Sadržaj:

Uvod ..............................................................................................................................................2

1. O narodnoj bajci ...................................................................................................................4

1.1. Narodna bajka kroz vekove proučavanja .................................................4

1.2. Narodna bajka i Vuk Karadžić .......................................................................6

1.3. Narodna bajka kao umetničko

delo .............................................................8

1.4. Narodna bajka i poteškoće u vezi sa njom ...............................................9

1.5. Narodna bajka i dete .......................................................................................10

2. Likovi narodne bajke ......................................................................................................15

3. Likovi u narodnim bajkama .........................................................................................13

3.1. Pozitivni likovi ...................................................................................................15

3.2. Negativni likovi .................................................................................................18

Zaključak ...................................................................................................................................24

Literatura ..................................................................................................................................25
 UVOD:

Nekada su bajke bile sastavni deo odrastanja svakog deteta. No,

današnje dete je okruženo televizijom, mnoštvom emisija koje ne utiču
pozitivno na formiranje njegove ličnosti. Crtani filmovi sa nasilnim
junacima, „kečeri ’’ tj. glumci koji se surovo bore, nasilje – to savremeno
dete okružuje svakog dana. Ako se tome dodaju i sve kič i šund emisije
zabavnog karaktera – to su nepovoljni uticaji koji čine život svakog deteta i
oblikuju ga na pogrеšan način.

Ukoliko dete ima sreće da se upozna sa bajkama, to su uglavnom

umetničke bajke poznate i široko popularne svuda. Mnoge od tih bajki su
ekranizovane, ali nisu sve te bajke pogodne za dete. Neke od njih se ne
mogu svrstati u dela sa pozitivnom moralnom sadržinom – to su amoralni
junaci koji se obogaćuju prevarom (npr. Mačak u čizmama ). Iako u mnogim
umetničkim bajkama možemo naći prave bisere književnosti, posebno
savremene bajke su književna dela bez suštine koja odgovara kategoriji
dobra i njegovoj večnoj pobedi nad zlom.

Zato se ovaj rad bavi isključivo našim narodnim bajkama, pravim

biserima narodnog stvaralaštva. Decu sa bajkama upoznaju odrasli, oni su ti
koji prave izbor za dete. Današnje dete zna za Snežanu i sedam patuljaka,
Devojčicu sa šibicama, ali ne zna za Kravarić Marka ili za bajku Zlatna
jabuka i devet paunica. Roditelj i vaspitač dete moraju upoznati sa
sopstvenom kulturnom baštinom, koja obiluje vrednim umetničkim delima,
pa onda i sa ostalim bajkama koje to zavređuju. Budući da je roditelj danas
primoran da radi i da njegovu ulogu u vaspitanju i obrazovanju sve više

2
preuzima vaspitač, taj vaspitač mora vrlo pažljivo i promišljeno osmisliti
aktivnosti u kojima će dete provesti dan. Pričanje bajki mora biti pažljivo
osmišljena aktivnost: izbor priče odnosno bajke, način pričanja i praćenje
reakcije deteta.

Pored teorijskih izlaganja o bajci koja je nastajala na našim

prostorima, razmatranja o uopštenim odlikama likova, ovaj rad se bavi
likovima bajki *1
koje su od strane teoretičara i psihologa preporučene
upravo za predškolski uzrast .

Mi, odrasli, odgovorni smo za decu koja od nas zavise. Okrećući ih

pravim vrednostima i ophodeći se prema njima kao pravim osobama,
možemo se nadati da će izrasti u dobre i stabilne ljude. Ž ivot će im ionako,
kako rastu, postajati sve teži i komplikovaniji, zato ih zaštitimo magičnim
svetom narodne bajke i učinimo ih boljim ljudima.

1*
- Аždaja i carev sin, Čardak ni na nebu ni na zemlji, Nemušti jezik, Zmija mladoženja, Žabica carica, Zlatna jabuka i devet
paunica, Biberče, Kravarić Marko, Usud, Đavo i njegov šegrt,Baš čelik – Antologija narodnih bajki u izdanju Narodne knjige.

3
 1. O NARODNOJ BAJCI

1.1. Narodna bajka kroz vekove proučavanja

Čovek od svog nastanka priča priču, i tom pričom pokušava da osmisli

svoje postojanje i svet oko sebe. Neke od tih priča do danas su nestale, ali
neke još traju. Najšire rasprostranjene i najpoznatije od tih drevnih priča
svakako su bajke. One predstavljaju vrstu usmenog stvaralaštva koje su
različiti narodi, shodno svojoj tradiciji i običajima, posebno oblikovali. No,
nezavisno od naziva, narodna bajka predstavlja razvijenu, stilizovanu i
fantastičnu priču u čiju se istinitost ne veruje.

Kakva je bajka bila na svojim prapočecima, to se danas pouzdano ne

zna, ali je srodnost motiva, mitova i bajke na različitim jezicima, među
udaljenim narodima, pokretala istraživačku radoznalost i različita naučna
tumačenja. To interesovanje za bajku traje i danas.

Najpre ovakva istraživanja dobijaju zamah u sklopu programa

evropskih romantičara, a posebno zahvaljujući nemačkim filozofima
Vilhelmu i Jakobu Grimu. Oni su sličnost bajki kod različitih naroda tumačili
postojanjem drevnog indoevropskog mita. Ova tzv. mitološka teorija i rad
braće Grim utiče na početak skupljanja narodnih pripovedaka i na
balkanskim prostorima. Vuk Stefanović Karadžić počinje prikupljanje
narodnih umotvorina. Iako se Vuk nije zadržavao na tumačenjima porekla
bajke, njegove zbirke predstavljaju materijal generacijama naučnika,
filologa, istoričara i književnih istoričara, da svoje stavove potkrepe
primerima – građom narodnog stvaralaštva. Predstavnici mitološke teorije

4
na našim prostorima bili su Ilarion Ruvarac, Matija Valjevac i Natko Nodil
( prema Samardžija, Snežana ; 2005:6 ).

