Čitateljski raj

1
 Čitateljski raj

Naslov originala:
Nina Pykare
HERITAGE OF THE HEART

Nasleđe srca

Sken: Čitateljski raj

Obrada: Nelle Mary

2
 Čitateljski raj

1.
Blistavo plavetnilo Montane i julsko sunce obavijali su
toplinom i lepotom staro zdanje, čiji su lukovi i ukrasni tornjići od
ružičastog mermera pričali o nekim drugim, minulim vremenima.
— Pole! — obrati se Lesli Džordan čoveku koji je strpljivo
stajao na nekoliko koraka od nje. — Slikaj tornjeve. Tako su
živopisni! Vodi računa da se dobro vide.
Pol Anderson podiže kameru i raspoloženo klimnu glavom.
— Kako ti kažeš, šefe.
— Ne umiljavaj se, Pole. Radi! — Leslin nos, obilato istačkan
pegicama, namreška se od osmeha.
Toga jutra gotovo neprestano se osmehivala. Najzad se
obrela na mestu o kojem je još od malih nogu sanjarila. Živo se
sećala dugih, tajnih časova provedenih na tavanu kuće u
Klivlendu, kada je, igrajući se svojim riđim pletenicama, iz dana u
dan prevrtala listove starog dnevnika. Imala je deset godina i
tugovala je za prerano umrlom majkom. Prigrlila je odbačeni
dnevnik, jer je u njemu našla nit sa prošlošću. Tražila je utehu u
njemu, zanemarena od oca koji, ophrvan sopstvenim bolom, nije
primećivao očaj i usamljenost svoga deteta.
— Pole, zar nije divna ova kuća?
Anderson sleže ramenima. Već više puta obišao je zemljinu
kuglu uzduž i popreko. Odavno je prestao da se oduševljava
novim prizorima.
— Nije loša — primeti ravnodušno. — Uspešan primerak
arhitekture viktorijanskog doba, rekao bih. Samo ne razumem
zbog čega se toliko uzbuđuješ?
— O, Pole, ne pravi se važan! Zagledaj se malo pažljivije. Kuća
je božanstvena. Pripadala je T. Paueru. Donosio je mermer iz
sopstvenog kamenoloma.

3
 Čitateljski raj

— Kada si pre stigla da toliko saznaš o Montani? — čudio se

snimatelj.
— Šta mogu, lako i brzo pamtim — zabašuri Lesli posebne
razloge svog interesovanja. — Pauer je važio za veliku zverku u
Montani. Zvali su ga „kraljem među trgovcima“. Bio je među
prvim senatorima Montane.
— Možeš da sedneš. Dajem ti peticu iz istorije.
Lesli se nasmeja. Pogleda ga. Volela je da radi s njim. Nije bio
ćudljiv i lako uvredljiv, kao što je slučaj sa većinom fotografa. —
Rešila sam da izbegnem uobičajenu suvoparnost reportaža. Hoću
da čitaoci osete dušu, boje i mirise ovoga kraja.
— Jedno znam sigurno — reče Pol veselo. — „Savetnik za
putovanja“ izvukao je premiju dobivši tebe. Imaš li predstavu
kakvi su novinari? Sve znaju, niko ne može da se meri s njima.
Ponašaju se kao primadone.
— Gle! — Lesli prsnu u smeh. — A ja sam mislila da su
fotografi takvi!
— Kada bi samo znala sa kakvim sam imao posla! — Pol
napravi grimasu. — Jedino vidovitost, koja mi, na žalost, manjka,
navela bi me da snimim tačno ono što oni imaju u glavi. A kada,
stavim snimke pred njih, razviču se kao mahniti: „Zašto si slikao
ovo?“ Ili: „Otkud sad to? Trebalo je da uhvatiš nešto sasvim
drugo!“
— Jadni Pole — Lesli podrugljivo napući usne. — Sa mnom ti
se neće dogoditi ništa slično. Jasno i glasno reći ću ti šta želim.
Dakle, prvo ćemo snimiti stare kule. Napravila sam spisak. Potom
je na redu guvernerova palata u gradu. I pozorište „Zlatna
zvezda“.
Glas joj uzdrhta pri pomenu pozorišta. Srećom, Pol to ne
primeti. Lesli odahnu s olakšanjem. Niko nije znao šta je za nju
značila „Zlatna zvezda“, ni za radost, kojom joj se duša ispunila
zbog neočekivane prilike da poseti Montanu. Ostvarivao joj se san
začet još davnih dana, u vreme kad je prvi put otvorila dnevnik iz
1868. godine. Dnevnik, čije je redove znala napamet. „Nebo u
Montani je neverovatno“, napisala je Megi Kalahan, njena
prababa, 10. jula 1868. godine. „Prostrano je i tako plavo! I

4
 Čitateljski raj

predeo je drugačiji. Delom ravan, pokriven pašnjacima, delom

brdovit, šumovit. Obožavam Montanu. To je najlepši kraj na
svetu... No, vreme je da se obučem za izlazak na scenu. „Zlatna
zvezda“ možda nije pozorište o kakvom se sanja, ali je sasvim
pristojno. Mogu biti zadovoljna...“
— Lesli! Gotov sam, rekoh ti. Što si se zanela?
— Izvini. Zamislila sam se. Ova stara zdanja nagone me na
razmišljanja o prošlosti.
— Ne shvatam šta te ovde toliko opseda. U Klivlendu nema
starih kuća?
— Ima, naravno — Lesli uspe da se osmehne. — Čak sam
pisala o njima. Ali, Montana je drugačija. Prošlost je nekako
opipljivija. Bliskija.
— Znaš, šta! Draga si osoba, ali čini mi se da si malo ćaknuta.
— Moja prababa je živela u Montani — objasni Lesli,
snebivajući se.
Pol se pažljivo zagleda u njeno lice.
— Prošlost je prošlost, Lesli — reče ozbiljnim tonom. — Ne
smemo dozvoliti da nas opseda. Ti si bar pametna devojka.
— Znam, znam — ona postade nestrpljiva. — Ali, kada
pomislim da je moja prababa poznavala moćnog Pauera! I, ne
samo njega. Lično je znala mnoge velikane iz istorije Montane.
— Sigurno je bila sjajna cura — Pol se namršti. Njegovo
mudro savetovanje kao da nije ni najmanje uticalo na Lesli.
— Bila je. O, da — Lesli nerado zauzda oduševljenje.
Sprijateljila se s Polom. Ipak, morala je da bude oprezna. Možda
bi se na loše okrenulo kada bi stari Ričardson saznao za njeno
emocionalno vezivanje za ovaj posao.
Pred očima joj se stvori lik glavnog urednika. Ni manjeg
čoveka, ni gromkijeg glasa! „Lesli Džordan“, tako bi joj rekao,
streljajući očima, izgubljen iza ogromnog pisaćeg stola. „Preskoči
osećanja, jasno? Čitaocima je savršeno svejedno šta ti osećaš. Oni
traže razonodu. Razonodu! Sada se čisti odavde i vrati se s
pričom. I to, dobrom! Jasno?!“
Lesli se okrenu Polu, koji je još uvek bio namršten.

5
 Čitateljski raj

— Čudno da toliko znaš o svojoj prababi — glasno je

razmišljao.
— Što se mene tiče, nisam siguran da sam ikad imao
prababu.
Šala je išla Lesli naruku. Ona je nagradi smehom, zahvalna
što je oslobođena potrebe da laže. Za dnevnik niko nije znao. Bio
je njena najdragocenija tajna, tajna koju čak ni sa ocem nije
podelila. Čudila se zašto se u porodici nikada nije pominjalo ime
Megi Kalahan. Možda su se stideli njenog poziva igračice? Ipak, ko
zna? Nije isključeno da je taj deo njenog života ostao tajna. U
vreme kada je napustila Montanu sa čovekom za koga se kasnije
udala, ostavila je srce i karijeru za sobom. Tako je govorio
dnevnik.
— Ostale kuće sa spiska nedaleko su odavde — reče Lesli. —
Ostavićemo auto. Šetnja će nam prijati.
— Prosto sam lud za šetnjom — progunđa Pol, ali pođe za
njom.
— Zaista misliš da će čitaoce zanimati preturanje po
prašnjavoj istoriji?
— Nije mi namera da ih udavim istorijskim podacima.
Nije mu rekla da će stara zdanja obići za svoju dušu, bez
obzira da li će ih iskoristiti kao materijal za članak.
— Neka ti bude — pristade Pol i glasno uzdahnu. — Da
vidimo i taj krš.
— Ne budi gunđalo! — nasmeja se Lesli. — Dobro, znam da
si obišao ceo svet. Zasitio si se, valjda. Ali, zar te ovi ostaci
prošlosti ostavljaju potpuno ravnodušnim?
— Taman posla! — Pol se kao užasnu na takvu nepravdu. —
Jeza me hvata kada pomislim kako li je u tim kućerinama preko
zime. Apsolutno je nemoguće zagrejati ih. Pošto izgleda da sve
znaš, sigurno ti je poznato i to kakve su ovde zime?
— Prilično hladne.
— Prilično hladne! Živa danima ostaje prikovana podosta
ispod nule.

