz
maminog lica upozoravao da ne iskazuje sumnju u očevo znanje
italijanskog, nije mogao da se suzdrži da ne skrene pažnju da su
u tom slučaju sve česme u hotelu pokvarene, zato što iz onih na
kojima piše caldo izlazi samo topla voda. Prestao je s
propitivanjem posle šamara u restoranu. Sad nije znao tačno
značenje reči izmoždenost, ni zašto ne može da se pomeri i zašto
mu je toliko loše. Činilo mu se da su mu stopala i glava u
stegama. Nije osećao ruke. Ne, pogrešio je. Nije ih osećao do
ramena. Možda i malo niže, tamo gde je iznenada počelo ono
užasno golicanje, kakvo je osetio kad mu je Kevin, njegov
najbolji drug, pokazao šta je indijanska vatra. Kršteno ime
glavonje Kevina bilo je Kornelijus, ali on je pretio da će ugaziti
svakoga ko ga oslovi tim „uobraženim imenom“.
Kevin, Kornelijus, Usrane Gaće...
Sve ispod lakta, ili ono što je ležalo ili visilo levo i desno od
njega – drugim rečima, njegove podlaktice, zglobovi i šake
(Sranje, gde su mi šake?) – sve to je nestalo.
Pokušao je da vrisne, ali su mu usta i grlo bili previše suvi.
Proizveo je samo patetično krkljanje.
Zašto nisam obliven krvlju ako su mi šake odsečene?
Amputirane, ili kako se već kaže.
Ustajali miris ispunio mu je nozdrve. Bio je slatkast kao
ukiseljeni puter, ali mnogo slabiji. Posle izvesnog vremena
shvatio je da je tama omeđena zidovima i da mu se zato loš
zadah vraćao u lice. Trebalo mu je još više vremena da na svoje
beskrajno olakšanje ponovo pronađe šake. Bile su na leđima.
Vezan sam. Ne, grešim. Pritiskam ih svojom težinom.
Mozak mu je grozničavo radio.
Ležim na rukama, to je sigurno.
Grozničavo se trudio da se seti šta je radio pre nego što je
dospeo ovamo, ma gde to „ovamo“ bilo, ali je plima bola po
svoj prilici odnela njegovo pamćenje. Poslednje čega se sećao
bilo je igranje glupog kompjuterskog tenisa u dnevnoj sobi, igre
u kojoj mora da se skače ispred televizora i u kojoj je Lea uvek
pobeđivala. Mama ih je odvela na spavanje. Sad je ovde. U
ovom ništavilu.
Progutao je knedlu. Strah je naglo narastao u njemu. Toliko
se uplašio da nije ni primetio da mu se potočić oštrog mirisa
sliva između nogu. Strah da je živ zakopan učinio je ono što
teskoba u nevidljivom zatvoru nije u potpunosti postigla:
paralizovao ga je.
Ponovo je progutao knedlu, misleći da je tama kao živi stvor
koji može čvrsto da vas stisne i ima metalni ukus kad je
progutate.
Osećao se loše, kao posle dugog putovanja automobilom kad
je uporno pokušavao da čita i tata se naljutio zato što su morali
da stanu. Zadržavao je dah da mu se ne bi još više slošilo, kad
najednom...
Šta je...
Lutajući jezik se susreo sa stranim telom.
Šta je ovo, za ime sveta?
Nešto mu je prianjalo uz gornje nepce. Nešto slično ljusci
krompira, samo tvrđe i glađe.
I hladnije.
Prešao je jezikom preko predmeta. Pljuvačka mu se skupljala
u ustima. Instinktivno je disao kroz nos. Potiskivao je potrebu da
ga proguta, dok se predmet nije odvojio od svoda usne duplje i
pao na jezik.
Tada je shvatio. Rešio je jednu misteriju, iako nije mogao da
se seti kako je došao ovamo, ko ga je kidnapovao i zašto je u
zatočeništvu – i nije imao ni najblažeg pojma šta je to tamno
ništavilo koje ga pritiska.
Novčić.
 Neko je gurnuo novčić u usta Tobija Traunštajna pre nego što
ga je zatočio na najmračnijem mestu.

80

[44 SATA I 31 MINUT DO ISTEKA ROKA]

ALEKSANDER ZORBAH

„Bezosećajno, neodgovorno, egocentrično govno!“

„Zaboravila si da kažeš glupo i nadrndano.“
Zvučao sam pribrano. Mnogo pribranije no obično dok se
svađam sa „i dalje suprugom“. Na poslednjem sastanku konačno
smo se složili oko razvoda. Niki mi je upravo ponovila rečenicu
koju mi je te noći sasula u oči: „Ponekad se pitam kako sam se
uopšte zbližila s tobom.“
Dobro pitanje.
Iskreno, nikad nisam mogao da shvatim šta su žene videle u
meni. Niki i ja smo se prvi put sreli u slušaonici psihologije,
prostoriji punoj visokih, zgodnih i šarmantnih muškaraca. Ona
se ipak zainteresovala za mene. Sasvim sam siguran da to nema
veze s mojom spoljašnjosti. Ne volim da gledam svoje
fotografije. U najboljem slučaju, nađem jednu među dve stotine
koje se ne stidim. I to je obično mutna ili slabo eksponirana slika
na kojoj se ne vidi moj sve izraženiji dvostruki podbradak.
Govore mi da zbog tužne fizionomije ličim na Nikolasa Kejdža;
sve ređa kosa odskoro je sve što delim s njim. Od tridesetog
rođendana, svake godine nabacivao sam po jedan kilogram, iako
izbegavam brzu hranu i trčim dvaput nedeljno. Niki mi je
ukazala na to na početku naše veze, kad me je nazvala
„kolekcionarskim primerkom“ bez očigledne vrednosti. Ja sam
vam kao stari automobil, dovoljno mator da se kvalifikujem za
program staro za novo, ali previše drag uprkos svim manama da
bih bio zamenjen novim modelom. Jasno je da je promenila
mišljenje.
„Kakav otac može da ostavi desetogodišnjeg sina u odeljenju
za umiruću decu?“, gnevno me je prozivala preko telefona.
Nisam se ni trudio da objasnim kako je Džulijan bio pun
razumevanja kad sam ga pozvao iz automobila i zamolio da
podeli poklone bez mene, jer imam hitnog posla. Morao sam da
odem na mesto zločina. I nisam mogao da vodim
desetogodišnjeg dečaka sa sobom.
„A kakva majka vodi sina kod vrača kad dobije bronhitis?“,
odvratio sam.
Prokletstvo, šta bih dao za cigaretu u ovom trenutku...
Instinktivno sam potražio nikotinski flaster na desnici. Držao
sam telefon između brade i vrata.
„To je nizak udarac, Alekse“, rekla je Niki konačno. „Nisi
mu ostavio ni dovoljno novca za taksi.“
„Zato što sam negde izgubio novčanik. Sranja se dešavaju, za
boga miloga.“
„U tvom svetu, Alekse“, odvratila je, „nesreće se u tvom
svetu brzo i nezaustavljivo nižu. Privlačiš ih lošim vibracijama.“
„Ne počinji, molim te!“
Ruke su mi drhtale. Pokušao sam da se smirim tako što sam
stegao volan. Nervi su mi još više popustili otkad sam rešio da
ostavim duvan.
Nervozan sam uprkos flasteru koji me svrbi na tricepsu.
„To je tvoja negativna energija“, rekla je. Zvučala je gotovo
samilosno. „Ti privlačiš zlo.“
„Samo pišem o njemu. Izveštavam o činjenicama. Gradom
hara psihopata koji uništava porodice na tako grozan način da se
čak ni novine posvećene skandalima u kojima radim ne usuđuju
da objave sve pojedinosti.“
On igra najstariju dečju igru na svetu – žmurke – i igra je
dok čitavu porodicu ne zavije u crno. Igra je do smrti.
Pogled mi se zaustavio na starim novinama na suvozačevom
sedištu. Na mom naslovu:
KOLEKCIONAR OČIJU PONOVO NAPADA!
TREĆE DETE NAĐENO MRTVO

Novinarsko zanimanje me je, baš kao i nekadašnji posao

policijskog pregovarača, suočavao s prizorima koji su često
prevazilazili moju sposobnost trpljenja. Slučaj Kolekcionara
očiju davao je novu dimenziju svetskom užasu. Ubijao je majke
kidnapovane dece i davao nekoliko sati očevima da pronađu
potomke, pre nego što se uguše u skrovištu u koje ih je odveo.
Dobijate slučaj koji istinski prevazilazi granice zamislivog kad
tome pridodate činjenicu da je psihopata vadio levo oko malim
leševima.
Niki je nastavila da popuje. „Negativne misli pronalaze svoj
izraz u stvarnosti“, rekla je. „Pozitivno razmišljanje rađa
pozitivna iskustva.“
„Pozitivno razmišljanje? Jesi li načisto pobrkala lončiće?
Kolekcionar očiju je udario već tri puta.“ Šestoro mrtvih: tri
žene, dve devojčice, jedan dečak. „Misliš li da će ludak prestati
da ubija ako se zaustavim pored puta i malo meditiram? Ne, još
bolje, možda bi jednostavno trebalo da sastavim i pošaljem
spisak želja vaseljeni, kao što piše u onoj knjizi pored tvog
noćnog stočića.“ Pričom sam raspirivao svoj gnev. „Ili da
pozovem neki od onih telefonskih astroloških brojeva na koje si
potrošila bogatstvo. Možda će mi domaćica na drugoj strani reći
gde se krije Kolekcionar očiju kad pogleda u pasulj?“
Signal je najavio novi poziv. Sklonio sam mobilni s uva i
pogledao u ekran.
„Ne prekidaj“, rekao sam Niki. S olakšanjem sam je stavio na
čekanje.

79

„Zdravo, Alekse. Ja sam, tvoj najdraži stažista.“

Frenk Laman.
Da me je pozvao u boljem trenutku, rekao bih mu: „Najdraži
stažista? Hoćeš da kažeš da si dao otkaz?“ Ali ograničio sam se
na šturo „halo“ jer nisam bio raspoložen za šalu.
„Mrzim da te budim iz dremeža, Alekse, ali Tea želi da zna
da li ćeš biti na sastanku u podne.“
Kolege u novinama nisu podnosile Frenkovu nadmenost.
Meni je dvadesetjednogodišnji početnik bio drag, možda zato
što smo, uprkos generacijskom jazu, bili na istoj talasnoj dužini.
Većina mlađeg osoblja u uredništvu zatekla se tu iz pogrešnih
razloga. Mislili su da je posao u medijima prestižan. Nadali su
se da će jednog dana biti zanimljivi javnosti, koliko i priče na
kojima su radili. Frenk je bio drugačiji. Novinarstvo je za njega
bilo poziv, a ne zaposlenje. Verovatno bi se bavio njime i kad bi
mu skresali platu. Mislim da nije zarađivao više od somalijskog
radnika u polju, kad se uzmu u obzir neplaćeni prekovremeni
sati.
Nekada bih, kad bih pročitao „Podsećaš me na mene iz
mlađih dana“ u nekom romanu, zakolutao očima, smatrajući
takve izjave sentimentalnim baljezgarijama. Upravo to sam
pomislio kad sam pre mesec dana pronašao stažistu kako spava
u sobi s foto-kopirom. Podsetio me je na mene dok sam se
obučavao za policajca: potpuno opsednut, patološki vredan i –
povremeno – krajnje neučtiv prema mentoru.
„Rečeno mi je da ti kažem da nađeš nekoliko činjenica koje
ne skupljaju prašinu na sajtovima naše konkurencije. U
protivnom – i precizno citiram alu od naše šefice – iskidaću ti
utrobu u trake za podvezice.“
Frenk je zvučao naoštrenije nego inače, verovatno zbog silne
kafe koju je salio niz grlo.
Urednički sastanak.
Tiho sam zarežao. „Molim te da kažeš našoj cenjenoj
urednici da danas neću stići na sastanak.“
A opet...
Zacerekao se. „Sahraniće te. Uz to, teško tebi ako se Tea
istrese na meni i pošalje me da pokrivam godišnju konferenciju
za štampu kluba pecaroša ili slično sranje.“
„Može da zaboravi na to. Potreban si mi danas.“
Frenk se nervozno nakašljao. Pretpostavio sam da
konspirativno zuri u kompjuter u staklenoj kancelariji
uredništva.
„Dakle, šta želiš da uradim, gospodine predsedniče?“, pitao je
tiho.
„Idi do mog stola. U jednoj fioci – najnižoj levo – pronaći ćeš
pedeset evra i kreditnu karticu vezane gumicom.“
Neko vreme sam čuo samo šuštanje statike i pozadinsku
buku, tipičnu za uredništvo.
„Koga pokušavaš da impresioniraš? Našao sam samo
dvadeset evra i zeleni ameriken ekspres. Bar da je zlatni.“
„Donesi mi ih, i to odmah. Izgubio sam novčanik. Benzin mi
je na izmaku.“
 „Izgubio si novčanik? Koje sranje.“
Čuo sam škripanje kancelarijske stolice i zamislio Frenka
kako sedi za mojim stolom u standardnoj pozi za telefoniranje:
mobilni između ramena i brade, oba lakta na stolu, a šake
ukrštene iza obrijane glave.
„Da li je u njemu fotografija deteta?“
Džulijanova?
„Misliš na moj novčanik? Nije.“ Uspeo je da me zbuni.
„To ne valja. To nikako ne valja.“
Pročistio je grlo, što je kod njega uvek bio uvod u monolog.
Vozač minibusa ispred mene promenio je traku bez vidljivog
razloga. Skrenuo mi je pažnju pa sam propustio priliku da
zatrem Frenkovu lekciju u začetku.
„Prema studiji Univerziteta Hartfordšir, izgubljeni novčanici i
torbice obično se predaju policiji ako se u njima nalazi nešto
lično. Fotografije dece, supruga ili ljubimaca, na primer.“
„Veoma zanimljivo“, rekao sam, ali on nije osetio sarkazam u
mom glasu.
„Bacili su ravno dvesta četrdeset novčanika da bi doznali
koliko njih će...“
„Frenk, dosta je bilo, u redu? Zaista nemam vremena za to
sranje.“ Ton mog glasa je dopro do njega. „Uzmi pare i kreći.“
Saopštio sam mu adresu. „I požuri“, dodao sam. „Mislim da
ponovo počinje.“
Veza je naglo utihnula. Uplašio sam se da sam zašao u zonu
bez signala. Čuo sam tiho šuštanje na drugoj strani.
„Kolekcionar očiju?“, rekao je Frenk.
„Da.“
„Sranje“, prošaptao je. Bio je isuviše mlad i nov u igri da bi
pozdravio takvu vest u blaziranom, tvrdokornom maniru. To je
bila još jedna osobina koja mi se kod njega dopadala. Znao je
kad je gotovo s đačkom lakomislenošću.
Prošlo je više od godinu dana otkad sam pronašao Frenka u
moru molbi za posao. Učinio sam to uprkos Teinom
protivljenju. Ona je želela da zaposli neku slatku, zgodnu curicu
iz Nemačke novinarske škole u Minhenu, a ne „žutokljunca“, da
citiram njenu reakciju na njegovu fotografiju. „Izgleda kao
balavac s omota za ovsene pahuljice. Niko ga neće shvatati
ozbiljno.“
Ali Frenk Laman je bio jedini aspirant koji je propratio
molbu za posao novinarskom pričom umesto CV-jem. Njegov
izveštaj o ozbiljnom zanemarivanju pacijenata s Alchajmerom u
privatnim domovima za stare je objavljen na četvrtoj strani naših
novina. Takođe je bio prvorazredan istraživač, iako se trudio da
u svakoj prilici iskaže suvišno znanje prikupljeno iz novinskih
agencija, biblioteka i s interneta, ne mareći za doličnost takvog
ponašanja.
„Vidimo se za petnaest minuta“, rekao sam i prebacio vezu
na Niki, koja je – na moje iznenađenje – još bila na liniji.
„Vidi, žao mi je što si morala da pokupiš Džulijana“, pokušao
sam da zvučim prijateljski. Kiša je iznova sve jače padala.
Temperatura je bila nešto iznad nule, a vozač sa šeširom puzao
je ispred mene. „Dajem ti reč da se neće ponoviti, ali stvarno
moram da se posvetim poslu.“
Niki je uzdahnula. I ona se, izgleda, u međuvremenu malo
smirila. „Alekse, šta se dešava s tobom. Mogao bi da pišeš o
toliko drugih stvari. Na primer, o ljubavi i sreći, o ljudima koji
gaje nesebične misli i delima menjaju svet.“
Vozio sam pored nekih parcela. Put se završio, a asfalt
iščezao. Prešao sam na šumski drum s mnogo rupa. Poznavao
sam taj kraj jer sam nekada tu često igrao tenis. Nije vodio
direktno do Hladnog puta, ali u ovakvim slučajevima je bolje ne
kucati na glavna vrata.
„Ali taj incident...“
Incident na nadvožnjaku.
„... uništio je nešto u tebi. Oslobođen si po svim tačkama
optužnice, ali ne i od suda u svojoj glavi, imam li pravo kad to
kažem? Bezbroj puta smo razgovarali o tome: delao si u dobroj
nameri. Ispravno si postupio. Postoji i amaterski snimak koji
potvrđuje tvoje navode.“
Ćutke sam odmahnuo glavom.
„Ali ti nastavljaš da goniš kriminalce umesto da prihvatiš to
kao okrutni udarac sudbine i promeniš svoj život. Sad to ne radiš
pištoljem, već diktafonom i hemijskom olovkom. Još kopaš po
mračnim dubinama.“ Glas joj je zadrhtao. „Zašto? Reci mi! Šta
je to u smrti što te toliko očarava da zanemaruješ svoje dete,
porodicu – čak i sebe?“
Drhtavim rukama sam stegao volan.
„Želiš da kazniš sebe? Tragaš za zlom zato što misliš da si
zao?“
Zadržao sam vazduh i ćutao. Samo sam zurio kroz šoferku i
duboko razmišljao. Shvatio sam da je žena koja je nekad
verovala da nas samo smrt može rastaviti prekinula vezu kad
sam pokušao da odgovorim.
Drum se sveo na stazu koju su koristili samo jahači, ako je
suditi po otiscima kopita. Levo od mene nalazili su se mali
placevi, a desno teniski tereni Borusije. Polako sam obišao
krivinu volvom, zanemarujući znak zabrane saobraćaja za
motorna vozila.
Najgore od svega, pomislio sam kad sam opazio treperava
svetla konvoja patrolnih kola koji je oko dvesta metara odatle
blokirao prilaz Hladnom putu... najgore od svega je što u
Nikinom iščašenom pogledu na svet ima trunke istine.
 Poterao sam volvo unazad i parkirao ga pored blatnjave
žičane ograde koja je odvajala stazu od pustih teniskih igrališta.
Postojali su razlozi zbog kojih sam proveo tako mnogo
godina s Niki uprkos razlikama – uprkos beskrajnim raspravama
o odgajanju dece i planovima za zajedničku budućnost. Bila mi
je, naravno, bliža od bilo koje osobe na ovoj planeti, iako smo
poslednjih šest meseci živeli odvojeno.
Izašao sam, otvorio prtljažnik i uzeo komplet za obilazak
mesta zločina.
Prozire me, pomislio sam dok sam navlačio zaštitnu odeću da
ne bih kontaminirao mesto zločina: snežnobeli plastični
kombinezon i svetlozelene plastične navlake za cipele, koje sam
natakario na stare timberland čizme.
Zlo me privlači.
Neodoljivo.
A ja ne znam zašto.
Zatvorio sam prtljažnik i pošao stazom koja je vodila do
mesta zločina. U jednom trenutku skrenuo sam s nje i nestao
među drvećem.

78

[44 SATA I 6 MINUTA DO ISTEKA ROKA]

FILIP STOJA
[GLAVNI DETEKTIV ODELJENJA ZA UBISTVA]

Stoja je čuo vrištanje mrtve žene kad se zagledao u njene oči.

Osetio je nemi prekor, na koji je predavač forenzičke medicine
večito upozoravao polaznike policijske škole. Čak i ako uspete
da se u dovoljnoj meri odelite od užasa koji često preplavljuju i
najokorelije detektive kad vide leš – čak i ako pri susretu s
izmrcvarenim, oskrnavljenim telom pokušate da ubedite sebe da
gledate dokaz, a ne čoveka lišenog života ljudskom rukom i
prepuštenog insektima, prirodnim silama i strvinarima – ne
možete da ne čujete prekore žrtve upućene onima koji su ih
otkrili. Tela vrište očima.
Filip Stoja je hteo da okrene glavu i zapuši uši prstima, pošto
je ovaj vrisak bio glasniji od uobičajenih.
Lucija Traunštajn bila je bosa. Odevena u tanušnu halju, bez
grudnjaka i gaćica. Mlada žena je ležala na mestu na kom ju je
suprug pronašao tog jutra: na travnjaku oko vile, nedaleko od
šupe. Zločin verovatno nije imao seksualnu dimenziju, uprkos
raširenim nogama, koje su otkrivale potpuno obrijano
međunožje.
Nestali blizanci, Tobi i Lea, i štoperica u Lucijinoj ruci
pripovedali su drugu priču.
Priču ispričanu dementnim jezikom Kolekcionara očiju,
pomislio je Stoja.
Najstrašniji posleratni niz ubistava počeo je tri meseca
kasnije, kad se četrdesetdvogodišnji zidar Peter Štral vratio kući
posle višenedeljnog boravka u Frankfurtu zbog posla na velikom
gradilištu. Njegov brak je godinama trpeo zbog njegovog čestog
odsustvovanja. Stoga je, posle neobično dugog izbivanja,
zakucao na kućna vrata sa sitnim mirovnim ponudama u obliku
buketa cveća za suprugu i plastične lutke za kćer Karlu. Nije
uspeo da im uruči poklone. Pronašao je mrtvu suprugu u
hodniku. Ležala je slomljenog vrata, držeći nešto u ruci. To je
bila štoperica; standardni model, koji se prodavao po čitavoj
Nemačkoj.
Digitalni ekran je oživeo kad su forenzičari pomerili prste
mrtve žene. Brojke su se smanjivale, sve do nule.
Isprva su pomislili da je u pitanju bomba. Smesta su
ispraznili svih dvanaest spratova u zgradi. Okrutna istina je bila
da se odbrojavanje ticalo Karle. Devojčica je nestala bez traga.
Ni policija ni njen usplahireni otac nisu uspeli da pronađu mesto
na kom ju je otmičar psihopata sakrio – skrovište u kom je
ubijena po isteku roka od četrdeset pet sati. To je bio neporeciv
zaključak, oblikovan na osnovu izveštaja patologa. Mesto na
kom je mala Karla pronađena, polje na obodu Marinfelda,
sigurno nije i mesto ubistva, pošto u blizini nije bilo vode.
Javnost je pretpostavljala da je Kolekcionar očiju gušio žrtve u
svom skrovištu. Ta pretpostavka je u osnovi bila tačna, ali je
jedan važan patološki nalaz ostao tajna, zbog taktičkih razloga:
deca su udavljena. U peni koja se stvara u bronhijalnim
cevčicama kad davljenici instinktivno udahnu vodu pronađene
su hemikalije. Zaključeno je da Kolekcionar očiju odvodi decu
na isto mesto pošto su iste supstance bile prisutne kod sve
ubijene dece. Analize vode i nečistoća na koži žrtava ukazivale
su da nisu udavljena u tekućoj vodi, ali to nije mnogo pomoglo u
sužavanju potrage za njegovim skrovištem. Svaka kuća sa
zatvorenim bazenom zadovoljavala je taj kriterijum.
Čak bi i jebena kada bila dovoljna, pomislio je Stoja.
Samo je jedno bilo sigurno: ni Karla ni dvoje dece ubijene
pre nekoliko nedelja, Melani i Robert, nisu lišeni života u
zatvorenom prostoru. Ni levo oko im nije odstranjeno na mestu
na kom su nađena...
„Ubiću tu svinju.“ Stoja je čuo glas iza sebe dok je čučao
pored tela. Ni smrt nije uspela da naruši Lucijin seksepil,
rezultat pravilne ishrane i vežbanja, kakvim odiše većina žena
čiji je suprug dosta stariji, ružniji i – konačno, ali daleko od
poslednjeg – bogatiji od njih. Tomas Traunštajn, vlasnik
najvećeg lanca hemijskih čistionica u Berlinu, mogao je bez
sumnje da priušti sebi više od jedne kuće i više od jedne žene
poput Lucije.
„Kunem se, ubiću ga!“
Nagnut preko Stojinog ramena, detektiv se pomučio da uđe u
šator koji su forenzičari podigli oko tela pre nekoliko minuta.
Skoro dva metra visok, Majk Šolokovski bio je od onih prijatelja
koje pozovete kad se selite i potreban vam je neko da iznese
frižider na peti sprat.
„Ili nju“, tiho je promrmljao Stoja. Kolena su mu zapucketala
dok se lagano uspravljao. Pomno je posmatrao mrtvu ženu.
„Šta?“
„Rekao si njega, Šole. A mogla bi biti i ona. Još ne znamo
pol počinioca.“
Žrtve nisu bile ni naročito krupne ni snažne, pa nisu mogle
pružiti ozbiljniji otpor. Odsustvo znakova borbe nagoveštavalo
je da je ubica imao prednost iznenađenja. Ko god da je ubio
Luciju Traunštajn i oteo Tobija i Leu, mogao bi biti muškog ili
ženskog pola, možda čak i deo tima. Profesor Adrijan Holfort,
profajler koji je sarađivao s policijom na ovim slučajevima, već
im je to rekao. Ali, avaj, malo šta osim toga.
Šole je prešao rukom preko dvostrukog podvaljka. Zagledao
se u ženu čija je glava ležala postrance, pod grotesknim uglom
od devedeset stepeni. Vrat joj je očigledno slomljen. I to je
ukazivalo na modus operandi Kolekcionara očiju.
Žrtvine široko otvorene oči zurile su u šator mimo dva
detektiva.
Ne nisu zurile. Vrištale su.
„Jebiga, koga je briga?“ Šole je doslovce ispljunuo ove reči u
hladni vazduh. „Skenjaću tog Kolekcionara očiju čak i ako se
ispostavi da je prokleta kaluđerica.“
 Stoja je klimnuo glavom. Kao starešina Odeljenja za ubistva
trebalo bi da traži da njegovi podređeni budu što objektivniji.
Umesto toga, rekao je: „Pomoći ću ti u tome.“
Ni ja ne mogu više da izdržim. Dosad sam nekako trpeo.
Ovog puta moraju pobediti u perverznoj igri žmurke
Kolekcionara očiju. Moraju da ga uhvate pre isteka ultimatuma,
pre nego što još neki trkač rekreativac nabasa na dečji leš.
Dečji leš kom je ludak izvadio levo oko. Bože, kakvo jutro.
Stoja je, gledajući Šolea, toliko besnog da je mogao da iskida
šator na komadiće, ponovo pomislio da ga pokreću drugačiji
motivi.
Šole je želeo osvetu, dok je Stoja težio samo jednom cilju:
boljem životu. Nek ide sve dođavola, više od dvadeset godina je
gonio društveni talog samo da bi za taj trud u četrdesetoj bio
nagrađen licem nalik na trulu jabuku. Otečena koža, naborani
podočnjaci i ćelava ostrva na potiljku. To je cena koja se plaća
za neprekidno izlaganje stresu i hronični nedostatak sna. Ni to
ne bi bio problem kad bi posao donosio dovoljno novca zbog
kog bi žene zanemarile njegov spoljašnji izgled, ali nije bio te
sreće. Stoja je bio neženja. Kriminalci koje je lovio zarađivali su
za sat više nego on za mesec dana.
Šole želi osvetu. Ja želim debeo svežanj novčanica.
Da, dovraga. Stoja se, za razliku od ostalih, nije snebivao da
to prizna. Bila mu je muka od lopatanja govana obema šakama.
Njegov krajnji cilj bilo je administrativno postavljenje u policiji.
Želeo je fiksno radno vreme, veću platu i veliki sto, za kojim će
udobno sedeti.
Nek drugi kleči na kiši pored nagih ženskih leševa.
U ovom trenutku, od ostvarenja tog cilja delile su ga
svetlosne godine i mogao bi se ponovo naći u uniformi ako
uskoro ne dođe do nekih rezultata.
 „Moramo da pronađemo tog ludaka.“
Stoja je hladnim, vlažnim prstima potražio najlonsku vrećicu
u džepu pantalona. Čim patolog stigne – telefonom ga je
obavestio o specijalnoj prirodi leša – ući će u kuću, gde je
psiholog zbrinjavao supruga, i zatvoriće se u kupatilu. Nadao se
da će ga ono što ima u kesici držati budnim četrdeset pet sati...
Šta, kog đavola...
Čuo je promenu u okolini pre nego što ju je video. Kiša nije
padala po tlu, već po tvrdoj površini tik uz šator. Po plastici.
Preciznije, po kombinezonu kakav navlače forenzičari.
„Sranje! Šta taj nitkov radi ovde?“, rekao je Šole. Njegov
nemoćni bes je konačno pronašao gromobran. Novinar koji ih je
posmatrao s razdaljine na kojoj ih je mogao i čuti odavno je bio
trn u oku nekadašnjih kolega. Aleksander Zorbah ušunjao se u
vrt iz pravca Grunevalda. Stajao je pored ograde s čovekom koji
je bio za glavu niži od njega i mnogo mlađi. Fric, Frenk ili
Franc. Stoja se neodređeno sećao da mu je Zorbahov pomoćnik
predstavljen na konferenciji za štampu.
„Odjebi!“, dreknuo je Šole. Mašio se mobilnog, ali mu je
Stoja spustio ruku na rame.
„Ostani ovde. Ja ću se pobrinuti za njega.“

77

Stoja je navukao kapuljaču preko glave i izašao na kišu. Uprkos

sve jačoj ljutnji, bilo mu je drago što se makar nakratko udaljio
od žalosnog prizora u šatoru.
„Šta hoćeš?“, pitao je kad se našao oči u oči sa Zorbahom
kraj ograde. Mladi pomoćnik novinara crne hronike se povukao.
„Šta radiš ovde, dođavola?“
Nisu se rukovali, nije prošao kroz vrtnu kapiju niti je potražio
zaklon ispod drveta.
„Prvi sam?“, pitao je Zorbah. U njegovom glasu bilo je više
čuđenja nego zadovoljstva. Otkad ga je Stoja znao, Zorbah
nikad nije tražio medijsku pažnju. Zanimao se isključivo za
činjenice. Svoje valjano istražene priče nikad nije potpisivao
punim imenom i prezimenom kao većina novinarskih njuškala,
već anonimnim inicijalima. To sad nije bilo važno, pošto su svi
znali ko se krije iza slova A. Z.
Stoja je gurnuo vlažne šake u džepove pantalona.
„Da, prvi si, a ja se pitam kako ti je pošlo za rukom.“
Zorbah se nervozno nasmejao. Kosa mu je bila mokra, a šake
vlažne i crvene od hladnoće, ali to mu nije smetalo.
„Ma hajde, Filipe. Koliko dugo se znamo? Siguran sam da ne
želiš da čuješ kako sam se slučajno našao u komšiluku.“
„U forenzičkom kombinezonu i navlakama za obuću? Malo
sutra!“
Stoja je odmahnuo glavom. „Slučajno“ je tradicionalni
novinarski izgovor, pošto je prisluškivanje policijskog radija
krivično delo.
„Ne, Alekse, ovog puta neću ti progledati kroz prste. Želim
istinu, i neću da slušam sranja o tvojoj nepogrešivoj intuiciji.“
Zorbah je bio fenomen. Osetljivost njegovog „njuha“ u vreme
kad je radio sa Stojom često je znala biti neverovatna. Nije
završio studije psihologije, ali je bio jedan od najuspešnijih
policijskih pregovarača. Njegova moć zapažanja i talenat za
otkrivanje najsitnijih nijansi u emocionalnom stavu osoba iz
njegovog okruženja postali su legendarni. Šteta je što su ga
upravo te osobine upropastile na nadvožnjaku.
„Ne razumem šta hoćeš da kažeš“, rekao je Zorbah brišući
vlagu s obrva. „Znaš da od početka radim na ovom slučaju.
Ništa što sam pisao nije ti naškodilo. Naprotiv, dao sam sve od
sebe da ti budem od pomoći. Mislio sam da se razumemo.“
Stoja je klimnuo glavom. Obrub od veštačkog krzna na
kapuljači štitio ga je od krupnih kišnih kapi. Između njih se
razvila veoma plodonosna simbioza, iako je Zorbah zvanično
napustio policiju. Sastajali su se u nepravilnim vremenskim
razmacima, čak i sada, sedam godina posle incidenta. Tokom tih
nezvaničnih savetovanja, Zorbah je često isticao da mu je
najvažnije da ubrza Stojine istrage. Zauzvrat i u ime starih
vremena dobijao je ključne podatke, pre konkurencije.
Danas je Stojin bivši kolega prešao granicu.
„Prestani da se izmotavaš i reci istinu, Alekse. Otkud ti
ovde?“
„Savršeno dobro znaš.“
„Reci mi.“
Zorbah je uzdahnuo. „Prisluškivao sam vaš radio, dođavola.“
„Nemoj da me ljutiš.“
„Šta ti je?“
Stoja mu je stegao ruku. „To ja tebe pitam!“
Zorbah je prebledeo. Ugao usana mu se trznuo. Pokušao je da
se oslobodi, ali ne preterano energično. „Ne seri, čoveče. Ti si
prijavio 107.“
Stoja je žustro odmahnuo glavom. „Kao prvo, više ne
koristimo tu šifru. Kao drugo, izdato je naređenje posle
poslednjeg otkrića: sve što ima veze s Kolekcionarom očiju
mora biti prosleđeno sigurnim kanalima. Isključivo putem njih.
Mediji nam ionako vade dušu kroz slamčicu. Stvarno misliš da
bismo objavili tako osetljiv podatak preko radio-veze koju svako
može da prisluškuje?“
Grmljavina je zatutnjala u daljini. Nebo je postajalo sve
tamnije.
„Sereš?“, reče Zorbah u neverici. Prošao je prstima kroz
vlažnu kosu.
„Ne, nije bilo jebenog radio-saobraćaja. Nismo ga koristili.“
Stoja ga je posmatrao sumnjičavo i gnevno. „Pusti sad to,
Alekse. Reci mi istinu. Kako si, dođavola, saznao da smo ovde
pronašli telo?“

76

[13 SATI I 57 MINUTA DO ISTEKA ROKA]

ALEKSANDER ZORBAH

„Postaje sve gore“, rekao sam u ordinaciji. „Čujem glasove.“

Pitao sam se, kao i tokom prve posete, kuda odlazi novac koji
se sliva u privatnu kliniku iz džepova pacijenata. Psihijatrijski
institut je spolja izgledao prilično zapušteno. Iznutra je potreba
za renoviranjem bila još vidljivija. Tokom prethodnih poseta
sastao sam se s doktorom u tri različite ordinacije. Razlikovale
su se samo po veličini i rasporedu brojnih šara koje su krasile
zidove od tavanice do izgrebanog poda pokrivenog linoleumom.
„Proveo sam manje vremena od vas na univerzitetu,
gospodine Rote. Nisam stigao do posttraumatskih poremećaja, i
zbog toga vas pitam: postoji li neka veza...“
... S činjenicom da sam pre sedam godina ustrelio ženu?
Konsultant me je pažljivo pogledao preko stola. Ništa nije
rekao. Doktor Martin Rot bio je darovit slušalac. Ta osobina
predodredila ga je za psihijatra. Iznenadio me je slabašnim
osmehom. Ne sećam se da je ikada to uradio prilikom naših
susreta. Pomislio sam da se odlučio za uvođenje ove inovacije u
potpuno neprikladnom trenutku.
Njegov osmeh bivao je sve širi dok sam nervozno prekrštao
noge i čeznutljivo pomišljao na cigaretu. Izgledao je još mlađe.
Pri prvom susretu pomislio sam da je student, a ne stručnjak o
kom su pre nekoliko godina pisale moje novine. Lečio je
čuvenog psihijatra Viktora Larenca.
Potcenio sam ga, kao i mnogi pre mene, ali malo ko očekuje
da vodeći stručnjak na tako složenom polju kao što su
poremećaji ličnosti izgleda tako mladoliko. Rotova koža je bila
glatka, gotovo ružičasta, a beonjače belje od nove majice ispod
njegovog sportskog sakoa. Samo su nešto veći zalisci odavali
njegovu pravu životnu dob.
„Smirite se“, konačno je progovorio i izvadio tanku fasciklu
iz plastične kutije pored sebe, „za početak. Nemate razloga za
brigu.“
Nemam razloga za brigu? „Juče sam čuo nepostojeće glasove
na nepostojećoj policijskoj radio-frekvenciji, a vi mi kažete da
nemam razloga za brigu?“
Klimnuo je glavom i otvorio fasciklu. „U redu, pregledajmo
vašu medicinsku istoriju. Podvrgli ste se lečenju posle incidenta
na nadvožnjaku. U to vreme ste patili od ozbiljnog poremećaja
percepcije.“
Noćne more su se prelile u moj život.
To je bio najbolji opis onoga što mi se desilo. Mirisao sam,
čuo i na kraju video ono što me je prethodno proganjalo u
snovima. To nisu uvek bile žena i beba na nadvožnjaku. Na
primer, dve nedelje pre tragedije sanjao sam kako zaslepljujuće
munje tuku po zemlji neposredno iza mene u razmacima od
jedne sekunde. Trčao sam da bih sačuvao glavu, cepajući bose
tabane na stazi posutoj srčom i zarđalim konzervama. Prekasno
sam primetio da su me munje poterale ka deponiji s blistavim
zlatnim drvetom u sredini. Instinktivno sam potražio spas pod
njegovim granama.
Znao sam da drveće privlači munje i zaključio da sam
namamljen u zamku. Zaplakao sam, svestan da svakog trenutka
mogu biti spržen. Strašna stvar desila se dok sam stiskao drvo
drhtavim prstima. Osetio sam nešto lepljivo. Zavrištao sam
videvši da crvi ne mile samo po mojim šakama već i po čitavom
telu. S vriskom sam se probudio shvativši da su drvo i čitavo
đubrište samo skup buba, crva i larvi.
Ali kužno isparenje đubrišta ispunjavalo je spavaću sobu i
nakon što sam se probudio. Pritrčao sam prozoru. Širom sam ga
otvorio, ali ni tada nisam mogao normalno da dišem. U sobu nije
ušao svež vazduh već još odvratnog smrada. I munja je udarila u
drvo pored prozora, iako je bilo sunčano nedeljno jutro, bez
oblačka. Ono je eksplodiralo u silesiji crva. Uskovitlani stub se
pružao preko travnjaka prema našoj kući.
I baš kad su crvi počeli da se uspinju spoljnim zidom ka
meni, neko me je uhvatio otpozadi i odvukao s prozora.
Moji krici probudili su Niki. Ulili su joj strah u kosti. Kasnije
mi je rekla da joj je trebao čitav sat da se smiri.
„Odmah ste dobili lekove.“ Doktor Rot je okrenuo još jednu
stranu mog medicinskog kartona. „Dobili ste antipsihotike i bilo
vam je bolje. Simptomi su sasvim nestali posle dobre dve
godine.“
„Samo da bi se juče povratili.“
„Ne.“
Doktor Rot je podigao glavu s dosijea, s onim neobičnim
osmehom.
„Ne?“, iznenađeno sam ponovio.
„Vidite, prirodno je da ne mogu da se odvažim i ponudim
vam konačnu dijagnozu, s obzirom da se kratko poznajemo, ali
duboko sumnjam da još patite od šizofrenije.“
„Zašto?“
„Ne želim da istrčavam pred rudu. Molim vas da sačekate do
sutra. Dotad ću dobiti kompletne rezultate krvi i znaću potvrđuju
li moju sumnju.“
Klimnuo sam glavom iako nisam znao šta da mislim. Svaki
pacijent sigurno bi pozdravio Rotov preliminarni nalaz, ja nisam
mogao da se osmelim da poverujem u postojanje bezazlenog
objašnjenja za moje simptome. Ali, ako ne patim od poremećaja
percepcije, to znači...
... da su glasovi bili stvarni. I da je Kolekcionar očiju na neki
način povezan sa mnom...
Desno uvo mi je zazvonilo kad sam to pomislio, kao da me je
neko udario viljuškom za štimovanje po glavi. Jedva sam se
nasmejao, ustao i pružio ruku doktoru Rotu. Imao sam problema
s koncentracijom. Izašao sam iz ordinacije. Spremao sam se da
se vratim i potražim recept za pilule za spavanje – jedva da sam
trenuo u poslednje vreme – kad mi je mobilni u džepu pantalona
zavibrirao.
Pozovi me! Pisalo je u poruci. Zvonjava u mom uvu se
pojačala.
Brzo. Pre nego što bude prekasno.
Pretpostavljam da je moja trka sa smrću tad počela.

75

„Šta je bilo?“
Frenk se javio posle prvog zvona. Zvučao je uzbuđenije nego
što sam se ja osećao.
„Zabrinut sam.“
Zabrinut? Nisam mogao da se setim da mi je Frenk ikad
iskazao svoja osećanja. Obično se silno trudio da brbljivošću
skrene pažnju sa svog istinskog emocionalnog stanja. Na primer,
nazvao je svoj članak o zlostavljanju starih ljudi u staračkim
domovima „gerijatrijskom poveljom“. Ali ja sam čitao između
redova i zapazio snažan gnev i očajanje, pogotovo u pasusima o
dementnoj starici oboleloj od raka dojke, kojoj su uskraćivali
pilule za bolove pravdajući se velikim troškovima. Frenk je
citirao ciničnog bolničara koji je oduživao dug naciji u
zapuštenom staračkom domu: I kome će se ona požaliti? Njena
deca je posećuju jednom sedmično, ali ona toga nije svesna.
Znao sam da je bio ushićen kad je osoblje promenjeno nakon
objavljivanja članka, iako to nikad nije priznao.
„Gde si?“, brzo me je pitao.
„Istražujem“, rekao sam izlazeći iz klinike. Samo Niki je
znala za moje zdravstvene probleme. To mi je odgovaralo. „Šta
se, za ime sveta, događa?“
„Siguran sam da ti je poznato da su manjkavi posredni dokazi
u devedeset posto slučajeva uzrok grešaka u sprovođenju
pravde.“
„Molim te da me bar jednom poštediš lekcija i smesta pređeš
na stvar. O čemu si hteo da me obavestiš?“
„O tvom novčaniku.“
Prokletstvo. Uhvatio sam se za glavu. U žurbi sam potpuno
zaboravio da poništim kreditne kartice.
„Da li se policija javila?“, pitao sam gledajući u oblačno
novembarsko nebo. Temperatura se osetno spustila dok sam bio
u ordinaciji doktora Rota, ali bar kiša više ne pada.
„Došli su u kancelariju, pošto se nisi javio ni na mobilni ni na
fiksni.“
Znači, Stoja me je zato uporno zvao dok sam bio na putu do
doktora Rota. Nameravao sam da ga pozovem posle razgovora s
psihijatrom.
„Nemoj mi reći da mi je bankovni račun ispražnjen!“
„Desilo se nešto gore.“
Gore? Šta za vlasnika izgubljenog novčanika može biti gore
od pelješenja?
„Dođavola, možda ne bi trebalo da ti kažem ovo preko
telefona.“
Pogledom sam tražio kola na bolničkom parkingu. Bio je
primetno puniji u vreme ručka.
„Jesi li pijan ili naduvan?“
„Kad sam krenuo po kafu, slučajno sam ih čuo dok sam
prolazio pored Teine kancelarije.“
Tea! O čemu bi policajci razgovarali s mojom urednicom?
„Prestani da okolišaš, Frenk, i reci mi u čemu je problem.“
„Pa, ako nisam pogrešno čuo, tvoj novčanik je pronađen sa
svim što je bilo u njemu. Sa svom gotovinom.“
Neki idiot je parkirao džip s pogonom na sva četiri točka tako
blizu mog volva da sam morao da uđem sa suvozačeve strane da
mu ne bih oštetio karoseriju.
„Ali to su dobre vesti“, rekao sam.
„Malo sutra! Pronašli su tvoj krvavi novčanik blizu mesta
zločina. Negde u vrtu.“
Blizu mesta zločina?
To je nemoguće. Telefonski poziv mi se najedanput učinio
nestvarnim. Nisam mogao – ne, nisam želeo da verujem u ono
što mi je stažista upravo saopštio.
„U kom vrtu?“, pitao sam, iako je na to pitanje postojao samo
jedan odgovor.
 „U onom u kom su pronašli dečakovu majku“, rekao je Frenk
tiho. „Četvrtu koju je Kolekcionar očiju...“
Prekinuo sam ga pre nego što je završio rečenicu.

74

Nekako sam se uvukao iza volana. Zašto bih imao bilo kakvog
obzira prema nekom ko je bio tako nepažljiv da svojim velikim
kolima blokira prilaz mom vozilu? Mogao je bar da savije
retrovizor, veličine teniskog reketa.
Prisiljavao sam sebe da poštujem ograničenja brzine na
bolničkom parkingu, ali, čim sam krenuo Ulicom Potsdam,
dodao sam gas.
Razmišljaj. Moraš da razmišljaš.
Nikad nisam bio poznat po proračunatosti i uravnoteženom
ponašanju. Pre nekoliko meseci ukrstio sam koplja s
proizvođačem hrane, jednim od najvećih oglašivača u našim
novinama. Ponudili su mi novac da ne objavim neke odvratne
fotografije snimljene skrivenom kamerom u njihovoj klanici. Na
jednoj se videla krava podignuta čekrkom iz pretrpanog
kamiona, sa iščašenom prednjom nogom. Pristao sam da mi
isplati pedeset hiljada evra u gotovom. Objavio sam fotografiju
na prvoj strani, kao što sam od početka nameravao, i poklonio
novac dobijen za ćutanje udruženju za zaštitu životinja. Naše
novine su ostale bez jedne od najboljih mušterija, ja sam dobio
nagradu pres-kluba i ribanje od Tee.
Ali moja sadašnja nevolja se na jedan bitan način razlikovala
od pređašnjih, koje su uglavnom prouzrokovane mojom
plahovitošću: nisam znao čime sam pokrenuo lavinu koja je
pretila da me zatrpa.
Policija se pojavila u novinskom uredništvu. Ta reakcija se na
prvi pogled čini logičnom. Kriminalci koji imitiraju pse koji se
vraćaju svom izbljuvku nisu samo holivudski kliše. Kad god
čujem da je neki tip opažen na mestu ubistva, iako je ono
poznato samo policiji, zainteresujem se za njega i započnem
istraživanje.
Tu je i novčanik. Pretražio sam džepove u bolnici pre
nekoliko sati. Nije mogao da mi ispadne iz pantalona kod vile
Traunštajnovih zato što sam na sebi imao beli forenzički
kombinezon, koji je načinjen tako da spreči kontaminiranje
mesta zločina ijednom niti s odeće. Stoja me je video u njemu. U
najboljem slučaju mogao je da pretpostavi da sam ga hotimice
ispustio, ali je mnogo gora pretpostavka, koja me čini
sumnjivim, izglednija.
Moj mozak je bio poput kese kokica u mikrotalasnoj pećnici.
Bezbrojne misli su se sudarale i rasprskavale pre nego što bih
stigao da im se posvetim. Pre ili kasnije ću otići u policiju radi
ispitivanja, ali prvo moram da se saberem, da se smirim i
posavetujem s osobom od poverenja.
Pokušao sam da pozovem Čarli. Nije odgovorila na mobilni,
što je i očekivano. Nikad mi nije dala drugi broj – baš kao što mi
nije otkrila svoje pravo ime.
Obično bi me pozvala, prvom prilikom, ali danas nisam
mogao da čekam da se njen suprug udalji. Pozvao sam je još dva
puta. Gde si, prokletstvo?
Danima nisam razgovarao s njom.
Naša afera, ako bi se mogla tako nazvati, počela je onog dana
kad mi je Niki rekla da želi razvod. Okolnosti u kojima se desio
naš prvi susret nisu bile samo apsurdne već i sramotne.
Mogao bih za to da okrivim alkohol u krvi, koji je prešao
kritičnu granicu samo nekoliko sati posle konačnog sloma mog
braka. I želja da se osvetim svim nevernim ženama ovog sveta
verovatno je igrala neku ulogu. Mislim da sam otišao na to
mesto samo iz potrebe da se kaznim, kad sa zadrškom razmislim
o svemu.
Dok sam se skidao u predsoblju obloženom pločicama i
zaključavao odeću u ormarić, ubeđivao sam sebe da će to veče
biti početak nove ere u mom životu: etape bivstvovanja u kojoj
ću samo upražnjavati seks, bez ljubavi. Shvatio sam da sam
napravio budalu od sebe čim sam prišao baru.
To je bio moj prvi odlazak u svingerski klub, ali osećao sam
se kao da sam ga posetio već stotinu puta. Sve je izgledalo
onako kako sam zamišljao: crvena svetla bordela, nameštaj koji
ne bi izgledao neodgovarajuće u piceriji i zidovi ukrašeni
iznenađujuće čednim fotografijama nagih žena. Putokazi su
upućivali na saunu, podrum S&M i džakuzi. Odmah pored njih
nalazio se natpis: Karaj pa će svet karati s tobom.
Mali TV ekran iznad bara u središtu prostorije bio je
postavljen tako da korisnici „igrališta“ desno od šanka mogu da
gledaju pornić dok se pripremaju za akciju. Madraci pokriveni
lasteksom behu pusti pri mojoj prvoj poseti, ali je nekoliko
parova i usamljenih muškaraca sedelo za barom. Gotovo svi u
japankama, s peškirima prebačenim preko stomaka.
Iznenadio sam se što većina nije izgledala ni upola onoliko
loše kao što sam očekivao. Jedan mladi par je bio veoma
privlačan. Baš kao i vitka plavuša mokre kose koja je sela pored
mene. Kasnije sam saznao da je Čarli upravo uživala u trojki s
dva muškarca i da je svratila na piće pre odlaska kući, svom
suprugu, koji ništa ne sluti. Odmah je shvatila da sam prvi put u
klubu i još brže prozrela laž koju sam pripremio ako naletim na
neko poznato lice.
 Stideo sam se da kažem istinu – verovatno zato što nisam
hteo da tako lepa žena misli da mi je potrebna pomoć
svingerskog kluba, iako je to bilo potpuno iracionalno.
Nacerila se. „Dakle, došao si da istražuješ za novine.
Naravno, a ja sam inspektor za zdravlje i bezbednost.“
Bilo mi je đavolski teško da se usredsredim na razgovor, iako
su me roditelji rano upoznali sa životnim činjenicama. Čarli mi
je gola-golcata govorila kako ne oseća da „pripada“ tom mestu,
ali da je žena sa seksualnim potrebama i da se ne seća kad je
suprug pokazao zanimanje za nju. Zatim me je povela u obilazak
kluba. Pokazala mi je sobu uokvirenu prozorima, u kojoj je
nekoliko parova izmenjivalo partnere. Odvela me je do paravana
iza kog je nekoliko nagih muškaraca masturbiralo, gledajući
kako dve žene vode ljubav.
Te noći nismo imali seks, pa ni tokom sledećih susreta.
Platonski odnos koji smo uspostavili na tom mestu bio je gotovo
šizofren. Ali Čarli je insistirala da se viđamo u svingerskom
klubu i nigde drugde. „Zato što su ljudi ovde vrlo diskretni.“
Često smo se tamo sretali i razgovarali sve prisnije. Zbližili
smo se na najiskreniji mogući način. Iako ne onako kao što bi se
očekivalo od poznanstva sklopljenog u svingerskom klubu.
Satima smo razgovarali, dok su drugi posetioci opštili. Malo-
pomalo otkrio sam da je njen suprug zaradio pozamašno
bogatstvo zahvaljujući prodornoj inteligenciji. Saznao sam da je
koristio tu iznenadnu sreću da bi izigravao neotesanog dripca,
koji se redovno paranoično opija najskupljim svetskim pićima.
Brzo se promenio nakon stupanja u brak. Postao je ćudljiviji i
agresivniji. Prepuštao se napadima ljubomore i neprestano ju je
optuživao da ga vara – iako je do pre godinu dana bio prvi i
jedini muškarac u njenom životu. Išao je toliko daleko da je
očinstvo dovodio u pitanje i pretio da će joj oduzeti decu ako se
razvede od njega. Konačno je, posle ko zna kog udarca i uvrede,
odlučila da se saobrazi s njegovim otrovnim opisima i prvi put
poseti klub Hothaus.
To je bio čin čistog očajanja. Tako da se iznenadila kad je
shvatila da joj se to popustljivo okruženje dopada – iako takvo
osećanje nije uspelo da se odomaći u meni. Sve češći susreti s
njom doveli su do novog problema. U meni je narastalo osećanje
da će razgovori uskoro postati nedostatni, da će kucnuti čas u
kom više neću moći da zanemarim plamteći osećaj u utrobi, koji
se javljao kad god je Čarli bila u klubu bez mene. Desilo se ono
što sam hteo da izbegnem po svaku cenu: postao sam
ljubomoran. Ubrzo ću se zaljubiti ako ne budem poveo računa.
„Molim vas, pokušajte kasnije“, rekao je kompjuterizovani
glas na Čarlinoj sekretarici kad sam treći put pritisnuo dugme za
poziv.
Gnevno sam bacio mobilni na suvozačevo sedište.
Baš kad si mi zaista potrebna, pomislio sam i usredsredio se
na drum.
Naši brojni otkačeni randevui načinili su me Čarlinim
čovekom od poverenja – bio sam psiholog koji je ponekad
prekidao terapiju da bi se njegova pacijentkinja zabavila na
„igralištu“ sa seksualnim partnerom kom se dopala. Psiholog je
za to vreme pio džin-tonik za barom.
Satima sam te slušao. Čekao sam te.
Sad je meni bio potreban njen savet, ali sam brzo odbacio
ideju da se odvezem do Hothausa i proverim da li je tamo.
Proklet da sam ako to učinim.
Nije mi prvi put da se borim sam. Bilo mi je potrebno samo
jedno – mesto na kom ću se opustiti i razbistriti um, gde me niko
neće naći, sve dok to ne budem poželeo.
Ukratko, morao sam da potražim utočište na mestu koje sam
poslednji put posetio pre dve godine, kad sam pokušao da
ubijem majku.

73

[11 SATI I 51 MINUT DO ISTEKA ROKA

Prvi sneg počeo je da pada sat i po kasnije. Drugim rečima,

malčice prerano. Tragovi guma mog volva jasno bi se videli na
šumskom putu da sam čekao još nekoliko minuta. Sumnjao sam
da iko traga za mnom u Nikolskom. Šumovito, brdovito
prostranstvo između Berlina i Potsdama bilo je popularno među
izletnicima, ali na moju sreću, ne i zimi, pošto trajekt za
Paunovo ostrvo nije radio i oba restorana su bila zatvorena.
Svratio sam do stana da uzmem raviole u konzervi i
mineralnu vodu. U torbi za hitne slučajeve u prtljažniku imao
sam gaće, mobilni s pripejd-karticom koja nije registrovana na
moje ime (povremeno sam ga koristio, kad sam zvao doušnike
čije su linije mogle biti prisluškivane) i prenosni kompjuter.
Kako je moj novčanik završio na mestu zločina? Kad smo kod
toga, kako sam se ja obreo na tom mestu?
Pokušavao sam da potisnem pitanja na koja nisam imao
odgovor dok ne stignem u skrovište. Moji pokušaji su, naravno,
bili neuspešni.
Nisam mogao da ih zanemarim, baš kao što nisam mogao da
ignorišem trepćuće svetlo na telefonskoj sekretarici u svom
stanu. Stoja mi je ostavio nekoliko nervoznih poruka. Tražio je
da dođem u policijsku stanicu, što znači da nalog za moje
hapšenje još nije izdat.
 Kratak razgovor s gnevnom urednicom pokazao se jednako
neprosvećujućim.
„Gde si ti, dođavola?“, bile su Teine prve reči. Zvučala je
otrovnije nego inače.
„Reci Stoji da ćemo se naći kad se vratim u Berlin.“ Čuo sam
da je zalupila vratima između svog zastakljenog svetilišta i
uredništva pre nego što je odgovorila. Učinila je to samo da bi
slobodnije urlala na mene.
„Dovlači dupe ovamo, i to odmah, prijatelju moj. Nisi samo ti
u problemu. Na kocki je ugled ovih novina. Znaš šta će ljudi
misliti ako se pojavi i senka sumnje u postojanje veze između
naše novinarske zvezde i Kolekcionara očiju?“
Nije ni čudo što su njegove priče uvek tako dobro istražene
kad sam proizvodi činjenice.
Naravno da sam znao. Zato je bilo veoma važno da ne ušetam
nepripremljen u lavlju jazbinu. Iz ličnog iskustva znao sam šta
će se dogoditi kad se policija obruši na sumnjivo lice, pogotovo
bivšeg detektiva čiji dosije sadrži i podatak o sklonosti ka
nasilju. Postao sam ugledni sumnjivac uprkos svim naporima da
sačuvam anonimnost, zato što su me mediji, a ponajviše novine
koje su me kasnije zaposlile, proglasili herojem posle incidenta
na nadvožnjaku. Ta pažnja bila je neprijatna koliko i višesatna
ispitivanja kojima su me podvrgli istražni odbor i okružni
tužilac. Sad je još više komplikovala moj život.
Parkirao sam automobil pored table s obaveštenjem da je
oblast proglašena nacionalnim parkom i izašao.
Moja majka je pukom srećom pronašla put koji je vodio
istočno od table. Htela je da se prošeta do crkve u Nikolskom.
Pozlilo joj je za volanom pa se zaustavila. Pažljivije je osmotrila
okolinu dok se oporavljala od migrene. Zapazila je zaboravljeni
put kroz šumu, nešto širi od malog automobila i izostavljen sa
svih mapa. Veliko, palo deblo zaprečavalo ga je na samom
početku.
U Berlinu ima mnogo lepih mesta pored vode na kojima
možete da zaboravite da se nalazite u višemilionskom gradu.
Jedini problem je to što ona nikad ne nude privatnost. Što je neki
deo obale lepši, popularniji je među izletnicima. Majku je tog
dana skriveni put odveo do sićušnog, gotovo netaknutog dela
obale. Znala je da je otkrila retkost, skrivenu oazu usred
metropole. Glavobolja joj se, nakon pronalaženja tog mesta,
naglo povukla. Možda ju je to navelo da zadrži otkriće za sebe i
nikome ne govori o tom skrivenom pribežištu. U to doba nismo
znali da ne pati od migrene već od policitemije, neizlečive
bolesti koja zgrušava krv i slabi cirkulaciju.
Kad me je prvi put odvela tamo, uvideo sam da se deblo bez
mnogo napora može otkotrljati u stranu. Veliko trnovito žbunje
kraj puta pravilo je mnogo veće probleme. Krupno trnje ulivalo
je poštovanje.
Mnogo godina kasnije našao sam se na istom mestu. Izašao
sam iz automobila i ostavio uključene farove, da bih bolje video
u sve gušćoj tami. Mnoštvo pahulja kovitlalo se u žutim
svetlosnim zracima. Davale su magičan karakter čitavom
prizoru. Pažljivo sam ispitivao okolinu.
Nije bilo žive duše, samo su divlji veprovi, dvadesetak
metara dalje, rovarili po žbunju. Čak je i zujanje gradskog
saobraćaja naglo utihnulo, kao da sam isključio zvučnu pratnju.
U redu, kreći.
Gurnuo sam vlažno deblo, koje se pucketajući odvojilo od tla,
i s lakoćom ga otkotrljao u stranu.
Uverivši se da me niko nije video, vratio sam se u volvo.
Polako sam se uvezao u šumu. Trnje je grebalo karoseriju kao
nokti školsku tablu. Krpe snega padale su s drveća po šoferki.
Uključio sam brisače. Posle nekoliko minuta napustio sam
automobil da bih prikrio tragove. Vratio sam deblo na prvobitno
mesto, kao i žbunje, razgrnuto mojim automobilom. Bio sam
siguran da tajni put neće biti primećen, jer niko nije imao
nijedan razlog da istražuje ovo mesto kad tabla najavljuje
panoramske šetnje, restoran, crkvu i groblje na dobar kilometar
odavde. Ljudi su se ovde samo slučajno zaustavljali, kao što je
učinila i moja majka.
Vratio sam se u automobil i polako krenuo skrivenim putem.
Zaustavio sam se kad sam savladao oštru krivinu, izašao iz
vozila i skinuo tablice švajcarskim nožićem. Moj izlupani volvo
izgledao je kao olupina koju je nesavesni vlasnik ostavio u
divljini, ne mareći za štetu nanetu prirodnoj sredini. Šumar bi
nesumnjivo obavestio vlasti ako bi video vozilo, ali je malo
verovatno da bi i naišao po tako lošem vremenu. Sem toga,
nisam nameravao da prezimim tu. Želeo sam samo nekoliko
dana mira i tišine.
Ubacio sam tablice u prtljažnik, uzeo torbu za hitne situacije i
krenuo. Staza se sve više sužavala. Krivudala je niz blagu
nizbrdicu pa sam morao pažljivo da napredujem, da ne bih
izgubio ravnotežu. Čizme su mi se klizale po korenju okovanom
ledom, zbog kog je poslednji deo puta izgledao kao stepenište.
Srećom, setio sam se da ponesem baterijsku lampu, pa sam
uočavao krupnije kamenje i uspevao da izbegnem vlažne grane
jela, namerne da me ošamare po licu. Staza mi se činila dužom
nego prošli put, verovatno zbog teške torbe na ramenu. Bilo je
tek dvadeset do sedam kad sam se konačno zaustavio i pogledao
na sat. Do jezera sam stigao za samo pet minuta.
Tu je.
Shvatio bih koliki mentalni teret svakodnevno nosim na
leđima kad god bih izbio na rečnu obalu.
 Moje pribežište.
Na tom mestu tragedija je bila daleko od mene i mogao sam
da vodim relativno normalan život. Odmah sam se osetio
sigurnim, čak i pod gustim snegom i na dva stepena ispod nule.
Niki bi verovatno pripisala naglu promenu mog raspoloženja
magičnim silama ili paganskim energetskim poljima, ali je moje
objašnjenje bilo mnogo prozaičnije. Tu, u tom samotnom zalivu,
nikad mi se nije desilo ništa loše. Naprotiv, na tom mestu sam
proveo neke od najsrećnijih trenutaka, sam sa sobom, ne
podnoseći račune nikome.
Zbog toga sam tu dolazio kad god bi život počeo da mi
izmiče iz ruku. Kupio sam stari splav i tamo ga ukotvio. Shvatio
sam da jezero može biti moje skrovište još dok sam radio u
policiji.
Zrakom baterijske lampe osvetlio sam malo drveno plovilo
nalik na kutiju, nekoliko metara od mene. Ležalo je u uskom
zalivu okruženom vrbama čije su se grane nadnosile preko njega
čineći ga nevidljivim s jezera.
„Ponovo sam se vratio“, rekao sam spuštajući stvari. To je
bio deo starog, ustaljenog rituala koji je uvela moja majka. Uvek
je izgovarala te reči kad me je dotle pratila.
Ponovo sam se vratio...
Činilo mi se da promumlane reči odjekuju preko vode. Jezero
će se uskoro zalediti, što će dodatno smanjiti verovatnoću da iko
zaluta ovamo.
Vratio sam se na mesto koje ne delim ni sa kim. U svoje
utočište, čija lokacija nije poznata nikome, čak ni mojoj
porodici.
Za odraslog čoveka razmišljanje o tajnom skrovištu kao o
nečemu romantičnom nesumnjivo je apsurdno. Kao dete gradio
sam pećine ispod kreveta. Od jastuka i ćebadi. Zamišljao sam da
sam jedina osoba na svetu i snevao o dalekim ostrvima, kućama
napravljenim među visokim granama moćnih hrastova. Ovaj
skroviti zaliv verovatno me je podsećao na sva pribežišta koja su
postojala u mojoj detinjoj uobrazilji. Ako bih bio u potpunosti
iskren, rekao bih da je moja tajnovitost u vezi s ovim mestom
zaživela vlastitim životom.
Dugo sam se stideo da priznam pred prijateljima da bih radije
proveo vikend u divljini, sa svojim mislima, nego što bih im se
pridružio u pevanju navijačkih pesama na tribinama
Olimpijskog stadiona. Kasnije sam pronalazio ohrabrenje u
činjenici da imam tajno mesto na kom me niko neće tražiti ako
uzmem slobodan dan. Prvi put sam osetio goruću želju da s
nekim podelim tu tajnu kad sam sreo Niki. Prva faza
zaljubljenosti je još trajala, onaj period u kom vam partner
nedostaje iako spavate pored njega. Obećao sam joj romantičan
izlet: odvešću je do „mog zaliva“, s povezom preko očiju. Baklje
će osvetljavati splav kad ga bude prvi put ugledala.
Plan se izjalovio. Moja buba je crkla na pola puta do zaliva.
Stala je nasred raskrsnice, iznenada, bez ikakvog razloga, što je
potvrdio i mehaničar koji se dovezao na lice mesta. Nije
pronašao nikakav kvar. Stari auto, koji me nikada nije ostavio na
cedilu, oživeo je čim je okrenuo ključ u bravi. Nazovite me
idiotom, smatrajte me sujevernim, ali možda nisam bio imun na
Nikine zen-ideje kao što sam uvek tvrdio. Dakle, protumačio
sam taj događaj kao znak.
Nije suđeno. Nije suđeno da ikog odvedem tamo.
Duboko sam udahnuo hladni vazduh i prešao zrakom
baterijske lampe preko zapuštene drvene skalamerije.
Mnogo vremena je prošlo otkad sam radio na splavu. Plašio
sam se da neću tako brzo pokrenuti generator. Snaći ću se čak i
ako ne uspem u tome. Preživeću uz sveće i kuvaću na gas.
Hladnoća neće biti problem, jer je u salonu stara pouzdana
furuna. Hemijski toalet je radio bez električne energije.
Međutim, baš kad sam se spremao da podignem torbu,
raspoloženje mi se naglo promenilo. Mir i zadovoljstvo iščezli
su u trenu. Pošao sam ka splavu napetim, nervoznim korakom.
Uznemirenost je ustupila mesto strahu, koji je jačao kako sam
mu se približavao. Isprva sam pomislio da je strah iracionalan
zato što nisam mogao da identifikujem njegov izvor. Ali tada
sam ga video.
Tračak svetlosti.
Razum mi je nalagao da se okrenem i pobegnem. Dalje od
mog skrovišta. Od mesta za koje niko ne zna.
Niko osim osobe na splavu, koja je upravo zapalila cigaretu.

