UDC 821.163.41.09 Petković N.

Др Пре­драг Ж. Пе­т ро­вић

ПО­СВЕ­Ћ Е­НОСТ ЈЕ­ЗИЧ­КОМ БИ­ЋУ:

НО­ВИ­Ц А ПЕТ­КО­ВИЋ КАО ТУ­М АЧ СРП­СКЕ ПО­Е­ЗИ­Ј Е

Са под­јед­на­ком књи­жев­ном ком­пе­тен­ци­јом и ван­ред­ним стил­

ским уме­ћем Но­ви­ца Пет­ко­вић пи­сао је о свим умет­нич­ким из­ра­
зи­ма и об­ли­ци­ма срп­ског сти­ха: од на­род­не по­е­зи­је, пре­ко Ње­го­ша
и срп­ских ро­ман­ти­ча­ра, по­том аван­гар­ди­ста и мо­дер­ни­ста, до са­
вре­ме­н их пе­сни­ка с кра­ја про­ш ло­га ве­ка. Пет­ко­ви­ће­ве књи­ге у
ра­спо­ну од Ар­ти­ку­ла­ци­је пе­сме (1968) до пост­хум­но об­ја­вље­не На
из­во­ру жи­ве во­де (2010) пред­ста­вља­ју сво­је­вр­сну исто­ри­ју срп­ског
пе­сни­штва, мо­дер­но и ори­ги­нал­но те­о­риј­ски за­сно­ва­ну. Изванрeд-
ни хер­ме­не­т уч­к и дар за от­к ри­ва­ње тај­не за­п ре­те­не у ме­ло­ди­ји и
зна­че­њу је­зи­ка по­е­зи­је и об­ли­ка сти­ха во­дио је Но­ви­ц у Пет­ко­ви­ћа
ка ра­све­тља­ва­њу раз­ли­чи­тих сми­са­о­них ди­мен­зи­ја на­ше кул­т у­ре
и тра­ди­ци­је, пр­вен­стве­но ми­та и фол­к ло­ра. Пи­шу­ћи о аван­гард­ној
по­е­зи­ји Пет­ко­вић по­себ­ну па­жњу по­све­ћу­је фе­но­ме­ну је­зич­ке гре­
шке у по­е­зи­ји ко­ја от­к ри­ва ду­бље про­ме­не у мо­де­ло­ва­њу сли­ке
све­та у књи­жев­но­сти.
Кључ­не ре­чи: Но­ви­ца Пет­ко­вић, по­е­зи­ја, је­зик, стих, по­е­ти­ка,
ме­ло­ди­ја.

Про­шло је рав­но по­ла ве­ка од по­ја­ве пр­ве књи­ге Но­ви­це Пет­ко­ви­ћа,

Ар­ти­ку­ла­ци­ја пе­сме (1968). Већ ту Пет­ко­вић је за­цр­тао јед­но од кључ­них
усме­ре­ња свог књи­жев­ног ра­да – ту­ма­че­ње је­зи­ка по­е­зи­је и сми­сла по­ет­ског
чи­на. Два­де­се­так са­бра­них сту­ди­ја (о Мом­чи­лу На­ста­си­је­ви­ћу, Раст­ку Пе­тро­
ви­ћу, Вас­ку По­пи, Ста­ни­сла­ву Ви­на­ве­ру, Ми­ла­ну Де­дин­цу, Бран­ку Миљ­ко­
ви­ћу, Ива­ну В. Ла­ли­ћу, Бо­ри­сла­ву Ра­до­ви­ћу и др.) по­ка­за­ће се као ис­точ­ни­
це не са­мо не­ких те­ма ко­ји­ма ће Пет­ко­вић доц­ни­је ба­ви­ти, не­го и осо­бе­ног,
ана­ли­тич­ки суп­тил­ног и сми­са­о­но про­дор­ног при­сту­па књи­жев­но­сти. Ова
књи­га пред­ста­ви­ла је струч­ној јав­но­сти те­о­риј­ски и хер­ме­не­у­тич­ки про­фи­
ли­са­ног ту­ма­ча књи­жев­но­сти. По­ла­зе­ћ и од ста­ва да се су­шти­на по­е­зи­је
мо­ра пој­ми­ти из су­шти­не је­зи­ка и да моћ по­е­зи­је по­чи­ње и гра­ни­чи се са
је­зич­ким из­ра­зом, Пет­ко­вић је већ у сво­јој пр­вој књи­зи, а по­том и у ње­ном
852

дру­гом то­му, Ар­ти­ку­ла­ци­ја пе­сме II (1972) ис­та­као да сва по­ме­ра­ња уну­тар