6
 Čitateljski raj

— Svejedno. Ipak, volim Montanu. Pogledaj sunce. Kako je

lepo!
— Sunce kao sunce — sleže Pol ramenima. — Svuda je isto.
— Odakle si ti, Pole?
— Iz Minesote. Zašto pitaš?
— Zato što kod nas, u Klivlendu, sunce nije tako veliko i
blistavo. Vidi kako sija! Milina jedna.
Fotograf se iskosa zagleda u Leslino ozareno lice.
— Montana je stvarno bacila čini na tebe — zaključi. — Da te
ne znam, pomislio bih da si popila.
— Dobro je što si pomenuo piće. Pripremi se za obilazak
kafana.
— Kafana? — Polove obrve odskočiše na vrh čela.
— Naravno. Neke od ovdašnjih kafana najstarije su u državi
— mirno nastavi Lesli. — Prvo je otvoren „Palas bar“. Prava
antika! Sa stubovima od stakla. Snimićemo ih. Napravićemo
senzaciju!
— Zar smo potegli ovoliki put da snimamo šankove?
— Gde ti je osećaj za istoriju, Pole?
— Pod kontrolom razuma, devojko. Nema šansi da me zaludi.
— Pole, znam šta radim.
— Šteta što nam Devud nije uz put — kliberio se Pol. —
Stolica na kojoj je Divlji Bil Hikok sedeo kada su ga ucmekali
sigurno bi te oduševila. Čuvaju je pod staklenim zvonom.
— Tačno. Volela bih da je vidim. Nekom drugom prilikom,
možda. Sada nam valja obratiti pažnju na kuću pred nama.
Podigao je Džon Bordman, 1889. godine. Šta kažeš za prozore?
Izrađeni su u radionici majstora Tifanija. Zamisli kako bi bilo lepo
živeti u ovakvoj kući!
— Ne mogu. Sukobljava se s mojim smislom za eleganciju. Ja
sam jednostavan čovek.
— Mnogo se ti razumeš... Idemo dalje... Kuća Hauzera
Bebkoka. Dvadeset devet soba.

7
 Čitateljski raj

Pol je škljocao aparatom, ali ne podležući Leslinom

oduševljenju.
— Pitam se kojem je ljudskom stvoru potrebno dvadeset
devet soba! — promumla on s neodobravanjem.
— Pretpostavljam da su mu dolazili mnogobrojni gosti —
pravdala je Lesli Bebkoka, gledajući u mislima ulicu, šarenu i
bučnu od dugih ženskih haljina i zahuktalih kočija. — Teško je
bilo putovati u to doba. Ljudi su se zadržavali u gradovima pre
nego što nastave put.
— Hvala na obaveštenju. Baš sam srećan što nisam živeo u to
vreme. Presporo je za moj temperament.
— Baš sam radoznala da li bi i tada bio fotograf, kao L.A.
Hafman.
— Sumnjam — iskrivi usta Pol. — U Hafmanovo doba
oprema je bila kabasta i teška za rukovanje... Lesli, mogli bismo
malo da se provedemo večeras — reče on iznebuha. — Valjda ima
neki disko u ovom patiniranom mestu?
— Znaš da nisam za provod.
Volela je Pola Andersona. Prijatno joj je bilo u njegovom
društvu. Ali, bila su joj strana osećanja kakva je on gajio prema
njoj. U njoj se ukorenilo nepoverenje prema muškarcima, o
kojima je najpresudnije utiske stekla preko oca, izgubljenog u tuzi
i kroz stranice starog dnevnika, iz kojeg je doznala o nesrećnoj
ljubavi i srušenoj nadi.
— Znam — snuždi se Pol. — Ali, bilo bi smešno prebaciti mi
što pokušavam. Nas dvoje bismo bili silan par.
— Poslovno, da. Kada smo već kod toga, predlažem da se
vratimo u kola. Treba još da obiđemo guvernerovu palatu,
Riderov sokak i „Zlatnu zvezdu!. To je plan za danas. Htela bih da
jednom snimiš Jarugu poslednje šanse, gde je nađeno zlato. Tu je
sve započelo.
— Kako ti kažeš — prikloni se on zahtevu. Ako je bilo sete u
njegovim očima, Lesli je nije opazila. Misli su joj hrlile „Zlatnoj
zvezdi“. Sa velikim uzbuđenjem iščekivala je susret s njom.

8
 Čitateljski raj

***

Dah joj zape u grlu kada su stigli pred neveliku zgradu

pozorišta od izbledele opeke.
— Hajdemo unutra! — reče ona, uklanjajući pramen sa čela.
— Misliš da će nas pustiti? — upita Pol s nevericom.
— Naravno — nasmeja se ona. — Telefonirala sam. Ovako
nešto ne prepuštam slučaju. Čuvar nas očekuje.
Snažno zalupa na vrata. Na njima se pojavi mlada žena. Bila
je u farmerkama i kockastoj košulji.
— Uđite. Vi ste sigurno Lesli Džordan? Karen Huper...
— Zdravo, Karen. Predstavljam vam Pola Andersona, moga
saradnika, fotografa.
— Ne sećam se da sam ikada video lepšeg čuvara — iskreno
se zadivi Pol.
— Nisam čuvar, ako ste na mene mislili — nasmeja se Karen.
— Džordž je tu negde. Odmara se. Znate, sutra priređujemo veliki
maskenbal. Prihod je namenjen očuvanju „Zlatne zvezde“.
— Doteraćete zgradu? Primetila sam da su popravke
neophodne.
— Ne znam sa koliko ste pažnje razgledali Riderov sokak —
osmeh iščeznu sa Kareninog lica. — Uređujemo ga. Pokušavamo
da kućama povratimo lepotu i sjaj iz vremena kada su nastale.
„Zlatna zvezda“ je ukras ulice. Ne želimo da nestane.
— Nestane?
Karen klimnu glavom.
— Ako dođe do toga, Riderov sokak će izgubiti draž.
— Ali, zašto bi pozorište nestalo? Ne razumem — Leslino
srce poče žestoko da udara.
— Njegov vlasnik je kompanija D. i D., vodeća u gradu.
Upravo pregovara sa jednim velikim konglomeratom. Postoji
ideja da se pozorište sruši i na njegovom mestu izgradi moderan
hotel od stakla i betona.

9
 Čitateljski raj

— O, ne! — iz Leslinog grla nehotice se ote uzvik. — Ne

smeju to da učine!
— Bojim se da smeju — Karen potišteno zavrte glavom. —
Došli ste u zadnji čas, ako želite da bar na fotografijama sačuvate
„Zlatnu zvezdu“, legendu ovoga kraja.
— Može li je novac od maskenbala spasiti? Zašto neko ne
razgovara s ljudima iz D. i D.? Ko je vlasnik?
— Rik Danovan.
Lesli se preseče od tog imena. Danovan! Tako se zvao čovek
koji je uništio snove Megi Kalahan.
— Taj Rik Danovan... Da li je rodom iz Montane?
— Jeste — potvrdi Karen. — Njegov deda obogatio se u
Jaruzi. Pradeda, u stvari. Od običnog tragača za zlatom postao je
najimućniji i najuticajniji čovek u kraju.
— Zašto neko ne razgovara s tim Rikom? Ne može biti da mu
nije stalo do očuvanja spomenika slave njegovog pretka!
— Niko ne razgovara s Rikom Danovanom — Karen se jetko
nasmeja. — On samo šalje naredbe, koje se izvršavaju bez
pogovora. Ne gubi vreme u razgovorima. Zanimaju ga samo dobre
ponude.
— Možda bi moglo da se utiče na njega preko njegove žene.
— Lesli se u očajanju hvatala za slamku.
— Gospođa Danovan ne postoji. Ima, međutim, mnogo onih
koji se bore da steknu tu titulu. Priča se da Estel Lemprej ima
najviše izgleda da ga odvuče pred oltar, ali ja ne verujem u te
glasine.
— Rekla bih da mnogo znate o Riku Danovanu — primeti
Lesli.
— Dovoljno je čitati novine. Danovan je ličnost o kojoj se
piše.
— Ne mogu da verujem da ne postoji način da se spase
„Zlatna zvezda“.
— Jedini izlaz je prikupiti više novca nego što nudi
konglomerat. Sve je podređeno dolaru, shvatate?

10
 Čitateljski raj

Lesli klimnu glavom. I Megi Kalahan je osetila moć novca na

svojoj koži.
— Kada rekoste da se održava maskenbal?
— Sutra uveče. Sviraće se muzika iz starih vremena. Gosti su
zamoljeni da se pojave u kostimima iz prošlog veka.
— Uzimamo dve ulaznice — javi se Pol, koji nepogrešivo
protumači izraz Leslinog lica.
— Moram vas upozoriti — nelagodno se nakašlja Karen —
da su prilično skupe. Svaka staje pedeset dolara.
— U redu je — osmehnu se Pol. — Skupiću toliko.
— Divno. Blagajna je ispred ulaza. Sada bih morala da se
vratim poslu. Hvala vam što želite da pomognete — Karen se
srdačno rukova sa posetiocima.
— Ne očajavajte — hrabrila je Lesli. — Smisliće se neko
rešenje. Ne možemo dopustiti da vaše pozorište nestane. Svet bi
bez njega bio manje lep.
Karen, ganuta, klimnu glavom i žurno ode. Lesli se okrenu
Polu.
— Ne kliberi se! — reče mu ljutite — Znam šta želiš da mi
kažeš. Ali, meni se „Zlatna zvezda“ zaista dopada. Grozno bi bilo
da je sruše.
— Nepravedno me napadaš — on se bezazleno osmehnu. —
Verovatno mi nećeš poverovati, ali odavno mi neko mesto nije
tako naglo prionulo za srce kao ovo ljupko pozorište. Priložiću sto
dolara, čak iako ti ne nameravaš da se pojaviš na maskenbalu.
— U redu, verujem ti — reče Lesli, pošto ga podozrivo
osmotri. — Napravi nekoliko snimaka. Uhvati galerije i pozornicu.
Izbliza snimi rezbarije. Sutra uveče slikaćemo učesnike
maskenbala. Ponekog možda i intervjuisati.
— Lesli! Ričardson će ti odrati kožu ako mu poturiš članak o
priredbi u dobrotvorne svrhe. Dobro znaš šta njega zanima:
konkretne činjenice!
— O, Pole, u pitanju je važna stvar. Lako je rušiti i uništavati.
Ali, pozorište kao što je ovo je nenadoknadivo. Kako to ne
shvataš?