72

Za prvi članak koji sam objavio kao novinar crne hronike

intervjuisao sam stariji par kom su obili stan. Rekli su mi da im
krađa vrednih predmeta nije najteže pala – čak ni gubitak
nenadoknadivih stvari, poput porodičnih fotografija, suvenira s
odmora i dnevnika. Nepodnošljivo je bilo gađenje koje su osetili
kad su posle toga ušli u vlastitu kuću.
Te svinje su nam narušile privatnost – preturanjem po našim
fiokama, pipanjem našeg donjeg veša – disanjem vazduha u
naša četiri zida.
Sedamdesetdvogodišnji suprug je govorio, dok ga je žena
držala za ruku i pokretima glavom potvrđivala ono što je starac
pričao.
Nismo opljačkani, već silovani.
 Tada sam mislio da je njihova reakcija preterana. Sada, dok
sam nečujno koračao ka splavu, shvatio sam o čemu su govorili.
Šta god da me je čekalo u tamnoj unutrašnjosti splava uništilo
je osećaj bezbednosti, koji me je uvek dočekivao na njemu.
Otvorio sam najduže sečivo na švajcarskom nožiću. Do
glavne palube stigao sam hodajući na prstima. I baterijska lampa
će poslužiti kao sredstvo za odbranu ako se već loša situacija
pogorša.
Debele daske su zaškripale kad sam zakoračio na njih idući
ka kućici na palubi, koju sam nedeljama prepravljao u dnevnu
sobu.
Ako je provalnik u glavnoj kabini, presekao sam mu jedini
put za bekstvo – osim ako nije skočio u jezero kroz neki od
velikih prozora. Nije imao gde da se sakrije.
Moj splav nije bio veći od prostranije garaže. Pored kuhinjice
i još manjeg toaleta nalazile su se dve povezane prostorije.
Stajao sam ispred veće, kroz koju se moralo proći da bi se stiglo
do spavaće sobe na pramcu. Na ulaznim vratima, koja nikad
nisam zaključavao, u visini glave nalazilo se prozorče s više
okana. Oprezno sam provirio kroz njega.
Soba je bila u potpunom mraku, samo je crvena tačka lebdela
kao vatreni crv u levom uglu. Splav je bio toliko zaklonjen
drvećem i žbunjem koje je raslo oko prirodnog skrovišta da sam
jedva nazirao kvaku.
Zadržao sam dah. Osluškivao sam ritam srca, pripremajući se
za fizički sukob. Kad sam procenio da sam spreman, naglo sam
otvorio vrata. Uleteo sam u deo za stanovanje i povikao iz sveg
glasa: „Ruke uvis!“
Istovremeno sam uključio baterijsku lampu i osvetlio kauč
ispod prozora okrenutog ka jezeru.
Bio sam spreman na sve: za skitnicu koja se naselila na
splavu da bi se zaštitila od hladnoće; čak i na Stoju, koji je
nekako uspeo da pronađe moje skrovište pre nego što sam stigao
do njega.
Na sve.
Ali ne i na ovo.

71

„Blagi bože, da li ste ludi ili šta već?“

Devojka koju nikada pre nisam video raskomotila se na
kauču, u potpunoj tami.
„Prvo sam zamalo slomila vrat dolazeći ovamo, a sad ste me
nasmrt preplašili.“
Podigao sam desnu ruku i obasjao joj lice. Iznenadio sam se
što nije trepnula, niti je pokrila oči rukom. Nepoznata devojka u
poznim dvadesetim samo je sedela, tupo zureći u mom pravcu.
„Ko si ti, dođavola?“, pitao sam. Mogao sam da joj postavim
još dva pitanja: Šta radiš ovde? I kako si našla ovo mesto?
Njen tihi, izrazito hrapav glas se dobro slagao s cigaretom i
prilično muškobanjastim držanjem. Levi članak je prebacila
preko desnog kolena.
„Rekli ste mi da je u pitanju stvar života i smrti, a zatim me
pustili da čekam duže od sata...“
Kucnula je po velikom otvorenom satu na zglobu. Prelazila je
prstima preko ogoljenih kazaljki.
„... čini mi se da ste pijani.“
Prešao sam svetlosnim zrakom preko njenog tela.
Na sebi je imala tesne farmerke izrezane na kolenima i crne
padobranske čizme. Umesto zimske jakne odenula je nekoliko
šarenih džempera. Njena odeća je, koliko sam mogao da vidim
na oskudnom svetlu, bila neobična, ali ne i neuredna.
„Da li se poznajemo?“, prozborio sam oklevajući.
„Ne.“ Odgovorila je nakon što je nakratko poćutala. „Zato
sam i došla ovamo.“
Javila mi se neprijatna misao: imam li posla s maloumnicom?
Dom Vanze je nedaleko odavde, baš kao i Vald, klinika za
psihosomatske poremećaje.
Samo to mi je falilo.
Kako ću se, dođavola, otarasiti mentalno bolesne žene a da ne
privučem pažnju na sebe?
Sigurno je već traže.
„Vidite, ne znam ko ste, stoga bih vas zamolio da odete...“
Ućutao sam usred rečenice. Instinktivno sam zakoračio
unazad.
Isuse, šta to bi?
„Je li sve u redu?“, upitala je.
Ne, prokleto nije. Upravo sam uočio pokret pored kauča.
Misteriozna žena očigledno se nije sama uvukla na moj splav.
„Kog đavola tražite ovde?“, pitao sam. Puls mi se ubrzao pri
samoj pomisli na suočavanje s drugim uljezom.
„O čemu buncate?“, uzvratila je kao neko ko sumnja u moj
zdrav razum. „Vi ste me pozvali.“
Apsurdnost njene tvrdnje otupila je oštricu mog straha.
Izgledala je pomalo zbunjeno.
„Vi ste Aleksander Zorbah, novinar?“
Klimnuo sam glavom, ali ona ponovi pitanje s izvesnom
razdražljivosti, verovatno zato što nije videla moj pokret u
pomrčini.
„Da, jesam. Ali nisam vas pozvao.“
Niko nije mogao da te pozove. Niko ne zna za ovo mesto.
Niko osim...
Uzdahnula je i sklonila uvojak kose s čela.
„Ko mi je onda objasnio kako da stignem do ovog jebenog
mesta?“
Niko osim moje majke, ali ona već godinama preživljava
zahvaljujući aparatima.
Otvorio sam usta, ne znajući šta da kažem. Situacija je bila
neobjašnjiva. Dobio sam odgovor na prvo od milion pitanja pre
nego što sam izustio i reč.
Shvatio sam ko se ušunjao na splav s njom. Tačnije, kakvo
stvorenje.
Zrak baterijske lampe se spustio i osvetlio nešto na podu
pored kauča: dršku pričvršćenu na kožni am obmotan oko psa.
Nisam bio siguran da li je labrador ili zlatni retriver, ali sam
shvatio nešto drugo. Nešto što se činilo nemogućim.
Prišao sam kauču i uperio baterijsku lampu u ženine oči.
Prokletstvo...
Nije bilo sumnje. Sve kocke su se složile: podignuto staklo na
satu, pas u amu, njena priča da je pala na putu ovamo.
Šta se ovde dešava?
Odgovor mi se činio još zagonetnijim. Iznedrio je novo
pitanje. Kako je ova bezimena žena stigla do mog splava?
Znao sam da neće trepnuti ako nastavim da joj upirem
svetlost u zamagljene oči.
Žena koja je otkrila moje skrovište bila je slepa.
 70

Vetar je duvao, a talasi pljuskali o trup u nepravilnim

razmacima. Sneg je nečujno padao kad sam stigao do splava. Još
nije bilo znakova oluje, ali su daske ispod mojih nogu počele da
se krive i mrdaju.
„Biće bolje da krenem“, rekla je moja misteriozna gošća.
Zapalio sam staromodnu parafinsku lampu, koju bih uvek
napunio i ostavio na prozorskoj dasci pre odlaska.
„Ne, ne tako brzo.“
Spustio sam lampu na stočić za kafu, ispred slepe žene.
Drhtavo, sumporasto, žuto svetlo preobrazilo je čitavu prostoriju
u kjaroskuro, igru senki.
Promenio sam prvobitnu procenu o godištu nepoznate kad
sam je bolje pogledao. Nije imala više od dvadeset pet. Spustio
sam pogled na njene veoma prljave čizme. Krasile su ih šarene
slike nagih Japanki. To joj je dobro stajalo, zato što je zbog
zategnute kože, visokog čela i široko razmaknutih očiju malo
podsećala na Azijku. Mnoštvo crvenih dredova privlačilo je
najviše pažnje.
Moj otac bi je sigurno opisao kao pankerku. Moja majka,
nesumnjivo manje sklona osuđivanju, verovatno bi brinula što
tako lepa cura uništava kosu bojeći je, ali ne bi joj to rekla.
„Voleo bih da vas ispratim“, rekao sam. „Ali prvo mi
odgovorite na neka pitanja.“
„Na primer?“
Ko vas je pozvao? Ko vas je poslao ovamo? Šta ste mislili da
ćete dobiti ako me ovde sačekate?
 „Počnimo s vašim imenom.“
„Alina.“
Pipala je po crnom rancu između dugih nogu. „Zovem se
Alina Grigorijev, i dosta mi je nerviranja za jedan dan.“
Njen dah je bio vidljiv. Dotad nisam bio svestan hladnoće na
splavu. Založiću vatru čim ostanem sam.
„Šta želite od mene?“, pitao sam.
„Ponoviću, za slučaj da me prvi put niste čuli, gospodine
novinaru: vi ste me ubedili da dođem ovamo.“
Pretvarala se da drži telefon i progovorila izmenjenim
glasom: „Sedite na autobus kod Nikolskog puta. Ostanite na toj
strani druma i hodajte do sledećeg skretanja desno.“
Ovo je nemoguće, pomislio sam dok mi je detaljno opisivala
put koji sam malopre prešao.
„Posle izvesnog vremena stići ćete do skretanja. Nastavite
dok ne dođete do palog drveta, bla-bla-bla...“
Potpuno nemoguće...
„To nisam bio ja“, rekao sam. Upinjao sam se da ostanem
priseban.
Ko zna za ovo mesto osim mene?
Ko bi želeo da priredi tako okrutnu šalu meni i slepoj
devojci?
Oklevao sam posmatrajući priliku na kauču, s obnovljenim
nepoverenjem. „Siguran sam da možete da čujete da nisam
osoba koja vas je pozvala.“
„Zašto?“
„Pa zato što ste...“
„Zato što sam slepa?“, rekla je s uvrnutim osmehom.
„Očekivala sam da će novinar istraživač biti bolje obavešten.“
Odmahnula je glavom kao da je razočarana. „Budalasta je
zabluda da svi slepi ljudi bolje čuju. Mi smo, naravno, više
usredsređeni na sluh, zato što nam vizuelni signali ne skreću
pažnju, i zato što druga čula često kompenzuju našu
nemogućnost da vidimo. Ali to nas ne čini automatski slepim
miševima. Sem toga, Svaka slepa osoba je priča za sebe.“
Uhvatila se za dršku psećeg ama i ustala.
„Na primer, dobar mi je samo prostorni sluh. Na osnovu eha
svog glasa mogu da procenim da između moje glave i tavanice
ima mesta za gajbu piva. Isto tako znam da bih nakon četiri
koraka udarila u drveni zid.“
Zvučiš malo udareno, pomislio sam, ali ništa nisam rekao.
„Slabo prepoznajem glasove“, nastavila je. „U problemu sam
kad me neko na ulici pozdravi sa ‘Zdravo’ ili ‘Ja sam’. Često mi
je potrebno izvesno vreme da identifikujem ljude po glasu. To se
odnosi na bliske prijatelje i pacijente koje godinama lečim.“
„Pacijente?“, zgranuto sam rekao gledajući dugi predmet u
njenim rukama, teleskopski štap.
„Ja sam fizioterapeutkinja.“
Napipala je nogu stočića štapom. „Bolje prepoznajem ljude
po telu nego po glasu.“ Blago je cimnula dršku. „Hajde, Tom
Tome, idemo.“
Tom Tom? Načas sam se zamislio nad otkačenim smislom za
humor, koji ju je nagnao da nazove psa vodiča po sistemu
satelitske navigacije.
Pas je smesta reagovao.
„Hej, stanite, nemojte toliko da žurite“, rekao sam kad je
počela da me obilazi. „Neću vam dozvoliti da odete dok mi ne
kažete zašto ste došli. Taj čovek koji vas je zvao...“
... koji se pretvarao da je Aleksander Zorbah i koji zna gde je
moje skrovište...
„... možda vas je domamio ovamo, ali to ne objašnjava zašto
ste mu dopustili da vas na to nagovori.“
 Da i ne govorimo o tvom stanju, pomislio sam.
„Kakvom dobitku ste se nadali kad ste došli da me vidite?“
Zastala je. Zvučala je umorno, kao da mi po stoti put
saopštava istu stvar.
„Smatrala sam da mi je dužnost da dođem, da kasnije ne bih
imala šta sebi da prebacim. Znaću da sam prevrnula svaki
kamen. I iskreno sam verovala da ste me pozvali zato što ste se
zanimali za moje dokaze. Redovno čitam vaše članke, her
Zorbah.“
„Kakve dokaze?“
Nisam mogao da pročitam izraz njenog lica u senci. Ionako
nisam znao u kojoj meri lica slepih ljudi svedoče o njihovim
osećanjima.
„Juče sam bila u policiji. Ispričala sam im sve što sam znala,
ali me idioti nisu ozbiljno shvatili. Morala sam da dam izjavu
nekoj budali koja nije imala ni svoju kancelariju.“
„O čemu ste pričali?“
Uzdahnula je. „Ja sam fizioterapeutkinja, kao što sam vam
rekla. Većina mojih pacijenata su stalne mušterije, ali me je juče
posetio nepoznati čovek. Nije imao zakazan tretman. Žalio se na
ozbiljne bolove u lumbalnom predelu.“
„I?“ Moje nestrpljenje je raslo.
„Počela sam da ga masiram, ali sam ubrzo morala da
prekinem.“
„Zašto?“
Talasi su zaljuljali splav. Pogledao sam u prozor okrenut ka
jezeru, ali napolju je bio mrkli mrak.
„Iz istog razloga i razgovaramo. Shvatila sam ko je on.“
„Pa, ko je on?“ Stomak mi se zgrčio i pre nego što sam čuo
odgovor.
„Osoba o kojoj tako često pišete poslednjih nedelja.“
 Na trenutak se ućutala. Činilo mi se da se hladnoća oko mene
pojačava.
„Prilično sam sigurna da je muškarac kog sam juče masirala
Kolekcionar očiju.“

69

Suve vrbove cepanice bučno su pucketale u furuni. Brzo sam je

založio kad sam ubedio Alinu da ostane.
„Ostaću još deset minuta“, rekla je najzad. Zatim će morati
da se ukrca u autobus koji vozi do centra grada na svaki sat.
Nisam joj ponudio da je odbacim kući volvom. Jednostavno
nisam znao šta da mislim o njoj i čitavoj situaciji.
Zatvorio sam čađava vratanca furune s prozorčetom. Treptavi
plamenovi u kojima sam uvek uživao gledajući ih odavali su
topli sjaj, zajedno s parafinskom lampom.
Da radim. Ili da sredim misli...
Ali ovog puta nisam iskusio olakšanje i sigurnost koje sam
obično osećao kad bih seo za stočić ispod prozora okrenutog ka
obali. Bio sam nervozniji nego u minutima pre slanja članka,
dok sam kucao poslednje redove, boreći se sa časovnikom i
simptomima odvikavanja od nikotina, koji su me spopadali
otkad je Tea zabranila pušenje u redakciji.
„Hoćete li kafu?“, pitao sam i otišao do kuhinjice na
suprotnoj strani odaje. Sastojala se od minijaturne radne
površine, s gasnom ringlom, dva ormarića i sudoperom.
„Crnu“, dobio sam šturi odgovor. Alina je bila mnogo
pribranija od mene, iako se i po njenoj glavi vrtelo mnoštvo
pitanja. Naposletku, nalazila se u divljini s potpuno nepoznatim
muškarcem.
Uz to je i slepa!
Upalio sam gasnu ringlu.
„Rekli ste da ste prepoznali Kolekcionara očiju?“, progovorio
sam dok sam tražio instant kafu. Pokušao sam da ne zvučim
podrugljivo, što nije bilo lako. „To znači da niste sasvim slepi?“
Znao sam, otkad mi je majka oslepela nakon moždanog
udara, da većina ljudi gaji pogrešnu predstavu da svi slepi ljudi
žive u tami. U Nemačkoj ste zvanično klasifikovani kao slepi
ako registrujete manje od dva procenta onoga što opaža osoba s
normalnim vidom. Dva procenta mnogo znače onima koji su
pogođeni slepilom, ali mi nije bilo jasno kako je Alina s takvim
vidom videla Kolekcionara očiju.
Četiri žene, troje dece – sedmoro mrtvih za samo šest meseci.
A nema čak ni foto-robota serijskog ubice!
Odmahnula je glavom.
„Šta je sa siluetama, senkama i sličnim stvarima?“, pitao sam.
„Ne. Nema silueta, boja, munja niti bilo čega sličnog. U mom
slučaju je sve otišlo. Što će reći...“ Oklevala je. „Sve osim
osetljivosti na svetlost i tamu. Barem sam to zadržala.“
Zadržala...
Znači da nije slepa od rođenja.
Voda u čajniku počela je da vri. Sipao sam nešto instant kafe
u šolju.
„Malopre, kad ste mi uperili svetlost u oči, osetila sam je, kao
da je propuštena kroz veoma debelu zavesu. Ne mogu da
razaznam ništa iza nje, ali osećam promenu.“
Osmehnula se.
„To mi mnogo pomaže u svakodnevnom životu. Na primer,
mogu da razlikujem doba dana. Zato uvek tražim mesto pored
prozora u avionu. Većina stjuarda ne shvata zašto to radim – u
stvari, jedan je pokušao da me premesti, ali sam mu rekla da se
nosi dođavola. Nema ničeg lepšeg od snažne sunčeve svetlosti
odbijene o oblake. Šta vi mislite?“
Potvrdio sam, iako tokom poslednjeg leta nisam ni pogledao
kroz prozor. Svih pedeset minuta putovanja do Minhena utrošio
sam na pripreme za razgovor.
Odneo sam šolju do stočića. Spustio sam je pored pepeljare i
seo na staru kožnu fotelju pod pravim uglom u odnosu na kauč.
„Kako ste prepoznali Kolekcionara očiju?“
Kako, kad vidiš samo senku na mrežnjači?
Osmehnula se. „To je pitanje za milion evra, zar ne?“
Ćutao sam. Posle stotinu intervjua stekao sam instinkt koji mi
je govorio kada da pustim nekog da govori, a kada su pitanja
neophodna.
„Pa, da vidimo koliko dugo ćete me slušati ako vam odmah
kažem. Policajac se juče ponašao prema meni kao prema
maloumnici. Nije mi dozvolio da razgovaram s dežurnim
detektivom.“ Grizla je donju usnu. „Iskreno, ne mogu da ga
krivim. I meni je teško da poverujem.“
„U šta vam je teško da poverujete?“
Glasno je uzdahnula i preklopila šake na potiljku. Zagledala
se u tavanicu nevidećim očima.
„Tako je nepošteno. Sranje, nisam ovo htela.“
„Šta?“
Nije odgovorila.
„Šta niste hteli?“, nisam odustajao.
„Još od treće godine – posle nesreće koja me je lišila vida –
borim se da ne budem tretirana kao invalid.“
Ponovo je duboko uzdahnula.
„U to vreme živeli smo u Sjedinjenim Državama. Moj otac je
radio na velikim gradilištima u Kaliforniji. Kruti nemački
inženjer oženio se krutom Amerikankom ruskog porekla.
Roditelji su odbili da me pošalju u specijalnu školu. Trebalo im
je šest meseci da pribave dozvolu da me upišu u Hilvud, da
pohađam nastavu s drugarima koji vide.“
Tiho se nasmejala. Skupio sam prste da ne bih nestrpljivo
dobovao po fotelji. Trebalo mi je izvesno vreme da shvatim
koliko je glupo što sam se plašio da bi mogla opaziti moje
plamteće uzbuđenje.
„Od njih sam nasledila sklonost da guram napred najvećom
mogućom brzinom.“ Raširila je ruke kao da će obuhvatiti čitav
splav. Pretpostavljam da je htela da kaže da bi teško stigla dovde
da nije bila spremna da se upusti u nesmotrene avanture.
„Ja sam ono što psiholozi zovu slepi ekstremista. Veoma rano
sam naučila da vozim bicikl. Šetam se sa psom i bez štapa kad
god mogu. Prošle godine bila sam na skijanju. Dođavola, stalno
sam padala, samo da se ljudi ne bi ponašali prema meni kao
prema gubavcu. A sad mi se desilo ovo sranje.“
Sklopila je šake na krilu i podigla kapke.
„Ovo nema nikakve veze s činjenicom da sam slepa, je l’
jasno? U detinjstvu sam pokušala da se poverim ljudima.
Roditeljima, babi, bratu. Ali niko mi nije poverovao. Prijatelji su
mislili da ih zavitlavam. Moja majka se veoma zabrinula i
poslala me dečjem psihologu. Lagala sam ga – rekla sam da sam
sve izmislila samo da bih skrenula pažnju na sebe. Dođavola,
slepilo je bilo dovoljna stigma. Nisam želela da ljudi pomisle da
sam luda. Odonda to nikom nisam pomenula.“
Nisam mogao da je ne upitam: „Šta niste pomenuli?“
„Ćutala sam o tome gotovo dvadeset godina. Štaviše, doveka
bih držala gubicu zatvorenu da nije bilo te sirote dece.“
Ponovo smo stigli do tačke u kojoj bi pitanje preseklo njeno
izlaganje umesto da je ohrabri.
 „Imam dar.“
Zadržao sam vazduh i prisilio sebe da je ne prekidam.
„Znam da zvuči ćaknuto. Ne verujem u okultno, ali to je
činjenica.“
Kakav dar? – pitao sam se.
„Vidim prošlost.“
„Šta vidite?!“
Toliko o mojoj samokontroli. Naljutio sam se na sebe zato što
nisam zauzdao jezik. Mislio sam da sam razbio čaroliju
nesmotrenom reakcijom i da će umuknuti. Ona se samo
rezignirano osmehnula.
„U ovakvim trenucima poželim da mi se vid vrati samo da
bih videla izraz kakav je nesumnjivo na vašem licu. Kladim se
da zurite u mene kao da sam vanzemaljac.“
„Nije tako“, lagao sam. Polako sam odmahnuo glavom. Želeo
sam da nastavi.
„Ja sam fizioterapeutkinja specijalizovana za šijacu.“
Šijacu?
Maglovito sam se sećao Nikinog poklona za moj trideset peti
rođendan: šijacu masaže. Očekivao sam da će me moćne šake
masirati mirišljavim uljima i kremama, da će mi izgnati napetost
iz vrata, uz pratnju prijatne muzike za opuštanje. Umesto toga
sam se opružio na tvrdom podu Azijkine ordinacije. Koščata
stara Kineskinja savijala je moje ekstremitete u tako apsurdnim
položajima i tako snažno pritiskala izvesne delove moje
anatomije da su mi oči zasuzile. Žustra masaža tačaka za pritisak
nije podrazumevala samo upotrebu prstiju već i čitavog tela,
kolena, laktova i pesnica – čak i njene brade. Posle tretmana bio
sam napet, umesto opušten. Sklupčao sam se, ubeđen da sam za
dlaku izbegao paraplegiju.
„To mi se dešava veoma retko, i još nisam uspela da otkrijem
okidač tog mehanizma. Činjenica je da mi fizički kontakt s
nekim ljudima omogućava da vidim njihovu prošlost.“
Aha...
Ovog puta uspostavio sam kontrolu nad svojim glasom.
Zvučao sam u potpunosti neutralno kad sam rekao: „I juče vam
se to desilo?“
Klimnula je glavom. „Trebalo je da izmasiram tog čoveka, ali
morala sam da odustanem. Jedva da sam ga dotakla kad me je
probolo nekakvo svetleće koplje. Bilo je zaslepljujuće sjajno –
sjajnije od nekoliko zapamćenih slika iz vremena pre nesreće.“
Pročistila je grlo.
„Sevanje je uminulo. Videla sam šta je učinio detetu bez
svesti. I ženi.“
Podigla je ruku. Imao sam nestvarni osećaj da gleda kroz
mene.
„Bože, videla sam kako joj lomi vrat.“

68

„Videli ste ga?“

Furuna je isijavala prijatnu toplotu. Iznenadio sam se kad se u
meni javila želja za povratkom jetke hladnoće koja me je
dočekala na splavu. Bilo mi je prevruće. Grlo me je bolelo. Da
bude gore, blago pulsiranje u levoj slepoočnici najavljivalo je
migrenu.
Alina je klimnula glavom. „Već sam vam rekla da nisam
rođena slepa. Da jesam, ne bih imala nikakvu predstavu o
svetlosti, boji i oblicima, u mojim snovima ne bi bilo slika.
Sastojali bi se samo od zvukova, mirisa i – naravno – taktilnih
utisaka.“
Iznenadila me je spoznaja da nikad nisam razmišljao o
snovima slepih ljudi. Shvatio sam da ljudi koji nikada ništa nisu
videli, žive u prilično drugačijem svetu od mog. Tama me ne bi
sprečila da imam jasnu ideju vetra, talasa i šume, kakvu sam
imao na staroj kožnoj fotelji na kojoj sam sedeo, ako bih
zatvorio oči i slušao vetar, talase i grane koje se sudaraju oko
splava. Moj um zamenjuje slike koje ne može da vidi
uspomenama na stvarnost, koje osoba slepa od rođenja nije
mogla steći.
Skrenuo sam pogled s Aline. Upravio sam ga na pahulje koje
su se topile na prozorskom staklu. Zapitao sam se kako opisati
sneg slepom čoveku, koji ne zna šta znači reč „belo“.
„Ali nekada sam videla“, prenula me je iz razmišljanja. „Ne
zaboravite da je to bilo pre dvadeset godina i da uspomene
blede. Uspomene na bratovljevo lice ili pogled s našeg prozora
dok pada kiša. Jedva da se sećam kako izgledaju kiša i bare po
kojima sam volela da skačem.“
Nakratko je zaćutala. Pipala je po stolu između nas, tražeći
nedirnutu šolju kafe. Potrajalo je dok ju je uhvatila i prinela
usnama. Prislonila ju je uz bradu i nastavila da priča, ne otpivši
ni gutljaj.
„Neizbrisivo urezana u mom mozgu je samo slika mojih
roditelja. To su jedina lica koja verovatno nikad neću zaboraviti.
Zbog toga sam ogorčena koliko i zahvalna.“
„Ogorčena?“
„U mojim snovima i vizijama“, odvratila je Alina s
izgubljenim izrazom, „svi ljudi izgledaju isto i svi imaju
fizionomije mojih roditelja. Verujte mi kad vam kažem da je to
odista gadno, pošto su moji snovi gotovo bez izuzetka noćne
more. Scene koje vidim su toliko strašne da bi većina normalnih
ljudi zbog njih potražila pomoć psihoterapeuta.“
Napokon je otpila dugački gutljaj kafe i slabašno uzdahnula.
„Dovoljno je loše sanjati kako neki muškarac navlači kesu
preko glave žene i gleda kako se ona guši i oči joj iskaču iz
duplji dok pokušava da udahne, a usta joj ispunjava plastika...“
Progutala je knedlu. „Stvarno je strašno kad ta žena ima oči i
usne vaše majke. Moli za milost – očajnički, ali ubica ne sklanja
omču svezanu oko njenog vrata zato što je patološki sadista.
Sadista koji izgleda baš kao vaš otac, koji vas je ujutru vodio u
obdanište i uspavljivao noću pričajući priče.“
Zakašljao sam se kad se knedla iznenada stvorila u mom grlu.
„Ali niste došli ovamo zbog sna?“, oprezno sam upitao.
„Nisam.“ Spustila je šolju na sto. „Ne znam kako bih to
nazvala. Možda vizijom. Ili retrospektivom.“
Retrospektivom?
„Otkud znate za taj izraz?“
„Ovo će vas možda iznenaditi, her Zorbah, ali posedujem
televizijski uređaj. Čak ga i uključujem, iako to ima sve manje
smisla. Nekada sam na osnovu dijaloga mogla prilično dobro da
pratim zaplet, a sad u prvih deset minuta čujem samo muziku i
zvukove. Mislim da filmovi sve više postaju vizuelni. Je l’
tako?“
Verovatno. Ni o tome nikada nisam razmišljao.
„Zbog toga često zovem Džona u goste. On je stari prijatelj iz
Amerike. Već pet godina živi u Berlinu, kao i ja. Velika je šteta
što je gej, pa ne radimo ništa nedolično, ali on bar vidi. Uvek mi
govori šta se dešava, stoga znam da filmovi ponekad izvode
salto preko glave. Boje se promene, a radnja uspori. Ponekad se
može videti kratki osvrt na prošlost. Retrospektiva je drugi naziv
za to. Jesam li u pravu?“
Promumlao sam nešto u znak saglasnosti.
 „Imala sam retrospektivna iskustva uporediva s tim.“
Podigao sam obrve. „Da li se drogirate?“
„Retko.“ Pokazala je na oči. „Neki slepi ljudi idu kod
psihoanalitičara, ali većina se snalazi sama. Obično skrećem
misli s problema druženjem s muškarcima, ali jednom sam se,
kad ni to nije pomoglo, okrenula starim i oprobanim
psihodeličnim drogama.“
Nasmejao sam i rekao da znam šta to podrazumeva, pošto
sam pre nekoliko meseci napisao članak o istoriji LSD-ja.
Halucinogen je sredinom dvadesetog veka prodavan u
psihijatrijske svrhe. Opasnost od njega je percipirana tek
sedamdesetih godina, nakon čega su zabranjena sva istraživanja.
„Znam šta mislite“, rekla je sa osmehom. „Nije ni čudo što
žena koja se udara vidi duhove. Ali digla sam ruke od teških
stvari. Nedeljama nisam popušila džoint. Dakle, znam o čemu
govorim. Juče sam doživela retrospektivu dok sam masirala
Kolekcionara očiju.“ Kucnula se po čelu. „Našla sam se u
njemu. U njegovoj glavi, i videla ono što je učinio.“
Nagnuo sam se prema njoj, razmišljajući šta da učinim.
Instinkt mi je poručivao da na ovom mestu okončam razgovor,
ali je ono malo što mi je Alina rekla potaklo više od moje
novinarske radoznalosti.
Kao novinar crne hronike, često sam imao priliku da
intervjuišem poremećene ljude. To nije nikakvo čudo, pošto sam
se specijalizovao za nerešene slučajeve s primenom nasilja.
Razgovarao sam s psihološki slomljenim žrtvama, s dementnim
seksualnim prekršiocima, koji su nepokolebljivo tvrdili da su
nevini i da su se pokoravali glasovima u svojoj glavi.
Intervjuisao sam desetogodišnjeg bolničkog pacijenta koji je bio
ubeđen da je u prethodnom životu bio serijski ubica. Dečak je,
na užasavanje njegovih advokata, bio u stanju da potvrdi svoju
priču, upućujući policiju do ostataka ljudi koju su ubijeni u
potpunom u skladu s njegovim opisom. Niki je bila razočarana
kad smo otkrili da se iza toga ne krije nikakva natprirodna sila.
Bio sam siguran da postoji logično objašnjenje i za Alinine
maštovite tvrdnje.
Baš kao što mora postojati objašnjenje kako sam čuo glasove
na policijskoj radio-frekvenciji, kako je moj novčanik dospeo na
mesto zločina i zašto je neko, predstavljajući se kao ja, namamio
slepu devojku na moj splav.
Najverovatniji odgovor na poslednje pitanje jeste da ona laže
ili pati od neke mentalne bolesti.
Na primer, šizofrenije.
„Šta ste zapravo videli, Alina“, pitao sam, rešen da istrajem u
dosad najmisterioznijem intervjuu, „dok ste masirali
Kolekcionara očiju?“

67

„Od samog početka imala sam loš predosećaj. Čovek je

anonimno stupio u kontakt sa mnom putem mog veb-sajta.
Predstavio se kao Tim.“
Tim? Stomačni mišići su mi se zgrčili, kao i uvek kad bih čuo
to ime.
Moje nevoljno „O, ne...“ protumačeno je na pogrešan način.
„Da li vas iznenađuje što slepi ljudi koriste internet?“
Popustljivo se osmehnula. „Postoje sistemi koji čitaju stranice
naglas, ako se dobro programiraju. Moj kompjuter ima i displej
koji prebacuje tekst na Brajevu azbuku.“
„Nastavite priču o vašem pacijentu“, rekao sam.
 O Kolekcionaru očiju.
„Jedva da je izgovorio koju reč kad se pojavio“, rekla je
Alina. Izvadila je novu paklicu cigareta iz ruksaka, koji se
ponovo našao pored njenih nogu. Izgleda da je i njen pas sa
zanimanjem uporedivim s mojim pratio njeno vešto skidanje
omota, istresanje cigarete iz paklice i paljenje.
„Samo je šaptao – rekao je da ne može da govori zbog upale
glasnih žica. Ali njegova leđa su bila glavni problem. Očigledno
ih je ozledio dok je nešto dizao.“
Javila mi se slika senovite prilike muškarca koji nosi ukočeno
telo.
Oblačak duvanskog dima prošao mi je pored nosa i podsetio
me na beskorisni nikotinski flaster na ruci. U tom trenutku bih
ga bez zazora zamenio za pravu stvar.
„Otišla sam u kupatilo da operem ruke. U povratku sam
nožnim palcem udarila u tešku saksiju s kućnom biljkom.“
Povukla je dug dim. Govor njenog tela me je zbunjivao, ali
nisam mogao da odredim zašto.
„Bila sam van sebe od bola“, nastavila je. „I dezorijentisana,
zato što me osećaj orijentacije nikad nije napuštao, ne u mom
okruženju. U njemu sam mogla da se snađem i slepa.“
Osmehnula se. „Pada mi na pamet da ju je namerno pomerio da
bi me testirao.“
Ubica je potpuno paranoičan ako je uradio tako nešto,
pomislio sam. Nema svedoka ni foto-robota. Zašto bi
Kolekcionar očiju igrao na sigurno sa slepom ženom kad niko ne
može da ga identifikuje?
Alina je ponudila objašnjenje, kao da sam naglas razmišljao.
„Ne zaboravite da ljudi koji me ne poznaju znaju biti
nemarni. Otpustila sam tri čistačice jer nisu doslovce pratile
moja uputstva. Rekla sam im da, za ime božje, ništa ne
pomeraju.“
Okrenula je glavu ka meni. Nakratko mi se učinilo da želi da
me pogleda u oči.
„Stisnula sam zube i nastavila, ne želeći da pokažem
nelagodnost“, rekla je. „Možda sam na podsvesnom nivou već
osetila da nešto nije sasvim košer s mojim pacijentom i rešila da
ga se što pre otarasim.“
Uzdahnula je. Kapci su joj neumorno treptali. „Počela sam
šijacu tretman i kleknula. Pacijent je sedeo ukrštenih nogu na
futonu. Iz tog položaja stimulisala sam meridijan laktom i
krenula nadole, od vrata ka ramenima.“
Nešto sam progunđao. Setio sam se svog bolnog iskustva.
„Cilj te masaže je uklanjanje neuralnih blokada i
omogućavanje slobodnog protoka životne energije. Mnogi se i
dan-danas smeju na pomen te tehnike. Podsećam vas da je malo
ljudi verovalo u akupunkturu, koja je sad deo paketa
zdravstvenog osiguranja.“
Baš kao i lečenje korena zuba, ali mu se niko ne raduje.
„Dakle, pacijentu se zatim kaže da legne na leđa da bi masaža
počela.“
„Ali to se nije desilo?“
„Nije, zato što sam iznenada osetila nešto što mi se, otkad
znam za sebe, javljalo u nepredvidivim intervalima. Samo što je
ovog puta bilo mnogo gore.“
„Nastavite.“
„Pretpostavljam da se neko ko stupa na dnevnu svetlost posle
godina provedenih u tami oseća kao ja tada. Počela sam da mu
obrađujem rame kad su mi se oči ispunile moćnim blescima.
Svetlost i tama su se izmenjivali. Prizor je isprva bio tako
zaslepljujući da sam videla manje od onog što sam čula.“
„A šta ste čuli?“
 „Ženski glas.“
„Da li je pripadao vašoj majci?“
„Ne, mislim da nije, iako nisam ni pokušala da ga
identifikujem. Bila sam previše užasnuta osećanjima koja su me
iznenada preplavila.“
„Šta je žena rekla?“
Alina je spustila cigaretu u pepeljaru i podigla šolju. „Osećala
sam se veoma čudno. Mislim da je razgovarala sa suprugom
telefonom. Čula sam elektronski pisak, sličan onom koji moj
telefon pravi kad uključim zvučnike. Žena se nasmejala i rekla:
‘Izvini što te zovem, ali veoma sam zabrinuta. Desilo se nešto
blesavo. Igrala sam žmurke s našim sinom i nigde ne mogu da
ga nađem.’“
„Nasmejala se?“, zbunjeno sam je pitao.
„Da, ali ne radosno. Već nervozno i usiljeno, kao neko ko se
smeje na rubu plača.“
„Kako je njen suprug reagovao?“
„Potpuno se uspaničio. Rekao je samo: ‘Bože, kako sam
mogao da budem tako slep? Prekasno je.’“
„Prekasno je?“
Alina je klimnula glavom. „Zatim je počeo da viče. ‘Ne silazi
u podrum nipošto!’, drao se mahnitim, drhtavim glasom. ‘Da li
me čuješ? Ne silazi u podrum!’“ Otpila je gutljaj kafe. „Tada su
bleskovi oslabili i videla sam prve, neodređene obrise okoline.
Najbolje ću opisati ono što sam videla ako kažem da je prizor
izgledao kao preterano eksponirana fotografija.“
Pitao sam se kako je uspostavila takvu analogiju kad mi je
odgovorila na nepostavljeno pitanje.
„Slušala sam kako medijum tim rečima opisuje viziju u
televizijskom dokumentarcu. Nekako sam shvatila šta je želeo
da kaže.“
 Vrbova cepanica je eksplodirala iza stakla na prozorčetu
furune. Alina je dugo ćutala. Nervozno je prolazila prstima kroz
kosu.
„Muškarac na telefonu je vikao ‘Ne silazi u podrum’“,
podsetio sam je.
„Tako je rekao.“
„Šta se zatim dogodilo?“
„Žena se okrenula ka meni. Zagledala sam se u majčine oči.“
„Okrenula se prema vama?“, zbunjeno sam ponovio.
„Da, uvek je tako. Ne znam zašto, ali kad sam u fizičkom
kontaktu s nekim ljudima – nabijenim snažnom energijom –
imam utisak da ulazim u njih. Kao da istražujem neke mračne
tajne u njihovim dušama.“
Malčice je pomerila glavu dok je govorila. Činilo se da gleda
kroz prozor okrenut ka jezeru. Sledio sam njen prazni pogled u
tamu.
„Znači da ste videli viziju očima...“, oklevao sam,
nesposoban da poverujem da sam postavio tako ludo pitanje.
Iskoristila je pauzu da dovrši moju rečenicu. „Da“, rekla je,
ponovo se okrenuvši ka meni. „Bila sam Kolekcionar očiju. Sve
što se zatim dogodilo videla sam njegovim očima.“
Veliki talas je u tom trenutku udario o trup splava. Kašika u
njenoj šoljici kafe je zazveketala, a parafinska lampa zatitrala na
promaji. Dašak vetra je našao put kroz pukotine oko prozora.
„Šta se zatim dogodilo?“, pitao sam kad je vetar minuo.
Alina je sad brže govorila, kao da je jedva čekala da se reši
tereta.
„Videla sam da stojim iza drvenih vrata. Nisu bila sasvim
zatvorena. Virila sam kroz pukotinu u sobu u kojoj je žena
telefonirala.“
„Šta je zatim učinila?“
 „Upravo ono što joj je suprug rekao da ne radi.“
Ne silazi u podrum.
„‘Plašiš me, dragi’, rekla je i zakoračila ka vratima iza kojih
sam stajala. Ono što se desilo dostojno je noćne more.“
Žmurila je, ali sam video da joj oči kolutaju ispod kapaka.
Tom Tom je podigao glavu i naćulio uši, kao da je osetio
gospodaričin unutrašnji nemir.
„Iskočila sam iza vrata i prebacila gajtan oko njene guše.
Ukočila se od straha.“ Govorila je promuklim glasom. Šmrcnula
je pre nego što je tiho prošaptala: „Slomila sam joj vrat.“
Nesvesno sam zadržao dah. I Alina je zvučala kao neko ko se
bori da ga povrati.
„Krckanje je podsećalo na lomljenje ljuske od jajeta. Umrla
je na licu mesta.“

66

„Šta ste uradili s telom?“, pitao sam masirajući slepoočnice.

Glavobolja je još podnošljiva, ali moraću da uzmem nešto, i to
brzo, ako ne želim da pređem kritičnu tačku i ispadnem iz stroja
na nekoliko sati.
„Izvukla sam je napolje gajtanom. Sve se dešavalo veoma
brzo, kao da je neko pritisnuo dugme za brzo premotavanje u
mojoj glavi. Ali to je tipično za moja snevanja na javi.“
„Kuda ste je odveli?“, nestrpljivo sam dodao.
„Odvukla sam je preko dnevne sobe do vrata terase, a odatle
u vrt. Napolju je bilo mnogo hladnije. Sneg mi je škripao pod
nogama. Ostavila sam je da leži pored baštenske ograde,
nedaleko od šupice.“
 „Tek tako?“
„Ne, ne tek tako.“ Alina je iskapila kafu. „Prvo sam joj
stavila nešto u ruku.“
„Šta?“
„Štopericu.“
Naravno.
Moje strpljenje je predugo iskušavano – više nisam mogao da
se suzdržim. Sve što mi je rekla moglo je da se pročita u
današnjim novinama. Čak bi i neki moji raniji članci bili
dovoljni. Nije bila tajna da je žena telefonirala suprugu pre nego
što je ubijena. Taj podatak je pribavljen od telefonske
kompanije. Osvanuo je na jutarnjim vestima i iskorišćen za
neukusni bombastični naslov: POSLEDNJI POZDRAV? Sam
razgovor nije objavljen, ali je Alina mogla da ga izmisli. I priča
o štoperici nije bila tajna. Forenzičar koji je ispitao prvu žrtvu
bojao se da će pokrenuti tajmer bombe ako je pomeri.
Ispostavilo se da je štoperica podešena tako da se aktivira u
trenutku otkrivanja žrtve po proceni Kolekcionara očiju – što
nije bio baš precizan metod za nekog ko nije ostavio nijedan
trag, izuzev nekoliko niti s odeće. Smrtonosno odbrojavanje nije
počelo četiri sata posle otkrića drugog leša, a štoperica se
aktivirala u ruci mrtve žene četrdeset minuta nakon što je
policija postavila stražu oko mesta trećeg zločina.
„Dopustite da pogodim“, rekao sam, ne prikrivajući
sarkazam. „Štoperica je nameštena tačno na četrdeset pet sati!“
Alina je, na moje iznenađenje, žustro odmahnula glavom.
„Nije.“
„Nije?“
Zurio sam u cigaretu koja je dogorevala u pepeljari.
Svi znaju koliki je rok Kolekcionara očiju.
Taj podatak bio je u svim novinama. Prvi sam pisao o tome,
pre šest nedelja, nakon što mi ga je Stoja prosledio.
Tom Tom je podigao glavu kad je Alina coknula jezikom.
„Znam šta mislite, ali grešite. I novine, radio, internet – greše.
Rok je četrdeset pet sati i sedam minuta.“
Spustila je praznu šolju i ustala s kauča. „Tačno četrdeset pet
sati i sedam minuta. A sad je vreme da krenem.“

65

[10 SATI I 47 MINUTA DO ISTEKA ROKA]

„Gde si ti, dođavola?“, dreknuo mi je Stoja u uvo. Nisam imao

nikakvu nameru da mu otkrijem gde sam dok ne shvatim u
kakvu igru sam uvučen.
Pozvao sam ga s palube, privatnosti radi, nakon što sam
nagovorio Alinu da popije još jednu kafu i obećao joj vožnju do
kuće. Napolju je bilo tako mračno da nisam video ni površinu
jezera pred sobom.
„Ne mogu da ti kažem“, počeo sam, ali me je Stoja smesta
prekinuo.
„Onda ću ja reći tebi. Znam tačno gde si, prijatelju moj, u
govnima si do guše. Štaviše, potonućeš preko glave ako iz ovih
stopa ne dođeš u stanicu. Vreme je da odgovoriš na nekoliko
pitanja.“
Šta si tražio na mestu zločina?
Zašto smo tamo pronašli tvoj novčanik?
„U redu“, rekao sam. „Dajem ti reč da ću uskoro doći, ali
potrebne su mi prvo neke informacije.“
Stoja se s nevericom nasmejao. „Hriste, čoveče! Šole je
predložio da te pritisnem prilikom poslednjeg susreta. Imaš
sreće što se toliko dobro poznajemo inače bih već odmarširao u
kancelariju državnog tužioca. Zaboravi ako pokušavaš da
izvedeš neki novinarski trik.“
Zadrhtao sam. Izgubio sam svaki pojam o vremenu. Nisam
znao koliko dugo sam razgovarao s misterioznom devojkom.
Temperatura je stvarno žestoko pala. Koža na licu mi se zategla,
kao posle predugog izlaganja suncu. Disanje mi je pričinjavalo
bol.
„Polako“, rekao sam. „Samo mi kaži da li je slepa devojka
Alina Grigorijev juče bila u stanici, da li je tvrdila da zna nešto o
Kolekcionaru očiju.“
„Slepa devojka?“, upitao je Stoja posle kraćeg oklevanja.
Vetar je malo oslabio pa sam mogao bolje da ga čujem.
„Prokletstvo, Alekse, svi berlinski ludaci mi kucaju na vrata
otkad su piskarala poput tebe pretvorila Kolekcionara očiju u
kultni lik, poput Hanibala Lektera. Priče koje mi pripovedaju
vrede evro po reči. Sinoć nas je posetio jedan socijalni radnik i
tvrdio da mu je pokojna supruga otvorila vrata kad se vratio kući
s posla.“
Snegom prožeti udar vetra ošamario me je po licu. „Pa da li
je ta devojka dolazila u stanicu?“, pitao sam oklevajući.
„Možda jeste.“
Otro sam pahulje koje su mi se topile na čelu. „Dobro, u tom
slučaju, reci mi jednu stvar...“
„To su dva pitanja.“
„Ultimatum.“
„Šta s njim?“, nestrpljivo se brecnuo.
„Je li moguće da si mi uskratio taj podatak?“
Nakratko sam čuo samo hujanje vetra kroz drveće i udaranje
talasa po trupu. Stoja je progovorio turobnim glasom: „Na šta
ciljaš?“
Stomačni mišići su mi se zgrčili, kao juče kad sam čuo šifru
107 na radiju. Zadržavanje ili krivotvorenje važnih podataka o
zločinu je standardna policijska procedura. Pribegavalo joj se da
bi se razotkrila lažna svedočenja ili izdvojili oni koji pokušavaju
da kopiraju počinioce.
Ali ne bi trebalo da bude tako i sada, zato što, ako slepa
devojka ima pravo, to znači da...
„Sedam minuta“, rekao sam. Ruka kojom sam držao telefon
je zadrhtala. „Rok je podešen na četrdeset pet sati i sedam
minuta.“
I ako otac za to vreme ne otkrije gde su mu deca sakrivena,
ona umiru.
Stoja je shvatio da će se odati ako predugo odgađa odgovor,
pa se nije ni potrudio da me laže. „Kako si to saznao?“, pitao me
je bez okolišanja. Zažmurio sam.
To ne može biti istina. Blagi bože, reci mi da nije istina.
„Sad me dobro slušaj.“ Glas bivšeg kolege kao da je dopirao
izdaleka. „Prvo si se kao nekom magijom pojavio na mestu
zločina, zatim smo tamo pronašli tvoj novčanik, a sad se
pokazalo da poseduješ informaciju koju ne znaju ni moji najbliži
saradnici.“
Nisam je izmislio. Ona mi je rekla. Alina, slepi svedok koji
može da vidi prošlost.
Od poslednjih Stojinih reči stresao sam se jače no ikada.
„Pretpostavljam da znaš da si postao glavni osumnjičeni čim si
izgovorio te reči?“

64
[10 SATI I 44 MINUTA DO ISTEKA ROKA]
ALEKSANDER ZORBAH

Alina nije mogla da se iskrade na obalu a da je ne opazim. Ipak

sam se donekle iznenadio zatekavši je na splavu kad sam posle
razgovora sa Stojom ušao unutra.
Napolje, u hladnu, olujnu tamu.
Ali njen nestanak bio bi samo još jedan beočug u lancu
neobjašnjivih događaja koji su se desili u poslednjih nekoliko
sati.
Otkud zna za dodatnih sedam minuta?
Još je sedela na kauču i milovala psa kad sam se vratio u
toplu, zagušljivu dnevnu sobu. Tom Tom je očigledno uživao.
Ispružio se postrance i sve četiri digao uvis da bi gazdarici
oslobodio prilaz grudima i trbuhu.
„Možemo li da krenemo?“, pitala me je, ne dižući glavu.
Shvatio sam da sitnice izbacuju ljude s čulom vida iz koloseka
pri razgovoru sa slepima.
Kao da više toga kažemo telom nego ustima. Pogledi,
gestovi, pokreti – čak i blago grčenje usana – mogu da izraze
kaleidoskop osećanja koja ponekad naglašavaju ono što
govorimo, ali često deluju na suprotan način. To se uglavnom
tiče držanja. U normalnim okolnostima smatra se nepristojnim
ako ne gledate u oči onog kome se obraćate. Iako sam znao da je
Alina slepa, nije mi bilo svejedno kad mi je pokazivala profil.
Pomislio sam da je logično da okreće uvo u mom pravcu.
„Tom Tom mora da jede, a moj stomak misli da mi je grlo
prerezano, stoga bi bilo dobro da se što pre vratim kući.“
„Imam samo još jedno pitanje“, rekao sam, iako nisam znao
odakle da počnem.
Kako si saznala za ultimatum? Zašto si smislila ovu ludačku
priču kad niko ne može da gleda u prošlost? I zašto si me uvukla
u nju?
Zabacila je glavu. Nasmejala se. „Prema meni ste se isprva
poneli kao prema provalniku, a sad vam je veoma stalo do mog
društva.“
I ja sam se nasmejao. „Novinarska radoznalost, to je sve“,
pokušao sam da zvučim opušteno.
Podigla je obrve. Najedanput sam shvatio zašto su me
malopre uznemirili njeno lice i držanje.
Čudilo me je što ona komunicira gestovima i izrazima.
Iskazivanje radosti i tuge je po mom iskustvu – čak i dizanje
ruku uvis nakon pobede u trci – instinktivan model ponašanja.
Ali šta je s onim između? Šta je s prezirom, kajanjem, gađenjem,
ili Alininim izrazom nervoznog nestrpljenja u ovom trenutku?
Poznavao sam slepog bakalina u Krojckelnu koji me je jednom
zamolio da ga obavestim ako izgleda natušteno. Retko kad je bio
ljut, uglavnom usredsređen. Posle tog razgovora sam zaključio
da su izrazi lica rezultat učenja, imitiranja drugih ljudi, ali Alina
je imala toliko neverbalnih izraza da to ne može biti istina.
Osim ako je njena priča o Kolekcionaru očiju potpuna laž...
„Možemo li usput da razgovaramo?“, odvratila je. Odmahnuo
sam glavom, iako bih rado prihvatio njen predlog. I ja sam hteo
da što pre odem odatle. Mogućnost da je Stoja pratio moj poziv
je veoma mala. Nalazim se na njegovom spisku najtraženijih
samo nekoliko minuta. Ipak, Alinin dolazak ovamo razvejao je
osećanje sigurnosti. Jedini problem je to što raspolažem s
premalo podataka da bih planirao sledeći korak.
„Napolju je sad opasno“, zamišljeno sam rekao. „Velike
grane padaju. Sačekao bih da se oluja malo stiša.“
Ćutke je milovala psa. „U redu, šta želite da znate?“
Kako si zaista saznala za ovaj čamac?
 Kakva je tvoja veza s Kolekcionarom očiju?
Jesi li stvarno slepa?
„Nastavimo tamo gde ste stali“, rekao sam, ponajviše da bih
sredio sopstvene misli.
Pođimo od ubistva. Od trenutka u kom ste ženi slomili vrat i
odvukli leš u vrt. „Šta se zatim desilo?“
„Mislite, nakon što sam joj stavila štopericu u ruku?“
Učinilo mi se da je sen prešla preko njenog lica. Oči su joj
bile čvrsto zatvorene. I njene usne behu stisnute, što je njenom
licu davalo napet izraz.
„Otišla sam do šupe za alat“, polako je izgovorila, kao da joj
je bilo teško da probudi davno zakopana sećanja. „Načinjena je
od drveta, a ne od metala. Znam to, jer mi se iver zabio u prst
kad sam otvarala rezu. I kad sam ušla, osetila sam miris smole.“
Nakratko je ućutala. Nervozno je čupkala levi palac prstima
desnice.
„Nešto je bilo na podu. Izgledalo je kao gomila krpa, ali to je
bilo drugo telo. Manje i lakše od ženinog, koje je ležalo na
travnjaku. Dečačić.“
„Je li bio živ?“
„Mislim da jeste. Mirisao je na mog brata Ivana. Jedva da se
sećam njegovog lica, ali nikad neću zaboraviti miris slatkiša i
štrokavih kolena koji mi je punio nozdrve kad smo se zajedno
kupali. Uvek ga osetim kad sanjam dečačiće.“
Ili kad nekog kidnapuješ.
„Možete li da mi opišete njegovo lice?“
„Ne mogu: rekla sam vam da pamtim samo lica svojih
roditelja.“
Izvinio sam se zbog prekidanja. Zamolio sam je da nastavi.
„Odnela sam dečaka do automobila parkiranog na ivici šume,
iza vrtne ograde. Mislim da je bilo rano jutro, odmah nakon
izlaska sunca. Najedanput je ponovo bio mrak. Pomislila sam da
je vizija gotova. Dva crvena svetla su blesnula u prtljažniku
automobila. Spustila sam dečaka u njega.“
„Šta je bilo s devojčicom?“
„S kojom devojčicom?“ Njeno iznenađenje je bilo iskreno.
„Ne znam ništa o tome.“
„Ma hajdete“, rekao sam. „Kolekcionar očiju je prvi put
kidnapovao blizance. Novine su pune članaka o tom događaju.“
„Ne mogu da čitam novine, ako niste primetili.“
„Tu su radio i televizija.“
„I internet. Hvala na savetu.“
„U tom slučaju ste sigurno saznali da policija traži dvoje
nestale dece, Tobija i Leu. Oni su blizanci.“
„Ali nisam, je l’ jasno?“
Tom Tom je podigao glavu, uzbunjen gospodaričinim
gnevnim glasom.
„Juče sam bila u policiji. Tamo su me ispitivali istim usranim
tonom koji vi sad upotrebljavate. Odmah mi je bilo jasno da
misle da sam lujka. Bila sam toliko ljuta kad sam se vratila kući
da sam poslala ostatak sveta dođavola. Sedela sam ispred
televizora s bocom vina i razblaživala stvarnost starim
filmovima s Edgarom Volasom dok se nisam nacvrcala i
zaspala. Neki ludak me je danas probudio da bi zakazao
sastanak u ovoj divljini.“ Gnevno je frknula. „A ja, glupa krava,
došla sam čak ovamo samo da bih po drugi put bila izvrgnuta
ruglu.“
Parafinska lampa je zatreperila i podsetila me da je krajnje
vreme da se pobrinem za generator ili ćemo se moja čudna
posetiteljka i ja uskoro naći u mraku.
„Očekujete da poverujem u sve to?“, rekao sam.
Alina je zgrabila dršku psećeg ama i ustala. „Dođavola,
ionako mislite da lažem. Ali zapitajte se: da li bi moja priča bila
nepotpuna da sam je zaista izmislila?“
Imala je pravo. Sama činjenica da nije znala ništa o
kidnapovanoj devojčici pojačavala je verodostojnost njene priče,
ma koliko blesava bila. Onaj ko pokušava da dobije na važnosti
smišljajući lažno svedočenje ne bi bio tako nemaran da previdi
drugu žrtvu.
Osim ako i to nije deo meni nerazumljivog plana.
„Mogu da govorim samo o onome što sam videla“, rekla je
prebacivši ruksak na rame.
I ja sam ustao – preterano naglo, jer mi se iznenada zavrtelo u
glavi. Migrena je stigla do faze u kojoj su samo snažni lekovi
mogli da je suzbiju. Na svu sreću, u brlogu na suvozačevom
sedištu volva imao sam pola kutije maksalta.
„Čekajte“, rekao sam masirajući potiljak. Alina je ovog puta
rešila da ne koristi štap i da se u potpunosti osloni na psa, koji je
nežno pokušavao da je povuče pored mene. Dao sam joj znak da
stane. Pošto ga ona, naravno, nije videla, uhvatio sam je za
rukav džempera.
Rekla je samo: „Šta je bilo?“, i okrenula glavu ka meni. Prvi
put smo bili blizu. Osetio sam diskretni miris. Neupadljiv i
manje oštar nego što sam očekivao.
„Zašto traćite vreme na mene ako mi ne verujete?“
To je bilo razumno pitanje. Pokušao sam da odgovorim
nadugačko i naširoko. Rekao sam da često intervjuišem ljude
kojima ne verujem kako bih promenio mišljenje. I da provera
izvora nikad nije gubljenje vremena, pogotovo kad je priča tako
izuzetna.
Najedanput mi se zamaglilo pred očima, kao da sam satima
zurio u treperavi ekran. Pozlilo mi je. Stoga sam se ograničio
samo na jedno pitanje, koje će mi bez sumnje omogućiti da
potvrdim istinitost njenih izjava: „Kuda ste odveli dečaka?“

63

[10 SATI I 40 MINUTA DO ISTEKA ROKA]

TOBI TRAUNŠTAJN

Zidovi ovog zatvora su... meki?

Tobi je protrljao šake kako bi bio siguran da ga čulo dodira
ne vara. To je bilo veoma verovatno, pošto su njegova čula više
nego uzurpirana nečim drugim: žeđi. Nije znao koliko dugo je
bio onesvešćen, ali pretpostavio je da su prošli sati. Možda i
dani. Poslednji put se probudio s tako bolnim grlom na Novu
godinu, nakon što se kao svinja najeo onih glupih puckavaca.
Ali tada nije ni upola ovoliko bolelo.
A moje ruke nisu eksplodirale.
Nije znao šta ga je probudilo, nepodnošljiva žeđ ili
pulsirajući bol u rukama. Imao je osećaj da je nedelju dana ležao
na njima.
Zakotrljao se u stranu, u tesnoj tami, da bi oslobodio ruke
težine tela, ali to je trajalo bolnu večnost (duže od lekcija
matematike starog Hertela). Krv je potekla u utrnule udove.
Zagrebao je mesta koja su ga najviše svrbela; nadlaktice, lakat i
zglobovi su ga pekli kao kad se ožario na žbunu kopriva dok je
tražio fudbal u susedovom vrtu.
„Trebalo bi da ih šamaraš, a ne da ih češeš“, setio se majčinih
reči. Iskreno, mamice, to nije upalilo ni s ujedom komarca. Ovo
me toliko svrbi da mi dođe da zgulim kožu s kostiju.
Savio je desnicu u kandžu i prineo je levom zglobu. Duboko
je udahnuo.
Samo šamaraj, nemoj da se češeš.
Pusti sad to. Zario je nokte duboko u meso i zastenjao od
olakšanja kad se svrab malo smanjio. Na nekoliko sekundi je
zaboravio i na žeđ. Tek što je prestao da se češe kad plamenovi
ponovo sunuše. Pulsirajući bol izluđivao ga je više od
neprozirne tame oko njega.
„Ima li koga?“, oglasio se i trgao na zvuk svog glasa.
Šmrcav i cmizdrav.
Nije hteo da plače. Dovoljno će se obrukati ako drugari vide
da se upišao u gaće kad ga izvuku odavde. Jens i Kevin će za
deset minuta izgubiti zanimanje za šalu. Zato što je ovo upravo
to. Glupa, trula, vašljiva, bolesna šala!
Šta bi drugo moglo biti, mali upišanko? Prestani da cmizdriš!
Kevin se uvek hvalio kapima za omamljivanje koje su
njegovi roditelji prodavali u svojoj apoteci. Sigurno ih je
isprobao na njemu da bi mu vratio milo za drago.
Samo zato što sam mu sakrio gaće u ženskoj svlačionici posle
plivanja. Ali to je bar bilo smešno. A ne kao ovo...
Tobi je pokušao da se protegne. Zario je laktove u zidove
zatvora. Ponovo se iznenadio kad su se ugnuli pod pritiskom. Da
li su ga idioti zavili u šator?
Nisu, previše je tesno za tako nešto. Sem toga, površina nije
glatka. Na dodir se razlikovala od gume i šatorskog krila. Bila je
mnogo grublja, više nalik na krparu, tapete ili...
Ili na džak?
Ponovo je zajecao. Nije mogao da prestane da razmišlja o
horor video-snimku koji je Jens pustio na školskom odmoru.
Njegovi roditelji su bili bezobrazno bogati. (Tata je uvek
govorio da toliko zarađuju na zameni šoferki da bi mogli da
brišu guzice banknotama ako bi im nestalo toalet-papira.) Zbog
toga je Jens prvi dečak u odeljenju s najnovijim ajfonom. Onim
na kom možete da gledate video-snimke s interneta kad god
hoćete.
Skupili su se iza fiskulturne sale prvog školskog dana. Jens
im je ponosno pokazao snimak na kom je banda mladića
nagurala nagu devojku u džak. Pokušala je da se brani, bacakala
se nogama i rukama, ali su je na kraju savladali i čvrsto svezali
džak. Tobi se isprva smejao s drugima, pošto je izgledalo kao da
se deset zmija koprca u džaku. Pripala mu je muka kad je dečak
s cigaretom u ustima, smejući se, prosuo kantu benzina po
koprcajućoj vreći. Okrenuo se i vratio na igralište. Sam-samcit.
Verovatno mi isto to rade. Zato što nisam smeo da gledam.
„Dobro, pobedili ste“, obratio se tami. Zamišljao je kako
Kevin i Jens stiskaju usne da ne bi čuo njihov kikot.
„Hajde, puštajte me.“
Nije bilo odgovora.
Očajnički je udario pesnicama po materijalu u visini glave
dok mu je znoj tekao niz lice. Dahtao je više nego kad je
pretrčao četiristo metara, iako se poslednjih nekoliko minuta nije
ni upola toliko naprezao.
U ovakvoj situaciji niko ne bi mogao ništa da uradi, osim da
se plaši.
Tobi je šmrcnuo i nekoliko puta duboko udahnuo. Prsti su ga
još golicali, kao da su se zaledili posle bitke grudvama. Opipao
je meke zidove oko sebe. Nisu bili vlažni, niti je, hvala bogu,
osećao miris benzina. Znači da su taj deo videa izostavili.
Zasad.
Najedanput je napipao nešto hladno: mali metalni predmet
koji je visio s jedne strane njegovog platnenog zatvora, otprilike
u nivou pupka. Bio je veličine zipo upaljača koji je otac uvek
punio vikendima.
 Hej, i pod prstima podseća na zipo.
Ali to nije bio upaljač, zato što oni imaju poklopac na
šarkama koji se otvara i okrugli kremen koji se okreće.
I sigurno ne bi visio s platnene tavanice u mraku.
Tobi je zadržao dah da ga sopstveno hrapavo disanje ne bi
ometalo. Opipao je vrh stranog predmeta i naišao na sićušni
okov u obliku slova U. Znao je šta drži u ruci.
Ovo je katanac. Mali bronzani katanac, poput onog kojim
vezujem bicikl.
Zakašljao se od uzbuđenja. Još nije bio siguran šta to otkriće
znači, ali bar je pronašao nešto. Nešto što će mu pomoći da se
izvuče odatle.
Je li ovo ispit? Da li me ortaci testiraju?
Nestrpljivo je protresao katanac, povukao ga na ovu i onu
stranu, ali ništa se nije desilo.
Sirova snaga je beskorisna! Ponovo je čuo majčin glas. Ovog
puta je poslušao njen savet. Oprezno je ispitao predmet prstima.
Uverenje u ispravnost zaključka je naglo izvetrilo kad je opipao
dno predmeta. Da li je ovo katanac? Dođavola, gde je
ključaonica?
Pičkica, kako je Kevin zvao pukotinu u koju se uglavljuje
ključ.
Našao je pukotinu, ali bila je previše ravna i glatka. Samo
plitko udubljenje u koje je mogao da zavuče nokat, slično onom
na vrhu zavrtnja.
Dobro, usredsredi se. Nije važno što nema ključaonice,
ionako nemaš ključ. Zavrtanj je mnogo bolji. Možda ćeš moći da
ga odvrneš, i onda...
Zakašljao se i zapitao da li je ponovo zaboravio da diše.
Uvlačio je sve manje vazduha u pluća.
... onda ću videti svetlo i strgnuti ovaj vašljivi džak, ili šta
god da je. Ponovo ću valjano prodisati. Ali kako? Kako da
izvadim šraf?
Gurnuo je nokat palca u udubinu na dnu i pokušao da ga
okrene. Pri četvrtom pokušaju samo je zacepio nokat i verovatno
raskrvario palac.
Sranje, potreban mi je šrafciger. Ili nož.
Histerično se nasmejao.
Ma naravno, Jens i Kevin ostavili su nož pored tebe da bi
mogao da se oslobodiš.
Ponovo se zakašljao. Sinulo mu je zašto se toliko znoji, zašto
mu grlo gori i zašto je sve umorniji.
Ponestaje mi vazduha. Sranje! Ugušiću se ako ubrzo ne
pronađem nešto čvrsto – nešto što mogu da gurnem u ovu
vašljivu udubinu. Samo malo...
Zažmurio je i pokušao da ujednači dah.
Nešto čvrsto.
Prsti su ga ponovo zagolicali kad se setio novčića u ustima.
Onog koji je pre najmanje jednog sata, zgađen, ispljunuo u
tamu.