вред­но­сти и зна­че­ња по­ја­ва пе­сник мо­же и мо­ра да ис­ку­си тек у је­зи­ку. За­то
се пе­сни­ку и ње­го­вом ту­ма­чу је­зик да­је као чу­вар сми­са­о­не ди­мен­зи­је ства­ри
ко­ју оне у не­ком исто­риј­ском тре­нут­ку мо­гу да има­ју за чо­ве­ка. Пе­сни­ко­ва
реч сто­га, ако хо­ће да бу­де де­ло­твор­на, мо­ра да се­же до чо­ве­ко­вог сми­сла
ко­ји се по­твр­ђу­је или не­ги­ра у оном жи­вот­ном об­зор­ју ко­је је исто­ри­јом
до­су­ђе­но. Изванрeдни хер­ме­не­т уч­к и дар за от­к ри­ва­ње тај­не за­п ре­те­не у
ме­ло­ди­ји и зна­че­њу је­зи­ка по­е­зи­је и об­ли­ка сти­ха во­дио је Но­ви­цу Пет­ко­
ви­ћа ка ра­све­тља­ва­њу раз­ли­чи­тих сми­са­о­них ди­мен­зи­ја на­ше кул­т у­ре и
тра­ди­ци­је, пр­вен­стве­но ми­та и фол­к ло­ра, али мо­ж да из­над све­га ка раз­у­
ме­ва­њу та­на­них ду­хов­них до­ж и­вља­ја пе­снич­ког би­ћа „ко­је у се­би но­си
бо­жи­ју искру, али не мо­же про­ник­ну­ти ко га је на овај свет по­слао и ко­ме
се на кра­ју вра­ћа“, ка­ко је за­пи­сао ту­ма­че­ћи тај­ну Ду­чи­ће­ве „стра­шне ме­ђе“
(Петк­ ов­ ић 2007: 85).
Пи­та­ња при­ро­де пе­снич­ког је­зи­ка Пет­ко­вић ће те­о­риј­ски нај­о­бу­хват­
ни­је отво­ри­ти у обим­ној на­уч­ној мо­но­гра­фи­ји Је­зик у књи­жев­ном де­лу (1975)
да­ју­ћи пре­глед лин­гви­стич­ких и књи­жев­них те­о­ри­ја од Хум­бол­та, По­теб­ње
и Ве­се­лов­ског, пре­ко Ја­коб­со­на, Ти­ња­но­ва и пра­шких струк­т у­ра­ли­ста до
се­ми­о­ти­ча­ра Лот­ма­на и Ус­пен­ског. То је, ме­ђу­тим, са­мо оквир за ана­ли­зу
је­зич­ке струк­т у­ре срп­ског сти­ха, од фо­но­ло­шке до син­так­сич­ке рав­ни, у
књи­жев­но­и­сто­риј­ском сле­д у од на­род­ног и Ње­го­ше­вог де­се­тер­ца до сло­
бод­ног сти­ха у по­е­зи­ји Вас­ка По­пе. Све­стра­но при­ме­њу­ју­ћи али и мо­ди­фи­
ку­ју­ћ и те­о­риј­ска ис­к у­ства се­ми­о­тич­ког при­сту­па књи­жев­но­сти, Но­ви­ца
Пет­ко­вић је у овој сту­ди­ји по­ста­вио те­о­риј­ске осно­ве свог про­у­ча­ва­ња по­
е­зи­је и уоб­ли­чио вла­сти­ти при­ступ про­бле­ми­ма је­зи­ка и ту­ма­че­ња књи­
жев­ног тек­ста. Јед­но од кључ­них пи­та­ња ко­је се у тој књи­зи раз­ма­т ра је
раз­ли­ка из­ме­ђу по­ет­ског и не-по­ет­ског дис­кур­са као и од­ре­ђе­ње при­ро­де
књи­жев­но­сти као дру­го­сте­пе­ног мо­де­ла­тив­ног си­сте­ма, ка­ко је на­звао Ју­ри
Лот­ман, у ко­јем се мо­де­лу­ју сви сло­је­ви стан­дард­ног је­зика. Но­ва ства­ра­лач­
ка ис­ку­ства од ру­ских сим­бо­ли­ста до ку­бо­фу­ту­ри­ста, ра­ди­кал­не про­ме­не
у на­чи­ну ор­га­ни­зо­ва­ња тек­ста, на­ро­чи­то ње­го­вог је­зич­ког сло­ја, по­ста­ви­ли
су пред те­о­ре­т и­ча­ре књи­жев­но­сти из­у­зе­тан за­да­так: не са­мо да об­ја­сне
аван­гард­не по­ступ­ке књи­жев­ног об­ли­ко­ва­ња не­го и умет­нич­ке по­ступ­ке
уоп­ште. По­што је лин­гви­сти­ка пр­ва ме­ђу ху­ма­ни­стич­ким на­у­ка­ма у про­
шлом ве­ку из­г ра­ди­ла ре­ла­тив­но ег­зак­тан ана­ли­тич­ки ме­тод, раз­г ра­ни­чи­ла
свој пред­мет пру­ча­ва­ња и ус­пе­ла да ко­ре­ни­то из­ме­ни сво­ју кла­сич­ну тер­ми­
но­ло­ги­ју ство­рив­ши мо­де­ран ме­та­је­зик, њен ути­цај на књи­жев­ну те­о­ри­ју,
ко­ја је на­сто­ја­ла да раз­ја­сни но­во­на­ста­ле про­ме­не у умет­но­сти, по­ста­је из­
у­зе­тан и да­ле­ко­се­жан. Ме­ђу­тим, за раз­ли­ку од лин­гви­сти­ке, ко­ја у је­зич­ком
тек­сту има свој ла­ко пре­по­зна­тљив и од­ре­дљив ана­ли­тич­ки обје­кат, књи­
жев­на на­у­ка ин­тен­зив­ни­је се ба­ви тек­стом као сми­са­о­ном це­ли­ном ко­ја се
ме­ња за­ви­сно од кул­тур­ног мо­де­ла, исто­риј­ске и књи­жев­не епо­хе. Ту­ма­че­
ћи по­е­зи­ју На­ста­си­је­ви­ћа, По­пе, Ма­ти­ћа или Миљ­ко­ви­ћа, Но­ви­ца Пет­ко­вић
по­ка­зу­је да ана­л и­за је­зи­ка књи­жев­ног де­ла сва­ка­ко мо­ра да има у ви­д у
 853