11
 Čitateljski raj

— Varaš se. Još kako shvatam! Samo, do časa kada tvoj članak
izađe iz štampe, „Zlatnoj zvezdi“ će već biti presuđeno. Bojim se,
uzalud ćeš reskirati glavu — i posao.
— Da, u pravu si — Lesli protrlja čelo. — Ali, nešto moramo
preduzeti. Mućni glavom, Pole. Šta da radimo?
— Šteta što ti ne možeš pred tog Danovana. Jedan molećiv
pogled tih plavozelenih očiju — i on bi ti ispunio svaku želju —
setno se osmehnu Pol.
Lesli zapade u duboko razmišljanje.
— Možda bih mogla da razgovaram s njim — sinu joj.
— Stalno zaboravljam da si ćaknuta — vajkao se Pol. —
Ubacujem ti sulude ideje u glavu.
— Zašto, sulude? — ona je zamišljeno grickala usne. —
Radim za časopis poznat širom zemlje. Čak mi se čini prirodnim
da intervjuišem Danovana po pitanju ovdašnjih starina. On
sigurno poseduje vredne antikvitete. Možda čak živi u nekoj
istorijskoj kući.
— Les! — Pola obuze strah. — Osvesti se. Bilo bi to isto što i
lažno predstavljanje. Znaš da Ričardson ne trpi pojedinačna
istupanja.
— To znamo ti i ja. Ali, Rik Danovan nema pojma.
— Les, razmisli malo! Kada on shvati kakvim sredstvima si se
poslužila i s kojim ciljem si se promuvala do njega, živu će te
progutati. Upozoravam te.
— Lepo je od tebe što brineš. Ali, ne bojim se ja, gospodina
Danovana. Nimalo. Osim toga, možda čovek ni ne sanja šta
njegova kompanija smera. Možda, u stvari, želi da sačuva
pozorište.
— Kao stoka možda ne znam da imam krila. Treba samo da
ih raširim i poletim. Ne zavaravaj se, Lesli. Stradaćeš. Gadno ćeš
nadrljati. Taj Danovan je običan plejboj. Juri za ženama i pliva u
parama. Briga njega za staro pozorište.
— Pole Andersone! Kako možeš tako da govoriš? — ljutito je
sevala očima, kao da je Pol pogrdama osuo po izabraniku njenog
srca.

12
 Čitateljski raj

— Radi šta znaš, Les. Rekao sam ti svoje. Jasno vidim da

ogovorim u vetar. Kada nešto utuviš u glavu, nema te sile koja bi
te sprečila. Zato, menjamo temu. Valja nabaviti kostime za
sutrašnji bal.
Iskre radosti ublažiše Leslin pogled.
— Tačno, Pole! Čim ovde završiš slikanje, potražićemo radnju
s kostimima.
Lesli prekrsti ruke. Misli je odvedoše daleko. Tačno je znala
kakav kostim želi. Bar za jednu noć, Megi Kalahan i „Zlatna
zvezda“ ponovo će oživeti.

13
 Čitateljski raj

2.
Sutradan uveče svi delovi kostima bili su uspešno
prikupljeni. Lesli se poprilično namučila — osim sa crnim
čarapama, koje je odmah našla — da upotpuni sliku iz svoje glave.
Ipak, trud je urodio plodom. Crvenoj haljini ukrašenoj crnim
šljokicama pridodala je dugačke crne rukavice bez prstiju, lake
crne cipele bez potpetica, skerletno pero za kosu i crnu masku.
Posmatrajući se u hotelskom ogledalu, Lesli duboko
uzdahnu. Tako je, dakle, izgledala Megi Kalahan. Kroz proreze
maske svetlucale su grozničave oči. Obraze i usne namazala je
jarkim crvenilom. Od čvora na potiljku poigravale su riđe lokne.
Dubok izrez otkrivao je grudi i ramena, čudesno bele prema
žarkoj boji kosima. Uzan struk i nabori na kukovima činili su je
ženstvenom i poželjnom, morala je priznati, mada obično nije
tako mislila o sebi.
Kako li je izgledalo, pitala se, biti mlada i lepa u ono davno
vreme. Megi je izazvala divljenje muškaraca — dnevnik je
nedvosmisleno govorio o tome. Sigurno nije bilo prijatno gledati
kako te muškarci proždiru očima. Onda se iz bezimene razuzdane
gomile izdvojio jedan čovek — Mik Danovan. Megi ga je verno
opisala, visok, širokih ramena, vitak, preplanulog lica, živih plavih
očiju i širokih čulnih usana, koje su znale biti okrutne. Žuljevite
prste često je provlačio kroz kovrdžavu tamnu kosu. Mogla ga je
zamisliti kao da živ stoji pred njom. Ko bi odoleo takvom čoveku?
Čoveku, kako je pisala Megi, iz čijih je svetlih očiju izvirivao sam
đavo!
Megi je ludo volela neobuzdanog Irca. Sa koliko zanosa je
opisivala njegove poljupce i milovanja!
Lesli se ljutito okrenu od ogledala. Njena opsednutost
postade joj smešna. Megi Kalahan i Mik Danovan odavno su mrtvi
i pokopani.
Ono na šta sada treba da usmeri pažnju je kako privoleti
Mikovog čukununuka da poštedi „Zlatnu zvezdu“. Pokušaće to
sutra poslepodne kada će, kako ju je sekretarica sa jakim

14
 Čitateljski raj

engleskim akcentom uveravala, biti dobrodošla da intervjuiše

gospodina Danovana.
U međuvremenu, pokušaće malo da se zabavi. Ote joj se
uzdah. Nije umela da se zabavlja. Radosti su bile retke u njenom
životu. U osamnaestoj godini izgubila je oca, koji se davno pre
toga pretvorio u ćutljivog, sumornog duha. Otišao je sa ovog sveta
srećan što će se najzad pridružiti svojoj ženi, koja je za njega
značila sve. Posle toga, ona se posvetila školi, a potom poslu. Već
tri godine radi za Ričardsonov časopis, sasvim zadovoljna svojim
pozivom i životom.
Ali, bar večeras, usne joj nemo oblikovaše reči, ostaviće
razboritu Lesli Džordan u hotelskoj sobi. Izaći će iz nje kao Megi
Kalahan, da uzica u društvu muškaraca. Još netaknuta srca,
zanosna u crnim čarapama i sa razbludno otkrivenim ramenima i
grudima, upijaće zadivljene poglede obožavalaca, držaće
nasrtljivce po strani, a da pri tom ne izgubi njihovu naklonost.
Kao Megi.
Trže se od oštrog kucanja. Pol je stajao na vratima.
— Gle, gle! — njegov pogled joj je sve rekao. — Da nisam
pogrešio sobu?
— Zovem se Megi Kalahan — Lesli koketno nakrivi glavu. —
Čekam momka da me povede na ples.
— Ovaj kauboj umire od sreće što će se pojaviti s vama —
prihvati Pol s osmehom.
Kostim kauboja pristajao je Polu. Bio je vitak i dobro građen.
Samo je lice kvarilo utisak, pomisli Lesli. Bilo je to lepo lice, ali mu
je nedostajala odlučnost i grubost — manjkale su one sitne bore
oko očiju i usana, bez kojih je kauboja gotovo nemoguće zamisliti.
— Spremna sam — osmehnu se ona.

***

Dok su se vozili prema pozorištu Lesli je obavijala šal od crne

čipke oko ramena. Odjednom, izgubi sigurnost. Obuze je

15
 Čitateljski raj

nesavladiva nervoza — i tu se svaka sličnost sa Megi Kalahan

prekidala.
— Pole, misliš li da je ovaj kostim prikladan?
— Odličan je. Izludećeš sve muškarce — Pol joj steže ruku.
Pri svetlosti uličnih lampi izgledao je kao pravi kauboj.
UMOLJAVAJU SE GOSTI DA DO KRAJA OSTANU MASKIRANI,
pisalo je na ulazu. Lesli se upita šta bi mogao biti razlog takvog
zahteva, ali odmah to smetnu s uma. Ona ionako nije nameravala
da skine masku. Pružala joj je osećaj anonimnosti. Besmislena
potreba, razume se, pošto je niko osim Pola i Karen Huper nije
poznavao. U tim trenucima, međutim, logika je izgubila svaki
značaj.
Pozorište je izgledalo preobraženo. Drvo i pozlata blistavo su
uglačani. Okružena ljudima u starovremskim kostimima, Lesli se
sa lakoćom prenela u prošlost, njoj tako blisku. Šepurio se tu šerif
u društvu dame sa turnirom, džentlmen u kaputu princa Alberta,
držeći pod ruku igračicu. Bilo je kauboja, Indijanaca, vojnika,
kočijaša, goniča stoke, trgovaca, kockara, čak i Kineza sa dugim
perčinima. Kalamiti Džejn mahala je prepotopskom puščetinom.
— O Pole, zar nije božanstveno? — Lesli se topila od sreće.
— Sva si se preobrazila, devojko. Zabrinjavaš me.
— Pole, opet počinješ...
— Slušaj, odoh po opremu, ako želiš da ovekovečim ovo
vraćanje u prošli vek.
— Da, Pole, želim. Požuri!
— Pripazi se, ostaješ sama.
Lesli je stajala zaneta posmatranjem kositma. Blizu nje
šetkao se jezuita. Nešto dalje, Abraham Linkoln živo je razgovarao
s generalom Grantom. Okupilo se zaista mnogo sveta. Lesli se
iskreno zabrinu da li će pozornica moći da primi sve koji budu
poželeli da zaigraju. Za šankom se služila hrana i piće. Samo su se
najhrabriji odlučivali za proboj do njega. Bio je potpuno zagušen.
Stizali su novi posetioci, uglavnom u parovima. Uprkos
kostimima i maskama, mnogi su se međusobno prepoznavali.
Lesli se odjednom oseti usamljenom i suvišnom. Zažali što nije