62

[10 SATI I19 MINUTA DO ISTEKA ROKA]

ALEKSANDER ZORBAH

„Ne znam gde sam odvela dečaka“, rekla je Alina. Uhvatila me

je za ruku i dopustila da je povedem uz stepenice i preko uske
daske na obalu. Vetar je malo oslabio.
Kako je tanušna, bila je moja prva pomisao dok smo zamicali
među drveće. Osećao sam njena rebra uprkos debelim
džemperima. Mogao sam dvaput da obuhvatim njen zglob
palcem i kažiprstom. Zastali smo na trenutak da bih podesio
baterijsku lampu. Osvetlio sam njene farmerke i opazio
blatnjavu poderotinu ispod kolena, koju nisam video na
mračnom splavu. Očigledno je nastala na putu ovamo.
„Da sam znala gde je dečak skriven, sigurno ne bih uradila
nešto tako glupo dolazeći ovamo“, rekla je dok sam pokušavao
da hodam pored nje. Staza je bila tako uska da je to bilo gotovo
nemoguće. „Pokazala bih to mesto policiji, nisam blesava.“
Grunevald je bivao sve gušći kako smo se udaljavali od
obale. Vetar se sve teže probijao kroz drveće, ali je sneg koji je
pao s grana skrivao opasne ledene delove staze pred nama.
Dvaput zamalo padoh. Jednom sam to učinio namerno, da se
Alina ne bi saplela kad ju je grana jele ošamarila po licu jer sam
je prekasno osvetlio lampom. Ponovo sam se začudio snazi
njene volje, koja ju je naterala da se slepa upusti u ovakvu
avanturu, makar i uz pomoć obučenog psa vodiča. Tom Tom je
polako i oprezno išao stazom, neuznemiren krckanjem grana i
drugim zvucima. Ova oblast bila je poznata po brojnim divljim
veprovima, koji su lutali šumom u potrazi za zimskom hranom.
Retriver je bio obučen da ne obraća pažnju na tragove divljeg
vepra i druge divljači. Vodio nas je najkraćim i najboljim putem
prema volvu.
„To je kao film“, rekla je Alina kad se oslobodila moje ruke i
ušla u kola bez moje pomoći. Startovao sam motor. Video sam
kako vadi maramicu iz ruksaka dok sam vozio unazad. Okrenula
se i bacila ruksak na zadnje sedište, pored Tom Toma. Obrisala
je vlažno lice i pokušala da osuši kosu, vlažnu od snega.
Kao film?
Očigledno je da je želela da čuje moj komentar. Udovoljio
sam joj dok sam polako vozio. Još samo nekoliko metara pa ću
morati da izađem iz automobila da bih otkotrljao deblo u stranu
s tajnog ulaza.
„O čemu govorite?“
„O mojim retrospektivama. Tako zamišljam film. Samo što
ne mogu da premotam film u glavi, ni napred ni nazad.“
„Pa? Kako prizivate sećanja?“
„Ne prizivam ih.“
Stigli smo do trnovitog žbunja, na granici između putića i
ulaza na Nikolski put. Stao sam.
„Ne shvatam“, rekao sam. „Malopre ste mi detaljno opisali
ono što je Kolekcionar očiju uradio pre nego što je stavio dečaka
u prtljažnik.“
Klimnula je glavom i drhteći obgrlila grudi. Proći će još pet
minuta dok se auto ne zagreje na ovoj temperaturi.
„Ne znam zašto se uvek tako jasno sećam prvih nekoliko
minuta vizija. Film se posle prekida. Slike se zamute i čitave
scene nedostaju. Neobično je što se praznine ponekad
popunjavaju, pa se nekoliko dana kasnije nečega setim. Ali ne
znam kako. To se dešava samo od sebe. Ne mogu da prizovem
nedostajuće scene snagom volje. Shvatate?“
Ne, ne shvatam. Sad mi ništa nije jasno. Ne znam šta radiš
ovde i ne shvatam kako sam najedanput postao glavni
osumnjičeni u jednoj od najgroznijih serija ubistava svih
vremena.
Nisam odgovorio, već sam izašao iz automobila i iskalio bes
na stablu koje sam gurnuo u stranu iz jednog pokušaja.
Prokletstvo! Želeo sam da se sklonim ovde da bih se udaljio
od uvrnute situacije u kojoj sam se – iz meni neobjašnjivog
razloga – našao. A sad sam u još većim govnima.
Obrisao sam prljave ruke o farmerke i vratio se u automobil,
koji se osećao na dim od cigareta i mokrog psa.
Došlo mi je da je zgrabim za ramena i istresem istinu iz nje.
Ko te je poslao? Šta zaista želiš od mene?
Unutrašnji glas mi je govorio da bi to bio najlošiji način za
raspetljavanje Gordijevog čvora sastavljenog od pitanja u mojoj
glavi.
I sem toga, u njenoj priči mora biti nečega. Naposletku, Stoja
mi je potvrdio podatak o roku.
Progutao sam pilulu iz kutijice sa suvozačevog sedišta i
povezao nazad duž Nikolskog puta. Nisam zamaskirao putić,
pošto je moje skrovište razotkriveno.
„Još jednom iz početka“, rekao sam kad smo stigli do
glavnog puta. „Vaše vizije su kao filmovi, a ova se prekinula
čim ste položili dečaka u prtljažnik.“
„Ne.“
„Ne?“
Okrenuo sam glavu. Alina je ponovo zatvorila oči. Izgledala
je krajnje spokojno, kao da spava.
„Ne sasvim. Na primer, sećam se radija koji se uključio kad
sam ušla u kola i startovala motor.“ Grizla je donju usnu. „Kjur
su pevali Dečaci ne plaču. Proverila sam zadnji retrovizor da bih
videla da li sam ogrebala ili ulubila automobil, ali sam ugledala
samo osmehnuto očevo lice. Lupkao je po volanu u ritmu
muzike.“ Progutala je knedlu. „Kad god neki nitkov nekom
naudi, vidim svog oca. Bože, koliko to mrzim!“
Neko vreme se nije čulo ništa osim dizel-motora, dok smo se
vozili opustelom avenijom u pravcu Zelendorfa. Sigurno je
izdato ozbiljno upozorenje na nevreme, koje su Berlinci, začudo,
ozbiljno shvatili. Stali smo na semaforu.
„Šta se zatim desilo?“, pitao sam.
„Nemam pojma. Film se na tom mestu prekida. Sećam se da
sam neko vreme vozila uzbrdo. Prošli smo nekoliko krivina.
Automobil se zaustavio. Izašla sam.“
„Šta ste potom učinili?“
„Ništa. Samo sam stajala i gledala.“
Vozio sam i dalje. „Gledali ste?“
„Da. Odnekud mi se u rukama našlo nešto teško, dvogled ili
nešto slično. Prizor je bio maglovit, sve dok nisam razaznala ono
što se dešava dole.“
„A šta je to bilo?“, nisam mogao da verujem da postavljam
takvo pitanje slepoj devojci.
Alina se nakratko okrenula Tom Tomu jer je počeo da dahće.
Pomilovala je krzno na njegovim leđima i glavi. „Videla sam
automobil koji je hitao putem i zaustavio se na prilazu ispred
kuće koju sam napustila. Muškarac je izleteo iz njega. Sapleo se
i pao na šljunak pokriven snegom. Puzao je na sve četiri. Drvo
ga je zaklonilo od mog pogleda. Pojavio se ispred šupe za alat.
Videla sam da njegove usne oblikuju krik kad je zabacio glavu i
pao na kolena. Plakao je pored mrtvog tela svoje supruge.“
Zatvorila je oči, ali nedovoljno brzo da bi sprečila suzu da
kane niz obraz. Ispred nas je bio mali džip. Suza je na crvenoj
svetlosti njegovih svetala izgledala kao kap krvi.
„Udarao se pesnicama u glavu. Iznova i iznova. Nisam čula
šta je vikao, bio je predaleko. Ali tada...“
„Šta?“
„Tada je uspostavio kontakt sa mnom.“
„Kako?“
Približavali smo se raskrsnici Tri lipe. Odlučio sam da
produžim pravo.
„Ustao je i pogledao u mom pravcu.“
„Samo trenutak“, protrljao sam potiljak. „Znao je gde ste?“
„Da. Imala sam nestvaran osećaj da smo saučesnici. Šokirao
me je. Bila sam tako daleko od njega. Nije bio ni sitna tačkica
kad sam spustila dvogled.“
„Ali on vas je video?“
„To je bio moj utisak.“
Tupi bol u glavi se pogoršavao. Lek protiv migrene nije
delovao.
Postoji li neka veza između Kolekcionara očiju i Traunštajna,
oca kidnapovane dece?
Prošli smo skretanje Avus za Šarlotenburg. Bacio sam pogled
na retrovizor. Iza mene nije bilo nikog. Oštro sam zakočio i
pojurio natrag duž Potsdamer šosea, svom brzinom za koju je
volvo bio sposoban.
„Šta to radiš?“, pitala je Alina. Nije joj promakla iznenadna
promena pravca.
„Idemo prečicom“, odvratio sam. Dao sam znak za skretanje
udesno i prešao na gradski auto-put.
Možda Kolekcionar očiju ne igra sam bolesnu igru žmurke.
Postojao je samo jedan način da to saznam.

61

[10 SATI DO ISTEKA ROKA]

FILIP STOJA
[GLAVNI DETEKTIV ODELJENJA ZA UBISTVA]

„Serijske ubice u holivudskim filmovima izuzetno su

inteligentne, nikad nisu afroameričkog porekla i veoma retko su
ženskog pola.“
Profesor Adrijan Holfort sedeo je u hromiranim invalidskim
kolicima i izgledao sasvim drugačije nego na televiziji. Nije se
osmehivao, seda kosa nije mu bila uredno počešljana na
razdeljak i nije nosio crnu kravatu, kao u svim televizijskim
pojavljivanjima. Nije se čak ni obrijao, verovatno zato što u
publici nije bilo nikog ko će kupiti njegovu knjigu te večeri.
Knjiga Serijski ubica i ja sedamdeset jednu nedelju nije silazila s
liste bestselera.
„Ubijaju samo pripadnike svoje etničke grupe i uglavnom su
američki fenomen. Ti zaključci su navodno zasnovani na
naučnim istraživanjima FBI-ja. Sve su to budalaštine.“
Stoja je upozoravajuće odmerio Šolea, koji je sedeo pored
njega za stolom za sastanke i pokušavao da prikrije zevanje. Za
razliku od kolege, koji je profajling smatrao neozbiljnim, Stoja
je verovao u sposobnost šezdesetogodišnjeg stručnjaka, koji je
intervjuisao brojne serijske ubice.
Mnogo više i od Zorbaha.
Nalazio je da je paraplegični psiholog izuzetno neprijatan, ali
je njegova kompetentnost bila neupitna. Njihovi susreti
poslednjih nedelja još nisu doneli ploda, ali je Holfort često bio
koristan policiji. Konačno su imali osumnjičenog. Hteli su da
čuju njegovo stručno mišljenje.
„Profesore, poslednji put ste nam rekli da bi trebalo da
potražimo pojedinca koji ne privlači pažnju. Nekog ko je
povučen i izbegava da bude na oku javnosti.“
„Tako je. Zaboravite Hanibala Lektera, on je tvorevina
romanopisca i ima veze sa stvarnošću koliko i ja s trkom s
preponama.“
Holfort je nežno šljepnuo točkove invalidskih kolica i jedini
se nacerio svojoj šali.
„Serijske ubice su gubitnici našeg društva. Ne tražimo
izuzetnog antiheroja, već nekog ko je u sukobu sa sobom i
svojim životom. Ličnost iz niše, kako sam ga nazvao. Spolja
gledano, prilično je normalan i neupadljiv, ali je zapravo zbir
nemerljivih veličina.“
Stoja zapisa neku besmislicu. „Da li bi mogao biti novinar?“
Holfort slegnu ramenima. „Serijske ubice se bave
raznoraznim poslovima. Neki toče benzin, rade kao vozači
autobusa ili advokati, ređaju robu po policama u
samoposlugama ili su u državnoj službi.“
S nipodaštavanjem je odmerio Stojinog kolegu.
„Mogu da rade i u policiji.“
Šole zareža i obrati se svom partneru. „Hajdemo, Filipe,
samo gubimo vreme. Čičini biseri mudrosti su precizni koliko i
moj horoskop.“
Profesor ničim nije pokazao da ga je pogodio ovaj izliv
nepoštovanja. Naslonio se laktovima na rukohvate stolice i s
bezbrižnim izrazom lica okrenuo dlanove.
„Nisam ovde da bih radio vaš posao, gospodo. Vi ste
istražitelji, ne ja.“ Uputio je Stoji pogled koji je govorio da čak
ni najbolji profajler ne može ništa ako policija ne pronađe
skrovište na kom Kolekcionar očiju skriva i ubija kidnapovanu
decu.
„Niti sam došao naoružan kompjuterom koji će, kad ga
nahranite podacima, ispljunuti profil počinioca posle samo
jednog pritiska na taster“, dodao je Holfort. „Mogu samo da vam
ponudim još jedan delić slagalice. Vaš posao je da ga stavite na
pravo mesto.“
Stoja je smrknuto odmerio Šolea i zamolio profesora da
nastavi. Holfortu nije trebalo mnogo. Više od svega je voleo da
deli neiscrpnu zalihu znanja s drugima. Pod uslovom da ne
osporavaju njegovu stručnost.
„Vratimo se vašem pitanju o zanimanju ubice...“ Holfort je
zamišljeno zurio u nevidljivu tačku na goloj tavanici. „Mogu da
vam kažem samo ovo: Kolekcionar očiju uživa u planiranju, i
možda ima profesionalne veze s projektima koji slede strogo
određene rokove. Navikao je da završava poslove u unapred
određenom trenutku.“
Stoja pomisli na šolju za kafu na Zorbahovom stolu u
redakciji, na kojoj je pisalo: Kreativni ljudi ne znaju za radno
vreme, samo za rokove.
„I raspolaže osnovnim medicinskim znanjem.“
Stoja je oklevajući klimnuo glavom. Oči nisu izvađene
profesionalno, ali ni nestručno. Anestetici su davani u količini
koja je trajala do isteka ultimatuma. Tako su bar mislili, s
obzirom na odsustvo spoljašnjih tragova nasilja, što je ukazivalo
da su deca bila onesvešćena kad su udavljena. Stoja je
pokušavao da se uteši tom mišlju, ali mu to nikako nije
uspevalo.
„Počinilac je“, nastavio je Holfort s popovanjem, „u svakom
slučaju, ostavio faze planiranja i izbora žrtava daleko za sobom,
inače ne bi napredovao ovako vešto i uvežbano. Takođe
možemo pretpostaviti da je pre nekoliko godina privukao
značajnu pažnju na sebe.“
Ubistvom žene na nadvožnjaku, na primer?
„Imam pitanje za vas: šta predstavlja okidač?“, pitao je Stoja
u jednoj od profesorovih malobrojnih pauza za uzimanje daha.
„I da li Kolekcionar očiju na ovaj način leči neku traumu?“
Holfort žustro klimnu glavom: „Spreman sam da se opkladim
da ima zdravstveni karton. Nažalost, nije nam ostavio nijedan
korisni otisak prsta ili trag DNK. Pošto ne možemo da se
oslonimo na to, moramo se okrenuti klasičnom metodu
sužavanja opcija. A taj proces počinje ključnim pitanjem
motiva.“
 Profesor ih je prvi put počastio svojim televizijskim
osmehom. Podigao je ruke kao da se predaje. „I na ovom mestu
napuštam čvrsto tlo nauke i stupam na živi pesak nagađanja.“
Izgleda da je Šole ovo protumačio kao poslednji zvižduk.
Krupni čovek je polako ustajao, ali mu Stoja dade znak da se još
malo strpi. I sam je želeo da ode, jer je, između ostalog, slabilo
dejstvo onoga što je ušmrkao pre deset sati. Ali to će morati da
pričeka.
Prvo moram da se uverim da idemo u dobrom pravcu.
Za razliku od Šolea, koji je bio ubeđen u Zorbahovu krivicu,
Stoja je smatrao nezamislivim da je njegov bivši kolega počinio
najgnusnija ubistva s kojima se sreo u karijeri. Ipak, Zorbah se
pojavio na poslednjem mestu zločina pre nego što je ono postalo
poznato, njegov novčanik je pronađen tamo iako nije mogao da
ispadne iz kombinezona i pokazao je da raspolaže preciznim
podacima o slučaju. Sve to ga je činilo najvrelijim tragom. To
što je Zorbah znao za tačnu dužinu roka, ali ne za i modus
operandi zločinca – davljenje – Šole je pripisivao „psihopatskom
ponašanju, neshvatljivom osobi zdravog razuma“.
Stoja je to smatrao preterano pojednostavljenim načinom
razmišljanja, ali je podržavao lov na Zorbaha, koji je bio u
punom zamahu. Upravo su mu pretraživali dom. Izdata je
poternica za njegovim volvom. Biće pronađen, i to brzo. Stoja će
se u međuvremenu pripremiti za ispitivanje bivšeg kolege.
„Samo vi nagađajte“, rekao je profesoru gledajući na sat.
Ostalo je manje od deset sati...
„Šta Kolekcionar očiju želi da postigne svojim ubistvima?“
 60

9 SATI I 41 MINUT DO ISTEKA ROKA]

ALEKSANDER ZORBAH

Ništa u usnuloj rezidencijalnoj četvrti na obodima Grunevalda

nije ukazivalo da se na tom mestu samo nekoliko sati ranije
dogodilo brutalno ubistvo. Kao da svež sneg nije pokrio samo
krovove, puteve i vrtove već je zameo i sećanje na grozni zločin.
Mislio bih da je ovo najbezbednije mesto na svetu da ne znam
šta se desilo. Roditelji su u ovom susedstvu davali deci imena
koja bi se lepo uklopila u Ikein katalog: Tombte, Seren, Nemi,
Laš-Alvin, Fin. Deci je strogo ograničavano vreme koje mogu
da provedu pred televizorom i od njih se očekivalo da se na
vreme vrate s časa klavira, a ne s fudbalskog igrališta. U tom
susedstvu odrasli su se naslanjali na baštenske ograde kako bi
razgovarali o najboljim sredstvima za prehranu travnjaka i
ogovarali suseda koji je ponovo dozvolio svom psu da isprlja
stazu i nije počistio za njim, uprkos plavim kutijama punim
kesica za pseću kaku, koje su posvuda postavile lokalne vlasti. U
tom susedstvu je najveći prošlogodišnji skandal bio dolazak
starog her Bekera na godišnju uličnu zabavu s decenijama
mlađom Azijkom. A sad ovo!
Vozio sam brzinom ljudskog hoda i zurio kroz osvetljene
prozore. Na nekima su već bili božićni ukrasi: papirni lanci iz
kućne radinosti, drvene kolevke, vilinska svetla. Nije bilo
drečavih i napadnih stvari kakve se mogu videti u siromašnijim
krajevima grada. Nije bilo bleštavih Božić Bata na krovovima ili
halogenih irvasa ispred garaža. Ukrasi u ovom kraju bili su
diskretni.
I dosadni, po mom mišljenju.
„Videćemo se na Hladnom putu“, rekao sam u mobilni.
„Misliš, na mestu zločina?“ Frenk nije zvučao oduševljeno
kad je čuo da će ponovo biti moj potrčko.
„Tako je.“
„Šta ti sad treba?“
„Tvoj automobil.“
„Molim te, reci da nisi ozbiljan.“ Frenk se usiljeno nasmejao.
„U bekstvu si, zar ne?“
„Ne, samo sam oprezan.“
„Dobro, ne moraš da pričaš, ali znaj da nisam glup. Znam
zašto Tea sedi sa ostalim glavešinama u sobi za sastanke.
Policija te prati, a oni većaju da li da gurnu priču pod tepih ili da
je objave na prvoj strani.“
Zorbah osumnjičen za ubistvo. Koliko se naša novinarska
zvezda približila Kolekcionaru očiju?
Zamišljao sam naslove članaka i pretpostavio da je Tea htela
da zapuca iz svih kalibara, dok su parajlije procenjivale
potencijalnu štetu, ako ih budem tužio zbog klevete.
Pod uslovom da dokažem svoju nevinost.
„Nije ni čudo što me je Velika Mama Tea terala da se
zakunem da ću joj javiti čim me pozoveš.“
„Ne čini to.“
„Ne beri brigu, na tvojoj sam strani. Neću ni zucnuti, ali neću
ti pozajmiti automobil samo zato što je tvoj postao prevruć.“
Njegova napomena podsetila me je da sam postupio kao idiot
zaboravivši da zamenim tablice. Dosad sam imao više sreće
nego pameti. Moram biti oprezniji ako želim da iskoristim
vreme koje mi je preostalo dok me policija ne pokupi. A to znači
da se moram domoći automobila koji nije na poternici.
„Zašto se ne predaš?“, pitao je Frenk. „Mislim, ništa ne može
da ti se desi ako ništa nisi uradio.“
Problem je u tome što ne mogu da objasnim kako sam se
našao na mestu zločina, kako je moj novčanik tamo dospeo i
kako sam saznao tačnu dužinu roka.
„Da te nešto pitam: šta bi radio kad bi ti iznebuha prišla žena
koja tvrdi da je videla poslednje ubistvo Kolekcionara očiju?“
„Zajebavaš me?“
Nisam mu rekao da je moj svedok slepi medijum i da sedi u
mom autu naslonjena na prozor. Izgleda da ju je izlet do mog
splava iscrpio više nego što je htela da prizna.
„Čoveče, to bi bila priča stoleća.“
Nego šta bi. Pojma nemaš...
„Stoga mi dovezi automobil.“
Frenk je uzdahnuo. „Vidi, tojota je u stvari babina. Ubiće me
ako nađe ijednu ogrebotinu na voljenom vozilu.“
„Ne brini, Frenk, biću pažljiv. Vidimo se za deset minuta.“
Stigao sam do kraja ulice i prekinuo vezu.
„Stigli smo“, rekao sam Alini. Parkirao sam volvo, ostavivši
dva točka na pločniku.
Stajali smo ispred kuće u predgrađu u čijem je vrtu Tomas
Traunštajn pronašao mrtvo telo četrnaest godina mlađe supruge
Lucije. Samo je kuća s fasadom obloženom kamenčićima,
ciglama na uglovima i duplom garažom bila u potpunom mraku.
Čak je i svetiljka iznad kućnog broja bila isključena.
Alina se protegnula i zevnula. Pronašla je sat ispod rukava
brojnih džempera i otvorila stakleni poklopac iznad brojčanika.
„Šta ćemo ovde?“, upitala je pospanim glasom.
„Saznaćemo da li ste ovde već bili.“
Otvorio sam vrata i kabinu je preplavio ledeni vazduh. Tom
Tom se uspravio na zadnjem sedištu i počeo da dahće.
„Želite da znate da li sam videla ovo mesto u svojoj viziji?“
Da. Zašto bismo uzimali ludilo zdravo za gotovo? Hoću da
znam da li je slepa svedokinja „videla“ ubistvo koje je ovde
počinjeno.
Izašao sam. Oči su mi zasuzile kad sam se okrenuo prema
vetru i pogledao niz ulicu. Prelazila je u pošumljenu stazu kojom
sam se dovezao kad sam prvi put došao ovamo.
Staza do Đavoljeg brda.
Setio sam se Alininog opisa. Pitao sam je koliko joj je trebalo
da stigne na vrh brda.
Neko vreme smo se vozili uzbrdo. Prošli smo nekoliko
krivina...
„Nemam pojma“, rekla je. „Imate li vi osećaj za vreme dok
snevate?“
Ne, ali ja ne kidnapujem dečicu.
Podigao sam glavu i upro pogled u sivocrno nebo,
pokušavajući da odredim gde se nalazi Đavolje brdo. Brežuljak
je bio više humka šuta, pokrivena travom i drvećem, nastala od
ostataka zgrada uništenih u vazdušnim napadima i uličnim
borbama u Drugom svetskom ratu. Danas je omiljeno izletište
Berlinaca, tamo pešače, puštaju zmajeve ili na sankama jure niz
padine. Pitao sam se da li je vrt Traunštajnovih danju vidljiv s
tog mesta. Nisam video u mraku, ali sam sumnjao da je
predaleko, čak i za nekog s dvogledom.
A šta si očekivao, idiote? Zapitao sam se okrećući se ka kući.
Jesi li zaista mislio da u besmislicama slepe devojke ima istine?
Naslonio sam se na automobil i razmislio o sledećem potezu.
Niska ograda opkoljavala je deo vrta okrenut ka ulici. U boljim
danima bih je lako preskočio, a ni sad nije predstavljala
ozbiljniju prepreku.
 „Ne želim da kukam“, oglasila se Alina iza mene, „ali skoro
je devet, a ja još nisam kod kuće. Tom Tom je gladan i mora da
se prošeta.“ Nasmejala se. „Uzgred, i ja.“
Njen osmeh nije ostavljao mesta sumnji u ono na šta je
aludirala.
„Sačekaj ovde“, rekao sam. „Neću dugo.“
„Kuda idete?“ Čuo sam njen glas, ali već sam prešao preko
ulice, prošao pored garaže i zašao među drveće. Posle nekoliko
metara skrenuo sam levo na usku stazu koju su prokrčili pešaci i
biciklisti, paralelnu s ogradom na zadnjoj strani imanja. Zastao
sam prešavši još desetak metara.
Tu sam juče stajao na jakoj kiši, nedaleko od šupe, čiji je
krov sad pokrio debeo sloj snega.
Mesto na kom je telo Lucije Traunštajn ležalo na travnjaku
bilo je obeleženo policijskom trakom i zaštićeno od padavina
šatorom. Forenzičari ga još nisu uklonili. Bio sam predaleko od
šupe da bih video da li su vrata zapečaćena, ali bio sam siguran
da jesu.
Načinjena je od drveta, a ne od metala. Znam to, jer mi se
iver zabio u prst kad sam otvarala rezu. I kad sam ušla, osetila
sam miris smole.
Napregao sam oči, ali bilo je previše mračno da bih razaznao
da li je Alinin opis Traunštajnove šupe tačan.
Dobro...
Prodrmao sam zelenu metalnu ogradu. Bila je zalivena
betonom, da divlji veprovi ne bi raskopali zemlju ispod nje.
Gornja ivica bila je savijena ka spolja, što je otežavalo penjanje,
ali ga nije onemogućavalo. Spremao sam se da se prebacim
preko ograde kad začuh neko čegrtanje u blizini. Ponovilo se
kad sam pustio ogradu. Okrenuo sam se udesno i ponovo je
prodrmao da bih bio siguran.
 Nije bilo mesta sumnji. Krenuo sam duž ograde. I ugledao je:
kapiju. Nije bila zaključana. Tačnije, bila je, ali je neko nije
dobro zatvorio kad je okrenuo ključ. Jezičak brave nije ušao u
otvor.
Kako je to moglo da se desi? Ovo je mesto zločina.
Ne sme biti tako lako dostupna iako su forenzičari obavili
posao.
Zbunjeno sam gurnuo kapiju nogom i spustio pogled na tlo.
Tragovi na travnjaku koji su se protezali do zadnjeg dela šupe
mogli su pripadati različitim osobama. Možda je otac otrčao u
šumu da traži svoju decu. Možda je policajac – ili forenzičar –
prišao ogradi da je osigura i pritom napravio propust. Sigurno
postoji bezazleno objašnjenje čak i za sveže otiske u snegu, koji
vode samo u jednom smeru.
Osim ako ne pripadaju onom ko je upravo uključio baterijsku
lampu u prizemlju kuće, dvadesetak metara od mene.

59

Nije bila od drveta. Šupa je bila napravljena isključivo od metala

i plastike, i imala je rezu na vratima. Nakratko sam se zapitao šta
znači to što se Alinina vizija poklapa sa stvarnošću makar u tom
pogledu. Treptavo svetlo iza velikog prozora terase privuklo mi
je pažnju, prenuvši me iz razmišljanja.
Krenuo sam pravo prema kući bez ikakvih mera
predostrožnosti da neko ne bi pomislio da sam provalnik. Pognut
čovek koji se šunja bio bi mnogo sumnjiviji susedu koji je
slučajno pogledao kroz prozor od onog koji grabi preko
travnjaka kao da je njegov.
 Priljubio sam se uza zid i gvirnuo kroz prorez u zavesama tek
kad sam stigao do prozora. Preinačio sam prvobitnu procenu.
Nije bilo baterijske lampe. Nije bilo provalnika. Treperavo
svetlo koje sam video iz šupe dolazilo je od projektora,
montiranog na tavanici dnevne sobe obložene drvetom. Film
projektovan na ekranu iznad kamina bio je jedini izvor svetlosti.
Nisam mogao da razaznam da li ga iko gleda sa dva kauča u
obliku slova U.
Šta tačno gledaju?
Ekran je ostao siv iako sam napregnuo oči. Malopre su se na
njemu videli prizori slabo eksponiranog crno-belog filma:
nejasne slike prostranog kupatila opremljenog s dva umivaonika,
toaletnom šoljom, bideom i tuš-kabinom. Zatim je neko,
namerno ili omaškom, prekrio sočivo kamere – verovatno
peškirom – nakon čega je dnevna soba Traunštajnovih ponovo
uronila u tamu.
Razmišljao sam šta da radim kad se iznenada začulo
cerekanje. Zvuk je, iako prigušen zatvorenim prozorom, bio
dovoljno glasan da deluje nedolično. U sobi muškarca čija je
supruga ubijena i kome je ostalo samo nekoliko sati da pronađe
kidnapovanu decu živu ne može biti mesta za smeh.
Projektor ponovo obasja platno. Nevidljivi snimatelj više se
nije zadovoljavao predmetima u kupatilu. Peškir je nestao. Novi
ugao kamere je pokazivao kadu, u kojoj je, okrenuta leđima,
sedela žena kose pokupljene u punđu.
Goli muški guzovi pojavili su se u kadru pre nego što sam
shvatio zašto se osećam tako neugodno. Gotovo da su ispunili
ekran. Kikotanje, koje je dosad zvučalo pomalo lascivno,
postalo je sugestivno kad je muškarac prišao kadi i počeo da
masira ženina ramena. Blago pognut položaj nagoveštavao je da
ramena nisu jedini delovi njene anatomije koje je mesio.
 Osetio sam se prljavo, kao voajer koji je narušio privatnost
nepoznate osobe i samo što nije prekoračio granicu, posle čega
bi bilo nemoguće povratiti obraz.
Još jednom sam se osetio ovako jadno, uoči ženidbe s Niki.
Dok je ona odrađivala silne prekovremene sate, u meni se javio
iracionalni strah da možda ima aferu. Njen mobilni, koji je svake
noći ostavljala na cipelarniku u hodniku, našao mi se u ruci. Ne
znam šta me je sprečilo da pregledam poruke. Danas, godinama
kasnije, drago mi je što nisam to učinio, iako se nikad nisam
ratosiljao maglovite sumnje u njenu vernost. Sačuvao sam obraz,
što mi je najvažnije.
Osećao sam se dvostruko neprijatnije dok sam zurio kroz
prozor dnevne sobe u vlasnika kuće koji je gledao pornić iz
kućne radinosti. Iako dotad nisam video Traunštajna, bio sam
siguran da prepuna pepeljara i poluprazna boca burbona na
stočiću za kafu pored kožne fotelje pripadaju njemu.
Prišao sam vratima terase i neodlučno zastao. Oklevao sam
baš kao onda kad sam hteo da otvorim Nikin mobilni i proverim
poruke. Ali znao sam da ću večeras otići korak dalje.
Možda su me ovde doveli demoni slepe devojke, pomislio sam
pružajući ruku. Možda je Alina luda i Traunštajn nema nikakve
veze s nestankom dece.
Okrenuo sam hladnu mesinganu kvaku, čvrsto uveren da će
vrata biti zaključana.
Ali nešto je tu zaudaralo.
Dodao sam još slabiji izgovor za svoju radoznalost kad su se
vrata bešumno pomerila: I bio bih loš novinar ako ne bih pratio
trag do kraja.

58
Prepoznao sam Tomasa Traunštajna čim se okrenuo prema
meni. Na sebi je imao bledo smeđe odelo u kojem se pojavio na
jučerašnjoj konferenciji za štampu, na kojoj je zamolio javnost
da pomogne u pronalaženju njegove dece. Ali izgleda da ga
odonda nije skidao. Izgužvano i na nekoliko mesta zamrljano,
odelo je izgledalo neprikladno na vlasniku najvećeg lanca
hemijskih čistionica u Berlinu.
Ipak, ni izdaleka neprikladno kao scena koju sam zatekao u
sobi.
Traunštajn isprva nije čuo da sam ušao. Načinio je prilično
trapav pokušaj da se digne iz duboke fotelje tek kad sam
pročistio grlo i pozvao ga po imenu.
Uzalud. Pola boce burbona oduzelo mu je snagu.
„Š-šta radite ovde?“, promrmljao je kad sam stao ispred
njega. Mutne oči su iskazivale tupu agresiju, tipičnu za pijance
koji traže izgovor za pesničenje.
„Mogao bih da vam postavim isto pitanje“, pogledao sam
ekran. Prizori su postajali sve eksplicitniji. Žena u kadi se
okrenula i obema rukama, držeći glavu u visini muškarčevih
kukova, stiskala mu guzove. Gledanje pornića u privatnosti
vlastite kuće zasigurno nije zabranjeno. Nije čak i ako je čovek
pre samo dva i po dana postao udovac i zna da su mu potomci u
šakama nekog ludaka.
Nije zabranjeno, ali nije ni ispravno.
„Zar nemate pametnija posla?“, pitao sam ga.
Prošao je prstima kroz razbarušenu kosu i smeteno me
pogledao. Nisam znao da li je zatečen mojim rečima ili se pita
ko je, dođavola, upao u njegovu dnevnu sobu.
„Šta hoćeš?“, oglasio se posle poduže pauze. Osvrtao sam se
oko sebe da bih video gde je kuhinja. Moraću da mu skuvam
kafu ako želim da se povrati.
 „Moramo da razgovaramo“, šturo sam prozborio.
„O čemu?“, brecnuo se Traunštajn. Umorno je treptao, ne
pokušavajući da obriše izbalavljenu bradu.
„Znate li nešto što bi nas moglo odvesti do čoveka koji je
ubio vašu suprugu?“
Da li te je pozvala neposredno uoči ubistva? Jesi li je
upozorio da ne silazi u podrum?
„Lucija je bila kurva!“, promuklo je kriknuo. „Prljava
kurva!“
Trgao sam se kao da me je ošamario rečima natopljenim
mržnjom.
„Samo se tucala okolo.“ Posegnuo je za daljinskim na stočiću
i sa zapanjujućom preciznošću, s obzirom na njegovo stanje,
pojačao ton. Stenjanje nije ostavljalo mesta sumnji u ono što je
radio par u kadi.
„Moja kuća“, zaplitao je Traunštajn. „Ovo je moja kuća.
Moje kupatilo. Moja žena.“ Histerično se nasmejao. „Čak i moja
jebena kamera. A onaj drkadžija tamo...“ – s prezirom je
pokazao na ekran ponovo prekriven muškarčevim dlakavim
guzovima – „... to nisam ja.“
„Slušajte“, rekao sam umirujuće, „vaši bračni problemi me se
ne tiču...“
Istina je da me se ovde ništa ne tiče i da samo jurcam okolo
tragom vizija slepe devojke.
„Zar ne bi trebalo da tražite svoju decu?“
„Leu? Tobija? Nek idu dođavola!“
Isprva mi se učinilo da ga nisam dobro čuo, ali on ponovi
poslednje reči i pljunu na pod.
„Ta vašljiva deriščad nisu moja!“
Traunštajn je ispustio daljinski, ali je konačno uspeo da
ustane. Nesigurno je stajao, pridržavajući se za fotelju. Gledao
me je u oči. Činilo mi se da je na pragu nervnog sloma.
„Nisu moja, razumeš?“
Ne, nisam razumeo. Iskreno, ništa nisam razumeo. Istina će
me tresnuti svom snagom samo koji trenutak kasnije – gotovo u
isto vreme kad je Traunštajn počeo da dolazi k sebi. Pomno me
je posmatrao.
Uznemirujuća misao je polako ali sigurno počela da se
obrazuje u njegovom umu preplavljenom alkoholom. Crte lica
su mu se zategle, baš kao i ostatak mlitavog tela.
„Znam ko si, prokletstvo! Danas sam pronašao tvoj novčanik
– video sam tvoju legitimaciju.“
Klimnuo sam glavom. Ne da bih se složio, već zato što su
delovi slagalice u mojoj glavi polako pronalazili svoja mesta.
Shvatio sam zašto me je ženski kikot toliko uznemirio kad
sam ga čuo na terasi i zašto mi je Traunštajn izgledao poznato
iako ga nikad pre nisam video. To nije ni bilo nužno. Čuo sam
toliko slikovitih anegdota o njemu da sam u glavi stvorio veoma
detaljnu predstavu. Ne samo da je bila negativna već je u svakoj
pojedinosti odgovarala originalu. Čak mi je i njegov prostački
rečnik bio poznat.
Lucija je bila prljava kurva. Ta vašljiva derišta nisu moja.
„Sranje, ti si onaj novinarski pas tragač! Već si upucao jednu
ženu, a sad si sredio i moju!“
Traunštajn je stajao tako blizu mene da sam mogao da
namirišem njegov kužni dah. Zaudarao je na džim bim i duvan.
„Ti si taj. Ti si to uradio!“
Uzmakao sam i pogledao u ekran. Taj prizor je predstavljao
poslednji ekser u mrtvačkom kovčegu strašne izvesnosti.
Njena fotografija nigde nije bila objavljena, možda zato što
su slike kidnapovane dece privlačile mnogo više pažnje, a
novine čuvaju snimke njenog leša za dan bez svežih informacija
o Kolekcionaru očiju. Ili sam jednostavno propustio da je vidim
zato što sam poslednjih sati bio primoran da iščeznem sa scene.
Bio sam previše usredsređen na sebe.
Žena je izašla iz kade. Njena podignuta kosa pričvršćena
šnalama se ponovo rasplela i pala joj preko grudi. Kad se
osmehnula u kameru, pogodila me je pesnica spoznaje i istisnula
i poslednji tračak radosti iz moje duše.
Blagi bože, molim te da ovo nije istina, pomislio sam i
shvatio zašto nije odgovorila na moje pozive. Više nikada se
nećemo sastati u onom kukavnom klubu, više nikada nećemo
razmenjivati tajne.
I nikada se nećemo zaljubiti.
Hteo sam da zaplačem i zaurlam u isti mah, ali to ništa ne bi
promenilo.
Čarli je mrtva.
A ja ću joj se veoma brzo pridružiti ako me pogodi metak iz
pištolja u rukama njenog supruga.

57

[9 SATI I 17 MINUTA DO ISTEKA ROKA]

FILIP STOOR
[GLAVNI DETEKTIV ODELJENJA ZA UBISTVA]

Holfort je bio u svom elementu. Pronašao je svoj dobroćudni

osmeh iz televizijskih pričaonica. Izgledao je kao potpuno
srećan čovek uprkos hendikepu. Srećan što ima priliku da
upozna dva skromna policajca sa svojim teorijama o motivima i
modusu operandi zločinca. Stoja se zapitao da li će ikada naći
vremena i volje da pretoči profesionalno iskustvo u knjigu.
Danas svaki idiot piše memoare, ispisuje autograme na
sajmovima knjiga i pokazuje njušku kamerama. Zašto i on ne bi
dobio priliku da poveća prihod, da i ne govorimo o imidžu u
javnosti, čim ostavi ovo sranje za sobom?
„Možemo sa sigurnošću pretpostaviti da su u formativnoj fazi
ubice postojali neki međašnji događaji – verovatno traumatična
iskustva. Ubice su često tučene, maltretirane i zlostavljane u
detinjstvu.“
„Ma naravno“, prezirno će Šole, „Kolekcionar očiju je prava
žrtva. To je izgovor svakog kriminalca!“
Ustao je da bi malo smanjio grejanje. Bilo je gotovo
nemoguće održati prijatnu temperaturu u sobi za saslušavanje
bez prozora. Leti biste drhtali zbog naknadno montiranog klima-
uređaja. Zimi bi vas bolela glava u preterano zagrejanoj
prostoriji.
„Imate pravo. Gotovo svaki kriminalac sklon nasilju stiže iz
disfunkcionalne porodice, tako da nam ta pretpostavka nije od
velike pomoći.“ Holfort podiže aktovku, koju je bio ostavio
pored invalidskih kolica, i stavi je u krilo. Vešto ju je otvorio,
izvadio iz nje podeblju fasciklu i položio je na sto. „Ova
kasapljenja nam, na svu sreću, pružaju nekoliko važnih
tragova.“
Razmetljivo je otvorio fasciklu. Okrenuo ju je tako da Stoja i
Šole mogu da vide grozomorne fotografije umorenih žrtava.
Kao da ću ikada moći da zaboravim te male leševe i prazne
očne duplje, pomislio je Stoja, pogođen profesorovim teatralnim
gestom.
„Govorite o tragovima?“, brecnuo se. „Možete li biti
određeniji?“
„Svaki kriminalac ima cilj. On postoji, iako je možda
neshvatljiv normalnoj osobi. A u slučaju Kolekcionara očiju je
prilično očigledan.“
„Naravno da jeste“, planuo je Šole pokazujući na fasciklu.
„On je sadistički pedofil. Diže mu se kad muči dečicu.“
„Grešite. Odsustvo tragova zlostavljanja obezvređuje tu
teoriju.“ Holfort je odmahnuo glavom kao strogi direktor škole.
„A zločin sa seksualnom pozadinom ne bi mogao da objasni
odstranjivanje levog oka, zar ne?“
Stoja je odgovorio iako je pitanje bilo upućeno Šoleu, koji je
nesumnjivo bio profesorova meta.
„Ubice koje pokrivaju oči svojih žrtava obično pribegavaju
simboličnom činu u pokušaju da opozovu ono što su učinile.
Zatvaraju oči žrtvama umesto sebi, zato što su nesposobni da se
suoče s vlastitim delima.“
„Kolekcionar očiju bi u tom slučaju izvadio oba oka.“
Holfort je izneo suprotno mišljenje i podigao fotografiju prve
žrtve, male Karle Štral. Podigao ju je tako da je oba detektiva
vide. Stoja je suzbio potrebu da odvrati pogled. Usmerio ga je na
preplanulo lice starog profajlera.
„Skuplja trofeje?“, rekao je Šole.
Holfort je razvukao tanke usne u osmeh. „Trofeji, suveniri,
nagrade – to su prve stvari na koje pomisli profajler u
petparačkom trileru kad nedostaje neki deo tela.“ Žustro je
odmahnuo glavom. „Ne, mislim da nas ime Kolekcionar očiju
navodi na pogrešan trag. On nije nikakav kolekcionar.“
„Pa šta je?“
„Pre bih ga nazvao preobraziteljem. On proizvodi fizičko
stanje. Menja prirodu dece preobražavajući ih u kiklope.“
„Šta?“ Šole je ponovo seo. Nagnuo je stolicu pozadi.
„To su mitska stvorenja prepoznatljiva po jednom oku.“
Holfort palacnu jezikom i ovlaži gornju usnu. Stoja iznenada
pomisli na guštera. „Dozvolite mi da se upustim u kratku
digresiju“, nastavio je s prijatnim osmehom upućenim Šoleu,
„iako sam siguran da dobro poznajete drevnu grčku mitologiju.“
Vratio je fotografiju ubijene Karle u fasciklu i zatvorio je.
„Prvi i verovatno najpoznatiji kiklopi behu potomci Urana i
Gee, koja je, kao što svi dobro znamo, simbolizovala Majku
Zemlju. Gea i Uran, bog neba, imali su tri kiklopa. Otac ih je
mrzeo. Toliko ih se gadio...“ – Holfort je nakratko ućutao da bi
dodatno naglasio reči koje slede – „... da ih je sakrio!“
„Gde?“ Stoja je počeo da se pita da li je slušanje Holfortovog
predavanja gubljenje vremena. Obogaljeni akademik je ponovo
zaokupio njegovu pažnju.
„Duboko u zemlji“, rekao je profesor. „Sakrio je svoju decu u
Tartaru. Tako su bogovi zvali deo podzemnog sveta niži od
Hada.“
Stoja je nevoljno klimnuo glavom, što je potaklo Holforta da
odgovori istom merom. „Vidim da prepoznajete analogije.“
„A šta se desilo s jednookom decom?“, pitao je Šole prestavši
da se ljulja na stolici.
„Oslobodio ih je Zevs, najmoćniji grčki bog. Kiklopi su bili
toliko zahvalni na slobodi da su ga darivali gromovima i
munjama.“
„Vaše opšte znanje je impresivno, profesore, ali...“
„Jeste li smislili teoriju koja bi nam mogla pomoći u poslu?“,
pitao je Stoja. Završio je rečenicu pre nego što Šole to učini na
manje ljubazan način.
Holfort se ponovo nacerio. Najedanput je izgledao tako
živahno da je Stoja pomislio da će svakog časa skočiti iz
invalidskih kolica.
„Išao bih tako daleko da kažem da sam razvio nešto
značajnije od teorije. Mogu da vam ponudim veoma, veoma
važan trag.“
Holfort je napravio još jednu značajnu pauzu. Čulo se samo
neprestano krkljanje starog sistema grejanja. Pročistio je grlo i
rekao gotovo pastoralnim tonom: „Kolekcionar očiju uzima
decu koju su očevi razbaštinili.“
„Zašto?“, pitali su detektivi.
Profesorov izraz lica poručivao je da mu je ispod časti da
govori o nečemu tako očiglednom. Ipak je to učinio:
„Zato što su ta deca, kao kiklopi iz grčke mitologije, proizvod
zabranjene veze.“

56

[9 SATI I 11 MINUTA DO ISTEKA ROKA

ALEKSANDER ZORBAH

„Ovo je pogrešno“, tupo će Alina. Ubrzano je disala. Oči su joj

se neumorno kretale ispod spuštenih kapaka. „Ne bi trebalo ovo
da radimo.“
„Ne brini“, rekao sam, nadajući se da ne čuje očaj u mom
glasu. „Neće dugo trajati.“ Pokušao sam da je uvedem u sobu,
ali ona me odlučno odgurnu.
Shvatam, pomislio sam. Bilo mi je drago što ne vidi suze u
mojim očima. Ni ja ne želim da se vratim tamo, ali ovo više nije
samo profesionalna stvar. Sad je i lična.
Pogođen saznanjem o Čarlinoj smrti, nisam ni pokušao da se
odbranim od njenog supruga. Nisam znao kako se pištolj našao
u njegovoj ruci – niti sam, iskreno, želeo da razmišljam o tome
ili da nagađam zašto nije pucao.
 Ne morate biti psiholog kako biste pogodili šta nesrećni
čovek namerava da uradi s pištoljem u najmračnijem,
najusamljenijem trenutku svog života. Ako je Traunštajn
nameravao da ga upotrebi protiv sebe, alkohol ga je lišio snage
da to učini. Stoga nije imao snage da upuca ni mene. Pištolj mu
je kliznuo iz ruke i pao na debeli tepih dok smo stajali jedan
naspram drugog, paralizovani od šoka. Još je ležao pored fotelje.
„Zašto smo ovde?“, pitala je Alina.
„Tražimo odgovore.“
Moja sudbina kao da je nevidljivim konopcem povezana s
Kolekcionarom očiju. I taj konopac se iz minuta u minut sve
jače zatezao oko mene. Nisam mogao tek tako da odem, iako
sam posrtao pod teretom tuge za Čarli, čije sam pravo ime
doznao na najokrutniji mogući način. Morao sam da budem
siguran. Zato sam se vratio do kola i ubedio Alinu da pođe sa
mnom u Traunštajnovu kuću.
„Osećam dim od cigarete, alkohol i znoj“, prozborila je s
gađenjem. Jednu ruku je držala na kvaci, a drugom je stiskala
moju ruku, baš tamo gde sam prilepio nikotinski flaster. „Hoćete
da kažete da postoji još nešto?“
O, da, tako je.
Nežno sam joj pomerio ruku s kvake i uveo je u dnevnu sobu,
u kojoj je projektor još bio jedini izvor svetlosti. Zaustavio sam
projekciju da više ne bih gledao nepodnošljive prizore.
Podsećali su me da sam izgubio još jednu važnu osobu, ovog
puta zauvek.
Pročistio sam grlo. Traunštajn je podigao glavu i tiho zajecao.
Alina se ukočila. „Ko je to?“, upitala je. Čvrsto mi je stegla
ruku kad su jecaji postali glasniji. „Šta mu je, zaboga?“
„Dobro je“, rekao sam.
„Zašto ne govori?“
 „Zapušio sam mu usta.“
Maramicom iz sakoa, kad smo kod toga.
Odvojio sam se od Aline i prišao stolici za ljuljanje nasred
prostorije. Vezao sam Traunštajna za nju dugim produžnim
kablom – što sigurno nije bila najpametnija odluka u mom već
sjebanom životu. Ipak, svezani udovac biće najmanji problem
kad Stoja sazna za moju vezu s jednom od žrtava (niko neće
verovati da je bila platonska zbog mesta na kom smo se
sastajali).
Traunštajn zastenja kad sam okrenuo stolicu prema Alini.
„Nekome ste zapušili usta?“, rekla je Alina iza mene. „Jeste li
poludeli?“
Nisam. Doktor Rot kaže da sam u potpunosti razuman.
„Učinio sam to samo da Traunštajn ne napravi rusvaj dok
sam otišao po vas.“
Nagnuo sam se preko njega. Znoj mu je lio niz lice, ali je
izgledao mnogo pribranije.
„Traunštajn?“, čuo sam Alinu u pozadini. „Otac kidnapovane
dece? Blagi bože, hoćete da mu iznudite priznanje? Ne želim da
imam nikakve veze s tim. Vodite me odavde, i to smesta.“
„Ko je pomenuo iznuđivanje priznanja?“, odvratio sam.
„Slušajte me“, obratio sam se Traunštajnu, „evo kako ćemo:
izvadiću maramicu, a vi ćete biti tihi, važi? Ne želim da čujem
glasa od vas, izuzev odgovora na nekoliko pitanja. Jasno?“
Traunštajn je klimnuo glavom. Izvadio sam maramicu. Neko
vreme je kašljao i pljuvao. Stišao se. Ja sam za to vreme
sređivao misli. Hteo sam da korak po korak utvrdim da li se
njegov poslednji telefonski razgovor sa suprugom odvijao onako
kako ga je Alina opisala na splavu.
„U redu“, rekao sam. „Jeste li juče, nedugo pre povratka kući,
telefonirali supruzi?“
 „Ona... “ Prekinuo ga je napad kašlja. Morao je da počne iz
početka. „Ona je mene pozvala.“ Teško je disao. Činilo se da ga
jezik prati s primetnom zadrškom.
„Shvatam, ona je pozvala vas.“
Znači da je Alina imala pravo povodom toga.
„Šta je rekla?“
Šta je žena u koju sam se zamalo zaljubio rekla pre nego što
je umrla?
„Ona...“, zagrcnuo se, „... bila je histerična. Jedva sam je
razumeo.“
„Je li pominjala žmurke?“
„Šta?“ Njegovo lice svedočilo je o potpunom nerazumevanju.
Pokušao je da odgovori, ali je tek iz trećeg puta uspeo da kaže
nešto što je nalikovalo na smislenu rečenicu. „Ne, nije rekla
ništa slično. Samo je urlala kako su deca nestala.“
„A vi?“, pitala je Alina iz pozadine. Iznenadila me je upadom
u razgovor. Zapitao sam se da li je nešto zapazila u njegovom
glasu.
„Da“, rekao sam, „šta ste joj rekli na to?“
Traunštajnova glava se nagnula napred. Izgledalo je kao da je
zadremao. I pre nego što sam ga uhvatio za bradu, on s
neočekivanom krepkošću podiže glavu.
„Rekao sam kučki da se smiri. Mali dripci nisu prvi put
klisnuli.“
Nekoliko puta sam duboko udahnuo. Uhvatio sam
Traunštajna za ramena i zagledao se u njegove gnevne, mutne
oči. S jedne strane osećao sam snažnu želju da ga ošamarim za
svaku uvredljivu opasku na Čarlin račun; s druge strane osećao
sam simpatiju, čak razumevanje. Za propast veze uvek je
potrebno dvoje. A on je debelo platio za svoje mane. „Niste joj
rekli da ni u kom slučaju ne silazi u podrum?“
 Bože, kako sam mogao da budem tako slep? Prekasno je. Ne
silazi u podrum!
Posmatrao sam menja li se Traunštajnov izraz lica. U prvom
životu sam saslušao stotine ljudi, i još toliko intervjuisao u
drugom, stoga sam se osećao sposobnim da protumačim
osećanja ispod gotovo svakog izraza lica. U slučaju Tomasa
Traunštajna nisam primetio ni najmanji znak preneraženosti ili
iznenađenja zbog ove informacije. Reagovao je kao i ranije,
zbunjeno i agresivno.
„Podrum? Kakav podrum?“
Nije znao da se to pitanje bavi suštinom problema. Sve
prethodne žrtve su ubijene u stanovima – gde upozorenje da se
ne ide u podrum ne bi imalo nikakvog smisla. Ako je u Alininoj
viziji bilo imalo istine, ona se mogla odnositi isključivo na
Čarlino ubistvo.
„Nisam pominjao nikakav jebeni podrum.“
Traunštajn se očito zagrcnuo pljuvačkom. Napad kašlja
protresao mu je čitavo telo.
U redu, ovako nećemo nikud stići. Vreme je za plan B.
Obratio sam se Alini. „Potrebno je da mi učinite uslugu“,
prošaptao sam tako tiho da me Traunštajn nije čuo. Stajao sam
pored nje i presreo još jedan talas parfema. Dlake na njenom
vratu su se nakostrešile kad sam toplim dahom prešao preko
njenog uva. Ugledao sam početak tetovaže ispod okovratnika
rolke.
Alina je, osetivši moj pogled, podigla okovratnik pre nego što
sam razaznao slova. Učinilo mi se da sam pročitao Mržnja.
„Kakvu uslugu?“ pitala je.
Uhvatio sam je za ruke i polako poveo oko Traunštajnove
stolice, dok nije stala iza njega.
„Rekli ste da počinjete od ramena.“
 „Hej, šta je ovo?“ Traunštajn je trgnuo glavu da bi video šta
se iza njega dešava.
„Da“, potvrdila je Alina, „ali...“
„Dođavola, kakvu igru igrate? Ko je ta kučka?“ Traunštajn se
koprcao na stolici.
„U tom slučaju, učinite to opet“, rekao sam. Dokaži mi da si
govorila istinu. Ponovo se zagledaj u prošlost Kolekcionara
očiju.
Spustio sam njene šake na Traunštajnova ramena.
„Recite mi šta vidite.“

55

[8 SATI I 55 MINUTA DO ISTEKA ROKA]

FILIP STOJA
[GLAVNI DETEKTIV ODELJENJA ZA UBISTVA]

Kolekcionar očiju uzima decu koju su očevi razbaštinili. Zato što

su ta deca, kao kiklopi iz grčke mitologije, proizvod zabranjene
veze...
Stoja je ponavljao poslednje profesorove reči u sebi. Kao i
Šole, počeo je da oseća odbojnost prema sveznajućem
profajleru, čije su tvrdnje hotimice sročene tako da isprovociraju
pitanja koja će ogoliti neznanje slušalaca. Stoja mu je konačno
udovoljio.
„I šta to zapravo znači?“
„Uran je Gein sin.“
„Čekajte!“, vrisnuo je Šole. „Hoćete da kažete da je stara
Majka Zemlja radila one stvari sa sinom?“
 „Kog je rodila bezgrešnim začećem. Da, drevni Grci nisu bili
tako kreposni kao mi. Zevs je, na primer, bio intiman sa sestrom.
Danas se na to gleda kao na izopačenost.“
Stoja je zamišljeno zavrteo glavom. „Proverili smo porodičnu
pozadinu žrtava. Ni nagoveštaj incesta.“
Holfort je podigao kažiprst. „Kad sam govorio o zabranjenoj
vezi, nisam mislio na pravni aspekt. Stanovište Kolekcionara
očiju je jedino bitno. Za njega bi čak i naznaka neverstva bila
dovoljna.“
„Hoćete da kažete...“
„Hoću da kažem kako kidnapovana deca verovatno nisu
biološki potomci njihovih očeva.“ Holfort je stisnuo hromirane
drške invalidskih kolica i počeo polako da se mrda napred-
nazad. „Zato ih očevi mrze. Zato Kolekcionar očiju ubija žene
koje su tako bestidno izdale supruge.“
Stoja je ustao i nervozno stisnuo potiljak. „To bi značilo da je
on osvetnik!“
„Upravo tako.“ Holfort je nastavio da se kliza napred-nazad
kao veseli školarac. „Ubica kažnjava zabludele majke zbog
neverstva. Igra ulogu Urana krijući decu koju prezire u utrobi
Zemlje. I to nam daje još jedan trag o mestu koje bi trebalo da
pogledamo. Drži žrtve u nekom bunkeru ili podrumu, a ne u
prizemlju ili iznad njega.“
„O, veliko vam hvala na tom podatku, to dramatično sužava
krug osumnjičenih“, rekao je Šole ustajući. Stomak mu se
prelivao preko pojasa, tako da je bilo nemoguće reći da li nosi
kaiš.
„Možete gubiti vreme na zlobne primedbe. A možete i
proveriti ima li u tim porodicama zataškanih afera i vanbračnih
izleta. Možda su sve te žene imale aferu s Kolekcionarom očiju i
rodile decu koju on mrzi, kao Uran kiklope.“
 „A možda ću otići u klonju da počešem bulju“, reče Šole i
prezrivo odmahnu rukom. „Muka mi je od ovog mističnog,
mitskog proseravanja. Više volim čvrste dokaze. Bar imamo
osumnjičenog, koji raspolaže saznanjima o poslednjem ubistvu,
i uz to je ostavio novčanik na mestu zločina.“
Holfort ih je počastio televizijskim osmehom i kliznuo do
čiviluka pored vrata. „Hteli ste da čujete moju teoriju, gospodo.
Žao mi je što mislite da ste protraćili vreme.“
Spremao se da skine kašmirski šal s kuke kad su se vrata
otvorila i mlada sekretarica ušla u sobu za saslušavanje.
„Žao mi je što vas prekidam, gospodine“, rekla je zadihano.
Plave šiške odleteše joj s čela.
Stoja se namrštio. „Šta je bilo?“
„Zorbah“, rekla je zajapurena od uzbuđenja.
Stojina utroba se zgrčila.
„Je li pronađen?“
„Nije.“ Pružila mu je svoj mobilni. „Pozvao vas je.“

54

[8 SATI I 52 MINUTA DO ISTEKA ROKA]

ALEKSANDER ZORBAH

„Kod njega?“
„Da.“
„Vezao si ga?“
„Produžnim kablom.“
„Reci mi da se šališ!“
Stojin glas je podrhtavao od besa. U pozadini sam čuo buku
tipičnu za policijsku stanicu: zvonjavu telefona, žagor, treskanje
vratima, kuckanje po tastaturama. Buka je bila neobično glasna
– kao da je jedanaest ujutru, a ne kasno uveče – jer je sve
raspoloživo ljudstvo bilo na dužnosti. Metaforično govoreći, kad
Kolekcionar očiju obznani ultimatum, uvek je pet minuta do
ponoći.
„U njegovoj dnevnoj sobi je DVD plejer. Trebalo bi da ga
pogledaš.“
„Ne govori mi šta da radim!“, dreknuo je Stoja u slušalicu.
Spustio sam telefon i dao znak Frenku da skrene levo na
sledećoj raskrsnici.
Alina i ja smo čitavu večnost čekali mog stažistu ispred
Traunštajnove vile. Pojavio se baš kad je Stoja prihvatio moj
poziv. Ušli smo u novi auto za bekstvo što smo tiše mogli, bez
reči pozdrava.
„Gde si ti?“, pitao je Stoja kao da se nalazi na stadionu.
„To je pogrešno pitanje. Bolje bi ti bilo da se zapitaš zašto se
Traunštajn opija namrtvo i zašto ne traži svoju decu. DVD bi
mogao da ti objasni.“
Ozbiljno sam sumnjao u postojanje bilo kakve veze između
Traunštajna i Kolekcionara očiju – i ne samo zato što se Alinina
vizija pokazala nepreciznom. Šupa u vrtu nije od drveta, a mesto
zločina nije dovoljno blizu Đavoljeg brega, stoga je njeno znanje
o trajanju ultimatuma verovatno samo čudnovata podudarnost.
Stoja je promenio taktiku. „Dođi u stanicu“, rekao je. To je
bio mlak pokušaj da me pridobije za saradnju. „Dajem reč da ćeš
dobiti priliku da kažeš šta imaš.“
„Gubiš vreme. Zaboravi na mene. Trebalo bi da saslušaš
supruga mrtve žene.“
Progutao sam knedlu, oči su mi zasuzile.
O Čarli...
 „Slušaj, Stoja“, rekao sam. „Još sam na tvojoj strani, verovao
ti ili ne. Zato ću ti sad reći nešto potencijalno inkriminišuće, u
redu? Reći ću ti to u poverenju, kao bivšem kolegi.“
Ledeni vetar zapahnuo mi je lice kad sam odškrinuo
suvozačev prozor. Učinio sam to da bih ostao pribran.
„Traunštajnova supruga je imala afere. Više njih.“ Dodao sam
tako tiho da su vetar i buka motora skoro prigušili moje reči:
„Dobro sam je poznavao.“
„Šta je ovo, neka šala? Ti si imao aferu s Lucijom
Traunštajn?“ Stoja je zvučao zaprepašćeno.
„Nisam. Ne na taj način.“
Krajičkom oka sam video da je moj pokušaj da me niko ne
čuje propao. Frenk me je posmatrao s podignutim obrvama.
„Govorim ti ovo samo zato što ne želim da istraga krene u
pogrešnom pravcu. Otac dece možda zna gde su, da li me
razumeš? Traunštajn ima motiv, ne ja. Njegova supruga je imala
afere s drugim muškarcima i on misli da deca nisu njegova.“
„Odmah mi reci gde si!“ Stojin glas se promenio. Gnev se
povukao. Zvučao je bezlično, kao da je konačno prestao da
sumnja u moju krivicu, izuzev ako se nisam debelo varao.
„U kolima sam, ali ne trudi se da pronađeš moj volvo. On je
na Hladnom putu. Ključevi su u njemu.“
Pogledao sam Frenka. Dao je žmigavac za skretanje udesno,
prema Trgu Teodora Hojsa. Moj automobil je bio najmanje
deset godina mlađi od auta za bekstvo, ali u znatno gorem
stanju. Tojota je izgledala kao vozilo koje je provelo život u
garaži Frenkove bake, iz koje je izlazilo samo ponekad,
nedeljom. Na upravljačkoj tabli nije bilo nijedne ogrebotine.
Prešlo je samo 12.000 kilometara. Podne prostirke bile su
čišćene posle svake vožnje. Pretinac za rukavice bio je pokriven
banalnim nalepnicama:
 Carpe diem
Ko rano rani dve sreće grabi
Lako ćete predvideti budućnost ako je sami oblikujete
Počastio sam Stoju poslednjim savetom: „Pregledaj moj
automobil. Nećeš naći ništa što me povezuje s Kolekcionarom
očiju.“
„Držim da već imam dovoljno toga o tebi da...“, rekao je pre
nego što sam prekinuo vezu. Okrenuo sam se ka Frenku.
„Hteo si da kažeš da si bio sa...“, započeo je, ali sam ga žurno
prekinuo trznuvši glavom u Alininom pravcu.
„Hvala ti što si tako brzo došao“, rekao sam.
Frenk klimnu glavom u znak razumevanja. „Morao sam da
čekam pogodan trenutak da bih se iskrao iz redakcije“, rekao je.
Potisnuo je zevanje, ali ne i umoran izgled. Nedostatak sna i
poslovne obaveze utisnuli su mu tamne mrlje ispod očiju.
Izgledao je kao ja posle celovečernje pijanke. Nekoliko meseci u
redakciji preobrazilo je živahnog mladića u tipičnog zavisnika
od interneta: neoprane kose, neobrijanih obraza i pohabane
odeće (nije imao pertle na cipelama, a ispod zimske jakne
navukao je samo izbledelu majicu s natpisom Depeche Mode),
ali neverovatno usredsređenog na posao. Sumnjao sam da bi
ijedna devojka tolerisala dolaske kući u pola tri ujutru – ne da bi
spavao, već da bi se na brzinu istuširao pre nego što se upusti u
novi istraživački projekat za moj račun.
„Uzgred“, nastavio sam, „da ti predstavim Alinu Grigorijev,
svedoka o kom sam ti govorio. Stvorenje koje sedi pored nje je
Tom Tom, njen satelitski navigacioni sistem koji zna da maše
repom.“
„Drago mi je što smo se upoznali“, rekao je Frenk gledajući u
retrovizor.
„A ja sam idiot koji dozvoljava šefu da ga uvlači u najgora
govna.“
„Dobro došli u klub“, rekla je Alina.
Podigao sam ruke. „Nema potrebe za panikom, narode.
Nisam ni uhapšen ni osuđen. Samo sam pod sumnjom. U ovoj
zemlji niko nije u zakonskoj obavezi da se preda, stoga ne činite
nikakav prekršaj.“
„Šta je s povredom poseda i mučenjem u koje ste me
umešali?“
„Mučio si Traunštajna?“, s nevericom će Frenk.
Prenebregao sam pitanje. „Nakratko ste ga dodirnuli, Alina.
To je sve.“
Oklevala je. Duboko je razmišljala pre nego što se okrenula
prema pozoru i polako odmahnula glavom.
„Ništa?“ Ponovo sam je pitao, kao i u vili, kad je podigla
ruke s Traunštajnovih ramena. „Zaista ništa niste videli?“
„Nisam.“
„Nije bilo slika? Svetlosti?“
Pitao sam se da li sam ozbiljno računao da ću dobiti drugačiji
odgovor od slepe devojke.
„Nisam ga prepoznala“, rekla je.
„Hej, halo? Ima li koga?“ Frenk je promenio traku i bacio
pogled na mene. „Može li neko da mi objasni šta se ovde
događa?“
„Ali ne možete sa sigurnošću reći da to nije bio on“, nisam
odustajao.
„Ne mogu da tvrdim da neko nije ubica“, gnevno je uzvratila
Alina. „I možete li, molim vas, prestati da mi postavljate tako
glupa pitanja? Hoću reći, prvo ste me pozvali i zatražili da se
sretnemo u šumi...“
„To nisam bio ja“, prekinuo sam je. „To je bio...“
... neko ko želi da mi napakuje. Ali zašto? Ako Kolekcionar
očiju zaista pokušava da napravi od mene žrtvenog jarca, zašto
bi komplikovao šaljući mi ovu slepu lujku?
„... a zatim“, nastavila je, „pošto sam zamalo slomila vrat da
tamo stignem, niste mogli da se setite da ste me pozvali i hteli
ste da me izbacite sa splava – samo da biste me namamili u kuću
i naterali da mrcvarim oca kidnapovane dece. I učinili ste sve to
iako mi verujete koliko i policajac koji je juče uzeo moju izjavu
u stanici.“
„Policija? Trenutak...“ Automobil je oštro skrenuo udesno
kad je Frenk okrenuo glavu da bi je pogledao. Zgrabio sam
volan da ne skrenemo s trake.
„Ne mogu da verujem“, reče on gledajući ponovo ispred
sebe. Uključio je unutrašnje svetlo i pogledao u retrovizor.
„U šta?“, pitali smo Alina i ja gotovo istovremeno.
Susnežica je ponovo počela da pada.
„Znam ko ste“, rekao je Frenk kad je uključio brisače u
najsporijem režimu rada. Gumene trake škripale su po staklu kao
nokti po školskoj tabli. „Mislim da smo se sudarili.“

53

„Zaista?“ Alina se protegla. Skinula je jedan od tri džempera.