Po tzv. migracionoj teoriji koju zastupa Teodor Benfej, motivi bajke

su nastali na jednom mestu, najverovatnije u Indiji, koji su se od 6. veka
usmenim i pisanim putem rasprostrli po Aziji, Severnoj Africi i Evropi, i to
najviše tokom krstaških ratova ( prema Vuković, Novo ; 1996:165 ). Na
našim prostorima zagovornici ove teorije bili su Vatroslav Jagić i Stojan
Novaković, a kasnije i Pavle Popović, Vladimir Ćorović i Nikola Banašević.

Konkretna teorija Aleksandra N. Veselovskog negira postojanje

jednog centra u kome je nastala bajka i podrazumeva ih znatno više.

Najzad, po tzv. antrpološkoj teoriji, koju zastupa Eduard Tejlor,

istovetni motivi bajki nastajali su nezavisno na raznim krajevima sveta
„zbog podudarnosti obeležja istih stupnjeva razvitka ljudskih zajednica’’
(2005:168 ). Čuveni antropolozi Frejzer i Levi-Stros su u potvrđivanju ove
teorije ukazali na srodnost bajke i mita. Po njima je bajka ,, oslabljeni’’ mit.

Srpskim narodnim pripovetkama je na ovakav način prilazio Veselin

Čajkanović. Njegova zbirka Srpske pripovetke, nastala 1927. godine, ujedno
je i jezgro indeksa motiva i presek kroz varijante ( motivi bajki različitih
naroda).

Značajan pomak u izučavanju bajke načinili su strukturalisti. Na

prvom mestu je Vladimir Prop u svom delu Morfologija bajke ( 1928 )
ukazao na činjenicu da u prvom planu izučavanja i upoređivanja bajki treba
da budu FUNKCIJE LIKOVA. Broj funkcija u bajkama je ograničen, redosled
im je isti. On broj funkcija likova svodi na sedam. Svojim proučavanjem
Prop daje svoju ključnu hipotezu – postoji samo jedna bajka, a sve ostale
poznate bajke su samo njene varijante.

5
 Stilom evropske bajke bavio se Maks Liti u svom delu Evropska
narodna bajka. Poreklom bajke, tipologijom, poetikom, značenjima,... bavili
su se E.M. Militinski, K. Levi-Stros, A.Ž . Gremas, K. Bremon, A. Joles, J.
Lotman, V.V. Ivanov, B. Helbak, H. Jason i drugi značajni naučnici,
teoretičari, istoričari književnosti i folklora. Bajku su izučavali i lingvisti,
etnolozi i psiholozi. Tako su Frojd i Jung, tragajući za poreklom oblika i
značenja simbola koji održavaju kolektivnu podsvest u bajci videli izraz
potisnutih infantilnih incestualnih želja ( Frojd ) odn. riznicu arhetipova. *2

Na našim prostorima su se na ovaj način bajkom bavili V. Latković, M.

Bošković-Stulli, N. Milođević-Đorđević, Z. Karanović, M. Detelić, V. Matić, D.
Antonijević i drugi. Ipak, najveći doprinos očuvanju bajke i njenom
proučavanju dao je upravo Vuk Stefanović Karadžić.

1.2. Narodna bajka i Vuk Karadžić

,, Bajke su Srbi doneli iz prapostojbine , iz perioda divljaštva, kada su

distance između stvarnog i nadravnog bile u istoj sferi ljudskog
premišljanja ’’ ( Milinković, Miomir ; 2003:24 ). Iako postoje dokazi i
spomenici koji svedoče o postojanju i negovanju usmenog stvaralaštva na
našim prostorima još i pre Vuka, tek on celokupnom usmenom stvaralaštvu
srpskog naroda daje zasluženo mesto.

Vuk Karadžić bajke određuje kao priče o kojekakvim čudesima što ne

može biti. Po nagovoru Jerneja Kopitara koji ga je upoznao sa radom braće
Grim, Vuk objavljuje 1821. godine u Beču zbirčicu Narodnih srpskih

2
* arhetip – iskonska slika koja dolazi iz nesvesnog, psihičkog sloja zajedničkog svim narodima i vremenima. Arhetipovi
predstavljaju spremnost da se uvek iznova reprodukuju iste ili slične mitske predtave koje održavaju opšte ljudske situacije,
nadanja, potrebe, strahovanja – suštinsku ljudsku psihu u njenim osnovnim elementima.

6
pripovjedaka, najpre u Novinama serbskim, a zatim i kao zasebno izdanje.
Tek 1853. godine Vuk Karadžić objavljuje svoju veliku zbirku Srpskih
narodnih pripovijedaka čiji je izbor načinjen po strogim estetskim
merilima. ,, Ovo je delo presudno podstaklo beleženje i publikovanje
pripovedaka južnoslovenskih naroda ’’ ( 2005:6 ). U predgovoru ovog dela
Vuk je naglasio uvažavanje udela pojedinca pri oblikovanju usmene
varijante, a na istom mestu je ostavio i podatke o svojim prethodnicima na
ovom polju. Sav budući naučni rad utemeljen je na Vukovoj sakupljačkoj
delatnosti.

Vuk je bajku odredio kao čudesnu *3 priču. On je narodne pripovetke

podelio na MUŠ KE i Ž ENSKE odnosno one realističnog i one čudesnog
sadržaja. Kasnije je istakao i postojanje pripovedaka koje su na međi. Bajke
koje su predmet ovog proučavanja su takozvane ženske priče. Tako,
zahvaljujući Vuku, mi smo danas u prilici da se upoznamo sa svim ovim
bajkama: Čardak ni na nebu ni na zemlji, Aždaja i carev sin, Nemušti jezik,
Zmija mladoženja, Zlatna jabuka i devet paunica, Biberče, Usud, Đavo i njegov
šegrt, Kravarić Marko i druge.

1.3. Narodna bajka kao umetničko delo

3
* - kategorija čudesnog se odnosi na obeležavanje svojstva nekog događaja kao natprirodnog, nemogućeg,
obeleženog čudom. Ukolikom se to ,, čudo ’’ prihvata kao moguće, makar izvan naše realnosti – u pitanju je
čudesno. Ukoliko odbacujemo i najmanju mogućnost uvažavanja tog čuda, onda je u pitanju fantastično.

