Professional Documents
Culture Documents
Садржај
ФАНТАСТИЧНЕ БАЈКЕ
• Ратар
• Гатар
• Златна ципелица
• Летећа лађа
• Зима, глад и суша
• Сунце, зима и ветар
• Злидњи
• О сиромашном момку и царевој кћери
• Златокоса Јалена
• Бајка о лепотици и злој жени
• Чаробне гусле
• О мразу
• О војнику и Аптеју
• Кирило Кожемјака
ИСТОРИЈСКЕ ЛЕГЕНДЕ
• О Устиму Кармаљуку
• Кармаљук и зла пани
• Кармаљук и сиромашна удовица
• О Олекси Довбушу
• Како је Олекса отишао у одметнике
• Олексина младост
• Довбуш – борац против неправде
• Како је Довбуш проверавао своје момке
• Како је Довбуш једном изнео храст на брдо
• Довбушева награда
• О Запорошцима
• Див камење
• Кијевска златна капија
СЛИКЕ ИЗ ЖИВОТА
С. Петковић
Украјинске бајке
Ако је тачно да богату народну литературу има народ који има богату
прошлост, онда није никакво чудо што је украјинска народна књижевност
толико бујна. Два чиниоца – географски положај и привредна богатства –
учинили су Украјину метом многих ратних похода и поприштем битака и
освајања, чиме су исписане многе светле и тамне странице историје
украјинског народа, а истовремено дати подстицај и теме народном
стваралаштву.
Док је током идућих векова руска држава, мада изложена честим нападима
непријатеља, јачала и учвршћивала царско самодржавље, дотле је Украјина
проживљавала тешку судбину. Велики део земље пао је под пољску власт,
а пољске спахије угњетавале су народ не само економски већ и национално
и верски. Најборбенији сељаци су одлазили испод непријатељског јарма и
постајали слободни људи, козаци. Густе шуме скривале су устанике и
омогућавале да воде дуготрајни народни рат против пољских освајача.
Још један велики историјски догађај, који је потресао Украјину, био је рат
између Шведске и Русије. Пошто је потукао Пољаке, шведски краљ Карло
XII напао је на Русију рачунајући на сарадњу украјинског хетмана,
издајника Мазепе. У пресудној бици код Полтаве руске снаге под
заповедништвом Петра Великог победиле су и протерале Швеђане.
Тек 1793. готово све украјинске земље ушле су у састав руске империје. И
тада су поједини руски цареви, нарочито Катарина II, покушавали да врше
насилну русификацију Украјине, гушећи украјински језик и књижевност,
док је феудални систем тешко притискивао сељаке, тако да је тек после
октобарске револуције, у оквиру Совјетског Савеза, украјински народ
доживео националну равноправност и социјално ослобођење.
Ратар
Био једном један тако богат пан да је могао купити, можда, и десетак села,
и беше у тог пана много земље. Али, ма колико да је тражио, не могаде да
нађе човека који би добро познавао ратарство. И ево, дође му једном неки
сељак, па рече:
– Радио сам, пане, доста за вас, сада ми дајте плату, па да идем својим
путем.
Пан пристаде. А тај коњ не беше обичан: када би он у рату стао да јури
међу непријатељима, могао је све да их изгази, и никакав метак и никаква
сабља нису га хтели. Само, то нико осим ратара није знао. Узе ратар коња,
захвали пану и одјаха. Јахао је, тако, јахао, док не стиже у једну тако
мрачну и велику шуму, да бог сачува! Види он – стоји у шуми мала кућа.
Уђе ратар у кућицу и угледа тамо једну стару бабу, сву пожутелу, па је
запита куда је он то забасао. Заклима старица главом и одговори му:
– Па, сад, нек буде како бог хоће! – рече сељак и остаде у тој кући.
– Помози ми, добри човече, преноћи бар три ноћи у кући, а ја ћу те богато
наградити и научићу те како да се заштитиш.
– Узми овај крст, иди у собу и оцртај њиме круг око себе, затим узми крст
у руке и седи; а ако вештице долете, ти се не плаши.
Узе ратар крст, оде у другу собу, учини као што му је старица казала и
седе. Одједном, нешто захуја изнад куће и унутра улете једна вештица, за
њом друга, трећа – накупи их се тако много да све нису могле ни да стану у
кућу; играју вештице, вичу, пљескају рукама, трче око ратара, али ниједна
не може да пређе преко круга. Залети се, тако, нека вештица, дотрчи до
круга – и одскочи унатраг; и што год да су покушавале, ништа му нису
могле. А онда већ и петао на старичиној кући запева: "Ку-ку-ри-ку!"
Вештице тако појурише кроз прозор да се цела кућа затресе. Прекрсти се
ратар и оде старици у собу. А ова се много обрадова кад га угледа:
Преноћи ратар у тој кући још две ноћи, а онда му старица каза:
– Хвала ти, добри човече, што си ми у великој невољи помогао, јер мени је
теже да ту седим, ја сам више грешила. Ево ти овај мач-самосек, па ако ти
се деси да ратујеш, само реци: "Мачу-самосеку, прихвати се!" – и он ће
уништити целу војску. Даћу ти још један савет: када се ожениш, не
поверавај својој жени ништа важно док не прође седам година и седам
недеља.
– Одведите ме цару!
– Иде.
– Ја ћу га, ако ми бог помогне, сатрти, само, шта ћете ми дати за то?
Цар даде све што је ратар тражио, а овај затим седе на коња и одјаха.
Стиже ратар ван града, и угледа – стоји велика војска, тако силна и велика
да јој се крај не види. Тад он викну:
Мач полете изнад глава и стаде да их сече једну за другом, а коњ јурну
усред војске, па поче и он да гази копитима. Целу војску побише.
Ратар је много волео своју жену, а и она њега. Прођоше три године. Поче
жена да испитује ратара чиме он то тако убија непријатеље. Не издржа
ратар и рече јој. А непријатељ није мировао – поче да поткупљује и
наговара ратареву жену да каже у чему лежи снага њеног мужа. И она се
полакоми на велике паре, украде мач-самосек, а мужу подметну други; али
коња није могла да украде, муж га је чувао као зеницу свога ока, чак је и
спавао заједно с њим.
Мач – ништа! Зачуди се ратар, па кад га мало боље погледа, виде да то није
његов мач; досети се како је онај његов могао да нестане и горко заплака.
Али, шта је могао да учини? Мач-самосек је већ секао његову војску. И
ево, долете мач и до ратара и одсече му главу. Тада се коњ страшно
разљути што су му убили господара, поче да бесни и поби целу војску, а
онда приђе ратаревом телу и стаде поред њега. Превезе цар ратарево тело у
град и спремаше се да га сахрани, кад се ту појави једна старица са
иконицом и рече:
Пустише старицу, а она спусти иконицу у воду, па онда том водом попрска
ратара. И овај оживе. Каза му тада старица:
Разуме се, то нико није знао. Али једном га срете неки деда.
– Хоћу – рече деда – научићу те, само ћеш морати целу годину дана да
радиш овај посао који ти ја одредим. Кад одрадиш, научићу те. Ако ли не
будеш радио како ваља, нећу те научити.
И поче сељак да ради код тог деде. Морао је да ложи једну пећ која није
смела да се угаси. Деда му даде два коња и рече:
– Са овим коњима ћеш довозити дрва, а коње ћеш хранити угљем. Само,
пази! Пећ не сме да се угаси. Ако се и за часак угаси, сав твој рад је
пропао.
– Не храни нас само угљем, дај нам бар мало сена, па ћемо и сами изаћи на
крај с дрвима.
Положи им он сена, и гле! – раније је возио дрва, душом није могао да
дане, а сада довози по мало, одмара се, а пећ гори и не гаси се. Одслужи
сељак, тако, годину дана, па оде по плату.
Пошао сељак, ишао, ишао, па угледа крај пута једну гостионицу. "Ту ћу",
помисли, "да преноћим." Утом зачу – седи гавран и гракће:
Сељак то чу, па не сврати у гостионицу, него настави пут. Иде он даље, кад
ето му у сусрет неки човек вози кола.
– Здраво!
– Здраво!
Зауставише се они, и тек што легоше да спавају, кад надничар зачу како
пас, који све време трчаше за колима, залаја:
Кренуше они даље; и ево, већ близу газдине куће зачу надничар шта
врапци једни другима цвркућу, па каза газди:
– Код вас у кући покрадено је све злато и сребро, и ваша жена је тако
очајна због тога да стално носи нож са собом: чим вас угледа, убиће се.
Него да ми – рече – оставимо кола неку врсту пре куће, па да се без њих
привучемо кући, и чим се она појави, да јој отмемо нож.
Тако и учинише.
И газда га после тога тако заволе да му ускоро даде кћер за жену и узе га за
зета.
Живели, тако, млади на миру, док други трговци не почеше да наговарају
младу жену:
– Е па, онда ме опреми за смрт – рече јој муж – спреми ми чисту кошуљу.
-Ах, ви такве и такве – повика он – кад ја нађем неко зрнце, не поједем га,
него вас зовем, а ви мене нисте могле да позовете! Не треба у вас имати
поверења, као што га наш луди газда има у своју жену, него вас треба
кљуном по глави!
Били једном деда и баба. Деда је имао кћер, а и баба је имала кћер. Поче
једном баба да наговара деду:
Баба је своју кћер чувала и штедела, а дедину је стално грдила. Дедина кћи
беше јако вредна, бабина, пак, лењивица: само да јој је да седи скрштених
руку.
– Одлази, гадуро једна, и води бика на пашу! Ево ти два повесма пређе,
испреди, смотај, изаткај, избели платно на ливади и донеси га кући.
Узе дедина кћи пређу и потера бика на пашњак. Бик пасе, а она седи и
плаче. Запита је бик:
– Не плачи, девојко, све ће бити добро – рече јој бик. – Само ти лези па
спавај.
– Води – рече – кћери, бика на пашњак! Ево и теби пређе, ако испредеш –
добро је, ако не – ником ништа...
Одвела бабина кћи бика, па одмах легла да спава. А кад паде вече, доведе
бика с поља и врати мајци пређу.
– Дижи се, гадуро једна, води бика на пашу! Ево ти два пуда пређе. И пази
да ми до вечери све испредеш, изаткаш и платно избелиш!
Одвела девојка бика на пашу. Бик пасе, а девојка стоји испод врбе и горко
плаче. Приђе јој бик, па је запита:
– Не тугуј – рече јој бик – све ће бити добро. Лези ти само па спавај!
Девојка прилеже, а увече види: два пуда пређе је већ испредено, изаткано и
избељено, само да узмеш па да шијеш кошуљу! Дотера она увече бика и
даде баби платно.
Ту се маћеха досети. "Ах, неваљалица једна! То јој, сигурно, све овај бик
помаже. Где би она сама могла да изађе на крај с толиким послом!
Причекај само, ђавоља кћери, доскочићу ја теби!"