при­ро­ду са­мог го­вор­ног ни­за али, на­рав­но, и из­ме­не ко­је он тр­пи ка­да по­
ста­не књи­жев­ни текст. Ја­сно је да се оби­чан је­зик раз­ли­к у­ју од је­зич­ког
ни­за у књи­жев­ној струк­ту­ри, али по­те­шко­ће на­ста­ју он­да ка­да „тре­ба од­
ре­ди­ти ка­рак­тер и сми­сао из­ме­на и раз­ли­ка, ко­је се ме­ња­ју од јед­ног до
дру­гог књи­жев­ног ро­да и жан­ра, од јед­ног до дру­гог сти­ла и шко­ле, од
јед­ног до дру­гог пи­сца, од јед­ног до дру­гог књи­жев­ног тек­ста“ (Петк­ ов­ ић
1975: 16). По­ку­ша­ва­ју­ћи да од­ре­ди сми­сао тих од­но­са Пет­ко­вић за­к љу­чу­је
да из­ме­ђу је­зи­ка и пред­мет­ног све­та ни­че ме­ђу­свет по­ет­ских пред­ме­та. Тај
свет се кон­сти­ту­и­ше у је­зич­ком по­сре­до­ва­њу, али то не зна­чи да је он чи­сто
је­зич­ки или да се мо­же све­сти са­мо на је­зич­ко ства­ра­ла­штво, на ре­ли­зо­ва­
ње оних мо­гућ­но­сти ко­је је­зич­ки си­стем до­пу­шта а ко­је ни­су до­та­да би­ле
оства­ре­не ни у јед­ном го­вор­ном ак­ту. Ме­ђу­тим, „са­ма је­зич­ка ар­ти­ку­ла­ци­ја,
је­зич­ко сег­мен­то­ва­ње све­та, да­је му по­чет­ни ко­хе­зи­о­ни мо­ме­нат, без ко­га би
се он ра­суо” (Петк­ ов­ ић 1975: 473). Пој­му је­зич­ког ме­ђу­све­та, ко­ји је у на­у­ку
у је­зи­ку увео Хум­бол­тов след­бе­ник Лео Вај­сгер­бер, Пет­ко­вић ће се вра­ти­
ти у сту­ди­ји о Раст­ку Пе­т ро­ви­ћу, кон­ста­ту­ју­ћи да се из­ме­ђу пе­сник и све­та
на­ла­зи је­зич­ки ме­ђу­свет као „гу­ста мре­жа је­зич­ких зна­ко­ва ко­ја се те­шко
раз­ми­че“, на ко­ју су два­де­се­тих го­ди­на про­шло­га ве­ка усре­сре­ђи­ва­ли сво­
ју па­жњу на­ши пе­сни­ци, нај­пре у про­г рам­ским тек­сто­вима а он­да и у са­мој
по­е­зи­ји (Петк­ ов­ ић 2010: 165).
На по­чет­ку јед­не од нај­бо­љих сту­ди­ја ко­ја је у на­шој на­у­ци о књи­жев­
но­сти на­пи­са­на из обла­сти те­о­ри­је и исто­ри­је сти­ха, Ри­там и ин­то­на­ци­ја
у раз­во­ју срп­ског сти­ха (1985), Но­ви­ца Пет­ко­вић кон­ста­т у­је да „ако је у
про­у ­ча­ва­њу по­е­зи­је ишта ја­сно, он­да је ја­сно бар то да се мо­ра­мо ба­ви­ти
сти­хом“ (Петк­ ов­ ић 1990: 169). Тврд­ња на пр­ви по­глед јед­но­став­на и очи­глед­
на, то­ли­ко да се упра­во за­то и пре­ви­ђа (да па­ра­фра­зи­ра­мо јед­н у по­зна­т у
из­ре­ку – од пе­сме че­сто не ви­ди­мо сти­хо­ве), за­пра­во нас уво­ди у су­штин­ско
и за ту­ма­че­ње по­е­зи­је нај­те­же пи­та­ње – ка­ко об­ја­сни­ти при­ро­ду и спе­ци­фич­
ност сти­ха, од­но­сно ко­ји су то по­ступ­ци до­пун­ске (дру­го­сте­пе­не) ор­га­ни­за­
ци­је ко­ји чи­не да је­зик, за­пра­во го­вр­ни низ, у сти­ху зву­чи и зна­чи дру­га­чи­је
не­го у обич­ној, сва­ко­днев­ној упо­т ре­би. У исти мах, на­ве­де­на тврд­ња нај­са­
же­ти­је упу­ћу­је на Пет­ко­ви­ће­во про­у ­ча­ва­ње по­е­зи­је – мо­ж да се ни са чим
ни­је ба­вио с то­ли­ком ми­ну­ци­о­зно­шћу и хер­ме­не­у­тич­ком стра­шћу као што
је то стих. Са под­јед­на­ком књи­жев­ном ком­пе­тен­ци­јом и ван­ред­ним стил­
ским уме­ћем Но­ви­ца Пет­ко­вић, као ни­је­дан дру­ги наш ау­тор, пи­сао је о
свим умет­нич­ким из­ра­зи­ма и об­ли­ци­ма срп­ског сти­ха: од на­род­не по­е­зи­је,
пре­ко Ње­го­ша и срп­ских ро­ман­ти­ча­ра, по­том мо­дер­ни­ста и аван­гар­ди­ста,
до са­вре­ме­них пе­сни­ка дру­ге по­ло­ви­не про­ш ло­га ве­ка. Ње­го­ви Огле­ди о
срп­ским пе­сни­ци­ма (1998, дру­го до­пу­ње­но из­да­ње 2004.) уз књи­ге Сло­вен­ске
пче­ле у Гра­ча­ни­ци (2007) и По­е­зи­ја у огле­да­лу кри­ти­ке (2007) те пост­хум­но
об­ја­вље­ну На из­во­ру жи­ве во­де (2010) за­то пред­ста­вља­ју сво­је­вр­сну исто­
ри­ју срп­ског пе­сни­штва, мо­дер­но и ори­ги­нал­но те­о­риј­ски за­сно­ва­ну.
У по­ме­ну­том огле­ду о рит­му и ин­то­на­ци­ји у раз­во­ју на­шег сти­ха Пет­
ко­вић ће ис­та­ћи и то да „сва­ко рит­мич­ки усло­вље­но пре­гру­пи­са­ва­ње је­зич­ких
854

је­ди­ни­ца у сти­ху мо­же­мо схва­ти­ти као до­п ун­ску ор­га­ни­за­ци­ју ко­ја но­си
до­дат­ну ин­фор­ма­ци­ју“ (Пет­ко­вић 1990: 174). За­то је у сво­јим бри­ж љи­вим
ана­ли­за­ма увек ишао од ме­т рич­ких, син­так­сич­ких, ин­то­на­ци­о­них и рит­
мич­ких мо­ме­на­та сти­ха ка от­кри­ва­њу тих до­дат­них ин­фор­ма­ци­ја, ко­је укљу­
чу­ју и зна­че­ње пе­снич­ких сли­ка и њи­хо­во по­ре­кла у књи­жев­ном и кул­тур­ном
пам­ће­њу по­сре­до­ва­ном је­зи­ком. У том сми­слу Но­ви­ца Пет­ко­вић је­дан је од
пр­вих и рет­ких ту­ма­ча по­е­зи­је код нас ко­ји се, на тра­г у но­ви­јих сти­хо­ло­
шких ис­т ра­жи­ва­ња Та­ра­нов­ског и Га­спа­ро­ва, ба­вио пи­та­њем ка­ко од­ре­ђе­
ни ме­т рич­ки обра­сци има­ју моћ да за се­бе ве­жу од­ре­ђе­ну ко­ли­чи­ну чи­сто
књи­жев­ног зна­че­ња и књи­жев­не вред­но­сти. Ко­ли­ко је то зна­ча­јан фе­но­мен
за раз­у­ме­ве­ње про­ме­на у срп­ској по­е­зи­ји по­ка­зу­је при­мер Во­ји­сла­ва Или­ћа.
Ње­го­во рас­ки­да­ње са ро­ман­ти­змом и пре­ла­зак на ду­ги стих, на­ци­о­на­ли­зо­
ва­ни хек­са­ме­тар, у до­слу­ху је са ду­бо­ким про­ме­на­ма у те­ма­ти­ци ње­го­вих
пе­са­ма и но­вим од­но­сом пре­ма до­ма­ћем и европ­ском књи­жев­ном на­сле­ђу.
Пе­снич­ком ис­к у­ству Во­ји­сла­ва Или­ћа, као и ње­го­вом сти­ху, вра­ти­ће се
кра­јем два­де­се­то­га ве­ка Иван В. Ла­лић (о то­ме ау­то­по­е­тич­ки ка­зу­је у пе­сми
Во­ји­сла­вљев врт), по­нај­пре у збир­ци Пи­смо (1992) у ко­јој по­сто­ји и ци­к лус
пе­са­ма у во­ји­сла­вљев­ском хек­са­ме­тру, као и у сво­јој по­след­њој збир­ци Че­ти­ри
ка­но­на (1994), о ко­јој ће Но­ви­ца Пет­ко­вић за­пи­са­ти и сле­де­ће: „Раз­дво­је­ност
из­ме­ђу об­ли­ка и са­др­жа­ја у по­е­зи­ји не по­сто­ји, не­го јед­но ре­дов­но под­ра­
зу­ме­ва при­су­ство и уза­јам­ну за­ви­сност оно­га дру­гог. Ни ста­рин­ски ка­нон
не иде сам. Код Ла­ли­ћа га на­ла­зи­мо за­јед­но с оним са­крал­ним раз­у­ме­ва­њем
све­та ко­је га и са­зда­ло. У ње­га као у кон­т раст­н у под­ло­г у пе­сник упи­су­је
но­во чо­ве­ко­во ис­ку­ство, ис­пу­ње­но зеб­њом и не­ми­ром, у све­ту ко­ји смо ви­
со­ком тех­ни­ком под­јар­ми­ли, али је за­то он очу­хин­ски рав­но­ду­шан пре­ма
на­ма. Ка­нон та­ко по­ста­је нов, не пре­ста­ју­ћ и да бу­де стар. Об­но­вив­ши га,
Иван В. Ла­лић је об­но­вио и део на­шег оп­штег књи­жев­ног и кул­тур­ног пам­
ће­ња“ (Петк­ ов­ ић 2007: 191).
Ме­ђу­тим, не ме­мо­ри­ше је­дан об­лик сти­ха са­мо од­ре­ђе­не са­др­жа­је и
кул­тур­но­и­сто­риј­ско ис­ку­ство, не­го и спе­ци­фич­ну, из тра­ди­ци­је на­сле­ђе­ну
ме­ло­ди­ју. Ана­ли­зи­ра­ју­ћи Ди­сов члан­ко­ви­ти два­на­е­сте­рац и три­на­е­сте­рац,
Но­ви­ца Пет­ко­вић до­ка­зу­је да у њи­ма „про­го­ва­ра“ тра­ди­ци­ја и ме­ло­ди­ја
ту­жба­лич­ких на­род­них пе­са­ма, као што бо­га­ти обра­сци усме­не ли­ри­ке још
из­ра­зи­ти­је по­сто­је у На­ста­си­је­ви­ће­вом сти­ху. Ов­де је реч о пи­та­њу ко­је је
мо­жда из­над све­га оп­се­да­ло Пет­ко­ви­ће­ва ис­пи­ти­ва­ња при­ро­де срп­ског сти­ха
и ко­ме се стал­но вра­ћао још од сво­јих ра­них тек­сто­ва по­све­ће­них по­е­зи­ји
у књи­зи Ар­ти­ку­ла­ци­ја пе­сме – о про­бле­му ме­ло­ди­за­ци­је у књи­жев­но­сти,
од­но­сно об­ли­ко­ва­ња син­так­сич­ке ин­то­на­ци­је у про­зну или сти­хов­ну ме­ло­
ди­ју, при че­му, ка­ко је у не­ко­ли­ко на­вра­та ис­ти­цао, „по­ступ­ци ин­то­ни­ра­ња
и по­ступ­ци ме­ло­ди­за­ци­је озна­ча­ва­ју исту по­ја­ву за­ви­сно од стра­не са ко­је
се гле­да: са стра­не ин­то­на­ци­је ко­ја се об­ли­ку­је или са стра­не ме­ло­ди­је ко­ја
се тим об­ли­ко­ва­њем до­би­ја“ (Петк­ ов­ ић 2004: 178).
На­су­прот ме­т ру, ко­ји рит­мич­ки сег­мен­ту­је стих, ин­то­на­ци­ја да­је сти­
ху онај звуч­ни ток ко­ји ра­до упо­ре­ђу­је­мо са ме­ло­ди­јом у му­зи­ци. Упра­во
 855