7
 Narodna bajka je jedna od retkih književnih vrsta koje su namenjene
i deci i odraslim. Uživanje koje doživljavamo čitanjem bajke proizilazi, pre
svega, iz njenih literarnih kvaliteta – od same priče kao umetničkog dela.
Kao i sa svakom velikom umetnošću, najdublje značenje bajke je različito za
svaku osobu ponaosob, kao i za istu osobu u različitim trenucima života.

Van pojedinačnih doživljaja, narodna bajka predstavlja i ogledalo

teškog života naroda kao i izraz njegove težnje da neukrotive sile učini
svojim saveznicima. Zato bajka uvek osvaja naše simpatije – i ona sama je
naklonjena slabim i nedužnim. Narodni pripovedač uvek staje na stranu
ugnjetavanih, poniženih i obespravljenih, dok progonitelje i predstavnike
eksploatatorskih slojeva uvek strogo kažnjava. Naše narodno prozno
stvaralaštvo ima veliki broj prelepih bajki u kojima je izražena stvaralačka
mašta narodnih pripovedača. Š ta god da ima za temu – narodna bajka uvek
izražava misao da se zlo, ma koliko bilo veliko, može pobediti. A svaka
umetnost koja služi ideji dobra može postati prava umetnost. Bajka je to u
svom hiljadugodišnjem razvitku uspela da postigne.

Narodna bajka i danas ima svoju vernu publiku. Odrasli, makar oni
koji su imali sreću da se upoznaju sa bajkom kao deca, u njoj nalaze sećanje
na detinjstvo i trenutke provedene sa najbližima. Odrasli uživaju u deljenju
doživljaja u čitanju sa svojim detetom. Iako odrasli drugačije doživljavaju i
razumeju bajku od deteta, ona na neki način pothranjuje ono dečije u
svakom čoveku: da će dobro uvek pobediti zlo i da postoji nada za bolji
život. Pojednostavljeni likovi slikani crno – belom tehnikom, iako nerealni,
potvrđuju onu iskonsku veru čoveka koji nije sasvim ogrezao u zlu da, ako
čini dobro – dobrim će biti nagrađen, i da makar negde daleko postoji lepši i
srećniji život. Vraćanje bajci takođe predstavlja i odmor od svakodnevnih
životnih poteškoća i problema. Već je rečeno da bajka za svakog čoveka
nudi posebno značenje, ali njene univerzalne ideje i sama priča

8
predstavljaju užitak u umetnosti koja je lišena onoga što savremena
književnost ali i život, nude u izobilju – nesrećnih i nepravednih završetaka.

1.4. Narodna bajka i poteškoće u vezi sa njom

Iako je književna kritika u različitim periodima različito promatrala i

ocenjivala narodnu bajku i svrsishodnost njenog uključivanja u život deteta,
ipak je preovladalo mišljenje da bajke treba da budu deo dečjeg odrastanja.
Zatim se postavljalo pitanje da li se književna kritika može svesti na nivo
dostupan detetu i da li je kritika koju dete može da pojmi uopšte potrebna.
Različiti stručnjaci koji su se bavili ovim pitanjima su različito tumačili ovu
problematiku. Ipak, mogu se izvesti sledeći zaključci: postojanje književne
kritike je neophodno čak i kada je nedostupna deci, jer ona koristi svim
onim koji su u kontaktu sa decom ( roditelji, članovi šire porodice ), kao i
onim koji profesionalno rade sa decom ( vaspitači, učitelji, psiholozi ).
Književna kritika se ne može svesti na dečji nivo, a da ne izgubi mnogo od
svoje naučnosti, a na nivo deteta predškolskog uzrasta se uopšte i ne može
svesti jer posrednik između bajke i deteta je uvek neko odrastao.

U planovima i programima za osnovnu školu predviđen je niz

narodnih bajki preko kojih se učenici upoznaju sa narodnim stvaralaštvom i
njegovim bogatstvom, ali se preko narodnih bajki realizuje i niz
funkcionalnih ciljeva iz predmeta Srpski jezik i književnost. Međutim, sa
vaspitačima to nije slučaj.

Veliki broj stručnjaka se bavio vrednostima i značenjem bajke. Dete se

sa bajkom upoznaje prvo u krugu porodice. Roditelj je tada u prilici da u
toku pričanja bajke pouzdanije utvrdi koje bajke njegovom detetu bolje

9
odgovaraju, a koje ne. U skladu sa reakcijama deteta – roditelj prema detetu
prilagođava i izbor bajki. Zna se i da dete najviše interesovanja za bajku
pokazuje upravo na predškolskom uzrastu, od druge do sedme godine
( različitih inteziteta ). Vaspitač mora poznavati svoje polaznike, ali i
narodne bajke. Izbor mora biti sačinjen na osnovu teorijskih saznanja o
bajci.

Bajci ne sme ni roditelj niti vaspitač prići sa didaktičkim namerama.

Svrha pričanja svake bajke treba da bude zajedničko uživljavanje i uživanje
u bajci, i samo iz tog zadovoljstva u detetu mogu niknuti kvaliteti koji će ga
obogatiti za ceo život. Detetu se ne smeju objašnjavati značenja bajke jer bi
se time narušilo njegovo lično poimanje – svako dete kao i odrasli, u bajci za
sebe pronalazi nešto posebno. Ali da bi dete moglo da doživi i razume bajku
– pripovedač mora i sam je da razume.

1.5. Narodna bajka i dete

Umetničko delo je tvorevina čovekovog talenta, intelekta, emocija... ali

bilo da je namenjeno deci, odraslima ili i jednim i drugim, ono treba da
pruži užitak, utehu, novo saznanje o životu i nama samima – da nas svojom
sadržinom i poukom oplemeni i učini boljim. Kada su u pitanju umetnička
dela namenjena deci – kriterijumi moraju biti strožiji zato što dete još ne
ume da samostalno vrši selekciju i odabir. Zato se onaj manji broj naučnika,
koji se nije bavio poreklom i motivima bajke već njenom sadržinom,
značenjem i značajem za decu, opredelio u korist narodne , a ne moderne
bajke ( kojoj danas nedostaje suština, spoznaja o dobrom kao neprolaznoj
vrednosti ).