– Закољи па закољи, дедо, бика. Нема од твоје кћери никакве користи; кад
га одведе на пашу, она цео дан само спава и ништа не ради.
А дедина кћи то чу, потрча у стају, па кад поче да плаче, кад стаде да рида!
Упита је бик:
– Не тугуј – рече јој бик. – Све ће бити добро. Ако ме заиста закољу, ти
замоли маћеху да ти да да испираш моја црева. У њима ћеш наћи једну
семенку. Посади ту семенку и из ње ће израсти врба, па кад ти нешто
затреба, трчи к њој и замоли је. Она ће ти све учинити.
Девојка узе да испира црева и нађе у њима семенку. Посади она ту семенку
мало даље од врата и зали је. Када се другог јутра пробудила, види – из
семенке је, свима за чудо, израсла врба, а крај врбе је још и кладенац. Вода
из њега је тако хладна, и чиста – као суза.
Дође и недеља. Нагиздала баба своју кћер и повела је у цркву. А дединој
кћери нареди:
И одоше оне у цркву, а дедина кћи брже заложи пећ, скува ручак и потрча
врби:
Она им рече: тако и тако, дајте ми брже да се обучем, и нека коњи буду
упрегнути, хоћу да одем у божји храм.
– Јесам.
Седоше за ручак, а баба и њена кћи причају какву су лепу пањенку виделе
у цркви.
Друге недеље опет баба дотера своју кћер и опет пођоше у цркву, а дединој
кћери рече:
Царевић опет беше тамо. Стоји као укопан, не скида погледа с ње. Почеше
дворани код свих да се распитују: ко је она? Али нико није знао ко је та
лепотица. Стадоше се саветовати како то да дознају. А царевић рече:
– Како?
– Лепо – одговори будала. – Треба просути катрана тамо где она стоји,
ципелица ће јој се залепити, а она ће пожурити кући, па неће ни приметити
да јој је ципелица остала.
Седе дедина кћи у кочије, довезе се кући, скиде скупоцену одећу, обуче
своје дроњке и стаде да чека маћеху.
Одједном угледаше – поред једне куће дивна врба, а испод врбе кладенац.
Они право пред ту кућу. Изађе баба из куће, они је запиташе:
– Како да немам!
– Ма, имам и другу, али она није моја, него дедина. И таква је мурдаруша
да је гадно и погледати је!
– Дабогме – рече баба, па се окрете својој кћери: – Иди, дете моје, умиј се,
обуци се и опери ножице.
Дође дедина кћи до врбе: обуче се, обу се, и постаде таква лепотица да
само станеш па да је гледаш!
Када је ушла у кућу – као да је сунце засијало. А баба занемела.
Летећа лађа
Био једном један дед и једна баба па имали три сина: два била паметна, а
трећи глуп. О паметнима се они брину, баба им сваке недеље даје беле
кошуље, а глупог сви грде, исмејавају га, а он све на пећи у просу, у црној
кошуљи, без панталона. Кад му дају, он једе, а кад му не дају, он гладује.
Једном стиже овакав глас: дошла царева наредба да сви људи имају да
буду код цара на ручку, и ко сагради лађу која може да лети, па долети том
лађом, томе ће цар дати своју кћер за жену.
– Ми ћемо поћи цару на ручак: немамо шта да изгубимо, а можда нас тамо
срећа чека.
Ишао он тако, ишао, док не срете на путу неког старца: био је то неки седи
древни старац, брада му је била чак до појаса.
– Здраво, стари!
– Здраво, синко!
А овај ће њему:
– Цару на ручак.
– Зар ти умеш – упита старац – да направиш такву лађу која може да лети?
– Бог зна зашто – рече будала. – Ако је изгубити, немам шта да изгубим, а
можда ме тамо срећа чека.
– Не мари, вади!
Тако будала поче да вади, кад од оног црног хлеба постадоше такве беле
векне какве он у животу није јео; каже се "као у господе".
– Е па, шта чекаш? – рече старац. – Како мислиш без пића да ужинамо? Зар
немаш тамо у торби ракије?
Ушавши у шуму, будала приђе једном дрвету, удари секиром, паде ничице
и заспа. И тако је спавао, спавао... После неког времена чу како га неко
буди:
Будала се пробуди и има шта да види: стоји лађа сва од злата, катарке јој
од сребра, а свилена једра тако затегнута да се могло одмах полетети.
Будала, не размишљајући дуго, седе на брод, брод се подиже и полете...
Како ли је само летео – ниже од неба, више од земље – оком да га не
видиш.
Летећи тако, наједном угледа на друму човека како наслања ухо на земљу
и слуша. Он му викну:
– Здраво, стриче!
– Здраво, синовче!
– Шта ти то радиш?
– Баш тамо.
– Здраво, стриче!
– Здраво, синовче!
– Зато – рече човек – што бих једним кораком читав свет прескочио ако
бих одвезао другу ногу. А ја – рече – то нећу...
– Куд си кренуо?
– Цару на ручак.
– Седај с нама.
– Добро.
Летели они тако док не угледаше ово: стоји на путу ловац и гађа из лука, а
нигде ни птице ни ичег другог.
Будала викну:
– Здраво, стриче! Зашто гађаш кад се нигде не види ни птица нити ишта
друго?
– Где је видиш?
– Ено тамо – рече ловац – има сто миља, стоји на сувој крушки.
– Седај с нама!
Летели они тако док не угледаше човека како иде и носи на леђима пуну
врећу хлеба.
– Здраво, стриче!
– Здраво!
– Куд идеш?
– Седај с нама!
– Добро!
Летели они тако док не угледаше човека како иде обалом језера и као да
нешто тражи.
– Здраво, стриче!
– Здраво!
– Шта ти то тражиш?
– Добро!
Он седе, па полетеше.
Летели они тако док не угледаше човека како иде у село и носи сноп сламе.
– А каква је па ова?
– Ма како топло лето било – рече човек – само разбацај ову сламу и одмах
ће почети зима и снег.
– Седај с нама!
Летели они тако док не угледаше неког човека како иде у шуму и носи на
леђима свежањ дрва.
-Здраво, стриче!
– Здраво!
– Куд носиш та дрва?
– У шуму.
А каква су ти то дрва?
– Седај с нама!
Да ли су они летели дуго или не, тек – долетеше цару на ручак. Кад тамо,
насред дворишта столови постављени, бурад са медовином и ракијом
искотрљана – имаш да једеш и пијеш што ти срце зажели! А тек колико је
људи – сигурно се сакупило пола царства: и старо, и младо, и господа, и
богати, и просјаци, и убоги. Као на вашару!
Цар не поверова.
– Како је могуће – рече – да сељаци долете на златној лађи! Ти мора да
ниси питао. Па пође сам међу људе:
– Ја – рече.
Слуга оде.
А Слушало, онај што је на друму био наслонио ухо, чу шта цар рече, па то
исприча будали. Будала седи на клупи (клупе су биле постављене око
столова), па се снуждио: не једе и не пије. Брзоходало га погледа.
– Наредио ми је цар да, док људи не заврше ручак, донесем живе и мртве
воде... Где да је нађем?
– Не тугуј! Ја ћу ти је донети.
Долази слуга и даје му царев налог, а он већ зна о чему је реч.
Тада Брзоходало одвеза ногу од уха, па кад крену – за трен ока нађе и живу
и мртву воду.
Узевши воду, осети се уморан. "3а ручка ћу се", помисли, "вратити, а сада
ћу под млином да се мало одморим."
Како седе, одмах заспа. Људи већ завршавају ручак, а њега нема па нема.
Будала седи ни жив ни мртав. "Пропао сам!" помисли.
Узе лук, натегну га па пусти стрелу. Стрела тресну у млин тако да је иверје
полетело... Брзоходало се пробуди, па брже-боље назад. Људи таман
завршавају ручак, а он доноси воду.
– Кад тај сељак са својим пријатељима одједном поједе шест пари печених
волова и четрдесет пећи хлеба, тада ћу – рече – дати своје дете за њега.
Ако не поједе, оде му глава с рамена.
Јавише цару како су га нашли где спава на пећи и како је у купатилу тако
хладно као да целу зиму није ложено. Цар се јако збуни: шта с њим да
ради?
– Ако ми – рече – доведе ујутру пук војске, даћу му своју кћер, а ако не
доведе, оде му глава с рамена!
А у себи помисли:
"Где ће такав прост гејак пук војске да нађе? Ја сам цар, па не иде..."
Поручио ти је цар да ће царева кћи бити твоја само ако сутра ујутру
доведеш цео пук војске.
Добро, нека тако буде! – рече будала. – Само, реци цару, ако ми је и овај
пут не да, ја ћу на њега кренути с војском и силом ћу му узети кћер.
Ноћу поведе пријатељ будалу у поље и понесе са собом свежањ дрва. Кад
стигоше, он поче дрва разбацивати: како које дрво баци – створи се човек.
Колико ли се, боже мили, војске накупило! Ујутру се цар пробуди, чу буку,
па запита:
Војска стаде, поравна се, све војник бољи од бољега. Будала уђе у двор, а
цар га загрли и пољуби.
После тога брзо их венчаше и приредише такву гозбу да се дим чак до неба
дизао.
Пошао он том цару, ишао, ишао, и угледа једном – лежи човек на путу.
Господе! Сунце тако припекло, а он се умотао у кожух и виче да се
смрзнуо.
– Ко си ти, човече?
– Ја сам Зима.
– Е, па, хајдемо.
– Добро.
И тако пођоше обојица. Виде они – лежи други човек на путу, поред њега
хлеба колико хоћеш, а он запомаже; умире, каже, од глади. Пита га принц:
– Ко си ти?
– Ја сам Глад.
Тако их је имао већ двојицу. Пођоше они утроје. Ишли тако, ишли, па
угледаше: лежи човек крај реке и запомаже:
– А ко си ти?
– Ја сам Суша.
Овај одговори:
– Јаој, јаој! Мени је то мало, ја бих сву реку одједном испио и опет ми не
би било доста.
Рече му принц:
– Добро.
Имао их је тако већ тројицу. Кренуше даље. Ишли су тако, ишли, док не
дођоше у далеку земљу у којој је владао онај цар.
Јавише цару да су стигли ти и ти, неки принц дошао њему по принцезу.
Рече цар:
– Шта желиш?
А цар му на то каже:
– Пристајем.
Погостили су се тамо као што је ред, а онда цар нареди слугама да закољу
принцу сто волова за ручак. Ови то одмах учинише, скуваше их, напекоше
стотину великих хлебова и донеше сто чабрица воде Кад све беше
спремно, позваше принца:
А принц пита:
– Је л' све спремно, је л' све како треба? Одговара цар да је све готово. А
принц стоји, тужно гледа све то, па рече Глади:
– Јао, јао! Мени је то мало и за један оброк, ту човек нема над чим ни да се
облизне.