за стих и сто­фу у ко­ји­ма ин­то­на­ци­ја над­ја­ча­ва ме­т рич­ки ре­гу­ли­са­ни ри­там

обич­но ка­же­мо да су ме­ло­ди­о­зни или му­зи­кал­ни, ка­кав је слу­чај са Ди­со­вом
пе­смом Мо­жда спа­ва или Стра­жи­ло­вом Ми­ло­ша Цр­њан­ског. Ме­ђу­тим, и
по­ред до­пу­сти­ве ана­ло­ги­је из­ме­ђу ме­ло­ди­је у му­зи­ци и кре­та­ње ин­то­на­ци­је
у сти­ху, му­зич­ка се­ми­о­за се, на­рав­но, раз­ли­ку­је од је­зич­ке. Док се у му­зич­
кој се­ми­о­зи то­но­ви ве­зу­ју у ме­ло­ди­ју ис­к љу­чи­во пре­ма сво­јим аку­стич­ким
осо­би­на­ма (ви­си­на, ду­жи­на, ја­чи­на), у је­зич­кој се­ми­о­зи кре­та­ње ин­то­на­ци­је
је функ­ци­он­лно – за­ви­си од зна­че­ња ре­чи ко­је по­ве­за­не у ис­каз фор­ми­ра­ју
од­ре­ђе­ни сми­сао. За­то је, ка­ко је у сво­јој сту­ди­ји о Ди­су ис­та­као Пет­ко­вић,
„сва је­зич­ка про­зо­ди­ја нео­дво­ји­ва од се­ман­ти­ке. Звук и зна­че­ње су као ли­
це и на­лич­је исте по­ја­ве“ (Петк­ ов­ ић 2004: 74). Сто­га се и о му­зи­кал­но­сти
ко­ју је Дис унео у срп­ски стих не мо­же го­во­ри­ти а да се при­том па­ж љи­во
не ис­пи­та осо­бе­ни пе­сни­ков од­нос пре­ма је­зи­к у, пр­вен­стве­но по­ме­ра­ња
ко­ја на­ла­зи­мо у зна­че­њи­ма ре­чи и уста­ље­ним син­так­сич­ким од­но­си­ма. Пет­
ко­ви­ће­ве ана­ли­зе је­зи­ка Ди­со­ве по­е­зи­је (ре­ци­мо ис­пи­ти­ва­ње од­но­са аген­са
и па­ци­јен­са у син­так­сич­кој струк­ту­ри Уто­пље­них ду­ша), пра­ће­не увек оп­шти­
јим те­о­риј­ским и по­е­тич­ким за­к љу­чи­ва­њи­ма, по­ка­зу­ју ко­ли­ко је у срп­ској
по­е­зи­ји по­чет­ком про­шло­га ве­ка да­ва­ње пред­но­сти ме­ло­ди­ји или му­зи­ци
сти­ха у ве­зи са про­ме­на­ма на­ста­лим у пе­снич­ком је­зи­ку и струк­ту­ри пе­снич­
ких сли­ка ко­је се од ја­сног све ви­ше окре­ћу ка на­го­ве­шта­ји­ма и слут­ња­ма.
На под­ло­зи Ду­чи­ће­вог и Ра­ки­ће­вог пар­на­сов­ског сти­ха ко­ји до­би­ја све из­ра­
зи­ти­је сим­бо­ли­стич­ке осо­би­не, Дис је рит­мич­ки са­став сво­га сти­ха учи­но
ела­стич­ни­јим, од­но­сно по­ве­ћао је удео сло­бод­ни­је во­ђе­не ре­че­нич­не ин­то­
на­ци­је на ра­чун ра­ни­је ди­сци­пли­нов­не ме­трич­ке сег­мен­та­ци­је. Уме­сто сло­
же­но гра­ђе­не и кон­т ро­ли­са­но во­ђе­не хи­по­так­се из сти­ха у стих и из стро­фе
у стро­фу, у Ди­со­вој по­е­зи­ји све че­шћа су на­бра­ја­ња, по­на­вља­ња, про­сто
ни­за­ња. На­спрам Ра­ки­ће­ве и Ду­чи­ће­ве, Ди­со­ва син­так­са је јед­но­став­ни­ја,
од­но­сно у њој пре­те­жу јед­но­став­ни­је ре­че­нич­не кон­струк­ци­је. У од­но­су на
њи­хо­ву, ар­ти­стич­ки од­не­го­ва­ну и по­ма­ло све­ча­ну и хлад­ну, Ди­со­ва ре­че­
ни­ца је бли­жа раз­го­вор­ној. Сво­јом опу­ште­ном ин­то­на­ци­јом спон­та­ног ка­
зи­ва­ња Ди­сов си­ме­т рич­ни два­на­е­сте­рац уда­ља­вља се од Ду­чи­ће­вог алек­
сан­д рин­ца, као на при­мер у пе­сми Уте­ха: „И траг јој не­ста­је, и сли­ка се
ства­ра: / Не­бо пла­во, ве­дро, као ње­но око, / По­глед ко­ји при­ча, те­ши, раз­
го­ва­ра, / по­и­ма и во­ли и гле­да ду­бо­ко.“ Вр­ху­нац му­зи­кал­но­сти Ди­со­ве и
срп­ске по­е­зи­је – пе­сма Мо­жда спа­ва у Пет­ко­ви­ће­вој ин­тер­пре­та­ци­ји от­
кри­ва у свом тро­чла­ном три­на­е­стер­цу ме­ло­ди­ју на­род­не ту­жба­ли­це, али и
јед­ног кру­га свад­бе­них пе­са­ма ко­је је за­бе­ле­жио Вук Ка­ра­џић. „Сав је Дис
ту, у ма­ло­ме”, пи­ше Пет­ко­вић по­во­дом ове пе­сме, „Tу је основ­ни тон ње­го­ве
по­е­зи­је. А ту се ја­сно ви­ди и ње­го­ва ме­ло­ди­ја по ко­јој га мо­жда и нај­лак­ше
пре­по­зна­је­мо. На­и­ме, основ­на осо­би­на ме­ло­ди­је члан­ко­ви­тог сти­ха, ко­ја је
са­да по­ја­ча­на, је­сте ње­но успо­ре­но кре­та­ње у ма­лим ви­син­ским ра­спо­ни­ма.
Она је мо­но­то­на и бла­го за­та­ла­са­на. И упра­во та­кву, успо­ре­ну, мо­но­то­ну и
бла­го за­та­ла­са­ну, на­ла­зи­мо је у нај­му­зи­кал­ни­јој ње­го­вој пе­сми“ (Петк­ ов­ ић
2004: 90). Сво­јом ме­ло­ди­јом сти­ха Ди­со­ва по­е­зи­ја ишла је у су­срет На­ста­
856