Nemarno ga je bacila na sedište kraj sebe. Ispod preostalih rolki
sam načas ugledao čudnu tetovažu. Zapitao sam se šta je moglo
nagnati slepu devojku da išara telo.
„Vi ste juče naleteli na mene u policijskoj stanici, zar ne?“,
pitao je.
„Frenk?“, pročistio sam grlo.
„Udarili ste u mene. Niste se ni okrenuli da me pogledate.“
 Promenio je traku.
„Frenk!“
„Svako bi pomislio da ste slepi.“
„Freeenk!“
„Šta je bilo?“, brecnuo se.
„Ona jeste slepa!“
„Šališ se...“ Hitro se okrenuo.
„Zaista?“
Oboje smo klimnuli glavom. Alina je, otvorivši oči, pokazala
dva blistava klikera. Kao da su joj rožnjače zamenjene mutnim
staklom.
„Ja... ja nisam primetio“, promucao je.
„Hvala“, suvo će Alina.
Isključio sam unutrašnje svetlo. Neko vreme se čulo samo
jednolično zujanje motora, siktanje guma po mokrom asfaltu i
sporadično škripanje brisača.
Frenk je ponovo pokušao. „Mislim, kad ste već to pomenuli,
sećam se štapa.“
Napustili smo Trg Ernsta Rojtera. Vozili smo se Ulicom 17.
juna.
„Ali, čoveče, bili ste tako samouvereni. Pomislio sam da ste
takmičarka u nordijskom skijanju kad ste projurili pored mene.“
„Bila sam besna.“
„Tako ste izgledali.“
„Kako ste to izveli?“, pitao je. „Juče ste strčali niz stepenice u
policijskoj stanici, a danas ušli u automobil bez pomoći.“
„Slepa sam, nisam paraplegičarka.“
Frenk je pocrveneo kao da ga je ošamarila. „Izvinite, nisam
hteo da vas vređam.“
„Nisi me uvredio. Ne više od ostalih.“
Alina je po svoj prilici bila svesna blago kaustičnog tona,
zato što je jetkost nestala kad je ponovo progovorila. „Ne
brinite, čitavog života sam vežbala da trpim uvrede. Na primer,
kad u klubu sa oskudnim osvetljenjem zavodim frajera, kladim
se s prijateljicama koliko dugo će mu trebati da primeti da sam
slepa.“ Nasmejala se.
Izgleda da je potakla Frenkovu radoznalost. „Znate šta?“,
poletno je progovorio. „Služio sam dug otadžbini kao bolničar u
domu za stare, u koji je svake subote dolazila grupa slepih ljudi.
Izvinite što ću biti toliko otvoren, ali u poređenju s vama
izgledali su nekako...“ – pretpostavljao sam da će reći „glupo“,
ali on je nastavio pre nego što sam ponovo pročistio grlo – „...
pa, nekako čudnovato. Neki su tresli glavom, dok su drugi stalno
trljali oči. A lica su im uglavnom bila ukočena – kao maske.
Mislim, bila su prilično bezizražajna, kao posle injekcije
botoksa. Dok vi...“
„Šta je sa mnom?“ Alina je položila laktove na naša sedišta i
nagnula se napred.
„Klimnuli ste glavom i podigli obrve kad sam vam se prvi put
obratio. Sad se smešite i prelazite prstima kroz kosu. Što izgleda
prilično kul, samo da znate.“
„Hvala“, još šire se osmehnula. „Vežbala sam to.“
„Šta?“
„Vežbala sam gestove i izraze lica. Mislim da taj problem
nastaje kad se slepi ili slabovidi prerano odvoje od ostatka
populacije. Moji roditelji su se borili zubima i noktima da ne
budem poslata u specijalnu školu posle nesreće. Naravno,
jednom godišnje sam išla u letnji kamp za slepu decu, ali sam
ostatak vremena provodila u redovnoj školi, izmotavajući se s
drugarima koji nisu imali problema s vidom. Među nama su
postojale razlike, naravno. Imala sam kompjuter za hvatanje
beležaka na času i vozila bicikl između dve prijateljice da bih
određivala položaj na osnovu zvukova koje su pravile. Ali vozila
sam iako sam padala češće od ostalih. Drugovi iz odeljenja su se
brzo navikli na malu ludaču koja je znala da udari o penjalicu na
igralištu samo da bi odmah ustala i nastavila da se igra.“
Ponovo se naslonila na sedište. Po besprekornim smeđim
presvlakama i rezervnoj rolni toalet-papira na zadnjoj polici
moglo se zaključiti da vozilo pripada penzionerki. Smeo sam da
se kladim u godišnju platu da bih u pretincu za rukavice zatekao
pažljivo popunjenu beležnicu s podacima o servisima, sa svim
neophodnim dokumentima i telefonskim brojevima, za
pozivanje u slučaju sudara ili kvara. Ja u prtljažniku nisam imao
ni obavezni trougao.
„Ne znam kako je u Nemačkoj, ali u SAD postoji mnogo
institucija u kojima su slepi ljudi manje-više prepušteni sami
sebi. I deca s normalnim vidom čačkaju nos, prave grimase,
gađaju se ciglama kad počnu da se dosađuju, ali obično je neko
prisutan da ih upozori da to nije u redu. Niko ne opaža da se
slepa deca neobično ponašaju kad su sama. Često su i njihovi
pratioci slepi. Ili nezainteresovani.“
Pomilovala je Tom Tomovu glavu. Pas vodič je dremao.
Očigledno je, kao svaki iskusni vojnik, navikao da spava kad
god mu se ukaže prilika.
„Veoma je teško rešiti se trljanja očiju i ljuljanja napred-
nazad kad takve navike postanu druga priroda. Većina
normalnih ljudi pretpostavlja da je taj ‘hospitalizam’ to
institucionalno ponašanje deo kliničkog stanja slepe osobe, pa se
ne usuđuju da išta kažu. Pre će zazirati nego što će takvoj osobi
reći da joj slina visi iz nosa.“
Glasno se nasmejala. Tom Tom je iznenađeno podigao
krupnu glavu.
„Imala sam dovoljno sreće da u školi za medicinske sestre
uživam podršku dobrog prijatelja. Džon bi me uvek ispravljao
ako bih se neobično ponašala – ako bih izgledala kiselo dok sam
koncentrisana ili ako bih ljude u svom okruženju činila
nervoznim nesvesno kolutajući očima. Bio je poput mog
odraza.“
Instinktivno sam pogledao u retrovizor. Frenk se osvrnuo
preko ramena.
„Učio me je gestovima i facijalnim izrazima – pokazivao mi
je sve zeznute konverzacijske taktike.“
Ponovo se nagnula napred. Napućila je usne i lascivno prešla
jezikom preko donje usne. Koketno je zatreptala, s blago
nakrenutom glavom i čednim izrazom.
Frenk je krajičkom oka posmatrao ovu demonstraciju
glumačke tehnike i prasnuo u smeh.
„Džon me je naučio da flertujem.“
I da lažeš?
Ova na svaki način izuzetna devojka bivala je sve
zagonetnija. S jedne strane, razumno je zborila, nudeći mi
očaravajuće uvide u svet tame u kom je živela i o kom gotovo
ništa nisam znao; s druge strane, tvrdila je da poseduje
natprirodne moći, koje bi zapanjile i Niki. Zaključio sam da je
poremećena ili savršena glumica.
Ili i jedno i drugo.
Kad se prisetim tih minuta u automobilu, znajući šta se potom
dogodilo, nasmejem se svom neznanju u tom trenutku. Ali to
više zvuči kao samrtničko krkljanje nego kao smeh. Štucanje
kakvo se čuje iz usta nekog ko će svakog časa propljuvati krv.
Moram da se nasmejem zato što sam čvrsto verovao da sam
gospodar vlastite sudbine dok sam Frenku diktirao put. Na kraju,
Frenk nas nije odveo do Alininog stana u Prenclbergu, već do
praga smrti.
 Priznajem da sam bio iscrpljen i zbunjen, ali sam mislio da
još čvrsto držim dizgine. Međutim, Kolekcionar očiju ih je
davno preuzeo.
Nekoliko kratkih sati delilo me je od tog boinog otkrića.

52

[8 SATI I 38 MINUTA DO ISTEKA ROKA]

Frenk je tokom vožnje ispalio bezbroj pitanja u Alininom i mom

pravcu. U jednom trenutku zatražio je od mene kratki rezime
događaja koji su se odigrali poslednjih sati, počevši od našeg
randevua na splavu (tačnu lokaciju sam prikrio, kao i posetu
doktoru Rotu). Ispričao sam mu o dodatnih sedam minuta
ultimatuma i našem bezuspešnom upadu u vilu Tomasa
Traunštajna.
Ispostavilo se da je njegova reakcija na Alinino bizarno
svedočenje bila manje skeptična od moje.
„Hoćeš da kažeš da joj veruješ?“, pitao sam s nelagodnošću.
Otkad su sve što mi je ponudila, izuzev ultimatuma, pokazalo
neverodostojni, želeo sam samo jedno: da je odvezem kući što
pre. Zasitio sam se neobjašnjivih fenomena i nisam želeo da
jurcam okolo u potrazi za novim plodovima njene mašte.
Frenk je izbegao direktan odgovor. „Metoda korišćenja
medijuma za rešavanje slučajeva je prilično stara“, rekao je.
Stigli smo do Ulice Brunen i krenuli ka Vinskom parku.
„Nekadašnji šef lajpciške policije, glavni detektiv Engelbreht,
izveo je paranormalni eksperiment s telepatski obdarenom
osobom još 1919“, govorio je Frenk. Zaustavili smo se ispred
ulaza između dve jarko osvetljene, ali puste umetničke galerije.
U jednoj je, iznad treperave električne sijalice, visio bicikl bez
sica, a u drugoj se nalazio stari televizor lampaš, obojen
ružičastom bojom, sa zrnastom test-slikom na ekranu. Takva
umetnost nervirala me je više od Frenkove verbalne dijareje.
„U Beču je 1921. postojao čak i institut posvećen izučavanju
forenzičke telepatije, iako samo nekoliko meseci.“
„Otkud sve to znate?“, pitala je Alina.
„Trebalo bi da ugradi spam-filter u glavu“, objasnio sam.
„Taj ne zaboravlja nijednu pročitanu reč. Zato mi ne treba
beležnica kad zajedno istražujemo.“
Protegao sam se i zevnuo. Hteo sam da se ratosiljam Frenka i
Aline i krenem za Radov što pre.
Da vidim Niki.
Pogledao sam u sat na upravljačkoj tabli.
I Džulijana.
Deset je uveče.
Dva sata do sinovljevog rođendana.
Možda nisam kupio poklon Džulijanu, ali najmanje što mogu
jeste da mu poželim srećan rođendan pre nego što se predam na
milost i nemilost Stoji.
„Slučaj Mine Šmit, frankfurtske ‘sanjalice’, istinski je
ustalasao Nemačku 1921.“ Frenk ničim nije nagoveštavao da će
uskoro ućutati. U Alini je pronašao zainteresovanu slušateljku.
Tom Tom je uporno gurao njušku u njenu šaku, ali ona nije
izlazila iz automobila.
„Nakon što su dva gradonačelnika Hajdelberga ubijena jedan
za drugim, sanjala je lokacije na kojima se nalaze njihova tela.“
„Slučajnost“, zevnuo sam.
„Možda, ali dokumentovano je mnogo slučajeva u kojima su
vidovnjaci pomagali policiji.“ Pogledao me je, zajapuren od
entuzijazma za ovu temu.
„Jedan ti je sigurno poznat. Mislim na slučaj Hansa Martina
Šlajera. Industrijskog magnata kog je ubila frakcija Crvene
armije.“
„I šta s tim?“
„Sećaš li se šta je Bunte objavio 1977?“
„Izvini, ali nisam toliko mator.“
„Vidovnjak pronašao mesto u kom je skriven Šlajer.“
Pobednički se nacerio. „To je bio naslov. I Štern se uhvatio u to
kolo, dok je Špigel objavio čak i intervju s Žerarom Kroazetom,
holandskim čudotvorcem. Zna se da su specijalni istražitelji,
policijski psiholog i oficir nemačkih oružanih snaga, tražili
njegove savete druge nedelje potrage za Šlajerom.“
„I vojska?“
„Imali su odeljenje za psihološku odbranu.“
Tom Tom je zacvileo. Alina ga je nežno pomilovala po glavi.
Sirota životinja je morala ponovo da se olakša.
„Nemačka savezna policija stidela se priče o umešanosti
vidovnjaka u istragu objavljene u štampi. Policijski psiholog je
ipak, dve godine kasnije, rekao da je on ponudio korisne podatke
o visokoj zgradi u kojoj je Šlajer skrivan. Tvrdio je da bi bio
spasen da su vlasti krenule tim tragom.“
„To je samo savremeni mit“, negodovao sam.
„Ali nije jedini. Početkom devedesetih je više od stotinu
takozvanih medijuma ponudilo svoje usluge bavarskim vlastima.
Taj broj je na nacionalnom nivou sigurno bio mnogo veći.“
Frenk se obratio Alini. „To znači da niste izolovan slučaj.“
„Ne znam šta sam“, rekla je. Najedanput je zvučala veoma
iscrpljeno. „Ali znam da sam jako umorna.“ Trenutak kasnije je
dodala izuzetno tiho: „I žedna.“
Otvorila je usta kao da želi da nešto kaže, ali se po svoj prilici
predomislila. Lice joj se ukočilo. Ćutke je izašla iz automobila,
pomalo plašljivo.
„Nešto nije u redu?“, pitao sam. Stigao sam je i ponovio
pitanje. Izašavši iz automobila, Frenk nas je posmatrao preko
krova. Alina kao da je bila zaokupljena nekom idejom, koju je
pokušavala da potisne. Dala je znak Tom Tomu da bude miran i
okrenula ruksak da bi otvorila unutrašnji džep. Sačekao sam da
mlađi par prođe pored nas, kikoćući se i mazeći ispod kišobrana.
„Na šta ste pomislili?“, pitao sam.
Odmah nakon što si rekla da si žedna.
„Juče. Zastala sam da nešto popijem.“
Juče. Posle ubistva!
Ukočio sam se.
„Htela sam to da vam kažem kad ste krenuli ka kući
Traunštajnovih.“
„Gde je to bilo? Gde ste se zaustavili?“
„U nekom ulazu. Sigurna sam da nisam daleko odmakla.“
„Otkud znate?“, pitao sam. „Mislio sam da u vizijama nemate
osećaj za vreme.“
„Još sam se osećala iscrpljeno.“
Nakon što si spustila dete u prtljažnik...
„I leđa su mi bila vlažna. Znojila sam se. Osećaj mi je bio
poznat – prožeo bi me kad bih usporila tokom džogiranja. I
posle dužeg odmora bila bih gola voda.“
Uporno je preturala po džepu ruksaka. Konačno je pronašla
ono što je tražila. Čuo sam zveckanje. Izvadila je veliki svežanj
ključeva. Svaki je bio povezan s prstenom drugačijeg oblika,
neki su imali mala ispupčenja, a neki zareze. Opipala ih je i
izabrala ključ srednje veličine.
„Dakle, vozili ste nepunih pet minuta?“, odvažio sam se.
Klimnula je glavom. „Pre će biti tri. Rekla sam vam da sam
bila jako žedna.“
„Kakav je to ulaz bio? U prednje dvorište? Ulaz u kuću sa
stanovima?“
„Ne, ne, pogrešila sam. Prilazni put bio bi tačniji opis –
kakav smo imali u Kaliforniji. Na kom se automobil parkira
ispred garaže.“
„Znači, prilaz kući?“
„Jeste.“
„Kući s terasom?“
Odmahnula je glavom. „Bila je mala, kao bungalov, ali nisam
sasvim sigurna.“
Kratko sam razmišljao. „Čega još možete da se setite? Jeste li
zapamtili nešto upadljivo? Savremen ili predratni stil? Neka
naročita boja? Ograda, kapci, krov?“
Ponovo je odmahnula glavom. Zastala je u mestu i podigla
pogled. „Košarkaški obruč“, rekla je.
„Šta?“
„Na prilaznom putu, ali ne iznad garažnih vrata, kao obično.
Zašrafljen za drvo, malo sa strane, na međi sa susednim
placem.“
„Dobro, Alina. Dakle, dovezli ste se do kuće s košarkaškim
obručem na prilaznom putu, negde u okolini Traunštajnovog
doma.“ Zakoračio sam ka njoj. Bili smo veoma blizu. „Šta ste
tamo radili?“

51

Alina je drhtala. Možda zbog hladnoće, ali nisam bio siguran.

„Ušla sam u kuhinju.“
 Vrata su bila otključana ili je imala ključ.
„I nešto ste popili?“
„Da, koka-kolu.“ Nervozno je prešla rukom preko lica i
zatakla jedan spiralni uvojak iza uva.
„Znaš li kako izgledaju boce koka-kole?“
„Bela slova na crvenoj podlozi. Svaki slepac bi prepoznao
koka-kolu.“ Nasmejala se i privukla Tom Toma bliže sebi.
„U limenci. Četiri u vratima frižidera. Poslužila sam se
jednom.“
„A zatim?“
Slegnula je ramenima. „Ništa. Samo toga se sećam.“
Pogled mi se zaustavio na Frenku. Slušao je naš razgovor kao
opčinjen. Iskoristio sam pauzu da mu naložim da se vrati u
redakciju što pre.
„Ne šalji me tamo, molim te!“, zavapio je. „Ne sad kad
postaje zanimljivo.“
„Izvini, momče, ali tamo sigurno vlada potpuni haos.
Namirisaće cinkaroša ako ne nađu mog omiljenog stažistu u
kancelariji baš dok policija traga za mnom.“ Potapšao sam ga po
koščatim ramenima. „Ni reč Bergdorfovoj, i ne udaljavaj se od
telefona za slučaj da mi tvoja pomoć ponovo zatreba.“
Frenk prinese šaku imaginarnoj šiljatoj kapi kakva se nosi u
vojsci i otkasa pozdravivši se s Alinom.
Pogledao sam na sat i nastavio s mentalnom aritmetikom.
Traunštajnova deca su kidnapovana rano ujutru, prema
policijskom saopštenju za štampu. Čarlin suprug pronašao je
njeno telo u vrtu tek kasnije, oko devet, neposredno pre nego što
se štoperica automatski uključila, dakle, tačno u devet i
dvadeset. Kolekcionar očiju je sigurno otišao s mesta zločina
dobrano pre toga, ali nisam mogao da procenim kad se psihopata
zaustavio.
 Ako je uopšte bilo tako.
Gledao sam za Frenkom vrteći glavom dok je išao ka
sledećem uglu da zaustavi taksi. Sama činjenica da sam
proveravao drugu viziju slepe devojke bila je dovoljna da
posumnjam u vlastiti zdrav razum.
Načinivši nekoliko koraka, Frenk se okrenu, otrese pahulje
snega s kose i prebaci preko glave kapuljaču svoje nove
vetrovke.
To je bio prelomni trenutak.
Ludilo bi se okončalo tu i tada da nije to učinio. Posetio bih
sina pre nego što bih se predao Stoji i moj život bi krenuo
drugim tokom. Ali moj stažista zastade pred izlogom galerije.
Taj trenutak promenio je sve.
Sve. Ono što sam zatim učinio. Moju sudbinu.
Moj život.
Pošao sam za Frenkom kao u transu. Stigao je do sledeće
raskrsnice, ne osvrćući se.
„Ovde živim“, čuo sam Alinin glas. Mislila je da sam još
pored automobila, ali ja sam već stajao na mestu na kom je
Frenk navukao kapuljaču.
Baš ispred izloga galerije.
Čekala je ispred svoje zgrade. Spremala se da gurne ključ u
bravu ulaznih vrata.
„Šta si rekla?“, odvratio sam odsutnim glasom. Načinio sam
još jedan korak ka izlogu i bio mu tako blizu da se staklo
zamaglilo od mog daha. Na televizijskom ekranu s testnom
slikom pojavio se poluprofil neobrijanog, tamnokosog
muškarca. Nervozno je mahao u pravcu kamere u galeriji.
Posmatrao sam samog sebe!
„Rekla sam da sam stigla kući. I da sam žedna“, odgovorila je
Alina. Slabašno se osmehnula kad sam se okrenuo prema njoj.
Prava kao pritka i zatvorenih očiju izgledala je kao devojka koja
očekuje da je dečko na rastanku poljubi. Skrenuo sam pogled i
zagledao se u svoje lice.
To nije bila iluzija.
Slika na ekranu se već jednom promenila, kad je onaj mladi
par prošao pored galerije, ali ja to nisam primetio sve dok Frenk
nije zamakao za ugao.
„Instalacija“ snima prolaznike!
„Pa, gospodine vrhunski novinaru, šta kažete? Hoćete li da
svratite na piće?“, pitala je Alina s dozom nestrpljivosti.
Masirao sam zadnji deo vrata i iznenadio se kad sam shvatio
da se glavobolja povukla, ali onda sam se setio da sam popio
maksalt. Ugao pod kojim sam gledao sebe na televizijskom
ekranu navodio je na logičan zaključak da se kamera nalazi
iznad mene. I naravno, ugledao sam LED svetlo na tavanici
galerije levo od sebe.
Napravio sam korak u stranu, a zatim još jedan, i izašao iz
dometa kamere. Ekran se, samo dve sekunde kasnije, ponovo
ispunio snegom.
„Pa, hvala na razgovoru“, rekla je Alina, ali ja sam nastavio
da je ignorišem.
Potvrdio sam sumnju testiranjem senzora za pokret umesto da
je udostojim pažnje. Još jednom sam se pomerio udesno i ekran
je ponovo reagovao.
„U koje vreme vas je Kolekcionar očiju juče posetio?“,
znatiželjno sam pitao. Alina mi ovog puta nije odgovorila.
Kad sam pogledao prema zgradi, Tom Tom i ona više nisu
stajali pred ulazom.
 50

[8 SATI I 25 MINUTA DO ISTEKA ROKA]

ALINA GRIGORIJEV

Ponovo je bila kod kuće. Miris njenog stana delovao je na nju

umirujuće.
To je bila dobro znana mešavina mirisa iz različitih
prostorija. Aroma kafe skuvane pred doručak lebdela je u
vazduhu. Mešala se s njenim skupim parfemom i jeftinim
sredstvom za čišćenje na bazi sirćeta, u koji se njena kućna
pomoćnica klela. Bio je četvrtak. Žena je u njenom odsustvu
uklonila miris prašnjavih knjiga iz dnevne sobe. Osećala je u
vazduhu i svežinu opranog veša.
Nekoliko puta je duboko udahnula i osmehnula se.
Nije palila cigaretu.
„Dođi, kuco. Odmah ćeš dobiti nešto za jelo.“
Skinula je am s Tom Toma i kleknula da bi razvezala pertle
na čizmama. Pritom se zapitala da li i drugi zastanu kad uđu u
svoje domove i nekoliko puta duboko udahnu pre nego što skinu
kaput.
Drugi.
Oduvek je izbegavala posebne tretmane, ne samo u obdaništu
već i u školi, a pogotovo na studijama. Toliko je želela da bude
deo društva da se jednom prijavila da bude dama s lilihipom, što
je na američkom značilo „čuvar na školskom prelazu“. Ta
neobičnost stigla je do lokalnih kalifornijskih novina. Direktor
škole je, naravno, odbio njenu molbu, ali joj je dozvoljeno da
pomaže najboljem drugu koji nije bio slep. Ona je pak verovala
da je mogla to da radi i sama. Znala je kad se vozilo primiče i –
što je još važnije – ubrzava li ili usporava. To je za većinu
drugih bilo nezamislivo.
Drugi, koji vas nepozvani stegnu za ruku i vode preko ulice,
iako ste na obuci za kretanje naučili da se snađete bez tuđe
pomoći.
Drugi, koji misle da slepci prepoznaju ljude tako što prelaze
rukama preko njihovih lica, što se može videti samo u
holivudskim kič filmovima.
Drugi, kojima nikad neću pripadati.
Spustila je ruksak na pod. Potom je skinula periku s crvenim
dredovima i stavila je na komodu u kojoj je držala i ostale; njene
„maske“, kako ih je zvala.
Televizijski dokumentarac koji je slučajno odgledala pre
mnogo godina (nijedna slepa osoba neće reći da je „slušala“
televiziju) pomogao joj je da shvati koliko je dejstvo frizure i
koliko ona govori o čoveku. Kad opisuju počinioca zločina, ljudi
se najčešće sećaju kose. Sećanje zavisi od njene upadljivosti.
Psiholozi to povezuju s činjenicom da ljudi prvo gledaju nečije
lice i kosu – otud i nadimci Kovrdžavi ili Šargarepica.
Alina je u devetnaestoj prvi put obrijala glavu i šokirala
prijatelje crnom paž perikom. Sad je posedovala pedesetak
različitih „maski“, koje su joj omogućavale da se preobrazi u
skladu s raspoloženjem, u plavokosu zavodnicu, dominu crne
kose ili seosko nevinašce s kikama.
A danas sam se osećala kao lik iz mangi, pomislila je dok se,
idući hodnikom, oslobađala džempera. Njen dom je zauzimao
četvrti i peti sprat stare zgrade. Do njega se stizalo liftom.
Ranije, kad nije bila ovako samouverena, koristila je lift da bi
stigla do svoje ordinacije na četvrtom spratu, ali sad se
uglavnom služila uskim, spiralnim stepenicama.
Svukla je majicu i pošla ka kupatilu, gola do pasa. Sve u
njenom stanu – stolovi, stolice, vaze – imalo je svoje mesto, kao
i kod većine slepih ljudi. Čistačica je strogo upozorena da ništa
ne pomera i morala je da usisa svaku mrvu. Alina je volela da
hoda bosa po kući, ali je mrzela i pomisao da bi mogla nagaziti
na nešto – ili u nešto.
Čitav poduhvat je fijasko, pomislila je. Ne zato što joj niko
nije poverovao. Ne zato što je otkazala nekoliko tretmana samo
da bi krenula u beznadežnu potragu.
Već zato što nisam mogla da pomognem detetu.
Tiho kucanje starog sata ukazivalo je da je stigla do ograde s
pogledom na čekaonicu ordinacije.
Ili deci.
Zapitala se zašto je videla samo jedno dete i pokušala da
potisne pomisao da devojčica možda više nije živa.
To nije bio prvi put da njena vizija nije stopostotno tačna.
Niti je prvi put posumnjala u svoj dar.
Njene retrospektive obično su trajale samo nekoliko sekundi.
To su bile kratke sekvence u kojima je videla nesreće i
posteljinu natopljenu krvlju, svog oca kako nekog davi ili majku
dok sipa otrov za pacove u hranu za bebe. Onespokojavajuće
vizije javljale su se sporadično, a ne kad god bi nekog dodirnula.
Zato je pretpostavljala da se to događa samo pri uspostavljanju
fizičkog kontakta s nosiocem moćne negativne energije. Takav
je bio jedan njen kolega koji joj se nabacivao na studentskoj
zabavi. Kad je odbila da ode u krevet s njim, grubijan ju je
ošamario. Ostavio ju je na miru tek kad mu je rekla da prestane
da siluje sestru. Odmah je obavestila policiju o svojoj sumnji, ali
joj niko nije verovao dok nisu pronašli telo mladića na tavanu.
Pre nego što se obesio, još jednom je napastvovao sestru.
 Prostor se otvorio pred njom i postao svetliji. Zastala je.
Okrenula se licem prema zidu, kao što je uvek činila, i prešla
prstima preko glatke površine koja je odražavala svetlost iz
kupatila.
Sijalo je danonoćno.
Većina njenih posetilaca čudila se sobama ispunjenim
svetlošću i brojnim ogledalima, baš kao što su se pitali zašto
njenu dnevnu sobu krasi fotografija napuštenog grada kopača
zlata od dva kvadratna metra. Bivši dečko joj je jednom tako
opisao to tamnosivo remek-delo Mihaela fon Hasela da joj se
činilo da na jeziku oseća prašinu propalog salona. Slušala je
sliku kad god bi posetioci zastali pred njom, diveći se tehnici
pomoću koje je umetnik stvorio tako zapanjujuće delo.
Alina je uživala i u hladnoj, glatkoj površini ogledala kad bi
je osetila pod prstima. Uživala je i u njihovoj osobini
odražavanja, koja je potvrđivala njenu osetljivost na svetlost i
senku: ostatak onoga što ju je povezivalo sa svetom drugih,
posle eksplozije. Sem toga, često je imala goste koji nisu bili
slepi.
Svukla je farmerke, gaćice i čarape. Stajala je naga ispred
zidnog ogledala na blagoj promaji. Ježila se. Spustila je dlan na
obrijanu glavu i prešla kažiprstom preko ukrasnog lavirinta koji
je, po njenoj želji, nacrtala frizerka. Spustila je ruku niz vat i
pomilovala tetovažu. Prišla je ogledalu u uzaludnoj nadi da će
bar na delić sekunde ugledati obris svoje figure samo da bi ga
uporedila s slikom koju je svakodnevno zamišljala zahvaljujući
čulu dodira.
Znala je da su joj grudi premale za ukus većine muškaraca,
ali bile su čvrste i grudnjak joj nije trebao. Bradavice kao da su
nadoknađivale ovu manjkavost, zato što su svi njeni dosadašnji
ljubavnici, muški i ženski, proveli večnost milujući ih, stiskajući
i sisajući. Na svu sreću, bile su njena najerogenija zona, pored
stopala.
Ruka joj skliznu do stomaka. Pomilovala je pirsing na pupku
i dodirnula bokove.
„Da si automobil“, našalio se Džon jednom prilikom, „bila bi
mustang iz 1968.“ Često se šetala naga po stanu, samo zato što
se osećala bolje bez odeće, a pred Džonom nije morala da glumi.
„Uglast i kompaktan, ali vanvremenski elegantan.“
Alina nije znala kako izgleda mustang, ali je doživela to kao
predivni kompliment, pogotovo što je njen otac uvek vozio
forda.
O, Džone...
Šteta što je otišao na odmor s dečkom. I da bude gore,
otisnuo se u obilazak Vijetnama, tako da nije mogla da ga
pozove i rida u telefon. Razmišljala je koliko je sati u Njujorku,
gde je živeo Ivan, i kako bi reagovao na neočekivani poziv
starije sestre. Nisu uspeli da ostanu u kontaktu nakon što se iz
SAD preselila u Nemačku. Iako su se iskreno voleli, njihov
odnos se sveo na slanje rođendanskih i božićnih čestitki.
To nije bio dovoljno čvrst temelj da bi s njim podelila svoja
grozna iskustva.
Okrenula se prema kupatilu. Izabrala je najjače halogene
svetiljke. Kad bi prenoćio kod nje, Džon bi uvek zakukao na
njeno „gestapovsko ošamućujuće osvetljenje“. Za nju pak nisu
bile ništa više od mutne uspomene na svetlost. Moćne svetiljke
bile su joj od velike pomoći i dok se šminkala pred ogledalom u
kupatilu. Njena najbolja prijateljica pokazala joj je kako se to
radi. Ali još nije ovladala onim nezgodnim ajlajnerom, i neće ni
za narednih sto godina.
Ustala je da bi pokupila odbačenu odeću i ušla u kupatilo.
Dok se kada punila vodom, proverila je skenerom za boje da li
je jutros obukla belu majicu. „Bela“, oglasila se spravica
piskavim elektronskim glasom. Drangulija koja je usmeravala
svetlosni zrak na komad odeće i identifikovala boju na osnovu
reflektovane svetlosti bila je jedan od najvećih izuma posle
interneta. Bar za slepe ljude, kojima nije svejedno da li je
njihova lepa bela bluza pozelenela zato što je oprana s obojenim
stvarima.
Na isti način je identifikovala boju čarapa i gaćica. Odložila
ih je u odgovarajuće korpe za veš pored šolje. Vratila se u
hodnik i zatvorila vrata kupatila za sobom. Osluškivala je kako
se emajlirana kada puni vodom dok se kretala ka kuhinji da bi
sipala nešto suve hrane u Tom Tomovu činiju.
Ali nije stigla do nje. Posle dva koraka, nogom je dotakla
nešto toplo.
Nešto meko.
Osmehnula se. „Šta ti je?“, nežno je munula retrivera nožnim
palcem. Ali
Tom Tom nije mrdao. Samo se još više ukočio.
„Šta se s tobom dešava?“
Koraknula je udesno da bi obišla psa, ali on joj je zaprečio
put.
„Zar nisi gladan?“
Sagla se i pokušala da ga potapše, ali joj on nije liznuo ruku
kao što obično čini.
„Šta je bilo?“
Krut je i veoma usredsređen. Odbija da odstupi zato...
Stresla se.
Pas je naučen da štiti svoju vlasnicu. Ta obuka koštala je
20.000 evra. Obučen je da joj pomogne da izbegne prepreke,
rupe i otvorene šahtove.
Ali ničeg sličnog nema na putu ka mojoj kuhinji.
 „Hajde, pusti me da prođem.“ Pokušala je da ga odgurne u
stranu. A onda Tom Tom učini nešto što nikad pre nije.
Zarežao je.
Zloslutni zvuk pomešao se s monotonim šumom vode,
stvarajući gotovo hipnotičku atmosferu.
Šta se, dođavola, dešava? Osetila je da joj telo napelo kao
pseće. Osetila je ono što je Tom Tom očigledno nanjušio znatno
ranije: miris njenog stana se promenio. Zadobio je mušku notu.
Cimet. Karanfilić. Alkohol.
Otužni muški losion posle brijanja.
„Ko je to?“, prozborila je. Gotovo da je povratila od užasa
kad je osetila uljezov dah na uvu.
„Prestani da se igraš“, rekao je tiho.
Muškarac, koji se pojavio niotkuda, spustio je ruku na njeno
golo rame. Nežnost je taj dodir činila mnogo gorim. Istog trena
osetila je na obrazu komad hladnog metala.
Okrenula se i slabašno zamahnula. Duboko je udahnula,
spremajući se za krik koji se polako oblikovao u njenom grlu i
izleteo iz njega kao urlik. Još jedan udarac uprazno. Okrenula se
u smeru suprotnom od kazaljke na satu, izgubila ravnotežu i
oborila vazu s komode. Teška posuda od olovnog stakla pala joj
je na stopalo. Iz grudi joj se oteo još jedan krik.
Dok joj se nepodnošljivi bol razlivao telom, preplavi je
zaslepljujuća svetlost.
Sjajna kao munja. Kao preterano eksponirana fotografija...
Pala je na pod.
I u dubine još jedne vizije.

49
VIZIJA ALINE GRIGORIJEV

Soba je mračna, a bolesna žena nije sama. Čuje se nečije

disanje u susednom krevetu. Još neko u sobi umire.
Umire.
Nesumnjivo.
Miris dezinfekcionog sredstva ne može pobediti miris smrti,
zadah užeglog daha, vonj gnojnih rana od ležanja i vodnjikave
sluzi.
„Ponovo sam došao“, čula je svoj šapat izgovoren muškim
glasom.
Izgovorila je brzo, bez daha. Promuklo.
Njoj nepoznata žena s očima njene majke ne odgovara. Kako
bi i mogla s tom providnom maskom na licu?
Sprava je podsećala na senku koju Alina nije mogla da
protumači, verovatno zato što joj je bila nepoznata. Zato što je
nikad nije videla kao trogodišnjakinja ili ne može da je se seti.
Nešto u sobi pišti, kao digitalni budilnik prepušten sebi.
Vrata iza nje otvaraju se uz škripu, u sobi je svetlije. Neko
zatapša. „Kako je lepo što ste ponovo svratili“, reče žena
zvonkog glasa. Senovita prilika brzo priđe drugom krevetu iza
nje.
Šuštanje. Vazduh je pokrenulo dizanje i spuštanje posteljine.
Jastuci su protreseni. Neko zaječa.
Alina posegnu za šakom na krevetu; siva i kao papir suva
koža na uštirkanom belom čaršavu.
Grudi bolesne žene polako se dižu i spuštaju. U ovakvim
trenucima čini se da njeno srce razmišlja da li da nastavi da
kuca.
Naginje se napred i sklanja uvojak kose sa staričinog čela i
ljubi je.
Poslednji put joj steže ruku i odlazi.
 Okreće se ka stočiću pored kreveta i ispravlja mali četvrtasti
predmet baš kad se sirena zaorila u daljini.
Ram za fotografiju.
Na fotografiji se ne vide ni otac ni majka. Moglo bi biti samo
dete. Dečak ili devojčica. Nemoguće je identifikovati senovito
obličje. Razaznaje samo oči. Tačnije, oko. Ono drugo je
nevidljivo.
Ili uopšte nije tu.
Okreće se i gleda u otvorena vrata. Sirena je sve glasnija, a
svet oko njene tame se istovremeno...
Svetlosne munje se pretvaraju u crne tačke, koje se mešaju i
oblikuju pokrov sveobuhvatne tame...
... u kojoj je Alina došla svesti, probuđena alarmom iz
galerije, pet spratova niže. I lupanjem na ulaznim vratima.

48

[8 SATI I 17 MINUTA DO ISTEKA ROKA]

ALEKSANDER ZORBAH

Otvorila je vrata u poslednjem trenutku. Glomazna stvar bi,

trenutak kasnije, kliznula iz mojih krvavih prstiju. Popeo sam se
stepenicama, pogrešno procenivši ne samo svoje fizičko stanje
već i težinu aparata koji sam ukrao iz galerije.
Alina me je bez reči pustila u stan. Tresla se kao prut.
Spustio sam HD-DVD snimač. „Šta se desilo?“, pitala je
tupo. To pitanje mogao sam i ja postaviti njoj.
Kao da nije bilo dovoljno što je stajala preda mnom potpuno
naga, ne pokušavajući da se pokrije, iznenadio sam se videvši je
bez kose. Ugledao sam periku na komodi pored vrata. Ali
mnogo više me je zabrinjavao strah koji joj je izbijao iz svake
pore. Ubrzano je disala. Ruke su joj mlitavo visile pored tela, a
šake nekontrolisano drhtale. Njeno lice je nalikovalo na ukočenu
masku, iako je polagala mnogo pažnje na grimase. Krupne suze
tekle su joj niz obraze, prljajući ih senkom za oči. Izgledala je
kao lutka.
Instinktivno sam posegnuo za njom, ali ona uzmaknu za
korak.
„Ne diraj me“, prošaptala je. Odgurnula me je obema
rukama.
„Šta se dogodilo?“, pitao sam.
„Bio je ovde.“
„Ko?“
„Ko bi, dođavola, mogao biti?!“, povikala je. Bilo mi gotovo
drago što je sposobna za takav izliv osećanja. Plamteći bes je
bolji od straha. „Svinja je držala nož. Nož kojim je...“ Nije
dovršila rečenicu. Nije morala.
Prešao sam pogledom preko njenog nagog tela da bih
proverio da li ju je Kolekcionar očiju povredio, ali videh samo
prilično mršavu, ali neporecivo lepo oblikovanu figuru mlade
žene, koju bih, pod drugim okolnostima, smatrao seksualno
privlačnom. Ispravka: koju sam smatrao seksualno privlačnom
čak i u takvim okolnostima. Brzo sam potisnuo tu misao.
„Kuda je otišao?“, pitao sam i pružio korak prema hodniku.
Izluđujući alarm iz ateljea konačno je utihnuo.
„Ne trudi se“, obratila mi se Alina. „Otišao je.“ Sklopila je
ruke preko grudi i šakom pokrila neobičnu tetovažu na vratu. U
mračnom hodniku izgledala je kao veliki beleg.
„Otkud znaš?“
„Znam, zato što je Tom Tom prestao da reaguje.“ Pogledao
sam niz hodnik ka vratima kupatila, pretpostavio sam po šumu
vode. Pas je ležao u pozi sfinge. Lupkao je repom po podu u
znak dobrodošlice.
„Više ne oseća opasnost. Osim toga, balkonska vrata su
otvorena. Zaključujem po promaji. Mislim da se spustio
požarnim stepenicama.“
Prišao sam vratima kupatila. Oblaci pare širili su se
hodnikom. Provirio sam kroz maglu.
Ništa.
Video sam samo staromodnu emajliranu kadu, iz koje će se
voda svakog časa izliti.
Zatvorio sam česmu i zamalo ošurio šaku dok sam vadio
zapušač. Pri izlasku iz kupatila ugledao sam šminku na polici
ispred osvetljenog ormarića. To me je iznenadilo, ali nisam imao
vremena da se time bavim.
„Šta je hteo?“, pitao sam.
„Da nas natera da se zaustavimo.“
Ukratko je objasnila šta ju je prenerazilo pre nekoliko minuta.
„‘Prestani da se igraš’, rekao je. To se moglo odnositi samo na
njegovu bolesnu igru žmurke.“ Ućutala se. „A ti? Zašto si se
vratio?“
„Potreban mi je tvoj televizor.“
Okrenula je desno uvo ka meni. Tim gestom mi je dala do
znanja da mi poklanja punu pažnju.
„Zašto?“
Ispričao sam joj o kameri u umetničkoj galeriji. „Snima sve
koji prođu pored vrata tvoje zgrade.“
„Pa?“
„Povezana je sa DVD snimačem.“ Pokazao sam niz prolaz ka
mestu na kom sam ga ostavio – što je bilo glupo, pošto nije
mogla da me vidi. „Takva spravica može da snimi 172 sata
programa, možda i više.“
„Sranje, nemoj mi reći da si pokrenuo alarm.“
„Čudesno je šta se može učiniti labavim kamenom.“ Pokušao
sam da unesem nešto veselosti u glas. „Požuri, policija će za
nekoliko minuta sabrati dva i dva i pokucati na tvoja vrata.“
Odmahnula je glavom i duboko udahnula. Oslobodila se
izvesne doze napetosti. Osetio sam da je moje prisustvo hrabri,
iako to ne bi priznala, čak ni sebi.
„Sigurno sam blesava“, rekla je, ali je krenula ka televizoru.
Vratio sam se do komode u hodniku i uzeo teški HD-DVD
snimač. Pošao sam za njom. Posekotina koju sam zadobio kad
sam razbio izlog galerije prestala je da krvari.
Naš put kroz iznenađujuće dobro osvetljen stan vodio nas je
pored kupatila do dnevne sobe, koja je prelazila u kuhinju. Tek
tad sam uvideo da je to dupleks.
Spretno i nepogrešivo izbegla je spiralne stepenice koje su
vodile ka donjem nivou. Otvorila je vrata na drugom kraju
dnevne sobe. Tom Tom je kaskao za nama, ali se skrasio pored
kauča u dnevnoj sobi.
„Zar nećeš nešto da obučeš?“, pitao sam je kad smo stigli do
prostorije koju sam prepoznao kao spavaću sobu. Ogledala su
me ponovo iznenadila. Jedno je bilo na tavanici.
„Zašto?“, mirno je pitala i prišla velikom televizoru naspram
kreveta.
„Naga si“, rekao sam. A ja sam samo čovek od krvi i mesa,
dodao sam u sebi.
Sagnula se da bi izvadila utikač svog DVD plejera. Na
trenutak nisam znao gde da gledam. Nisam želeo da se osećam
kao voajer. Pirsinzi i tetovaže nisu me uzbuđivali. Nisu bili
visoko pozicionirani na listi onog što smatram privlačnim.
Nikad nisam mogao da pojmim ideju o SM fetišu, iako je
Čarli jednom pokušala da mi objasni koliko je seks blizak bolu.
Pa, možda je bila u pravu. Možda seksualna želja odista može da
se poveže ne samo s bolom već i sa samom smrću. Samo tako
sam mogao da protumačim nagon da dodirnem njenu kožu baš
kad bi moja osećanja trebalo da budu u potpunosti usmerena na
misao o bekstvu od serijskog ubice.
I od policije!
U svakom slučaju, tužna uspomena na Čarli podsetila me je
na šta se moram usredsrediti u neposrednoj budućnosti, a ne
zdrav razum.
Alina je ponovo ustala. Predala mi je televizor. Za nekoliko
sekundi povezao sam ga sa HD-DVD snimačem.
„Zar si morao da razbiješ izlog? Umetnici koji se okupljaju u
galeriji su zaista fini ljudi.“
Dala mi je daljinski. Podesio sam izvor signala na televizoru.
„Nisam imao izbora. Pozvao sam Stoju da pogleda video na
kom će možda videti Kolekcionara očiju.“
„I?“
Uzdahnuo sam. „Odbio je da gubi vreme na moje manevre za
skretanje pažnje.“
Podigao sam pogled ka Alini, koja je sedela na ivici kreveta.
Bila je tako vitka. Na njenom stomačiću nije bilo nabora, iako
nije sedela savršeno uspravno.
„To znači da ću ga odgledati bez njega. Kad je taj tip bio
ovde?“
„Malo posle tri.“
„I kad si ga se otarasila?“
„Nekoliko minuta kasnije.“
„Otišao je tek tako?“
„Da. I mene je to iznenadilo. Sigurno je nešto primetio. Bila
sam ukočena od straha kad se vizija naglo prekinula. Rekla sam
nešto o migreni. Zamolila sam ga da ode, što je smesta i učinio.
Zar ne misliš da je to prilično čudno? Čak nije tražio da mu
vratim novac.“
Namestio sam tajmer snimača na 15.10, u nadi da ću tako
izbeći gledanje beskorisnih zapisa.
Gde sam bio juče u 15.10? Pomislio sam. Verovatno na
podzemnom parkiralištu novinske redakcije. U to doba sam se
raskomotio na zadnjem sedištu „volva“ s namerom da odremam.
Prethodnih dana sam se toliko malo odmarao da sam spavao do
konferencije u pet po podne.
Posle nekoliko minuta našao sam traženo mesto. Na svu
sreću, snimač nije radio kad niko nije prolazio pored izloga. Na
aparatu su bili samo snimci prolaznika. Još mi nije bilo jasno
kakve veze ta instalacija ima s umetnošću, ali sam se zarekao u
sebi da ću nadoknaditi nanetu štetu galeriji.
Ako ikad budem u situaciji da to učinim.
S nevericom sam zurio u sliku. Zaboravio sam da trepćem.
Shvatio sam da već neko vreme sedim kao plišani meca, zureći u
ekran, tek kad mi se Alina obratila.
„Pa?“, pitala je. „Šta vidiš?“
Sranje. Ovo ne može biti istina.
Usta su mi se osušila dok sam tragao za uverljivim
odgovorom.
„Vidiš li išta?“
„Da“, rekao sam promuklim glasom, ali nisam hteo da kažem
istinu. „Ne... hoću reći... nisam siguran“, bespomoćno sam
zamuckivao. To je bila laž. Naravno da sam video nešto, ali
nisam mogao da kažem Alini šta je to, ne još. Prvi put sam
pomislio da je dobro što je slepa. Jer nije mogla da vidi ono što
mi je bilo pred očima: da je tip u zelenoj zimskoj jakni i
iskrzanim timberland čizmama – onaj čiju priliku je HD-DVD
snimač trenutno prikazivao na televizijskom ekranu – veoma
sličan nekom ko mi je dobro poznat.
Nekome ko mi je veoma dobro poznat.
Meni.

47

Pribrao sam se posle izvesnog vremena. Krv je prestala da mi

urla u ušima i osećaj mi se vratio u prste.
„Ne vidim mu lice“, rekao sam, i to je bilo tačno. Muškarac
koji je imitirao moj blago pognuti hod i moj način odevanja
navukao je kapuljaču na glavu.
Nikad to ne radim. Čak ni kad pada kiša!
Pokušavao sam da zamrznem kadar, premotavajući snimak
napred-nazad, ali se slika nije poboljšala. Bilo je nemoguće reći
da li je čovek na snimku sličan meni po visini i građi, zato što je
bio predaleko od izloga.
Ali nosio je moju jaknu. Moje farmerke. Moje čizme.
Činilo mi se da u stomaku imam stisnutu pest. Pogled na
neodređenu priliku na ekranu pokrenuo je onespokojavajući
deža vi.
„Nemam pojma ko je to“, rekao sam. Osećao sam se kao da
lažem pod zakletvom na sudu.
„Ali snimak dokazuje da je bio ovde“, rekla je Alina. Ipak joj
je bilo hladno ili je iz nekog razloga promenila mišljenje. Šta
god da je bilo u pitanju, stajala je ispred otvorenog ormana i
vadila odeću sporim, odmerenim pokretima.
„Ne, to samo dokazuje da je neko izašao iz tvoje zgrade u to
vreme.“
 Pritisnuo sam dugme na daljinskom i nastavio da pratim
snimak, u nadi da će nepoznati pogrešiti i okrenuti lice prema
kameri. To se nije desilo. Hodao je pognute glave, pogleda
uprtog u pločnik, verovatno i zbog susnežice, koju mu je vetar
nosio u lice. Ali tada, trenutak pre nego što je nestao iz
vidokruga kamere, nešto se desilo.
Sudar.
Nije video kutiju za gitaru koja mu se isprečila na putu,
možda zato što nije gledao ni levo ni desno. Nesumnjivo ju je
zakačio, jer se sitnina rasula po pločniku. Na ekranu se pojavio
gnevni, žgoljavi i zapušteni mladić.
„Tvoj pacijent se raspravlja s prosjakom“, rekao sam Alini.
„Taj prosjak... kako izgleda?“, pitala je.
„Srednje je visine. Tamna, neuredna i proređena kosa. Drži
gitaru.“
„Znam ga.“
„Ko je on?“
„Ulični svirač. Tu je skoro svakog dana. Uvek mu nešto dam,
iako ne znam nikog s manje sluha.“
„Imaš li štampač?“, pitao sam, i smesta shvatio koliko je
pitanje glupo.
„Ne, nemam ni plejstejšen.“
Osmehnuli smo se. Alina je smogla snage da se našali.
Potegao sam mobilni i brzo vratio bateriju. Ostavio sam ga u
režimu rada za avionske letove da se ne bi povezao na mrežu i
odao moju lokaciju Stoji.
Pod pretpostavkom da me pajkani nisu odavno pronašli.
Fotografisao sam televizijski ekran. Posle tri pokušaja imao
sam upotrebljivu fotografiju uličnog svirača i jednu mog
nepoznatog dvojnika.
„Jesi li spreman?“ čuo sam kako me Alina pita iza leđa.
Okrenuo sam se i video da je odevena od glave do pete. Na sebi
je imala farmerke s kožnim zakrpama i crvenosmeđu kariranu
košulju za drvoseče. Na nogama je, u skladu s novim izgledom,
imala kaubojske čizme, koje kao da su bile za broj veće.
„Ne, neću te dublje uvlačiti u ovo zamešateljstvo“, rekao
sam, prilično zbunjen njenim naglim preobražajem. Levičarska
hipsterka premetnula se u Eni Oukli.
„Ne seri. Misliš li da ću ostati sama ovde?“
Izašla je iz spavaće sobe i krenula dugim hodnikom do
ulaznih vrata. Hodala je tako brzo i samouvereno da sam je
jedva pratio.
„Eto, Tom Tome, ponovo idemo napolje“, oglasila se.
Otvorila je komodu, uprkos mom negodovanju, i hitro
identifikovala nekoliko perika dodirom. Posle najkraćeg
oklevanja odlučila se za plavu paž periku s padajućim šiškama.
U nekoliko uvežbanih pokreta navukla je am Tom Tomu.
Skinula je somotsku jaknu postavljenu krznom s čiviluka i
otvorila ulazna vrata. Izgledala je kao mesečarka, zato što je sve
to radila zatvorenih očiju.
„Ovo je ludo“, rekao sam više sebi nego njoj.
„Možda.“ Zakopčala je jaknu i podigla okovratnik. „Ali
policija će naići ako se budemo muvali ovuda.“ Izašla je na
odmorište. Senzor je aktivirao bleštavo svetlo na tavanici. „Pa
neću moći da te odvedem do onog uličnog svirača.“

46

[7 SATI I 31 MINUT DO ISTEKA ROKA]

ALEKSANDER ZORBAH
Neki bezumni PR savetnik je sigurno nekom prilikom ubedio
Paris Hilton da treba uvek da stoji postrance u odnosu na
kameru, s bradom uperenom ka grudima i lažno koketnim
osmejkom. Postariji vlasnik bara pratio nas je umornim
pogledom otkad smo ušli u njegov opusteli lokal. Stajao je iza
šanka, u sličnoj pozi: oslonjen na desni lakat, s bradom na
grudima i glavom u poluprofilu. Naočare bez okvira kliznule su
mu niz nos, naglašavajući njegov oholi pogled.
„Ćao, Paris“, rekao sam i shvatio da sam svojevremeno lomio
led delotvornijim opaskama. Tip nije mrdnuo ni očnim kapkom.
Ne verujem da je ikad čuo za naslednicu hotelske imperije.
Alina se dobro snalazila u mračnoj rupi. Napipala je barsku
stolicu i sela. Ja sam se još nadao probijanju leda, spremao sam
se da povećam promet lokala naručivanjem pića, ali me je
barmen preduhitrio.
„Znate li zašto ovaj svet ide u tandariju?“
Ovo otvaranje nije ništa bolje od mog, pomislio sam, ali sam
zadržao mišljenje za sebe. Iskustvo mi je govorilo da ne
prekidam barmena od kog želim da dobavim neke informacije,
ma koliko kenjao.
„Moda“, rekao je i značajno klimnuo glavom. Upravio je
reumatični pogled na Alinine kaubojske farmerke. „Prokleta
moda, eto šta nas upropaštava.“
Zavladala je poduža tišina. „Hm-hmm“, odgovorio sam
onako kako se od mene očekivalo, iako sam znao šta mi se
sprema: barmen je tek otpočeo da drži lekciju.
„Šta znači da je nešto izašlo iz mode? Ono što još radi
odbacimo samo zbog neznatne ogrebotine, eto šta.“
Tresnuo je šakom po šanku.
„Ovaj šank je star šezdeset godina. Svašta je izdržao. Ovde su
se lomile čaše, flaše – čak i jedna blesava glava.“ Zamišljeno se
zacerekao. „Da, ljudi su koješta radili na ovom šanku. Igrali su,
tukli, spavali, jebali...“
Krajičkom oka videh da se Alina slabašno osmehuje.
„Možda nije najotmeniji u Berlinu, ali mu ništa ne fali.
Izguraće još šezdeset godina, kao i ostale stvari oko nas.“
Izveo je široki gest, s kakvim sam se sretao u filmovima, kad
bi otac rekao sinu: „Sve ovo će jednog dana biti tvoje.“ „Sve“ se
u ovom slučaju svodilo na štrokave zavese, nekoliko smeđih
drvenih stolica s otrcanim tapacirungom, raspali fliper i pića
koja verovatno nisu vredela više od dve hiljade evra.
„Ništa ovde nije pokvareno, pa zašto bih išta menjao?“
Možda zato što onda ne bi bio jedina mušterija u ovo doba? –
pomislio sam, ali sam znao na šta cilja.
„Salonski barski nameštaj, neki metiljavi dekorater enterijera
savetovao me je da u to ulažem. U ‘klupske sofe’ u kojima
klijentela može da ‘kulira’. Navodno su ‘in’.“
Ne sećam se kad sam poslednji put video tako gadljiv izraz
lica.
„Šta je, dođavola, tako dobro u baru u kom se saplićete o
noge gostiju?“
Slegnuo sam ramenima i pokušao da kradomice pogledam na
sat. Bar se nalazio samo dve ulice dalje od galerije.
„Rasipamo sirovine, isisavamo životne sokove planete kao
pijavice, bacamo savršeno upotrebljive stvari. Moj jebeni, glupi
rođak je samo prošle godine pazario tri nova mobilna telefona.
A zašto, pitam ja vas?“
„Zbog mode“, rekao sam, zahvalan što me je konačno pustio
da progovorim. Bio sam na istoj talasnoj dužini. Iskreno, slušao
sam i gluplje filoze za šankom, pa je ovo bila prijatna promena.
„U redu, šta pijete?“, pitao je. Konačno nas je udostojio
osmehom zamrljanim nikotinom.
 „Dva džin-tonika“, rekao sam. „I želimo da porazgovaramo s
ovim tipom.“
Pokazao sam mu mobilni. Barmen se iznenađeno zagledao u
njega. Namestio je naočare za čitanje.
„Ovaj telefon imam više od četiri godine“, lagao sam da bih
sasekao svaku kritiku u korenu.
„I još snima savršene fotografije“, rekao je barmen klimajući
glavom.
Osmehnuo sam se. „Prepoznajete li ovog čoveka?“
„Linusa? Naravno.“
Linus? Bacio sam pogled na Alinu da bih joj dao do znanja
da mi je drago što sam je poslušao. „Znate li gde mogu da ga
nađem?“
Postariji barmen se još šire osmehnuo. „Tamo je.“
Trznuo je glavom ka vratima u suprotnom uglu senovitog
bara. Iznad njih su stajala dva ukrštena štapa za bilijar.
„Mogu li da razmenim koju reč s njim?“
„Ako baš morate, ali bojim se da ste zakasnili.“
„Zakasnio?“, upitno sam ga pogledao. Prestao je da se
osmehuje.
„Idite, ali nemojte reći da vas nisam upozorio.“

45

[7 SATI I 26 MINUTA DO ISTEKA ROKA]

TOBI TRAUNŠTAJN [9 GODINA]

Jednom su se kladili ko će najduže ostati pod vodom. To je bilo

odmah posle kupanja u javnom kupatilu. Kevin se opkladio u
čitav panini album.
Tobijevo grlo se osušilo. Progutao je knedlu i pohlepno
usisao nešto vazduha iz okolne tame. Sve teže je disao. Setio se
ispijanja gustog milkšejka kroz slamčicu. Disanje mu je sad tako
teško padalo.
Kladili smo se u Kevinov panini album!
Njegov nije bio ni blizu tako pun.
Znači, opkladili su se.
Ja, Jens i Kevin.
Iako...
Trebalo je da ih navede drugačijim redom. Kevin, Jens i ja.
Ili da prvo pomene Jensa.
Samo magarci stavljaju sebe na prvo mesto, pomislio je
gurajući novčić u glavu zavrtnja.
To je čuo od frau Kvant, učiteljice nemačkog koja im je čitala
o žednom mornaru brodolomniku. O tipu koji se grizao za jezik
da bi napravio pljuvačku.
Još jače je stisnuo zube.
Usrana ideja. Ne radi.
Zakašljao se pa mu je novčić ponovo iskliznuo.
Ebeni zavrtanj. Ebena tama. Ebena frau Kvant.
Još nema pljuvačke. Jezik ga je još više zaboleo, ali to je bilo
sve. Onako suv je sve više podsećao na kožnu traku. I zujalo mu
je u glavi, kao kad je proveo previše vremena pod vodom samo
da bi dobio glupi album.
I nije ga dobio, baš kao što nije mogao da otvori katanac.
Izbrojao je četiri okretaja. Možda i pet. Zatim mu je novčić
kojim je odšrafljivao zavrtanj u bravi kliznuo kroz prste. Zaspao
je tražeći ga. Ko zna koliko dugo je spavao u večitoj tami. Ne bi
ni znao da je budan da ga glava nije toliko bolela.
Ponovo je utisnuo novčić u udubljenje i uspeo da izvede još
jedan poluokret.
Sranje, zašto se toliko znojim da mi novčić stalno ispada kroz
prste, dok su mi usta suva kao...
Da, suva kao šta? Najedanput se osetio ispražnjeno. Zujalo
mu je u glavi. Bio je previše umoran da bi se setio odgovarajuće
reči.
Kao dno kaveza za ptice, hteo je da kaže, ali to nije imalo
smisla.
Trgao se kad je čuo histerični smeh. Shvatio je da se on
cereka.
Polizao je znoj s gornje usne, što je bila greška. Kao u priči o
mornaru brodolomniku, koji je posle ispijanja morske vode bio
još žedniji. Dok je slušao učiteljicu, pitao se zašto čovek na
splavu nije pio vlastitu krv.
Ali to je verovatno bilo glupa ideja kao i petljanje s
katancem.
Nikad se neće izvući odavde. Nikad neće otvoriti tu stvar u
kojoj se nalazi.
Ma šta to bilo.
Ugušiće se i iznojiti do smrti.
He-he!
Zakikotao se. Iznojiće se do smrti... Je li to moguće?
Škljoc!
Ukočio se.
Škljoc!
Pucketanje, a zatim nešto tiši škljocaj.
Podigao se na laktove i protrljao glavu o meku površinu
iznad sebe. Ponovo je izgubio novčić, koji mu je služio kao
šrafciger, ali to sad nije bilo važno. Nije mogao prestati da se
smeje.
Sve glasnije se smejao. Smeh je kulminirao glasnim,
pobedničkim krikom.
Uradio sam to!
Prvo je čuo; a sad je i osetio. Otvoreni katanac je visio.
Otvorio se. Visio je samo na okovu. Prsti su mu drhtali, ali nisu
kliznuli s katanca kad ga je skinuo. Tragao je za otvorom kroz
koji je katanac prolazio i pronašao dva. Dva tanušna komada
metala s rupama na krajevima.
Događaji su se posle toga brzo odvijali.
Shvatio je da su to krajevi patent-zatvarača koji se pružao
iznad njega. Bio je skriven ispod platnene trake pa je pomislio
da je ispupčenje samo nevažni šav. A zapravo je bio...
... izlaz?
Zadržao je vazduh i mobilisao poslednje rezerve energije iz
žgoljavog tela.
Zatim je znojavim prstima pokušao da razdvoji patent-
zatvarač.
Dobro mu je išlo.
Ovo je sjajno, pomislio je dok ga je otkopčavao. Klizio je kao
sličuga po ledenoj dvorani.
Spremao se da ispusti novi pobednički krik kad je napipao
plastičnu prekrivku iznad glave. Raspoloženje mu se pokvarilo
brže nego što se popravilo.
Dobre vesti, loše vesti. Brzo došlo, a još brže prošlo.
Otvorio je patent-zatvarač, ali ne i gumenu prekrivku u kojoj
je očigledno bio zatvoren. U kojoj je preostalo veoma malo
vazduha.
Zabio je kažiprst u prekrivku. Ugnula se, ali se nije iscepala.
Rastezala se, ali nije pucala, kao žvakaća guma koju pokušavate
da zgrebete s đona.
Oči su mu se ispunile suzama. Zajecao je i zaplakao za
majkom.
 Ne za ocem, matorim namćorom. Već za majkom. Voleo bih
da je mama ovde.
Zgrabio je dva nabora iznad sebe snagom očajnika...
Ovo je džak! Zatočen sam u plastičnom džaku.
... i povukao ih u suprotnim pravcima.
Jednom, pa drugi put. Treći put je ispustio krik i nadglasao
tiho cepanje.
Prokletstvo, uradio sam to!
Prekrivka se iznenada razdvojila. Nije mogao da je vidi ili
opipa, ali je namirisao. Vazduh je mirisao...
... drugačije.
Mislio je da viče, ali je grleno zviždanje bilo posledica
udisanja.
Podigao se na laktove. Glava mu je bila na otvorenom.
Mogao je da sedne.
Pohlepno je gutao vazduh. Bio je redak, ali znatno bogatiji
kiseonikom od onog u unutrašnjosti prvog zatvora.
Ipak, posle euforije skolila ga je još veća tuga.
Gde sam?
Ispuzao je na sve četiri iz kontejnera u kom je bio zatočen.
Izašao je iz prvog zatvora.
A šta sad?
Pokušao je da se uspravi, ali bio je preslab da bi stajao na
nogama duže od nekoliko sekundi. Kolena su mu popustila.
Sve što je mogao reći o novoj okolini bilo je da još ništa ne
vidi.
Baš ništa.
Ovde, ma gde to „ovde“ bilo, mračno je kao i pre.
Totalna tama. Nema razlike.
Osim, možda, što je novi zatvor bio malo viši i mogao je da
stoji uspravno.
 I zidovi više nisu meki, pomislio je pre nego što je glavom
udario u pod.

44

[7 SATI I 24 MINUTA DO ISTEKA ROKA]

ALEKSANDER ZORBAH

Mrtav je.
To sam prvo pomislio. Zatim sam se zapitao zašto se barmen
koji nas je dopratio do prostorije bez prozora u zadnjem delu
lokala tako blagonaklono osmehuje dok se na stolu za bilijar
raspada leš.
Čovek za kojim smo tragali ležao je opružen na zelenoj čoji.
Glava mu je mlitavo visila preko stranice stola najbliže nama,
između kraja i centra. Oči su mu bile širom otvorene. Iz usta mu
je visila nit crvenkaste pljuvačke. Mrlja od krvi ispod njegovih
grudi nije izgledala preterano sveže.
„Šta ovde tako zaudara?“, gadljivo je pitala Alina i rukom
prekrila usta i nos.
„Ja, ja nisam siguran, ali mislim...“
„Stvarno ga je ugasio, zar ne?“, rekao je barmen sa
zadovoljnim smehom. Nagazio sam ga kad sam uzmakao za
korak. Uključio sam mobilni, pitajući se da li smo ostavili otiske
prstiju za barom i da li će me policija optužiti i za ovo ubistvo.
„Ništa ne diraj“, rekao sam Alini dok sam ukucavao SIM
kôd.
Spremao sam se da pozovem policiju kad mi telefon zamalo
iskoči iz ruke. Vibracije su mi skrenule pažnju na nekoliko
poruka i poziv.
„Halo? Alekse?“
Prokletstvo. Niki!
Naravno da nije bio pravi trenutak za razgovor sa suprugom,
ali sam slučajno pritisnuo pogrešno dugme. Bila je na vezi.
„Konačno. Hvala bogu. Satima te zovem.“
Zvučala je zabrinuto, kao osoba puna zlih slutnji. Osetio sam
se istrošenije od barskog dekora.
„Zovem te zbog Džulijana. Ne oseća se najbolje.“
O, ne...
Svi oko mene povukoše se u drugi plan. Alina, Tom Tom,
barmen – čak ni leš nije bitan kad su moji meso i krv u nevolji.
Signal je bio veoma slab. Čuo sam samo delove Nikine priče.
Stoga sam izašao iz sobe za bilijar, bez reči objašnjenja.
„Šta mu je?“, pitao sam kad sam video četiri crte na ekranu
mobilnog.
„Kašlje. Bojim se da mu je sve gore.“
Stomak mi se vezao u čvor.
„Ima li temperaturu?“
„Da, mislim da ima.“
Šta to znaci? Otkad termometar meri neodređene slutnje
umesto stepene Celzijusa?
Suzbio sam zajedljivu napomenu. Naposletku, trebalo bi da
prisustvujem sinovljevom rođendanu umesto da provodim
vreme sa slepom devojkom, mrtvacem i ludim barmenom.
„Imao je 38,9 kad sam mu poslednji put merila“, rekla je.
Laknulo mi je. „To je sama granica“, rekao sam. Daleko je od
visoke temperature.
Niki me je iznenadila razumnim pitanjem. „Da li da ga
odvedem kod doktora?“
Čuo sam kako Alina nešto govori u susednoj prostoriji.
Barmen se ponovo nasmejao.
„Da, učini tako“, rekao sam. Iskreno, mislio sam da je
preterano zabrinuta. Ipak, u takvim slučajevima nikad nije
dovoljno opreznosti. „Ali molim te da ne ideš kod privatnika.
Uvek pošalju neku budalu koja prvo pokuša s akupunkturom.“
Malo sam se smirio. Džulijanovo stanje nije alarmantno, a
njegova majka – bar jednom – nije pozvala nadrilekara.
„Šta imaš protiv akupunkture?“, pitala je Niki.
„Ništa.“ Planuo sam. „Ona samo nije moj prvi izbor u lečenju
bolesnih.“
Niki kao da nije čula gnev u mom glasu. Na površinu mog
uma je ponovo izbio leš koji smo pronašli u susednoj sobi.
„O, Zoro“, oslovila me je nadimkom odmila koji vekovima
nisam čuo, „koji je tvoj problem?“ Uzdahnula je. „Zašto uvek
zvučiš tako ogorčeno kad razgovaramo?“
Koji je moj problem? Besno sam prebacio telefon na drugo
uvo. Hoćeš da znaš koji je moj problem? U redu, reći ću ti.
„Osećam se prilično nadrndano, dušo. Osećam se tako zato
što jurim bolesnika koji hoće da mi natovari svoja serijska
ubistva na leđa, a jedina osoba koja može da me oslobodi
optužbi je slepa devojka koja tvrdi da vidi prošlost. Eto šta je
moj problem.“
Nisam pomenuo truležni leš u susednoj sobi.
Pogledao sam prema sobi za bilijar. Barmen nije ni mrdnuo,
što znači da nije pravio probleme Alini.
„Slepa devojka?“
Zažmurio sam. Kako sam mogao biti tako glup da to
izgovorim? To je isto kao da sam dao Niki pozivnicu za seansu.
Izbombardovaće me bezbrojnim pitanjima pošto sam potakao
njenu radoznalost.
„Ona je medijum, zar ne?“
 „Zaboravi šta sam ti rekao.“
Prišao sam ulazu u bar i stavio lanac na vrata da potencijalna
mušterija ne uleti u ovaj haos.
„Poslušaj me, Zoro. To je veoma važno, čuješ li?“
„Dušo, ne mogu sad da razgovaram!“
Bilijarski štap je pao na pod i Alina je nešto promumlala.
Niki je u međuvremenu rekla: „Znam da ne veruješ u te stvari –
one koje se ne mogu objasniti – i to je tvoj izbor, ali...“
„Zaista moram da...“
Pogledao sam ka sobi za bilijar. Barmen je nestao s vidika.
„Moraš se držati dalje od nje.“
„Šta? Zašto?“
Više nisam čuo ni reč od Aline i barmena. Do mene je doprlo
muklo, otegnuto frktanje.
„Hiljadu puta sam ti rekla“, govorila je Niki, ali glas joj se
istopio u pozadini kao zlokobna filmska muzika, koja prati
heroja na putu u propast.
Samo što ja nisam glumac.
„Privlačiš zlo kao magnet. Ranije si samo pisao o njemu, ali
sad je svuda oko tebe...“
To je istina. Sa mnom je ovde i sada...
„... i ono će te uništiti, Alekse. Ne poznajem tu slepu devojku,
ali osećam da te je uvukla u nešto iz čega se nećeš izvući, da li
me razumeš?“
„Da“, rekao sam. Zato što je nesvesno uperila prstom ka
istini. Sve dublje sam tonuo u živi pesak što sam se više
koprcao. I morao sam da prekinem ovaj razgovor.
„Drži se dalje od svih oblika negativne energije, Alekse. Ne
izazivaj zlo ili će te ono uništiti. Vrati se kući – dođi na
Džulijanov rođendan!“
Niki je prekinula vezu. Ostavila me je samog u ludnici zvanoj
moj život.
S Alinom, Tom Tomom i barmenom.
I s lešom, koji mi je mahnuo kad sam se vratio u sobu za
bilijar.