Па кад стаде Глад да једе, кад поче да једе, све до последње мрвице поједе,
и затражи да му дају још. Јавише цару:
Јавише цару:
Рече цар:
– Ако је попио ту воду, значи да би могао испити и цело море! – И нареди
слугама: – Имам једну гвоздену пећ, загрејте је да се усија, да искре лете из
ње, нека тамо преноће, па ће изгорети до темеља.
И таква хладноћа тад удари да је иње покрило целу пећ. Попеше се сва
четворица на пећ и вичу:
– Принче! Ти си већ добио моју принцезу, али ако извршиш још један
задатак, поклонићу ти цело моје царство.
Запита га принц:
– Какав је то задатак?
– Ја имам – рече цар – дворац у коме нико не може да преноћи. Е, па, ако
тамо преноћиш, оставићу ти цело царство.
А у саму поноћ чује он, господе! таква разбојничка дружина иде да се цео
дворац љуља као на води – тако скачу и играју. Уђоше виле у дворац, а
принц седи за столом, страшно уплашен. Питају га виле:
Па кад онда удари Зима, сви стадоше да цвокоћу зубима. Позивају виле
принца на играње, на вечеру и остало, а он ништа неће, само седи, пред
њим горе свећице, а Зима се шета и тако сече мразем да не може чак ни да
се стоји. Рекоше тад виле принцу:
– Пресветли принче! Затражи од нас што год хоћеш, све ћемо ти испунити,
само нас не терај из овог дворца.
– Узми га, ал' само немој мене да бијеш – ја сам им потчињен и оне ми се
подсмевају – па кога год удариш овим штапом, свако ће ти се покорити.
А он, кад ухвати онај штап, па кад поче да их бије, кад поче да их млати,
толико их је био да више није имао кога да туче – сви морадоше да му се
покоре.
Не, сада вам нема помоћи, морам да га узмем. Хоћу од њега да сазидам
други дворац!
– Има овде један мач који је у стању да посече онолико војске колико
можеш погледом обухватити; немој да идеш пре него што ти даду тај мач.
– Уступићу вам дворац добровољно, само ми дајте онај мач који је овде
сакривен.
– Има овде једно буре с јаком водом; када ослабе, оне се напију те воде 'и
добију такву снагу да на свету нема јачих од њих, цео свет могу да победе
И поведе ђаво принца до бурета; принц се напи једном – постаде јачи,
други пут – још јачи, а трећи пут – још јачи. Ђаво опет каже:
– Има овде и таква вода да, кад зажелиш да имаш друга, треба само да
прснеш њом иза себе. Ето, све сам то за тебе учинио зато што ми се све оне
ругају.
Стаде принц поред бурета, па кад поче да прска, кад стаде да прска –
толико војника је направио да им се ни броја није знало.
Тада написа принц оном цару да сутра у седам сати изађе да поделе
мегдан.
Човек их упита:
– Ја сам Ветар!
Ветар говори:
– Замрзнућу те у зиму.
На крају једног села, баш у степу, живела два брата: богаташ и сиромах.
Дође једном сиромашни брат богатоме и седе поред њега за сто. А богати
га тера.
Оде сиромашни брат и стаде да тера вране. Оне одлетеше, али један
јастреб час одлети, час се опет спусти. Сиромах се већ уморио терајући га,
па поче да га грди.
А јастреб му каже:
– Нема теби живота у овом селу, нема ти среће, него боље иди у друго
село.
Врати се сиромах кући, скупи децу, жену, узе нешто одеће и покућства, па
потеже у друго село, пребацивши чутурицу преко рамена. Иду они тако
путем, иду, а злидњи се (они су као мехурићи на води или нешто слично)
закачили за сељака и говоре:
Позва тада газда, преко гласника, свог брата да дође да живи код њега. Кад
брат то чу, помисли: "Сигурно нема шта да једе кад ме зове." Нареди да му
се напеку лепиње, и крену. Путем чу да му се брат обогатио и би му жао да
носи лепиње: узе их и закопа у земљу. Дошао он брату, а овај му показује
један сандук с парама, па онда и други. Богатог поче да једе завист. А брат
му каже:
– Имам ја још пара у чутурици закопаној поред речице, узми их ако хоћеш.
Дође он својој кући и види – све што је имао изгорело, а тамо где му је
стајала кућа остало само згариште. И поче он тада, заједно са злидњима, да
живи у колибици у којој је раније живео његов брат.
Вештица на голом брду
Имао један сељак жену вештицу. Кад настане глува ноћ, он се пробуди, а
жене нема крај њега. Осврће се он унаоколо, кућа затворена резом, трем
исто тако, а жене нигде. Мисли он у себи: "Хајде да ја то извидим."
– Куда летиш? Зар не видиш колико овде има вештица? Кад те угледају,
неће ти дати ни да дахнеш – растргнуће те у комаде.
Узјаха он коња и зачас се нађе у својој кући. Коња остави крај јасала, па
уђе у кућу и леже да спава. Кад се ујутру пробуди, види – лежи жена поред
њега. Пође он тада да обиђе коња. Дође на место где га је везао, а тамо,
поред сена, забодена велика врба с одраном кором. Уђе човек у кућу и
исприча жени да место коња поред сена стоји само једна мотка.
– Узми – рече му жена – ту мотку и сакриј је у шупи под стреху, јер ако те
вештице виде, тешко теби! А кад падне ноћ, устани и избаци је преко
прага, па се ништа неће десити.
Била у једној шуми кућица, а у тој кућици живела једна жена са сином.
Нису имали земље, свуд око њих беше густа шума, па су хлеб куповали.
Кад им је нестало хлеба, посла жена сина да га купи.
Узе син паре и пође. Ишао он, ишао, па угледа – иде неки човек и води пса
да га обеси.
– Здраво, стриче!
– Здраво!
– А колико ти дајеш?
Даде син паре које је добио од мајке за хлеб, узе пса и поведе га кући.
Стигао он кући, а мајка га пита:
-А зашто ниси?
– Ето, ишао сам и видео неког човека како води пса да га обеси, па сам
онда купио тог пса.
– Здраво, стриче!
– Здраво!
Даде му син паре које је добио од мајке за хлеб, узе мачка и пође кући.
Стигао он кући, а мајка га пита:
– А где ти је хлеб?
– Нисам га ни купио.
– А зашто?
– Ево ти још пара, али пази. ништа не купуј: у кући више нема ни корице
хлеба.
Пошао син. Ишао он, ишао, кад одједном угледа: неки човек бије змију.
– Шта да ти дам?
– Хвала ти, добри човече, што си ме спасао смрти. Узми овај прстен: ако ти
нешто затреба, ти га само пребаци с једне руке на другу и одмах ће ти
дотрчати слуге. Учиниће за тебе све што им наредиш.
Узе он тај прстен и пође кући. Кад је стигао близу куће, пребаци прстен с
једне руке на другу и појави се толико слугу да се просто уплашио.
Тек што то рече, а већ су му донели толико хлеба да није знао шта ће с
њим. Уђе он тада у кућу и рече мајци:
– Е, мама, сада више нећемо ићи да купујемо хлеб: змија ми је дала такав
прстен да треба само да га пребацим с руке на руку и одмах дотрче слуге, и
што год им кажем, што год им наредим – све ће учинити.
– Зато што сам је спасао смрти. Један човек хтеде да је убије, а ја је купих
за онај новац који сте ми ви дали за хлеб.
Тако су они живели неко време, а пас и мачак с њима. И што год је син
зажелео – само пребаци прстен с руке на руку, а слуге сместа дотрче и
учине све што треба.
Оде мајка до цареве кћери и исприча јој зашто је дошла, а ова јој рече:
– Ако ми твој син направи ципелице које ће ми одговарати по величини,
удаћу се за њега.
Рекла је царева кћи да ће се удати за тебе ако јој направиш ципелице које
ће бити таман за њену ногу.
Када је другог дана устао, ципелице стоје већ готове. Узела мајка ципелице
и понела их царевој кћери.
Испробала их царева кћер – стоје јој као саливене. Каже она мајци:
– Реци свом сину да ми за једну ноћ сашије венчану хаљину, али да хаљина
не буде ни дугачка, ни кратка, ни уска, ни широка, да ми тачно одговара.
– Рекла је царева кћи да јој сашијеш за једну ноћ венчану хаљину, и да јој
та хаљина не буде ни дугачка, ни кратка, ни уска, ни широка, да јој буде
таман по мери.
– Хоћу – рече – да имам ујутру хаљину која ће да сија као сунце и да буде
таман за цареву кћер.
Он приђе столу, подиже мараму и кућа тако засија као да је сунце изашло.
Узе мајка хаљину и понесе је. Кад је дошла царевој кћери, ова је упита:
Кад је размотала хаљину, у двору све заблиста. Царева кћи је обуче, стаде
пред огледало, погледа се и – подскочи: толико се обрадовала што је
постала права лепотица. Прошета она по соби, прошета други пут, баш као
сунашце: сва блиста.
– Е – рече она – голубице, нека ми твој син још сагради мост од мог дворца
до цркве у којој ћемо се венчати, и нека тај мост буде од сребра и злата.
Када мост буде готов, венчаћемо се.
Вратила се жена кући па каже сину:
Устао он другог јутра, изашао из куће и види – лежи мост, а с обе његове
стране расту вртови. Врати се син кући и рече мајци:
– Већ сам видела мост, врло је леп. Реци свом сину нека дође да се
венчамо.
Она изађе – кочије је већ чекају. Седе у њих и оде. А дворац се одмах
претвори у стуб, па га слуге одвукоше преко мора.
Другог дана ујутру, пробудио се муж цареве кћери и види – нема ни жене,
ни дворца, ни прстена – нема ничега, остао само стуб. Хтеде да изађе –
нема врата. Опипа један зид, опипа други – не може се изаћи, на целом
стубу је направљено само једно прозорче. Тако је он, јадан, живео тамо и
нико му ништа није давао да једе. Ту би и пропао да не беше пса и мачка.
Они су остали у стубу и могли су да се извуку кроз оно прозорче. Псетанце
отрча у поље, украде хлеб из торбе неког тежака и донесе га, а мачак узме
хлеб у зубе, провуче се кроз прозорче и даде му. Скупише тако мало хлеба,
па пас рече мачку:
– Е па, наш газда има сада хлеба, хајдемо нас двојица преко мора, можда
ћемо некако доћи до прстена.
И мачак потрча. Трчи ли трчи, не одмара се, него стално трчи. Одједном
угледа дворац и поред њега стражу. Шмугну мачак у двориште и настави
да трчи. Пришла царева кћи прозору, гледа, а мачак шета по дворишту.
Пусти га она у собу. Шета мачак по свим собама и стално осматра где је
царева кћи сакрила прстен. А када је то открио, сачекао је да сви легну да
спавају, уграбио прстен и потрчао. Дотрчао је до мора и скочио псу на
леђа. Пас се баци у воду и заплива.