10
 Deca vole narodnu bajku. Pripovedana na pravi način bajka postaje
deo suštine detetovog bića. Dete, pre svega, uživa u zajedničkom doživljaju
čitanja odnosno u zajedništvu sa onim koji priča, a i u samoj priči. Narodna
bajka je detetu zanimljiva, interesantna i čudesna. Ona podstiče detetovu
radoznalost. Ona podstiče dečju maštu, pomaže mu da razjasni svoje
osećaje, razvije inelekt. Iako u narodnoj bajci ne postoji očigledna veza sa
konkretnim uslovima života danas, bajka nudi rešenja za unutrašnje
probleme deteta. Ti problemi su u vezi sa životom koji je za dete zbunjujući
i ono pokušava da shvati sebe u tom svetu. Opredeljivanje deteta za neki od
jednostavno slikanih likova i poistovećivanje sa njim pomaže mu da odredi
svoje mesto. Narodne bajke nude i bezbolno usvajanje moralnih normi koje
su danas na vrlo nezavidnom nivou, a da se dete ne optereti i ne zbuni
etičkim pojmovima koje ono ne može da razume. Narodne bajke se obraćaju
detetu na polaznoj tačci njegovog psihičkog i emocionalnog razvoja nudeći
mu nesvesno oslobađanje pritisaka i iznalazeći rešenja za njegove
unutrašnje sukobe. Usmeravajući detetovu maštu, narodna bajka nudi
pomoć detetu prvenstveno na onom nesvesnom nivou da bi mu pomogla da
se izbori i sa svesnim. Suparništvo sa braćom i sestrama, razočarenja, strah
od odrastanja, neposvećivanje pažnje i zanemarivanje usled savremenih
zakonitosti porodice – problemi su koji preokupiraju dete koje kroz bajku
može, poistovećujući se sa junacima – da uspe da se izbori sa njima.
Priznavajući ono nesvesno u detetu i kanališući ga bajkama, detetu
pomažemo da sazri u stabilnu ličnost. Bajka to postiže svojim umetničkim
dojmom i suprotstavljanjem likova – jedan dobar / drugi je zao.
Prikazivanjem ovakvih polariteta karaktera detetu je lakše da shvati razliku
između njih. Sem toga, dobar lik mora da je detetu više simpatičan od onog
drugog, odnosno, što je dobar lik jednostavniji i otvoreniji, detetu je lakše
da se poistoveti sa njim. Dete se poistovećuje sa likom zato što je lik osvojio
njegove simpatije, a ne zato što je taj lik dobar.

11
 Narodna bajka ozbiljno shvata i odgovara na detetove strahove i
strepnje – usamljenost, izolovanost, zebnju, koje dete izražava kao strah od
mraka, neke životinje i slično. Mnoge bajke imaju za temu čovekovu potrebu
da bude voljen, ljubav prema životu, strah od smrti, ... Naše narodne bajke
rešenja nude tokom priče likovima i završecima: Ako nisu umrli, još su živi ...i
Doveka su srećno živeli ...

Dete nikada nije obmanuto da je večni život moguć, ali uspostavljanje

srećne veze sa nekim drugim ublažava strah od smrti. ,,Priče uče da je
čovek, kad to postigne, dosegao vrhunac emocionalne bezbednosti
postojanja i trajnosti odnosa koji su mu dostupni, a jedino to može odagnati
strah od smrti ’’ ( Betelhajm, Bruno ; 24 ). Onda čoveku ne treba večni život.
Završetak: Posle su dugo i srećno živeli – zadovoljava.

Pošto je narodna bajka okrenuta budućnosti, ona pomaže detetu da se

oslobodi ,,zavisnosti’’ od porodice. Kao i glavni lik, dete može ,,otići u svet’’ i
doživeti avanture, ali na kraju neće biti samo i nesrećno. Taj usamljeni
junak koji uspeva da dostigne sreću vrlo je blizak današnjem, usamljenom
detetu, koje zahvaljujući narodnoj bajci može da veruje da će uspeti.

Pored svih teorija, naučnih radova i istraživanja koja su se na različite

načine bavile i bave bajkom, ono što je najvažnije je sama bajka za koju i
danas kod nas ,, ima mesta ’’.

2. LIKOVI NARODNE BAJKE

12
 ,, Uobičajena podela likova na glavne i sporedne, pozitivne i
negativne, aktivne i pasivne, najizrazitije se uočava u narodnim bajkama ’’
(2005:16 ). Likovi u bajci, oblikovani kao oruđe univerzalne ideje da dobro
uvek pobeđuje, se vrlo lako i jednostavno razlikuju po pripadnosti
kategoriji dobra ili zla. Pored svih prepreka i teškoća pozitivni junak –
nosilac ideje dobra, na kraju pobeđuje, dok negativni strada. U tom
kontekstu, likovi nisu uopšte psihološki iznijansirani, slikani su crno –
belom tehnikom. Jednostavna podela na dobre i zle olakšava uočavanje
ideje i značenja bajke, posebno za dete, a to je postignuto kroz vekove
oblikovanja ovih likova posredstvom darovitih pojedinaca i narodne
tradicije.

Tipiziranost likova omogućava i ,,prepoznavanje’’ junaka

jednostavnim imenovanjem: car, najmlađi carev sin, brat, baba, princeza,
aždaja, itd. Oni se u pripovedanje uvode bez ikakvih teškoća.
Neportretisanje likova omogućeno je njihovom ,,razijenom biografijom’’,
obeležjima koja su poznata i starijioj i mlađoj publici jer su ukorenjeni u
tradiciji. Bilo da su u pitanju fantastični ili realistični likovi ( Jova, Mara,
Marko ), formulacije uopštenog tipa ( brat, car, siromah, ...), sistem
ukorenjenih asocijacija i dalje važi – likovi su prepoznatljivi. Likovi narodne
bajke su jednodimenzionalne figure, prepoznatljivi u kategorijama dobra i
zla od početka do kraja ( M. Liti ).