43

„Vushuvon?“
Mrtvac koji je malopre ležao slomljenog vrata preko zelene
čoje u lokvi krvi sad je sedeo na ivici bilijarskog stola i balavio.
Upražnjavao je i druge aktivnosti nesvojstvene normalnim
žrtvama ubistva. Disao je. I govorio, na nerazumljivom jeziku.
„Karnaguj’avakip?“
Pogled mi je odlutao do Aline. Uzela je stolicu i sela
nedaleko od stola. Tom Tom je ležao kraj njenih nogu. Linus mu
se pridružio u zevanju.
„Mislio sam da je...“ Zastao sam i protrljao oči. Glavobolja se
iznenada vratila, još jača. Iznad stola za bilijar nalazio se
četvrtasti abažur obrubljen čipkom. Sijalice su bacale malo više
svetla od nekoliko sveća, ali su me zaslepile kad sam greškom
pogledao u njih.
„Mislio sam da je mrtav“, rekao sam. S naporom sam završio
rečenicu. Šareni krugovi su mi zaigrali pred očima kad sam
pogledao barmena.
„Mrtav? Gluposti. Linus uvek spava otvorenih očiju. Siguran
sam da ste primetili da to nije njegov jedini trik.“
Klimnuo sam glavom, milujući čoju dlanom dok sam obilazio
oko stola. Sinulo mi je da sam onako rastrojen pogrešno
protumačio zatečeni prizor. Bajata „krvava mrlja“ je zapravo
bila fleka od prolivenog piva ili neke telesne tečnosti. To nije
bila krv jadnog uličnog svirača, jer nije bio povređen, ali je
sasvim sigurno imao ozbiljnu, ali ne i kobnu infekciju desni.
Zadah leša koji truli je zapravo bio njegov prirodni telesni vonj.
Mešavina izmeta, mokraće, znoja i štroke, svedočanstvo o
životu na berlinskim ulicama.
„Fosiapatikil“, obznanio je Linus. Zapahnuo me je groznim
mirisom, pošto sam stajao ispred njega.
Dok sam posmatrao njegovo izmučeno lice i pokušavao da ga
pogledam u oči, setio sam se zašto mnogo ljudi biva greškom
proglašeno mrtvim. Samo dva meseca ranije napisao sam članak
o ženi koja je skočila sa stola za autopsiju u vodećoj berlinskoj
bolnici. Linusove oči behu beživotne koliko i Alinine.
„Šta mu se desilo?“, pitao sam.
„Već sam objasnio vašoj devojci“, odvratio je barmen.
Videlo se da mu govor pred publikom prija. Bio je više nego
raspoložen da ponovi svoju priču. „Linus je nekad bio veliki
muzičar. Svirao je s mnogo bendova na velikim scenama – čak i
na starom Vembliju u Engleskoj.“
Linus klimnu glavom kao da se priseća starih dobrih vremena
kada je svet još funkcionisao.
„Kažu da ga je preveslao menadžer – plaćao ga je drogama
umesto gotovinom. Jadničak ne samo da je bio slomljen već je
potpuno otkačio. Pao je posle svirke kad je progutao pilulu više
ili preterao s ubrizgavanjem. Odonda govori samo njemu
razumljivim jezikom.“
„Vushuvon, eh?“, rekao je Linus kao da potvrđuje barmenove
reči.
„Neko vreme je proveo u ludari negde u Grunevaldu, ali je
izašao iz nje još šašaviji.“
Prišao sam Linusu. Još se opasno klatio na ivici stola.
 „Čuješ li me?“, pitao sam.
Slegnuo je ramenima.
U redu, idemo. Najgore što može da mi uradi jeste da me
pljune u lice.
Rizikovao sam i pokazao fotografiju na mobilnom, snimak
njegovog susreta s nepoznatim čovekom.
„Sećaš li se ovog tipa?“, pitao sam. Linus je žustrije slegnuo
ramenima. Duboko se namrštio i počeo da čupa ono malo kose.
„Vankabumpami!“, rekao je. Nekoliko puta je ponovio
besmislenu reč.
„Znate li šta to znači?“, upita Alina barmena.
„Jok.“ Nasmejao se. „Ne govorim drogoški.“
„Vankabumpami!“, ponovio je Linus znatno neveselije.
Upravo je iščupao dugu vlas kose i, ako me oči nisu varale,
gurnuo je u usta.
„Priča o svojoj kutiji za gitaru, zar ne?“, rekao sam.
„Ko bi ga znao. Devojka koja se muva oko njega bi možda
mogla da prevede to bulažnjenje.“ Barmenov pogled pređe sa
Aline na psa. „Iako i njoj nisu sve daske na broju, ako znate šta
hoću da kažem. Predstavlja se kao Jasmin Šiler. I ona je bila u
toj ludnici, ali kao radnica. Često sedi za barom i govori o
njihovim planovima za osnivanje benda – takve stvari. Jednom
mi je rekla da Linus meša različite reči po zbrkanom redosledu.
Kaže da je njegova glava kao mućkalica za koktele.“
Još jednom se nasmejao.
Linusove oči su se zastaklile. Pitao sam se da li je svestan da
govorimo o njemu.
„Na primer često govori ‘etmaišivanka’. To sigurno ima veze
s drkadžijama.“
„S kojima se nesumnjivo često sretao“, primeti Alina.
Linus joj se obratio. „Vankakikimigit!“, ponovio je kao da
traži potvrdu svog iskaza. Retriver isplaženog jezika je pomno
posmatrao uličnog svirača.
„Šta ste mu to pokazali?“ Barmen je skinuo naočare i uhvatio
ih za jedan kraj usnama. Prišao mi je tako blizu da sam osetio
njegov smrdljivi dah. „Mogu li da vidim?“
Dao sam mu telefon. Prekasno sam se setio da čovek na
snimku previše liči na mene. Barmen je samo ovlaš pogledao
minijaturni ekran. Izgleda da mu je sličnost promakla.
„Tip pored Linusa je profesionalni prevarant“, rekao sam.
Sastavljao sam bezazlenu priču u hodu. „Nadzorna kamera ga je
snimila kako se sudara s Linusom. Mislili smo da ćemo od njega
saznati još neki podatak.“
„A ko ste vi?“
Barmenov oprezni pogled je lutao između Aline i mene.
Potegao sam novinarsku legitimaciju iz džepa na farmerkama.
„Pišemo priču o njemu.“
Bučno se nasmejao i pokazao na Alinu. „Ti si novinar, a
slepa devojka je fotograf, jelda?“
Osećao sam se razotkriveno pošto nisam mogao da ponudim
smisleni odgovor. Barmen se nije zabrinuo.
„Boli me briga ko ste. Osim ako vam tip sa slike nije ortak.“
„Nema šanse.“ Alina i ja izgovorismo gotovo u isti mah.
Sklonio sam novinarsku legitimaciju i uzeo telefon. Bio je
vlažan od barmenovih prstiju.
„U redu“, rekao je. „Reći ću vam nešto o tom govnaru.“
„Poznajete ga?“
Kolekcionara očiju?
„Ne. Ali Jasmin je došla ovamo juče po podne, oko četiri.
Penila je od besa – psovala je i klela nekog nitkova koji se
zavadio s Linusom. Tip mu je šutnuo kutiju za gitaru.“
Vankakikimigit.
 Pogledao sam Alinu. Milovala je Tom Toma naslonjena na
koleno. Klimnuvši glavom, dala mi je znak da misli isto što i ja.
Vreme i mesto se poklapaju. To je čovek sa snimka.
„Linusov sitniš se rasuo po pločniku – verovatno sve što je
skupio tog dana. Sat kasnije je došao ovamo i sve popio.“
Barmen je trznuo glavom ka uličnom sviraču. „Rezultat je
očigledan.“
„Ta devojka, Jasmin“, rekao sam, „gde mogu da je nađem?“
„Da li ti izgledam kao jebena sekretarica? Ne vodim
evidenciju o sastancima mojih mušterija. Ponekad svraća
svakodnevno, a ponekad je nema dve-tri nedelje.“
Sjajno.
Upravo sam zaključio da sam proćerdao previše vremena
mlateći praznu slamu, kad se začuo glasni pljusak.
Svi u sobi se trgoše. Svi osim Linusa.
„Vankaparkatiki!“ Još jednom je pljesnuo dlanom po ivici
bilijarskog stola.
„Da, da, znam“, rekao je barmen. Okrenuo se, spreman da
krene. „Hajde, Linuse, skuvaću ti kafu. Možda je ostala neka
kobasica u kuhinji.“
Očigledno je smatrao da je razgovor završen. Rekao sam
Alini da sačeka i pošao za njim. Preprečio sam mu put pre nego
što je stigao do šanka.
„Šta vam je Linus upravo rekao?“
Starac je zurio u moju ruku na svom ramenu. Zatim me je
pogledao u oči. Nije progovorio dok ga nisam pustio.
„Linus je još besan na tog tipa, ali ne zato što mu je šutnuo
kutiju za gitaru, niti zato što je pola sata skupljao sitninu.“
„Zašto je besan?“
„Zato što je tip parkirao na mestu predviđenom za invalide.“
Vankaparkatiki...
 Masirao sam potiljak i pritiskao migrensku tačku, odmah
ispod vratnog pršljena – taj trik mi je pokazao neurolog.
Za to je potrebna vežba.
„Linus je dobar tip, zaista. Možda mu je mozak pretvoren u
kajganu, ali mu je srce na pravom mestu.“
„Tikikosta!“
Okrenuo sam se kad sam čuo Linusov glas. Cerio se na
vratima sobe za bilijar s podignutom pesnicom. Ugledao sam
Alinu iza njega.
„Tikikostapulenti!“
„Da, srećan si zbog toga, zar ne? Drkadžija je dobio lepu,
masnu kaznu.“ Barmen napravi slovo O palcem i kažiprstom i
izvede opsceni gest.
„Kaznu?“, rekao sam. Sve više sam se osećao kao kreten dok
sam slušao bulažnjenje mentalno poremećenog uličnog svirača u
prevodu ništa manje čudnog barmena. Iznenada sam shvatio šta
mi Linus govori.
Tikikostapulenti!
Kolekcionar očiju kažnjen je zbog nepropisnog parkiranja.
Pomoću te kazne mogli bismo ga identifikovati.

PRVO PISMO KOLEKCIONARA OČIJU POSLATO

MEJLOM S ANONIMNE ADRESE

Za: Teu Bergdorf thea@bergdorf-privat.com

Predmet: Istina...

Draga slabovida frau Bergdorf,

Ovaj mejl je verovatno uzaludan kao i mahniti napori mojih
mladih gostiju da pobegnu iz skrovišta pre nego što im vreme
istekne.
 Znam da će moj pokušaj da se operem od kofe pomija kojom
me vaše novine svakodnevno polivaju biti neuspešan. To je
sigurno koliko i činjenica da će ovaj mejl proći kroz desetine
ruku u sledećih nekoliko sati. Nervoznih ruku poput vaših,
nemirnih poput ruku IT tehničara koji će na kraju bazati po
Ruandi tražeći adresu s koje ovo šaljem. Neke ruke biće mirnije
i profesionalnije, to su ruke psihologa i filologa, koji će secirati
svaku frazu, svaku reč u ovoj rečenici – zaista, čak i zapete. Ali,
molim vas, ne pokazujte ovo pismo profesoru Adrijanu
Holfortu, jer on će pre biti izabran u fudbalsku reprezentaciju
nego što će me pronaći. Taj takozvani „superprofajler“, da
citiram opis njegovog posla u otpadu koji nazivate novinama,
neće opaziti da prva rečenica ovog mejla sadrži trag. Pominjem
decu i samo jedno skrovište – takoreći rešenje za sve. Policija je
blizu otkrića tog skrovišta koliko i moj đoka Madoninoj pički
(da se spustim na nivo vaših prostačkih novinara). Stoga uštedite
petsto evra na sat, koliko će vam profesor Invalidska Kolica
naplatiti zato što će vam reći da ja, obraćajući se medijima u
stilu serijskog ubice Zodijaka, iskazujem megalomaniju. Ne
želim da opanjkavam svoje progonioce. Ne želim publicitet.
Naprotiv, želim da prestanete da pišete budalaštine o meni.
Uzmimo moj nadimak za primer. Navalili ste kao izgladnela
džukela na najočiglednije parče mesa koje sam vam bacio: na
oči koje nedostaju. Nek je sramota i vas i one
nesposobnjakoviće u Odeljenju za ubistva što su dozvolili da
budete tako lako prevareni! Jedan prosti trik bio je dovoljan da
me proglasite za stereotipnog dementnog seksualnog manijaka.
Trofeji me ne zanimaju. Nisam kolekcionar, ja sam igrač. I
igram pošteno. Pokoravam se pravilima kad izaberem učesnike
za svoju igru, kad označim teren i – metaforički govoreći –
dunem u pištaljku. Majka, dete, rok, skrovište – postavim
osnovna pravila i nadzirem ih u svakoj fazi igre. Garantujem
svakom igraču žmurki poštenu šansu da igra do samog kraja. Ne
ostavljam lažne tragove, čak i ako se progonioci previše približe,
niti produžavam igru, bez obzira na stepen njene uzbudljivosti.
Priznajem da nisam nepristrasan. Ponekad intervenišem, ali
uvek u korist protivnika. Nikad to ne biste razumeli bez moje
pomoći. Zato vam i pišem ovaj mejl. Tako uzvraćam na sve laži
koje ste širili o meni.
Nisam ludak, monstrum ili psihopata. Radim na ostvarenju
plana, i moja igra ima svrhu. Složili biste se sa mnom da ste
doživeli isto što i ja. Možda ne biste pozdravili moje postupke,
ali bar biste ih razumeli.
Kladim se da u ovom trenutku vrtite glavom i mislite: „Koji
ludak“, ali u tajnosti razmatrate revidirane cene reklame za
izdanje u kom će ovaj mejl osvanuti na prvoj strani. Ali šta ako
vam navedem motiv koji će moje postupke predstaviti u
drugačijem svetlu? Pa, vrtite li još glavom s tom lošom
frizurom? Kladim se da ne.
Voleli biste da mi verujete, zar ne? Voleli biste da verujete da
nisam samo seksualno motivisani čudak psihopata i da iza svega
stoji logičan plan.
Zato što bi to, draga slabovida frau Bergdorf, stvarno bila
priča. Nestrpljivi ste da saznate zašto sam oživeo najstariju dečju
igru na svetu. Žmurke!
U redu, nastavite. Prosledite ovaj mejl svim pomenutim
nesposobnjakovićima i čekajte moje sledeće javljanje. Pisaću
vam ponovo čim za to pronađem vremena. Ne brinite, nećete me
dugo čekati.
Ni sedam sati. Plus pola dana za zbrinjavanje leša.
 42

[6 SATI I 39 MINUTA DO ISTEKA ROKA]

ALEKSANDER ZORBAH

Simptomi su se pogoršali čim smo stali kod nekih radova na

putu, na prvom crvenom svetlu, posle dugog zelenog talasa.
Na svu sreću, imao sam dovoljno pameti da, pre nego što sam
razbio izlog galerije, parkiram staru tojotu u sporednoj uličici,
podalje od Alinine zgrade. Da sam je parkirao na ulici, bila bi
odneta, ili bi je zaplenila policija, koja će neizbežno uspostaviti
vezu između mene i vandalizovanja umetničke galerije.
Naposletku, obavestio sam Stoju da ću sam pokrenuti istragu
ako nastavi da prenebregava moje dokaze. Dokaze viđene očima
slepe devojke.
Moram priznati da ni moje oči nisu bile naročito pouzdane u
ovom času. Toliko su se ovlažile da mi se činilo da je crveno
svetlo fluorescentno. Graške hladnog znoja izbiše mi po čelu.
Nadao sam se da je moje sve gore stanje prvi znak prehlade, ali
sam strahovao od znatno drugačijeg uzroka.
Pozvao sam Frenka. „Koliko će ti trebati?“, pitao sam.
„Da proverim kaznu za parkiranje? Usred noći?“
Pogledao sam na sat na upravljačkoj tabli i tiho opsovao.
Dvadeset tri sata i pedeset minuta. Samo deset minuta do
sinovljevog rođendana, koji će verovatno proslaviti s neznanim
doktorom umesto sa svojim tatom.
„A šta ti misliš?“, nastavio je Frenk. „Takva informacija
može se dobiti samo preko veze, a moj poznanik obično spava u
ovo doba noći.“
 Moj ne spava, a to nije dobro. Stoja me je upravo stavio na
listu traženih lica. Sve radi samo da me uhvati.
„Važi, Frenk, još jednom ću pokušati da ubedim Stoju.“
„Ne, ne čini to.“
„Zašto?“
„Zato što možda imam ono što tražiš.“
Zeleno svetlo me je na trenutak zaslepilo. Neko iza mene je
zatrubio. Kad sam otvorio oči, prošlo je izvesno vreme dok se
veo koji mi je mutio pogled nije digao. Ponovo sam video put
ispred sebe.
„Kako to?“, pitao sam.
Kako je Frenk mogao da prati vlasnika automobila kad nije
imao njegovu registraciju?
„Istraživao sam“, usledio je lakonski odgovor. Čuo sam
poznatu muziku u pozadini, zvonjavu telefona u velikoj
redakciji.
„Ako sam u nečemu dobar, onda je to pronalaženje
informacija. Veruj mi.“ Spustio je glas. „Pitanje je koliko možeš
da veruješ ženskom Stiviju Vonderu.“
Bacio sam pogled na retrovizor. Alina je sela na zadnje
sedište s Tom Tomom, kao da sam njen šofer, ali sad mi je ta
distanca odgovarala.
„Šta to znači?“, pitao sam tiho.
Vozili smo se širokom avenijom, čije ime mi je izmicalo, u
pravcu gradskog auto-puta. Nisam imao na umu nikakvo
odredište, ali nešto mi je govorilo da je bolje da ostanem u
pokretu. Instinkt me je nepogrešivo vodio ka mom splavu.
„Ispravi me ako grešim, ali zar nije rekla nešto ovako: trebalo
bi da tražimo odvojenu kuću s prilaznim putem, ispred koje je
Kolekcionar očiju parkirao odmah nakon ubistva?“
„Tako je.“ Sasvim sam smetnuo s uma Alininu poslednju
viziju, koju mi je predstavila u Frenkovom prisustvu.
„U redu. Pretpostavimo, zabave radi, da se naš psihopata
zaista odvezao do takve kuće nakon ubistva – možda da bi
nazdravio svom uspehu. Ako jeste, verovatno je koristio isti
automobil kojim je dan kasnije zaradio kaznu zbog nepropisnog
parkiranja, zar ne?“
„Previše hipoteza za moj ukus, ali shvatam na šta ciljaš.“
Pronađi kuću pa ćemo pronaći vlasnika – pod uslovom da
postoji kakva-takva veza između stvarnosti i Alininih nadrealnih
vizija.
„U redu, dosad je bilo dobro. Takođe sam pretpostavio da će
se ubica striktno pridržavati ograničenja brzine da ne bi
privukao neželjenu pažnju. Zatim sam, na osnovu Alininog
svedočenja, zasnovao proračune na intervalu od najviše četiri
minuta. Krenuvši s Đavoljeg brda, Kolekcionar očiju za to
vreme nije mogao da napusti zonu sporog saobraćaja. Taj kraj je
pun škola i obdaništa, parkova i sportskih kompleksa.“
„Fino, znači da si sveo relevantnu oblast na nekoliko
kvadratnih kilometara.“
„Tačnije na prečnik od 5,6 kilometara, ali veći deo te oblasti
je prekriven poljoprivrednim zemljištem ili šumama.“
Čuo sam kuckanje Frenkovih prstiju po kompjuterskoj
tastaturi.
„Tu je i izvestan broj parcela i prostora za rekreaciju i tako
dalje. Relevantne ulice i drumovi nisu duži od maratonske
staze.“
Nasmejao sam se. „Koju si već pretrčao, razume se.“
„Tako je.“
Naglo sam zakočio. Pešak, nestrpljiv da stigne autobus na
drugom kraju ulice, istrčao je ispred mene. Alina je negodovala.
Tom Tom je zamalo kliznuo sa zadnjeg sedišta uprkos njenim
naporima da to spreči.
„Zavitlavaš me“, rekao sam nakon što sam se oporavio od
šoka.
Frenk se zacerekao. „Jesi li čuo za Gugl ert?“
Naravno.
Ponovo sam ubrzao i uključio brisače, ali oni su samo
zamrljali staklo. Pahulje veličine novčića nisu bile dovoljno
vlažne da speru zimsku štroku. Jedva da sam išta video.
Veoma odgovarajuće.
Imao sam osećaj da stari istrošeni brisači rade i u mojoj glavi.
Dao sam sve od sebe da razbistrim misli, ali slika pred mojim
očima je bila sve nejasnija. Otkačene halucinacije, zbog kojih
sam potražio savet doktora Rota, činile su svoje. Smanjivale su
moju sposobnost koncentracije, iako je on verovao da nisu
psihopatološke. Nisam uspeo da se dosetim najjednostavnije
alatke za istraživanje koja mi je stajala na raspolaganju.
Gugl erta, naprimer.
„Pomoću satelitske mape možeš da pronađeš izgubljene
ključeve od kuće na travnjaku ako dovoljno zumiraš sliku“,
raspoloženo će Frenk. Nasmejao se svom preterivanju. „Ali to
nije sve. U kancelariji imamo...“
„Strit vju. Tako je.“
Gugl je već neko vreme slao vozila opremljena specijalnim
kamerama po ulicama odabranih gradova da bi korisnicima
ponudio njihov trodimenzionalni prikaz. Daleko od toga da su
svi gradovi pokriveni, i horde advokata su se rvale s problemima
zaštite podataka izazvanih ovim projektom. Ta aplikacija je ipak
instalirana na svakom ajfonu, a redakcija je imala pristup
nabudženom probnom izdanju. Frenk ga je koristio da bi
potražio kuću koja je odgovarala Alininom opisu.
„Svaka ulica u Berlinu, svaki prokleti sokak i ćorskokak“,
rekao je euforično. Čuo sam tipkanje po tastaturi. „Vidim ih kao
da se vozim ulicom.“
„To sigurno traje satima.“
„Ne, ako imaš sreće kao mi. Rezidencijalne oblasti u
posmatranom krugu uglavnom se sastoje od stambenih zgrada ili
istovetnih kuća u nizu. Vila Traunštajnovih je redak izuzetak.“
„Koliko ih ima?“, nestrpljivo sam zapitao. „Koliko odvojenih
kuća si izbrojao?“
Spustio sam pogled na upravljačku tablu i video da vozim
trideset kilometara brže od dozvoljenog.
„Dvadeset sedam, od kojih su samo devet bungalovi s
prilaznim putem, o kakvim je govorila tvoja nova cura...“
Ućutao se, kao neko ko se sprema da izrekne udarni deo duge
priče.
„... i prokleti košarkaški obruč nalazi se na samo dva prilazna
puta!“
 41

Bungalov se video izdaleka, iako je verovatno bio najniža

građevina u kraju.
Kaldrmisani ćorsokak koji je vodio do njega bio je tako
skrajnut da je zaboravljeni izborni plakat još krasio jednu
banderu. Neki partijski aktivista je zaboravio da skine
fotografiju političara u prugastom odelu, koji se beslovesno
cerio. Posetioci ove ulice su još od septembra dočekivani
besmislenim sloganom Snaga je naša budućnost.
Zapitao sam se postoji li zakon koji obavezuje čak i
najružnije i najneznatnije političare da lepe svoje fotografije na
kartonske panoe, i postoji li ijedna osoba na ovoj planeti na čije
je glasačke namere takav poster uticao. Razmišljao sam o
pokretanju ankete među čitaocima kad sve ovo prođe.
Ako budem u prilici da je pokrenem.
Ostavili smo automobil iza ugla umesto da ga parkiramo
ispred adrese koju nam je Frenk dao. Moje ubeđenje da gubimo
vreme je jačalo dok smo se približavali bungalovu.
„Mislim da ovo nije kuća koju si opisala“, rekao sam. Alina
je čekala da Tom Tom obeleži jedno drvo.
„Zašto?“
„Mnogo je upadljiva.“ Protrljao sam oči. Gledao sam kako mi
se dah kondenzuje po izlasku iz usta.
Iako je upadljivost ponekad najbolji oblik kamuflaže. Prilično
usamljena kuća u berlinskom predgrađu je ne tako davno
potpuno ispražnjena usred bela dana. Lopovi su se jednostavno
dovezli pred nju kombijem za selidbu. Niko ne sumnja u pljačku
kad vidi radnika angažovanog za selidbu s plazma televizorom
ispod ruke.
I niko ne misli na praznu očnu duplju pri susretu s Božić
Batom.
„Opiši ono šta vidiš“, rekla je.
Da opišem? Razmatrao sam ovaj predlog.
Kako da opišem ovakav prizor slepoj devojci? Ono što sam
video svakako me je navelo da revidiram svoje ubeđenje da ljudi
u ovom rezidencijalnom kvartu diskretnije slave Božić.
Prizemna kuća kao da je pripadala bogatom desetogodišnjem
siročetu koje je proćerdalo svoje nasleđe u radnjama
specijalizovanim za božićne ukrase. Niz plavih halogenih
svetiljki oivičavao je strehe i puzao uz oluke. Božić Bata u
prirodnoj veličini peo se ka dimnjaku uz oluk. Na sebi je imao
belu, originalnu odeždu, iz vremena pre nego što se neki genije
za Koka-kolinu reklamu dosetio da oboji Božić Batu u crveno.
Ali to je bio jedini diskretni ukrasni detalj. Čitavo prednje
dvorište zaposeli su irvasi, šljašteći Sneško Belić i trojica
mudraca sa istoka. Nedostajao je samo Isus s kolevkom. Možda
se nije video od gomile trupaca pored dvostruke garaže, čija su
vrata bila poprskana veštačkim snegom, kao i kapci i kapija. Tu
se nalazio i...
... košarkaški obruč!
I to na mestu na kom je Alina rekla da će biti: pored garaže, a
ne iznad vrata.
„Dopusti da se konzervativno izrazim“, rekao sam. „Ko god
da ovde živi veliki je i cenjeni potrošač električne energije.“
Izgleda da je Alina sačuvala svoja malobrojna vizuelna
sećanja bolje nego deca koja vide, možda i zato što od treće
godine nije bilo novih utisaka koji bi potisnuli stare. Njene
uspomene na božićne praznike u Kaliforniji bile su žive, pa mi
nije bilo teško da joj opišem šljašteće ukrase koji bi izazvali
migrenu kod svakog ko bi ih duže posmatrao. Razumeo sam
susede koji su učinili isto što i vlasnik bungalova i zatvorili
kapke.
„Pomenula si košarkaši obruč i koka-kolu, ali ne i irvase i
Božić Batu.“
Alina slegnu ramenima. „Ne sećam se toga.“
Zakoračio sam ka košarkaškom obruču. Zeleni prsten je
odražavao predbožićno osvetljenje. Izgledao je neobično novo,
kao da je upravo postavljen.
„Šta ćemo sad?“, upita Alina. Fine pahulje padale su na njenu
periku i sjajile se na svetlosti ukrasa.
Rekao sam joj da pričeka na prilaznom putu i pokušao da
otvorim kapiju. Staza iza nje pružala se do garaže. Nisam se
iznenadio što je bila zaključana. U normalnim prilikama bih
pozvonio, ali na kapiji nije bilo ni pločice s imenom ni zvona.
Proturio sam ruke kroz rešetke i otvorio kapiju. Zašao sam iza
kuće i rekao Alini da neću dugo.
Masivna drvena vrata obložena drvetom verovatno su bila
iznutra ojačana čelikom. Nadzorna kamera na fasadi je, tipično
za ovakav kvart, motrila nadole, kao ptica grabljivica spremna
da pokupi plen. Na vratima, u visini grudi, nalazio se dugi panel
sa svetlećim slovima.
Izgledao je kao oni u izlozima lutrijskih agencija ili jeftinih
igraonica, samo što crvena elektronska slova koja su klizila
preko LED displeja zdesna nalevo nisu oglašavala nagrade.
Napregao sam oči i pročitao reči poznate božićne pesme:
Zvončići, zvončići,
zvonite kroz noć
Prišao sam vratima i uzalud tražio zvono. Svi kapci na
zadnjoj strani bungalova bili su zatvoreni.
 Kako je lepo voziti se
u jednoprežnim sankama.
Pogrešio sam kad sam prišao i pogledao u traku s tekstom.
Svetlucava slova opekoše moje preosetljive oči, kao gvožđe za
žigosanje.
Jurimo kroz sneg
u jednoprežnim sankama,
preko grobova idemo
smejući se uz put.
Hitro sam skrenuo pogled sa osvetljenog ekrana i pokucao na
vrata teškim bronzanim zvekirom.
Muk. Nisam čuo ni šuškanje ni korake. Nikakav zvuk nije
ukazivao da će mi neko uskoro otvoriti.
Možda spavaju, pomislio sam, ubeđen da stojim pred
pogrešnom kućom, ako prava uopšte postoji.
Zvončići, zvončići, zvone čitavim putem, pevušio sam u sebi.
Neverovatno je kako je umirujuća melodija lako našla put do
mog mozga, samo zbog reči na svetlećem ekranu.
Jurimo kroz sneg
u jednoprežnim sankama, preko...
Naglo sam ućutao. Zvončići u mojoj glavi naglo su se utišali.
Umalo da kažem... preko grobova idemo.
Zapitao sam se kako sam, zaboga, upamtio te morbidne
stihove i ponovo pogledao u ekran. Reči su se ponovo pojavile:
Jurimo kroz sneg
u jednoprežnim sankama,
preko polja idemo...
Hm, sve je u redu.
Mogao sam se zakleti da sam prvi put video drugačije reči.
Sigurno su me obmanule moje umorne, vlažne oči. Nije ni čudo,
s obzirom da sam danima malo spavao. Dok sam lovio ludaka,
ja sam bežao.
Smejući se uz put.
Zvona na kusim repovima zvone
Dok sam razmišljao da ponovo pokucam i spremao se da
nastavim s pevušenjem, reči su se opet promenile pred mojim
očima. Ovog puta nije bilo mesta sumnji.
Ključ je ispod saksije.
Iskoristi ga pa ćeš dobiti svoje.
Zateturao sam se unatraške kriknuvši – kriknuo sam još jače
kad sam udario u priliku u tami iza sebe.
 40

„Jesi li videla?“
Postavio sam Alini to glupo pitanje. Za razliku od mene,
silno ju je oraspoložio moj krik užasa.
„Iskreno“, odvratila je, „pitam se ko od nas dvoje ima oči u
glavi.“
„Žao mi je, ali...“ Oklevao sam, ne znajući kako da objasnim
ono što mi se upravo desilo. Pogotovo zato što je displej ponovo
pokazivao stare bezazlene stihove, a ja ne bih mogao da
objasnim ono što sam video čak ni osobi koja vidi.
„Zašto nisi ostala ispred kuće?“, pitao sam tiho, gledajući
Tom Toma. Pustila ga je, ali on je ostao pored nje. Lizao je sneg
sa šapa.
Prkosno se osmehnula. „Nisam htela da provedem još pola
sata na hladnoći čekajući da me njegovo gospodstvo upetlja u
još jedno mučenje.“
„Nisam mučio Traunštajna...“
U tom trenutku ugledao sam prevrnutu saksiju za cveće.
Ležala je na travnjaku, nedaleko od Aline. Kleknuo sam i
cimnuo je. Odvojila se od polusmrznutog tla s tihim zvukom,
sličnom coktanju usana. Iz sna probuđene bubice raštrkale su se
po tami. Ugledao sam crni novčanik od lažne kože. U njemu se
nalazio ključ.
Ključ je ispod saksije.
Iskoristi ga pa...
„Šta ti je?“
Polako sam prošao pored Aline idući ka zadnjim vratima.
Koračao sam kao omamljen.
Uhvatila me je za rukav i zahtevala da joj kažem šta se desilo.
Dao sam sve od sebe. Nije pokazala da sumnja u ono što sam
rekao. Naprotiv, moja priča o upozorenju na ekranu kao da ju je
ispunila avanturističkim duhom.
„Idem s tobom“, rekla je kad sam gurnuo ključ u bravu.
Samo da vidim da li odgovara. Naravno, Zorbah. A sad? Šta
ćeš učiniti sad kad si ih otključao?
„Ne, ostaćeš ovde i pozvati pomoć ako ne izađem za pet
minuta“, rekao sam, i te kako svestan da neće dozvoliti da joj
naređujem. Slepa devojka koja je naučila da vozi bicikl ne plaši
se avetinjskih kuća.
Začuo se škljocaj. Vrata su se otvorila naizgled sama od sebe.
Iskoristi ga pa...
„Ima li koga?“, rekao sam u neprozirnu tamu.
Ništa. Samo gusta, tamna, nedokučiva tišina.
... ćeš dobiti svoje...
„U redu“, pomislio sam posegnuvši za mobilnim da bih
pozvao pomoć, ako bude neophodna. Ušao sam u kuću. Alina i
Tom Tom pratili su me u stopu.
To je samo bezopasni bungalov iz vizija slepe devojke. Kakva
strahota može tu da mi se desi?

39

[6 SATI I 20 MINUTA DO ISTEKA ROKA]

TOBI TRAUNŠTAJN

Nije znao koliko dugo je spavao. Nije bio siguran ni da li je

spavao, zato što se probudio u tami, pospaniji no ikad.
Vazduh, to je bilo prvo na šta je pomislio, zato što je osećao
da se guši. Zatim je udario laktom u nešto tvrdo. U drvo.
Više nije meko, bila je njegova druga misao. Zidovi njegovog
zatvora više nisu bili meki i savitljivi. Pomislio je da leži u
mrtvačkom kovčegu.
Pipao je po podu oko sebe i osetio pod prstima ono što ga je
do malopre okruživalo sa svih strana. Podsećalo je na površinu
njegove vodonepropusne jakne ili farmerke po kojima se prolio
vosak sveće. Tanki savitljivi materijal s patent-zatvaračem na
stranicama. Samo trenutak, da li je to...
... kofer? Da, naravno. Strpali su ga u crni kofer s točkovima,
kakav tata uvek nosi na poslovna putovanja. Samo što je ovaj
mnogo veći – dovoljno veliki da se u njega smesti telo dečaka.
Ali gde sam sada? Prvo sam bio u onom usranom koferu s
točkićima...
U redu, to je igra. Jens i Kevin su me zatvorili, ali su mi dali i
nešto s čime ću se osloboditi.
Novčić.
Nije želeo da razmišlja o alternativi, iako mu je bilo teško da
poveruje da su mu prijatelji gurnuli novčić u usta. Bolje je biti u
milosti drugara nego stranca.
Dobro, novčić je bio za patent-zatvarač. Čega još ovde ima?
Možda ključ ili upaljač. Ili telefon.
Da, telefon bi bio sjajna stvar.
Pozvaće policiju ili mamu. Možda i tatu, ako bude morao, ali
tata nikad ne bi odgovorio, pošto je uvek previše zauzet i...
Samo trenutak. Tata se jednom naljutio na mene i Leu zato
što je mislio da smo mu maznuli mobilni. Grdio nas je i grdio
dok mu ga mamica nije dala nakon što ga je našla u koferu.
U spoljnom džepu kofera!
 Naravno. Ti koferi imaju džepove... Možda...
Povukao je kofer ka sebi. Prepipavao je patent-zatvarač sa
spoljne strane. Otvarao je jedan za drugim. Konačno je pronašao
nešto u malom, uskom džepu.
Šrafciger?
S nevericom je prešao prstima duž drvene ručke i čelične
šipke do tupog vrha. Rasplakao se.
Kako, dođavola, da pozovem mamicu slomljenim
šrafcigerom?
Suze gneva su ovog puta potekle iz njegovih očiju.
Nepromišljeno je udario pesnicom o drveni zid svog zatvora.
Zvuk je bio šupalj. Bol ga natera da još jače zaplače.
Jebite se, Kevine i Jense! Zašto ste me ovde zatvorili?
Duvao je u bolne članke, kao što je mamica uvek radila kad
bi se vratio izubijan s igrališta. Nevoljno se setio svog sedmog
rođendana, kad mu je deda doneo najgluplji poklon na svetu:
ružnu, trbušastu drvenu lutku koja se može odvojiti na dva dela.
Pitao je starca da li ju je namenio Lei.
O Lea, zašto nisi sa mnom? I šta da radim sa šrafcigerom bez
vrha?
„Moraš osloboditi lutke!“ Čuo je dedin drhtavi glas u svojoj
glavi. Setio se i kako je nazvao taj glupi poklon: babuška. Deda
je rekao nešto o Rusiji i kako su babuške tamo popularne, zato
što se svaka lutka može biti razdvojiti da bi otkrila još jednu.
O bože, ja sam u babuški!
Ispostavilo se da se svaki zatvor iz kog je dosad pobegao
nalazi unutar drugog. Prvo je bio u koferu s točkićima, a onda u
drvenoj kutiji.
Šta će biti sledeće?
Verovatno još veća kutija, ali jednako mračna i lišena
vazduha.
 Zakašljao se. Čučnuo je kad je osetio da gubi ravnotežu.
Bekstvom u kutiju nije postigao ništa, osim što je kupio malo
vremena.
I još malo vazduha, ali i njega ponestaje.
Kofer je bio obmotan plastičnom pokrivkom, koju je na
jedvite jade pokidao. Posle samo nekoliko udisaja, osetio je isti
pritisak u grudima. Zvezde su mu se ukazale pred očima iako
svetlost nije prodirala u mračnu kutiju.
Na trenutak se zapitao da li bi trebalo da se napreže i još brže
potroši preostali vazduh. Zaključio je da nema izbora.
Uporno je bušio jedan kraj kutije slomljenim šrafcigerom.
Crpio je snagu iz gneva i očajanja.

38

[6 SATI I 18 MINUTA DO ISTEKA ROKA]

ALEKSANDER ZORBAH

Kad sam napunio devet godina i bio dovoljno samostalan da sam

putujem na drugi kraj Berlina javnim prevozom, dobio sam
zaduženje da svake nedelje nosim ručak babi. Izbegavala je da
nas posećuje, jer nije volela mog oca – koji je, što je i te kako
bitno, bio njen sin – a mene je prihvatila samo zato što sam joj
donosio najdraže jelo: kenigsberške ćufte.
Mislim da je veliki televizor u dnevnoj sobi bio jedina stvar
koju je iskreno volela u našem porodičnom domu. Na njemu je
svakog Božića gledala Malog lorda Fontleroja. I svaki put bi
zaspala.
Kad god pomislim na baku, setim se njenih otvorenih usta i
potočića pljuvačke koji curi niz dvostruki podbradak dok na
televizoru ide odjavna špica. Nisam siguran, ali bojim se da je
baka otišla s ovog sveta ne videvši kraj filma i da će i u
zagrobnom životu kriviti erla od Dorinkorta, čiji je čudesni
preobražaj večito izmicao.
Moje nedeljne posete trajale su samo pola godine, jer je baba
morala da ode u starački dom nakon što je pala u kuhinji. I ti
malobrojni susreti bili su dovoljni da u meni kristalizuju
izvesnost da smrt nije živo stvorenje – da nije Mračni Kosač,
poznat iz horor priča – već miris.
Višeslojnim, sveprisutnim, reskim mirisom gospodario je
zadah jeftinog sredstva za čišćenje toaleta nedovoljno jakog da
nadvlada vonj izmeta, kao što pepermint nije mogao da maskira
ustajali dah stare žene s loše nameštenim veštačkim zubima.
„Parfem smrti“ zapahnuo bi me kad god bi baba otvorila vrata.
Tako sam u potaji nazivao amalgam znoja, urina, podgrejanih
ostataka hrane sa slatkom i kiselom aromom masne kose i
hladnih prdeža. Uvek sam ga zamišljao u boci s mrtvačkom
glavom na etiketi.
Ako takav koncentrat uistinu postoji, pomislio sam dok su mi
se oči navikavale na tamu, neko je izlio veliku količinu unutar
ovog bungalova.
„Pih“, reče Alina, „ovo mesto vapi za provetravanjem.“
„Ima li koga?“, oglasio sam se sigurno četvrti put. „Ima li
nekog kod kuće?“
Osećao sam teskobu zbog malo spoljašnjeg svetla koje je
prolazilo kroz venecijanere. Samo je slabašna svetlost s
odškrinutih vrata remetila pomrčinu. Pipao sam u potrazi za
prekidačem na zidu. Ništa se nije desilo kad sam ga uključio.
Tiho sam opsovao.
„Šta je to?“ Alina me je zaobišla i pipajući krenula ka stolu
nasred prostorije. Odsustvo svetlosti nju nije zbunjivalo.
Pretpostavio sam da je iznenađena zbog hladnoće.
„Nema struje. Verovatno zato nema grejanja.“
„Nisam mislila na to.“
„Nego?“
„Na šištanje. Zar ga ne čuješ?“
Zadržao sam vazduh i okrenuo glavu u stranu, ne znajući šta
je privuklo Alininu pažnju. Ništa... nisam čuo.
„Zvuči kao šištanje spreja“, prošaptala je.
I Tom Tom je naćulio svoje oklembešene uši. Alina je
koračala ka suprotnom kraju prostorije. Pas ju je pratio.
Zapravo, išla je ka najmračnijem delu. Ponovo sam se divio
samouverenosti s kojom je napredovala po nepoznatom terenu.
Možda postajemo neustrašivi kad ne vidimo opasnosti koje je
svet pripremio za nas, pomislio sam. Možda je to jedina korist
od njenog hendikepa. Ono što ne poznajemo ne zabrinjava nas.
Znači li to da ono što ne vidimo ne postoji?
Pod dnevne sobe, pokriven nevešto postavljenim parketom ili
laminatom, krckao je pod njenim nogama. Sledio sam je više po
sluhu nego vidu. Sapleo sam se preko nečeg što je bilo prenisko
za sto i preteško za vazu, verovatno neko umetničko delo: mala
skulptura ili jedan od onih ružnih porcelanskih pasa čije
razjapljene čeljusti kupe prašinu u kućama imućnih. Slabašni
prst svetlosti s moje desne strane pokazao mije put iz dnevne
sobe ka hodniku.
Nebesa. Orijentacija mi nikad nije bila jača strana – mogao
sam da zalutam i na pustom parkiralištu. A sad ovo!
Nejasni žućkasti sjaj dopirao je sa suprotnog kraja hodnika.
Video sam ga kad sam iskoračio iz crne rupe. Zenice su mi
sigurno bile velike kao novčići i zato me je noćno svetlo na
podnoj lajsni zaslepelo kao halogeni reflektor.
 Nevoljno sam pomislio na Čarli. Stomak mi se ponovo
zgrčio.
Čarli... Tvrdoglava žena velikog srca i željna seksa. Ludak
koji ju je ubio odabrao me je da učestvujem u igri i pronađem
njenu decu. U Hothausu, gde smo se viđali, postojala je
takozvana „mračna komora“: neosvetljena soba u kojoj su
totalni stranci kopulirali na madracima od lasteksa. Za razliku od
Čarli, seks s nevidljivim partnerima nikad me nije privlačio. Bila
je toliko očajna da je želela da proba sve što joj je život nudio.
Jednom sam krenuo za njom u mračnu komoru. Izašao sam iz
nje čim sam osetio nepoznate šake na svom telu. Ne znam da li
su bile muške ili ženske, iako tamo nikad nije vladala potpuna
tama. Šačica nemirnih fotona prosula bi se po isprepletanim
obličjima čim bi neko pomerio teške čojane zavese na vratima.
Stvarali su neodređeno sećanje na dnevnu svetlost, sličnu onoj
koju je odavala noćna svetiljka na zidu pored Alininih stopala.
Već je stigla do kraja hodnika. Stajala je ispred blago
odškrinutih, teških metalnih požarnih vrata. Tom Tom je stao
ispred nje. Priljubivši se uz njene noge, sprečavao ju je da
nastavi.
„Čekaj“, rekao sam kad sam je sustigao. Brzo sam shvatio da
retriver ima dobar razlog da gospodarici zapreči put. Strmo
stepenište spuštalo se u podrum bungalova.
„Čuješ li?“, prošaptala je Alina. Prvi put sam u njenom glasu
osetio strah.
„Da!“
Ne samo da sam čuo već sam i namirisao. Jednolično šištanje
spreja se pojačalo, „parfem smrti“ osećao se sve intenzivnije.
„Tom Tom može da oseti opasnost“, rekla je Alina. Te reči
behu izlišne. Životinjsko čulo mirisa nije bilo neophodno da bi
naslutio da ovde nešto debelo nije u redu.
 Ne, grešiš. Ovde nema ničega. Samo sledimo halucinacije
slepe vizionarke.
Otvorio sam vrata.
Razume se da sam gledao filmove u kojima neki idiot silazi
bos u podrum umesto da posluša savet publike i otrči što dalje
od čoveka sa sekirom koji se šunja dole. Stoga nije dolazilo u
obzir da stupim na te kamene stepenice – iako me je na to
navodila profesionalna radoznalost, iako očajni Lea i Tobi
možda čekaju na nas u skrovištu Kolekcionara očiju, samo
nekoliko metara ispod nas.
Tom Tomovi instinkti bili su pouzdani. Bilo mi je potpuno
jasno da ne treba da se izlažemo opasnosti. Tako je bilo prvih
nekoliko sekundi, dok nisam čuo te strahovite, neljudske zvuke,
koji su mogli dolaziti samo od stvorenja kome je moja pomoć
bila potrebna smesta, a ne za pola sata.
„Isuse, šta je to?“, pitala je Alina neznatno prestrašenije.
Dole neko umire, pomislio sam. Otvorio sam mobilni i poslao
poruku o lokaciji Stoji.
Desilo se odmah nakon slanja poruke, na pola puta niz
stepenice. Senzor je aktivirao svetlo na tavanici. U podrumu,
odmah ispod dnevne sobe, najedanput postade svetlo kao usred
dana.
Nažalost.
Kad su mi se oči oporavile od zaslepljujućeg sjaja, pogledao
sam u malu odaju s grubo tesanim zidovima – zasvođena
tavanica podsećala je na vinski podrum – i zadrhtao.
Koliko duboko sam čeznuo za tamom koju sam upravo
napustio.
Šta bih dao da sam mogao biti pošteđen prizora pred svojim
očima.
 37

Kad svetlost prodre u rožnjaču, prođe kroz zenicu i konačno

pogodi osetljive fotoreceptore, obrazuje se slika na veoma
malom delu mrežnjače, na „žutoj mrlji“, koja se naziva i macula
lutea. Ono što zapravo dobijamo je više od jedne slike, zato što
naši optički mišići obezbeđuju da oči nikad ne ostaju mirne, već
skeniraju predmet u delićima sekunde, gradeći ukupnu sliku od
bezbrojnih detalja. Tako mozak oblikuje poplavu neuralnih
signala u vizualne obrasce, upoređujući ono što se vidi s onim
što nam je već poznato. Oko je, strogo govoreći, samo alatka ili
produžetak pravog organa vida: mozga, koji nam nikad ne
dozvoljava da vidimo stvarnost, već samo njeno tumačenje.
Ali prizor iz podruma bungalova, koji je velikom silinom
probio put u moju lobanju, nije imao presedana. Moj um nije
imao uspomenu na nešto što bi se moglo porediti s ovom
grozotom. Nikada nisam video nešto tako zastrašujuće.
Žena je izgledala kao eksponat na anatomskoj izložbi, jedina
razlika je bila što je njeno iskasapljeno telo još bilo živo. Isprva
sam pretpostavio da su šišteća veštačka pluća pored kauča
isključivo odgovorna što se njene prepolovljene grudi podižu i
spuštaju. Usta ispod maske s cevčicom bila su otvorena. Teško
je disala (žarko sam želeo da je mrtva, nek mi bog oprosti).
Štaviše, njene oči su kolutale. Stisnuo sam usne.
Ovo ne može biti istina. Ovo nije stvarno – ovo je samo
optička iluzija. Mi samo pratimo halucinacije slepe devojke...
Trepnuo sam, ali nisam mogao da uklonim užasne slike. Ni
kauč, ni veštačka pluća, ni...
... telefon? Šta, za ime sveta, telefon radi na stolu s
instrumentima pored žene koja umire?
 Mogao sam da odredim pol žrtve po dugoj kosi i grudima sa
istrulelim bradavicama. Ona svakako nije kidnapovana
devetogodišnja devojčica, ali bilo je nemoguće odrediti njene
godine, pogotovo što je ostala bez zuba i nekoliko prstiju na
nogama i rukama.
„Šta se dešava dole?“ Alinin glas me prenu iz razmišljanja.
Očigledno da je stajala na mestu na kom sam aktivirao senzor
pokreta, na pola puta niz stepenice, prkoseći Tom Tomu. Pas je
čekao jedan stepenik ispod nje. Dahtao je i drhtao od uzbuđenja.
„Ne mogu da ti kažem“, rekao sam prigušenim glasom,
trudeći se da ne kontaminiram mesto zločina nepromišljenim
pokretom.
Ne znam šta da radim. Bože na nebesima, ovo je više nego
što mogu da podnesem.
Slika žene koja je bila samo rana koja diše odbijala je da
nestane, čak i kad sam nakratko zatvorio oči.
Obrađena je na način koji dotad nisam video. Čitavo telo bilo
je obavijeno providnom prekrivkom, kao golemi komad mesa u
kesi za zamrzivač. Ludak odgovoran za ovu perverziju isisao je
sav vazduh ispod plastike, tako da je ona prianjala uz meso
ispod iskasapljene kože.
Zamalo da povratim kad sam shvatio razlog za takav
postupak.
Učinio je to zbog suseda. Da ne bi previše smrdelo dok
lagano truli.
Zapečaćena je u providnu foliju kao komad mesa na rafu
prodavnice.
„Treba li ti pomoć?“, pitala je Alina.
„Ne, ja...“
Pomoć? Da, naravno da mi je potrebna pomoć.
Pogledao sam mobilni i zarežao.
 Razume se da ga nema. U podrumu smo. Nema signala.
Veza se, da stvar bude gora, sigurno prekinula na ulazu, jer je
na ekranu stajalo obaveštenje o neuspelom slanju poruke. Stoja
ne zna gde smo. Hitro sam okrenuo leđa jezivom prizoru i
zakoračio na stepenicu.
„Moramo da izađemo odavde i da pozo...“
Tras!
„Alina?“
Skoro sam zaurlao njeno ime. Neočekivana buka me je toliko
prenerazila. Drhtala je koliko i Tom Tom.
„Šta je to bilo?“
Ne, ne, molim te. Ne dopusti tako nešto!
Osetio sam strujanje svežeg vazduha na vrhu stepenica pre
nego što sam krenuo dole.
Prokletstvo!
Ostavili smo sva vrata otvorena – od ulaza, duž hodnika, do
podruma. Vetar se pojačao od našeg dolaska. Bio je umeren, to
još nije bila zimska oluja, ali je bio dovoljno jak da promaja
zazviždi kroz kuću i...
„Sranje!“
Potrčao sam uz stepenice mimo Aline i Tom Toma.
Očajnički, gnevno sam šutnuo podrumska vrata, koja su se
upravo s treskom zatvorila.
Prodrmao sam kvaku i svom težinom navalio na vrata, ali
moje rame nije moglo da se meri s metalom, koji nam je
zaprečavao izlaz. Na mom mobilnom nije bilo signala čak ni
ovde. Prošao sam pored Aline i psa i sišao niz stepenice.
„Šta ćeš preduzeti? Hajde, reci mi!“
Zanemario sam Alinino nestrpljivo pitanje i proverio da li
telefon na stolu za instrumente radi.
Pa nek sam... Ima signal!
 Nisam video takav telefon od osamdesetih. Imao je okrugli
brojčanik.
Izgleda kao babin. Ovde me sve podseća na babu, ne samo
miris smrti.
Čak je i katanac za brojčanik bio tu, podsetnik na dane kada
su razgovori s dalekim destinacijama debelo koštali, zbog čega
ste obezbeđivali telefon od nesavesnih ljudi pre odlaska na
odmor. Sićušna brava je dozvoljavala pozivanje samo dva broja:
1 i 2.
I to mi je dovoljno. Dva broja su sve što mi je potrebno za
poziv hitnoj službi.
Gurnuo sam kažiprst u otvor na brojčaniku.
1... 1... 2.
Predenje staromodnog brojčanika se na neki neobičan način
usklađivalo sa šištanjem veštačkih pluća pored mene. Zadržao
sam vazduh. Upinjao sam se iz sve snage da ne gledam u živi leš
desno od mene.
Telefon je zazvonio.
Jednom. Dva puta.
Tama nas je obavila po treći put.

36

[6 SATI I 11 MINUTA DO ISTEKA ROKAD

FRENK LAMAN [NOVINAR-STAŽISTA]

„Gde je?“
Tea Bergdorf prikrala mu se iza leđa. Zapitao se koliko dugo
ga posmatra.
 „Znam da si u kontaktu s njim, momče, stoga me ne
zavitlavaj!“
Glavna urednica ustremila se na Frenka kao golman nameran
da odbrani prostor za izvođenje penala na svaki način,
uključujući i fizičko nasilje. Na sebi je imala tesne krem
pantalone, koje su joj pristajale kao strukirano prugasto odelo
izbacivaču. Bila je svesna činjenice da ne pleni spoljašnjim
izgledom niti je to krila.
„Tu sam gde sam zbog mog debelog dupeta, a ne uprkos
njemu“, objasnila je zaprepašćenom poslovnom magnatu na
novogodišnjoj zabavi u redakciji. „Protraćila bih previše
vremena tucajući se s pogrešnim muškarcima da sam mlada,
lepa i anoreksična.“ Očigledno je posedovala smisao za humor,
ali Frenk nije mogao da ga opazi ni u tragovima u njenom
držanju i pretećem glasu.
„Poslednji put te pitam: gde je Zorbah?“
Frenk je oprezno zastenjao i prešao prstima kroz kosu.
„Zamolio me je da nikom ne kažem.“
„Ja sam njegov šef, ako si zaboravio.“
„Znam, ali on je moj mentor.“
„O, dakle, misliš da si zato u sukobu interesa, zar ne?“ Teine
usne su se zgrčile u sarkastičnom osmehu. „Vrlo dobro, sada ću
te izbaviti iz te nezgodne situacije. Otpušten si!“ Okrenula se na
petama.
„Šta?!“ Frenk je skočio sa Zorbahove stolice i požurio za
njom. „Zašto?“
Nije se ni osvrnula. „Zato što ne mogu da tolerišem da
podređeni krije važne podatke od mene. Naložila sam ti da mi
odmah kažeš ako te Zorbah pozove. Zanemario si moje
naređenje i zaigrao po vlastitim pravilima. Pa, eto.“
„Ali to nema nikakvog smisla“, gnevno je uzviknuo Frenk.
„Sigurno nećete dobiti nikakve podatke od mene ako me
otpustite.“
„O, meni ne moraš ništa da kažeš.“ Konačno se zaustavila, ali
samo da bi pokazala u pravcu recepcije i automatskih vrata koja
su se upravo otvarala.
Dva muškarca ušla su u redakciju.
Tea je počastila Frenka zlobnim osmehom. „Sigurna sam da
će policajci primeniti delotvornije metode da iz tebe izvuku
istinu.“

35

[6 SATI I 10 MINUTA DO ISTEKA ROKA]

ALEKSANDER ZORBAH

„Halo, da?“ Prijatni glas na drugoj strani linije zbunio ga je i

očekivao je drugačiju pozadinsku buku kol-centra za hitne
potrebe. Mešavina alkoholom nadahnutog smeha i
nemelodičnog pevanja više bi odgovarala karaoke-baru.
„Stišajte muziku“, rekao je čovek i potvrdi da se u pozadini
odvija bučna zabava. Neko ga je po svoj prilici čuo, zato što je
disko-bas naglo zamukao.
„Da li sam dobio hitnu službu?“
„Hm? Hitnu? O, da, naravno!“ Čovekov smeh je bio dug i
bučan. Jezik mu se saplitao. Bilo je jasno da je pijan – svakako
ne biste želeli da čujete takvu osobu kad pozovete 112.
„Izvinite, nisam očekivao da ćete tako brzo pozvati.“
Očekivao me je?
„Da li me zajebavaš?“, povikao sam. „Stojim pored žene
kojoj je hitno potrebna medicinska pomoć i...“ Glas mi se
slomio. Nešto je zavibriralo, a to nisu bila veštačka pluća.
„O, da, igra ubistva. Kapiram. Samo trenutak.“
Čuo sam šuškanje papira. Momak je progovorio. Zvučao je
kao neko ko čita pripremljeni tekst: „‘Upozorio sam te. Nije
trebalo da me izazivaš, ali ti si insistirao da uđeš u igru. Vrlo
dobro, pažljivo me slušaj, ovo su pravila.’“
„Pravila? Kakva pravila?“
Vibracija se borila sa zvukom koji je neodređeno podsećao na
usisivač.
Šta se ovde događa? Šta nam se to, dođavola, dešava?
„U tim usranim igrama uvek postoje pravila, amigo.“
Čovek na telefonu je tiho podrignuo. „Ups, izvini“, rekao je
kroz smeh.
„Ko si ti?“, povikao sam.
„O, jebiga, izvini, zajebao sam stvar. Ali imao sam tako malo
vremena. U normalnim prilikama dobijam uputstva najmanje
nedelju dana unapred. Pogodilo se da smo priredili zabavu i da
sam već popio neku. Zato isprva nisam skapirao, comprende?“
Ne, ne razumem. Ne razumem zašto moram da razgovaram s
pripitim imbecilom kad sam pozvao hitnu službu zbog žene na
umoru, s kojom smo moja slepa pratilja i ja zatvoreni u
mračnom podrumu.
„O čemu, dođavola, govoriš?“
„Dobro, ali moraš mi obećati da nikom ništa nećeš reći, važi?
Nekad sam ovo češće radio, zato je moj broj još na internetu, ali
igre uloga posle izvesnog vremena zbilja dosade. Prihvatio sam
ovu gažu samo zato što mi je tip preko telefona obećao sto
evra.“
Igra uloga? O bože, Kolekcionar očiju je sigurno pozvao
studenta koji misli da može da zaradi neki evro prenoseći
tragove učesnicima u interaktivnom lovu na čoveka.
Samo što ovo nije igra. Nije igra ni za koga osim za
Kolekcionara očiju.
„Čovek vam je dao novac da se javite kad okrenem ovaj broj
– kakva su njegova uputstva?“
„Pročitaću vam mejl.“
Zakašljao sam se, obuzet neprijatnim osećanjem da se vazduh
koji udišem proredio.
„‘Imate kiseonika za još petnaest minuta’“, mladić je čitao.
Monotono zujanje usisivača preraslo je u neprestano brujanje.
„‘Toliko je pumpama potrebno da isisaju vazduh iz podruma.
Nestaće i ranije ako ne rešite zagonetku. Ali igra nije igra ako
igrači nemaju šansu za pobedu. Možete da isključite pumpu i
pobedite!’“
Ućutao se. Neko u pozadini izrekao je masnu skarednost.
„Nastavite.“
„To je to.“ Snebivljivo se nasmejao.
„Kako to mislite to je to?“
Kako da isključim pumpu koja preobražava naš zatvor u
vakuumsku komoru kad ne znam gde je? Uhvatio sam se za
suvo grlo.
„Hej, amigo, nemoj da mu kažeš da sam zajebao stvar, važi?
Moram da idem.“
Muzika se pojačala. Čovek je izgleda otišao u drugu sobu.
Činilo se da stoji nasred podijuma za igru.
„Ne, ne prekidaj!“, povikao sam da bih nadjačao pozadinsku
buku i mehaničko brujanje pumpe. „Sigurno ima još nešto!“
„Ne, amigo, iskreno nema... Hej, samo trenutak.“
Ućutao se. Još jače sam pritisnuo staromodnu slušalicu na
uvo.
„Dođavola, zamalo da preskočim. Nisam ti pročitao predmet
mejla.“
„Kako glasi?“, pitao sam najmirnije što sam mogao.
Budi miran, naterao sam sebe da dišem sporije i dublje. Još
imaš vremena, pokušao sam da kažem sebi. Deset minuta je
dovoljno da smisliš plan, iako Alina i Tom Tom troše kiseonik, a
kapacitet podruma nije veći od nekoliko kubnih metara.
„Šta je predmet, prokletstvo?“
Čuo sam poslednje šuškanje papira na drugom kraju linije.
Zatim je čovek rekao nešto što mi je načisto pomutilo razum.
„Samo tri reči, amigo: ‘Seti se majke!’“

34

Majka je umrla dvadesetog maja ujutru, u kuhinji, nedugo pošto

joj je nešto brašna ušlo u nos dok je pekla hleb. Njena najbolja
prijateljica, Bebsi, koja se zatekla u poseti, vikala je na doktora
stranca da joj pregleda nos. Držala se za nos!
Bebsi je to ponovila najmanje deset puta. Ne samo kad su
podigli majku na nosila i kad su je ubacili u kola hitne pomoći,
pod budnim pogledima suseda, već i pred osobljem na
intenzivnoj nezi: „Zašto se, za ime sveta, držala za nos?“
Bebsi je mislila da se zato u njenom mozgu stvorio pritisak
koji je prouzrokovao pucanje aneurizme. Doktor umornih očiju i
isturenih zuba tek kasnije me je obavestio da majka ne bi izbegla
krvarenje čak i da je istresla nos u maramicu.
Cerebralno krvarenje je verovatno izazvalo refleks kijanja. Ili
joj se, pukom slučajnošću, nešto zavuklo u nos baš kad je krvni
sud pukao. Ali to nije izazvalo moždani udar.
Kako utešno. Znači da moja majka nije povezana za bateriju
ultramoderne bolničke opreme zato što je bila previše glupa da
normalno kine. Njen čas je jednostavno kucnuo. Baš utešno.
Danas, pet i po godina posle tog događaja, ona leži na
intenzivnom odeljenju privatnog staračkog doma. Njena soba
podseća na izložbeni prostor visokotehnoloških pomagala za
intenzivnu negu. Medicinski korektan izraz za njeno stanje je
apalični sindrom ili budna koma. Pri svakoj poseti osećao sam
potrebu da strgnem tablu u podnožju njenog kreveta, da
precrtam dijagnozu i napišem „preminula“. Zato što je ona za
mene bila upravo to: mrtva.
Majka je ponekad doživljavala faze budnosti i spavanja.
Njeni organi su funkcionisali zahvaljujući obilju pilula, infuzija,
cevčica i instrumenata. Doktori i medicinske sestre su možda
mislili da je to život, ali je ona za mene umrla u našoj kuhinji
dvadesetog maja pre pet i po godina.
I znao sam da bi i ona to mislila da je njen mozak bio
sposoban da porodi makar jednu lucidnu ideju.
Obećaj mi da nikad nećeš dozvoliti da se ovako mučim!
Njen ton po povratku iz staračkog doma bio je gotovo
molećiv. Posetili smo babu – i zatekli grozomoran prizor. Baba
je razmazala govna po trpezariji (Vidi šta mi se može!“), a onda
pokušala da jede svoju kosu. Bila je na sedmom nebu, sa
farmaceutskog stanovišta, kad su nas pustili da je vidimo.
Balavila je baš kao kad je dremala ispred Malog lorda
Fontleroja.
„Blagi bože, ne želim tako da skončam“, rekla mi je uplakana
u kolima. Zatim mi je iznudila preterano ambiciozno obećanje
da je nikad neću ostaviti samu ako izgubi kontrolu nad sobom.
„Više bih volela da isključe aparate.“ Uhvatila me je za ruku,
pogledala u oči i ponovila: „Obećaj mi, Alekse. Ako mi se ikad
nešto desi i ako budem opstajala samo pomoću medicinske
aparature kao baba, želim da učiniš sve što je u tvojoj moći da
ne završim kao ona, čuješ li me?“
Više bih volela da isključe mašine.
Da je samo napisala testament. Da je moj otac bio živ da
odluči umesto mene. Da sam imao hrabrosti da sprovedem njenu
poslednju volju u delo.
Jednom sam pokušao. Dovezao sam se do sanatorijuma
čvrsto rešen da isključim veštačka pluća – samo da bih se suočio
s ponižavajućim neuspehom. Posle tragedije na nadvožnjaku
ponestalo mi je mentalne snage da oduzmem još jedan život.
Samo ja sam bio kriv što je moja majka, nekada tako robusna,
živahna, odvažna, žena koja nije dozvoljavala kelneru da joj
pomogne da obuče kaput, sad zavisila od raspoloženja slabo
plaćenog medicinskog osoblja, bez čije pomoći ne može ni da
isprazni creva na pravom mestu.
Ne bi želela takav život. Radije bi umrla. To mi je saopštila
na najjasniji način, ali ja nisam mogao da je ubijem.
A Kolekcionar očiju je to znao.
Seti se majke.
Sigurno me dobro poznaje. Izgleda da zna da sam proveo
silne sate zureći u prekidač veštačkih pluća i razmišljao da
okončam sve njene patnje i zaradim optužbu za ubistvo. Zna da
sam preslab. Istrošio sam svu hrabrost koja bi mi bila potrebna
za ubistvo jedne žene onog dana kad sam pucao u Anželik, iako
je smrt bila njena najveća želja.
Kolekcionar očiju suočio me je s nerešivim problemom.
Igra nije igra ako učesnici nemaju šansu da pobede...
Nije me nagonio da pronađem pumpu. Morao sam da
isključim jedan sasvim drugačiji aparat da bih spasao svoj i
Alinin život: onaj koji mi je bio nadohvat ruke, onaj koji je
održavao namučenu ženu u životu.
 Možeš da isključiš pumpu i pobediš...
Veštačka pluća pored postelje nepoznate žene!
Vikao sam u slušalicu, govoreći studentu našu adresu. Molio
sam ga da pošalje pomoć. Drhtave reči izlazile su iz mojih usta
dok sam pokušavao da ga ubedim da je ovo smrtno ozbiljna
situacija, a ne igra, ali on se samo nasmejao.
„Da, da, tip mi je nagovestio da ćeš izmišljati koješta“, rekao
je i prekinuo vezu.
Ponovo sam pozvao 112 i čekao da zazvoni. Nisam dočekao.
Nisam dobio priliku za drugi poziv.
Stari telefon bio je isključen.