– Има-а-ам!
– Ах, ти, такав и такав! Због тебе сам испустио прстен! Зашто си ме питао?
Сада иди у море, тражи га! Иди како знаш!
Пошао пас, лутао, лутао, бућкао се, бућкао – нема прстена. Стадоше он и
мачак страшно да се свађају. А затим одлучише:
Огрејаше се они мало на сунцу и кренуше. Кога год су срели, кога год су
видели, сваког су молили и питали може ли да им извуче прстен из мора,
или зна ли некога ко би то могао да учини? Не нађоше никога таквог. Рече
мачак:
– Хоћеш ли да нам извучеш прстен из мора? Извуци нам га, иначе ћемо те
убити.
– Не знам... ква-ква!
Зарони жаба у море, нађе прстен и даде им га. Они узеше прстен, пустише
жапче и потрчаше стубу. Дођоше свом господару, а он беше појео сав
хлеб, већ два дана ни мрву није ставио у уста, осушио се као иверка. Увуче
се мачак брзо кроз прозорче и даде му прстен. Он га пребаци с руке на
руку и слуге се одмах појавише.
– Пренесите овај стуб натраг, тамо где је био, и нека се опет претвори у
дворац, а у дворцу да буду моја жена и мајка.
Тек што је то изговорио, а већ је све било као што је рекао. Жену је онда
отерао и наставио да живи у том дворцу са мајком, мачком и псетанцетом.
Златокоса Јалена
Лутао једном неки сељак по свету тражећи себи жену. Дође он једној
врачари, а она му рече:
Тражио је, тражио, али да нађе није могао. Оде он тада сунцу да га пита
није ли оно негде видело златокосу Јалену. А сунце му рече:
Потерао човек кобилу у шуму на пашу. Ноћу се одједном зачу велика бука,
а кобила у исти мах ишчезе. Појави се тада много лисица, које пођоше с
њим до врачаре. А тамо је, у једној корпи, седела квочка на јајима. Лисице
је извукоше из корпе, разбише јаја, а из три јајета излете кобила с три
ждребета. Тада врачара даде човеку једно ждребе, па рече:
Дојаха човек до оних тридесет жена. Дошао, а оне спавају. Виде он тада у
великом крчагу златокосу Јалену, зграби је, седе на коња и одјури. А жене
са гвозденим језицима спавале су још пуна двадесет четири сата; затим
устадоше, а Јалене – нигде! Појурише тада све у потеру за јунаком. Чује он
буку -, лете жене за њим. Баци брзо четкицу преко рамена и у истом часу
израсте густа шума на сто миља унаоколо. Почеше жене да гризу шуму и
прогризоше је, па пођоше даље за њим.
Чује он буку, па баци златно клупче преко рамена – израсте камено брдо.
Али жене прогризоше и то брдо, и опет појурише за њим. А он је већ
стигао до мора. Удари метлом по мору – море се растави и он прође, затим
се окрете и опет удари метлом по мору, а море се састави као што је било у
почетку. И све се жене подавише у њему.
Али тим крајем је јахао и неки цар на коњу. Стиже он сељака и поче да се
бори с њим да би му отео златокосу Јалену.
Усред једне шумице била кућица. Живели у њој муж и жена, па нису
имали деце. Пођоше они на ходочашће да моле бога да им да дете. И бог
им даде ћерку. Баш у то време дошао у тај крај царевић у лов, и послао
свог слугу:
Расте девојчица, а царевић стално тамо свраћа кад иде у лов. Девојчица
порасте, и царевић рече њеном оцу:
– Како можеш, сине, да се жениш сељанком? Тада царевић узе убрус који
је она везла и показа га оцу. Цар само пљесну рукама од изненађења.
Поред оне јаме расло је много пелена; ту дође неки деда да бере пелен, и
угледа – седи у јами девојка без очију, а пред њом огромна гомила бисера
које је исплакала.
Узе је деда, узе и огрлицу, и доведе је својој кући. Деда је имао жену, а
није имао деце. Рече му девојка:
– Стави, дедице, ову огрлицу у торбу, однеси је у град и продај; а кад те
сретне нека жена и затражи огрлицу, ти немој да јој продаш, него јој реци:
"Да се мењамо за оно што ти имаш."
– Продај ми огрлицу.
– Хоћу.
И жена му даде једно своје око. Онда девојка поче с једним оком да везе
убрус.
Опет понесе деда у град огрлицу. А она жена га срете и рече му:
– Хоћу.
Тада девојка поче још боље да везе. Рече једном деда девојци:
Ја сам из села, царевићу. Живи тамо код мене једна девојка, па буди добар,
сипај и њој мало чорбице у овај крчажић.
Сами Царевић је већ по том везу препознао своју невесту. Одмах нареди да
се упрегну кола, дође к деди и угледа девојку:
Чаробне гусле
А мајстор му рече:
– Пара немам, ал' ћу ти дати гусле, па кад засвираш на њима, свакаква ћеш
чуда видети.
Узе момак гусле и пође. Ишао тако, ишао, и пут га наведе кроз шуму, у
којој га нападоше неки разбојници. Питају га разбојници:
– Немам пара, али имам ове гусле; кад на њима засвирам, разна чуда се
појаве.
– Е, баш смо будале, играли смо, играли, и смо што нисмо богу душу дали,
па смо му још поклонили и торбу злата.
Чим млинар засвира, сви почеше да играју, заиграше чак и пси, и мачке, а
млинар свира ли, свира; и свирао је све док разбојник не признаде да му је
дао злато.
О мразу
Живео једном један сиромашан сељак; имао је пуно деце, па посеја много
проса, али не успе да га пожање – удари у јесен мраз и уништи просо,
сељаку не остаде ништа. Кад виде он да је просо уништено, дође жени, а
ова га запита:
– Куда си се то опремио?
– Кад дођеш кући, стави је на сто, и увек ћеш моћи да узимаш из ње све
што ти треба.
Сељак се много обрадова торби. Беше у њега брат богаташ, а деце није
имао. И ето, позва сељак свог богатог брата к себи на гозбу да се похвали
торбом.
Дође он следећег јутра свом богатом брату да узме шест кошница, а овај
му рече:
– Где си ти, брате, видео да у торби има хране ако у њу ништа не ставиш?
Позва сељак брата у госте, а овај се обрадова кад виде ову другу, лепу и
сребрну торбу, па одмах пристаде да се мењају.
И променише се: даде сиромах сребрну торбу, а узе ону што храни.
Узео богаташ сребрну торбу, дошао кући и прича жени: узео сам, каже, од
брата још бољу торбу – сребрну. Трчи, зови капетана, попа и адвоката на
гозбу.
Хоће да прослави!
Одслужио војник двадесет пет година и крену кући. Ишао он тако, ишао, и
одједном му паде на памет: "Немам ни оца ни мајку, чиме ћу се похвалити
када цара нисам видео, а двадесет пет година сам га служио. Хајде да се
вратим и видим цара својим очима." Дође он до царевог дворца, а тамо
стоје стражари и не пуштају га.
– Па ето, служио сам војску двадесет пет година, а нисам видео цара очи у
очи. Шта ћу рећи кад се вратим кући? И ево, дошао сам...
– Онда остани у мојој служби; бићеш ловац. Ево ти двадесет пет рубаља,
стан и послуга; а ако будеш добар ловац, сваког месеца ћу ти још додавати.
– Нигде, ваше величанство, нисам ни врапца видео, а када сам ишао кући,
стоји птица. Ја нанишаним, а птица поче да ме моли: "Не убиј ме, ловче-
војниче, боље ме узми живу." И донео сам је у своју собу.
Пође цар да види. Отвори врата и погледа, а тамо седи таква лепотица да
се и сам цар задивио. Дошли цару разни краљеви, а он се хвали:
– Ето – каже – имам једног ловца који ће учинити све што од њега
затражите.
– Дакле, чуј, делијо, иди тамо, ђаво би знао куд, и донеси оно, ђаво би знао
шта...
Вратио се војник у своју собу, растужио се, не зна куд да иде и шта да
донесе. А она девојка га пита:
– Какав задатак?
– Рекао је: "Иди тамо, ђаво би знао куд, и донеси оно, ђаво би знао шта."
– То није посао, него послић, а касније ћеш имати и посао. Ево, узми ову
мараму, па кад изађеш у двориште, махни њом испред себе, дићи ћеш се
увис и полетећеш. Однеће те она на крај света, у десето царство. Кад
долетиш донде, видећеш густу шуму, а унаоколо нема ништа, само усред
шуме стоји висока зелена кућа без врата и прозора, а на крову један једини
димњак. Кад долетиш над кућу, баци мараму у димњак, марама ће
полетети доле, а ти за њом.
Изађе војник, махну марамом и полете чак у десето царство. А тамо, шума
густа и зелена, непроходна. Насред шуме – кућа с димњаком. Баци војник
мараму у димњак и сам се спусти за њом. Гледа он, а у кући сви зидови
златни – светлости нема, и нико се не види, и собе осветљава само злато. А
столови тек какви су! Драго камење, само блиста!
– Аптеју, склони!
– Аптеју!
А Аптеја он и не види.
Рече Аптеј:
Пита га војник:
– Аптеју, склони!
– Била је – рече војник. Па онда викну: – Хеј, Аптеју, нек буде све као
малочас! – И све се опет створи.
А господин каже:
Вратио се војник кући. Цар разасла слуге по краљеве који су онда били код
њега у гостима. Сви се опет скупише, позваше војника и упиташе га:
– Јесам.
– Е, па да видимо.
– Хеј, Аптеју, хоћу да се овде створе куће лепше и трипут више него у
господара... И јело и пиће!
Онда цар похвали војника, ожени га оном девојком на коју је војник хтео
да пуца, и одреди га за свога наследника.
Тако они и дан данас живе, и данас је још војник тамо наследник.
Кирило Кожемјака
(Кожемјака – кожар)
Био једном, у стара времена, у Кијеву неки кнез витез, а крај Кијева
живљаше Змај и сваке године му слаху данак: младог момка или девојку.
Дође ред и на кнежеву кћер. Шта да се ради – кад су грађани давали, мора
и он да да! Посла кнез своју кћер Змају. А она беше тако лепа да се ни
описати не може. И Змај је јако заволе. Поче она да му ласка и угађа, па га
једном запита:
– Постоји – рече Змај – један такав у Кијеву, живи изнад Дњепра. Кад он
заложи пећ у својој кућици, дим се диже до самог неба; а кад сиђе на
Дњепар да кваси коже (јер он је кожар), не носи једну кожу, него одмах по
дванаест. Па кад се коже у Дњепру наквасе, ја се закачим за њих да видим
хоће ли их извући или неће. А њему свеједно: извуче и мене заједно с
кожама. Само се, ето, њега бојим.