Iako se čini da naše narodne bajke imaju bezbroj likova, uloge koje ti
likovi dobijaju su dosta ograničenije. V. Prop je izdvojio ograničen broj
elemenata na kojima se gradi bajka. Uočivši trideset jednu funkciju
narativnih modela i na osnovu radnje koju obavlja lik, Prop je izdvojio samo
sedam delokruga delovanja svojstvenih učesnicima događaja, pa ih je
odredio kao:

13
 1. pošiljaoca

2. pomoćnika

3. protivnika

4. cara i carevu kćer

5. darodavca

6. junaka i

7. lažnog junaka

Međutim, isti lik može obavljati funkcije iz nekoliko različitih

delokruga. Princeza je žrtva, ali i pomoćnik ( Aždaja i carev sin ).

U narodnoj bajci i aktivni i pasivni junaci mogu dobiti nagradu,

ukoliko su svrstani u kategoriju dobra. Aktivni junak je ,,zasluži’’ sam, dok
pasivnom pomogne neko čudotvorno biće, biljka ili stvar. No, bez obzira na
aktivnost odnosno pasivnost junaka, razvijenost kompozicije, bajka ne prati
ceo život svojih junaka već samo periode u kojima se njihov status bitno
menja.

Često su centralni likovi bajke mladići i devojke stasali za brak.

Proučavaoci bajke su uočili bitnu vezu bajke sa iskonskim obredima
prelaza ( ritualne provere nečije zrelosti ). To ukazuje na fiktivnost svih
likova i radnje u bajci koji su oslonjeni na rituale i zaboravljene mitove.

Ma koliko su likovi narodne bajke stereotipni i šablonizovani,oni uvek

iznova osvajaju naše simpatije, drže našu pažnju i obogaćuju naš unutrašnji
svet. Likovi narodnih bajki oduvek, pa i danas najlakše dopiru do dece i
nekolicine darovitih pojedinaca koji su nam darovali Snežanu, Crvenkapu,
Hari Potera,...

3. LIKOVI U NARODNIM BAJKAMA

14
 Iako su likovi u našim narodnim bajkama oslikani jednostavno i
jednostrano, ipak predstavljaju fantastična i zanimljiva bića sa kojima se
lako poistovećujemo, čiju sudbinu vrlo zainteresovano pratimo i uživamo.
Likove u našim narodnim bajkama bi mogli svrstati u sedam funkcija likova
koje je istakao Vladimir Prop. Međutim, podela na pozitivne i negativne,
centralne i sporedne likove je jednostavnija i svrsishodnija u smislu rada sa
decom.

3.1. Pozitivni likovi

Centralni lik u bajci Aždaja i carev sin je najmlađi carević. Po nestanku

svoje starije braće koji su se izgubili u lovu, najmlađi brat kreće da ih traži.
Postupivši promišljenije od svoje starije braće i ne pojurivši za zecom jer
mu je na prvom mestu bila potraga za braćom, a ne lov, najmlađi carević
susreće jednu babu koja mu pomaže da otkrije gde je aždaji snaga. Carević
se ne plaši već odlazi na jezero, sukobljava se i bori sa aždajom i na kraju,
promišljenošću ubija aždaju, vepra, zeca, goluba i vrapca, ali i saznaje kako
kako da povrati braću i vraća se po njih. Njegovim likom je predstavljena
ideja potrebe brige o članovima svoje porodice. Iako je imao pomagače,
carević je spasio braću zahvaljujući svojoj hrabrosti i promišljenosti.

Sporedni likovi u ovoj bajci su car, careva dva starija sina, drugi car,
njegova kćer i baba, ali samo baba i careva kćer imaju funkciju pomagača.
Baba otkriva gde je aždaji snaga, a careva kćer pomaže najmlađem careviću
da pobedi aždaju. Carev sin se na kraju i ženi princezom, a spasivši braću,
može da živi srećno carujući do kraja svog veka.

15
 *

Bajka Čardak ni na nebu ni na zemlji takođe za centralni lik ima

najmlađeg carevog sina. Pošto sestru otima zmaj, braća kreću po svetu da je
traže. Naišavši na čardak ni na nebu ni na zemlji, najmlađi carević se penje u
njega ali tek kad je zaklao to jest žrtvovao svog konja, što starija braća nisu
htela. U čardaku je našao svoju sestru i odmah se okomio na zmaja udarivši
ga buzdovanom u glavu. Spustivši sestru i devojke braći, najmlađi carev sin
bi nasamaren od strane braće koji presekoše oputu da on ne bi mogao sići.
Iako je zahvaljujući krilatim konjima mogao odmah da se spusti za braćom,
carević to ne čini, već kad su se dvojica braće ženila – on ih udaranjem u
leđa opominje, a kad se ženilo čobanče koje su braća postavila umesto
njega, on čobanče ubija i otkriva se ocu. Car kažnjava sinove oteravši ih od
sebe, a namlađi carević osta da caruje. Najmlađi carev sin je mogao da
postane srećan jer on je jedini bio spreman da za sestru žrtvuje svoj život
rizikujući kada se peo na čardak, i konja.

Sporedni pozitivni likovi su sestra i devojke koje je carević spasao:

sestra koja pokazuje bratu gde je zmaju snaga i potvrdivši bratovljevu priču,
kada su pomogle i oslobođene devojke.

Čobanin je glavni lik bajke Nemušti jezik. Bliže određenje ko je

čobanin i kakav je – nebitno je. On je iz požara izbavio zmiju kad mu je ona
nazvala Boga. I zmija koju je izbavio mu savetuje da od njenog oca, zmijskog
cara, traži samo nemušti jezik. Zahvaljujući novoj čudotvornoj moći, čovek
uspeva da se obogati i uspešno vodi celo svoje gazdinstvo. Sistem uzroka i
posledica je sasvim opravdan – čobanin spašava zmiju – zmija ga nagrađuje,
ali epizoda sa navaljivanjem žene ima još jednu funkciju. Čobanin se izborio
sa požarom i postao pravi domaćin, ali nije kadar da se suprostavi ženi. Tek
poučen petlovom pričom – on pokazuje ženi što se ,, smeje ’’ i lako, ne

16
otkrivši tajnu zbog čijeg otkrivanja bi umro, nastavlja da živi u miru sa
ženom.