16
 Čitateljski raj

pošla s Polom. Osmehnu se. Samo bi smetala. On je često

ponavljao, pola u šali, pola ozbiljno, da s kamerom u ruci ima
najviše izgleda da privuče pažnju neke lepojke.
Onda se priseti da njen dolazak ima određenu svrhu. Trebalo
je uočiti najsitnije pojedinosti, kako bi svojom budućom
reportažom dočarala šarenilo i živopisnost ovog zanimljivog
skupa. Vođena tom odlukom, poče da svrstava kostime u
kategorije.
I tada, ugleda njega.
Baš je uzimao piće sa improvizovanog šanka pored zida. Na
sebi je imao crnu košulju i pantalone, crni prsluk i tesne kožne
čizme. Šešir širokog oboda skrivao mu je boju kose. Nisko je
prikačio par revolvera. Lesli nije mogla da odvoji oči od njega.
Pratila ga je devojka na čijim su prstima i vratu šljaštali
dijamanti, Pripijena haljina tamnoplave boje otkrivala je lepotu
devojčinog tela. Svesna svojih draži, platinasta plavuša znala je
kako da ih iskoristi i privuče užagrene poglede muškaraca. Lesli
se odjednom oseti bedno u svom kostimu.
Reče sebi da je se čovek u crnom i njegova dragana uopšte ne
tiču, ali pogled joj se otimao volji i vraćao njima.
Čovek se okrenu. Bilo je kasno da uzmiče. Uhvaćena je kako
ukočeno pilji u njega. Ugleda pramen kovrdžave kose pod
obodom šešira, guste brkove, razdrljenu košulju. Njegov pogled
držao je prikovanom. Kolena su joj klecala. Osmeh joj se sledi, a
obrazi se žariše. Jedva je uspela da se otrgne, pokrene obamrle
noge i potraži zaklon u gomili.
I ranije je susretala muževne tipove. Ima ih svuda, čak i u
Klivlendu. Ali, ovaj čovek predstavljao je opasnost. Svestan svoje
moći, izgledao je spreman da je bez ustručavanja primeni.
Verovatno je svoje vitrine dobro ispunio trofejima. Svet je pun
glupača i lakovernica, koje postaju lak plen. Srećom, Lesli se nije
ubrajala u njih.
Koračala je kao na drvenim nogama. Nije joj bilo do pića, ali
nije znala šta će s rukama. Čaša bi joj dobrodošla. Njome bi
prikrila smetenost. Tako je počela da krči put prema šanku.
Zaustavi je ruka na laktu.

17
 Čitateljski raj

— Zdravo — zatreperi duboki glas.

Nije imala kud Osvrnula se preko ramena. A on se smeškao.
— Kako vam je ime? — pitao je ne sklanjajući ruku s njenog
lakta.
— Megi Kalahan — izlete joj bez razmišljanja.
Njegove oči blesnuše kroz masku — plave oči.
— A vaše? — promuca ona, drhteći.
Čovek se nasmeja, zabaci glavu.
— Zaista niste pogodili?
Lesli zavrte glavom. Zar je moguće da je takav čovek krenuo
za njom? Čarolija Megi Kalahan oživela je te noći.
— Po čemu bih pogodila?
— Kako, po čemu? Zar se ne vidi da sam bandit?
— Moraću onda da bežim od vas. Banditi su opasni.
— Plašite se, Megi Kalahan? Hrabra Irkinja kao vi?
— Ne — laž je podstaknuta prisvajanjem Meginog imena.
Megi bi ovaj susret obojila zavođenjem. Ponudila bi izazivačke
usne na poljubac.
— Tako je bolje. Idemo na piće. Pogled Crnog bandita
zaustavi se na dnu izreza njene haljine. Lesli požele da propadne
u zemlju.
— Zanimljivo — reče on. — Odavno nisam sreo devojku koja
ume da pocrveni.
— Dakle, šta je s tim pićem? — oštro zapita Lesli, pa se
gotovo trže, zaprepašćena i zadovoljna što joj se jezik povratio.
— Odmah, gospođo. Pođite za mnom.
Odlučno zakorači prema, činilo se neprobojnoj, gužvi ispred
šanka. Gomila se razdvajala, pravila mu prolaz. Još zarobljena
njegovom rukom, Lesli je cupkala za njim, ne osećajući tlo pod
nogama.
Već je pomišljala da joj se mozak pomutio. Muškarci je nikad
nisu zanimali, a o dopadanju na prvi pogled i da ne govorimo.
Prihvatila je čašu iz njegove ruke, dopustila mu da je izvede
iz gužve.

18
 Čitateljski raj

— Novi ste u gradu? — upita je on. — Ne sećam se da sam

vas ranije viđao.
— Poznajete sve devojke u Heleni?
— Samo lepe — odjeknu razdragani smeh.
— Je li? Sigurno ne možete da dignete glavu od silnih
udvaranja?
— Tačno — dočeka on raspoloženo. — Pravo je čudo koliko
lepotica pristiže u Helen.
— Postižete li da svim poklonite pažnju?
— Zašto da ne? Snažan sam, zdrav... Ah, počinje muzika.
Hajde da igramo! Na balu smo, zar ne?
Polka je razigrala sve noge, razgalila srca. Parovi su se vrteli,
preplitali. Odjekivalo je podvriskivanje. Sve je treštalo.
Posle polke, violina tiho nagovesti melodiju valcera. Lesli se
prepusti snažnim, sigurnim rukama nepoznatog čoveka. Vrtela se,
sala se okretala oko nje, mutilo joj se u glavi od neobjašnjivog
blaženstva, panike i sve bržeg ritma valcera. Zatvori oči. Kretala
se automatski, osećajući partnerov dah na vratu.
— Otvorite oči — šaputao je on, dodirujući usnama njeno
uvo. — Pogledajte me, ili ću vas sada poljubiti.
Njeni kapci uplašeno odskočiše.
— Uvek pretite poljupcima? — Podrugljivo se osmehnu Lesli.
— Devojke se obično bore za njih — samouvereno odgovori.
— To vam se samo tako pričinjava — objasni ona. —
Muškarci koriste svoju fizičku nadmoćnost. Poljupci nekad dođu
kao nagrada, a nekad kao kazna.
— Nisam znao — uozbilji se čovek, pa kao razmisli o onome
što je čuo. — Kako biste vi primili moje poljupce — kao kaznu ili
kao nagradu?
— Teško je reći, gospodine — Lesli je strahovala da će joj
srce izleteti iz grudnog koša. — Vi sebe očigledno smatrate
izuzetnom osobom.
— Žalbi nije bilo — smeškao se.
— Zašto ste me onda upozorili, kao da pretite?

19
 Čitateljski raj

— Slaže mi se s ulogom. Od bandita se očekuju pretnje svake

vrste, zar ne? Moram priznati da me te rumene usne dovode u
napast.
Potpuno smušena, Lesli podiže bradu, ponudi mu rumene
usne. Čovek kao da se začudi, ali brzo saže glavu. Usne im se
spojiše. Lesli tek tada postade svesna svog postupka. Gušila se od
stida i srama. Nikad, nikad se nije tako ponašala.
I ranije se ljubila sa muškarcima. I svaki put jedva čekala da
se mučenje završi. Ali, sada... Noge joj bukvalno otkazaše
poslušnost. I da nije bilo banditovih snažnih mišica, sigurno bi se
našla na patosu.
On se najzad smilova da je oslobodi.
— Došli smo da igramo, čini mi se — šapnu joj u kosu.
— Sećam se — u Lesli se iznenada uvuče strah. Kakva je
neodoljiva sila navela na onakvo ponašanje? Nije mogla da
prepozna sebe.
— Slušaj — reče on — ovde postaje vruće i zagušljivo. Moj
auto je pred zgradom. Hajde da se provozamo.
U njenoj glavi zabrujaše sva alarmna zvona.
— Ja... ne bih smela...
— Ako ne kreneš sa mnom, moraću opet da te poljubim. Za
kaznu, razume se.
— Razume se — ponovi ona. Htela je da se naruga. Ako je
ikada trebalo nekoga odbiti, to je bilo sada. Jedna poštena,
trezvena devojka samo u ludilu odlazi sa nepoznatim čovekom.
Ali, odbijanje bi ispalo izdajnički neubedljivo.
— Hajde! — navaljivao je on. — Samo da se malo osvežimo.
Nezdravo smo se upalili ovde.
Značenje tih poslednjih reči nije ostavljalo mesta nedoumici.
Strast je zamaglila strančeve plave oči, prenosila se na Lesli.
— Ja...
— Nećemo se dugo zadržati — obećao je. — Brzo ću te
vratiti.
Ne čekajući odgovor, povuče je za ruku, žureći prema izlazu.
Lesli ga je pratila kao u bunilu. Činilo joj se kao da se sve to

20
 Čitateljski raj

dešava nekom drugom. Sasvim je nemoguće da Lesli Džordan

sledi nepoznatog čoveka u stopu. Možda je duh Megi Kalahan
ušao u nju.
Već su bili izvan zgrade kada on opet progovori. Nešto o tome
kako je napolju sveže i prijatno. Prohladan vazduh delovao je
otrežnjavajuće. Lesli ustuknu.
— Moj šal... Zaboravila sam šal.
— Vratićemo se — podseti je on, zastavši pored „mercedesa“.
Uđi.
— U ovo? — znala je koliko je njeno pitanje glupo, ali više
nije bila odgovorna za svoje postupke i budalaštine.
— U to — on potvrdi, otvarajući vrata.
U trenutnom naletu zdravog rezonovanja, Lesli još jednom
pokuša da izvrda, ali njegove ruke odlučno je gurnuše na plišano
sedište. Sva se skupila od straha. Osećala je kako joj srce
besonmučno dobuje po grudima. Uplašila se same sebe, one do
tada nepoznate strane njene ličnosti koja je tek počela da
pokazuje svoje lice.
Čovek je, pomisli s gorkim humorom, s pravom izabrao
kostim bandita. Ipak, da li je baš tako? Sudeći prema njenom
slučaju, on uopšte nije morao da se posluži silom. Krenula je za
njim kao ovčica. Ponašao se kao neko za koga je uspeh kod žena
sasvim prirodna pojava.
Odskoči kada se njegov dlan spusti na njeno svilom
pokriveno koleno.
— Smiri se, Megi. Ja ne ujedam... mnogo — smeškao se. — Da
li si se pela noću na brdo Helenu?
— Nisam — s mukom prozbori.
— Odande se pruža veličanstven pogled: grad, obasjan
svetiljkama, leži pred tobom kao na dlanu. Ponekad odlazim tamo
sam i uživam u panorami.
— Baš sam? — Lesli ne uspe da sakrije čuđenje.
On klimnu glavom.