Запамтила то кнегињица, па мисли: како би могла да пошаље поруку кући,
докопа се слободе и врати оцу? Крај себе не имађаше никог до једног
голуба. Отхранила га је још у оно срећно време кад је живела у Кијеву.
Мислила је, мислила, а онда узе и написа оцу: "Тако и тако", пише. "Живи
код вас оче, у Кијеву, један човек по имену Кирило, а зову га Кожемјака.
Замолите га преко старих људи да подели мегдан са Змајем и мене,
јадницу, ослободи из ропства! Молите га, оче, и речима и поклонима, и
пазите да се не увреди због неке речи случајно речене. А ја ћу се довека
молити богу за њега и за вас." Написа она то, па привеза голубу под крило
и пусти га онда кроз прозор. Подиже се голуб небу под облаке и долете до
кнежевог конака. Баш у то време двориштем трчаху кнежева деца и
угледаше голуба.
Дозва к себи голуба, и гле! – у голуба под крилом писамце. Узе кнез
писмо, прочита шта му кћер пише, па одмах позва к себи све начелнике.
Трже се Кожемјака, а коже само: прас! прас! – све попуцаше. Окрете се он,
а изасланици му се клањају до појаса:
А он, нити их гледа, нити слуша: разљутио се што је због њих поцепао
дванаест кожа.
Они га опет моле, преклињу (на колена су пали). Зло је – не слуша их!
Молише га, молише, па одоше без ичега, оборених глава.
– Е, за вас ћу то учинити!
И оде кнезу.
Пита га Змај:
И почеше они да се бију, задрхта земља. Кад год се Змај залети, ухвати
Кирила зубима и откине комад катрана; кад год се залети и ухвати га –
ишчупа прамен конопље. А кад га Кожемјака удари својом топузином, у
земљу га сатерује. Гори Змај као ватра, тако му је врућина; и док стрчи до
Дњепра да се напије, и скочи у воду да се мало охлади, Кожемјака се већ
новом конопљом обмотао и катраном опет намазао. Искаче из воде
проклети јудо, залеће се у сусрет Кожемјаки, а овај га дочека топузином и
трас! Кад год се залети Змај, Кирило га удара топузом: трас! трас! тако да
само одјекује. Туку се, туку, подигла се прашина, варнице само искачу.
Таква лупа и треска се подигла као у ковачници у пролеће када је свакоме
потребан раоник за орање; тада ту и ковач кује, и његови помоћници кују,
а ковачки мех шишти без престанка, варнице лете и пуцкају и из пећи и из
гвожђа, а ковачница се сва тресе, чује се лупа до на крај села – ето такву
лупу и буку подиже Кирило ударајући Змаја гвозденом топузином по
глави. Као из ковачке пећи, букти плави пламен из Змајеве чељусти, из
очију, из ушију. Загрејао Кирило Змаја боље него ковач раоник у својој
пећи – тако фркће, тако дашће, проклетник, да под њим и сама земља јечи.
О Устиму Кармаљуку
Пан код кога је Кармаљук био кмет страшно га омрзну и увек му даваше
најтежи посао; он је добро знао како велику снагу има тај човек.
– Ево ти – рече Кармаљук – сто рубаља, па купи себи два одрасла вола.
Сељак захвали, па учини као што му је Кармаљук казао. А кад пан виде у
сељака тако добре волове, поче да га испитује где их је украо. Сељак рече
да му је неки човек дао сто рубаља и да је он за те паре купио волове. Пан
му не поверова и одузе му их.
– Е па, ево ти још сто рубаља, а пану однеси ово писмо и реци да ћу му
доћи у госте. Ја сам Кармаљук.
А пани стаде да виче, узе јој гушче из руку и поче да удара њим девојку по
глави. Сирота девојка се скоро обезнанила, толико плаче, а пани удара ли,
удара... Одједном, улази у двориште леп-прелеп пан на коњу и пита пани:
И скочи с коња, узе од пани мртво гушче, па трес њиме пани по лицу, трес
по лицу! Удари пани у вику, истрчаше слуге из одаја, а пан извади пиштољ
и нанишани на њих; моли пани за милост, а тај човек јој рече:
Приђе тада Кармаљук сиромашној жени, узе њену врећу и сасу жито да се
меље, а њој рече:
Прође девет недеља. Дођоше људи до оне јабуке и гледају, а на њој гране
једва живе, тако су жалосне и поцрнеле, чак ни пупољака нема да се
расцветају, а од стабала се уздижу лестари "вуци", тако јаки, бујни и
зелени, сок из њих само што не потече...
– Зато – гракнуше сви углас – што су им гране "вуци" сав сок испиле...
– Такви су, ето – рече тада Кармаљук – богаташи и сиромаси, баш као они
пупољци које сте пре девет недеља видели: родили су се на истој јабуци
земљи, и у почетку као да су једнаки, а онда гране богаташи сав сок
испију, а сиромаси се суше и вену на стаблу... Па на чијој је, сад, страни
истина, добри људи? ...
Живела два брата, Олекса и Иван. Старији, Иван, беше ожењен, и Олекса
живљаше заједно с њим. Али, ето, окомио се на њих некакав панспахија и
стално их је пљачкао. Приграби спахија једном од Ивана пар младих
бикова.
Тако је и било.
Олексина младост
Олекса је већ у деветој години служио код једног газде као надничар, и тај
газда га је много тукао.
Отишао он једном из пастирске колибе у планину, запалио ватру на
огњишту, сео поред ватре и плаче. Тако је неутешно и горко плакао да
просто није могло да се слуша.
Одговори му Олекса:
А Олекса оде и ишчупа је. Дуну старац још трипут на њега, па му рече:
Одговара му Олекса:
Смеје се Олекса:
Давно, када још бејах дечко, било је, причају, обавезно кулучење
спахијама. Сељаци су морали бесплатно да раде за панове од ране зоре до
ноћи, а ко би мало задоцнио и не би дошао на рад у саму зору, тај би добио
десет батина и још би морао да се попне на брежуљак висок око осам
метара и да оданде кукуриче.
Виче тако сељак до поднева, онда сиђе, добије још десет удараца, па опет
оде горе и кукуриче до вечери. А кад падне ноћ, одброје му још десет
батина.
Скупи он своје момке, па пође том пану. А у пана кућа од камена, стубови,
гвоздена врата, не боји се он одметника. Стоји пан горе, крај прозора, и
нишани пушком на њих. Тад иступи Довбуш, стаде према пану, пружи
руку, па рече:
А пан на колена:
– Смилуј ми се, пане Олекса, даћу ти све што хоћеш, само немој да ме
убијеш.
Довбушева награда
– Рибу.
И рибар Васиљ их све добро почасти рибом. А Довбуш му, кад пође,
захвали па га запита:
– Ништа.
Коњи им као орлови, само играју под њима, а злато и сребро блистају на
сунцу, заслепе човеку очи кад их погледа. Ту су и бандуре и гусле, ту су и
песме и игре! Ето тако се Запорожац опрашта од света!
Провеселивши се тако две недеље, задививши цео Кијев, одлазе они у
Межигорски манастир. Неки иду, а неки до самог манастира играју с оним
што се опрашта.
Сед као седи голуб, сав у скупоценој кадифи, испред свих иде и ватрено
игра Запорожац. А за њим народа докле ти поглед допире! Сви на његов
рачун пију, сви се веселе, сви играју да се земља тресе!
Оданде читају:
– Ко си ти?
– Запорожац.
– Шта хоћеш?
– Да спасавам душу.
Див-камење
Причају стари људи да се некада, још у древна времена, сретоше два див
јунака; један беше на левој обали Дњепра, а други на овој, па стадоше да се
довикују преко реке.
Први викну:
Одломише они од стене два камена исте тежине, стадоше на брда изнад
Дњепра, један с једне, а други с друге стране, и почеше да се надмећу.
Баци камен див јунак с леве стране и камен паде у воду близу обале. А овај
други хитну свој камен и овај долете, преко реке, на суву обалу.
Кад беше зла година, дође Татарин из туђинске земље, и ево, већ удара на
Вишгород, па се и Кијеву приближава. А у Кијеву живљаше витез
Михајлик; попе се он на кулу, па пусти стрелу из лука, паде стрела
Татарину право у чанак. А овај беше сео за сто да руча, и тек што се
помолио и спремио да једе, кад му се стрела заби у месо у чанак.
Михајлик ће им на то:
– Кад хоћете да ме издате, онда вам је ово последњи пут што видите
Златну капију! – Па скочи на коња, окрете им се и рече:
Био још за време кметства један пан који је живео сам, неожењен, значи, а
таква тврдица, да бог сачува!...
Прође неко време, хтеде пан да се распита код људи о управнику како би
био сигуран да овај не лаже, али је знао да му ипак нико неће рећи истину.
Покушао је да не испушта управника из вида дан-два, али овом то ништа
није сметало: не једе, не пије, а стално ради и труди се. Поверовао му пан.
– Истина? – обрадова се пан. – Па научи онда и мене, ако можеш. Јер, кад
само мислим колико одлази на ту храну! Скоро рубља на дан, а неки пут,
кад наиђу гости, без три не можеш да прођеш.
– Та, молим те, како да не желим! – рече пан. – Кад ћеш да ме одучиш? –
пита.
А тамо, три-четири врсте даље, била је, знате, једна јама, и то тако дубока
да јој се није видело дно, и човек никако не би могао да се извуче из ње без
нечије помоћи. Ето, довезоше се они до те јаме.
Спустио управник пана конопцем у јаму и пошао кући. Другог дана увече,
ето ти њега до јаме.
– Ако, пане, тако је увек у почетку – објасни овај мирно и оде кући.
– Само мирно, пане, само мирно, још овај дан ће бити тешко, а после ће
вам већ бити свеједно, видећете! – И оде кући без пана.
А пан већ не може ни речи да каже, само одмахује руком – пусти, каже,
или тако нешто.
Упрегао, онда, лепо управник коња и дошао ноћу по пана. Довезао га кући,
ставио у постељу, послао писма пановим познаницима, таква и таква ствар,
каже: "Допутовао пан из Кијева јако болестан, дођите да се опростите с
њим."
Одлежа пан један дан, па даде богу душу. Плаче управник, сахрањује пана
и чашћава све панове који су се скупили. А панови више нису избегавали
управника зато што је сељак, јер је сада постао пан као што су и они, а
можда још и богатији.
Разбојник
Био једном један разбојник који је дванаест година лутао по свету, тражећи
попа који би му одредио покајање за учињене грехе. И сваког попа који то
није хтео да учини разбојник би убио. Тако је за дванаест година убио
дванаест попова.
Протресао разбојник јабуку дванаест пута, све јабуке опадоше, само су две
остале.
Поп му објасни:
Разбојник пристаде.
Пролазио он тако једном поред гробља, па угледа – иде неки човек са
штапом и удара њим по гробовима.