33

[6 SATI I 4 MINUTA DO ISTEKA ROKA]

FRENK LAMAN [NOVINAR-STAŽISTA]
„To je sranje“, rekao je detektiv najbliži njemu. „Traži nekog
ko se nepropisno parkirao, i to u pratnji slepog svedoka?
Očekuješ da ti poverujem?“
Frenk je sedeo na kraju masivnog stola sa staklenom tablom,
čija se ivica nije videla od inspektorove zdepaste zadnjice.
Pretpostavljao je da Tea čeka ispred sobe za sastanke i da
verovatno prisluškuje. Želela je da prisustvuje saslušanju, ali se
drugi policajac protivio toj ideji. Izgledao je pregaženo, kao i
njegov neotesani kolega, iako je bio mršaviji i pažljivije odeven.
Ljuspasta koža, crvenilo oko očiju i tamni podočnjaci – Frenk je
poznavao takve znake umora iz ličnog iskustva. Pojavljuju su se
kad radite nebrojene sate, a san postane luksuz koji ne možete
priuštiti. Frenk je mogao da prepozna i sporedne efekte lekova
protiv stresa. Tip po imenu Šole nadoknađivao je nedostatak sna
kafom i red bulom. Njegov nadređeni u tamnom odelu
pribegavao je ozbiljnijim stvarima. Zbog raširenih zenica i
neprekidnog šmrcanja podsećao je na Kovalskog, kokainistu iz
sportske rubrike.
„Zašto ne proverite informaciju?“, rekao je Frenk. „Možda
Zorbah ima pravo. Možda je tip s kaznom zbog prekršaja onaj
kog tražite.“
Ponovio je adresu u Ulici Bruner, u kojoj je čovek za kog je
Zorba verovao da je Kolekcionar očiju parkirao automobil na
mestu predviđenom za invalide.
„Proverite. Šta možete da izgubite?“
„Vreme“, rekao je čovek koji se predstavio kao Filip Stoja.
„Rok će uskoro isteći, a ja ne želim da vidim još jedan dečji leš
jer je vreme protraćeno na proveravanje kazne za nepropisno
parkiranje.“
Uglovi usana mu zadrhtaše dok je pokušavao da suspregne
zevanje. Žurno je izvadio maramicu iz džepa na pantalonama i
nekoliko puta kinuo u nju. Tanki potočić krvi potekao mu je iz
desne nozdrve. Glavni istražitelj je, izgleda, to primetio, zato što
se žurno izvinio i napustio sobu za sastanke.
Sjajno, pomislio je Frenk s izvesnim strahom, ostavio me je
samog s Rambom.
Šole mu se samo osmehivao. Sedeći na rubu stola, ljuljao je
desnom nogom kao da pimpluje loptu i cerio se. Široko.
Prijateljski. Nimalo zlobno. Kao stari drugar. Ništa nije govorio.
Frenk je sagnuo glavu. Grozničavo je razmišljao.
Da li da mu dam adresu?
Zorbah ga je zamolio da to ne radi dok ga ne pozove, ali
deset minuta se nije javio, niti je odgovorio kad ga je Frenk zvao
neposredno pre dolaska detektiva. Broj koji ste pozvali je
privremeno nedostupan.
„To nije Zorbah“, rekao je po treći put. „Više vremena traćite
jureći mog šefa. Trebalo bi da proverite prekršajnu prijavu.“
Nije bilo odgovora. Šole se uporno cerio.
Sranje. Frenk je znao šta će se zbiti. Poznavao je takve ljude.
Kolege u novinama smatrale su ga žutokljuncem, zbog
mladolikog izgleda i neznatnog iskustva, ali umeo je da
prepozna ljude koji su navikli da isteraju svoje. Jer takav je bio i
njegov otac. Šole je u privatnom životu možda bio
dobronameran porodični čovek koji bi vam ispekao ukusni,
debeli odrezak na roštilju, noseći decu na krkače. Ali, suočen s
preprekom na poslu, neće oklevati da iskoristi zamašnu težinu
svog tela da bi rešio slučaj. Zbog toga je svirao samo drugu
violinu. Očigledno mu je manjkalo strpljenja i osećajnosti. Za
njega su, za razliku od nadređenog kokainiste, suptilne tehnike
ispitivanja bile samo glasine.
Frenk je bio autsajder dok ga Zorbah nije zaposlio u
novinama. Uvek na marginama, nikad u središtu zbivanja, a to je
najbolja pozicija za posmatranje ljudi. Od detinjstva je razvio
sposobnost čitanja tuđih umova. Znao je da Šoleov osmejak nije
nikakva maslinova grančica, već uvod u nešto veoma, veoma
neprijatno.
I nije se prevario.
Gojazni detektiv se u jednom tečnom pokretu, za koji ga ne
bi smatrao sposobnim, uspravio, zaobišao ga i zarobio u zahvatu
oko vrata. Snažno ga je stisnuo. Bol iz uvrnutog nerva sevnuo je
niz kičmu do međunožja.
„U redu, zabava je gotova!“ Šole je pojačao pritisak. „Tvoj
ortak je izgubio novčanik na mestu zločina. Usudio se da se vrati
i obradi Traunštajna.“
Frenkov vratni pršljen je krcnuo. Mahao je rukama i pokušao
da ustane, ali gornji deo tela kao da mu je bio zacementiran.
„Zna više nego što bi trebalo i u bekstvu je.“
Lud je.
„Stoga mi ne pričaj da gonimo pogrešnog čoveka!“
Kopilan je lud – ubiće me.
„Možda će me podvrgnuti disciplinskom postupku. Možda je
mučenje zabranjeno u ovoj zemlji. Ali znaš šta?“
Šole mu cimnu glavu unazad i pogled mu se usmeri na veliki
zidni sat na suprotnom kraju prostorije.
„Baš me briga za sve to kad su deca u pitanju. Ponestaje nam
vremena. Poslaću te u hitnu, ali neću dopustiti da još jedno dete
strada zbog tvrdoglavog drkadžije kao što si ti!“
Frenku je laknulo kad je uvideo da može da diše, uprkos
pritisku na grlu. Još jednom je pokušao da se oslobodi. Ukočio
se. Nije se makao ni milimetar. Bio je potpuno miran. Šole nije
morao da mu kaže da će se suočiti sa zastrašujućim bolom ako
još malo pomeri glavu.
„Znaš li kako hvatam beleške u teškim slučajevima?“
Frenk se nije usudio da klimne glavom. Puls mu se ubrzao.
Oblio ga je znoj.
Ti si sadista! Reči su mu bile navrh jezika, ali nije smeo da
podjaruje Šoleov bes. Nije želeo da oštri predmet koji mu se
zavukao u uvo prodre još dublje.
„Olovkom“, rekao je Šole. Zacerekao se. „Nigde ne idem bez
valjane, duge, dobro zašiljene olovke.“
Frenk je zadrhtao od detektivovog toplog, vlažnog daha na
oznojenom vratu.
„U redu, u redu, reći ću vam“, zastenjao je.
„Zaista?“ Stisak oko vrata nije nimalo popustio. Olovka se
mogla porediti sa štapićem za uši zavučenim preduboko u slušni
kanal.
 „Stvarno verujem da ćeš konačno progovoriti. Ali znaš li u
čemu je razlika između mene i mog kolege?“
Frenk nije mogao da klimne glavom a da ne rizikuje bušenje
bubne opne.
„I Stoja je na rubu živaca, ali nije sasvim siguran da je tvoj
šef kopilan koga jurimo. Zapretiće ti i zaustaviti se na
zastrašivanju.“
Frenk je počeo da hiperventilira od straha.
„Ja pak želim da znaš šta će ti se desiti ako pokušaš da mi
prodaš neko sranje“, rekao je Šole. Čvršće je stisnuo olovku,
spreman da je zarije još dublje.

32

[6 SATI I 2 MINUTA DO ISTEKA ROKA]

ALINA GRIGORIJEV

„Ja to ne mogu!“
„Šta ne možeš? Molim te, reci mi šta se dešava!“
Alina je registrovala brzi eho čim je ušla u podrum. Na
osnovu odbijanja reči od zidova znala je da prostorija u kojoj su
zatočeni nije velika. I udarila je glavom dok je silazila niz
stepenice. Dakle, stajala je u niskom kamenom podrumu, u kom
se svetlost upravo isključila. Slabi, magloviti sjaj koji je ranije
opažala nestao je. Baš kao i kiseonik.
Vazduh je postajao sve ređi otkad je Zorbah završio s
telefoniranjem. Pluća su trpela sve veći pritisak.
„Ovde je bolesna žena“, čula je njegov promukli glas. Zvučao
je zadihano i zbunjeno. „Moraću da je ubijem ako hoćemo da se
izbavimo odavde.“
Disala je na usta otkad su ušli u bungalov, ali sad je lepljivi
zadah truleži bio njen najmanji problem. Zatočena je u
nepoznatom okruženju, sluša grozne zvuke i ima sve veće
probleme s disanjem. Zorbah je, kao da to nije dovoljno, izgubio
razum.
„Stani! Ne prilazi!“, brecnuo se kad je naletela na njega. Ona
je u normalnim okolnostima imala dobar osećaj za orijentaciju
na nepoznatom terenu. Nije se uvek manifestovao, ali ponekad
je mogla da oseti da joj je nešto na putu, na primer, zbog
promene vazdušnog pritiska, neposredno pre sudara s
glomaznim predmetom. Ali tu, u hladnom, bučnom okruženju,
to je bilo nemoguće.
Mnogo toga mi skreće pažnju. Utisci mi preplavljuju čula.
Neprijatno šištanje, brujanje pumpe za isisavanje vazduha,
Zorbahov uspaničeni glas – nije ni čudo što je naletela na njega,
izgubila ravnotežu i nespretno potražila oslonac.
Šta je ovo?
Činilo joj se da se uhvatila za poveliko zapakovano parče
mesa.
„Šta je ovo?“, pitala je, ali Zorbah je uhvati za ruke pre nego
što je prešla šakama po toplom plastičnom omotaču.
„Ne, ne diraj je.“
Nju?
„O čemu govoriš?“
„Rekao sam ti da je žena ovde“, odvratio je gnevno. „Jedna
od njegovih žrtava. Veruj mi da je to sve što treba da znaš.“
Možda si u pravu. Možda zaista ne bi trebalo da znam...
Ipak je shvatila. Ne zahvaljujući Zorbahu, koji je nastavio da
je drži za ruke ćuteći, verovatno iz želje da je zaštiti od prizora
koji je sve vreme morao da gleda.
 Doznala je istinu kad se odvojila od njega. Zorbah više nije
mogao da je drži. Čulo dodira joj je prenelo sliku mučenja bolje
nego što bi je reči mogle opisati. Ispod toplog, tankog filma pred
njom nalazila se užegla rana. Osetila je sirovo meso, ogoljene
mišiće i tetive – čak i gole kosti na pojedinim mestima.
Strašna sumnja joj se oblikovala u umu: nekrotizirajući
fascilitis...
Znala je za ovu retku bakterijsku bolest, čije su žrtve
doslovce trunule. Ko god da tu leži sigurno trpi strašne bolove,
kao zanemareni pacijent s ranama po čitavom telu. Alina je
jednom lečila poslovnog čoveka koji se inficirao tim bacilom u
bolnici. Preživeo je, ali morao je da ide na fizioterapiju da bi
povratio sposobnost kretanja. „Pukao sam kao zreli paradajz“,
rekao je. „Na početku se sve nadulo i upalilo. Koža mi se
otvorila, a meso počelo da truli. Dobio sam visoku temperaturu.
Drhtao sam od glave do pete.“ Brojne operacije i gomila
antibiotika spasle su mu život. Takve mere neće spasti i ženu u
podrumu, za to je prekasno, čak i ako nije bolesna.
Možda nije ni inficirana. Možda je dobila gangrenu samo
zato što je zarobljena unutar plastične pokrivke.
„Ko je ona?“, pitala je Alina. I zakašljala se. Vazduh u
podrumu već je bio prepun ugljen-dioksida.
„Ne znam. Nitkov je sigurno povezao snabdevanje strujom s
veštačkim plućima. Svetlost će se uključiti i vrata otključati ako
ga isključim.“
Zorbah je teško disao. Zvučao je kao Tom Tom.
„Ali ne mogu. Nisam mogao učiniti to ni mojoj majci!“
Alina nije razumela šta je hteo da kaže, ali nije bio trenutak
za upoznavanje s porodičnom prošlošću.
„Koliko vremena nam je preostalo?“, pitala je i opipala
ženinu ruku.
 „Nemam pojma. Pet minuta. Možda i manje.“
Pod prstima je osetila hrskavicu i komad nekrotične kože, i
oprezno krenula napred.
„Možda bismo joj učinili uslugu. Možda bi nas molila da joj
prekratimo muke kad bi mogla da govori.“
Čula je Zorbahov plač. Suze su tekle i iz njenih očiju.
Možda... Ne, zaista, ako je žrtvino stanje upola tako strašno
koliko su joj čula saopštavala.
Ali možda i ako nisu dovoljni da opravdaju žrtvovanje nevine
žene zarad njihovog opstanka. Nije mogla tvrditi za Zorbaha, ali
ona nikada ne bi smogla snage da ugasi nečiji život.
Ne, sve dok oko njih ima vazduha.
Nešto vazduha.
Pet minuta. Možda i manje.

31

SPECIJALNI UDARNI TI

Sedmorica specijalaca napustila su policijsku stanicu petnaest

minuta i četrdeset tri sekunde posle kapitulacije Frenka Lamana.
Hitali su ka adresi koju je odao Šoleu.
Upoznavanje sa situacijom je trajalo pet minuta. Govorio im
je zapovednik udarnog tima u policijskom kombiju na putu ka
odredištu.
Kad su se naoružani ljudi jedanaest minuta i trinaest sekundi
kasnije postrojili ispred bungalova, opremljeni titanijumskim
šlemovima i zaštitnim prslucima, troje patrolnih kola i dva
vozila hitne pomoći već su bila na licu mesta.
 Dva dežurna doktora glasno su se pitala zašto su obojica
pozvana na teren. Stanarima okolnih zgrada naloženo je da ne
napuštaju domove.
Filip Stoja i Majk Šolokovski, dva detektiva koja su vodila
tim koji je lovio Kolekcionara očiju, dovezla su se u taj mah.
Doneli su termalnu kameru da bi odredili lokaciju osobe ili
osoba u kući. Ostavilisu je u prtljažniku automobila. Božićno
osvetljenje učinilo ju je beskorisnom. Zapovednik udarnog tima
premišljao se pedeset sekundi da li da isključi električnu
energiju. Odlučio je da to ne čini da ne bi uzbunio zločinca i
upozorio ga na predstojeći napad. Planirali su da obiju ulazna
vrata i obezbede svaku prostoriju kako bi predupredili
potencijalne opasnosti. Upotreba sile pokazala se nepotrebnom,
pošto su vrata bila otvorena.
Policiji je trebalo manje od četrnaest sekundi da utvrdi da je
prizemlje pusto. Dakle, trebalo je sići u podrum.
Masivna požarna vrata obijena su u jedan sat i sedam minuta.
Dvojica sa štitovima sjurila su se niz podrumske stepenice.
Učinili su to dvadeset tri minuta nakon što je Frenk Laman
otkrio boravište osumnjičenog.
Sve navedene vremenske odrednice unesene su u zapisnik
zapovednika udarnog tima pre nego što je ubedio medicinskog
radnika da ga pošalje na jednonedeljno bolovanje. Nisu
zabeležene samo nepodnošljive sekunde kada su policajci samo
stajali pred strahovitim prizorom u podrumu – sekunde koje su
traumatizovale i dvojicu najiskusnijih berlinskih policajaca zato
što nikad ranije nisu videli tako „jebeno kasapljenje“ (doslovni
zapis radio-poruke, odgovor na pitanje: „Šta se dole dešava?“).
Doktori su na kraju bili zahvalni što nisu bili sami na tom
mestu. Nisu se stideli svojih suza kad je postalo jasno da je
prekasno za bilo kakvu medicinsku pomoć.
Uplašen čovek lošije vidi od onog bez očinjeg vida
dok se drhtureći nada da nema posla sa zlom.
Umoran i nesposoban da se suprotstavi strahu,
on ga prijateljski dočekuje,
nadajući se najboljem
dok ne bude prekasno.
Maks Friš,
Biderman i podmetač požara
 30

ALEKSANDER ZORBAH

Lebdeći ka kopnu, izmaglica s jezera stvarala je magični svet iz

snova. Odozdo gledano, činilo se da su trska, drveće i stubovi
lovačkih čeka obmotani svilom. Prljavosivom svilom protkanom
mahovinom i mokrom korom drveća. Ostavljala je tanki film na
koži. Ovde, na obodima grada, malo ljudi je pratilo taj prirodni
spektakl zbog hladnoće u kasne noćne sate, jer ko skita po
Grunevaldu u pola jedan ujutru? Jedva vidljiva izmaglica je
uglavnom isparila u obližnjim rezidencijalnim kvartovima, ali
pored vode, njenog ishodišta, zaogrnula je sve kao oblak.
Pramičci isparenja postaće jasno vidljivi tek za nekoliko sati,
posle izlaska sunca. Sićušne kapi vlage bile su tek nagoveštaj,
tamna senka iza prljavih prozora starog splava u kom sam stajao
s mobilnim u ruci.
„Žao mi je, znam da je veoma kasno, ali moram da
porazgovaram s njim.“
Niki je uzdahnula. „Oh, Zoro, Džulijan je prestao da kašlje
pre pola sata. Tako mi je laknulo što je konačno zaspao.“
„Razumem“, rekao sam žalosno, začuđen što je tako mirna
iako sam je izvukao iz kreveta usred noći. Bio sam siguran da bi
postupila na isti način da je bila na mom mestu. Kad čovek
izbegne sigurnu smrt, oseti potrebu da porazgovara s porodicom,
pa makar ona bila u stanju raspadanja.
Razmišljao sam da li da je zamolim da ode na sprat i proveri
da li je telefon probudio Džulijana, ali to više nije bilo potrebno.
 „O, prokletstvo!“
Niki je spustila telefon, ali čuo sam kako kori našeg sina što
se bos spustio stepenicama.
„Još više ćeš se razboleti.“
Toliko se plašila elektrozagađenja da nije instalirala bežični
telefon u kući. Molio sam se bogu da ne pošalje Džulijana u
krevet.
Čuo sam šuškanje. Trenutak kasnije sam razgovarao s
osobom koju sam voleo najviše na svetu.
„Ćao, Džulse. Srećan ti rođendan.“
„Hvala, tata.“
Džulijanov pospani ali srećni glas me je zamalo oborio s
nogu.
„Izvini što sam te probudio. Samo sam hteo da...“
Iskoristio je moje oklevanje da se raspoloženo oglasi.
„Mamica je danas obesila neke stvari o uže.“
Čvršće sam stisnuo telefonsku slušalicu dok sam se borio sa
suzama.
Uže. Nekad je moj posao bio da ga vežem za ogradu
stepeništa koje vodi na sprat. Niki i ja sakupljali smo stvarčice
za koje smo mislili da će obradovati našeg sina: sličice za
album, kompakt-disk, novu pernicu, ali i krupne poklone kao
ajpod ili plejstejšen, prošle godine. Ova iznenađenja visila su s
„rođendanskog užeta“, zapakovana i pomešana s voćem i
slatkišima. Džulijan je od prvog dana adventa pa nadalje mogao
da skida po jedno dnevno. Najveći je otvarao na rođendan, a
poslednji na Božić.
„Danas dolazim kući pa ću i ja nešto vezati za njega“, obećao
sam.
„Zaista? Kupio si ga?“ Zvučao je toliko radosno da mi se srce
zamalo slomilo.
 Na ovogodišnjem spisku želja našao se i sat otporan na
udarac s radiom. Ne moram da pominjem da nisam našao
vremena da ga kupim.
„Kada ću ga dobiti?“
„Čim se dobro naspavaš, ortak.“
Zatvorio sam oči pre nego što sam pustio suzu.
Što ste stariji, život vam se temelji na sve većem broju
neispunjenih obećanja. Uvek, naravno, imate dobar razlog zbog
kog ne možete da gledate sina na školskoj priredbi ili
prisustvujete roditeljskom, ili ste na odmoru poslali porodicu na
plažu, a vi ostali da čekate mejl u hotelskoj sobi. Bog je sigurno
mislio da će dajući ljudima svest o smrtnosti stvoriti raj na
zemlji: svet pun individua svesnih da se njihov život mora
okončati i koje će shodno tome nastojati da izvuku najviše iz
ono malo vremena koje im je dodeljeno. Većini ljudi koje
poznajem vrlo dobro je poznato da im život svakodnevno nudi
mogućnosti da straće svoje vreme na zarađivanje novca, dok
imaju samo jednu priliku da proslave detetov jedanaesti
rođendan. Priliku koju sam ja upravo propustio.
„U sedam ujutru?“, pitao je. To je bio krajnji rok za doručak,
ako nije želeo da zakasni na čas, iako sam sumnjao da bi ga Niki
pustila da ide u školu u takvom stanju.
„Biću tamo“, rekao sam s nepatvorenom iskrenošću. „Sedam
sati, časna reč. I molim te da mi oprostiš što nisam s tobom
večeras, kad ti je tako teško.“
Nasmejao se. „Nema problema. Mamica mi je rekla da tražiš
čoveka koji kidnapuje decu.“
Zaista? Je li?
„Nema problema. To je važnije.“
Tragao sam za odgovarajućim rečima, duboko potresen.
Džulijan se zakašljao pre nego što sam stigao da ga pitam šta još
mamica priča o meni. Niki se ponovo javila.
„Biće bolje da ga vratim u krevet.“
„Hvala ti.“
„Na čemu? Ja sam mu majka.“
„Želim da ti zahvalim na onome što si mu rekla. Znam da ne
voliš moj posao i prilično sam siguran da je delimično
odgovoran što je jaz između nas širok kao rased San Andreas, ali
iskreno sam ti zahvalan što ne dozvoljavaš da to naruši moj
odnos s Džulijanom.“
Zavladala je tišina. Neko vreme čuo sam samo šuštanje lišća
oko splava i pucketanje trupaca u furuni. Niki je šmrcnula.
„O, Zoro, tako mi je žao.“
„I meni je“, rekao sam. Još malo sam podigao svoju planinu
neostvarenih obećanja. „Rekao sam Džulijanu da ću doći u
sedam. Šta kažeš da zajedno doručkujemo?“
„Važi.“
„Hajde da napravimo pravi rođendanski doručak, kao nekad.
Seti se kako sam nosio usnulog Džulijana niz stepenice i kako bi
prvo ugledao sveće na torti kad bi se probudio?“
Ponovo je šmrcnula. Pozdravio sam se da ne bih pokvario
magiju brbljanjem.
„Vidimo se ujutru“, rekla je. Dodala je pre nego što je
prekinula: „Nećeš zaboraviti na četvrtak, zar ne?“
Šest reči. Šest noževa koji su proburazili mehur nade.
Četvrtak.
Početak razvodne procedure.
„Neću“, rekao sam. Osećao sam se kao patetična budala, što
sam nesumnjivo i bio. „Biću tamo. S advokatom.“

29
[6 SATI I 8 MINUTA DO ISTEKA ROKA]
ZORBAH

Prvo sam osetio njenu ruku na ramenu, a zatim i njen dah na

vratu koji je pratio reči.
„Mogu li da te pitam nešto?“
Alina je stajala tik iza mene. Tako blizu da ne bih mogao da
se okrenem a da je ne dodirnem. Ali nisam hteo da to radim u
ovom času. Hteo sam samo jedno, da stojim pored prozora i
zurim u tamu šume, koja je tako dobro odgovarala mom
raspoloženju.
„Zavisi“, odgovorio sam dok sam proveravao da li je Niki
prekinula vezu. Moj mobilni je sadržao anonimnu pripejd-
karticu, neophodnu alatku novinara crne hronike. Sumnjao sam
da bi Stoja uprkos tome mogao da me pronađe. Odlučio sam da
to zanemarim. Ionako nisam znao šta ću dalje. Pomisao na
nekoliko noći provedenih u pritvoru nije delovala tako loše
posle onog što nam se desilo.
„Ovo večeras...“, tiho će Alina.
Podrum.
„Šta je... to bilo?“
Nisam odgovorio iako sam znao na šta cilja.
Alina je upravo došla u dodir sa zlom, u bukvalnom smislu te
reči. Kolekcionar očiju umotao je izmrcvarenu žrtvu u tesni
plastični omotač i pod njim je živa istrulila. Da bi joj produžio
nepojmljive patnje, održavao ju je u životu tako što je postavio
kateter i sprave koje su je snabdevale svim što je neophodno za
preživljavanje, uključujući i veštačka pluća.
Okrenuo sam se ka Alini. Činjenica da je žmurila otkad smo
pobegli bila je veoma indikativna. Htela je da se odeli, da
prekine sve vizuelne veze sa svetom, u kom perverzni psihopata
traži ljudske žrtve.
„Da li bi to uradio?“, pitala me je posle izvesnog vremena.
Šta? Pritisnuo prekidač? Isključio veštačka pluća da bi se
svetlo uključilo i vrata ponovo otvorila? Ubio ženu da bismo mi
živeli?
„Ne znam“, zamišljeno sam odgovorio.
Sirotici, naravno, nije bilo spasa. Znao sam to. Aparati joj,
kao ni mojoj majci, nisu produžavali život, već smrt. Meni je
uprkos tome i ovog puta nedostajala hrabrost da nekog ubijem,
zbog neznatne šanse da pronađem drugo rešenje.
Zbog najmanje mogućnosti!
Zato što nikada, ni u jednom trenutku nisam bio siguran da
sam rešio zagonetku Kolekcionara očiju.
Možeš da isključiš pumpu i pobediš...
„Sreća što na kraju nismo morali da donesemo tu odluku“,
rekao sam. Sklonio sam njenu ruku s ramena i seo na kauč, u
kom sam je juče po podne prvi put video.
Sela je pored mene i oprezno prešla vitkim prstima preko
vrha stola ispred sebe. Gurnuo sam veliku šolju kafe – skuvao
sam je pre telefoniranja – ka njoj. Podigla je obrve, ali ništa nije
rekla. Otpila je pozamašan gutljaj. Usne su joj zablistale na
svetlosti sveće kad je spustila šolju. Upalio sam je čim smo
stigli, kad i furunu. Konačno je rekla: „Da, uspeli smo. Na svu
sreću.“
Zanemarila je moje pokude u podrumu bungalova. Prešla je
dlanovima preko ruku, šaka i prstiju umiruće žene i napipala
kutijicu na njenom kažiprstu: fotoelektrični merač pulsa, kakav
se namiče pacijentu pre hirurške intervencije da bi se pratila
saturacija kiseonika i rad srca. Alinino razmišljanje je bilo
jednostavno i logično. Isključivanje veštačkih pluća nije
garantovalo smrt nesrećne žene. Samo odsustvo pulsa ubedilo bi
Kolekcionara očiju da je njegova žrtva mrtva. A to je
omogućavalo drugačije rešenje: nismo morali da isključimo
sistem koji je održava u životu da bismo pokrenuli lančanu
reakciju, koja će nas, kako sam se nadao, osloboditi.
Trebalo mi je nekoliko sekundi da pocepam iznenađujuće
otpornu plastičnu prekrivku obmotanu oko ženinog
izmrcvarenog tela i skinem merač pulsa s njenog prsta. Ništa se
nije desilo kad sam konačno uspeo u tome.
Baš ništa.
Tama je opstajala, a pumpa nastavljala da bučno isisava
vazduh. Ali Tom Tom je prestao da cvili baš kad sam počeo da
hiperventiliram. Zavladala je tišina. Potpuna tišina.
Trenutak kasnije, brava na vratima podruma škljocnu i otvori
se, a veštačka pluća nastaviše da pumpaju vazduh u ženina
istrulela pluća. Zaključio sam da je prilično nesvesna događaja
oko sebe. Nisam bio siguran ni da li su njene reakcije koje sam
opazio po ulasku u podrum svesne ili nekontrolisani refleksi.
Uhvatio sam Alinu za ruku i požurio uz stepenice ka hodniku.
Vrata su se zalupila za nama pre nego što sam mogao da ih
zadržim, ali nisam dangubio. Protrčali smo kroz hodnik, dnevnu
sobu i izašli na otvoreno. Napunio sam pluća vazduhom
neoskrnavljenim mirisom smrti. Pozvao sam hitnu i dao adresu
bungalova.
Požurite! Ovde neko umire!
Potrčali smo preko neograđenog zadnjeg dvorišta i izbili na
usku stazu. Sledili smo Tom Toma do mesta na kom smo
ostavili automobil. Na trenutak sam pomislio da odustanem, da
se predam i sve objasnim Stoji.
Ali šta da mu objasnim? Da su me vizije slepe devojke odvele
do mučionice Kolekcionara očiju?
Alina me je prenula iz razmišljanja. Vikala je da ne gubim
vreme i da se odvezem – da napustim mesto užasa, izvorište
budućih noćnih mora.
„U ovakvim trenucima kunem svoju sudbu“, rekla je tiho. „I
ne mislim na slepilo.“
Otpila je još malo kafe. Donja usna joj je zadrhtala. Nastavila
je da drhti čak i kad ju je ugrizla.
Govorim o svom daru.“ Suza joj je kanula iz desnog kapka.
Uhvatio sam je za ruku. „Ponovilo se u podrumu“, tiho sam
prozborio, „kad si dodirnula ženu, zar ne?“
„Ne.“ Podigla je glavu. „Desilo mi se nešto gore.“
Šta može biti gore od onog što smo upravo doživeli?
„Otkrila sam nešto u tom podrumu.“
„O Kolekcionaru očiju?“, pitao sam.
„Ne. O sebi.“
Skinula je periku, odmahnula obrijanom glavom i udarila se
po grudima.
„Otkrila sam nešto prilično strašno o sebi!“

28

[3 SATA I 59 MINUTA DO ISTEKH ROKA]

FILIP STOJA
[GLAVNI DETEKTIV ODELJENJA ZA UBISTVA]

„Gde je on?“
„Žao mi je. Ovog puta zaista nemam pojma.“
Frenk je protrljao desno uvo. Činilo se da mu je laknulo što
Šole ne prisustvuje drugom saslušanju, koje se odvijalo u
policijskoj stanici. Stoja još nije bio siguran šta bi se dogodilo da
se vratio koji trenutak kasnije u sobu za sastanke posle odlaska u
toalet. Video je kako Šole iznenađujućom hitrinom popušta
stisak na vratu žutokljunog novinara i vadi dugački predmet iz
njegovog uva.
„Malo sam ga golicao, zabave radi“, uveravao ga je Šole. Ali
mržnja u pomoćnikovim očima i neskrivena ratobornost u glasu
govorile su drugu priču.
Zario bi je još dublje!
Stoja je znao na šta je sve Šole spreman kad se zaglavi u
istrazi. Ipak, nije uvek bio tako nemilosrdan. Razvod ga je
promenio. Preobrazio ga je od dobronamernog policajca u
hirovitog krvoslednika. Njegov brak s ruskom igračicom, koju je
upoznao prilikom racije u jednom noćnom klubu, od samog
početka je bio osuđen na propast. Šole je, ne prvi put, pobrkao
sažaljenje s ljubavlju – što je bio sporedni efekat njegovog
preterano razvijenog zaštitničkog sindroma. Platio je njenu
slobodu bordelu i kupio joj novu odeću. Nadao se da će se
odvići od droge ako se oženi njom i preseli na selo. Terapija se
okončala jednog dana kad se vratio kući i zatekao Natašu u
bračnom krevetu sa starom mušterijom.
Šole bi možda još bio dobar ortak kome su nedeljne partije
kuglanja više značile od rešenja slučaja da joj sudija nije dodelio
pravo da odvede dete jednom godišnje.
Stigao je na aerodrom s minutom zakašnjenja, zato što je
oklevao za stolom, pitajući se da li da dozvoli Nataši i Markusu
da odlete za Moskvu na odmor. Odredbe dogovora o
starateljstvu su istina bile veoma precizne. Počinio bi prekršaj
ako bi se odvezao do aerodroma i sprečio Natašu da ode iz
zemlje s njihovim sinom.
Unutrašnji glas je izvojevao pobedu. Požurio je na Šenefeld,
ostavio policijska kola u zoni zabranjenog parkiranja i potrčao
ka terminalu. Stigao je prekasno. Aeroflotova letelica je još
stajala na pisti, ali su se vrata zatvorila minut ranije.
Šole je uzeo šest meseci neplaćenog da bi tragao za sinom u
selima oko Jaroslavlja. Nije ga pronašao. Nataša i Markus su
nestali, kao da ih je zemlja progutala.
Kad se vratio praznih ruku i slomljena srca, zarekao se da
više nikada neće dopustiti da stvari idu svojim tokom, da više
nikada neće oklevati, ni minut, da prekrši pravila, ako mu
unutrašnji glas bude poručivao nešto drugo.
„Poslednji put te pitam: gde se krije Aleksander Zorbah?“
„Ne mogu da vam kažem“, Frenk je slegnuo ramenima, „čak
i ako imate olovku, kao vaš kolega.“
„Zaista?“, rekao je Stoja. „A šta ćemo s ovim?“ Otvorio je
mrkožutu fasciklu i izvadio nekoliko velikih fotografija. Poređao
ih je po stolu ispred Frenka. „Pretpostavljam da ni o njima
nemaš šta da mi kažeš.“
Mladić je zažmurio.
„Katarina Vangal, bolničarka, udovica od pedeset sedam
godina“, nastavio je Stoja. Fotografije s mesta zločina su
izgledale kao svedočanstva iz klanice u paklu. „Susedi je opisuju
kao izuzetno povučenu osobu. Nije imala prijatelje, čak ni
kućnog ljubimca. Vodila je dosadan i miran život, ali volela je
da joj kuća blešti kao božićni vašar.“ Nastavio je posle kraće
pauze. „Tako je bilo dok Kolekcionar očiju nije odlučio da
preobrazi njen podrum u zapečaćeni vakuumirani mrtvački
kovčeg i tamo je muči poslednjih dana njenog života.“
„Zastrašujuće.“ Frenk je okrenuo glavu.
„Da, zastrašujuće je odgovarajuća reč. Umotao ju je u
plastičnu foliju. Doslovce se živa raspadala u njoj zbog pritiska i
nemogućnosti da se mrdne. Ludak ju je omamio sedativima,
položio na rashlađeni madrac i veštačkim plućima održavao
između života i smrti da bi je sprečio da prebrzo izdahne. Jasno
je da ne poseduje samo medicinsko znanje već i da je tehničar-
amater. Saznali smo da je obezbeđivao struju u sobi za mučenje
generatorom u vrtu.“ Stoja je podigao dva prsta u nehotičnom
znaku pobede. „Jedan generator je napajao dve pumpe koje su
isisavale vazduh iz podruma.“
„Dobro vam je poznato da je Zorbah tehnički skroz
nepotkovan“, uzvratio je Frenk. Izgledao je umorno. Usne su mu
ispucale. Stoja je odlučio da ga još malo pritisne pre nego što
mu ponudi čašu vode.
„Imao je motiv.“
„Šta ste rekli?“
Stoja je opušteno klimnuo glavom. Nastavio je kao da govori
o vremenskim prilikama. „Katarina Vangal je do pre dve godine
radila u sanatorijumu Park, gde je smeštena i Zorbahova majka.
Bila je bolničarka dok nije otpuštena po kratkom postupku. U
njenom dosijeu je pisalo da je nekoliko njenih pacijenata
vezanih za postelju dobilo dekubitalne čireve četvrtog stepena,
rane od ležanja koje sežu do kostiju zato što ih nije dovoljno
često okretala.“
„Znači da se moj šef osvetio nekadašnjoj majčinoj
bolničarki?“ Frenk se nasmejao. „Ni vi ne verujete u to.“
„Ne. Ne želim da verujem u to ako ćemo pravo, ali zašto su
njegovi otisci po čitavom podrumu ako nema nikakve veze sa
slučajem?“
Frenk je izdahnuo i uperio pogled u tavanicu. „Bože, koliko
puta moram to da vam kažem? Slepa devojka. Ona ga je tamo
odvela.“
„Svemogući bože!“ Stoja tresnu dlanom o sto. „Dosta mi je
tog mističnog proseravanja. Želim da znam šta...“
„Oprostite, gospodine.“
 Glavni detektiv se okrenuo. Vikao je tako glasno da nije čuo
kucanje uniformisane policajke.
„Da?“
Predala mu je fasciklu.
„Šta je ovo?“
„Kazna za parkiranje koju ste nam rekli da proverimo.“
„I?“
Plavušina gornja usna je nervozno drhtala, ali je govorila
postojanim glasom. „Zeleni pasat proizveden 1997.“ Zatim je
imenovala vlasnika.
Stoji je zazujalo u ušima. Usta su mu se osušila. Piće mu je
bilo preko potrebno. „Ponovite to.“
„Registrovan je na ime Katarine Vangal.“
To je nemoguće.
Automobil izmrcvarene bolničarke bio je parkiran na mestu
za invalide prethodnog popodneva, kao što je Zorbah od početka
tvrdio.
„Vidite?“, oglasio se Frenk pobednički kad je policajka
zatvorila vrata za sobom. „Kolekcionar očiju je bio kod slepe
fizioterapeutkinje juče po podne, baš kao što sam vam rekao.
Snimljen je kad je napustio zgradu. Predugo ste zanemarivali taj
podatak. Ne znam kako slepa devojka zna sve to, ali smatram da
je vreme da počnete da je slušate.“
„Smatraš, je li?“ Stoja je gnevno gužvao fasciklu s kaznom za
parkiranje. „Stvarno misliš da bi trebalo da jurim duha?“
„Duha?“
Stoja se glasno nasmejao kad je video iznenađenje u
Frenkovim očima.
„Proverio sam je. Juče niko nije uzeo izjavu od Aline
Grigorijev. Niko od mojih ljudi je nije video. Nikad nije bila
ovde, kapiraš?“
 Frenk ga je slušao otvorenih usta.
„Ali to nije sve. Ni kompjuter ništa ne zna o njoj. Alina
Grigorijev nije registrovani stanovnik Berlina. U Nemačkoj
nema fizioterapeuta s tim imenom, stoga nemoj da mi sereš o
slepom medijumu kome dodir omogućuje uvid u nečiju prošlost.
Odakle Zorbahu svi ti podaci ako nije počinilac?“
Stoja je položio podlaktice na sto. Pogledao je novinara u oči.
„I nemoj mi reći da je njegov izvor Alina Grigorijev. Žena koje
nema!“

27

[3 SATA I 31 MINUT DO ISTEKA ROKA]

ALEKSANDER ZORBAH

Osećao sam da se Alina povlači u sebe. To se moglo zaključiti iz

njenog govora tela: sklopljenih ruku na grudima, čvrsto
skupljenih kolena i obešenih usana. Izgledala je kao tvrdoglava
devojčica, uprkos kaubojskim čizmama i farmerkama s kožnim
zakrpama, koja odbija moj zahtev da pije kafu dok je još topla.
Lice joj je bilo bezizražajno.
Šta je to? Kakvo otkriće može biti uzrok takvog raspoloženja?
Zatvarala se pred mojim očima iako sam bio siguran da je
htela da govori, da se rastereti. Pitanje je šta će prevladati: želja
da se reši psihološkog pritiska ili strah od ogoljavanja same
sebe?
Iskustvo policijskog pregovarača i novinara naučilo me je da
ne prisiljavam osobu rastrzanu emocionalnom dilemom, niti da
joj dopustim da predugo razmišlja. Opštenje s takvim osobama
je poput akrobatskog plesanja na žici.
Najbolje rezultate sam postizao kad sam upravljao razgovor
na siguran teren i postavljao pitanje na koje je sagovornik
mogao da odgovori i u snu. To su bila pitanja koja su čuli
stotinama puta.
U Alininom slučaju, na pamet mi je palo samo jedno: „Kako
se to desilo?“ Posmatrao sam njene šake, usne i oči, u potrazi za
fizičkom reakcijom. „Reci ako ne želiš da govoriš o tome, ali
zaista me zanima kako si izgubila vid.“
Duboko je udahnula i zadržala dah. Ispustila ga je u jednom
dugom izdisaju i tiho uzdahnula.
„To je bio nesrećan slučaj.“
Otvorila je oči i pokazala na njih. Na slaboj svetlosti sveće
izgledale su kao mutni izglancani klikeri. Otvorila je patent-
zatvarač na somotskoj jakni, izvadila paklicu cigareta i zapalila
jednu na plamenu sveće.
„To se desilo pre dvadeset dve godine. Imala sam tri godine i
poželela da s novom drugaricom iz susedstva napravim zamak
od peska. Nismo dugo živeli u Kaliforniji – moj otac,
građevinski inženjer, proveo je najveći deo života putujući po
svetu od gradilišta do gradilišta. Tada je dobio posao na
izgradnji ogromne hidrocentrale, koja će se graditi godinama.
Prvi put smo kupili kuću. To je bila tipična američka montažna
kuća, s niskom belom ogradom, prilaznim putem i garažom.“
Nastavila je posle kraće pauze. „Ta garaža...“, rekla je kao da
priča sama sa sobom.
„Šta s njom?“
Povukla je dubok dim i potom dunula ka treperavom plamenu
sveće. „Prethodni vlasnik koristio ju je kao radionicu. U njoj su
se nalazili veliki drveni sto, klupa i radni sto. Alat je visio na
zidovima. Svuda je bilo kanti s bojom. Otac je nameravao da je
očisti čim mu se ukaže prilika. Ali bila sam brža od njega.“
Progutala je knedlu.
Sad postaje ozbiljno. Ulazimo u crvenu zonu, na mesto gde su
zakopane bolne uspomene.
„Za pravljenje zamka od peska bio nam je potreban kalup za
kule. Otišla sam u garažu po staru teglu. Bila sam uredna
devojčica. Verovatno urednija no danas.“ Nasmejala se usiljeno.
„Potom sam sipala nešto vode u nju da bih je isprala. I to je bila
greška.“
„Zašto?“
„Samo nebo zna zašto ga je prethodni vlasnik koristio, tek u
tegli je bilo nešto kalcijum-karbida. Eksplozija je, na svu sreću,
bila glasna, inače majka ne bi tako brzo saznala šta se dogodilo.“
Alina je trepnula kao da se iza njenih kapaka emituje samo
njoj vidljiv film.
„Kalcijum-karbid i voda proizvode nestabilni, eksplozivni
gas acetilen. Umrla bih da helikopter za spasavanje nije brzo
stigao. Ispostavilo se da sam samo ostala bez vida.“ Napravila je
navodnike prstima da bi naglasila reč samo. „Rožnjače su
nepovratno oštećene.“
„Žao mi je.“
„Sranja se dešavaju“, nervozno je prozborila gaseći cigaretu.
„Grehota“, tiho sam dodao.
Oslepela je u trećoj godini, mnogo pre nego što je dobila
priliku da vidi sva čuda ovog sveta. Razumljivo je što je tako
ogorčena.
„Zato si uradila tu tetovažu – ‘mržnja’?“
„Mržnja? Otkud ti to?“, iznenađeno me je pitala.
Ustala je, skinula jaknu i otkopčala tri dugmeta na bluzi.
„Misliš na ovu?“
Ponovo je sela i izložila obnaženi vrat mom pogledu.
Koristila je runski font. Na njenoj koži je pisalo Vera, a ne
Mržnja. Slova su blistala na toploj svetlosti sveća kao mokro
mastilo.
„Tu piše ‘vera’“, rekao sam.
„Zavisi s koje strane gledaš“, rekla je s osmehom.
Zavisi s koje strane gledaš. Au revoir. Vidimo se.
Naš jezik je pun vizuelnih obrta. Pitao sam se da li ih svi
slepi ljudi koriste prirodno kao Alina. Ponovo me je iznenadila
kad mi je okrenula leđa. „Pogledaj opet!“
Isprva nisam razumeo šta želi da kaže, ali me je spoznaja
ošinula preko očiju kad sam pogledao preko njenog ramena.
„Pa to je ambigram“, rekao sam, iako nisam bio siguran da
koristim ispravan izraz. Meni poznati ambigrami, kao u trileru
Anđeli i demoni, bili su simetrične slike koje pokazuju istu reč i
okrenute za 180 stepeni. Kombinacija slova WM je
najjednostavniji primer. Alinina tetovaža je bila drugačija.
Nikad nisam video tako nešto. Dobijali biste sasvim novu reč, s
potpuno drugačijim značenjem, ako biste obrnuli slova
naglavce.
„Sreća“, prošaptao sam.
Klimnula je glavom.
Vera ili sreća, pomislio sam. U stvarnom životu, sve zavisi od
strane s koje se gleda.
„To je asimetrični ambigram, da budem precizna. Njegovo
značenje ne može se sagledati na prvi pogled. Zato sam se
odlučila za njega. Naše oči nisu bitne. Doveka ću nositi dokaz te
tvrdnje na svom telu.“
Njene krupne, zamagljene oči kao da su bile usredsređene na
moje usne. „Mislim da nije važno ono što vidimo, već ono što
opažamo. Poštenije bi bilo reći da pokušavam da poverujem u
to, ali znaš šta?“ Trepnula je, ali uzalud. Brana je popustila i
suze potekoše niz njene obraze. „To jednostavno ne
funkcioniše!“
„Alina...“
Pokušao sam da je uhvatim za ruku, ali ona ju je hitro
odmakla. Okrenula se od mene.
„Nije bitno koliko često govorim sebi da mi oči nisu
potrebne“, rekla je prigušenim glasom. Podigla je noge, spustila
čizme na kauč i položila glavu na kolena kao putnik u avionu
pre pada. „Da ne moram da vidim svet u kom živim...“
Ponovo sam pokušao. Pomilovao sam je po leđima, ali ona se
samo još više zgrčila i obesila ramena, kao da su moja milovanja
udarci, kao da je želela da predstavlja što manju metu.
„Mogu da nosim otmenu odeću, šminkam se, iscrtavam
tetovaže i govorim sebi da je moje slepilo malo manje
ekstremno zbog svega toga.“ Drhtala je čitavim telom. „Ali to ne
funkcioniše.“
„Dozvoli mi da ti pomognem.“
„Da mi pomogneš?“, kriknula je. „Kako? Ti nemaš predstavu
o svetu u kom živim. Zatvoriš oči, sve se zamrači, a ti pomisliš:
‘Znači ovako je kad je čovek slep.’ Ali nije tako!“
„To mi je poznato.“
„Malo sutra ti je poznato! Da li te je iko uhvatio za ruku i
preveo preko ulice protiv tvoje volje zato što je mislio da je
invalidu potrebna pomoć? Jesi li se ikad naljutio zbog spuštenih
ivičnjaka koja prave da bi izašli u susret korisnicima invalidskih
kolica, kad ne znaš gde se završava pločnik, a gde počinje
kolovoz. Da li se ljudi ponašaju kao da nisi tu i govore
isključivo s osobom u čijem si društvu? Odgovor je ne, imam li
pravo?“
Progutala je knedlu.
„Ponašaš se kao da razumeš, Alekse, ali je istina da nemaš
pojma. Bože, kladim se da se nikad nisi zamislio nad kvržicom
na broju pet na tipki telefona. Svakodnevno je dodiruješ. Na
telefonu, digitronu, bankomatu, kompjuteru. Iz dana u dan
ostvaruješ fizički kontakt s mojim svetom, ali ne moraš da mu
ukažeš ni najmanju pažnju, stoga nemoj da mi pričaš da razumeš
mene i moj život.“
Šmrcnula je i obrisala suze s obraza podlakticom. Zadihala
se. Verbalne oluje s grmljavinom razvejale su veliki deo njene
napetosti. Glas joj je bio ukroćen kad je progovorila. Bila je
daleko od mirne luke. Još nije ispričala glavni deo priče.
„Ponekad noću sanjam da padam u bunar. Padam dole i dole
– i moje propadanje u tamu nikad ne prestaje, a tama postaje sve
mračnija. Pružam ruke da bih dodirnula stranice bunara, ali njih
nema. Rastapaju se kao moja sećanja na svet pre nesreće.“
Pucketanje trupca u furuni narušilo je novonastalu tišinu.
„Nestala su, shvataš? Sve je otišlo. Moja sećanja na svetlost,
boje, oblike, lica i predmete blede dok padam. I znaš li šta je
najgore?“
To ne prestaje kad se probudiš.
„Osećaj padanja prestane kad se naglo probudim“, rekla je.
Najedanput je zvučala beskrajno umorno. „Ali samo to. Sve
ostalo je tu. Još sam zarobljena u crnoj rupi, u ništavilu.
Uspravim se u sedeći položaj, drhteći i proklinjući dan kad sam
poželela da napravim zamak od peska. Pitam se da li uopšte
postojim.“ Okrenula je glavu, kao da pokušava da me pogleda.
„Postoji li spoljni svet?“
Nisam znao šta da kažem, a ponajmanje kako da odgovorim
na njeno sledeće pitanje, koje me je duboko pogodilo.
„Ima li me?“ Zgrabila je rubove košulje. Zgužvala ju je kao
parče papira. „Postojim li, Alekse?“
Oklevao sam pre nego što sam je uhvatio za ruku i nežno joj
razdvojio prste.
„Naravno da postojiš.“
„Dokaži mi. Želim da verujem u to, pa te molim da mi
pokažeš da je tako.“
Prinela je dlan mom licu. Milovala mi je bradu. Pratila je
liniju mojih usana. Izvesno vreme zadržala se na kapcima.
Iskusio sam jedan od onih retkih trenutaka u životu u kojima
ništa nije bitno izuzev sadašnjosti. Zaboravio sam na bebu na
nadvožnjaku i svoj propali brak. Čak je i Čarlino lice nestalo iz
mog uma, iako sam se trudio da joj spasem decu iz šaka
Kolekcionara očiju. Zamenilo ga je skoro zaboravljeno osećanje.
Poslednji put sam ga osetio kad sam prvi put ugledao Niki.
Ne očima ili mozgom – Alina se varala ako je verovala da njima
opažamo stvarno važne stvari u životu. Kad žudite da budete
tako bliski s nekim ljudskim bićem, rado biste izmenjali telo s
njima, intelekt se isključuje, a duša postaje jedini čulni organ
koji funkcioniše.
„Pokaži mi“, ponovila je. „Pokaži mi da postojim.“
Prislonila je usne na moje. Iznenadio sam se kad sam shvatio
koliko sam želeo da baš to učini.

26

[2 SATA I 47 MINUTA DO ISTEKA ROKA]

FRENK LAMAN [NOVINAR-STAŽISTA]

„Zajednička halucinacija“, rekao je nadrndani glas. Dopirao je iz

zvučnika telefona koji se nalazio između njih, na smeđem stolu
u sobi za saslušavanje. Profesor Holfort javljao se od kuće u
Dalemu. „Pretpostavljam da patite od indukovanog deluzionog
poremećaja.“
„Ali Alina postoji“, negodovao je Frenk posmatrajući Stoju.
„Video sam slepu devojku vlastitim očima.“
Telefon je zakrčao. Glasno atmosfersko šuštanje propratilo je
sledeće profajlerove reči. „Imam li pravo, her Lamane, kad
kažem da ste mesecima usko sarađivali s čovekom u bekstvu?“
„Imate.“
„Pod stresom ste? Retko ugrabite više od četiri sata sna
dnevno?“
Frenk je ovog puta samo klimnuo glavom.
„Pa, često se događa da mentalno zdrave osobe podvrgnute
takvom pritisku preuzimaju partnerove halucinacije. Ovaj
fenomen obično se dešava kod osoba koje pripadaju jasno
definisanom hijerarhijskom okruženju – kod bračnih parova u
kojima je jedan partner dominantan, na primer. Međutim,
profesionalna zavisnost mogla bi biti još jedan mogući faktor
uticaja, kao zavisnost učenika od mentora.“
„Hoćete da kažete da sam prolupao?“
„Ne, Frenk. Samo ste preuzeli halucinaciju vaše očinske
figure, u nedostatku boljeg izraza. To je neobična, ali prilično
razumljiva pojava, s obzirom na izuzetnu napetost koju ste
obojica trpeli nedeljama. Naposletku, borili ste se s jednim od
najokrutnijih serijskih ubica poslednjih decenija.“
Frenk je zurio u telefon otvorenih usta. Da li je matori
prodavac magle ozbiljan?
„Ja nisam lud, baš kao ni moj šef.“
„Pa, njegov medicinski karton pripoveda drugu priču, zar
ne?“
Stoja je potvrdio Holfortovu izjavu sažaljivim sleganjem
ramenima. „Zorbah i ja bili smo kolege. Malo toga ne znate o
osobi s kojom godinama blisko sarađujete. Javna je tajna da je
Zorbah išao na specijalni psihijatrijski tretman posle onog što se
desilo s bebom koja pati od Undinine kletve. Nije prvi bivši
policajac čije se ime našlo u radnom rasporedu doktora Rota, i
sigurno neće biti poslednji.“
Frenk je odmahnuo glavom. „Ne mogu da verujem.“
Iz telefona se čuo još jedan šištavi uzdah. „Pokažite mu“,
rekao je Holfort.
Frenk je upitno pogledao Stoju. Inspektor je otvorio mali
prenosni računar i okrenuo ga ka Frenku. Za dvadesetak sekundi
mogao je da vidi ekran.
„Ovo smo pronašli u Zorbahovom kancelarijskom
kompjuteru.“
Frenk je podigao obrve. Zagledao se u ekran.
„Mejl?“, rekao je.

Za: a.zorbach@gmx.net
Predmet: Motiv Kolekcionara očiju

Pogled mu je putovao od zaglavlja mejla do teksta.

„Poslao ga je samom sebi“, čuo je Stoju. To je zvučalo kao
pitanje.
„Često to čini“, rekao je Frenk. „To je njegov način da
napravi rezervnu kopiju. Ljudi uglavnom čuvaju važne
materijale na USB-u. Aleks ih šalje samom sebi. Prednost te
tehnike je što im može pristupiti sa bilo kog kompjutera na
svetu.“
„Zanimljivo“, rekao je Holfort, „a možete li objasniti njegov
sadržaj?“
Frenk je neko vreme zurio u ekran i zavrteo glavom.

Za: a.zorbach@gmx.net
 Predmet: Motiv Kolekcionara očiju
Zašto se svi usredsređuju na oči? One su samo sredstvo za
skretanje pažnje. On je kao mađioničar koji aktivira eksploziv
desnicom da mi ne bismo videli zeca kog izvlači iz šešira
levicom. Porodice su mnogo bitnije. On samo izvodi test
ljubavi!

„Znate li šta je imao na umu, her Lamane? Šta je taj test

ljubavi?“
Stoja je stao iza Frenka. Bacao je senku preko ekrana.
„Ne, nemam pojma. Nikad nije razgovarao sa mnom o tome.“
Iz zvučnika se začuo Holfortov hrapavi glas. „U tom slučaju,
mislim da je krajnje vreme da mi porazgovaramo s njim.“
Inspektor se vratio na svoje mesto i zatvorio prenosni
kompjuter. „I sami znate da je teško objasniti kako vaš šef zna
neke podatke. Imao je kontakt s izmrcvarenom bolničarkom i
poslednjom žrtvom, Lucijom Traunštajn, čiji mobilni je pozvao
nekoliko sati posle ubistva. To bi mogao biti dokaz njegove
nevinosti ili mentalne nestabilnosti. Ali sad se čini da zna i
motiv Kolekcionara očiju. Nemam pojma šta bi taj prokleti test
ljubavi mogao da znači i ne znam koliko duboko je umešan u
sve ovo, ali sam potpuno siguran da ga moram pronaći što pre.
Kako znam i umem.“
Stoja se naslonio dlanovima na sto i preteći odmerio Frenka.
Lica su im bila tako blizu da je Frenk video kapi krvi u finim
dlačicama detektivovih nozdrva.
„Pronaći ću ga, Frenk, a ti ćeš mi pomoći u tome. Dopadalo ti
se to ili ne.“

25
[2 SATA I 29 MINUTA DO ISTEKA ROKA]
ALEKSANDER ZORBAH

Zaustavila se baš kad sam osetio da je na pragu gubitka kontrole.

Tek tako. Uplela je prste na potiljku i ukočila se.
Bio sam zatečen. „Šta je bilo?“, pitao sam izvukavši ruku
ispod njene košulje.
Trenutak ranije imao sam osećaj da mogu da joj čitam misli.
Bili smo tako tesno povezani, ali odjedanput je bila kilometrima
daleko, iako sam još bio u njoj.
„Ništa ne osećam“, zastenjala je.
Zaprepašćeno sam zurio u nju. Upravo je kriknula i zarila
zube u moj vrat, naizgled preplavljena plimskim talasom žudnje.
„Šališ se?“, raspoloženo sam dodao, u pokušaju da smanjim
razdaljinu između nas. Uhvatio sam je za bokove i upro
karlicom ka njoj. Zastenjala je i zagrizla članke.
„Stvarno ništa ne osećaš?“
„Idiote. Nisam na to mislila.“
Oslobodila se mog zagrljaja i sišla s mene.
„Nego?“
Njene odbačene farmerke ležale su ispred stočića. Tražila ih
je stopalom.
„Apsolutno ništa se nije desilo kad sam te dodirnula. Rame
Kolekcionara očiju sam dotakla samo na trenutak, ali s tobom
mogu da vodim ljubav i... ništa.“ Odmahnula je glavom. „Imala
sam mnogo muškaraca. Znam da fizički kontakt nije dovoljan.
Zbunjuje me je što se to dešava samo s nitkovima koji me
povređuju, a ne s nekim poput tebe. S tobom je samo lepo.“
S tobom je samo lepo... Ponekad se pesma može sastaviti i s
malo reči.
„Ne mogu da pogledam u tvoju prošlost“, rekla je.
 „Veruj mi kad ti kažem da je to blagoslov za oboje.“
Nije se nasmejala. Nije se ni slabašno osmehnula.
Jednostavno je nastavila da sedi pored mene i uzdiše, s jednom
nogom u farmerkama, a drugom na kauču.
„Možda nemam dovoljno negativne energije u sebi“,
rizikovao sam. Pre nekoliko sati bih je savetovao da traži
psihijatrijski tretman zbog svojih priviđenja. Moj skeptični
pogled na život je uzdrman otkad su nas njene vizije dovele do
podzemnog sveta Kolekcionara očiju.
„Ne, ne govorim o tome.“ Zakopčala je farmerke i podigla
noge na kauč. „Do danas sam mislila da to ima veze s
negativnom energijom nataloženom u ljudima koje dodirnem.
Ali ona sirota žena u podrumu je bila puna nje, a ja nisam osetila
ništa više od onog što osetim dodirujući vrhove tvojih prstiju.
Tada mi je sinulo. Ponekad registrujem takva osećanja, a
ponekad ne. Shvatila sam zašto se to dešava.“
„Zašto?“, tiho sam je zapitao.
Šta si saznala o sebi u tom podrumu?
„Ne omogućava mi samo dodir uvid u nečiju prošlost.“
„Nego?“
„Bol!“
Pokušao sam da povučem ruku, ali ona me je snažno držala.
„Retrospektive se dešavaju samo kad sam povređena.“
Reči su se prosule iz nje. „Imala sam prvu viziju u sedmoj,
odmah nakon što me je udario automobil. Osetim miris
vozačevog daha kad god pomislim na nju. Zaudarao je na trulu
hranu i jeftino piće kad me je podigao na noge. Pokušala sam da
se oslonim na desnu nogu i tad me je prožela kao munja. Videla
sam reprizu nesreće sred bolne aure.“
„Videla si kako te udara?“
Klimnula je glavom.
 „Iz vozačeve perspektive, njegovim očima. Videla sam kako
zavrće zatvarač na boci i poteže iz nje na poslednjem semaforu.
Zatim sam videla dete koje šeta ulicom. Čula sam kako glasno
psuje. Usledio je rez. Potom se sagnuo iznad devojčice koja je
urlala od bola na putu. Preko mene.“
„Ali malopre, u podrumu?“
„Bila sam uznemirena, unezverena, nasmrt preplašena, ali to
nije bilo kao kad me je čovek udario ili pred masažu, kad sam
udarila nožni palac.“
„Hoćeš da kažeš...“
„Da.“ Klimnula je glavom. „Moram biti povređena.“
Ustao sam tako naglo da je Tom Tom poskočio iz sna.
„Znam da zvuči neverovatno, Alekse, ali to se dogodilo i u
mom stanu kad mi je vaza pala na nogu. Setila sam se novih
pojedinosti.“
„Sigurno ne misliš ozbiljno.“ Osvrnuo sam se oko sebe u
potrazi za farmerkama.
„Ozbiljna sam.“ Okrenula je uvo ka meni, kao i uvek kad bi
usmerila svu pažnju na nekoga. „Bol ne samo da privlači nove
vizije. Može da prizove i starije, ako je dovoljno snažan.“
Pronašao sam farmerke na podu i opipao džepove u potrazi
za mobilnim.
„Šta radiš?“, pitala je.
„Zovem policiju. Predaćemo se.“
„Šta? Ne!“
„Da!“
Dosta je bilo. Gotovo je.
„Staviću tačku na ovu budalaštinu, i to odmah.“
Mobilni je zavibrirao čim sam ga uključio.
Sedam poziva. Jedna poruka.
Kazna za parkiranje stvarno postoji! Pročitao sam i brzo
otvorio ostatak Frenkove poruke.
Policija je pronašla automobil Kolekcionara očiju.
Zavrtelo mi se u glavi kad sam pročitao adresu.
Ovo nema smisla. Zašto bi to učinio?
Kolekcionar očiju je parkirao automobil ispred staračkog
doma moje majke.

24

FRENK LAMAN [NOVINAR-STAŽISTA]

„Učinio si pravu stvar.“

Stoja je spustio ruku na Frenkovo rame. Uzeo mu je mobilni
s kog je upravo poslao poruku.
Mladić se trgao na njegov dodir.
„Zaista?“, rekao je. „Zašto se onda osećam kao dvolično
đubre?“

23

[62 MINUTA DO ISTEKA ROKA]

ALEKSANDER ZORBAH

Ovde nešto nije u redu.

Znao sam čim sam ušao u sobu.
Alina je s Tom Tomom ostala u kolima u sporednoj ulici, iza
sanatorijuma. I osobi koja vidi bilo je teško da se neopaženo
uvuče na odeljenje. Par sa psom vodičem i belim štapom ne bi
prošao pored recepcije.
„Zdravo, majko“, prošaptao sam kad sam je uhvatio za ruku.
Osećaj da nešto nije u redu se pojačao. „Evo me opet.“
Nešto nije u redu.
Bio sam spreman na najgore dok sam vozio ovamo. Očekivao
sam da ću videti bolničarku koja namešta majčin krevet. Mislio
sam da će se okrenuti i uperiti pogled u nebesa zato što me nisu
ranije obavestili i prepustili su taj nezahvalni posao njoj.
... žao mi je što vam moram reći da je vaša majka sinoć
umrla... što nije bilo neočekivano... To je, s jedne tačke gledišta,
blagoslov...
Ali nije bilo tako. Nije bilo praznog kreveta, niti bolničarke, a
aparati koji su držali moju majku u životu nisu bili isključeni.
Ne još.
Zujala je i šuštala elektronsku odu u počast intenzivnoj nezi.
Izvodila je morbidnu simfoniju pred apatičnom publikom koja je
odavno prestala da registruje zvuke u svom okruženju.
Sve je isto.
Gotovo da je bilo tako.
Pao sam u iskušenje da uklonim cev za disanje koja joj je
gužvala lice, ali je jedan pogled na njene bledozelene vodnjikave
oči, koje su zurile u slaba svetla na tavanici, bio dovoljan da
pojmim da moja majka leži tu u budnoj komi. Povremeno bi se
trgla, ali i to je bilo normalno. To su bile nesvesne reakcije.
Odblesci osobe koja je nekad bila, slični bledim tačkama
svetlosti na ekranu starog televizora nakon isključivanja.
Sve je isto. Njeni povremeni jecaji i miris losiona kojim su je
svakodnevno trljali.
Moj mobilni je u taj mah zazujao. Ponovo me je obavestio o
preusmerenom pozivu. Preslušao sam poruku.
 „To je nikotinski flaster!“ Doktor Rot je poslednja osoba koju
sam očekivao da čujem. Zvučao je kao dobitnik na lutriji.
Premestio sam telefon na drugo uvo sa jalovom nadom da ću
tako bolje razumeti ono što je imao da mi saopšti.
„Lek za odvikavanje od pušenja koji uzimate sadrži
vareniklin, supstancu veoma sličnu laburnumu, izuzetno
otrovnoj biljci. Federalna avijatičarska administracija je u SAD
već zabranila pilotima da ih koriste, zato što, kao laburnum,
može da izazove halucinacije, snove na javi.“
Napipao sam flaster na nadlaktici.
„To su takozvani varenični snovi. Pronašli smo značajne
tragove vareniklina u vašoj krvi, her Zorbah. Ta supstanca
mogla bi biti odgovorna za vašu nervozu. Ne bi me iznenadilo
da boje, mirise i svetlost doživljavate intenzivnije.“ Doktor Rot
se zacerekao. „Nemate nikakve šizofrenične halucinacije. Biće
vam dobro čim uklonite tu stvar.“
Hoće li? Zgužvao sam flaster i pritisnuo crveno dugme na
mobilnom.
Bio sam daleko od dobrog. Nisam mogao da dobijem Frenka,
policija me je jurila zbog ubistva i rečeno mi je da ne brinem
zbog poremećaja na opažajnom nivou.
Pogledao sam kroz prozor – napolju je još bio mrak. Pogled
mi je putovao od prljavosivog linoleuma na podu do baterije
medicinske opreme oko kreveta. Nisam znao kako se aparati
zovu, ali su priručnici za njihovu upotrebu morali biti deblji od
telefonskih imenika. Mamin stari dnevnik na stočiću pored
kreveta privukao mi je pažnju. Iz njega sam joj uvek glasno
čitao kad bih je posetio. Ona više nikad neće moći da ga otvori i
uživa u nostalgičnim uspomenama poput dana u kom smo otkrili
stazu do mog budućeg skrovišta u Nikolskoj šumi. Spremao sam
se da vidim da li se mali tom u kožnom povezu sa zlatotiskom
još nalazi u fioci kad sem opazio ono što me je, kako se
ispostavilo, od početka uznemiravalo.
Fotografiju.
Šta, zaboga...
Nije bila tu kad sam je poslednji put posetio. Ram jeste.
Poklonio sam joj ga za Božić pre mnogo godina s jednim od
nekoliko snimaka koje sam čak i ja voleo. Snimio ga je otac
ispred ulaznih vrata. Ja sedmogodišnjak s koncentrisanim
izrazom lica vezujem pertle. Ta fotografija uvek me je činila
melanholičnim, zato što me je podsećala na vreme u kom mi je
zadirkivanje na školskom igralištu zbog jeftinih patika bilo
najveća briga.
Podigao sam je.
Moja fotografija na kamenim stepenicama još se nalazila u
ramu, ali je izgledala drugačije. To više nije bio krupan plan.
Ne mogu da verujem!
Sveden sam na polovinu prvobitne veličine. Veći deo
okruženja bio je vidljiv i...
... više nisam bio sam?
Ruke su mi drhtale dok sam zurio u lice dečaka koji se
odnekud stvorio na stepenicama da bi gledao kako šniram
cipele.
Ko si ti? Prošaptao sam. Ko si, za ime sveta, ti?
Dečakovo lice je izgledalo poznato, ali bio je mlađi od mene i
nije ličio ni na jednog od mojih školskih drugova.
Šta ti radiš na mojoj fotografiji?
Okrenuo sam ram, pomerio kvačice koje su držale karton na
poleđini i izvadio fotografiju.
I kako si dospeo na noćni stočić moje majke?
Dečak je imao kosu boje lana. Levo oko bilo mu je pokriveno
ružičastim flasterom, kakav deca nose da bi izlečila razrokost.
 ... njegovo levo oko...
Moja zbunjenost se uvećala kad sam otkrio belešku ispisanu
običnom olovkom na poleđini:
Grinau, 21. 7. (77)
Nisam stigao da vratim fotografiju u okvir. Razmišljao sam o
značenju datuma – i činjenice da u detinjstvu nikad nisam
posetio Grinau – kad sam uhapšen.