21
 Čitateljski raj

— Kada se osetim usamljen, sedim gore i posmatram grad.

Zamišljam da svaka treperava svetiljka označava dom ispunjen
smehom i radošću.
Njegova neočekivana izjava zaprepasti Lesli. Ona se okrenu.
Zastade u nedoumici. Činilo joj se da čovek ima sve što se poželeti
može — lepotu, bogatstvo...
— Zar ti nemaš svoj dom? — glas joj postade gotovo nežan.
— Imam, naravno. Nekoliko. Jedan u Heleni, jedan u Vajtfišu,
jedan u Bozmanu.
— Govoriš o kućama, ne o domu. Možda bi trebalo da se
oženiš — dirnuta nezadovoljstvom koje je mislila da je naslutila u
njegovom glasu, Lesli se odjednom oslobodi vrtoglavice izazvane
onim strastvenim poljupcem.
— Samo to ne, lutko! — on odlučno zavrte glavom. — U
današnje vreme, sve žene su iste — gramzive i prepredene.
— Nije tačno! — pobuni se Lesli. — Nisu sve žene iste.
Žučno je protestovala, ali u dubini duše nije bila uvređena
zbog takvog nipodaštavanja pripadnica njenog pola. Nije, jer je
osetila tugu u njegovom glasu.
— Nisu? — on zaustavi kola. Ugasi svetla. Okrenu se na
sedištu i zari u Lesli gotovo neprijateljski pogled. — Sve trče za
parama. Samo su im pokloni, raskoš i zadovoljstva u glavi.
Njegovo lice joj se primače, ruka se obavi oko Leslinih
obnaženih ramena.
— Pazi se — ona pokuša da unese malo humora, ne bih
zataškala svoju smušenost. — I ja sam žena.
— Primetio sam — glava mu se još malo približi.
— Hoću da kažem — Lesli se očajnički borila sa željom da
mu se baci na grudi — hoću da kažem da ima raznih žena. Ja, na
primer, ne jurim za parama.
— Nemoj mi reći? — on se kao začudi.
— Ne misliš valjda da sam pošla za tobom zato što sam u
kristalnoj kugli, koju naravno uvek nosim uz sebe, videla prokleti
„mercedes“ pred pozorištem i po njemu odmah znala da si
prepun para?

22
 Čitateljski raj

Lesli je plamtela od gneva.

— Znači, ti si devojka za zabavu, Megi Kalahan? — usne mu
se izviše u ironičan osmeh.
— Ne! Ja... — nije mogla da nastavi.
— Dosta je razgovora — čovek je grubo privuče.
— Mogu li da ti vidim lice? — Lesli se odupirala rukama o
njegove grudi.
— Ne, Megi. Bolje da ti ostanem u sećanju kao pravi Crni
bandit. Dozvoli da sačuvam iluziju da je bar jedanput neko sa
mnom zbog mene samog.
— Nemoj me ubeđivati u neko svoje grdno razočarenje.
— Megi, ja moram da vidim tvoje lice. Celo — izvuče pero iz
njenog čvora kose na potiljku, zatim pažljivo ukloni masku. Oči su
mu pri mesečini bile duboko, duboko plave. — Imaš zelene oči...
Oči ljubomore. Riđu kosu, Kosu prgave narave. Prćast nos posut
pegama. Pravi irski nos. I tvrdoglave usne. Tvrdoglave i
primamljive...
Svet se rušio oko Lesli. Osećala je samo njegove vrele, divlje
usne na svojima. Bilo je to kao da je upala u vrtlog, iz kojeg ne
može da se iščupa. Obuzimala je pomamna požuda za dodirom
ruku i tela čoveka kome čak ni lice nije dobro sagledala. Poljupci s
njim doneli su joj veliko, neočekivano otkriće, spoznaju o
prohtevima sopstvenog tela.
On podiže glavu.
— Želim te, Megi — reče otežanim glasom. — Ali, ne ovde...
Hoću da imamo čitavo veče pred sobom.
— Ja... — nije nalazila reči kojima bi izrazila svoju žarju želju
za njim. Možda njemu takva uveravanja nisu bila potrebna. — Ja...
ne mogu da te odvedem u svoju sobu — promuca najzad.
— A banditi ne otkrivaju lako svoje skrovište, zar ne?
— Pretpostavljam da je tako.
— Uredi malo kosu. Vraćam te na bal.
— Ne vraća mi se tamo — iznenadi je sopstvena iskrenost.
— Ni meni — setan osmeh potvrdi njegove reči. — Ali, ne
želim da vodim ljubav u automobilu.

23
 Čitateljski raj

— Kada... kada ćemo se videti? — bestidno pitanje

nezadrživo izlete iz njenih usta.
On se glasno nasmeja.
— Sutra uveče. Možeš li da se nađeš sa mnom sutra uveče?
— Da — nije oklevala, mada je dobro znala do čega će
dovesti sledeći susret.
— Postaraću se da imamo sobu. Gde da dođem po tebe?
— Pred „Pustinjski pesak“. Nije odsela u njemu, ali primetila
ga je u blizini svoga hotela. Nadala se da će njeno ludilo prestati.
A makoliko tražio, on neće naći Megi Kalahan ni u jednom hotelu.
Ako se uopšte potrudi da je nađe.
— Dobro. U sedam.
Činilo joj se da povratak traje čitavu večnost. Povukla se što
je mogla dalje od neočekivanog zavodnika. Stidela se što je
budalasto otkrila svoja osećanja, sve više uverena da do novog
susreta s njim neće doći.
— Ne brini, Megi — on kao da joj pročita misli i natera je da
uzdrhti — doći ću po tebe. Želim te.
— Rekla bih da je želja uzajamna — reče ona potišteno, pa se
ljutito ugrize za jezik.
— De, de, Megi. Valjda možeš da se strpiš do sutra? —
smejao se on.
Došlo joj je na vrh jezika da mu kaže kako je, u dvadeset
šestoj godini, njenom strpljenju došao kraj, pa se u poslednjem
trenutku uzdrža. Pred sobom je imala svetskog čoveka. Možda je
gajio odvratnost prema devicama?
Stigli su pred „Zlatnu zvezdu“.
— Izgleda da veselje ne jenjava — primeti on. — Želim ti lep
provod, Megi.
— Ti ne ideš? — Iznenadi se Lesli.
— Ne mogu, na žalost. Sutra me čeka mnogo posla.
— Bar kratko... — bila je silno razočarana.

24
 Čitateljski raj

— Voleo bih da budem s tobom. Teši me pomisao na

sutrašnji susret. Bolje bih se osećao kada bi se i ti vratila u hotel.
„Zlatna zvezda“ je puna napasnika.
— Oni mi ništa ne znače — Osmehnu se Lesli. — Ko može da
se poredi sa Crnim banditom?
On se osmehnu i otvori joj vrata.
— Prijalo bi mi da to imaš na umu čitave večeri.
— Hoćeš li... sutra skinuti masku da te vidim? — zapita Lesli
molećivo.
— Možda. Sada moram da žurim. Vidimo se sutra, Megi.
Okrznu joj usne poljupcem, osmehnu se i ode.
Lesli je dugo stajala zagledana u sve udaljenija crvena svetla
,,mercedesa“. Činilo joj se da je sve to sanjala. A onda se čarolija
surovo prekinu, ostaviviši čežnju u njenom probuđenom telu.
Šum iza njenih leđa natera je da se naglo okrene. Pol
Anderson se pomaljao iz senke.
— Šta radiš ovde? — nervoza joj izoštri glas preko
uobičajene mere.
— Izašao sam da snimim fasadu — Pol zbunjeno pokaza
kameru u rukama.
— Ko... koliko si već napolju?
— Dovoljno dugo.
— Išla sam... da se provozam.
— Razumem. — Polovo lice bilo je bezizrazno.
— Samo sam se provozala. Ništa drugo.
— Lesli, ja nisam tvoja mama. Odrasla si. Valjda znaš šta
radiš. Samo, molim te, vodi računa o sebi. Dobra si devojka. Ne
bih želeo da se unesrećiš — uprkos očiglednom naporu, Pol nije
uspeo da prikrije bol.
— Znam da si moj dobar prijatelj — Lesli ga uhvati za ruku.
— Da, prijatelj — ponovi on s gorčinom. — Lesli, slušaj,
nikad ti to nisam kazao. Možda ne slutiš šta osećam prema tebi.