– Е – рече поп – сада си окајао све своје грехе и постао безгрешан, јер си
убио човека кога ни земља неће да прими: он је био управник спахијиног
имања и толико је вређао и мучио људе да на свету, сигурно, није било
грешнијег од њега.
– П... ппеч ... урке скупљам, п ... пане – једва изговори она.
– А како се зовеш?
– Али, ја сам стара, не могу ја, пане, да се попнем – рече старица кроз сузе.
– Сто-ој!
Зауставља се јадник, види да су то спахијске слуге, а њих већ ето крај њега:
– Ах, ти, такав и такав, куда идеш? Зар не видиш да је наш јасно велможни
пан поставио капију? Шта мислиш, зашто је он то учинио? Зашто се
истрошио на то? Зато да такве будале као што си ти не пролазе онуда где
им падне на ум, него онуда где је ред!
Ђавоља виолина
У древна времена, још у доба кметства, живео један сељак по имену Иван.
Наредио му пан да дође на кулук, али Иван не хтеде да ради за пана,
остави посао и пође куда га очи воде. Стиже он тако до једне ненастањене
куће која је лежала у пољу близу села. Леже ту Иван да преспава, и заспа
чврстим, чврстим сном. Око поноћи дођоше у ту кућу ђаволи. Довукли су
са собом некаквог свирача и наредили му да свира, а они сами почели да
играју. Свирач је свирао и свирао, па се најзад уморио. Не хтеде више да
свира и рече:
Играли они тако, играли, и тек кад петлови залупаше крилима, рекоше
ђаволи Ивану:
Идући тако, срете он неког пана који не хтеде да му се склони с пута. Виче
пан из кола на њега, а Иван му одговара:
А Иван му одговори:
– Јаој, велможни панови, много вас молим. поклоните ми овог пута живот,
а ја вам обећавам да ћу вас хранити, доносићу вам једног дана коња, другог
дана вола, трећег дана краву, а четвртог магарца, и стално тако...
– Добро, овог пута ти поклањамо живот, али пази, то је последњи пут. Ако
нас превариш, доћи ћемо ти у кућу и појешћемо те!
Изјахао пан у велики лов, почео да подврискуje, виче и пуца, а она четири
вука за то време упадоше у паново задње двориште, прикрадоше се
кравама, па, рецимо, и воловима, али не уђоше сви одједном у стају, већ
одлучише да иду један по један. Ускочи прво један вук у стају и рече волу:
– Сада ћу те појести!
А во му одговори:
Каже му вук:
Одговара му во:
– Е, па, иди, доведи пана овамо. Ако он дозволи, онда ме поједи.
– Ви мислите да сте ме и сада срели као онда у шуми? А, не, сада ћу ја вас
да убијем!
Рече то пан па опали и уби једног вука, а она друга два, један с једне а
други с друге стране, зграбише пана и растргоше га. Када су га појели, каза
један вук другоме:
Био једном један пан кога је био глас да је врло паметан. "Хајде", помисли
једном он, "да испитам да ли су и моји сељаци тако паметни и промућурни
као ја?" Позва он к себи двојицу – једног сиромашног, другог богатог – па
им рече:
– Зар вреди плакати због тога, оче? Идите пану и реците му да је од свега
бржа мисао, да је најслађи сан, а најмекша песница, јер на чему год човек
спавао увек ставља песницу под главу.
– Ћерка? А! Е, кад је већ тако мудра, нека ми дође овако у посету: нека
дојаше и не дојаше, нека дође и гола и обучена, и с поклоном и без
поклона.
Али се сиромахова ћерка није збунила. Пусти одмах зеца, а пси за њим.
Затим потури пану под нос голуба. Тек што пан пружи руку да узме
голуба-голуб одлете!
И би пану криво: тако проста сељанка, а да буде мудрија од њега! Одлучи
он да је обеси. Привеза омчу за суву грану, па рече:
– Желим, пане, да боље привежете конопац, јер би, не дај боже, могао да се
прекине и да се не угушим одмах. Окачите се ви, пане, ако вас издржи,
значи да је добро привезан.
Пански перчин
– Сељаче, побој се бога, спаси ме! – викаше, давећи се, зли пан.
– Како да вас спасавам, пане, када треба да вас вучем за косу, а ви сте наш
пан?
– Та зар се може пан вући за перчин? Какав ће он да буде пан ако сељак
стане да га вуче за косу!
Пођоше два лопова да краду коње од пана. А пан је имао тако зле псе да
лопови никако нису могли да приђу коњушници. Досетише се они да се
обмотају сламом и завежу – па да се тако котрљају по дворишту.
Докотрљаше се лопови до корита, налише у њега вотке, и замешаше
мекиње; пси се најели, напили, па заспали. Лопови тада покупише коње, па
тек један од њих:
А тај пан је волео да слуша бајке: пробуди се он, тако, ноћу, а слуга онда
мора нешто да му прича. Баш те ноћи слуга се некуд изгуби чим је пан
заспао. Извади лопов тада прозор, увуче се у одају, али никако да пронађе
паре. Пан се баш тада пробуди, па мислећи од лопова да је слуга, рече:
А овај поче:
– Био једном један пан па имао слугу, ето као што сам, на пример, ја. А тај
слуга није знао где стоји панов новац, ето, тако, као код вас...
– А зар ти не знаш?
– Не знам, пане.
– Па, ено тамо, код оне златне сабље. – Рече то и опет заспа.
А лопов зграби и новац и златну сабљу, па побеже.
– Ево, овако – стаде лопов да везе – украдоше једном лопови од пана паре
и златну сабљу. Новац поделише, а због сабље се посвађаше; па, ето, шта
ви мислите, коме треба да припадне?
А кад ујутру пан виде шта је учинио због тих бајки, оде и пожали се попу.
Јавише се она два лопова. Пан им даде паре. А њих двојица се преобукоше
у калуђере, напунише две велике вреће раковима и воштаним свећама, па
дођоше ноћу у црквену порту.
Прилепише тада за сваког рака по једну свећу и пустише их напоље из
врећа. Пустише све ракове, а онда стадоше да вичу под поповим прозором:
Види поп шта се дешава у порти – свуда горе свеће! Брзо се обуче и изађе.
А лопови ће му рећи:
Поп без размишљања – право у врећу! Лопови врећу везаше, понеше је,
обесише на црквена врата па још ставише натпис: "Нека сваки прави
хришћанин који овуда прође удари по овој врећи."
Зечја сланина
– Ето, у мојој шуми живе зечеви, само не овако мали као овај што је
протрчао, него велики. Ја сам их донео из страних земаља за приплод.
Кренух једном ја у лов, поведох са собом десетак хајкача. Сатераше они
зечеве к мени, а ја само – трас, трас! Побио сам их тако једно тридесетак. А
убио сам једног великог као ован! Па кад сам га одрао, а на њему преко
пола пуда сланине. Такве ја зечеве имам.
– Ђи-и! дорати, још мало па ће онај мост који се руши под лажовима.
– Видиш, Иване, каквих има зечева. Истина, на њему није било баш пола
пуда сланине, али је десетак фунти сигурно било.
– И ето, знаш ли, Иване – наставља пан – на том зецу, у ствари, није било
ни десет фунти сланине, тако, три четири можда, не више.
– Он се, пане – одговори Иван – истопио као и та зечја сланина о којој сте
причали.
Побожна Хроска
– Колико сте ви дали? Пет? Онда, ево вам света Варвара и бакарни крстић.
Обесите га око врата и носите на здравље, а господу богу за славу.
А Хроска се не да:
– Зашто би престајао да дише? Према њему, ето, као што си ти према мени,
стоји други светац, тако рукат да кад стегне песнице човека страх ухвати
Па кад треба да буде мирно, без ветра, а онај плећати хоће да дахне ваздух,
други светац му брже стрпа обе песнице у уста. Па тако онда нема ветра.
Каже му ксендс:
– Плати.
– Немам чим.
– Одакле ти паре?
Разбојник
Ишао једном неки сељак из села у село и носио на раменима мало дете, а
испод сваке руке по једну кокошку. Те кокошке беху све што је имао.
Стиже он до шуме. Морао је да прође кроз њу, а ту искочи изненада пред
њега један разбојник, па ће му рећи:
– Дај кокошке!
А сељак му рече:
– А шта се то мене тиче? Дај кокошке! Мораде сељак да их да. И тако поп
узе сељаку оно што чак ни разбојник није хтео да му одузме.
Чишћење душе
– Очистићу!
– Очистићу!
– Та нећу стићи!
А жена пита:
– А зетову?
Легоше они да спавају. Кад су сви заспали, извуче се лопов испод завесе и
покупи им све што су имали. А кад се пробудише, видеше да је све
уистину почишћено.
Иван и Гриц
Била једном једна жена па имала два сина, Ивана и Грица. И један и други
јој умреше. Жали их она, стално само плаче. Дође тада један просјак до
њене куће. Пита га жена:
– Из целог света.
– Аха, са оног.
– Знам.
– Па како им је, како живе?
– Е, Гриц, Гриц је добро, а ето, Иван је једном играо карте с богом и беше
тако лоше среће да је све изгубио, ни гаћа више нема. Остаде го-голцат.
– Јаој, рођени моји, па то је вас сам господ послао! Ево вам комад платна, и
узмите још ових пола пуда усољеног меса, и ево, добила сам сто рубаља за
бика, узмите и то, а ја ћу некако да се претрпим. И поручите им да сашију
нешто себи, нек издрже бар неко време. А господ ће, можда, још који пут
послати неког човека, па ћу по њему још да им пошаљем, будите добри и
тако им поручите.
– Добро, добро.
Иван и поп
Био у једног попа надничар по имену Иван. Попови су, као што је познато,
слабо хранили своје надничаре. Увек су им давали тврд хлеб, па чак и
сасвим сув.
Једне вечери донесе неки богаташ попу сина на крштење. А Иван увреба
где је служавка склонила хлеб који је богаташ донео. Кад паде ноћ, Иван
уграби ту хлебину и однесе је у свој ћумез. Па помисли онда: "Што ли сам
ја луд па једем само хлеб! Чекај! Тркнућу у подрум по павлаку."
Каже му поп:
А Иван на то одговара:
Другог дана узе Иван кључ од цркве и лонац с павлаком, па оде у цркву.
Отвори цркву, уђе и стаде да маже свеце павлаком. Сваког је по једном
намазао, а Николају-угоднику – он је од свих старији – намаза и браду.
Закључа онда цркву и оде.
Ујутру уђе попадија у подрум, кад тамо – нема лонца с павлаком. Јави она
попу:
А поп ће на то:
Узе Иван бич, дођоше до цркве, поп је отвори и сви уђоше. Каже попадија:
Следеће ноћи дође Иван, узе кључеве од цркве, оде тамо, откључа је,
поскида све свеце и сакри их на тавану. Буди се поп ујутру – а баш беше
празник – улази у цркву: нигде ниједног свеца, сви нестали из цркве.