си­је­ви­ће­вој ма­тер­њој ме­ло­ди­ји као звуч­ној ли­ни­ји по­те­к лој из нај­ду­бљег

је­зич­ког, пе­снич­ког и му­зич­ког се­ћа­ња.
Пи­ш у­ћ и о аван­га­рд­ној по­е­зи­ји Пет­ко­вић по­себ­н у па­ж њу по­све­ћу­је
фе­но­ме­ну је­зич­ке гре­шке у по­е­зи­ји ко­ја от­кри­ва ду­бље про­ме­не у мо­де­ло­
ва­њу сли­ке све­та у књи­жев­но­сти. На­кон пар­на­со­ва­ца и сим­бо­ли­ста ко­ји су
стих уз­ди­гли на ра­ван пре­фи­ње­ног мај­сто­р­ства и ис­тан­ча­ног умет­нич­ког
уку­са, по­е­ти­ка аван­га­р­де, има­нент­на и те­о­риј­ска, до­во­ди у пи­та­ње го­то­во
сва на­че­ла по ко­ји­ма је са­та­вљан и вред­но­ван стих. „Не­зна­ли­ца и мај­стор
за­ме­ни­ли су сво­ја ме­ста: гре­шка је усто­ли­че­на“ (Петк­ ов­ ић 1984: 52). Зна­тан
део Пет­ко­ви­ће­вих сту­ди­ја по­све­ћен је упра­во оним срп­ским пи­сци­ма у чи­јим
де­ли­ма су огре­ше­ња о гра­ма­ти­ку и је­зич­ке стан­да­р­де нај­и­зра­зи­ти­ја – Ла­зи
Ко­сти­ћу, Ди­су, Стан­ко­ви­ћу, Цр­њан­ском, На­ста­си­је­ви­ћу, По­пи. Ту­ма­че­ћ и
при­ро­ду и раз­ло­ге тих огре­ше­ња ко­ји је до­та­да­шња кри­ти­ка че­сто озна­ча­
ва­ла и не­га­тив­но вред­но­ва­ла као не­пи­сме­ност, не­зна­ње и пе­снич­ке сло­бо­де,
Пет­ко­вић убе­дљи­во до­ка­зу­је да је реч о по­е­тич­ки про­ми­шље­ним по­ступ­
ци­ма ко­ји на спе­ци­фи­чан на­чин ар­ти­ку­ли­шу про­ме­не у мо­дер­ној књи­жев­
но­сти и до­жи­вља­ју чо­ве­ко­вог по­сто­ја­ња у све­ту. Још је Зо­ран Ми­шић у пред­
го­во­ру Ан­то­ло­ги­је срп­ске по­е­зи­је (1956) за­па­зио да „мо­жда из­гле­да чуд­но­
ва­то, али је це­ла исти­на да „не­са­вр­ше­ним“ сти­хо­ви­ма оби­лу­ју упра­во нај­
ве­ћи пе­сни­ци (...). Сви они ко­ји су има­ли не­што из­у­зет­но да ка­жу, ко­ји су
гр­ца­ли и ва­пи­ли у бол­ном уну­т ра­шњем гр­чу пред не­из­ре­ци­вим, сла­ма­ли
су се о пре­пре­ке ко­је им је је­зик по­ста­вио“ (Miši ­ ć 1983: XI­II). Пет­ко­вић ће
по­ка­за­ти да те је­зич­ке „не­са­вр­ше­но­сти“ и гре­шке за­пра­во из­раз но­вог ви­
ђе­ња све­та. У огле­д у Ди­сов је­зик, сли­ке и му­зи­ка сти­ха (2002) ин­верз­ни
од­нос из­ме­ђу су­бјек­та (аген­са) и објек­та (па­ци­јен­са) у Там­ни­ци или Нир­ва­ни
ни­је из­раз пе­сни­ко­ве не­пи­сме­но­сти и не­по­зна­ва­ња је­зи­ка, не­го упу­ћу­је на
из­ра­зи­то мо­дер­ни­стич­ки до­жи­вљај угр­о­же­но­сти де­цен­т ри­ра­ног су­бјек­та у
обе­сми­ш ље­ном све­т у. „Мр­тви­ло и пра­зни­на у ко­је пе­сник гле­да“ – ве­ли
Но­ви­ца Пет­ко­вић по­во­дом Ди­со­ве Нир­ва­не – пре­о­бра­ћа­ју се син­так­сич­ким
обр­том у „по­глед мр­тав и пра­зан ду­бо­ко“. И то је кључ­на Ди­со­ва ин­вер­зи­
ја, у са­мом је­згру ње­го­ве су­м рач­не сли­ке све­та, ко­ја му је омо­г у­ћ и­ла да
пр­ви код нас пе­снич­к и уоб­ли­чи чи­сто ни­шта­ви­ло под име­ном нир­ва­не“
(Петк­ ов­ ић 2004: 82).
Из­ра­зи­те је­зич­ке, пе­снич­ке и ствар­но­сне де­фор­ма­ци­је ја­вља­ју се и не­
ко­л и­ко го­д и­на ка­сни­је у Ли­ри­ци Ита­ке (1919) Ми­ло­ша Цр­њан­ског – од
из­вр­та­ња по су­прот­но­сти по­ве­за­них пе­снич­ких сли­ка и зна­ча­ња с ли­ца на
на­лич­је до обр­та­ња ле­стви­це вред­но­сти, па­ро­диј­ских по­ми­ца­ња и ка­ри­ка­
ту­рал­них пре­те­ри­ва­ња. Сли­ко­ви­то и ефект­но по­ла­зи­ште за ту­ма­че­ње ова­
квих по­сту­па­ка Пет­ко­вић ма­е­страл­но про­на­ла­зи у јед­ном огле­ду Вик­то­ра
Шклов­ског об­ја­вље­ном две го­ди­не на­кон збир­ке Ми­ло­ша Цр­њан­ског. На­
во­де­ћи од­ло­мак из Че­хо­вље­ве Бе­ле­жни­це о чо­ве­ку ко­ји де­це­ни­ја­ма по­гре­шно
чи­та нат­пис на јед­ној фир­ми све док јед­ног да­на, ка­да та­блу ски­ну, не по­ста­
не све­стан сво­је ома­шке, Шклов­ски ве­ли да је упра­во пе­сник тај ко­ји „ски­да
све фир­ме са њи­хо­вих ме­ста; умет­ник увек под­бу­њу­је ства­ри. Код пе­сни­ка
 857