25
 Čitateljski raj

— Ne vredi, Pole — Lesli tužno zavrte glavom. — Znam.

Odavno znam. Ali, moja osećanja prema tebi nisu takva. Cenim te
kao prijatelja ali, ne volim te.
— Zato njega, pretpostavljam, voliš? — nagomilan jad koji
provali iz Pola, iznenadi i njega samog.
— Ne, Pole — objasni ona strpljivo. — Ne volim ga. Ni on
mene ne voli — zatim, svesna da će Pol ionako doznati za
sutrašnji sastanak, dodade: — Između nas se rodila samo fizička
privlačnost. Ništa više.
— U takvu svrhu mogao sam i ja da ti poslužim — uzdahnu
Pol.
— Ne, Pole. Nisi ti takav momak. Suviše si dobar. Osim toga,
nas dvoje smo prijatelji. Fizička intimnost uništila bi naše
prijateljstvo.
— Sve je to lepo i krasno — sumorno se osmehnu on. — Iza
tvojih reči krije se jednostavno objašnjenje: on ti se sviđa, a ja ne.
Nije porekla.
— Tu se ništa ne može, Pole.
— Ne može se, naravno. Kao što ni ja ne mogu da se
oslobodim želje za tobom. Ali, šta da se radi! — Pol sleže
ramenima. — Trudiću se da se nađem u blizini kada ti ustreba
maramica da obrišeš suze.
— Suza neće biti — Ljutnu se Lesli. — Nije mi vrana popila
mozak. Znam šta radim.
— Jasno. Sada ćeš, znači, među svoje navike uvrstiti i
seksualne orgije?
Leslino rumenilo primeti se i u polutami.
— Nije istina, Pole! Znaš da nikad nisam...
— Naslutio sam to, Les. Zato sam se toliko ustezao. Nisam
želeo da te požurujem. Čekao sam. A onda je taj momak pao s
neba i...
Glas mu se slomi od bola. Lesli mu se baci oko vrata.
— Pole, žao mi je. Tako mi je žao.
— Verujem ti — on zari lice u njenu kosu. I pre nego što je
shvatila šta se dešava, on poče da je ljubi. Nije ga odgurnula.

26
 Čitateljski raj

Osećala je ogromno sažaljenje prema čoveku, kome je mada to

nije želela zadavala bol. Mirno je stajala dok se on nije odmakao
od nje.
— Želiš da se vratiš na bal, ili ideš u hotel? — upita on sa
izveštačenom veselošću.
— U hotel. Ali, ti ne moraš sa mnom.
— Gluposti. Dosta mi je zabave za večeras. Ako se vratim u
salu, mogao bih da napravim neku glupost. Bolje da pođem s
tobom, ako ti ne smetam.
— Zašto bi mi smetao? Ostajemo prijatelji. Ostajemo, zar ne?
— Naravno. Tako ću moći da se zadržim u tvojoj blizini. Za
svaki slučaj — Pol nije odustajao.
— Moj šal! — seti se Lesli. — Zaboravila sam šal.
— Uzeću ga sutra — Pol sleže ramenima. — Obećao sam
Karen da ću joj pomoći u raščišćavanju dvorane. Ionako nemam
šta da radim, pošto ti odbijaš da me povedeš kod uvaženog gazde
Danovana.
— Poznati su ti moji razlozi. Ako Ričardson poludi, ne želim
da ti budeš umešan.
— Svejedno mi je...
— Ne govorimo više o tome, Pole. Kod Danovana idem sama,
bez obzira na čika Ričardsona.
— U redu — bespomoćno sleže ramenima Pol. — Baš i ne
ginem da vidim dotičnog dramatora. Izgleda da ga se svi plaše
kao kuge. Možda bi i meni mogao da pokvari raspoloženje, to jest,
mogao bi, da mi ga ti već nisi upropastila.
Pol uhvati Lesli pod ruku. Steže je. Ona se u čudu nemo
zapita kako ruka jednog muškarca može ženu da ostavi potpuno
hladnom, dok od dodira ruke nekog drugog jednostavno gubi
glavu?

27
 Čitateljski raj

3.
Sunce Montane probudi Lesli u rano jutro. Bila je čudesno
zadovoljna, svesna razloga svog raspoloženja. Lenjo se protegla,
osećajući svaki delić svog tela. Dugo je ostala zatvorenih očiju,
nastojeći da jedan dragi lik prizove u sećanje. Osmehivala se.
Onda osmeh poče polako da bledi. Sumnje nije bilo: lepi
neznanac svakako je uvek okružen mnogobrojnim ženama. Čovek
njego vog izgleda, koji onako ljubi...
Odluči da ne razmišlja mnogo. U pustolovinu je ulazila
otvorenih očiju. Pod takvim okolnostima ne može doživeti
razočaranje. Za sve što joj se bude dogodilo, sama će snositi
odgovornost. Sa čovekom na koga se namerila za nju nema
budućnosti. Zavaravanje je besmisleno. On će iskoristiti njeno
bezumlje. A sudeći po onom što joj je rekao, i njega su drugi
iskoristili.
Strast se u njoj iznenada razbukta. Dočekala je
nepripremljena, ali bez gnušanja, htela je da je do kraja doživi.
Megi Kalahan ludovala je za Mikom Danovanom. Njihova ljubav
se završila nesrećno, ali Megi nikad nije zažalila što ga je volela.
Tanani opisi njenih osećanja i dugih časova provedenih sa
mladim Ircem duboko su se urezali u Leslino sećanje. Dok je bila
dete, zgražala se nad Meginim rečima o strasti i milovanjima, ali
sada bila je sve više ubeđena da ljudi kao što je Rik Danovan više
ne postoje. I da ih je, ako postoje, bolje izbegavati. Sada je i njoj
sudbina poslala sličnog zavodnika. Umesto da pobegne glavom
bez obzira ona je s nestrpljenjem i čežnjom iščekivala da u
njegovom zagrljaju otkrije tajnu ljubavi.
Opružila je ruke iznad glave. Blaženo se smešila. Opraće
svoju plamenoriđu kosu. Prikazaće se večeras u svom najlepšem
izdanju. Obući će... Šta da obuče?

28
 Čitateljski raj

***

Sat kasnije našla se na ulici. Među svojim stvarima nije našla

ništa što bi odgovaralo njenoj zamisli o značaju trenutka. Ostavila
je poruku Polu i krenula u kupovinu. Želela je haljinu dostojnu
Megi Kalahan. Tumarala je od radnje do radnje, bež jasne
predstave o tome kako haljina treba da izgleda.
Onda je spazila. Bila je od svile, boje smaragda, sa dubokim
trouglastim izrezom napred i na leđima. Oduzimao joj se dah od
pogleda na nju. Uletela je u radnju.
— Izvolite, gospođice?
— Htela bih zelenu haljinu iz izloga.
Prodavač se užurba i uslužno se nasmeši.
— Slagaće vam se uz oči — reče, pružajući haljinu.
— Uzimam je — odluči Lesli, ne upitavši za cenu. — Imate li
beli čipkani šal?
— Da. Odmah ću vam pokazati.

***

Vratila se u hotel i okačila haljinu u plakar. Stajala je

zagledana u nju. Nikad nije nosila ništa slično, niti je imala takvu
želju. Haljina je bila suviše smela. Čak razbludna, moglo bi se reći.
Otkrivala je leđa i grudi, pripijala se uz telo. Ne mari. Namenjena
je pogledima samo jednog čoveka. I, ne zadugo. Kroz dan-dva, ona
i Pol će napustiti Helenu.
Začu se tiho dobovanje po vratima. Ona otvori. Uđe Pol,
brižan u licu.
— Gde si bila? — upita je.
— U kupovini. Ostavila sam ti poruku na recepciji.
— Nisam silazio. Pošto sam video da te nema, prošla me volja
za doručkom. Zabrinuo sam se.
— Pole Andersone, prestani sa glupostima! Sedi i sačekaj da
se obučem. Idemo na ručak.

29
 Čitateljski raj

— U redu.
Pol se poslušno svali na divan. Pogled mu se ukoči istog
trenutka.
— To si kupila, znači! — zgranuto je piljio u novu haljinu. —
Grozno!
Lesli žurno ukloni haljinu od pogleda. Izvuče beli laneni
kostim.
— Da obučem uz njega plavu bluzu, ali ovu boju breskve —
zatraži savet.
— Boje breskve... — Odabra Pol rasejano. — Ide ti uz kosu.
Večeras ćeš se videti sa onim čovekom — bio je to zaključak, a ne
pitanje. — Zato si kupila haljinu, zar ne?
— Da, Pole — ona ga pogleda pravo u oči.
— Les, to je suludo! Uopšte ne poznaješ čoveka. Možda je
siledžija, ubica. Možda je sleteo s druge planete.
— Pole, zaista bulazniš. Čovek je sasvim na svom mestu.
— Po čemu sudiš? Kako se zove, pre svega?
— Ne tiče te se.
— Kladim se da ni to ne znaš — urlao je on. — Palo mi je u
oči da nije skinuo masku. Hajde, Les, budi iskrena.
Ona se namrgodi.
— Da raščistimo nešto, Pole. Taj čovek mi se dopada. Ne
želim da raspravljam o njemu. Sada hoću da ručam. Ideš sa
mnom?
— Da, ali... — on sumorno klimnu glavom.
— Bez „ali“, molim te — gubila je strpljenje. — Neću to da
trpim.
— Dobro, šefe. Biću poslušan kao pas. Idemo na ručak. — Pol
bezvoljno ustade.
U toku obeda trudio se da ne pominje njene planove za
predstojeće veče. Raspitivao se šta je smislila za sastanak sa
Danovanom.
— Šta nameravaš da mu kažeš?