Дотрча он кући, па виче:
– Па свеци су побегли!
– Видео сам – каже Иван. – Дошли су овамо у двориште, галамили,
галамили, хтели су да вас виде, али ви сте спавали, па не хтедоше да вас
буде; наљутили се и отишли.
А поп у истом трену истрча на улицу; види – иде улицом нека жена по
воду.
– Иване, скочи брже на коња, стигни свеце, даћу им све што зажеле, само
нек' се врате!
Седе Иван на коња па оде иза брежуљка. Одјаха тамо и види – скупили се
сељаци да деле земљу. Поседе Иван с њима, попуши дувана, па се врати
натраг.
А поп му рече:
– Рекоше: вратићемо се тек кад падне ноћ. Нек поп спреми ракију и
закуску у дворишту.
Поп све спреми. Спремио и паре, па чека. А попадија је, осим тога, ставила
и чанак колача с павлаком. Чекају они, већ је и поноћ близу, а светаца нема
па нема. Каже поп:
– Где су свеци?
Поп ће:
А у млинарице беше свега онолико! Али, изгледа да јој није било доста
њеног богатства, па поче да краде бакичине кокице. Ма колико рано да
устане бакица, никад да их нађе све на броју: час нема једне, час друге, час
белке, час пиргаве.
Али она, иако је знала ко јој краде кокошке, никада није грдила, није
викала. Само каже:
Устала бакица рано у зору да погледа и нахрани свог петла, а њега нигде
нема.
А врачара га пита:
– Ма, не – рече млинар – она не виче, али је ипак срамота, дознаће цело
село и смејаће се. Перје не можеш сакрити. А бакица не грди, она је добра.
– Немојте тако, бако! Ви бар повичите мало на тог лопова, изгрдите га,
ипак ће вам бити лакше на души.
– Шта имам да грдим – каже бака – мени је и без тога на души лако.
– Е, дабогда ђаво однео тог лопова! – узвикну она. – И тебе исто тако.
Залепио се као крпељ!
А млинар презадовољан.
Али даде бог и сељак се обогати, чак постаде врло богат, па га онда
поставише за председника општине. Сазва он једном збор; дуго тамо
разговараху о овом, о оном, а онда им председник рече:
– Па, био сам у граду и купио себи нов раоник. Јесте да код куће имам
стари, који је још добар, али овај беше јевтин, па помислих, резерва никада
не шкоди. Купих га, довезох кући и оставих у амбару Нека га, мислим, нек
ту лежи док не затреба. Лежао он тако недељу, а можда и две. Нисам га ни
гледао. И уђем вам ја нешто јуче у амбар, гледам, кад мој раоник
прогризен! Ја приђем ближе... А тамо мишеви…. Раоник сав изгрижен, па
сад лежи у амбару, ни за шта више није, просто да га човек баци на ђубре.
Таква штета! ...
– Да-а – рекоше једни – дешава се и то, дешава се, има таквих мишева: они
јесте да су мали, али су им зубићи такви да прогризу све што нађу.
А други казаше:
– Тачно, тачно!
Лаж
– Хајде, лажи!
– Док ми још беше жив отац – рече он – обрађивали смо земљу, и беше у
нас њива на тридесет врста од села. Роди једне године на њој пшеница, и
то тако добра да је одмах сазрела и стала да се осипа. А беше нас седморо
браће; када смо пошли да жањемо пшеницу, заборависмо да понесемо
хлеб; радили смо на њиви, без предаха, седам дана и ноћи, а ништа нисмо
ни јели ни пили; кад дође недеља, вратисмо се кући да нешто поједемо. Ми
дођосмо, а мати нам даде вруће ваљушке. Поседасмо ми крај прага, а ту је
лежао један камен; кад седох ја на тај камен, кад узех ваљушку, па кад она
пролете кроз мене, прође и кроз камен и још је седам хвати дубоко у земљу
отишла!
А панови на то рекоше:
– Па шта, то може да се деси: сељак који седам дана не једе може да остане
жив, а што је ваљушка прошла кроз камен – па, можда је то био воденични
камен; то – рекоше они – још није лаж!
– Када сам постао домаћин – поче сељак – стално сам ишао у лов, и имао
сам једног ловачког пса кога никада нисам хранио. Пођох једном с њим у
лов, угледах зеца и напујдах кера, а он – за зецом; стиже га и прогута, зецу
само задње ноге вире из псећих уста. Сиђох ја тада с коња, дођох до мог
пса, завукох му руку у уста и изврнух га као рукавицу. А после тога сам
још седам година ловио с тим псом.
И ево, дође сељак пред цара и трећи дан. Седи цар а око њега сви
великодостојници: генерали, сенатори, сви! Поче сељак да прича:
– Када је још мој отац водио домаћинство, позајми ево овај пан од нас сто
хиљада, а овај – педесет, онај тамо – десет... – И све их сељак по имену
набраја.
Цар запита:
– Па, је л то истина?
Језичава Хвеска
Нема ништа горе од човека који не уме да држи језик за зубима. А највећа
невоља је са женама. Тек што нешто чују, већ су разгласиле по целом селу.
– Јаој, кумо рођена, шта сам чула! Ал' само пазите, немојте ником да
кажете, то је нешто што нико не сме да чује, ја то, знате, само вама...
Па кад развезе! А кума саслуша, па брже боље другој куми, ова трећој,
трећа петој, десетој, и ево, већ сви знају оно што нико не сме да чује!
Живели тако муж и жена, Петро и Хвеска. Добра беше Хвеска, у свему
добра, само је имала много брз језик. Ма шта да јој муж каже, она одмах
раструби својим дугачким језиком. Просто да се човек чува да јој нешто
каже! А муж је молио, наговарао, љутио се – ништа не помаже.
И тако, пође једном Петро да оре земљу, па ископа паре, нечије закопано
благо. А то беше још за време кметства. И помисли он: "Ако економ дозна,
одузеће ми паре. А дознаће сигурно, од Хвеске се не може сакрити, она ће
да разгласи по целом селу. Шта да се ради?" Мислио, мислио, јадник, и
смисли: "Треба је одучити од те погане навике, иначе, пропадоше паре."
Узе Петро паре, донесе их кући и сакри, а жени ништа не рече. Другог дана
оде Петро на пијацу купи тамо целу врећу ђеврека и једног закланог зеца
враћајући се с пијаце, сврати до речице, извади рибу из врше и мреже, и
гурну зеца у вршу. Однесе, затим, рибу у шуму и разбаца је под жбуње, а
све ђевреке обеси о једну крушку која је расла на ивици шуме. Онда се
врати кући, руча заједно са женом, па јој рече:
А Хвеска му каже:
– Па ето, има је – рече јој Петро. – Нешто ми се чини да сам данас у шуми
осетио рибљи мирис, па, мислим, хајде да је покупимо.
Не верује Хвеска, али ипак пође с мужем. Дођоше они у шуму, кад тамо, и
под овим, и под оним жбуном – свуда леже рибе. Рече тада Петро Хвески:
– Право чудо! – одговори она. – Толико живим на свету, а такво чудо још
нисам видела!
– Хм, није се дешавало! Али ето, ти ни рибу у шуми до сада ниси видела, а
нашли смо је. Хајдемо рече.
Пођоше они. Изађоше из шуме, а ту, на самој њеној ивици, расте крушка, и
на њој тако много ђеврека да су се све гране савиле. Повика Хвеска:
– Мужу, мужу! Погледај – ђевреци на крушци! Зар ђевреци расту на
крушци?
– Јаој, мајчице моја! – узвикну Хвеска. – Зец у врши! И родила сам се, и
крштена сам, а тако нешто не видех!
– Па шта ако ниси видела? Ниси видела... видећеш! – рече јој Петро. –
Него, хајдемо кући, већ је доцкан.
Узеше све што су нашли и пођоше кући. Стигли они кући, а жена поче:
– Какав је ово дан! И рођена сам, и крштена, а оваквог дана још не беше:
риба у шуми, зец у врши, ђевреци на крушци!
– То још није ништа – рече Петро – чудо је што сам ја данас пронашао
паре.
– Ајаој!
– А где су оне?
– Пази, жено, не говори, иначе нам се зло пише. И пази још, никоме не
причај шта смо данас нашли у шуми и у речици, јер ако људи то дознају,
одмах ће се досетити да сам нашао паре... у такве дане се обично налазе
закопана блага.
– Та, не знам...
А кума Меланка:
– Јаој, кумо, па зар мислите да сам ја таква? Та ја сам као гроб! – рече кума
Меланка.
– Па, кумо – настави Хвеска – казаћу само вама, али пазите, никоме,
никоме не говорите...
Па јој исприча на уво о оним парама.
А баш беше празник, и кума Приска пође до кума Марине, а код ове је већ
и кума Јавдоха – па попричаше све три о Петровим парама.
Некако истог дана се, због нечег, завади Петро са Хвеском и добро је
изгрди... А Хвеска му припрети:
– Хм, када! Баш онда када је из шуме замирисала риба и када смо ишли
тамо да је скупљамо.
– Како шта! Сада се нећеш извући. То је било баш онда када смо скупљали
рибу у шуми, када је наишао ђевречни облак па смо натресли ђеврека, и
нашли зеца у врши.
– Чујете ли, пане? – рече Петро. – На шта то личи? Нека вам још исприча
како и када је то било.
– Ха, како и када! Баш онда када су вас, милостиви пане, водили кроз
село...
– Па ето, пане опростите... али, кад ме већ питате, казаћу... баш онда када
су вас тукли оним кобасицама које сте украли од стражара...
– Ах, ти, таква и таква! Како смеш мени тако да говориш?! Ухватите је и
добро је испрашите да не прича више ђаво би га знао шта!
Онда Петро поче да моли да опросте Хвески, јер је мало луцкаста. А пан
размисли, размисли – уистину је луда – па је пусти.
– Шта је, Хвеска, зар бисмо били сада слободни и живели као што живимо
да ти нисам онда подвалио?
Неуспело чудо
Били некад поп и црквењак, па решише да учине неко чудо, јер су људи
нешто престали да залазе у цркву. Рече, тако, поп црквењаку:
Речено – учињено.
Попео се црквењак на хор, па чека. И отегну поп:
Свирач Охрим
– А који је то Охрим?
– Како који? Зар ви не знате Охрима? Тако, значи! ... Па свирач Охрим,
који живљаше некада у Сухој Врби... ко не зна за Охрима! Беше он мајстор
за све! Одмах ти тај начини лопату или било шта друго. Често је било
доста само да види нешто, па да одмах и направи. А већ на свадби или у
неком друштву – само њега да слушаш! Када би почео да прича, господе
боже! ... Као да сипа из рукава. И, мора да се каже, није био као ми,
сељаци, свакоме је тај могао да натрља нос. А вештице су за њега биле
најобичнија ствар! Прича се да је он на њима, и то не једном, кући јахао, па
је, далеко било од нас, и с ђаволима толико пута био у друштву.