U ulozi pomagača u ovoj bajci su životinje – zmija koja čobaninu

daruje nemušti jezik u znak zahvalnosti, stari ker koji čuva gazdinstvo iz
odanosti i petao koji ,, savetuje ’’gazdu kako se postupa sa ženom.

Iako se u naslovu bajke Zmija mladoženja očekuje da je glavni lik

upravo on, to je ipak zmijina nevesta. Bog je carici ispunio želju i dao joj
dete – zmiju. Religijski kontekst ispunjenja caričine želje je da Bog
pravednima ispunjava želje – to jest mitsko poimanje religije. I kada je dete
– zmija doraslo za ženidbu – on prosi jednu siroticu koja u dvor dolazi rado
i veselo. Kad sirotica –nevesta zatrudni, svekrva je primorava da joj otkrije
tajnu. I tad nevesta čini pogrešku – spaljuje sa svekrvom zmijsku košuljicu i
time narušava utvrđeni poredak. Zato biva kažnjena – da se ne može rastati
sa detetom dok ,,ne podereš gvozdene opanke i ne satreš gvozdeni štap
tražeći me, niti ćeš se rastati sa tim detetom dokle ruku preko tebe ne
prebacim ’’ ( 2005:46 ). Noseći dete tri godine dana, odluči se da ide tražiti
muža. Na putu sreće sunčevu majku koja joj zbog njene dobrote pomaže i
daruje je. Tako je i sa mesečevom majkom, dok joj sin majke vetra ne otkri
gde joj se nalazi muž i savetova je kako da mu se približi. Iako joj je nova
carica, druga muževa žena, odmagala, na kraju muž prebacuje ruku oko nje,
ona rađa dete i zajedno se vraćaju u svoje pređašnje carstvo. Ova bajka
govori, preko lika sirotice – neveste, da i sirota može biti srećna, ali da ne
sme želeti više nego što ima, i da mora okajati sve grehe da bi ponovo bila
srećna.

Sporedni pozitivni likovi su sunčeva, mesečeva i vetrova majka, dok

lik carice – zmijine majke takođe govori da se niko ne sme mešati u volju

17
božju – dobila je dar od Boga, dete zmiju, nije se smela polakomiti ukoliko
to Bog nije tako hteo.

Nešto manje poznata bajka je bajka o Žabici carici. Jednom čoveku i

ženi Bog usliši želju i dobiše dete – žabu. Kad joj je majka ostarila , žabica joj
pomaže preuzimajući njene dužnosti. Carević je nagrada koju ona zaslužuje
svojom dobrotom i nežnošću prema roditeljima, ali i domišljatosti – da je
najlepši cvet klas pšenice bez koje se ne može. Ž aba se pretvara u lepoticu i
postaje carica. Ružni i neprivlačni mogu postati lepši i srećniji – samo ako
su dobri i pametni.

Jedna od naših najlepših narodnih bajki je bajka Zlatna jabuka i devet

paunica. Ova bajka je nešto duža i radnja se sastoji od uvoda, zapleta,
vrhunca, peripetije i raspleta ( kompozicija bajke ) i neznatno je proširena.
Naime, glavni junak je najmlađi carev sin koji uspeva da sačuva očevu
jabuku. On time izaziva zavist svoje starije braće koji su uz pomoć babe
oterali devojku paunicu. Onda on kreće da je traži i nailazi na dvor babe
carice koja je htela da ga oženi svojom kćerkom uz pomoć nevernog sluge.
Devojka paunica sugeriše careviću zbog čega ne može da je vidi, i carević
nastavlja potragu. Naišavši na pustinjaka, carević saznaje gde je paunica i
njih dvoje se venčavaju. Međutim, tu se radnja proširuje i ovaj junak dobija
jednu negativnu karakternu osobinu – preteranu radoznalost: otvara
zabranjena vrata i odmah biva kažnjen – zmaj mu otima ženu. Pomogavši
ribici, lasici i kurjaku u ponovnoj potrazi za voljenom, on stiče pomagače.
Saznavši gde je jedini konj na kome sa caricom može umaći zmaju, carević
služi kod jedne babe i zahvaljujući životinjama kojima je pomogao, uspeva
da uzme konja, a sa njim da povrati caricu. I tek tad su carevali do svoga
veka. Likom carevića narodni pripovedač je ispričao kako treba da budemo

18
zadovoljni onim što imamo i da ne smemo biti previše ljubopitljivi – samo
vrline mogu da nas učine srećnim.

Jedna od naših najpoznatijih narodnih bajki je Biberče. Kao i u bajci

Zmija mladoženja, Bog je uslišio želju jednoj majci i dao joj sina velikog kao
biberovo zrno. Iako srećna što ga je rodila, majka okrene u plač svaki dan
što joj sin ne raste. San je utešio – sin će joj porasti. Međutim, Biberče je to
morao da zasluži – spasivši jabuku carskoj kćeri. Ala od koje je spasao
jabuku poče zatim da uzima devojke, i kada je došao red na carevu kćer –
Biberče koji je tad porastao – izbavio je od ale, objasnio devojci kako da se
ponaša i otišao sa alinim jezicima. U određeno vreme, pred devojčinu udaju
Biberče se, pored lažnog junaka – caričinog verenika, javlja kao ubica
čudovišta. I pošto sud nije mogao odrediti ko je prav, a ko kriv, Biberče tek u
zoru kad je Bog odredio odlazi u crkvu i osvaja devojku.On je lik koji je
osvojio carevu kćer zahvaljujući dobroti, domišljatosti i veri u Boga.