30
 Čitateljski raj

— Nastupiću veoma poslovno. Otvoreno ću da ga pitam zašto

jedno nacionalno blago hladnokrvno prepušta propasti.
— Ne valja — sumnjičavo zavrte glavom Pol. — Sreća je za
ovu državu što ti nije palo na pamet da se posvetiš diplomatiji.
— Oduvek sam prezirala uvijanja i okolišanja — osmehnu se
ona. Kako da mu kaže da je od prošle noći razgovor sa
Danovanom, pa čak i očuvanje „Zlatne zvezde“, potisnula u drugi
plan? Od prošle noći u glavi je imala samo vitkog čoveka u crnoj
odeći i želju koju je on probudio u njoj.
— On će brzo otkriti da mu ne dolaziš u ime časopisa —
ukori je Pol. — To mu se neće dopasti, budi sigurna.
— Ne gnjavi, Pole. Ljupko ću mu se nasmešiti i odmah ću ga
razmekšati.
— Les! — Pol spusti šoljicu sa kafom i zagleda se u nju. — Šta
se događa s tobom? U pitanju je ozbiljna stvar. Stavljaš na kocku
posao, a možda i karijeru.
— Dobro, de! — Lesli zlovoljno odmahnu rukom. —
Postupiću kao vrli diplomata. Obećavam. Podsetiću svemoćnog
gospodina Danovana na njegovo poreklo. Umiljato ću ga zamoliti
da još jednom razmotri ponudu o prodaji pozorišta. Da li ti je
Karen kazala koliki je bio priohod od maskenbala?
— Nije. Pretpostavljam da je sakupljena prilična suma, ali
Karen strahuje da će konglomerat povisiti svoju ponudu. Tako će
propasti sve nade da se pozorište spase. Nije li pametnije da nas
dvoje dignemo sidro odavde? — Pol pruži ruku preko stola. —
Ričardson nas g nije poslao na godišnji odmor.
— Znam, Pole. Završi danas sa snimanjem. Ostao je Kapitol i
Istorijski muzej. Pridružiću ti se u Muzeju posle razgovora s
Danovanom. Čekaj me oko četiri. Važi?
— Dobro — Pol klimnu glavom.
— Ali, sutra svakako moramo napustiti Helenu. Ričardson je
osetljiv na putne troškove. Što je najgore, tačno zna koliko je
vremena potrebno da se obavi neki posao.
— Užasno si se izmenio, Pole. — Lesli se zavali na naslon
stolice. Smejuljila se. — Stalno se sekiraš zbog nečega. Ranije nisi
bio takav.

31
 Čitateljski raj

— Ranije mi nisi davala povod za sekiraciju — uzvratio on i

pogleda na časovnik. — Moram da požurim. Dogovorio sam se s
Karen da se nađemo.
— Videćemo se kasnije. Želim ti dobru zabavu. Ne zaboravi
moj šal, molim te!
Polje pogleda smrknuto, diže se od stola i ode.
Lesli je natenane srkutala kafu. Najzad je mogla da se na
miru prepusti svojim mislima.

***

Sedište Danovanove kompanije smešteno je u staroj, ali

dobro održavanoj zgradi kamene fasade. Lesli je nervozno čekala
lift. Odjednom, postala je svesna da joj predstoji susret sa veoma
uticajnom osobom. Ništa za to. Ako Danovan bude osoran i
neugodan, nastojaće da ga raskravi. I ranije je imala posla sa
ljudima teške naravi. Misli na susret sa tajanstvenim neznancem
plavih očiju davale su joj snagu. Osmotrila se u velikom
starinskom ogledalu u holu. Dobro je izgledala. Oči su joj blistale.
Kosu je pokupila na zatiljku, ali nekoliko neukrotivih, kratkih
pramenova uokvirilo joj je lice kovrdžama: Kabinet Rika
Danovana zauzimao je čitav treći sprat.
— Gospođice Džordan? — odsečnim engleskim naglaskom
upita elegantno obučena mlada žena koja je sedela za sjajno
uglačanim pisaćim stolom.
— Da — Lesli zakorači prema njoj preko debelog
narandžastog saga. Sve je govorilo o ogromnom bogatstvu, od
plišanih tapeta, do fotelja presvučenih kožom.
— Gospodin Danovan će biti slobodan kroz nekoliko minuta.
Sedite, molim vaš.
Lesli izvadi notes i pero iz tašne. Tako naoružana i spremna,
zabavi se osmatranjem elegantne sekretarice. Prvi utisak bio je
da devojka savršeno odgovara opštem utisku. Na sebi je imala
skupocen bledo-plavi kostim, i u poređenju s njim, Leslin lan
izgledao je kao prnja kupljena na rasprodaji. Svaka vlas kose bila

32
 Čitateljski raj

joj je na svom mestu. Talasi finog parfema širili su se od nje. Lesli

oseti kako se skuplja i smanjuje. Preplavi je zabrinjavajuća misao
o sopstvenoj ništavnosti. Nakašlja se, isprsi i silom povrati
samopouzdanje.
Na sekretaričinom stolu odjeknu promuklo zvonjenje.
— Gospodin Danovan će vas sada primiti — izveštačeno se
nasmeši otmena devojka. — Vrata s desne strane.
— Hvala — Lesli steže notes i ustade. Kada pređe preko
praga, naći će se licem u lice sa Rikom Danovanom, praunukom
čoveka koji je slomio srce Megi Kalahan. Prsti joj nisu drhtali
kada pritisnu kvaku. Prošlost je nestala, otišla u nepovrat. Ako joj
je stalo do Danovanove pomoći u spašavanju „Zlatne zvezde“,
prošlost mora zaboraviti.
Ušla je u sobu. Vrata se bešumno zatvoriše za njom. Iza
ogromnog stola, topla svetlost letnjeg sunca kuljala je kroz
otvorene prozore.
Pred centralnim prozorom stajao je visok čovek, širokih
ramena i uskih bokova... Beš šešira i maske izgledao je lepši...
Notes i pero iskliznuše iz Leslinih udrvljenih prstiju.
— Ti? — izusti ona šapatom, gubeći dah.
— Otkud ti ovde, Megi? — Mrštio se Danovan. — Očekujem
Lesli Džordan.
— Ja... ja sam Lesli Džordan.
— Tako? — usne mu otvrdnuše. — Nadam se da imaš neko
valjano objašnjenje za sve ovo?
Lesli klimnu glavom.
— Mogu li da sednem?
— Svakako — pokaza joj fotelju ispred stola.
Lesli nije smela da pretpostavi šta bi se dogodilo da nije sela.
Nikada u životu nije se osećala tako glupo.
— Ne znam odakle da počnem — zamuca ona.
— Pokušaj sa pričom o tome zašto si mi rekla lažno ime —
predloži on.
Govori kao državni tužilac, sumorno pomisli Lesli.

33
 Čitateljski raj

— Nisam — šmrknu.
— Znači, zoveš se Megi Kalahan?
— Ne.
Njegove oči Ijutito zasuziše.
— Savetujem vam da se držite činjenica, gospođice X. Moje
vreme je dragoceno.
— U redu, kapetane! — Lesli poče da se roguši. Nije toliko
skrivala da se pravi svetsko pitanje od toga. — Htela sam malo da
se našalim. Setila sam se svoje prababe. Upotrebila sam njeno
ime.
— Da se našališ, je li? — glas mu je bio leden. — A kako si
otkrila moje ime?
Lesli se iskreno zbuni. Zašto se toliko izmenio?
— Pojma nisam imala da je moj Crni bandit — pocrvene
zbog nehotičnog prisvajanja — u stvari Rik Danovan.
— Nisi, naravno.
— Nisam! Otkud sam mogla da znam?
— Prilično sam poznat u gradu — smeškao se on
podrugljivo. — Svako je mogao da ti kaže ko sam.
— Ali, nije! Ne poznajem nikoga u gradu.
— Ja nisam glup, gospođice Džordan. Kada ste preko moje
sekretarice zakazali sastanak, podrobno sam se raspitao o
„Savetniku za putovanja“. I, šta sam doznao? Vaš časopis ne
objavljuje intervjue. Samo donosi članke o mestima vrednim
posete. Prema tome, predlažem da pređemo na stvar. Ne
oduzimajte mi dragoceno vreme. Kažite šta zapravo hoćete od
mene.
— Ali... — Lesli se nađe pred porazom. Srce joj se grčilo.
Trebalo mu je nekako objasniti... — Nije tako kako ti misliš. Zaista
nije.
Njegovo lice zadrža ukočen izraz.
— Gospođice Džordan, vreme vam ističe za pet minuta. Još
toliko vam dajem. Ni trena više. Šta želite?
Shvatila je da ne vredi da se trudi. Nije mu mogla objasniti.