се ства­ри бу­не од­ба­цу­ју­ћи са се­бе ста­ра име­на, и са но­вим име­ни­ма узи­ма­

ју и но­ви об­лик“ (П ет ­ко­вић 2004: 94). Ана­ли­зи­ра­ју­ћ и раз­ли­чи­те ти­по­ве
агра­ма­ти­за­ма у пе­сма­ма Ми­ло­ша Цр­њан­ског Пет­ко­вић раз­ви­ја ме­то­ду ту­
ма­че­ња ко­ја пра­ти ка­ко се у по­е­зи­ји оства­ру­је се­ман­тич­ко пре­ме­шта­ње,
из­вла­че­ње пој­ма из сми­са­о­ног ни­за у ко­ме се уо­би­ча­је­но на­ла­зи и по­том
ње­го­во, по­мо­ћу тро­па, пре­ме­шта­ње у дру­ги, по­ет­ски низ. „По­што му из­ми­
че ста­бил­на, урав­но­те­же­на сли­ка све­та, мо­дер­ни пе­сник да­је раз­би­јен, не­
у­са­гла­шен, ко­ле­бљив опис, што се од­ра­зи­ло и у син­так­си“ (Петк­ ов­ ић 2004:
114). Про­ме­не у син­так­си у те­сној су ве­зи са рит­мич­ким пре­у ­ре­ђе­њем сти­
ха што ко­нач­но иза­зи­ва и про­ме­не у са­мим знач­њи­ма ре­чи ко­ја у по­е­зи­ји
Цр­њан­ског по­ста­ју ко­ле­бљи­ва, ди­фу­зна, од­но­сно ете­рич­на. Рит­мич­ки раш­
чла­ње­на ре­че­ни­ца с по­к рет­ним чла­но­ви­ма и по­ја­ча­ном уло­гом про­зо­ди­је
омо­гу­ћа­ва­ла је из­ра­жа­ва­ње је­два ухва­тљи­вих пре­ли­ва у сли­ци и зна­че­њу,
на­го­ве­шта­ју и слут­њи, ко­ји пре­ла­зе гра­ни­це појм­љи­вог ис­ку­ства. Још из­ра­
зи­ти­је је­зич­ко мо­де­ло­ва­ње сли­ке све­та Пет­ко­вић от­кри­ва у пе­сма­ма Раст­ка
Пе­тро­ви­ћа. „Шта је, у ства­ри, ова не­ве­шти­на или све ве­ћа пу­ко­ти­на у пе­снич­
кој фор­ми?“ – упи­та­ће се по­во­дом Раст­ко­ве збир­ке От­кро­ве­ње – „Из­ве­сно
је је­ди­но да је она код пе­сни­ка нај­ду­бље уко­ре­ње­на у је­зи­ку; да је у по­чет­ном
или еле­мен­тар­ном ви­ду на­ла­зи­мо у нео­бич­ном ру­ко­ва­њу ње­го­вим фор­мал­ним
и се­ман­тич­ким чи­ни­о­ци­ма“ (Петк­ ов­ ић 2010: 140). Кроз раз­гра­ђе­ну син­так­су
Раст­ко­вих сти­хо­ва про­го­ва­ра­ло је ар­ха­ич­но кул­тур­но пам­ће­ње, ак­ти­ви­ра­не
су ста­ре сло­вен­ске сли­ке ко­је се­жу да­ле­ко у про­шлост, као оста­ци по­то­ну­ле
ми­то­ло­ги­је у ко­јој као је­дан од кључ­них прин­ци­па до­жи­вља­ја све­та по­сто­ји
пре­сли­ка­ва­њу те­ла и при­ро­де, те­ле­сног и не­бе­ског (ко­смич­ког). Кроз гу­сте
сло­је­ве пе­снич­ког је­зи­ка, све­сне и под­све­сне са­др­жа­је, све до из­ла­ска у под­
руч­је не­појм­љи­вог или за­ум­ног, пе­сник отва­ра пу­ко­ти­ну у је­зи­ку ко­ја се­же
до ар­ха­ич­ног, мо­де­лу­ју­ћи осо­бе­ну митoпоетс­ку сли­ку све­та.
Да­к ле, Пет­ко­ви­ће­ва раз­ма­т ра­ња пе­снич­ког је­зи­ка скре­ћу па­ж њу на
за­ни­м љив фе­но­мен упи­сан у кри­тич­ку ре­цеп­ци­ју и вред­но­ва­ње мо­дер­не
срп­ске књи­жев­но­сти. Упра­во ау­то­ри­ма у чи­јој се по­е­зи­ји и про­зи мо­же го­
во­ри­т и о на­гла­ше­ној му­зи­кал­но­сти, ту­ма­ч и су че­сто и да­нас скло­н и да
за­ме­ра­ју због ло­шег, не­ко­рект­ног је­зи­ка, на шта је, ка­ко смо већ ис­та­к ли,
сво­је­вре­ме­но ука­зао и Зо­ран Ми­шић.1 Не­до­вољ­на је­зич­ка кул­т у­ра по­ми­
ња­на је нај­пре код Бо­ри­са­ва Стан­ко­ви­ћа и Ди­са, по­том и код Цр­њан­ског,
На­ста­си­је­ви­ћа или Раст­ка Пе­т ро­ви­ћа. Сви ти ау­то­ри за­п ра­во су у ве­ћој
ме­ри од­сту­па­ли, хо­ти­мич­но или не­хо­ти­це, од пра­ви­ла на­шег, на по­чет­ку
ве­ка, још не­до­вољ­но ста­би­ли­зо­ва­ног књи­жев­ног је­зи­ка. Ме­ђу­тим, стан­дар­
ди­зо­ва­ни је­зик ни­је исто што и је­зик мо­дер­не по­е­зи­је ко­ја осло­ба­ђа но­ве