Kravarić Marko je bajka o istoimenom junaku, Marko – kao tipično i

domaće ime, a Kravarić – koje upućuje na njegovu vezu sa kravom. Budući
da je Marko ostao bez majke, njegov otac se ženi drugom ženom koja je bila
zla i koja ga je ostavljala gladnog. Po savetu jedne babe, Marko počinje da se
hrani kravljim mlekom, da ,,se kravi’’ ( doji kravu ). Kad zla maćeha to
sazna, naumi da kolje kravu i uspeva da ubedi muža. Opet baka savetuje
dečaka – da beži sa kravom. Sa njom on za tri godine naraste kršan momak,
ali po kravinoj želji, kad je došlovreme za rastanak , on je ubija iako je voli. I
tada upoznaje dva junaka – Tarigoru i Krivigredu sa kojima se sprijateljuje.
Marko uspeva da sačuva ručak od starca, a zatim se spušta u podzemni svet.
Nazvavši Boga kolu baba, žena i devojaka,on pronalazi starca i sljušti mu
bradu, al’ ipak mu sačuva život: ,,Poklanjam ti, starče život ’’, veli Marko, ,,jer

19
nijesam rad da iko na mene zažali, a još manje da me prate čije suze i kletve,
volim nepravdu trpjeti, nego li je činiti; dobrim se i neprijatelj pridobija, a
zlim i prijatelj odbija, ...’’ ( 2005: 147 ). Starac ga u znak zahvalnosti
nagrađuje blagom i devojkom, a on uzima blaga i devojke i za svoju dvojicu
prijatelja koji ga izneveravaju. Ostavši u podzemnom svetu, spašava ptiće
orletice i ona ga za nagradu vodi u gornji svet. Pobratime ostavlja bez blaga
i otera ih od sebe, a sa svojom izabranicom živi još dugo, srećno i
zadovoljno. Kao nosilac ideje dobra, lik ovog junaka je nešto intezivnije
obojen religijskim moralom, sve radi u ime Boga, i kao što mu starac
kaže: ,,Ti si dosta jak, a Bog ti pomaže, jer ga se bojiš i štuješ i slušaš ...’’
( 2005: 147 ), i na kraju živi dugo i srećno.

Bajka Usud je sadržinom i idejom nešto specifičnija od ostalih srpskih

narodnih bajki. Njen glavni lik ne bori se protiv aždaja, ala i zle braće, već je
njegovo stanje sudbinski predodređeno. U ovoj bajci izraženo je fatalističko
verovanje primitivnog čoveka da mu je sudbina unapred određena. Ipak,
anonimni pripovedač nije sa tim hteo u potpunosti da se složi – pa je
glavnom junaku dao dovitljivost i snagu da se izbori od zle sudbine. Jedan
brat je u kući sve radio, a drugi lenčario – ali su svega imali. Kad se radni
brat odelio – osiromašio je i susrevši svoju sreću – kreće da traži Usuda. Kad
je video da je rođen kao siromah i da će takav ostati – vara sudbinu i opet se
bogati. Opomena da sve uvek mora biti u Miličino ime utvrdilo je njegov
stav da to uvek potvrđuje. Epizode sa rodom, domaćinom kom ne umiru
roditelji i koji čeljad ne može nahraniti, domaćinom kojem gazdinstvo ne
napreduje, su u funkciji moralne pouke da se roditelj mora poštovati i
slično.

20
 Đavo i njegov šegrt je bajka u kojoj se glavni pozitivni lik sukobljava
direktno sa đavolom, najvećim zlom, i zahvaljujući lukavosti i domišljatosti
ga pobeđuje. Đavo uzima dečaka na zanat, ali po savetu babe, dečak ne
odaje da je išta naučio. Kad već postaje mladić – đavo ga otera od sebe.
Pretvaranjem u konja, trgovinu, prsten, proju i mačku, zanat koji je naučio
od đavola uspeva da porazi đavola i da osvoji princezu. Likom ovog mladića
ispričana je priča da zlo, koliko god moćno i privlačno bilo, uvek bude
savladano.

Jedna od naših najlepših, najrazvijenijih i najpoznatijih bajki je Baš

Čelik. Ova bajka ima veliki broj likova. U prvom redu tu je najmlađi carević
koji je glavna ličnost bajke. On doživljava niz iskuš enja na putu do sreće.
Svoje osobine ispoljava u odnosima prema različitim ličnostima : ocu, braći,
sestrama, šuracima, tastu, caru, ženi, mehandžiji, divovima, Baš Čeliku. Lik
carevića karakterišu postupci i preživljavanja. Iako je njegov lik prikazan u
raznim situacijama i odnosima, on nije dat u razvoju, nego je uglavnom
statičan, kao i likovi u drugim bajkama. U odnosu na braću on je
superiorniji, prilikom udaje sestara postupa drugačije od braće, slepo sluša
očev savet. Najmlađi carev sin čini najveće podvige i pokazuje najveće
vrline: hrabrost, skromnost, osećajnost, ljubav prema sestrama, upornost,
ala i lukavstvo i strah. On je skroman u razgovoru sa braćom, ne ističe svoje
junaštvo dok ga lukavi mehandžija ne izazove,prema sestrama više iskazuje
ljubav. Međutim, lik carevića ispoljava i negativne osobine, a to je preterana
radoznalost. Ovoj osobini bliska je i druga : nepromipljenost u postupcima,
kad demona oslobađa, a sam strada. Carević ispoljava i upornost u traženju
žene, ali ona nije realno zasnovana na njegovim mogućnostima, zato on
strada. On pomoću lukavstva pobeđuje divove, ali ga kasnije šuraci savetuju
kako da porazi Baš Čelika.

21
 U bajci su skicirani još neki likovi. Car kome divovi satiru narod
nemoćan je. On je blag, ne kažnjava neposlušnog zeta i odvraća ga od
potrage za ženom. Likovi braće su takođe samo naznačeni u meri u kojoj
ističu lik najmlađeg brata.

3.2. Negativni likovi

Ono što je zajedničko svim likovima koji su nosioci kategorije zla, je

da oni uvek stradaju. Š to su im postupci gori – to grđe stradaju.

Aždaja ( bajka Aždaja i carev sin ) strada, kao i svaka druga neman
koja ugrožava nevine živote, međutim ova aždaja menja oblike – pretvara se
u poznato ( vrabac, golub, vepar ), ali ipak biva uništena. Često su negativni
likovi dva starija brata, kao u bajci Čardak ni na nebu ni na zemlji . Braća su
krenula u potragu za sestrom, ali pred prvom preprekom su posustali – nisu
hteli da žrtvuju svoje konje i nisu hteli da se popnu na čardak. Kad njihov
brat spašava sestru i spušta im devojke i blago, oni su prekinuli oputu i
onemogućili bratu da siđe. Brat ih razotkriva ocu, i car ih tera od sebe.
Čobanče koje je pristalo da učestvuje u prevari starije braće, biva ubijeno.