PISMO KOLEKCIONARA OČIJU POSLATO

MEJLOM S ANONIMNE ADRESE

Za: Teu Bergdorf thea@bergdorf-privat.com

Predmet: ... i ništa osim istine!

Draga slabovida frau Bergdorf,

Bojim se da ću morati da nastavim da vas oslovljavam na
ovaj način, zato što ste još slepi za skrivene „delove“ moje igre.
Ovaj mejl će vam otvoriti oči. Šaljem vam ga i pre nego što
se igra završi. Nadam se da ćete biti zahvalni, iako
pretpostavljam da mnogo ređe proveravate privatnu od
profesionalne imejl-adrese. Da ste to radili, odavno biste otkrili
moje prvo pismo. Prosledili biste ga vlastima, ili bar objavili na
veb-sajtu vaših novina.
Pa, siguran sam da primećujete, zbog silnih obaveza teško mi
je da držim korak sa svim događanjima u ovoj grozničavoj fazi
igre. Stoga ću odmah preći na stvar: nudim vam svoj motiv na
tanjiru samo da biste vi i vaša jadna mašina za proizvodnju laži,
koju zovete novinama, mogli u budućnosti da ubrizgate nešto
umerenosti u vašu zlobnu kampanju protiv mene. (Auh, siguran
sam da je to bila preduga rečenica za nekog čiji se bezumni letak
ograničava na štampanje rečenica bez zapete.)
 Sve što radim je usmereno ka očuvanju jedinog ispravnog
sistema vrednosti na svetu, za koji se valja boriti: porodice.
Vaše novine, koje (oprostite mi) vrede manje od govana na
njihovim stranicama nakon što ih čitaoci upotrebe kao podlogu
na dnu kaveza za ptice, osuđuju mene – mene! – za uništenje
porodica. Situacija je obrnuta. Ništa mi nije bliže srcu od obnove
uzornog, zaštitničkog odnosa, koji smo moj brat i ja imali
privilegiju da delimo.
Mislim da je moj mlađi brat najviše trpeo zbog odsustva
očeve ljubavi, možda zato što ga je ozbiljna bolest učinila
osetljivijim od mene. Gubitak levog oka u petoj godini nije
naškodio samo njegovom vidu. Kao da je rak napao njegovu
dušu, nakon hirurškog odstranjivanja oka, koje nije utolilo
njegovu glad.
Bio sam mentalno stabilniji od brata pa sam lakše prihvatao
očevo odsustvo, koje sam osećao čak i u retkim prilikama kad
nije bio na poslovnom putovanju ili u provodu s prijateljima.
Jednog dana napustila nas je majka – i o tome govorim u više
nego metaforičkom smislu. Nagurala je sav nakit, gotovinu i
dokumente u malu sportsku torbu, koju je uvek nosila u teretanu.
Otišla je zauvek.
Otac je pobesneo. „Šta da radim s dva balavca?“, urlao je.
Činilo se da mu više smeta to što nas nije povela sa sobom od
njenog bekstva.
Moj mlađi brat isprva nije mogao da razume šta se desilo.
Satima je lutao po kući u potrazi za njom. Pretraživao je
podrum, tavan i letnju kuću. Zavukao se u orman i uplakan ležao
u njenoj odeći, mirisao njen parfem i otkrio da je ponela
najdražu bluzu.
Svilena bluza boje lososa joj je lepo pristajala. Mi, deca, više
nismo.
 Te noći, kad je brat pomenuo „test ljubavi“, prvi put sam se
složio s njim. Dotad je to bila samo moćna ideja, nestvarna
fantazija dvoje tužne i usamljene dece. Moj brat je smislio test
koji će dokazati da li nas roditelji vole. Bio je jednostavan: jedan
od nas moraće da umre.
Odluku ko će umreti prepustili smo žrebanju. Pobednik će
videti da li će mama i tata iskreno plakati na gubitnikovoj
sahrani.
Ali onog dana kad nas je majka napustila, predložio sam da
testiramo očevu ljubav na drugi način.
Sakrićemo se!
Ne u našoj kućici na drvetu ili u šupi pored jezera, već negde
gde nikad nismo bili.
Ako nas tata voli, potražiće nas, i što pre nas nađe, više nas
voli.
To je bio detinjast metod, kakav može smisliti samo
sedmogodišnjak i njegov mlađi brat slomljena srca. Ipak, ma
koliko naivan bio, raspolagao je logičnom jednostavnošću, koja
me i danas, mnogo godina kasnije, očarava.
Sledeće noći pronašli smo odgovarajuće skrovište. Ko god da
je bacio stari zamrzivač sandučar u šumu bar se potrudio da ga
opere vrućom vodom. Ništa – nikakvi mirisi, nalepnice ili ostaci
hrane – nije ukazivalo na ono što se u njemu nekad čuvalo.
Bilo nam je drago što je velika stvar tako blizu kuće,
ostavljena na ivici čistine, pored staze kojom je otac džogirao
svake večeri. Bili smo ubeđeni da će ga videti, pa se nismo
mnogo zabrinuli kad smo shvatili da ne možemo da ga otvorimo
nakon što smo navukli poklopac preko glave.
Isprva smo se šalili na račun slomljenog šrafcigera s drvenom
drškom koji je pređašnji vlasnik ostavio u njemu. Bockao me je
po zadnjici. Kasnije, kad se vazduh proredio, nije se pokazao
preterano korisnim, kao ni novčić u džepu mojih pantalona.
Poklopac nije hteo da mrdne. Zamrzivač je bio tako star da
nije imao magnetsku bravu, propisanu savremenom
bezbednosnom regulativom. Imao je rezu, koja se mogla otvoriti
samo spolja.
Naš test ljubavi je nehotice postao test života i smrti.
„Tata će uskoro doći“, rekao sam.
Uporno sam ponavljao te reči. Isprva glasno i s ubeđenjem,
ali zatim, kako sam se umarao, sve tiše. Rekao bih to
neposredno pre spavanja i nakon buđenja.
Tata će uskoro doći.
Brat je čuo kako to govorim kad se uneredio i zaplakao nakon
što ga je žeđ probudila. Ponovio sam to dok je spavao na putu ka
gašenju.
Tata će uskoro doći. On nas voli, pa će nas potražiti i
pronaći.
Ali to je bila laž. Tata nije došao.
Nije ga bilo dvadeset četiri sata. Nije ga bilo trideset šest, pa
ni četrdeset sati.
Šumar nas je oslobodio.
Posle četrdeset pet sati i sedam minuta.
Moj brat se ugušio. Kasnije mi je rečeno da je otac mislio da
se mamica predomislila i da je došla po nas. Stoga je dobro
raspoložen otišao da pije s prijateljima, umesto da nas potraži.
Još ne mogu da se ratosiljam pomisli da je pio hladno pivo
baš kad je moj brat, lud od žeđi, pocepao pokrivač prazne očne
duplje i počeo da ga grize. Ne prođe nijedna noć da ne sanjam
kako zurim u tu rupu u glavi mog beživotnog brata, koji je bio
osuđen da umre samo zato što je njegov otac pao na testu
ljubavi.
Baba i deda, kojima me je socijalno dodelilo, priznali su mi
kad sam se fizički oporavio da su bili veoma zabrinuti da je
odsustvo kiseonika ostavilo trajne posledice na mene. Deda,
seoski veterinar koji je nastavio da radi i posle penzionisanja,
verovao je da će mi kontakt sa stvorenjima kojima je potrebna
pomoć dobro činiti. Stoga me je vodio na hirurške intervencije,
dozvoljavao mi je da mu pomažem i postepeno uvodio u tajne
veterinarske medicine, koje mi i danas koriste. Na primer,
naučio sam da odredim količinu ketamina u odnosu na dob
životinje, njenu težinu i stanje, da bih joj obezbedio stabilnu
anesteziju tokom operacije. Naučio sam da namestim masku
preko gubice bernardinca pre nego što mu rasporim stomak. I da
uklonim oko mački oboleloj od raka. Deda me je hvalio zbog
pokazane veštine i želje za učenjem.
I pošto baba i deda nikad nisu otkrili ostatke seoskih mačaka
lutalica – onih koje sam žive sahranjivao i onih koje sam trpao u
džakove i polivao benzinom – prestali su da brinu zbog mokre
posteljine u kojoj sam se redovno budio.
Nije ni čudo s obzirom na sve što je propatio, govorili su
jedno drugom.
Bili su sjajna zamena za roditelje.
Brižni.
Stari.
I nimalo sumnjičavi.

22

[59 MINUTA DO ISTEKA ROKA]

ALEKSANDER ZORBAH
Čekali su da šmugnem u majčinu sobu. Neko vreme motrili su
me kroz odškrinuta vrata kupatila, verovatno da bi se uverili da
sam sâm i nenaoružan. Stupili su u akciju dok sam bio zauzet
posmatranjem fotografije, držeći ram obema rukama. Dva
uniformisana policajca, mlađi s brkovima, i stariji manje mišićav
ali s faktorom iznenađenja na svojoj strani, utrčala su u sobu.
Zgrabili su me otpozadi.
Nisu morali da me bace na pod ili da mi namaknu plastične
lisice na zglobove: ionako sam nameravao da se predam.
Šole me je čekao pred liftovima sa širokim osmehom. „Da,
naravno“, sarkastično je prokomentarisao kad su me dopratili do
njega, „nesumnjivo si nameravao da se predaš.“
Pitao sam se zašto bolnički hodnik nije ispražnjen pre mog
hapšenja. Iako je u njemu bilo malo ljudi u te kasne večernje
sate – samo je uplašena bolničarka projurila pored nas – šta bi se
desilo da sam zaista Kolekcionar očiju? Šta bi se desilo da sam
pružio otpor ili uzeo taoce? Još čudnije mi je bilo što policajci
nisu izgledali kao oni koji su zaduženi za hvatanje opasnog
kriminalca.
Kad je Šole proverio lisice, ušli smo u teretni lift u pratnji
policajaca.
„Minus jedan?“, rekao sam kad je Šole pritisnuo dugme.
„Sprovešćete me kroz podrum?“
Mlađi policajac s brkovima nezainteresovano je zurio u goli
beton kraj kog je klizio lift. Stariji, koji je opušteno žvakao
žvaku, gledao je kroz mene. Samo je Šole odgovorio na moje
pitanje.
„Šta bi ti radio?“ Pogledao je na sat. „Rok ističe za samo
pedeset devet minuta, stoga mi reci šta bi ti učinio da si na mom
mestu.“
Znoj mu je curio niz čelo. Obrisao ga je dlanom. Zurio je u
mene kao da želi da me hipnotiše. „Šta bi uradio da je tvoje dete
u pitanju?“
Zastali smo u prizemlju.
„Da li bi traćio vreme odvodeći osumnjičenog u stanicu dok
se Džulijan guši u nekoj vašljivoj rupi?“
Džulijan? Da li je saznao ime mog sina iz mog dosijea ili
smo neformalno razgovarali o našoj deci?
Pokušao sam da se setim onoga što sam znao o Šolokovskom.
U moje vreme bio je novajlija u Odeljenju za ubistva. Nikad
nisam valjano porazgovarao s njim. Nekoliko puta samo se sreli
u kantini i na godišnjoj policijskoj zabavi. Ali razume se da sam
znao njegovu priču – svi u stanici su je znali. Štampa je obično
naširoko pratila slučajeve u kojima su strani očevi krali
zajedničke potomke od nemačkih supruga, pogotovo kad su ih
odvodili u zemlje s fundamentalističkim vlastima. Šoleova
sudbina bila je drastični primer da se takvi slučajevi ne tiču uvek
muškog pola ili određene religije.
„Hriste, Zorbah, upucao si ženu u glavu da bi spasao bebin
život. Šta bi radio da si se našao licem u lice s Kolekcionarom
očiju?“
Na vlastito iznenađenje, shvatio sam da ozbiljno razmišljam o
Šoleovom retoričkom pitanju. Zagledao sam se u njegove
svinjske očice i prepoznao u njima besom pogonjenu rešenost.
Klimnuo sam glavom.
Razumeo sam šta pokušava da mi saopšti, iako smo imali
malo toga zajedničkog. Šole je bio opsednut čovek koji je nekog
izgubio zbog predugog oklevanja. Neće dvaput načiniti istu
grešku.
Ne u mom slučaju.
Lift se zatresao i zastao. Stigao je na odredište.
Minus jedan.
 „Ovuda“, rekao je Šole policajcima. Gurao me je ulevo u
podrumski hodnik osvetljen hladnom svetlošću štedljivih
sijalica.
„Nekada davno“, rekao sam, „učinio bih isto što i ti – ubio
bih boga u Kolekcionaru očiju. Tukao bih ga dok ne bi otkrio
skrovište – ali sve se promenilo nakon što sam ubio onu ženu na
nadvožnjaku.“
Posle dvadeset metara zaustavili smo se ispred velikih
čeličnih vrata.
„Ma nemoj?“ Šole je naložio policajcima da sačekaju
napolju. „Zašto?“
„Zato što sad znam kakav je osećaj kad nisi siguran da imaš
pravog čoveka.“
Nasmejao se.
„Grešiš. Ja nisam Kolekcionar očiju.“
Otro je još znoja s čela. Popreko me je pogledao.
„Videćemo“, konačno je prozborio.
Otvorio je vrata. Ugurao me je u tminu.

21

[55 MINUTA DO ISTEKA ROKA]

TOBI TRAUNŠTAJN

Babuška... Zbilja se osećao kao da je zatočen u jednoj od tih

lutaka. Tobi nije znao na šta je naišao posle drvenog kovčega,
ali bar vazduh za disanje više nije bio problem. Prvi put posle
mnogo, mnogo sati nije osećao da mu se grudi naprežu ispod
teškog sanduka koka-kole. Ni zvezde mu više nisu igrale pred
očima. Održavao je ravnotežu čak i kad bi se uspravio. U novom
okruženju okruženom čeličnim zidovima mogao je da stoji.
Istina je da je tama još bila apsolutna i da ga je glava još više
bolela nego u koferu s točkovima. Nije ni čudo, jer je ubadao
šrafcigerom u stranicu „kovčega“ sve dok iverje, a zatim i čitavi
komadi drveta nisu počeli da otpadaju. I metalni deo šrafcigera
se konačno probio. Majušna rupa koju je isprva napravio bila je
dovoljno velika da proturi kažiprst. Kasnije, kad je provukao
čitavu šaku i podlakticu, shvatio je da će morati da počne
ponovo, više udesno. Nije imao sreće, ali je mogao i gore proći.
Da je prva rupa bila samo nekoliko centimetara niže, ne bi
mogao da opipa rezu koja je držala poklopac na mestu.
Dodirivao ju je prstima, ali bila je predaleko da bi je pomerio.
Pa gde sam sad?
Prožeo ga je novi talas straha. Nije mogao da se seti da je
ikad bio u sobi s tako hladnim i glatkim zidovima.
Kamion za smeće, pomislio je obuzet panikom. Ovako
zamišljam unutrašnjost kamiona za smeće.
Ovde, na svu sreću, nije zaudaralo. Pre je mirisalo na
radionicu. Ili brod.
Da, tako je! Ovo mesto miriše na motorni čamac koji je tata
jednom hteo da kupi.
Prostor između metalnih zidova zaudarao je na ulje za
podmazivanje i ustajalu vodu. I blago se ljuljao.
Tobi je pretražio čitav pod i zidove. Čak se uspeo na drveni
kovčeg, ali nije pronašao ništa čime bi mogao probiti metalne
zidove.
Otkrio je usku pukotinu na jednoj strani, ali nije mogao da je
otvori šrafcigerom. Pri trećem pokušaju, šipka se odvojila od
drvene drške i pala na pod, glasno zveknuvši. Ležala je
beskorisna na podu.
 Na podu koji se njihao.
Isprva je mislio da je ponovo ostao bez ravnoteže.
Naposletku, danima ništa nije jeo, niti je spavao. Bio je slab i
iscrpljen. Ne bi bilo čudo da uobražava da mu se tlo ljulja pod
nogama. Ali tu su bili i zvuci. Pucketanje, kao kod konopca
zategnutog do tačke pucanja.
Evo... opet počinje!
Tobi se borio s umorom, s neverovatno teškim, olovnim
umorom, koji je popao po njemu naglo kao tama u kojoj se
probudio.
Strah, glad, žeđ, stres, iscrpljenost – možda bi sve to izdržao
još pola sata da mu nije manjkalo nešto što je trebao više od
vazduha. A to je bila... nada.
Nije mogao da zamisli izbavljenje. Ne bez nečije pomoći.
Nije imao snage ni da poslednji put ustane. Negde je čuo da
žrtve nesreće ne bi trebalo da spavaju. Umiru ako ne ostanu
budne.
Stoga je bolje da ponovo ustanem. Nikad nisam zaspao na
nogama, samo dok sam ležao. Ne smem...
„Hej!“
Srce mu je tuklo ispod majice natopljene znojem.
Šta je to?
Zateturao se unazad i osetio dodir na ramenu.
Ne mogu da verujem! Otkud to?
Sigurno ga nije video u tami.
Konopac? Zašto bi konopac visio na vrhu metalnog odeljka?
Posegnuo je za njim. Oprezno je uhvatio najlonsko uže.
Kliznuo je prstima niz njega dok nije dohvatio plastičnu dršku
na kraju.
I šta sad?
Oklevao je, ali samo načas. Zatim je učinio što bi učinio
svako kome bi bila ponuđena ruka spasa u mraku. Cimnuo je.
O ne, molim te, ne...
Brzo je pustio konopac, ali bilo je prekasno.
Nisam mislio... nemoj, molim te...
Pod ispod njegovih nogu se zanjihao, ali snažnije no ranije.
 20

[49 MINUTA DO ISTEKA ROKA]

ALEKSANDER ZORBAH

Prašnjave bele pločice, mat aluminijumski stolovi, kupole

ekstraktora iznad radnih površina – uplašio sam se da sam se
obreo u patološkoj laboratoriji sanatorijuma.
Ugledao sam ormariće s posuđem i turobnu golemu mašinu
za pranje suđa u središtu prostorije i počeo da shvatam gde se
nalazim. Šole nije uključio neonke na tavanici pa su ulične
svetiljke bile jedini izvor svetlosti. Oskudni zraci prodirali su
kroz niske suterenske prozore. U polumraku sam razaznavao
samo nejasne obrise i senke. Imao sam osećaj da sam deo mutne
crno-bele fotografije.
„Ovo je nekad bila bolnička kuhinja“, rekao je Šole. Pokazao
je na tri masivna kazana na desnoj strani, koji bi izgledali sasvim
prikladno u fabrici piva. „Danas kuvaju u novom aneksu.
Podrum je u potpunosti napušten, što znači da nas niko neće
uznemiravati.“
Komad maltera zaškripao je ispod njegovih kožnih đonova
dok je prilazio ostrvu koje je zauzimalo desnu trećinu napuštene
kuhinje. Ostrvo veličine manjih porodičnih kola sadržalo je
pećnicu opremljenu keramičkim rernama, dvostruku sudoperu i
radnu površinu od smeđih pločica, pokrivenu đubretom koje se
neizbežno skuplja po rashodovanim zgradama: pokvarenim
električnim adapterima, iskidanim električnim kablovima,
prljavim kartonskim tanjirima, plastičnim činijama pretvorenim
u pepeljare i polupopijenim bocama koka-kole. Šole širokim
pokretom lakta počisti sve smeće.
„Zna li Stoja da smo ovde?“, pitao sam.
Nasmejao se. „Naravno da zna, iako to nikad ne bi priznao.
Ta kukavica ne bi uništila karijeru nezakonitim hapšenjem. On,
za razliku od mene, ne misli da si ti zločinac. Nije zvao ni
okružnog tužioca.“
Nezakonito hapšenje?
„Hoćeš da kažeš da nemaš nalog?“
„Šta misliš, zašto sam rasporedio Stanlija i Olija pred
vratima, a ne dva profesionalca? Ta dvojica mi duguju uslugu.“
Izvadio je uličnu mapu iz džepa jakne. Raširio ju je po
keramičkim ringlama koje je upravo počistio.
„Stoja je samo hteo da porazgovara s tobom, kao policajac s
bivšim policajcem. Hteo je da ti pruži poslednju priliku da
objasniš kako si se pojavio na dva mesta zločina i znaš toliko
detalja. Na svu sreću, ubedio sam ga da ću ja brže iznuditi
informacije od tebe.“
Naravno, verovatno mu je Stoja rekao – zvanično, pred
svedocima – da me dovede u stanicu na neformalni razgovor.
Nezvanično mu je namignuo.
Iskoristio sam trenutak kad mi se Šole okrenuo leđima da
potražim izlaz u slučaju opasnosti koji svaka kuhinja ove
veličine i namene mora imati, ali on namerno nije uključio
svetlo. Razaznao sam samo četiri mala prozora. Nikad ne bih
stigao do njih. Detektiv bi se bacio na mene. U normalnim
okolnostima ne bi mogao da me savlada. Za razliku od mene,
gledao je boks samo na televiziji. Ni visina ni težina ne mogu
nadomestiti godine treniranja. Ali ne bih imao nikakve šanse s
vezanim zglobovima.
„Pusti me, Šole. Nije prekasno, čak ni sada.“
 „Naravno.“ Pogledao je na sat i uzdahnuo. „Ponestaje nam
vremena, stoga prekinimo s čavrljanjem i sklopimo dogovor:
reći ću ti sve što znam, a ti ćeš mi ispričati sve što želim da
znam, važi?“
„Praviš veliku grešku, Šole, ja...“
„U redu, važi, ja ću početi. Pronašli smo automobil koji si
koristio za prevoženje dece. Patrola ga je pronašla desetak
minuta vožnje odavde, na parkiralištu napuštene fabrike za
recikliranje otpada.“
Potapšao je donju desnu trećinu mape.
„Imaš pogrešnog čoveka“, rekao sam.
„Vozilo je puno čvrstih dokaza. Kose, niti, slomljenih
noktiju.“
„Možda, ali ja nisam ostavio taj automobil na tom mestu.“
Nije me slušao. „Stoja je već na licu mesta. Osam pasa
tragača prečešljava kraj, ali radi se o đavolski velikom
industrijskom području, kao što vidiš.“ Donja vilica ljutito mu se
dizala i spuštala dok je govorio, kao da je morao da prožvaće
reči pre nego što ih ispljune na mene. „Prevelika je da bi smo je
pretražili za preostalo vreme. Zato se oslanjam na tvoju
kooperativnost.“
„Šole, molim te...“
„To je moj deo pogodbe. Sad je red na tebe. Reci mi gde su
deca.“
„Ne znam.“
„Gde planiraš da ih podaviš?“
Da ih podavim?
„Kunem se da želim da uhvatim tu svinju koliko i ti.“
Odmahnuo je glavom s izrazom oca koji postepeno gubi
strpljenje u ophođenju s prkosnim detetom.
„U redu, nek bude po tvom“, rekao je sklopivši uličnu mapu.
„Dobro je što ovde još ima struje.“
Čuo sam škljocaj praćen elektrostatičkom bukom, kao pri
uključivanju starog TV prijemnika. Istovremeno se pojavilo
crveno svetlo na prednjem delu velike pećnice.
Nekoliko stvari se zatim desilo u brzom sledu.
Prvo sam osetio promaju. Vrat mi se preobrazio u stub bola.
Nisam mogao da pomerim glavu iz straha da mi ne pukne
kičma. Šole mi je tako prekinuo protok vazduha rukom da nisam
mogao ni da pisnem, dok me je vukao ka pećnici sirovom
snagom. Keramičke ringle su zasjale.
Pao sam kad me je otpozadi šutnuo po nogama. Svetlost je
preplavila kuhinju baš kad su mi kolena udarila o pod.
Isprva sam pomislio da je bol projektovao zaslepljujući sjaj
po mojim očnim jabučicama. Shvatio sam da je neko uključio
svetlo kad su treperave neonske cevi na tavanici zasijale punim
sjajem.
Stoja? Pomislio sam. Molio sam se u sebi da je Šole
pogrešno procenio šefa.
Moja poslednja nada da ću izbeći mučenje razvejala se kad
sam ugledao par blatnjavih čizama na kuhinjskim vratima.

19

„Rekao sam da ne želim da budem...“ Šole je popustio stisak.

Nasmejao se. „Vidi ovo!“ Zvučao je iznenađeno.
Gurnuo me je u stranu i ostavio da stenjem na podu ispred
ostrva.
„Kupovao sam kafu na recepciji“, čuo sam jednog od
policajaca, „kad sam čuo da se raspituje za Zorbahovu majku.“
 Prokletstvo, Alina, trebalo je da me čekaš u automobilu.
„Upozorio si nas na nju, inspektore, pa sam mislio da ćeš
hteti da porazgovaraš i s njom.“
Prošlo je izvesno vreme dok nisam uspeo da podignem glavu.
Nagnječeno grlo me je toliko bolelo da sam na jedvite jade
punio pluća vazduhom. Ali prepoznao sam njene iskrzane
kaubojske čizme i pre nego što je pljunula Šolea u lice.
„Skidaj ruke s mene, drkadžijo.“
Šole je zahvalio policajcu sa osmehom. Naložio mu je da se
udalji. Sačekao je da se vrata zatvore. Zgrabio je Alinu za ruku.
Oteo joj je štap i gurnuo je ka meni.
„Vrlo dobro, dakle, fantom postoji.“
Fantom?
Uspeo sam da se uspravim u sedeći položaj. Voleo bih da
sam mogao da izmasiram vrat, ali ruke su mi bile vezane na
leđima.
Šta je, dođavola, naumio? Iznenadio sam se trenutak kasnije
kad je odgovorio na moje pitanje. Verovatno sam ga glasno
izgovorio.
„Alina nije pravo ime tvoje slepe devojke, Zorbah. Da,
iznenadio si se, zar ne? I nikad nije dala izjavu u policiji.“
Lažno ime? Nije dala izjavu pod zakletvom?
Zvonjava u mojoj glavi polako se stišavala. Prošlo je izvesno
vreme pre nego što se pitanje kristalizovalo u mojoj glavi.
„Je li to istina?“, pitao sam promuklim glasom.
Alina je izgledala kao živi leš na oštroj, nemilosrdnoj
neonskoj svetlosti. Lice joj je bilo bledo, pune usne beskrvne, a
tupe oči kao da su pripadale odbačenoj lutki.
„Nisi otišla u policiju?“
Setio sam se svega što mi je poverila otkad smo se prvi put
sreli na splavu. Njene vizije poslednjeg zločina Kolekcionara
očiju, od kojih su se neke pokazale tačnim: ... četrdeset pet sati i
sedam minuta, bungalov s košarkaškim obručem pored garaže.
Pomešane sa neosporno pogrešnim sećanjima:... samo jedno
dete. Nije kidnapovao dvoje... Ili besmislenim: ... žena se zatim
nasmejala i rekla: „Igrala sam žmurke s našim sinom... nigde ne
mogu da ga nađem... O, bože... Ne silazi u podrum nipošto.“
„Sereš“, zarežala je. „Naravno da sam otišla u jebenu
policiju. Povezali su me s nekim nitkovom, koji verovatno nije
propisno zaveo moju izjavu.“ Zalud je pokušala da se otme iz
Šoleovog stiska. „I otkad je rad pod pseudonimom nezakonit?
Šijacu je umetnost, a Alina Grigorijeva je moje profesionalno
ime. Bože, nije ni čudo što ne možeš da uhvatiš Kolekcionara
očiju ako si tako loš u proveri činjenica.“
„Čekaj.“
Šole je ščepao Alinu za ruku. Odvukao ju je do ringli. Jednu
ruku joj je vezao za česmu naspram mene.
„Odrtaveli bivši policajac i slepa ludača“, rekao je vrteći
glavom. „Kakva kombinacija!“
„Praviš veliku grešku“, rekao sam. Trenutak kasnije nisam
mogao ni da pisnem. Šole se vratio na moju stranu ostrva. Svom
snagom me je udario u stomak. Ležao sam preko hladne ploče
radne površine i licem – za ime božje, drži glavu podignutu! –
odmah iznad usijane ringle pre nego što sam povratio dah.
Poslednje što ću videti pre nego što izgorim biće Alina kako
briše oznojeno čelo rukavom jakne. Stajala je nepuna dva metra
od mene, ali mogla je biti i u drugoj sobi. Nije mogla da me
dodirne, čak i kad bi ispružila slobodnu ruku preko ringle. Sem
toga, Šole nije bio žutokljunac. Predupredio je sva neprijatna
iznenađenja šutnušvi na pod sve smeće koje bi se moglo
upotrebiti kao oružje ili projektil – stare kofe, kolutove žice –
van mog domašaja.
 Gotov sam, pomislio sam, pitajući se mogu li da izdržim
vrelinu na licu još sekund. Bila je sve gora.
„U redu“, progovorio je Šole napeto. „Pitaću te još jednom:
gde si sakrio decu?“
Razdaljina između moje brade i ringle se smanjivala. Šole me
je nezaustavljivo gurao nadole svojom šaketinom.
„Ne znam!“, zastenjao sam. Kap znoja je pala na vrele spirale
ispod mog lica. Bile su sve bliže. Morao sam da zatvorim oči da
se ne bi osušile.
„Gde si ih sakrio?“
O bože, pomislio sam, on je lud, a ja potpuno nemoćan.
Vratni pršljen mi je zapucketao. Osećao sam da me snaga
napušta. Neću moći još dugo da naprežem mišiće. „Ne znam“,
prostenjao sam, ne znajući da li me Šole čuje.
Vrelina me je pekla kao pakleni oganj. Nos mi je bio na prst
razdaljine od ringle. Imao sam osećaj da mi se dlake u
nozdrvama tope.
„Prestani!“, zaorio se ženski glas. Alinin, pretpostavio sam,
iako se moja moć rasuđivanja svela na minimum, neophodan za
opstanak. Učinilo mi se da sam je čuo kako govori: „Gubiš
vreme“, i „Mučiš pogrešnog čoveka“, ali u tom trenutku nisam
bio siguran ni u šta – ne dok su mi se usne spremale da poljube
usijanu ringlu, a sva krv u telu pokušavala da šikne u naizgled
duplo veću glavu. Sve me je bolelo: vene, uši, koža koja mi se
već ljuštila s lica u oku mog uma.
Odupirao sam se pritisku na zadnjem delu vrta sa snagom
kakvu može da porodi samo očajanje. Poslednji put sam otvorio
oči... i pokušao da kriknem.
O bože, ne, pomislio sam, zbunjen sve krupnijom Šoleovom
senkom iznad sebe. Nemoj, molim te, nemoj...
Nadao sam se – ne, molio sam se – da Alina nije tako luda
kao što sam strahovao da jeste, ali uzalud. Demonstrirala je
razmere svog ludila. „Želiš odgovore?“, povikala je. „Onda ćeš
morati mene da povrediš!“
Šole je samo uspeo da prošapće užasnuto „jebiga!“ kad je
prislonila slobodnu ruku na usijanu ringlu.

18

[39 MINUTA DO ISTEKA ROKA]

„Šta je to, kog đavola, bilo?“, pitao je stariji od dva policajca

ispred ulaza u napuštenu bolničku kuhinju. Jezikom je premestio
žvakaću gumu na drugu stranu vilice i ritmički žvakao.
Njegov mlađi kolega ukočio se usred pokreta. Spremao se da
otvori vrata prostorije u kojoj je Aleksander Zorbah ispustio
veoma glasni, grozomorni urlik.
„Neeeee...“
„Misliš li da bi trebalo...“
„Šta?“
I žena je zavrištala. Njen krik je bio glasniji i bolniji od
muškarčevog.
Brkati mlađi pajkan je prebledeo.
„... da pogledamo.“
„Slušaj, momče, nije bio naročito raspoložen kad sam mu
doveo slepu devojku – rekao je da ne želi da ga uznemiravamo.“
Nešto je preseklo ženin vrisak. Prodorne, piskave frekvencije
su zamukle. Zloslutno krkljanje čulo se još neko vreme.
„Dopusti da ti nešto kažem“, tiho ali odlučno će stariji čovek.
„Šta misliš, šta se tamo događa? Čoveče, u ovom delu zgrade
nema nikoga osim nas.“
Čuli su udarac. Šole je opsovao iz sveg glasa. Ruka mladog
policajca se ponovo našla na kvaci.
„Uđi, momče, pa ćeš doživeti iskustvo koje će ti promeniti
život. Radi šta hoćeš, ali me poslušaj: šta god da odlučiš, ništa
više neće biti isto.“
Još jedan tup udarac praćen stenjanjem. A zatim zvuk sličan
povlačenju džaka preko kamenog poda.
„Šta ako vidiš nešto što ćeš morati da prijaviš?“, nastavio je
stariji. „Dobićeš neprijatelja do kraja života i niko neće želeti da
radi s tobom.“
Ponovo je premestio žvakaću gumu.
„Osloni se na moje iskustvo. Idi gore i uzmi kafu iz automata
ako ti je potreban predah.“ Nasmejao se. „Ali ne vraćaj se s još
jednom slepom devojkom.“
Mlađi je nervozno stiskao potiljak. „Mislim da neću moći da
pogledam sebi u oči ako ne prijavim.“
„Šta da prijaviš?“
„Pa ono što se tamo dešava.“
„O čemu govoriš?“ Stariji policajac je stavio šaku na desno
uvo. „Ja ništa ne čujem.“
To je bila istina.
Mlađi je zadržao vazduh i osluškivao. Ništa nije čuo.
Tišina je vladala iza vrata.
Mrtva tišina, pomislio je. Spopala ga je mučnina dok je
lagano puštao kvaku.

17
ALINA GRIGORIJEVA

Izvini što te zovem, ali veoma sam zabrinuta. Desilo se nešto

blesavo. Igrala sam žmurke s našim sinom i nigde ne mogu da
ga nađem.
Alina je još čula ženin usplahireni glas, ali sve slabije, kao da
je dopirao iz velike daljine. Bol koji je okupirao veći deo njene
svesti i prizvao sećanja širio se unutar nje kao lava.
Naizmenično je boravila u bolnoj stvarnosti, u kojoj je
namirisala lepljivi zadah sprženog mesa – svog mesa – i svetu iz
snova, u koji je sve dublje tonula, i u kom je bespomoćni suprug
i otac dao ženi poslednje upozorenje preko telefonskog
zvučnika: O bože, kako sam mogao da budem tako slep?
Prekasno je. Ne silazi u podrum nipošto.
Padala je na kameni pod. Sve što je ostalo od bola bio je blagi
plamen iza očiju – svetlost u kojoj je još jednom videla nekoliko
sekundi pre kidnapovanja.
Iz skrovišta iza vrata podruma. Očima Kolekcionara očiju!
Jesi li me čula? Ne silazi u podrum!
Poslednje reči koje je suprug izrekao pre ženine smrti su
izbledele. Neko je brzo premotao film u njenoj glavi.
Ponovo je primorana da proživljava iskustvo boravka u
tuđem telu, lomljenja ženinog vrata i izvlačenja njenog leša u vrt
i prebacivanja deteta – Samo jednog? Gde je, za ime sveta,
sakrio drugo – iz vrtne šupe do prtljažnika automobila. Ponovo
se provezla do vrha brda i dvogledom posmatrala kako suprug
stiže i pada na travnjak pored tela ubijene žene. Zatim je režiser
njene noćne more ubacio oštar rez i uklonio scenu u kojoj se
dovezla do bungalova i popila koka-kolu. Umesto toga je
pokazao sasvim novo sećanje. Slike u njemu više nisu
pokazivale homogen prizor, već su se ređale gotovo nasumično,
kao haotični trejler, prepun oštrih rezova.
 Invalidska kolica. Nepomično dečje lice oslanja se na
odmorište za glavu invalidskih kolica. Velika muška stopala u
patikama. On gura invalidska kolica, prvo preko šljunka, a zatim
uz rampu...
Ne, to nije rampa. Više izgleda kao...
... daska za ukrcavanje. Da, brodska daska za ukrcavanje.
Videla je vodu pored drvenih dasaka – presijavala se, crna
kao mastilo. Oko nje su bile bele mrlje i tamne senke. One su
surogati predmeta s kojima se nije upoznala pre nego što je
oslepela i stoga nije mogla da ih vidi u snovima.
Film je ponovo brzo krenuo napred. Sad vidi oko. Smeđe oko
je trepnulo. Približilo se ogledalu.
Bože, vidim njegovo oko. Vidim ubičino oko, ali ne u
ogledalu...
Oko je nestalo kad je osetilo da trepavice dodiruju hladna
metalna vrata...
... teška i bela, s polugom za otvaranje poput one na starim
američkim frižiderima, ali mnogo većoj.
Pogledala je unutra. U skrovište. Videla je dečaka kako leži
na golom podu, s kolenima priljubljenim uz grudi, u fetusnom
položaju. Videla je kako se trza, guši i hvata za grlo. I primetila
je da drži sat u ruci.
To je sigurno neka štoperica, zato što pokazuje da je ostalo
samo nekoliko sekundi.
Oči su joj se ispunile suzama.
Plačem, pomislila je, ali smesta se ispravila. Ne, to nisam ja.
Ne plačem ja, već Kolekcionar očiju.
Zatim je čula svoj vrisak, i ovog puta je glas bio njen, a ne
tuđ. Lupala je i šutirala vrata, ali je pregrada iza koje je proticalo
poslednjih nekoliko sekundi ultimatuma nestala.
Udarala je još jače i vrištala glasnije. Otvorila je oči kad je
ponovo osetila plameni bol.
Film se prekinuo. Slike su nestale.
Alina se vratila u poznatu, sveproždiruću tamnu prazninu
svog života.

16

[26 MINUTA DO ISTEKA ROKA]

ALEKSANDER ZORBAH

„Na putu sam ka tebi“, povikao sam u mobilni i nagazio gas do

daske. Alina je pored mene glasno zaječala posle još jednog
pokušaja da savije prste. Neizvidana koža na dlanu izgledala je
kao da je zaronjena u vosak. Plikovi su se pojavljivali.
„Samo trenutak.“ Stoja je zvučao potpuno unezvereno.
„Zorbah? Jesi li to ti?“
Da. Iznenadio si se?
Pogledao sam u retrovizor. Frenk je rasejano milovao Tom
Toma po glavi. Izgledao je kao neko ko ne može da shvati šta se
upravo dogodilo.
Uleteo je kroz zadnji ulaz. Alina se osakatila. Borba. Naše
bekstvo.
Toliko toga se desilo za nekoliko sekundi. Frenkovom umu
trebaće nedelje da sve to obradi. Još je gorko prebacivao sebi što
je popustio pod Stojinim pritiskom i poslao poruku koja me je
namamila u starački dom. Nisam mu zamerao zbog toga. Ono
lažljivo govno, Stoja, obećao mu je da neću biti uhapšen, već
samo saslušan. Niko nije mogao da predvidi eskalaciju
događaja. Sem toga, Frenk je okajao grehe našim izbavljenjem.
 „Gde je Šole?“, pitao je Stoja.
„Ne bi bilo loše da ga potražite u nekadašnjoj kuhinji
bolnice.“
Uzdržao sam se od objašnjavanja. Mogao sam mu reći da je
pogrešio kad je oslobodio mog pomoćnika samo zato što ga nije
smatrao osumnjičenim. Frenk možda nije kriminalac, ali je
odan. Seo je u taksi i krenuo ka sanatorijumu čim je saznao da
će me Šole pokupiti. Prvobitno je tražio da bude dovezen do
glavnog ulaza, ali je rekao taksisti da se zaustavi pored tojote
parkirane u sporednoj uličici. Video je Alinu dok je plaćao
vozaču, bez psa, ali sa štapom u rukama. Polako je koračala po
pločniku.
Pozvao ju je po imenu, ali je vetar odneo njegov glas.
Prebacio je kapuljaču preko glave i postao jedan od bezličnih
posetilaca bolnice. Stigao je do recepcije i video kako postariji
policajac odvodi Alinu. Isprva se iznenadio kad ju je čovek uveo
u teretni lift. I kad su sišli u podrum.
Na ekrančiću je pisalo -1.
Sišao je stepenicama.
Radovi u toku. Prolaz zabranjen, obaveštavala je tabla na
vratima suterena. Iznenađenje je ustupilo mesto dubokom
uverenju da nešto nije u redu.
Vrata nisu bila zaključana, verovatno zbog bezbednosnih
razloga. Stanlio i Olio nisu ga videli kad je skrenuo desno i ušao
u veliku napuštenu kuhinju kroz sporedni ulaz. I on je bio
otvoren.
Mogao sam da ispričam sve ovo bivšem kolegi, kao i da je
Frenk iskrsao niotkuda baš kad je njegov sadistički nastrojen
podređeni hteo da mi žigoše lice na električnoj ringli. Senovita
prilika iza mene nije bio Šole, već Frenk, koji je, naoružan
gvozdenom šipkom iznenadio krupnog policajca. Udario je
Šolea baš kad je debeli detektiv, užasnut Alininim
samosakaćanjem, popustio stisak oko moje glave.
Ali nije bilo vremena za prosleđivanje svih ovih podataka.
Ultimatum će isteći za dvadeset tri minuta, a ja nisam hteo da ih
traćim opisujući kako smo pobegli kroz izlaz za slučaj opasnosti
i odjurili ka tojoti, koja je sad jezdila po gradskom auto-putu.
„Gde ste?“, pitao je Stoja. Upinjao se da zvuči što staloženije.
„Na putu ka tebi, ali to nije bitno. Samo mi reci da li si
pronašao kola pored neke vode.“
„Koja kola?“
„Ne igraj se – samo gubiš vreme. Da ili ne. Reka, kanal,
jezero – šta god. Postoji li ijedna voda u blizini?“
Kratko oklevanje pre konačnog kratkog da.
„Dobro je. To je samo pucanj u tami i ne pitaj me kako znam,
ali...“
I meni je teško da poverujem.
„... moraš da potražiš tu decu negde na vodi.“
„Na vodi?“
„Na brodu ili u čamcu.“
U slučaju da si spreman da prihvatiš vođstvo ludače i da
veruješ u tačnost njenih najsvežijih „prisećanja“.
„Nije mi dobro“, tiho je zavapila Alina pored mene. Na
trenutak sam spustio mobilni, ali je ona ponovo odbila moju
ponudu da je odvezem nazad u bolnicu.
„Prokletstvo, nemamo vremena da pretražimo svako plovilo
u oblasti“, čuo sam kako Stoja viče kad sam opet prineo mobilni
uvu. „Ostalo nam je manje od pola sata. Ako si me skrenuo s
traga...“
„Kog traga?“, prekinuo sam ga. „Je li ikakvo čudo što tvoji
psi još nisu zalajali ako je skrovište na vodi?“
Nije bilo odgovora. Čuo sam samo zujanje saobraćaja, kroz
koji sam se probijao. „Ne mogu da garantujem da sam dobro“,
rekao sam u još jednom pokušaju da ga ubedim. „Iskreno, ni ja
nisam siguran, ali kakva je šteta kad ionako pipaš po mraku?“
Novi zastoj u komunikaciji bio je duži od prvog. Posle
dvadeset sekundi, koje su mi se činile kao dvadeset minuta, čuo
sam kako Stoja donosi odluku. Ispostavilo se da je bila
pogrešna.

15

[19 MINUTA DO ISTEKA ROKA]

FILIP STOJA
[GLAVNI DETEKTIV ODELJENJA ZA UBISTVA]

Stoja je posmatrao loše osvetljeno parkiralište: asfaltno

prostranstvo istačkano rupama, trošnu čuvarsku kućicu s
izlomljenim prozorima, rampu na ulazu iskrivljenu u osnovi.
Čitav prostor bio je prekriven odbačenim proizvodima društva
blagostanja.
Opustela Kompanija za odlaganje otpada, propala pre dosta
godina, samo je još jedan dokaz, pomislio je Stoja, da nemačka
industrija ide dođavola. Moglo bi se očekivati da će vozilo
napušteno na ovom mestu ostati neprimećeno dok ne dođu
buldožeri da sruše spalionicu zajedno s dimnjakom.
Sreća, koja je obijala saradnju, sad je radila prekovremeno.
Mladi huligani odlučili su da iskale svoj bes zbog neuspele
posete disku (izbacivač nije hteo da ih pusti) baš na automobilu
bolničarke Katarine Vangal. Iživljavali su se na njemu kad se
policijska patrola provezla tim krajem. Automobil, koji je ostao
bez prozora i oba bočna ogledala, postao je predmet zanimanja
policije. To je pak značilo da su se sva svetla upozorenja na
policijskom kompjuteru uključila nekoliko sati kasnije, kad je
bolničarkin automobil povezan sa zločinima Kolekcionara očiju.
„Koliko ima potencijalnih skrovišta?“ Stoja je stao pored
puta. Razgovarao je sa zapovednikom udarnog tima preko
radija.
Setio se onog što mu je Zorbah rekao pre samo jednog
minuta: Da ili ne. Reke, kanali, jezera, kakva god. Ima li vode u
blizini?, i zamalo prasnuo u histeričan smeh. Prokletstvo,
Zorbah, pomislio je, ovo je Kepenik, a ne Sahara. Ovde ima više
vode nego kopna. Kolekcionar očiju može da podavi žrtve na
deset miliona mesta.
Industrijsko postrojenje koje su dosad pretraživali bez uspeha
nalazilo se pored trouglastog vodenog prostranstva, na ušću
Dame, Špreje i Teltovskog kanala. Čak su i nazivi ulica vukli na
tečnu komponentu. Trenutno se nalazio na raskrsnici Regatne i
Ronilačke staze.
Ronilačka staza... Drugo ime je u grubom prevodu
„Roniočevo uzvišenje“ predstavljalo loš znak.
Radio mu je zakrčao u ruci. „Ima mnogo ukotvljenih
brodova“, odgovorio je zapovednik udarnog tima. „Ovde zimuje
desetak kruzera.“
„Zaboravi kruzere.“
Zorbah je rekao nešto o velikom odeljku s masivnim čeličnim
vratima. Takvi se ne nalaze na kruzerima.
„U pitanju je nešto krupno – verovatno komercijalno
plovilo.“
„Ostaju nam samo dve mogućnosti.“
Stoja je klimnuo glavom. Barža za ugalj i brod s
kontejnerima. Veoma malo mesečine je prodiralo kroz guste
oblake, ali se prostor za utovar kupao u žutom sjaju nekoliko
uličnih svetiljki. Stoja je lako mogao da ih raspozna s mesta na
kom se nalazio.
Komercijalni promet na berlinskim vodenim putevima je s
dolaskom zime znatno opao. Izgledalo je da su i dva
komercijalna plovila na drugom kraju Teltovskog kanala van
stroja.
„Barža s ugljem bliža je doku za istovar“, rekao je vođa tima
preko radija.
Stoja je još klimao glavom. Vratio se na parkiralište
razmišljajući kako je Kolekcionar očiju prevezao dva
onesvešćena deteta od svog skrovišta.
U invalidskim kolicima, rekao je Zorbah. Znači da je
počinilac morao sve da radi dva puta: da otvori prtljažnik, spusti
omamljene žrtve u invalidska kolica, neopaženo ih odgura u
plovilo s druge strane puta i...
Da, i šta onda? Postojala je samo jedna mogućnost, osim ako
Kolekcionar očiju nije dobio krila. Sigurno ih je utovario u neki
mali čamac i odveslao do druge obale.
Ali zašto? Zašto ih jednostavno nije odvezao autom?
„Hajde da se pozabavimo kontejnerskim brodom“, rekao je.
Zapitao se da nije pobrkao lončiće kao Zorbah. Čovek je
očigledno odlepio, ali čini se da je dobro obavešten. Prvo
ultimatum, zatim kazna za parkiranje pa bungalov. Nije mogao
da veruje da je njegov nekadašnji kolega umešan, ali nije mogao
ni da porekne da ima pristup poverljivim informacijama. Nisu
imali vremena da saznaju kako, pošto je Šole očigledno zajebao
stvar. Dođavola, nisu imali vremena da temeljnije provere
halucinacije slepe devojke.
„Podsećam vas“, rekao je zapovednik udarnog tima, „da se
do barže za ugalj lakše stiže s kopna.“
 Stoja je čuo zvuk vanbrodskog motora u stereo-varijanti,
preko telefona i preko vode. U gumenom čamcu bili su
komandir, četvoro ljudi i pas tragač. Otisnuli su se ka drugoj
obali. Izgleda da su postupali u skladu s njegovim uputstvima.
Napredovali su ka plovilu dugog trupa, u kom je najmanje
četrdeset čeličnih kontejnera poređano u tri sloja.
„Sama činjenica da je ukotvljen malo dalje čini ga prvim
izborom“, rekao je Stoja.
Barža za ugalj bila je vidljiva s prometnog vodenog puta, dok
je kontejnerski brod bio delimično zaklonjen njome. Iza prostora
za utovar nije bilo ničeg osim kršem prekrivene pustoši – što je
idealan milje za nekog ko želi da neopaženo utovari glomazni
predmet na brod.
Sem toga, pomislio je Stoja, barža s ugljem ima preniski gaz.
Prenizak da bi imala dovoljno duboku donju palubu da se u nju
smesti skrovište poput onog koje je Zorbah opisao.
Ali zadržao je tu misao za sebe. Nije hteo da ga krive zato što
je zasnovao odluku na preporuci slepog medijuma, a ne na
čvrstim dokazima.
Da i ne pominjemo preporuke glavnog osumnjičenog!
„Auh“, rekao je zapovednik udarnog tima bližeći se
odredištu. „Ovaj brod je ogroman.“
„Upravo tako. I svakako nemamo vremena da se iskrcamo na
oba plovila.“
Stoja je pomerio znojave prste s radio-mikrofona. Molio se u
sebi da radi pravu stvar.

14
[13 MINUTA DO ISTEKA ROKA]
TOBI TRAUNŠTAJN
Kevin je jednom posle fizičkog – zabave radi – odvezao traku
koja je pričvršćivala teški plavi plastični zaštitni madrac za zid
fiskulturne sale. Tobi, zauzet vezivanjem pertli, nije reagovao
dovoljno brzo. Našao se ispod monstruozno velike stvari.
Paralizujući strah prikovao je njegovo mršavo telo za pod
jače od debelog plastičnog madraca. Nije mogao da se uspravi
zato što je nekoliko raspoloženih drugara iz odeljenja skočilo na
njega i sprečilo ga u tome. Vrisnuo je, ubeđen da će se ugušiti za
nekoliko sekundi...
... kao devojčica, bože, kakva bruka...
... i počeo da plače...
Bar se nisam upišao, ali za dlaku...
Nedelju dana nije govorio s Kevinom, nakon što je her
Kerner raščistio gužvu.
Ili je to bio Jens? Ma, ko god da je bio...
Sad je ležao na hladnom podu, s podignutim kolenima. Piljio
je u tamu i shvatio koliko je njegov strah u fiskulturnoj sali bio
apsurdan. Madrac nije dodirivao tlo na svim mestima i imao je
vazduha napretek. Ni kiseonik više nije bio problem otkad se
izvukao iz drvenog kovčega. Provlačio se kroz pukotine u
metalnom odeljku u kom je bio zatočen. Sinulo mu je da je
razlika između današnjeg i onog dana u sali za fiskulturu u
odsustvu her Kernera. Nema nastavnika fizičkog da stavi tačku
na budalaštine i podigne madrac s njega. Tada se njegovo
trpljene okončalo za nekoliko sekundi; mnogo vremena je
proveo u potpunoj tami. Bez vode i hrane. Njegov zatvor je
zaudarao na govna i pišaćku, ali on to više nije primećivao.
Gubio se...
... Da li sam poneo atlas? Pitao se. Posle fizičkog imam
geografiju, a zaboravio sam atlas...
Čuo je da je nešto tresnulo ispod čeličnog poda pod njegovim
uvom. Pod je prestao da se ljulja, što bi mogao biti dobar znak –
u stvari, kao da je čitav odeljak prestao da se kreće onako kako
se pokrenuo kad je cimnuo prokleti konopac.
„Konopac!“, zastenjao je. „Zašto sam, za ime sveta, to
učinio?“ Kliznuo je nazad u grozničavi svet snova, u kom je
njegov najveći strah bio da će dobiti crnu tačku u dnevniku.
Her Pol daće mi još jednu crnu tačku ako se ponovo pojavim
bez atlasa. To će biti treća i tata će se stvarno naljutiti na
mene...
Poskočio je zbog nove buke. Ali ona je zvučala bolje od onog
treska. Kao nežni šapat. Tih i uspavljujući. Ponovo je počeo da
se gubi...
... zato što tri crne tačke u dnevniku povlače boravak u
školskom pritvoru...
Gubitak svesti sprečilo je sasvim novo osećanje. Najedanput
je bila svuda – gde god bi se u tami podigao na šakama ili
protegao prste i dodirnuo pod: ledeno hladna, nevidljiva vlaga!
Pohlepno je otvorio usta i počeo da liže vlažni pod kao pseto.
Napokon voda.
Prve kapi prljile su mu sirovo grlo kao kiselina jer dugo ništa
nije pio. Situacija se malčice popravila. Voda je curila u njegov
zatvor, odakle god da je dolazila. Uspinjala se svake sekunde.
Gaseći žeđ, postao je previše alav.
Zagrcnuo se i počeo da povraća. Pomislio je da će mu lobanja
eksplodirati u komadiće i da će se rasuti po ustajaloj vodi kad se
ispovraćao.
Napio sam se, pomislio je u očajanju. Najedanput je postao
preslab da bi pio.
Voda, isprva duboka nekoliko centimetara, postojano se pela.
Neobuzdano je drhtao, pošto mu se hladnoća uvlačila u kosti.
Dosta je bilo. Predajem se.
Gutanje, čak i otvaranje usta, iziskivalo je nadljudski napor.
Uspravljanje nije dolazilo u obzir. Čak ga je i ležanje umaralo.
A ostajanje u budnom stanju činilo se nemogućim.
Najbolje što mogu jeste da ponovo zaspim, pomislio je, pola
u sadašnjosti, a pola u milosrdnom svetu snova.
Tata neće moći da se naljuti na mene ako zaspim, zar ne?
Neću dobiti crnu tačku u snu, zar ne?
Ležao je postrance, sklupčan kao embrion. Levo oko mu je
već bilo pod vodom kad je neko zazvao njegovo ime – neko van
zidova zatvora.

13

[10 MINUTA DO ISTEKA ROKA]

UDARNI TIM
[NA PALUBI KONTEJNERSKOG BRODA]

„Tobi?“
Ljudi su, nekoliko minuta posle ukrcavanja na četvrtasto,
neelegantno plovilo, shvatili uzaludnost svog zadatka i počeli da
izvikuju dečja imena.
„Lea? Tobi?“
Nisu mogli da otvore i pretraže sve kontejnere u ono malo
preostalog vremena, uprkos pojačanju koje je stiglo s obale.
Osim toga, psi nisu ni pisnuli, na mostu i na prvoj od donjih
paluba, koja se osećala na dizel i ulje za podmazivanje. Zalajali
su samo nakratko ispred kabine u kojoj se kapetan broda
probudio kad su se vrata naglo otvorila. Uplašio se nasmrt kad
su ljudi u crnoj borbenoj opremi sa skijaškim maskama uleteli u
njegovu kabinu i izvukli ga s ležaja.
Tri policajca su minut kasnije jurnula u prostor za teret, dok
su njihove kolege na palubi započele sizifovski posao
provaljivanja u zapečaćene i zaključane kontejnere.
„Tobi? Lea?“
Njihovi glasovi odjekivali su nad vodama Teltovskog kanala.
Nekoliko znatiželjnih posmatrača skupilo se na obali: dva
džogera, muškarac koji je izašao u šetnju i vlasnica psa.
Razgovarali su o velikom broju policijskih kombija, patrolnih
kola i vozila hitne pomoći u te kasne noćne sate.
Utroba broda orila se od pokliča tragača. Niko nije odgovarao
među čeličnim tablama, cevima i svežnjevima kablova u
potpalublju.
Neki policajci odbacili su svaki oprez. Otvarali su čvrsta
vrata ne mareći za mere predostrožnosti u sve većem očaju.
Trčali su iza uglova i osvetljavali hodnike baterijskim lampama,
ne stigavši da ih provere.
Prošlo je još sedam minuta.
Nemoguće je, pomisli Stoja uspevši se na palubu.
Pogrešili smo, rekao je sebi – baš kad su psi zalajali u
prostoriji s motorom.

12

[5 MINUTA DO ISTEKA ROKA]

ALEKSANDER ZORBAH
„Prekasno je.“ Trepćuća svetla policijskih automobila ostavljala
su zlokoban utisak. Gledao sam ih sa svešću da je operacija
spasavanja osuđena na propast.
„Šta vidiš?“, pitala me je Alina. Izašla je iz automobila u
pratnji Frenka i Tom Toma.
Parkirali smo tojotu na bezbednoj razdaljini od policijskog
kordona, oko dvesta metara pre mosta na Teltovskom kanalu.
Most! Nadvožnjak!
Ponovo sam se trkao s vremenom i sudbina me je ponovo
slala ka nadvožnjaku.
Sudbina ili sreća? – pomislio sam. Alinina tetovaža se
pojavila u oku mog uma.
Spremao sam se da joj kažem da nema dovoljno ljudi za
pretraživanje brodova i da rok ističe kad je moj mobilni
zazvonio. Očekivao sam Stoju, ali mi je pogled na ekran
produbio očajanje.
„Stižeš?“
Nije bilo pozdrava, samo kratko, prekorno pitanje.
Niki je, izgleda, znala odgovor, zato što je zvučala krajnje
skeptično.
Ne, prokletstvo. Neću stići.
Zurio sam ispred sebe, ne znajući šta da kažem. Istina – da
gledam gomilu policajaca koji se uzalud trude da spasu dvoje
dece od smrti davljenjem – bila je tako nepodnošljiva da nisam
hteo da je upotrebim kao izgovor.
„Pobogu, Alekse, obećao si mu. Budan je čitav sat i silno
uzbuđen što ćeš doručkovati s nama u sedam. Možeš li da
zamisliš koliko će biti tužan kad siđe i shvati da je njegov otac
ponovo zaboravio njegov rođendan?“
„Nisam ga zaboravio.“
„Ali nisi ovde. Neće biti porodičnog doručka, niti će tvoj
poklon biti na užetu.“
Zastenjao sam i očajnički stisnuo glavu. Frenk me je upitno
pogledao.
Njegov poklon! Kako sam mogao da mu obećam sat? Hladnu,
smrtonosnu spravu čija je jedina svrha da otkucava sekunde koje
nas dele od smrti.
Pogledao sam svoj staromodni sat, očev poklon, i ponadao se
da se skupi švajcarski merač vremena prvi put pokvario; da se
kazaljke prebrzo okreću. Trepnuo sam, svestan da moj mozak
registruje nešto u blizini – nešto što nisam odmah primetio.
Zatvorio sam oči i pokušao da se setim onoga što mi se desilo
pre nego što mi se strah duboko zavukao u pore. Otvorio sam
oči, zabacio glavu unazad i ugledao je.
Tablu s nazivom ulice!
„Dobiće poklon“, prošaptao sam u telefon i prekinuo vezu.
Skidao sam sat lepljivim i utrnulim prstima. „Nije onaj koji je
Džulijan želeo, ali je deset puta vredniji.“
Pružio sam ga Frenku drhtavom rukom.
„O ne.“ Stažista je zavrteo glavom. „Neću te napustiti. Ne
sada.“
„Molim te, učini mi. Znaš gde živim. Odnesi ga Niki. Reci joj
da ga očisti i upakuje. I reci joj da neću ostati dužan dečaku.“
„Neću.“
„Molim te, ponestaje nam vremena.“
Alina, nepomično naslonjena na kola, okrenula je uvo u mom
pravcu. Izgledala je napeto koliko i ja. Činilo se da i ona oseća
pretnju koje sam upravo postao svestan.
Pretnju utkanu u ulični znak.
„A šta ako ti zatreba pomoć?“
Frenk me je pogledao u oči i video sam da zna. Možda je
mlad, ali nije budala, što je dokazao u više navrata. Umeo je da
sabere dva i dva. Shvatio je, naravno, da ga ne bih terao od sebe
bez valjanog razloga.
„Najviše ćeš mi pomoći ako odneseš rođendanski poklon
mom sinu.“
Video sam kako pući usne da bi mi uputio konačni prigovor.
Popustio je. Ušao je u automobil, počastio me žalostivim,
razočaranim pogledom i odvezao se bez zbogom.
Ponovo sam usmerio pogled na ulični znak. Poručivao mi je
da smo u Ulici Grinau. Ne bilo gde, već ispred mračnog,
oronulog skladišta.
Ulica Grinau.
Moj mozak je registrovao taj podatak pre očiju.
Ulica Grinau 217.
Brojke na poleđini fotografije koju sam pronašao pokraj
majčine postelje nisu bile datum, već kućni broj.
21.7 Grinau.
Stajali smo baš ispred njega.

11

[3 MINUTA DO ISTEKA ROKA]

ALEKSANDER ZORBAH

Nedavno sam posetio filmski studio Babelsberg s Džulijanom.

Obišli smo set za ratni film koji se tada snimao. Još se sećam
koliko su impresivne bile lažne ruševine bombardovane zgrade.
Oljušteni zidovi, smrskana prozorska okna, izgorele krovne
grede, kroz koje su ostaci zgrade štrčali ka nebesima kao
slomljene kosti – sve te pojedinosti su napravljene s ubedljivom
ali krivotvorenom autentičnošću. Međutim, taj set nije bio ništa
u poređenju sa scenom s kojom sam se sad suočavao.
Zašto ovo radi? Zašto mi Kolekcionar očiju nudi obilje
nagoveštaja?
Stajao sam u dvorištu oronule industrijske zgrade u Ulici
Grinau sa istim osećanjem da me neko vodi u propast na
nevidljivoj uzici.
Poigrava se sa mnom, rekoh sebi pokušavajući da sredim
misli. Igramo žmurke, najstariju dečju igru na svetu, i igram je
po njegovim pravilima – sledim tragove koje ispusti pred moje
noge, kao u igri urbanih skrivalica.
„Moraš mi pomoći“, rekao sam Alini.
Praskozorje nije bilo daleko, ali Berlin je ležao ispod teškog
sloja oblaka koji je gušio zvukove kao gigantska tegla navučena
preko grada. Mesec je izgledao kao odsjaj baklje pod paperjem.
Svetlost zore jedva da je prodirala u sokake koji su povezivali
fabrička dvorišta.
„Potreban mi je neki trag od tebe.“
Stisnula je levu ruku. Video sam kako joj se lice krivi od
bola.
Potrebno mi je još jedno tvoje sećanje!
Razume se da sam obavestio Stoju o novom tragu, ali on mi
je prilično nedvosmisleno dao do znanja da neće povući
nijednog čoveka samo da bi proverio još jedan izdanak moje
mašte. To ne bi bilo dovoljno čak i kad bi smesta poslao čitavu
vojsku.
„Prostor za pretragu je, najjednostavnije rečeno, preveliki,
Alina. Najmanje četiri dvorišta okružena ruševnim fabrikama i
skladištima. I to je ono što vidim s ovog mesta.“
„Žao mi je, Alekse.“
Otvorila je oči i ponovo ih zatvorila zbog neprijatnog susreta
s finom, ledenom kišom.
„Sve što sam ranije osetila bio je brod. Nije bilo ni fabrike ni
skladišta.“
Sigurno si pogrešila. Fotografija, brojevi – nisu slučajni.
Zašto su neke njene vizije toliko saobrazne sa stvarnošću,
dok su druge tako krupni promašaji?
„Sad ne mogu da vidim ništa zato...“
„Zato što?“
„Ništa“, prezrivo je odvratila, iako sam znao šta joj je navrh
jezika.
Zato što su deca već mrtva.
„Šta je s Tom Tomom?“, pitao sam.
„Ni on ne može da mi pomogne. On nije pas tragač čak i kad
bismo imali nešto s mirisom dece.“
Znam.
I znam da je ultimatum gotovo istekao. Više nisam imao sat,
ali sam osećao da cure poslednje sekunde.
Razmišljaj, Zorbah, razmišljaj.
Mračne, opustele zgrade okruživale su nas sa svih strana. Ni
po čemu se nisu razlikovale. Ni u jednoj nije bilo svetla. Kapije
su zjapile otvorene, ulazi su bili zagušeni gomilama
misterioznog industrijskog smeća. Mnogo toga mi je bilo pred
očima, ali nisam uočio nikakav trag ni putokaz.
Kolekcionar očiju želi da se igra. Postavio je jasna pravila.
Četrdeset pet sati i sedam minuta...
Prednje dvorište je bilo tako veliko. Gomila guma u središtu
podsećala je na ostatke kamiona igračke. Bezbroj pogodnih
mesta za skrivanje blizanaca. Mogli bi biti ispod naših nogu ili
iza gomile praznih konzervi hrane za mačke pored zida.
„Kuda si krenuo?“, pitala je Alina kad sam pošao ka ulazu
koji vodi ka ulici. Pokoravao sam se nagonu da nešto uradim,
umesto da sledim gotov plan. Otvorio sam mobilni. Koristio sam
slabašnu svetlost ekrana da bih osvetlio tablu na kojoj su bila
ispisana imena nekadašnjih firmi.
Na najvišem i najvećem mestu pisalo je Köpenicker
Textilfabrik. Druge metalne tablice bile su otkinute sa zida ili
toliko izgrebane i prljave da su nazivi firmi i odeljenja bili
gotovo nečitljivi: Štampa, Dizajn, Administracija, Prodaja...
Prislonio sam dlan na hladni metal.
Razmišljaj, Zorbah, razmišljaj. On želi da tražiš decu. To je
igra, a igra nije igra ako svaki učesnik nema šansu da pobedi.
Pruža ti tragove, ali samo da bi izjednačio šanse.
Zašto bi te domamio ovamo?
Da bi te ponizio? Da bi uživao u tvom neuspehu dok
poslednje sekunde ultimatuma ističu?
Ili ti je ostavio još neki trag?
Stao sam u stranu i ekranom osvetlio jedno obaveštenje
propisano zakonom kojim se zabranjuje ulazak u opasnu zonu.
Još jedan trag?
„Opasnost – ulazak zabranjen“, pročitao sam naglas.
Tako odgovarajuće...
Pogled mi se zaustavio na drugom upozorenju, odmah ispod
prvog:
„Podrum 77 potpuno poplavljen!“
Povikao sam tako glasno da je Tom Tom zalajao u dvorištu.
Podrum 77!
Je li to rešenje? Ili još jedan trik?
Fotografija mi se ukazala pred očima dok sam trčao ka Alini.
Grinau 21.7 (77).
Događaji su od tog trenutka tekli zastrašujuće brzo.
 10

[MINUT DO ISTEKA ROKA]

TOBIJAS TRAUNŠTAJN

Plivao je. Hodao je po vodi. Umirao je.