1 Уп. и ову Ми­ши­ће­ву оце­н у из­не­т у у пред­го­во­ру Ан­то­ло­ги­је срп­ске по­е ­зи­је: „Нај­
дра­го­це­ни­је му­зич­ко на­сле­ђе оста­ви­ли су нам пе­сни­ци чи­је је пе­ва­ње нај­ма­ње на­ме­тљи­во:
Бран­ко, Дис, Цр­њан­ски и Де­ди­нац. Њи­хо­ва ме­ло­диј­ска ли­ни­ја, чи­ста и сми­ре­на, јед­но­став­на
и ра­фи­ни­ра­на у исти мах, по­ни­кла је из нај­ду­бљих вре­ла на­шег је­зи­ка и са­чу­ва­ла се као јад­на
од рет­к их и рет­ко по­у­зда­них при­ме­ра кон­ти­н у­и­те­та у на­шој по­е­зи­ји“ (Miši
­ ć 1983: VII).
858

„је­зич­ке мо­гућ­но­сти“, ка­ко је то стра­стве­но твр­дио Ста­ни­слав Ви­на­вер. Те

но­ве мо­гућ­но­сти у срп­ском пе­сни­штву нај­ви­ше су се ис­по­љи­ле у На­ста­си­
је­ви­ће­вој по­е­зи­ји и про­зи у ко­јој ни ред ре­чи у ре­че­ни­ци, ни раш­чла­ње­ност
го­вор­ног ни­за, ни про­зо­ди­ја ни­је ви­ше „при­род­на“ већ обра­зо­ва­на по по­е­
тич­ким на­че­ли­ма „ма­тер­ње ме­ло­ди­је“. Упра­во у ту­ма­че­њу На­ста­си­је­ве­ће­ве
ли­ри­ке, ко­ја сво­јим за­го­нет­ним је­зи­ком по­ни­ре у све древ­ни­је сло­је­ве усме­не
пре­да­је, али и у сред­њо­ве­ков­но, хри­шћан­ско и ми­стич­ко ис­ку­ство, ис­по­љи­ла
се сва осо­бе­ност и те­шко до­сти­жна из­у­зет­ност Пет­ко­ви­ће­вог при­сту­па по­
е­зи­ји и кул­ту­ри, и то упра­во на пла­ну раз­ре­ше­ња суп­тил­ног од­но­са по­е­зи­је
и му­зи­ке.
Опи­су­ју­ћ и об­ли­ко­ва­ње ре­че­нич­не ин­то­на­ци­је и на­чи­не пре­у ­ре­ђе­ња
је­зич­ке про­зо­ди­је да би се до­би­ла ме­ло­ди­ја у сти­ху, Но­ви­ца Пет­ко­вић ис­
ти­че да све то још увек не зна­чи раз­у­ме­ти шта је ме­ло­ди­ја са­ма по се­би. Тек
у об­ја­шње­њу оно­га што је На­ста­си­је­вић на­звао „флу­ид­но би­ва­ње му­зи­ке“
до­ла­зи се и до то­га. По­јам „би­ва­ња“ че­сто се по­ја­вљу­је у На­ста­си­је­ви­ће­вим
есе­ји­ма, са ра­зно­ли­ким од­ре­ђе­њи­ма: „флу­ид­но би­ва­ње“, „чи­сто би­ва­ње“,
„ап­со­лут­но би­ва­ње“, „над­би­ва­ње“ и слич­но. Тај, уз ма­тер­њу ме­ло­ди­ју, сре­
ди­шњи по­јам На­ста­си­је­ви­ће­ве по­е­ти­ке, Но­ви­ца Пет­ко­вић до­во­ди у ва­зу са
„тон­ским зби­ва­њем“ о ко­јем пи­ше Едвард Хан­слик, осни­вач му­зич­ке есте­
ти­ке. Му­зич­ко ле­по, сма­т ра Хан­слик, на­ла­зи се је­ди­но у то­но­ви­ма и њи­хо­
вој умет­нич­кој по­ве­за­но­сти. „Сми­сле­ни од­но­си ме­ђу­соб­но при­влач­них то­
но­ва, њи­хо­во са­гла­си­је и опи­ра­ње, њи­хо­во од­ми­ца­ње и су­сти­за­ње, њи­хо­во
успо­ра­ва­ње и за­ми­ра­ње, то је оно што из­ла­зи пред наш ду­хов­ни по­глед и
сви­ђа се као ле­по“ (Петк­ ов­ ић 2004: 193). У од­ре­ђе­њу „флу­ид­ног би­ва­ња“ и
„ма­тер­ње ме­ло­ди­је“ На­ста­си­је­ви­ће­вог сти­ха Пет­ко­вић от­кри­ва ка­ко је код
овог пе­сни­ка ли­ри­ка све­де­на на чи­сто је­зич­ке мо­г ућ­но­сти ко­је се­ж у све
ду­бље у на­сла­ге ко­лек­тив­ног пам­ће­ња. Рит­мич­ким раш­чла­ња­ва­њем и пре­
у­ре­ђе­њем син­так­сич­ких струк­ту­ра, оним што је На­ста­си­је­вић звао „де­си­ме­
три­са­ње је­зи­ка“, срп­ска по­е­зи­ја је као ни­ка­да ра­ни­је, по­ни­ра­ла у све древ­ни­
је сло­је­ве усме­не пре­да­је, али и у сред­њо­ве­ков­но, хри­шћан­ско и ми­стич­но
ис­ку­ство са­чу­ва­но у је­зи­ку, оства­ру­ју­ћи до да­нас је­дин­ствен спој му­зич­ког,
пе­снич­ког и мит­ског. По­ка­зу­ју­ћи ко­ли­ко су про­зо­диј­ске осо­би­не јед­ног је­
зи­ка по­ве­за­не са осо­би­на­ма на­ци­о­нал­ног ме­ло­са и кул­т у­ре, Пет­ко­ви­ће­ва
ду­бо­ко по­све­ће­на ту­ма­че­ња На­ста­си­је­ви­ће­ве по­е­зи­је по­твр­ђу­ју да се пре­лаз
из по­е­зи­је у му­зи­ку на­ла­зи на ме­ђи где се су­сти­чу је­зич­ко­пе­снич­ка и му­
зич­ка по­ло­ви­на је­дин­стве­не ма­тер­ње ме­ло­ди­је. „Де­си­ме­три­са­њем“ је­зич­ких
и ло­гич­к их струк­т у­ра по­е­зи­ја уки­да ана­ли­тич­к у ста­тич­ност ра­зу­ма и у
ме­ло­ди­ји се отва­ра пре­ма „флу­ид­ном би­ва­њу му­зи­ке“.
Рав­но пет де­це­ни­ја де­ли нас од Пет­ко­ви­ће­ве пр­ве књи­ге. Ме­ђу ње­ним
есе­ји­ма на­шао се и је­дан из­ван­ре­дан за­пис о сред­њо­ве­ков­ним фре­ска­ма, о
Бо­го­ро­ди­ци Ље­ви­шкој и ми­ле­шев­ској ком­по­зи­ци­ји Ски­да­ње са кр­ста. Фа­
сци­ни­ран склад­ним и мир­ним об­ли­чи­ја­ма на зи­до­ви­ма на­ших ма­на­сти­ра
ко­ји, ме­ђу­тим, има­ју по­за­ди­ну од не­ми­ра, гр­ча и по­но­ра, два­де­сет­ше­сто­го­
ди­шњи Пет­ко­вић за­пи­сао је та­да и ове ре­до­ве: „Див­на игра ру­ку у ми­ле­
 859