U bajci Nemušti jezik negativni lik je preterano ljubopitljiva i

nerazumna žena. Zato je kraj ove priče moralizatorski zasnovan na
konzervativnom shvatanju da žensku ljubopitljivost treba batinom lečiti.

Sirotica nevesta iz bajke Zmija mladoženja pravedno je kažnjena za

svoje postupke i morala je okajati grehe da bi mogla ponovo da bude srećna.
Ali ona nije negativni lik, ( to je druga carica koja je uspavljivala muža da bi
ga obmanula – ali je sustiže kazna). Zlatna jabuka i devet paunica je bajka u
22
kojoj nekoliko junaka odmaže careviću. Carica baba biva kažnjena tako što
je ostala bez zeta. Sluga koji je izneverio gospodara biva strožije kažnjen –
srazmerno grehu, i biva ubijen, a zmaja ubija konj.

Lažni junak koji se predstavlja kao ubica ale i koji prevarom pokušava
da nadmudri Biberče, biva smrskan kad pada kroz pod crkve. On nije radio
pravo i uz božju pomoć – na kraju gubi život.

Tarigora i Krivigreda, prijatelji Kravarić Marka, nisu hteli da ga izvuku

iz podzemnog sveta iako ih je darovao devojkama, blagom i prijateljstvom,
pa ih on, izbavivši se, tera osiromašene od sebe. Đavo, kao glavni
predstavnik zla, takođe biva uništen, i to sopstvenim oružjem – veštinom
pretvaranja.

Negativan lik u bajci Baš Čelik nije ljudsko biće. Baš Čelik je isto što i
gvozdeni čovek odnosno gvozdeni demon, koji je u isto vreme i vodeni jer
dobija snagu u dodiru sa vodom. Njegova ličnost je snažna kao i reči kojim
se obraća careviću,kad mu traži vode, a i kad mu preti. Njegov lik čine
upečatljivim opis demona u okovima i opis njegove borbe sa vojskama
sokolova, orlova i zmajeva. Iako je Baš Čelik negativan lik, odlikuje ga i
jedna pozitivna osobina : drži zadatu reč i triput careviću prašta život. Ipak,
zbog svoje nezahvalnosti i zlobe, on na kraju gubi život.

ZAKLJUČAK

23
 Još od najstarije bajke sveta ( Akru i Bata ) zabeležene u Egiptu pre
četiri hiljade godina, Mahabharate i Ramajane, Epa o Gilgamešu, nordijskih
saga, Kabale, pa sve do danas, bajka je bila i ostala sastavni deo odrastanja
deteta. Ipak, govoreći o bajkama, mora se jasno razgraničiti narodna od
umetničke bajke. Narodna bajka nije stvorena da budi samo lepa osećanja.
Ona je prizorima smrti kažnjavala one koji krše zabrane, ali ipak najviše
nudi uživanja i saživljavanja sa junacima i pouke. Sa druge strane
umetnička bajka, koja je stekla popularnost najviše zahvaljujući Andersenu
i braći Grim, je danas dosta ,, skrenula sa pravog puta ’’. Današnje, odnosno
moderne bajke zajedno koegzistiraju sa lažnim bajkama. U takvim bajkama
umesto da se dete uči plemenitosti sa željom da pobedi zlo u sebi i svom
okruženju, dete se uči nasilju. Zato roditelj i vaspitač, bilo da je u pitanju
narodna ili savremena bajka, moraju biti strogi i pažljivi u izboru. Ali, u
narodnim bajkama takvih zamki skoro da i nema, i sve novije antologije
sadrže bajke koje su primerene deci, tako da sa svih aspekata govorimo u
korist narodne bajke koja može da potpomogne da dete odraste u
pozitivnog junaka.

Od svog nastanka pa do danas, narodna bajka je formirala pojedinca,

kao i narod. Budući da je ovaj naš narod vekovima imao razloga da u
bajkama traži i pronalazi neki lepši svet, bajka nam je to i darovala. Zato su
mnoge majke poželele da im sinovi budu kao Biberče, a dečaci i devojčice da
postanu prinčevi i princeze. Svi mi moramo osećati odgovornost da duh
naše narodne bajke usadimo i u decu koja danas stasavaju, da bi i oni, u
teškoćama koja im tokom odrastanja predstoje, imali čemu da se okrenu.

LITERATURA

1. Betelhajm, Bruno ( 1989 ): Značenje bajki;

24
2. Crnković, Milan ( 1986 ): Dječja književnost, IX izdanje; Zagreb:
Š kolska knjiga.
3. Delić, Mićo i saradnici ( 1974 ): Metodički pristup književno –
umjetničkom tekstu – narodna književnost – proza;
Sarajevo: ,,Veselin Masleša’’ .
4. Lukić, Dragan ( 1960 ): Bajka u životu deteta; Beograd: Izdavačko
preduzeće ,, Rad ’’.
5. Milinković, Z. Miomoir ( 2003 ): Devojka brža od konja – narodne
umotvorine za decu; Užice: Učiteljski fakultet.
6. Prop, Vladimir ( 1982 ): Morfologija bajke; Beograd: Prosveta.
7. ( приредила ) Самарџија, Снежана ( 2005 ): Антологија народних
бајки; Београд: Политика: Народна књига.
8. ( приредили ) Стефановић, А. Драгутин и Мамузић Илија ( 1968 ):
Књижевна лектира; Београд: Младо поколење.
9. Стефановић, А. Драгутин и Станисављевић Вукашин ( 1958 ):
Преглед југословенске књижевности – народна књижевност,
књига I, девето допуњено издање; Београд: Завод за уџбенике
Социјалистичке Републике Србије.
10. Stevanović, Marko ( 1979 ): Modeli interpretacije domaće lektire;
Gornji Milanovac: Dečje novine
11. dr Vuković, Novo ( 1996 ): Uvod u književnost za djecu i omladinu,
drugo izdanje; Podgorica: ITP ,, UNIREX ’’.
12. др Живковић, Драгиша ( 1994 ): Теорија књижевности,
једанаесто издање; Београд: Завод за уџбенике и наставна
средства.

25