Pre tog dana Tobi nikad nije ozbiljnije razmišljao o smrti. I
zašto bi? Naposletku, tek je napunio devet godina. „Čitav život
je pred tobom“, govorio je njegov deda kad bi došli na nedeljni
ručak.
Grešiš, deda. Preda mnom nema više ničega. Glava mi se već
češe o tavanicu gvozdenog mrtvačkog kovčega. Ostalo mi je
samo malo prostora. Jer se taj prostor postepeno puni vodom.
Zaplakao je i ispljunuo prve kapi vode koje su našle put do
njegovih usta. Voda je prodirala kroz sve otvore na metalnoj
kutiji. Curila je niz šavove i izbijala kroz pod. Stizala je odasvud
da bi obrazovala rezervoar, čija je površina stigla do tavanice.
Duboki, mračni, ledeno hladni rezervoar u kom se Tobi davio.
Ugušiću se, pomislio je. Baš kao ispod madraca u fiskulturnoj
sali. I onda je plakao, ali je duboko u srcu znao da će her Kerner
doći i spasti ga. Samo što ovo nije bila fiskulturna sala, a njegov
otac nije nastavnik fizičkog koji će podići madrac s njega da bi
ponovo prodisao. Njegov otac ga je...
... otpisao. Tata mi se nikad u životu nije našao, pa zašto bi
sad došao? Pre će se pojaviti mama.
Da. Mama ga sigurno traži. Kao kad je zaboravio na vreme
igrajući se s Leom na toboganu i kad je mama dotrčala kroz
šumu i ugledala ih bolesna od brige.
 Tobi, zazivala ga je. Lea, Tobi...
Bilo ga je sramota, ali mu je bilo i drago. Razumljivo je što se
rastužio kad se mama rasplakala, ali bar je znao koliko ga voli.
Tobi? Zdravo! Gde si, Tobi? Učinilo mu se da ga neko zove
pre nego što ga je voda (koja nije bila caldo ni najmanje, već
molto freddo) probudila. Stiže li mama?
Da, mama. Ne tata. Kruti tata, njegova predavanja za
trpezarijskim stolom i loš italijanski. A ponajviše prokleti posao,
zbog kog nikad nije mogao da se igra sa mnom u vrtu. Tata neće
doći, ali mama...
Usne su mu usisale poslednje ostatke vazduha između
površine i metalnog krova. Nivo vode podigao se za još jedan
milimetar. Čitava glava našla mu se pod vodom. Znao je da se
davi, ali se još nadao da će ga mama ubrzo pronaći.

[U POSLEDNJOJ MINUTI]
FILIP STOJA
[GLAVNI DETEKTIV ODELJENJA ZA UBISTVA]
NA PALUBI KONTEJNERSKOG BRODA]

„Šta je iza ovoga?“ Stoja je pesnicom treskao po čeličnim

vratima.
„Ne smete to da otvarate“, rekao je kapetan broda.
„Zašto?“
„To su pregradna vrata. Bićemo u nevolji ako ih otvorite.“
Stoja je zgrabio kružni ventil. Napregao je svu snagu, ali ga
nije pomerio ni za milimetar.
 „Hej, šta to radite? Zar niste čuli šta sam vam rekao?“, glasno
je negodovao kapetan kad je Stoja pitao zapovednika udarnog
tima ima li C4 eksploziv.
„Izgubiću posao ako ga otvorite.“
„Zašto?“
„Staro korito propušta vodu kao cedilo. Zato smo se ovde
zaglavili.“
Kapetan je pokazao na pregradna vrata. „Taj odeljak je do
guše u vodi. Verujte mi kad vam kažem da su vaši psi lajali na
vodene pacove.“

ALEKSANDER ZORBAH

Po pravilu preispitujemo samo greške, a nikad uspehe. Ako

nešto prođe dobro, tumačimo to kao naše bogomdano pravo.
Žalimo ako izgubimo novac ili nas ostave voljeni, ali se ne
pitamo zašto ostaju s nama, baš kao što se ne pitamo kako smo
prošli na pregledu. Po mom mišljenju, više naučimo iz grešaka
nego iz nezasluženih uspeha. Uljuljkuju nas u samozadovoljstvu
ako ih ne preispitujemo, pa nikad ne možemo da ih ponovimo.
Zaboravio sam na svoju maksimu u poslednjem minutu
ultimatuma.
Nisam mogao da promašim ulaz u zgradu 77 u drugom,
unutrašnjem dvorištu. Alina je prvi put preuzela vođstvo zato što
je u nekadašnjem skladištu vladao mrkli mrak. Samo su Tom
Tomove oči mogle nešto da vide.
Zbog toga smo izvodili otkačeni poljski ples, pa smo, s
rukama na njenim ramenima, stigli do stepenica koje su
zaudarale na ulje za podmazivanje i ustajalu vodu. Molio sam se
da me je osećaj za vreme obmanuo i da imamo još nekoliko
minuta, baš kao što sam se molio nevidljivoj sili da ne postanem
igračka u rukama ludaka koji me mami u ništavilo zbog vlastitog
zlog zadovoljstva.
Na kraju nisam imao vremena, nijednu sekundu, za
razmišljanje o bezumnosti koju sam proživljavao. Moje, a ne
Tom Tomove oči ugledale su prvi znak života.
Crveno, sjajno, okruglo.
Dugmence na zidu – kakvo vidite kad se isključi svetlo na
stepeništu stambenih zgrada.
LED sijaličica je svetlela, što je značilo da u zgradi ima
električne energije.
„Neko je bio ovde.“ Osetio sam da se Alinina ramena krute
ispod mojih šaka kad sam to rekao.
Ono što se desilo nakon što sam pritisnuo dugme bilo je
poput eksplozije.
Svetlo!
Ovde od svih mesta, u zgradi 77, u Ulici Grinau 217, neko je
namestio osigurače.
Ili instalirao generator. Kao u bungalovu...
„Šta se desilo?“, pitala je Alina. Iznenadno osvetljenje je bilo
tako sjajno da je čak i ona opazila razliku.
„Na ulazu smo u staro skladište“, rekao sam. „Stepenice su
desno, a teretni lift levo.“
A ispred...
„Kuda ćeš?“
Ne mogu da se setim da li sam odgovorio Alini pre ili nakon
što sam pritisnuo kvaku i otvorio vrata.
Možda nisam ništa rekao. Sećam se samo svog radosnog
krika kad su se teška, glomazna vrata odvojila od gumenog
obruča s coktavim zvukom i kad sam ugledao oči koje su
gledale moje.
Iz starog američkog frižidera.
„Mama?“, tihi dečji glas je pratio oči.
Alina odahnu iza mojih leđa. Oči su mi se ispunile suzama.
Čarli je mrtva – ubio ju je ludak koji te je oteo i zatvorio.
„Nisam tvoja mama, ali sam ovde da bih ti pomogao.“
Ćutke me je posmatrala tamnim uplašenim očima. Smesta je
uhvatila moju ispruženu reku malim šakama.
Bila je laka kao pero. Bez napora sam je podigao iz zatvora
jednom rukom.
Iz skrovišta Kolekcionara očiju.
„Dobro“, rekao sam, „sad si bezbedna.“ Proverio sam joj
puls.
Bio je slab, ali postojan.
„Nekome je potrebna tvoja pomoć.“
Stidljivo je klimnula glavom. Ali sve je razumela.
„Lea“, pokušao sam da prikrijem očajanje, „znaš li gde je
tvoj brat?“

„U liftu?“
„Hmmm.“ Lea je stidljivo klimnula glavom. „Gde je mama?“
„Kasnije, Lea.“
Oboje ćemo plakati za Čarli. Prvo moram da spasem tvog
brata.
„Čula sam da je otišao dole“, rekla je.
 Pomilovao sam je po glavi, vlažnoj od znoja, i krenuo ka
teretnom liftu.
Dole? Molim te, molim te, samo da nije u podrumu.
Od tog trenutka sve se ubrzalo. Prvo sam pokušao da
razdvojim vrata lifta golim rukama. Na svu sreću, nisam
potrošio više od deset sekundi. Setio sam se gvozdene šipke koja
je virila iz gomile krša preko koje smo se popeli na putu ovamo,
ali postojala je opasnost da je neću naći dovoljno brzo u mraku.
Skinuo sam Tom Tomov am i zavukao metalnu dršku u
pukotinu između vrata. Aluminijum se savio, ali je bio dovoljno
jak da mi omogući da raširim pukotinu i uguram prste, a zatim i
stopalo u nju. Vrata su očigledno programirana da se otvore kad
se lift zaglavi, ali nisam mogao da priuštim osećaj olakšanja.
Konačno sam pogledao u okno lifta.
O ne... Video sam samo vrh teretnog lifta nekoliko metara
ispod mene.
Odista se spustio u podrum posle isteka ultimatuma.
U poplavljeni podrum!
Uskočio sam u okno nakon što sam zaglavio vrata psećim
amom. Doskočio sam tako nespretno da sam zamalo pao na lice.
O bože!
Vrh lifta je bio u vodi.
Jedan minut? Dva minuta? Koliko dugo dete može da zadrži
dah ispod vode?
Ubrzo sam opazio izvor vode. Dolazila je iz otvora koji je
neki pametni proizvođač instalirao za tehničare i hitne potrebe,
pri čemu mu sigurno nije palo na pamet da bi dete moglo da se
udavi u kabini.
Čuo sam kako Alina na spratu doziva pomoć mojim
mobilnim. Lako sam otvorio vratašca.
Prekasno, zakasnio sam! – pomislio sam iako je, kad se sve
uzme u obzir, dosad sve išlo iznenađujuće glatko.
Previše glatko!
Kroz vratanca je navirala voda, crna kao indijsko mastilo.
„Tobi?“, pozvao sam ga – iako to nije imalo nikakvog smisla.
Zaronio sam ruku u tamnu prazninu pod sobom i zastenjao kad
ju je voda obujmila kao ledeni rukav.
Nema smisla. Sve je bilo uzalud.
Grozničavo sam pretresao mozak u potrazi za drugim putem.
Nakratko sam hiperventilirao zbog pomisli na ono što ću
uraditi.
Snažno sam udahnuo i spustio se u ledenu vodu.

Dođe trenutak u kom se intenzitet hladnoće ne meri ni

Farenhajtovom ni Celzijusovom skalom već bolom. Zaronio sam
u ledenu vodu. Bezbrojni milioni najfinijih igala proboli su mi
kožu. Sve dublje sam tonuo, a one su sve više prodirale u moje
telo. Šok je bio tako ekstreman da sam izvesno vreme mislio
samo na sebe i svoje preživljavanje. Udario sam cevanicom o
nešto tvrdo pre nego što sam konačno dodirnuo pod teretnog
lifta.
Tobi?
Ispružio sam ruke i otvorio oči u nadi da ću osetiti ili videti
dečaka. Nisam bio te sreće.
Šta se dešava s davljenicima? Da li isplivaju na površinu? Ili
potonu? Plove li na leđima kao ribe?
Sva moja pitanja ostala su bez odgovora. Ponestajalo mi je
daha.
 Iako sam proveo samo nekoliko sekundi ispod vode.
Blagi bože, pomislio sam, nema šanse, gotovo je.
Pomislio sam da ću pući. Moja krv, vazduh preostao u
plućima – kao da su pritiskali telo iznutra. Proželo me je
najlepše osećanje, zato što sam konačno...
... konačno sam nešto dodirnuo.
Spustio sam se na dno ispustivši malo vazduha iz pluća.
Radovao sam se u sebi što nisam pogrešio.
Kosa, uši, usta – da, da, da, to mora biti lice.
Uhvatio sam dečakovu glavu. Povukao sam ga prema sebi.
Moje nade nadjačale su strahove prvi put posle mnogo, mnogo
sati.
Možda nije bilo uzalud. Možda ćemo svi uspeti...
Beži odavde!
Kad sam konačno pronašao Tobija, želeo sam samo da
pobegnem. Ali s nadom je stigla i iscrpljenost. Nisam spavao,
mučili su me i prošao sam kroz najteža iskušenja u životu.
Hladna voda crpila je ono malo energije koju sam posedovao.
Nisam znao da li je dečak u mojim umornim rukama živ, ali sam
osećao da mi puls slabi.
Badum, badum, badum...
Interval između otkucaja srca bivao je sve duži.
Moramo da izađemo odavde. Na svetlost i vazduh.
Uhvatio sam Tobija prilično nezgrapno oko brade. Nogama
sam se odbio o pod lifta.

Crno. Tamno. Ništa.

 Svetlo iznad glave – prokletstvo, da li je ikad bilo tamo? –
iznenada je nestalo. Zamalo da ispustim dečaka od šoka. Voda
se preobrazila u neprozirnu, uljastu tečnost. Više nisam znao na
koju stranu da krenem.
Gde je svetlo, dođavola? Gde su vratanca?
Gore, dole, levo, desno. Te reči izgubile su značenje. Bio sam
potpuno dezorijentisan.
Moja panika dostigla je krajnji stepen. To je možda bio
razlog za iznenadnu smirenost. Napetost se stišala, kao da sam
prešao kritični prag i odvrnuo sigurnosni ventil.
Ili možda davljenje ovako izgleda? Napisao sam članak o
tome. Iz razgovora sa preživelim davljenicima saznao sam da
strah ustupa mesto opijenosti, iako je trenutak u kom vam voda
puni pluća ekstremno zastrašujući.
Znao sam da ću uskoro doživeti to iskustvo. Neću moći da se
otmem nagonu da otvorim usta i duboko, duboko udahnem.
To slatko, neodoljivo osećanje. Poput zavisnosti, smrtonosna
droga kojoj se svesno predajemo.
Nogom sam dodirnuo konopac baš kad su ruke počele da
ispuštaju dečakovo telo.
Konopac? Odakle se, za ime božje, sad on pojavio?
Cimnuo sam ga slobodnom rukom. Iznenadio sam se kad nije
popustio. Ionako više nisam jasno razmišljao pa mi nije palo na
pamet da se zapitam da li je pričvršćen za pod ili tavanicu, iako
je to mogla biti kritična razlika između života i smrti. Zašto?
Zato što je to diktiralo pravac u kom bi trebalo da se dižem. Da
dižem sebe i Tobija Traunštajna, čije je telo iz časa u čas bivalo
sve beživotnije.
Migoljio sam se kao ronilac, izuzev što sam nosio teške
čizme, a ne peraja, a one su me vukle nadole.
Da li su me vukle dole?
 Jednom rukom sam se polako peo uz konopac.
Uz? Ili niz?
Krećem li se u pogrešnom pravcu? Ka smrti?
Otvorio sam oči. Nisam očekivao da ću videti išta u
mastiljavoj tami, ali činilo mi se da će mi glava pući, pa je to bio
više apsurdni refleks nego svesna odluka. Kao da sam
pokušavao da ujednačim pritisak preko očiju ili da filtriram
kiseonik iz ustajale vode. Tim više sam se iznenadio kad sam
uistinu nešto video.
Svetlost!
Da, tamo gore, na kraju užeta ugledah slabi zrak svetlosti.
Čudaci su sve vreme imali pravo, bila je moja poslednja
pomisao pre nego što mi je konopac kliznuo kroz prste. Ovo je
svršetak. Borimo se da pronađemo put kroz hladnu, tamnu
prazninu, ali, kad se sve završi, vidimo svetlost na kraju tunela.
Osmehnuo sam se i udahnuo. Duboko.

[55 MINUTA POSLE ISTEKA ROKA]

ALINA GRIGORIJEV

„Možete li mi, molim vas, reći šta se događa?“, pitala je Alina.

Čovek koji joj je previjao ruku nije se predstavio niti je išta
rekao.
„Izvinite, ali to mi nije dozvoljeno“, odvratio je. Njegov
iznenađujuće piskav glas odudarao je od krupnog tela.
Nije osetila ništa osim bolničareve šake na svojoj, ali to je
dovoljno da slepa osoba proceni nečiju telesnu težinu. Alina bi
na trenutak uhvatila nekog za zglob kad bi poželela da dobije
prvi utisak o njemu. U ovom trenutku fizički izgled gojaznog
muškarca koji ju je sprečavao da napusti kola hitne pomoći nije
je ni najmanje zanimao.
„Opustite se, još nisam završio.“
Popustila je pod pritiskom njegovih ruku i legla na nosila.
„Dođavola sa mnom, šta je sa ostalima?“
Šta je sa Zorbahom i dečakom?
Nije znala da li da bude besna ili zahvalna što nije morala da
gleda Stojine ljude kad su konačno pohitali da joj pomognu u
zgradi 77. Utisci u njenoj glavi, sećanja na te strašne minute
pored teretnog lifta, u potpunosti su se sastojali od zvukova i
mirisa.
Čula je kako se vrata lifta ponovo zatvaraju i kako
aluminijumska drška koju je Zorbah zaglavio između njih klizi
napolje glasno škripući i pada na pod. Svetlo se isključilo. Lea je
to potvrdila. Hrabra devojčica potiskivala je jecaje. Zorbah je za
to vreme bio potpuno bespomoćan u oknu lifta – zarobljen bez
alatki i svetlosti, na mestu koje je Alina mogla da zamisli samo
posredstvom sveprisutnih mirisa: ustajale vode, buđave cigle,
otpadaka i izmeta.
Njen strah narastao bi preko svake mere da je znala da je
Tobijev zatvor bio dugo poplavljen. Zamolila je Leu da ponovo
pritisne prekidač za svetlo – ali to više nije značilo Zorbahu, jer
nije moglo prodreti u okno lifta, iz kog nije bilo odgovora na
njene krike. Nije mogla da uradi isto što i Zorbah pre nje. Drška
Tom Tomovog ama bila je izvijena do neprepoznatljivosti. Nije
imala dovoljno snage da sama razdvoji vrata lifta. Ni Tom Tom,
ni Lea, ni opečena levica nisu joj bili od velike pomoći. Mogla
je samo da čeka i teši Leu. Zaronila je lice u kosu devojčice,
koja je drhtala od iscrpljenosti.
 Izgubila je osećaj za vreme, ali je bila sigurna da je pomoć
stigla prekasno.
Četiri policajca. Mnogo minuta prekasno.
Uleteli su u kuću gotovo istovremeno. Trupkali su čizmama
po stepenicama. Tutnjava je naglo utihnula kad su ugledali Leu.
Naređeno im je da uhapse Zorbaha, ali je pogled na živu
kidnapovanu devojčicu u Alininim rukama sve promenio.
Tada su počeli da mi veruju, zaključila je Alina, ali joj ta
misao nije donela nikakvo zadovoljstvo.
„Jesu li još ovde?“, pitala je bolničara, koji joj je zavijao
šaku.
Ili su odneseni?
Pretpostavila je da je čovek klimnuo glavom, pošto je osetila
blagi pokret.
Ili je odmahnuo.
„Prokletstvo, prestanite da postupate sa mnom kao s detetom
kome nije dozvoljeno da išta zna! Čula sam šta su rekli!“
To je gubljenje vremena – bili su mrtvi kad sam ih izvukao
napolje, rekao je policajac koji je pre pola sata pušio i
razgovarao o operaciji ispred ambulantnih kola. Davanje
veštačkog disanja plišanom meci moje kćeri imalo bi više
smisla.
Htela je da iskoči iz ambulantnih kola i da ga ošamari. Htela
je da drekne: Kako možeš da govoriš takve stvari, huljo?
Otvorio si vrata i propustio malo svetla unutra. Uskočio si u
okno i osvetlio vodu baterijskom lampom. Izvukao si ih napolje
užetom u koje su se zapleli – da, ali došao si prokleto kasno!
„Jeste li ikada imali posla s davljenicima?“, pitala je
bolničara koji je nameštao zavoj. Nekako je uspevala da
suspregne suze.
Potvrdno je zagroktao.
 Naređeno mu je da ne govori s njom ili je još bio previše
zbunjen zbog onog što se desilo.
„Koliko dugo...“ Alina je progutala knedlu. „Mislim, koliko
traje reanimiranje posle ovakve nesreće?“
Očigledno je zaključio da je na sigurnijem terenu. „Zavisi.
Jednom smo povratili čoveka posle dvadeset minuta, ali bilo je
to nešto izuzetno.“
„A šta bi bilo normalno?“
Pipala je zavoj na levoj šaci.
„Minut-dva.“
Minut-dva?
Zorbahu je trebalo najmanje dva minuta da stigne do okna
lifta. Samo bog sveti zna koliko dugo je Tobi bio pod vodom.
U stresnim okolnostima minuti lete kao zvezde padalice –
tako brzo da ih jedva primetite. Ali možda je ovo više podsećalo
na odlazak zubaru. Možda su se sekunde činile kao sati. Možda
je prošlo manje vremena nego što je strahovala.
Pozlilo joj je. Preživljavanje dvoje ljudi postalo je
jednostavni aritmetički problem, sabiranje vremena čiji je zbir
donosio sigurnu smrt. Zorbahu je trebalo dva minuta da uđe u
lift i još dva minuta bio je zaronjen u ledenu vodu. I izvučen je
posle još dva minuta...
To je predugo. Predugo je za dečaka, za Aleksa i –
najedanput joj je sinulo – i za nju. Aleks Zorbah imao je nešto
zajedničko s njenim vidom. Nije shvatala koliko joj znači dok ga
nije izgubila.
Nije trebalo da pokloni sat, rekla je sebi, nesposobna da
potisne ovu detinjastu misao.
Poklonio je svoje vreme...
Od plača nije čula kad je bolničar ustao. Snebivljivo je
pročistio grlo.
 „Znate li da svetski rekord u zadržavanju daha iznosi
sedamnaest minuta i četiri sekunde?“
Nagla provala osećanja bila je tako snažna da je Alina
pomislila da će se ugušiti.
„Postigao ga je Dejvid Blejn, profesionalni mađioničar i
kaskader. Podsećam vas da je pre toga dvadeset tri minuta
udisao čist kiseonik.“
Suze su joj tekle iz slepih očiju. Čitav svet se preobrazio u
trenutku. Polovi su promenili mesta, Nemačka više nije bila u
Evropi, Berlin je bio na drugoj planeti, a Alina više nije bila
ljudsko biće, postala je čista energija.
„Ipak, gotovo tri minuta bez ikakve obuke nije loše, zar ne?“
Pozitivna energija.
Skočila je na noge. Jedina preostala želja bila joj je da padne
u naručje vlasnika tog promuklog glasa koji je stajao ispred
zadnjih vrata kola hitne pomoći.
„Živ si?“, rekla je. Srećno se osmehivala kroz suze.
„Da, i sva sreća što ne možeš da vidiš kakva sam olupina.“
Zajedno su se nasmejali. Osetila je da se kola hitne pomoći
naginju dok se peo u njih.
„A Tobi?“
Osetila je da se Zorbah naglo zaustavio, naslonjena na ivicu
nosila na kojima je do malopre ležala.
Ne, molim te, ne.
Zarila je lice u šake.
„Bio je potopljen sigurno pet minuta, možda i duže.“ Pitala se
zašto Zorbah prosleđuje ovu zastrašujuću informaciju s takvim
spokojstvom. Zvučao je mirno, gotovo zadovoljno. „Dvaput su
ga zamalo izgubili, ali izgleda da je on žilav deran. Srce mu
ponovo radi. Još je u kritičnom stanju i moraće da provede neko
vreme u veštačkoj komi, ali doktori se nadaju da će se izvući.“
 Od tog trenutka ništa nije moglo da je zaustavi. Ispružila je
ruke i poslala oprez dođavola. Krenula je ka otvorenim
dvokrilnim vratima kola hitne pomoći i vrhu stepenica na
rasklapanje na kojima je Zorbah stajao. Glasno se nasmejala,
ushićena i ubeđena da će je prihvatiti ako se zatetura.
Aleks je živ. Oba deteta su bezbedna.
Bila je sigurna da će sve biti dobro. Ništa nije moglo poći
naopako.
Pogrešila je kao retko ko.

[7.27 UJUTRU, JEDAN SAT PO ISTEKU ROKA]

ALEKSANDER ZORBAH

Veoma retko nam uspeva da živimo samo u trenutku – bez

prošlosti i budućnosti, isključivo ovde i sada.
Mogu da se setim samo dva takva slučaja. Jedan sam iskusio
kad sam prvi put uzeo Džulijana u naručje. Drugi se desio kad
sam drhtavih kolena i obavijen toplim ćebetom čekao da me
Alina zagrli na stepenicama kola hitne pomoći.
To je bio trenutak mog najvećeg ushićenja i krajnje
iscrpljenosti. Samo minut ranije morao sam da se probijem
između zabrinutih doktora, koji su odbijali da sklone masku za
kiseonik s mog lica nakon što su me uspešno oživeli. Morao sam
da zaobiđem Stoju, koji je želeo da me upozna sa situacijom čim
su mi detektovali otkucaje srca.
Moje bronhijalne cevčice još su bile pune vode. Bila mi je
potrebna ozbiljna medicinska pomoć, kao i Tobiju, koji je
mnogo duže bio bez kiseonika. Zdravlje mi je malo značilo u
tom trenutku bezgranične radosti, baš kao i bezbrojna pitanja
koja su još vapila za odgovorom, kojima ćemo se pozabaviti čim
malo predahnemo.
Zašto Alina nikad nije videla u vizijama više od jednog
deteta? Zašto je mislila da je Tobi umro u skrovištu?
Poslednjih sati često sam se pitao zašto su njena misteriozna
„sećanja“ samo delimično tačna – neobično precizan rok, opis
bungalova – i zamalo nas odvukla na pogrešnu stranu u
ključnom trenutku:
Sve što sam ranije osetila bio je brod. Nije bilo ni fabrike ni
skladišta.
Čak ni pitanje zašto je Kolekcionar očiju izabrao da od svih
ljudi umeša mene u svoju igru, šaljući mi Alinu, upućujući me
do žene koja umire u podrumu i ostavljajući fotografije na stolu
pored majčinog uzglavlja – čak ni to više nije bilo važno. Nisam
ni želeo da saznam identitet Kolekcionara očiju otkad smo
izbavili njegove žrtve u poslednji čas. U ovom trenutku nije bilo
prošlosti i budućnosti. Nije bilo ničeg izuzev sadašnjosti.
Sadašnjosti u kojoj je Alina napravila grešku koja će sve
promeniti.
Nogom je zakačila podupirač nosila dok je žurila k meni.
Saplela se i instinktivno pokušala da održi ravnotežu.
Zateturavši se, slučajno je rukom pritisnula ručku na zidu pored
medicinskog ormarića. Povukla je defibrilator na pod i udarila u
metalnu policu.
Osmeh se povukao s njenog lica i suze su navrle.
„Tvoja ruka!“, povikao sam kao da to može pomoći i kleknuo
pored nje.
Tvoja leva ruka – koju si opekla!
Sigurno se naslonila svom težinom na nju, a ivica police
zarila se u meso kroz zavoj.
„Dobro sam“, rekla je kroz stisnute zube. Čelo joj je oblio
znoj. „U redu je.“ Bol kao da je navaljivao dok sam je grlio –
držao sam se za nju kao davljenik. Čuo sam kako ponavlja:
„Dobro sam.“ Htela je da kaže to još jednom, ali nije uspela.
Ionako joj ne bih verovao. Držao sam je uprkos njenom sve
većem otporu. Imao sam utisak da je krv u njenim venama
prestala da teče – da u naručju držim mramornu statuu, a ne
živog stvora.
„Nešto sam osetila!“, rekla je tiho.
Ne!
Zatvorio sam oči.
Nije u pitanju samo fizički kontakt... mogu da se setim samo
kad me boli...
Uzmakao sam od nje, drhtavih nogu.
„Šta si videla?“
„Tvoj telefon!“
Pogledao sam u čiviluk na koji su bolničari okačili Alininu
somotsku jaknu.
Zujanje je bilo sve glasnije.
„Šta je s njim?“, pitao sam ustajući.
„Ne odgovaraj“, zajecala je. Zarila je lice u šake. „Molim te,
ne odgovaraj.“

Cinici tvrde da umiranje počinje rođenjem. Ova surova misao

sadrži gram istine, kao i svaki ekstremni postulat. Svako
dostigne tačku u kojoj se život okončava i umiranje počinje; taj
beskrajno sitni ali logički, merljivi trenutak u kom
prekoračujemo nevidljivu granicu koja označava vododelnicu
našeg postojanja. Iza nje leži sve što smo nekad smatrali
budućnošću; ispred nje je samo smrt. Kod većine ljudi se ta
vododelnica nalazi u poslednjoj četvrtini linije života. Neki, na
primer, oni pogođeni smrtonosnom bolešću, stižu do nje i na
njenoj polovini. Gotovo niko ne prelazi vododelnicu znajući za
to. Tako malo ljudi može reći kada se vitalna faza njihovog
života prekida, a počinje umiranje. Ali ja sam jedan od njih.
Mogu tačno da vam kažem kad se to zbilo.
Počeo sam da umirem u tim kolima hitne pomoći onog trena
kad sam prislonio mobilni na uvo i čuo nervozni smeh svoje
supruge.
„Izvini što te zovem, ali veoma sam zabrinuta. Desilo se
nešto blesavo. Igrala sam žmurke s našim sinom i nigde ne
mogu da ga nađem.“
Tras!
Vrata kao da su se zalupila u najdubljim predelima moje
duše, odeljujući me od svega za šta sam ikada živeo.
O, bože, pomislio sam, i rekao to glasno.
„O, bože!“
Sve oko mene počelo je da se okreće dok sam izlazio iz kola
hitne pomoći kao omamljen.
„Kako sam mogao da budem tako slep?“
Toliko pitanja bez odgovora. Toliko potencijalnih odgovora.
Sve je imalo smisla, na strašan, grozomoran način.
„Prekasno je.“ Plakao sam u slušalicu, paralizovan
spoznajom da smo sve vreme gledali u pogrešnom pravcu.
Unazad, u prošlost.
Alina nikada nije mogla da vidi prošlost. Ništa od onog što
mi je rekla nije se desilo.
 Ne još.
Sapleo sam se ispred kola hitne pomoći i pao koliko sam dug,
licem na mokri šljunak. Borio sam se za vazduh. Pozlilo mi je
kad sam pojmio istinsko značenje nove spoznaje.
To će se dogoditi, sve to.
Istinski užas bio je preda mnom. Alina nikada nije gledala u
prošlost, već u budućnost!
„Ne idi u podrum, da li me čuješ?“, vikao sam u telefon dok
sam ustajao.
Gde je izlaz? Gde su moja kola?
„Ne idi u podrum!“, ponovio sam.
Ma koliko ludo izgledalo, moraću da se držim Alinine verzije
scenarija Kolekcionara očiju ako se moje najurgentnije maštarije
pokažu ispravnim – s jednim izuzetkom. Moram ubediti Niki da
po svaku cenu posluša moje upozorenje.
Ne silazi u podrum!
Nisam odustajao iako sam se zateturao kad su me kolena
izdala. Morao sam da se suprotstavim neizbežnom – onom što
sam prevideo, iako mi je sve vreme bolo oči. Čak ni kad je Niki
izrekla poslednje reči koje će joj preći preko usana. „Plašiš me,
dragi.“
Čuo sam zvuke borbe.
Muškarac sakriven iza podrumskih vrata. Napao ju je, slomio
joj vrat i odvukao je u vrt.
Zvuci su odgovarali scenariju koji je Alina opisala.
Počeo sam da vičem kad sam se setio drvene šupe u Nikinom
vrtu.

1
ALEKSANDER ZORBAH

Pitao sam se kako sam toliko dugo mogao da delam pod

uticajem tako fatalne zablude, kasnije (znatno kasnije), u
nekoliko kratkih trenutaka u kojima mi je koktel antidepresiva i
sedativa omogućio koherentno razmišljanje.
Alina nikada ni sa kim nije podrobnije razgovarala o svom
daru. Da je to učinila u manje haotičnim okolnostima, možda bi
mnogo ranije shvatila da nijedna pojedinost njenih vizija nije
mimo svake sumnje dokazivala da se seća prošlosti. U slučaju
najranije vizije – nesreće s nesavesnim vozačem – mislila je da
vidi sebe kako leži na asfaltu, ali zašto bi videla poslednju
devojčicu koju je pijanac pregazio? I šta se desilo sa studentom
kog je optužila da je silovao sestru. Taj slučaj je u policijskim
spisima! Počinio je incest bar još jednom pre nego što je oduzeo
sebi život, pa je Alina verovatno videla buduće silovanje, a ne
ono već počinjeno.
Slepi... Bili smo toliko slepi...
Vožnja od Ulice Grinau do Nikine kuće u normalnim
prilikama potrajala bi petnaest minuta. Stigao sam za deset, ali
sam zakasnio čitavu večnost.
Zatim sam joj slomila vrat. Zvuk je podsećao na lomljenje
ljuske jajeta. Umrla je na licu mesta.
Reči koje je Alina juče prozborila odjekivale su mi u ušima
kao jeftini stereo-efekat. Udario sam se po glavi i uključio radio
na najjače, ali ništa nije moglo da izbriše sećanje na prvi
razgovor na splavu.
Šta ste uradili s telom?
Odvukla sam je preko dnevne sobe do vrata terase, a odatle u
vrt. Napolju je bilo mnogo hladnije. Sneg mi je škripao pod
nogama. Ostavila sam je da leži pored baštenske ograde
nedaleko od šupice.
 Još jednom sam se pomolio bogu, u kog više nisam verovao,
preklinjao sam ga da me napravi budalom – niko ne može da vidi
budućnost, to je nemoguće – kad sam se, nekoliko sekundi
kasnije, vozio ulicom u kojoj sam živeo dvanaest godina s Niki.
Da se asfalt ispred mene razdvojio i progutao automobil,
mirnije bih reagovao – razume se, sa zadovoljstvom bih dočekao
da budem pošteđen onog što me je čekalo.
Šta se zatim dogodilo? Čuo sam svoje pitanje.
Nakon što sam joj stavila štopericu u ruku?
Nagazio sam gas do daske i pojurio ka kući na kraju ulice.
Otišla sam do šupe za alat... Načinjena je od drveta, a ne od
metala... Nešto je bilo na podu. Izgledalo je kao gomila krpa, ali
to je bilo drugo telo. Manje i lakše od ženinog, koje je ležalo na
travnjaku. Dečačić.
Džulijan!
Je li još živ?
Jato vrana poletelo je kad sam parkirao tojotu na prilaznom
putu.
Molim te, nemoj, dragi bože, molim te, nemoj. Ne dozvoli da
na današnji dan platim za grešku na nadvožnjaku.
Iskočio sam iz auta, ugrizao se za ruku da ne bih kriknuo, i
izgubio ravnotežu. Na obodima grada bilo je hladnije, tako da se
sneg duže topio. Okliznuo sam se na glatkom prilaznom putu.
Nešto se u meni nepovratno slomilo kad sam bubnuo o tlo.
Pao sam na sve četiri, ustao i potrčao u vrt, pored velikog
limuna na koji sam hteo da okačim ljuljašku. „Niki!“, prodrao
sam se iz sve snage, zabacivši glavu.
Niki!
Sve glasnije sam dozivao njeno ime, ali njene oči nisu
treptale, a usne se više nikad neće razdvojiti.
U tom trenutku sam poželeo da budem mrtav. Mrzeo sam
sebe što sam živ – mrzeo sam sebe što sam živeo životom koji je
bio jedna velika greška. Moja žena je platila, a moj sin će tek
debelo platiti...
Blagi bože, Džulijan!
Pogledao sam ka šupi. Reza je pomerena, a vrata širom
otvorena.
Odnela sam dečaka do automobila parkiranog na ivici šume,
iza vrtne ograde. Mislim da je bilo rano jutro, odmah nakon
izlaska sunca. Najedanput je ponovo bio mrak. Pomislila sam da
je vizija gotova. Dva crvena svetla zasijala su u prtljažniku
automobila. Spustila sam dečaka u njega.
Udario sam se dlanom po glavi, kao da pokušavam da se
rešim gorke istine.
Sećam se da sam neko vreme vozila uzbrdo. Prošli smo
nekoliko krivina. Automobil se zaustavio. Izašla sam.
Šta ste zatim učinili?
Ništa. Samo sam stajala i gledala.
Gledali ste?
Da. Odnekud mi se u rukama našlo nešto teško.
Jednom sam, nekada davno, kad je Džulijan bio beba, a ja
mislio samo kako da budem dobar otac, sedeo s njim na ovom
mestu. Ovde, gde me je agonija uma kidala na komade.
Privukao sam njegovu uspavanu glavu grudima – nežno, da
mu bude što udobnije. Gotovo na isti način držao sam Nikino
beživotno telo.
Kakve snove smo imali, kakvi planovi su nekada držali našu
malu porodicu na okupu, i kako brzo sam uspeo da ih uništim.
Izvukao sam štopericu iz Nikinih hladnih prstiju i ustao.
Hteli smo da ostarimo zajedno, ovde, u podnožju Derferblika,
osamdeset šest metara visokog brda na obodima Berlina,
načinjenog od krša s ruševina glavnog nemačkog grada
opustošenog ratom. Tokom sunčanih dana s njega se pružao
panoramski pogled na tri sela: Bonsdorf, Šenefeld i
Vasmansdorf. I naravno, na našu kuću i vrt.
Spustio sam pogled na telo ubijene supruge pa ga podigao ka
vrhu travnatog brda, u čijem su podnožju procvetale sve naše
nade.
Nisam bio siguran da li me suze varaju ili odista razaznajem
priliku muškarca čiji se dvogled blista na hladnom zimskom
suncu.

POSLEDNJE PISMO KOLEKCIONARA OČIJU

POSLATO MEJLOM S ANONIMNE ADRESE

Za: Teu Bergdorf thea@bergdorf-privat.com

Predmet: Poslednje reči...

Draga frau Bergdorf,

Mislim da će ovaj mejl biti poslednji koji ćete primiti od
mene za dugo vremena. Verujem da ste primetili da sam vam se
obratio s više poštovanja nego u prethodnim pismima, iako
sumnjam da će me vaše novine udostojiti istog poštovanja.
Vi me, uprkos spasavanju blizanaca, verovatno i dalje
smatrate monstrumom koji zaslužuje svoj nadimak. Grešite ako
mislite da sam s potpunom ravnodušnošću posmatrao scenu
dvogledom. Duboko sam se rastužio gledajući s moje
osmatračnice na brdu kako se Zorbah raspada u komade.
Srce mi se cepalo dok sam posmatrao nekog ko mi je toliko
drag u takvom stanju nakon što je uzeo mrtvu suprugu u naručje
– emocionalno slomljenog, naprečac ostarelog i lišenog životne
energije.
Aleksander Zorbah bio je moj mentor, otac kog nikad nisam
imao. Bio je moj primer za ugled, i ne samo na radnom mestu,
na kom sam se trudio da dostignem njegov polet i smisao za
humor. Čak sam pokušao da zaličim na njega po svojoj
spoljašnjosti. U tajnosti sam kupio odeću koju je najviše voleo –
odeću u kojoj sam snimljen kamerom galerije kad sam izlazio iz
Alinine zgrade.
Išao sam tako daleko samo da bih mu se približio, a sad je
sve upropastio. Zašto je, za ime sveta, držao oči tako čvrsto
zatvorene? Zar nije želeo da vidi bezbrojne tragove koje sam
ostavljao da bih mu ukazao na opasnu prirodu igre? Želeo sam
da ga upozorim da ne srlja bez razmišljanja. Priznajem da sam
želeo da se igram, ali ne s njim. Nije imao nikakvog razloga da
uskače u ovoj rundi.
Naravno, otvoren sam za zamerke, ali mi se ne može zameriti
da sam nepošteno vodio igru. Već sam vam pisao o tome, a sad
imate dokaz: držaću se pravila koja sam postavio. A ako ih
budem menjao, uvek ću to činiti u korist bezbrojnih protivnika.
U Zorbahovom slučaju sam dugo pre početka prve runde
njemu prepustio odluku o učestvovanju.
Glasovi na policijskoj radio-frekvenciji proizvedeni su
spravicom koju sam napravio pomoću nekoliko komponenti
koje se mogu pronaći u svakoj bolje snabdevenoj elektronskoj
prodavnici. Tu je i njegov novčanik, koji sam maznuo u
redakciji i podmetnuo na mestu zločina. Na njemu je bilo da
protumači znake. Da li su bili poziv da privede Kolekcionara
očiju pravdi da bi se oslobodio sumnje? Ili upozorenje da
povede računa o onome što je najvažnije u životu: porodici?
Zorbah se odlučio. Dao je prvenstvo svom radu nauštrb
dobrobiti svog deteta i krenuo u lov na mene. Postupio je kao svi
očevi čiju sam decu dosad sakrio. Čitavog života bili su u prilici
da biraju između zarađivanja novca i kurvanja i pružanja valjane
brige potomstvu. To su bili egocentrični i nemarni očevi poput
mog, koji je pijančio s ortacima dok smo se mi gušili u
zamrzivaču. Njegova sebičnost je mog mlađeg brata koštala
života, a mene zdravog razuma – takvi bi bar bili rezultati
psihoanalize. Naravno da je očigledno – spreman sam da to
priznam, da uvek reprodukujem svoje i bratovljeve životne
okolnosti: majku koju je neophodno ukloniti iz igre na samom
početku, oca koji zanemaruje potomstvo; skrovište u kom
vazduh traje četrdeset pet sati i sedam minuta i leš bez levog
oka, poput bratovljevog.
Provodim mnogo vremena na obezbeđivanju preciznog roka,
zato što bih prekršio pravila ako bi se učesnik ugušio pre isteka
ultimatuma. Bilo bi jednako nepošteno ako bi jedno dete imalo
više vremena od drugog. Moj brat je imao samo četrdeset pet
sati i sedam minuta vazduha na raspolaganju, i nimalo više. Više
bih voleo da koristim zamrzivač, ali je, avaj, gotovo nemoguće
izračunati koliko dugo bi neko preživeo u zapečaćenom
kontejneru. Neko ko hiperventilira u panici će brže iskoristiti
vazduh od nekog ko spava, a ja sam živi dokaz da dvoje mogu
da opstanu sa istom količinom kiseonika. Stoga je jedini način
za stvaranje gotovo identičnih uslova bio da uklonim vazduh iz
skrovišta u vreme koje sam odredim. Priznajem da moji napori
da ispumpam vazduh iz podruma bolničarkinog bungalova nisu
bili naročito uspešni. Sumnjam da bi se Zorbah i Alina ugušili
tamo, pošto nisam uspeo da načinim podrumski prostor u
potpunosti nepropusnim. Stoga sam se opredelio za drugi način
uklanjanja kiseonika iz skrovišta: poplavio sam ga.
Čujem kako govorite: Vi igrate bolesnu, užasnu igru. Moj
odgovor glasi: Igram poštenu igru.
Čak i žrtve imaju pravu priliku, kao što ste mogli da vidite u
slučaju malog Tobija.
 Nije morao da se napreže satima. Ne bi umro pre isteka
ultimatuma i da je ostao u koferu na točkovima i da nije uspeo
da pobegne iz drvenog kovčega; jednostavno bi zaspao. I nisam
mu ostavio one stvari da bih se perverzno naslađivao njegovim
zaludnim naporima. Novčić i šrafciger nisu bili posmrtni darovi.
Promenio sam scenario, pa su bili prava pomoć pri bežanju,
umesto suvišnih stvari koje su stajale na raspolaganju bratu i
meni. Tobi je, nažalost, dozvolio sebi da se bezrazložno
uznemiri kad je lift naglo propao nekoliko metara samo zato što
je cimnuo konopac. Da je zadržao pribranost i da se uspeo uz
njega, otvorio bi vratanca kroz koja se Zorbah provukao.
Tobi je propustio svoju priliku. Lift se malo kasnije – posle
četrdeset pet sati i sedam minuta – spustio u podrum. To je još
jedan dokaz moje velikodušnosti: nisam računao vreme koje
zdrava osoba može da izdrži pod vodom.
Šta je s Leom? Zašto ona nije bila u liftu? Očigledno je da
ništa niste razumeli ako me to pitate. Nisam zainteresovan za
zatiranje čitavih porodica. Ja sam preživeo test ljubavi u
detinjstvu, stoga je jednom detetu dozvoljeno da preživi.
Kiseonik u Leinom frižideru ne bi nikada nestao. Verovatnije je
da bi umrla od žeđi.
Igram pošteno, kako god vi gledali na to, i nikad nisam igrao
poštenije nego sa Zorbahom.
Upozorio sam ga. Svako moje upozorenje bilo je test,
priznajem, ali zar to ne važi za svaki greh u životu? Svaka
paklica cigareta preti nam smrću, ipak smo svesni njenog
opojnog sadržaja. Svako upozorenje je istovremeno iskušenje.
Kao Alina, moja slepa vizionarka, koju sam poslao na sastanak
sa Zorbahom, na njegovom splavu. Njegova majka otkrila mi je
to mesto. Ne lično, naravno, zato što ne može da govori.
Dnevnik na stolu pored njenog uzglavlja, iz kog joj je Zorbah
naglas čitao kad god bi našao vremena da je poseti, sadržao je
detaljan prikaz dana u kom su naišli na tajnu stazu kroz šumu.
Pozajmio sam knjigu kad sam posetio babu u sanatorijumu.
Moja baba svakako nije slučajno preseljena iz staračkog
doma u kom se s njom tako loše postupalo u sanatorijum u kom
i dan-danas leži Zorbahova majka. Postarao sam se da bude
premeštena u instituciju čiji pacijenti uživaju bolji tretman,
nakon što sam napisao članak. Katarina Vangal, bolničarka koja
je tako kriminalno zanemarivala moju baku, razotkrivena je baš
tamo, u sanatorijumu Park, i smesta otpuštena – mesecima pre
nego što ju je zaposlio nemarni šef osoblja. Dopustila je da moja
baba trune dok rane od ležanja nisu doprle do kosti. Izravnao
sam račune s njom tako što sam ušao u njenu kuću, uspavao je i
obavio plastičnom folijom. U to doba to je bio samo prijatni,
katarzični oblik osvete. Tek kasnije sam shvatio da je njeno
truljenje dobilo na značaju u kontekstu moje velike igre.
Kad su me Zorbah i Alina zamolili da proverim kaznu za
parkiranje, poslao sam ih u bungalov Vangalove. To je bio
mamac. Istovremeno sam izričito upozorio Zorbaha da ne ulazi
unutra. Išao sam tako daleko da mu to saopštim elektronskim
natpisom na vratima, koji sam promenio SMS-om.
I opet se našao pred izborom da nastavi ili odustane.
I opet je odlučio u korist igre i protiv svoje porodice. Iako mu
je dete bilo bolesno – iako je bio Džulijanov rođendan – ušao je
u mračnu kuću. Nije se poneo nimalo drugačije od svih drugih
očeva koji su mesecima zanemarivali decu, zaboravljali njihove
rođendane i nagonili ih da noćima razmišljaju o pitanju koje ih
je mučilo u samotnim posteljama: „Da li me tata još voli?“
Vidite koliko sam pošten? Povukao sam potez u korist svojih
progonilaca kad sam otkrio istinski motiv u mejlu poslatom na
Zorbahov kompjuter. Čak sam podmetnuo komad
inkriminišućeg dokaza pored uzglavlja njegove majke: foto-
montažu mog brata s ključnim tragom na pozadini! Na kraju
sam stao na put Šoleovoj kvarnoj igri i poslao Zorbaha natrag na
igralište.
Pitate se zašto sam sve to učinio? Odgovor je prilično
jednostavan: vaš odani Kolekcionar očiju ne želi da pobedi.
Verujem u ljubav – u ljubav očeva prema svojoj deci. Dajem im
priliku da je dokažu meni i čitavom svetu stavljajući ih na probu.
Srećan sam samo kad gubim! Zato pomažem protivnicima i zato
sam se postarao da se Zorbah lično pojavi u ključnoj završnici u
Ulici Grinau.
I ponovo je bio pred izborom na koju stranu da krene. Napred
ka uništenju ili ka kući i svom sinu, koji se nadao očevom
rođendanskom poklonu.
Holfort je pogodio jednu stvar: ja sam onaj koji testira, a ne
kolekcionar. Testiram ljubav očeva prema deci. Radim to iznova
u nadi da će doći do ishoda koji je drugačiji od onog koji sam
iskusio.
Sreća ili sudbina?
Pitanje koje me je uvek zanimalo neće mi dopustiti da se
smirim posle poslednjih događaja.
Da li je sreća ili sudbina udesila da Alina naleti na mene u
policijskoj stanici, gde je otišla da da izjavu o Kolekcionaru
očiju, samo nekoliko sati nakon što sam je unajmio kao
fizioterapeuta pošto sam istegao mišić vukući Traunštajnovu u
vrt?
Šta je slepa žena mogla da zna o Kolekcionaru očiju, čoveku
kog nijedan svedok s očinjim vidom nikad nije ugledao?
Morao sam da saznam to pre njenog razgovora s detektivom.
Stoga sam je uveo u praznu sobu za saslušavanje, gde sam
prikrio svoj glas, pretvarajući se da beležim njeno svedočenje.
Ljudi su s vremena na vreme provirivali, ali je neupućenima
moje „ispitivanje“ izgledalo kao savršeno normalna policijska
procedura.
Posle toga sam je poslao Zorbahu. Hteo sam da ga ponovo
testiram. Na osnovu dnevnika njegove majke znao sam kuda
odlazi kad želi da bude sam i kad mu je potrebno mesto za
razmišljanje. Zaključio sam da će otići tamo kad se uspaniči čim
sazna da ga policija traži. Mogao je da otera Alinu i ostane u
svom skrovištu. Još bolje, mogao je da ode do Džulijana i
proslavi s njim njegov jedanaesti rođendan.
I pored svega toga, moram priznati da saosećam sa
Zorbahovom smetenošću, koja ga je skolila kad je Alina otkrila
moj bizarni ultimatum.
Što više razmišljam o tome, sigurniji sam da mora postojati
logično objašnjenje za sve što se desilo. Šta kažete na ovo?
Bio sam umoran tog dana u Alininom ateljeu za fizioterapiju.
Kapci su mi se spustili dok sam čekao da me izmasira. Možda
sam zadremao, uljuljkan nežnim notama muzike za opuštanje.
Da li sam govorio u snu? Da li sam promrmljao broj?
Četrdeset pet sati i sedam minuta...
Alina je verovatno nedugo pre toga nešto čitala ili čula o
Kolekcionaru očiju. Stoga je razmišljala o tome kad je udarila
palac o urnu. Bol nadvladava sva druga osećanja. Naterao ju je
da zaboravi ono što je njena podsvest registrovala.
Četrdeset pet sati i sedam minuta.
Bizarni ultimatum.
Ali kako je mogla biti tako sigurna da sam baš ja zver koju
svi love?
Sreća ili vera?
Priznajem da ne znam. Nisam više siguran vladam li svojim
postupcima. Je li Alina videla unapred sled događaja ili mi je
samo dala ideju?
Ono što je sigurno jeste da sam prvobitno imao prilično
drugačiji plan za Džulijana. Zatim se pojavila slepa devojka,
koja je neprestano govorila o igri žmurke u kojoj dete nestaje. Ja
sam u toj priči pronašao nešto genijalno. Kakva analogija!
Kakav simbolizam! Kidnapovaću dete dok igra žmurke i
nastaviti igru na novoj, egzistencijalnijoj ravni! To će biti igra u
igri!
Prirodno je da sam do samog kraja imao ozbiljne rezerve
povodom izbora Džulijana za sledeću žrtvu, ali sam Zorbahovo
poslednje odricanje od sina, kad me je zamolio, mene od svih
ljudi, da mu odnesem sat, protumačio kao znak. Džulijan je
dotrčao do mene kad sam parkirao ispred Nikine kuće. Poznavao
me je – Zorbah me je jednom odveo tamo na večeru – pa mi nije
bilo nimalo teško da ga navedem da nagovori majku da igraju
žmurke. Ali nisam morao zato što su – priznajem da mi se to
činilo prilično jezovito – oni već bili usred partije! Iako sam mu
predložio da se sakrije u šupu za alat, u kojoj sam ga kasnije
uspavao, ne mogu da se otmem utisku da bi izabrao to skrovište
i bez moje intervencije. Ili da će Niki po svom nahođenju
izgovoriti upravo one reči koje joj je Alina ranije pripisala:
Izvini što te zovem, ali veoma sam zabrinuta. Desilo se nešto
blesavo. Igrala sam žmurke s našim sinom i nigde ne mogu da
ga nađem.
Je li sve ovo stvarno bilo unapred određeno, baš kao što je
Alina videla u svojoj viziji?
Ili je pak sve sreća, jer šta bi drugo majka mogla reći u
takvim okolnostima?
Ne znam šta da mislim zato što svaka mogućnost deluje
neverovatnije od prethodne. Jedino je sigurno da mi je Alinina
poslednja „vizija“ dala dobru ideju. Avaj, ne mogu ponovo
iskoristi dobri, stari lift, stoga isprva nisam znao gde da
odvedem Džulijana. Moj identitet je svima bio poznat pa je
pokretno skrovište ovog puta bilo mnogo logičnije. Brod, ali
onaj koji neće biti tako brzo pronađen.“
Znam šta mislite, ali setite se nalepnice na upravljačkoj tabli
babinog automobila: Lako ćete predvideti budućnost ako je sami
oblikujete.
Alina nikada nije mogla da vidi prošlost i sumnjam da može
uistinu videti budućnost. Ali na ovaj ili onaj način pomogla mi
je da stvorim obrazac budućih aktivnosti. Priznajem da mi
istrajavanje na njemu donosi ogromno zadovoljstvo.
Sreća ili vera?
Ne znam, ali zar to nije jedan od razloga zbog kojih igram
ovu igru? Da bih otkrio da li će očevi uspeti da izmene ono što
sam predodredio?
Da li će Zorbah ponovo uspeti? Da li će uspeti da spase svog
sina pošto mu je poznat moj plan akcije? Da li ću uspeti da se
odelim od Alininih predskazanja i utičem na vlastitu sudbinu?
Nisam siguran, ali ću saznati.
Vreme prolazi.
Igra je počela.
Dobro se zabavite.
Vaš
Frenk Laman
 PROLOG

ALEKSANDER ZORBAH

Zar vas nisam upozorio? Zar vas nisam upozorio na priče koje
se kao zarđale udice zabijaju sve dublje u um onima koji su
primorani da ih slušaju?
Perpetuum mobile... Priča koja nikad nije počela i koja se
nikad neće zavrišti zato što govori o večitoj smrti.
Usrdno vas savetujem da ne čitate dalje.
Ove stranice – bog sveti zna kako ste ih se dokopali – nisu
namenjene vama. Niti ikom drugom. Čak ni vašem najljućem
neprijatelju.
Rekao sam da govorim iz iskustva.
Pa, sad znate: priča o čoveku čije su suze tekle niz obraze kao
kapljice krvi, čoveku koji je prigrlio zgrčenu gomilu ljudskog
mesa koja je disala, živela i volela samo nekoliko minuta ranije
– priča koju ste upravo pročitali nije plod mašte.
To je moja sudbina.
Moj život.
Čovek u ovoj priči primoran je da shvati, baš kad je bol u
njegovom umu dostigao vrhunac, da je proces umiranja upravo
počeo. A taj čovek sam ja.

1
[46 SATI I 7 MINUTA DO ISTEKA ROKA]

Potraga je počela...
 ZAHVALNICE

Zahvalnice obično počinjem virtuelnim naklonom namenjenim

ljudima koji su najvažniji svakom piscu: vama, mojim
čitaocima. Ovom prilikom želim da pomenem neke od vas po
imenu zato što nikad nisam dobio toliko pomoći od čitalaca kao
pri pisanju ove knjige.
Čim sam 2009. godine tvitovao da će značajnu ulogu u mom
sledećem romanu igrati slepa fizioterapeutkinja, dobio sam neke
odgovore od slepih osoba upućenih u moj rad putem audio-
knjiga. Ponudili su mi pomoć u istraživanju – uglavnom sa
sledećim upozorenjem: „Knjige i filmovi puni su gluposti o
nama, molimo vas da ne ponavljate te greške.“
Najozbiljnije sam shvatio ovo upozorenje. Nagnalo me je da
ostanem u stalnom kontaktu sa slepim i delimično slepim
osobama.
Započeo sam istraživanje sastavljanjem pitanja za intervju
koji će mi pomoći da sprovedem preliminarno upoznavanje s
njihovim svetom, koji mi je bio izrazito nepoznat. Šta su
najčešći, pogrešni klišei o slepima? Kako oni sanjaju? Kako se
nose sa svakodnevnim životom pred kompjuterom, na telefonu,
dok peru veš... Izbor od njihovih odgovora možete naći na
www.sebastianfitzekde.
Lik Aline Grigorijeve zasnovao sam na stvarnoj osobi da bih
izbegao krupnije greške: na Majku Meju, koji je oslepeo zbog
nesreće u trećoj godini. Preporučujem vam da pročitate njegovu
biografiju iz pera Roberta Karsona Pravo napred: Istinita priča
o riziku, avanturi i čoveku koji se usudio da vidi (Rendom haus),
ako ova knjiga pobudi u vama zanimanje za njegov fascinantni
život. Mej je u detinjstvu vozio bicikl kilometrima bez pomoći,
bio je školski „čovek-lilihip“ i skijao nizbrdo 105 kilometara na
sat – što je svetski rekord za slepe! Njegova postignuća su
čudesna. U Alininom slučaju morao sam malo da ih umanjim,
jer niko ne bi poverovao u njen lik.
Predao sam relevantna poglavlja ove knjige grupi slepih i
delimično slepih ljudi da ih pročitaju pre objavljivanja.
Specijalnu zahvalnost dugujem Uveu Rederu, koji je
organizovao nekoliko grupnih telefonskih razgovora, i Dženi
Grulke, koja se dobrovoljno javila da naglas čita poglavlja svim
zainteresovanima. Povratna sprega s grupom omogućila mi je da
izbegnem neke greške. Na primer, pas vodič u nepoznatom
okruženju nikad ne bi dremao mirno, kao što sam ga opisao u
prvoj ruci. Otkrio sam da neki slepi ljudi koriste šminku i
sportske tetovaže. Takođe sam naučio mnogo o njihovim
strahovima, brigama i nepojmljivo nebrižljivom i bolnom
tretmanu kome ih ponekad izlažu osobe s vidom.
Za ova i bezbrojna druga vredna saznanja zaslužni su i
Fedora Ziman, Andrea Čeh, Petra Kluz, Ginter Solfrank, Kristin
Klok, Sare Vipig, Rosvita Vagerer, Nils Luitart, Helga Jeres,
Anke Madler, Nuri Girler, Andreas Hejster, Brigita Riger, Fani
Holc, Karin Šojlen, Johana Sopart i Viktorija Amvenjo.
Pomoć i ljubaznost pomenutih ljudi ostavile su snažan utisak
na mene. Naučio sam toliko zanimljivih stvari poslednjih
meseci, koje nisu mogle naći mesta u jednoj knjizi. To je jedan
od razloga zbog kog se poigravam idejom o pojavi Aline i
Zorbaha u drugom trileru.
Međutim, moram priznati da je osobi koja vidi poput mene
nemoguće da u potpunosti pojmi svet slepih. Verovatno nisam
uspeo da uklonim sve greške iz svoje priče (za koje, naravno,
snosim isključivu odgovornost), uprkos najintenzivnijem
istraživanju, satima dugim intervjuima i razgovorima,
eksperimentima u mračnim restoranima i činjenici da su moji
slepi konsultanti pročitali prvu ruku.
Do njih je došlo zato što je Igra žmurke čist plod mašte, a ne
udžbenik, i zato što „dar“ Aline Grigorijev pravi od nje
jedinstven slučaj. Nadam se da se u mojoj knjizi jasno vidi
koliko se divim i poštujem one koji upravljaju svojim životom
bez čula vida. Moje poštovanje prema njima raste sa svakom
napisanom reči.
Posebno bih želeo da pomenem Lizu Menti. Mlada dama od
šesnaest leta odgovorila je na sva moja pitanja o školskom
životu slepe tinejdžerke.
Pa, vreme je da predstavim ostatak bande. Ne znam kako je s
vama, ali mene većina zahvalnica podseća na odjavnu filmsku
špicu. Ne gledamo ih zato što u svakom slučaju ne znam imena
koja prolaze ekranom.
Uvek kažem pokoju reč o ljudima kojima nešto dugujem da
bih izbegao tako nešto. (Pominjanje u knjizi jeftinije je od
poziva na večeru. Sem toga, neke od budaletina od kojih crpim
inspiraciju nisu baš od onih s kojima biste voleli da budete
viđeni u javnosti – je l’ tako, Fruti?)
Počeću s mojim izdavačima. Moram još jednom naročito
istaći Hansa Petera Iblajsa i Beatu Kuckerc. Imaju nepogrešiv
osećaj za dobru priču i – nešto što nikad ne prestaje da mi pruža
naročito zadovoljstvo – predivne potpise. Onaj Her Iblajsa uvek
izgleda naročito privlačno na mojim ugovorima.
Još dva imena zaslužuju da budu odštampana ekstra boldom:
Karolina Grel i Regina Vajsbrod. Pripadaju mom uredničkom
timu snova. Napisale ste ravno 252 komentara za prvu ruku
(prebrojao sam ih), među kojima je bilo celih šest pozitivnih. Još
vas volim, što sigurno znači da imam mazohističku crtu. Hiljadu
puta hvala zato što ste još jednom uzdigle moju knjigu na najviši
nivo.
I odeljenje proizvodnje je ponovo prevazišlo sebe. Veliko
hvala, Sibil Dajcel...
Svake godine tržište bude preplavljeno s više od 100.000
novih naslova. Ako se moj bude našao blizu vrha ove gomile, to
ću dugovati dvema svetskim šampionima u umetnosti lobiranja
za knjige (čitaj: marketingu): Kerstin Rajce de la Maza i
Kritijanu Tešu.
Grozno pamtim imena, stoga vas molim da prenesete moje
pozdrave sledećim ljudima, kao zahvalnicu čitavom
Dremerovom timu: Suzani Klajn, Moniki Nojdek, Iris Has,
Andrei Bauer, Konstanci Treber, Nomi Rorbah, Georgu
Redžisu, Andreasu Tileu, Ketrin Englberger i Hajdi Bogner.
Frau dr Andrea Miler, žena koja me je otkrila (koja se
pridružila Dremeru), ne sme biti zaboravljena ni u kom slučaju, i
Klaus Kluge (koji još izigrava „odmetnika“;-)).
Moj spisak nezvaničnih pomagača se nastavlja.
Romane Hoke – ti si mi pronašao izdavača kad me je toliko
njih odbilo. Zahvalnost dugujem i ostatku tvoje ekipe u agenciji
AVA: Kristini Zil, Uveu Nojmaru, Klaudiji Bahman i Kaudiji
fon Hornštajn.
Iznenađuje me što se spisak mojih dobrih prijatelja ne
skraćuje od knjige do Zolt Bač, Oliver Kalkofe, Tomas Košvic,
Piter Prange, Dirk Štiler, Andreas Frutiger, Arno Miler, Johen
Trus i Ivo Bek me uprkos tome redovno zovu, ako ni zbog čega
drugog, onda zato što im nisam vratio DVD-ove ili zato što sam
preskočio posetu zubaru s neubedljivim izgovorom – je l’ tako,
Uli? (Urlike Hajncenberg, najbolji zubar na svetu!) Zahvaljujem
i Simon Jeger na predivnom glasu koji krasi moje audio-knjige i
Mihaeli Trojtler na fantastičnim naporima u Audible.de.
Zahvaljujem i Gerlinde, s kojom sam imao neka sjajna čitanja
i koja ima sve što je potrebno romanopiscu. Tvoja priča je sjajna
– krajnje je vreme da je staviš na papir. Samo napred, skači...
Zahvaljujem i Tomasu Zorbahu na divnom prezimenu koje
sam imao priliku da pozajmim i na nemerljivoj pomoći u
sprovođenju nekih ludih ideja s momcima i devojkama iz vm-
people-a. Uzgred, na fotografiji izgledaš jako dobro očuvano za
čoveka od pedeset šest!
Zahvalnost upućujem i Manuelu Raškeu, kog oduvek
predstavljam kao svoj mozak, ali koji izgleda mnogo lepše i
koji, ne moram ni da kažem, upravlja čitavim mojim životom.
(Pomenuću i Barbaru Herman u ovom kontekstu.)
Manu, ne smem da te hvalim koliko si zaslužila, ili će me
tvoj suprug Kal (nekadašnji trener Rokija Gracijana) nagurati u
vreću za udaranje kad se sledeći put sretnemo.
Dvoje ljudi koje je nemoguće izostaviti i koji su bili tu od
samog početka jesu Sabrina Rabov (žena za vas ako želite da se
nađete u novinama), i Kristijan Mejer (čovek za vas ako želite
da iz njih izađete).
Zahvaljujem porodici Ficek, Klemens, Sabini i Frajmutu –
pogodite ko je od njih moj otac? – na profesionalnoj, ali
prvenstveno emocionalnoj podršci. Porodica, ne bez razloga,
igra važnu ulogu u svim mojim knjigama; i ja sam, za razliku od
mojih junaka, dovoljno srećan da posedujem jednu koja je još
netaknuta. Ona, naravno, uključuje i Sandru, koja nastavlja da
deli život s ludakom koji će ućutati usred rečenice zato što mu je
još jedna ideja pala na pamet...
... hm... gde sam ono stao? O, da... policija!
Hvala vam, viši inspektori Ingo Ditrih i Mihaele Adamski, na
nekim fascinantnim uvidima u kriminalnu istragu.
 Konačno, moram da vam predstavim osobu koja mi je prva
dala ideju za Kolekcionara očiju: svog fizioterapeuta Kordulu
Jungblut, koja me četiri godine propušta kroz šijacu mlin za
mlevenje. Iznenađuje me posle svake sesije, s tačnim
dijagnozama mog života i psihe, koje je kako tvrdi „pročitala“ s
mog tela, dok me je masirala. Isprva me je zabavljalo kad mi je
rekla da sam u detinjstvu bio autsajder (a ko nije?) i da se
mnogo nerešenih sukoba još kovitla u meni (nemoj mi reći!). Ali
zatim sam pomislio: „Čekaj malo, ako puki fizički kontakt može
da joj da uvid u moju prošlost, šta bi se desilo da sam serijski
ubica? Da li bi mogla reći da sam ubio nekog u svom podrumu
neposredno pre masaže?“ I to je iznedrilo ideju. (Ne da siđem u
podrum, naravno, već da sednem za pisaći sto...)
Trebalo bi da dodam da mi je frau Jungblut, dok me je ne
tako davno masirala, rekla (nisam joj ništa rekao o Igri žmurke):
„Asfikcija igra važnu ulogu u tvom novom trileru, imam li
pravo?“ Objasnila je da je osetila kako mi ponestaje daha dok je
manipulisala mnome. Skidam ti virtualni šešir, frau Jungblut, i
jedva čekam sledeći termin!
Pa, sada ću završiti kao i obično, izražavanjem zahvalnosti
svim prodavcima knjiga i bibliotekarima koji su se postarali da
ova knjiga završi u vašim rukama.
Ako posle ovih maratonskih zahvalnica još imate energije da
mi pošaljete svoje mišljenje o mojoj knjizi, dostupan sam na
sledeće načine:
ichfandssuper@sebastianfitzek.de
(za komplimente, zahteve za autogramima,
ženidbene ponude itd.)

Ili:

kritik@wandertindenspamfilter.de
 (za kritike, komplimente itd.)
fitzek@sebastianfitzek.de
prirodno funkcioniše kao ono pre

Nastavite da čitate, sve najbolje

Sebastijan Ficek
 O AUTORU

Sebastijan Ficek rođen je u Berlinu. Radio je kao novinar i pisac

za radio i televizijske stanice u čitavoj Evropi. Njegovi romani
izuzetno su popularni, jedan je od najuspešnijih pisaca u
Nemačkoj. Sa prvim romanom postigao je neverovatan uspeh,
skinuvši Da Vinčijev kod sa prvog mesta nemačke top-liste.