У младости је, кажу, волео мало да цугне, али под старе дане ракију није у
уста узимао. А кад би био, тако, мало под гасом, такве је ствари могао да
прича да су се сељаци, кад падне мрак, бојали да промоле нос преко прага;
а он ништа – у саму поноћ иде куд год хоћеш; па и позната је ствар да су
музиканти и млинари самом нечастивом, боже ме опрости, скоро као род.
Једном се он, причају, враћао са свадбе, а беше већ скоро поноћ, кад
одједном чује: клопара нешто са звончићима и прапорцима иза њега; таман
он да се склони с пута, кад се коњи већ зауставише поред њега... Види
Охрим да су то панови на колима.
– Здраво, панови!
– Куда?
– К нама на свадбу, да нам свираш. Ми смо већ били код тебе, али нам
рекоше да си на свадби; ми тамо – кажу, тек што је отишао, једва те
стигосмо!... Пењи се, молимо те! ... Ево ти и капаре.
"Ма где ћеш, до ђавола, ти да свираш", мисли Охрим, "ја бих то већ
друкчије одсвирао! ... Дај да свратим, ту је сигурно свадба, а свирач на
свадби никада није сувишан." Тек што он то помисли, кад истрчаше
одједном панови, клањају се Охриму до појаса:
– Буди добар - кажу – па сврати до нас. Охрим уђе, одмах удеси виолину,
па кад развезе да свира – панови само што га на рукама не носе...
– О – кажу панови – иде нам још гостију, свирај, Охриме, још лепше: пан
који долази даће ти за пиће.
А Охрим мисли: "Кад уђеш – видећеш" – и поче другу још веселију песму.
– Свирач Охрим!
– Ти си пијан, а?
Отприлике десетак година пред његову смрт, дође – прича он – нека жена
из Хлапеника да се договоре око свадбе... мислим да је ћерку удавала.
– Ја немам пара – одговара му жена – али даћу ти нешто друго што је боље
од две и по рубље!
– Па у томе и јесте ствар, ракију више уопште није пио; ђаволска жена га је
и од ракије сасвим одбила.
– Можда ћеш скоро на онај свет, реци да бисмо те и ја и моја деца по добру
помињали: испричај ми како те је господ спасао беде и на паметан пут
навео, избавио од злих људи и напасти.
Он, истина, дуго не хтеде да каже, а онда – нека му је лака земља – и мени
понешто исприча. Из почетка сам мислио да је реч о богзна чему, а оно –
ништа! ...
О глупости
Имао један сељак глупу жену, па је послао једном у град на пијацу. Узе она
гуске и понесе да их прода. Стиже жена на пијацу, али, како није знала
пошто се гуске продају, заустави неког сељака, па му рече:
Даде жена сељаку кожух, остави гуске и оде. Када је опет дошла, оног
сељака нигде не беше, а с њим ни гусака ни кожуха. Врати се она кући и
исприча све то мужу. А муж се разљути и рече јој:
– Кад си толико глупа, идем од тебе куда ме очи воде. Ако наиђем негде на
још неку тако глупу жену, вратићу ти се, ако не, онда збогом!
Покупио се муж и отишао од куће. Дошао он у једно село и види – јури
нека жена кокошку и бије је. Запита је он:
– Шта ћеш ми дати – каже човек – ако те научим како да храниш пилиће?
Иде он, иде по селу, и угледа једну жену како је наслонила лествице на
кров па вуче уз њих краву и бије је. Он је запита:
– Ма ето – каже жена – на крову је порасла тако лепа трава, па терам краву
да је пасе, а она, гадура, неће да се попне!
Упита је човек:
Узе он тада срп, попе се на кров, покоси траву и даде је крави, а крава је
поједе. Даде му жена педесет рубаља и човек крену даље.
Иде он селом и види, тамо негде, сасвим на крају села. трчи по дворишту
жена с решетом и замахну њим према вратима.
Узе, тада, човек секиру и тестеру, проби рупу у зиду, намести оквир, и у
кући засија сунце. Узе затим сто рубаља, и крену кући – својој жени.
– Има на свету још жена глупих као што си ти, а можда и глупљих од тебе!
Једном, у пролеће, позајми деда коње од суседа и пође да узоре своју њиву.
Цели дан је деда тражио своју њиву, а она као да је у земљу пропала.
Обиђе он уздуж и попреко сва поља, премери корацима све сељачке њиве
од међе до међе, али своју никако не нађе.
Разљути се деда што је издангубио цели дан с туђим коњима, а њиву није
узорао, седе на таљиге, позва пса Шарова, који је лежао изваљен у хладу
поред кола, и хтеде да пође.
Шаров скочи и протеже се, а кад деда погледа место на коме је пас лежао,
пљесну рукама и стаде да јадикује:
После тог случаја мој деда више никада није водио са собом Шарова када
је ишао на своју њиву.
Стаклене очи
Дошао једном неки сељак у општину да преда порез. Писар прими паре,
погледа у књигу и рече:
– Не, не дугујем.
– Не, дугујеш!
– Не, не дугујем!
Познаје себе
Донео једном сељак порез у општину. Даде паре писару, а овај поче да
броји. Броји писар, па неприметно стрпа рубљицу себи у џеп. А онда врати
сељаку паре.
– Ти, будало, боље учини како ти се каже и дај још рубљу, јер ако почнем
поново да бројим, и друга ће недостајати, Ја, бар, себе добро познајем.
Једина помоћ
Прелазио једном срески полицајац преко залеђене реке и пропао кроз лед.
Скупио се свет. Појурише људи по чакље. Пролазио туда један сељак па
запита:
– Шта се то десило?
Савет
Разговор
Ишао једном Иван из села у град. Тек што је изашао из села, срете пана.
Овај га упита:
– Код нас? – пита Иван. – Ено, на оном крају села расте јаблан, он је код
нас највиши.
– Божје и државно.
– Живи у нашем селу један слепац. Кад он почне да пева, срце нам заплаче;
име му је Семјон. Њега код нас највише слушају.
– Ма, не питам то! – рече пан. – А имате ли тамо, у селу, неког паметнијег
од тебе?
Просјаци
Глуви рече:
А голи рече:
Хроми каза:
Цена будала
Некад, у стара времена, возио један сељак кола у која беху упрегнути
панови коњи – зарађивао је паре за пана. И нагледао се тај човек свакаквих
чуда.
– Ма где само, пане, нисам био!... Свуда сам био. И у Кијеву, и у Одеси, и у
Полтави...
– То, пане, зависи од тога какве су будале. Сељака-будалу, разуме се, дају
у бесцење, а за будалу-пана, као што сте ви, траже хиљаде.
– Глава, пане, вама, јер сте ви свему глава. Затим одсече шију и даде је
пани, јер је она близу главе. Одсече крилца и даде их двема пањенкама да
би, кад играју, летеле као на крилима. А две пловчије ноге даде двојици
младих панова да би добро јахали на коњима.
– А трупину за Хометину! – рече сам себи. Узе пловку и оде; а пан само
зину.
Глупа жена
Дошла једна жена на пијацу и донела бокал млека. Спустила она бокал на
земљу и села поред њега па мисли: "Ето, да ми је да продам ово млеко и
купим пиле... Пиле ће да порасте, снеће јаја и излећи пилиће, пилићи ће
онда да порасту, постаће велике кокошке и снеће још више јаја, а ја ћу све
да их насадим да излегу још пилића. Онда ћу да их ухраним и продам;
купићу свињу; свиња ће да се опраси, прасићи ће да порасту, па ће и они да
се опрасе. Онда ћу да их продам па ћу да купим краву. Крава ће да се
отели, теле ће да порасте, па ће и оно да се отели, а и крава ће поново да се
отели. Одгајићу много стоке, почећу да продајем своја говеда, куповаћу
коње, стећи ћу чезе; онда ћу да најмим слуге, постаћу госпођа. Слуге ће да
дођу код мене у собу и питаће ме: "Шта госпођа наређује?" А ја ћу да им
кажем "Шта је, ви, такви и такви, зар не знате шта да радите? Губите се
одавде!"
Појилиште
– Јеси ли напојио коња?
– Јесам.
Поклон за оца
Када су кренули, беше у сваког довољно хлеба – једу и не жале, а син све
што остане скупља и ставља у торбицу. Смејали му се другови и питали га
зашто то ради.
А случај је хтео да пролазе кроз такве крајеве где се од села до села путује
по три дана. Хлеб су већ сав појели, а нису имали где да га купе. Сетише се
тада торбице и прехранише се три дана.
– Нисам, оче – рече овај. – Целим путем сам скупљао, али када смо се
враћали, нестаде нам хране, па смо све појели.
– Не мари, ја сам ти то и тражио само да бисте имали хране у резерви ако
вас нека невоља задеси на путу.
Мудре рабаџије
Стадоше рабаџије да бију због нечег неког човека. Дођоше и други, па, не
запитавши зашто, почеше такође да га туку. Наиђоше и трећи па питају.
– Зашто га бијете?
А ови одговарају:
Стотина вукова
– Натрпео сам се страха јуче кад сам ишао кроз шуму! ... Једва сам умакао!
Питају га:
– А-ух!
– Ма хајде, не лажи!
– Зашто бих лагао! Лепо вам кажем – кад јурну вук за мном! ...
– Та где си га видео?
Два кума
– Здраво, куме!
– Како ми живиш?
– То није добро.
– А зашто?
– Е, то је добро.
– А зашто?
– Излизана је.
– Е, то није добро.
– А зашто?
– Купио сам џак ораха.
– Е, то је добро.
– Е, то није добро.
– А зашто?
– Вепар их је појео.
– Е, то је добро.
– А зашто?
Жена на исповести
– Па, било је врло лепо. Било је много света и молили смо се, дај боже да
прими. Ја сам још дала попу за службу, дај боже да прими; дала сам и за
помен душе, дај боже да прими. Чак сам купила за цркву тросвећњак и
свеће, дај боже да прими. Па још и тамјан, дај боже да прими. И тако је све
моје паре ђаво однео.
Икона и дуван
– Здраво, куме!
– Здраво!
– Где си био?
– На вашару!
– А шта си купио?
– Икону.
***
(Продао Грицко брашно...)
Ето ти другог јутра тим путем неког сељака из истог села из кога је био и
Грицко. Угледа он Грицка, приђе му и буди га:
– Хеј, Грицко, устај! – каже он.
Пропио сељак тако целе три рубље, а онда се освестио, устао од стола и
затаљигао некако кући. А требало је да прође поред рибњака. Иде он дуж
рибњака, а у њему жабе на сав глас вичу: "Ква, ква ква! ..." Сељак се
заустави па рече:
– Није истина да су две, три рубље сам пропио. а седам је остало у кеси! –
И настави пут.
Сељак и дућанџија
А дућанџија ће тада:
Рабаџија и трговац