шев­ском Ски­да­њу са кр­ста зби­ва се над без­да­ном бо­ла и смр­ти. Рас­цве­та­

ва­ју се ру­ке као жи­ви цве­то­ви, сво­јом игром да­ју нај­леп­шу ара­бе­ску у ко­јој
се укр­шта мир и не­мир, али тик до њих су два бол­на ока све­те же­не у зе­ле­
ној одо­ри, два пре­те­ћа отво­ра ни­ш та­ви­ла. Ето ту се де­ша­ва она ду­бо­ка
дра­ма умет­но­сти, и то је из­вор ње­не бес­крај­не ле­по­те, тај су­коб са ни­шта­
ви­лом, са смр­ћу, са бо­лом. И три­јум­фу­ју на тој фре­сци те пре­кра­сне, људ­ске
ру­ке, и три­јум­фу­је та див­на, крх­ка игра жи­во­та. А из­над ње“, за­вр­ша­ва
Но­ви­ца Пет­ко­вић, „ди­же се бол­на до­сто­јан­стве­ност, си­гур­ност и за­го­нет­на
хар­мо­ни­ја“ (Petk­ ov
­ ić 1968: 230). Ви­ше­де­це­ниј­ско Пет­ко­ви­ће­во про­у ­ча­ва­ње
књи­жев­но­сти мо­же се раз­у­ме­ти као ве­ли­чан­стве­ни на­пор да се раз­ре­ши та
за­го­нет­на хар­мо­ни­ја умет­нич­ког тек­ста, тог три­јум­фа људ­ских ру­ку над
ни­шта­ви­лом и смр­ћу, на­пор да се пој­ми она ле­по­та ко­ју нам је­ди­но умет­ност
мо­же да­ти.

ИЗ­ВО­РИ И ЦИ­ТИ­РА­Н А ЛИ­ТЕ­РА­ТУ­РА

Пет­ко­вић, Но­ви­ца. Је­зик у књи­жев­ном де­лу. Бе­о­г рад: Но­лит, 1975.

Пет­ко­вић, Но­ви­ца. Од фор­ма­ли­зма ка се­ми­о­ти­ци. Бе­о­г рад: БИГЗ, 1984.
Петк­ ов­ ић, Но­ви­ца. Огле­ди о срп­ским пе­сни­ци­ма. Дру­го, до­пу­ње­но из­да­ње. Бе­о­г рад:
Дру­штво за срп­ски је­зик и књи­жев­ност Ср­би­је, 2004.
Петк­ ов­ ић, Но­ви­ца. Сло­вен­ске пче­ле у Гра­ча­ни­ци. Бе­о­г рад: За­вод за уџ­бе­ни­ке, 2007.
Петк­ ов­ ић, Но­ви­ца. По­е­зи­ја у огле­да­лу кри­ти­ке. Но­ви Сад: Ма­ти­ца срп­ска, 2007.
Петк­ ов­ ић, Но­ви­ца. На из­во­ру жи­ве во­де. Бе­о­г рад: За­вод за уџ­бе­ни­ке, 2010.
*
Mi­šić, Zo­ran. An­to­lo­gi­ja srp­ske po­e­zi­je. Če­t vr­to iz­da­nje. Be­o­grad: No­lit, 1983.
Pet­ko­vić, No­vi­ca. Ar­ti­ku­la­ci­ja pe­sme. Sa­ra­je­vo: Svje­tlost, 1968.
Petk ­ ić, No­vi­ca. Ar­ti­ku­la­ci­ja pe­sme II. Sa­ra­je­vo: Svje­tlost, 1972.
­ ov

Pre­drag Ž. Pe­t ro­vić

NO­VI­CA PET­KO­VIĆ AS AN IN­TER­PRE­TER

OF SER­BIAN PO­E­TRY

S u m ­m a r y

Pro­fes­sor No­vi­ca Pet­ko­vić de­ve­lo­ped a re­cog­ni­za­ble in­ter­pre­ti­ve met­hod for un­

der­stan­ding in­no­va­ti­ve trends in mo­dern Ser­bian po­e­t ry, from La­za Ko­stić to Vas­ko
Po­pa. In his first bo­ok, The Ar­ti­cu­la­tion of a Po­em (1968), not only did es­says on avant-
gar­de po­ets pre­do­mi­na­te, but each text ma­ni­fe­sted Pet­ko­vićʾs stri­ving to pro­ceed from
in­ter­pre­ting col­lec­ti­ons of po­e­t ry and in­di­vi­dual po­ems to­wards pon­de­ring cer­tain the­
o­re­ti­cal and ge­ne­ral her­me­ne­u­ti­cal is­su­es. In his bo­oks Es­says on Ser­bian Po­e­tics (1990)
860

and Es­says on Ser­bian Po­ets (2004) Pet­ko­vić in­ter­prets the po­e­t ry and po­e­tics of our
po­ets by pro­vi­ding a de­ta­i­led in­sight in­to the struc­tu­re of the­ir ver­se from the per­spec­ti­ve
of me­t re, rhythm and in­to­na­tion.

Уни­вер­зи­тет у Бе­о­г ра­д у

Фи­ло­ло­шки фа­кул­тет
Ка­те­дра за срп­ску књи­жев­ност са ју­жно­сло­вен­ским књи­жев­но­сти­ма
Сту­дент­ски трг 3, 11000 Бе­о­г рад, Ср­би­ја
pe­dja611@yahoo.com