34
 Čitateljski raj

— Želela sam da zatražim pomoć u spašavanju „Zlatne

zvezde“. Ona je spomenik. Spomenik od istorijske važnosti.
Prikupljena je g pozamašna svota novca na ma skenbalu. Trebalo
bi da je prihvatite, gospodine Danovane. Zadovoljite se njome.
Toliko već imate!
Nećete ni osetiti ako vam izmakne neki ekstra profit.
— Slabo se razumete u poslove
— čudno je pogleda Danovan. — Niko ne propušta priliku da
stekne ekstra profit.
— Vi to možete sebi da dozvolite — Lesline reči pretvoriše se
u šapat.
— Šta ako se oglušim o želje vaših prijatelja da zadrže
pozorište?
— Ne verujem da ste sposobni za takvu okrutnost! Zar se ne
ponosite prošlošću ovog kraja? Vašeg kraja. Gubitak „Zlatne
zvezde“ ničim se ne može nadoknaditi.
— Kakva sreća po napredak! Ali, koliko muke sa vaše strane
da se prepotopska ruina sačuva! Zavođenje i ostalo... Sada sam
čuo sve što me zanimalo. Zamislite, žena je spremna da, podajući
svoje telo, spašava jednu kućerinu! Nečuveno!
Ona skoči na noge.
— Mislim da ste ludi! — povika.
— Dok nisam kročila ovamo, pojma nisam imala ko je Rik
Danovan. Verovala sam da je čovek koga sam prošle noći
upoznala dobro ljudsko biće. Prevarila sam se. Grdno sam se
prevarila. Vi ste obična mašina. Hladna i brutalna. Ne bih vas
dotakla preko ponjave! Sada ću, gospodine Danovane, otići iz
vašeg luksuznog kabineta i vašeg praznog života. Prepuštam vas
važnijim poslovima!
Gotovo zaslepljena iznenadnim suzama, koje su je gušile,
okrenu se i jurnu na vrata. Ne bi podnela da se trenutak više
zadrži u blizini tog bezdušnog tiranina. Napustiće ga sačuvanog
ponosa, ne čekajući da istekne onih velikodušno poklonjenih pet
minuta. Ko je on da otpušta ljude po svojim ćudima!?

35
 Čitateljski raj

Uobraženi manijak! Neka, neka se čudi što postoji osoba koja

mu okreće leđa i odriče se privilegije da uživa u društvu njegove
ličnosti. Pokazaće mu ona...
U ogorčenju i žurbi zaboravi na debeo, čupav tepih. Saplete
se i pade koliko je duga.
Nije znala da je Danovan krenuo za njom. Nije stigao, ili
možda nije hteo da spreči taj ponižavajući pad, ali brzo joj je
pritekao u pomoć. Uhvatio je pod pazuh i podigao, raščupanu,
crvenu, postiđenu.
— Dobro izvedeno — reče. — Smatram da ste promašili
profesiju, Lesli Džordan. Trebalo je da postanete glumica.
— Izvedeno! — bila je van sebe od čuda i srama. — Šta
zamišljaš, ti — mašino za kovanje novca! — suze joj grunuše na
oči.
— Gospođice Džordan — reče on hladno — priberite se.
Pretpostavljam da ne želite da vas vide u ovakvom stanju. Tamo
je kupatilo — pokaza uzana vrata između ormara sa knjigama i
registrima. Savetujem vam da se malo dovedete u red. Pravo iz
kupatila možete izaći u hodnik. Ne morate proći pored moje
sekretarice.
Zatim se okrenu na peti i ostavi je samu u sobi. Ona polako,
kao na tuđim nogama, otetura do kupatila. Bila je tužna i umorna.
Pogleda se u ogledalo. Bluza joj se izvukla iz suknje. Čvor na
potiljku se olabavio. Pramenovi kose neuredno su visili oko lica.
Rukama, koje su se tresle, ispljuskala se hladnom vodom po licu.
Taj čovek je bio okoreli grubijan, životinja! Obli je rumenilo gneva
pri pomisli na njegove reči i poglede.
Očešlja se i dotera kosu. Danovan je paraonik, zaključi. Pa šta
ako mu je rekla lažno ime?! On je svoje prećutao. Nije rekao ni
pravo, ni lažno! Odakle mu pravo da je ismeva! I zamišlja da je
ona udesila onaj susret na maskenbalu. Uobraženi siledžija, to je
on!
Primeti da joj se donja usna nadula. Ako Pol nešto pita, reći
će mu da se slučajno ugrizla. Pad mu ne sme pominjati. Zvučalo bi
tako glupo i nedostojno.

36
 Čitateljski raj

Ispravila je ramena i provirila u hodnik. Nije bilo nikoga.

Primeti da lift, koji zateče na spratu, nije onaj kojim se popela.
Sa Rikom Danovanom je raskrstila. Način da se pozorište
spase moraće da se potraži na drugom mestu. Ako je novac jedina
stvar koju Danovan ima pred očima, dobiće ga. Novac, novac i
samo novac!
U istorijski muzej stigla je prilično smirena. Potisnula je misli
o prethodnom događaju.
Zagledala se u crteže i fotografije bufala, kauboja i Indijanaca.
Još zanimljiviji bili su panoi sa svedočanstvima o najezdi lovaca
na zlato. U glavi joj se stvori lik Rika Danovana u rudarskoj odeći,
sa prljavim rukama i prašinom u kosi. Ali, privlačnost lepog,
arogantnog lica ostala je. Tako je morao izgledati Megin Mik,
pomisli, u vreme kada su se voleli on i Megi. Ta ljubav, međutim,
nije ga sprečila da, kada je našao zlato i obogatio se, napusti
siromašnu igračicu, koja ga je obožavala. Okrenuo joj je leđa, da bi
se oženio imućnom devojkom.
— Lesli!
Ona zatrese glavom. Polov glas vrati je u sadašnjost.
— Zdravo, Pole. Malo sam se zadržala u razgledanju. Jesi li
snimio ove panoe?
Pol klimnu glavom.
— Treba da pogledaš deo posvećen Čarliju Raselu — reče on
oduševljeno. — Kako je taj čovek slikao! U vitrinama su izložena i
njegova pisma. Uvek ih je ukrašavao crtežima. Ne znam šta bih
dao da me priroda obdarila njegovim talentom — uzdahnu.
— Zar i ti slikaš? — Iznenadi se Lesli. — Nisam znala.
— Želeo bih da slikam, ali nedostaje mi talenta. Zato sam se
opredelio za fotografiju. Ne gledaj me tako sažaljivo, draga. Nisam
dozvolio da mi neispunjene ambicije utiču na život. Mislim da bi
trebalo napraviti snimke prodavnice mešovite robe na granici i
zubarske ordinacije, takođe.
— Dobra ideja. Priložićemo neki tekst uz njih. Hajde, nastavi
s poslom.

37
 Čitateljski raj

— Reći ćeš mi kako te primio Danovan? Umirem od

radoznalosti. I Karen bi želela da čuje.
— Danovan je odbio pomoć — uspešno je kontrolisala glas,
ali bila je svesna sve jačeg rumenila, koji je oblivalo njene obraze.
Okrenula se, izvadila notes i počela da prepisuje tekst ispod
izloženih fotografija, ispisan krupnim slovima.
Pol, međutim, nije dozvolio da ga se tako lako reši.
— Zar je to sve što imaš da ispričaš? Kakav je? Kako izgleda?
Da li se ponašao pristojno? Nije vikao na tebe? Hajde, pričaj.
— Pole, molim te. Nije mesto da se o tome govori.
Razgovaraćemo za večerom, važi?
Ona shvati istog trenutka da joj se omakla greška, ali bilo je
kasno.
— Mislio sam... Zar večeras ne izlaziš...?
Lesli duboko uzdahnu.
— Ne. Ne izlazim. Imala sam težak dan, Pole. Obećavam da ću
ti sve reći. Samo me sada ostavi na miru.
— U redu — zabrinuto je osmotri Pol. Onda se zbunjeno
osmehnu. — Uh, što se večere tiče... Pošto nisam pretpostavljao
da ćeš biti slobodna, pozvao sam Karen. Uteha u jadu. Znaš kako
to izgleda. Ali, pozivam te da nam se pridružiš.
Lesli zausti da odbije, ali je Pol preduhitri.
— Prijatelji smo, zar nisi to sama izjavila? Osim toga, Karen i
ja grizemo nokte od nestrpljenja da čujemo šta se zbivalo kod
cara Danovana. Mene takođe živo zanima zbog čega si promenila
plan za večeras... — nešto na Leslinom licu natera ga da odustane
od pitanja. — Odoh da snimam — reče i udalji se žurnim
korakom.
Boreći se sa suzama, Lesli se ugrize za usnu već povređenu
prilikom ponižavajućeg pada. Umalo da vrisne od bola. Polu će
morati da kaže nešto od onoga što se zbilo. Ponešto će, naravno,
ostati njena tajna.
Možda će joj razgovor sa Karen pomoći da stekne jasniju
sliku o Danovanu. Činilo se da ona zna dosta o njemu i njegovoj
paranoji kada su žene u pitanju.

38
 Čitateljski raj

Ne, neće se ustezati da govori pred Karen. U svakom slučaju,

pravo je da joj objasni svoj neuspeh u misiji spašavanja pozorišta.

39
 Čitateljski raj

4.
Te večeri, u dugačkoj suknji boje rđe i nešto bleđoj bluzi,
Lesli uđe za Polom u otmen klub, gde je on trebalo da se nađe sa
Karen Huper. Nije imala volje da se doteruje. Najradije bi navukla
farmerke i splela pletenice. Onda joj je zdrav razum pritekao u
pomoć. Znala je da je Pol izabrao najbolje mesto za večernje
izlaske u gradu. Nije želela da štrči. Kada je videla ljude za
stolovima, bilo joj je milo što je u poslednjem trenutku rešila da
se pojavi u svom najboljem izdanju. Odeća joj se spajala sa bojom
kose, koju je te večeri postila da slobodno pada po ramenima.
Konobar ih odvede do stola, za kojim je Karen već čekala.
Lesli se silno iznenadi ugledavši je. Karen je farmerke i kockastu
košulju, u kojima je izgledala kao da se rodila s njima i da ih nikad
ne skida, zamenila večernjom haljinom boje neba. Oko vrata i na
rukama presijavali su se safiri. Mogli su biti veštački, ali Lesli nije
imala takav utisak.
— Lesli, baš se radujem što si i ti mogla da dođeš — dočeka
je Karen. — Pol reče da si posetila zmaja u njegovoj pećini. Jedva
čekam da čujem šta se dogodilo.
— Bojim se da je stvar malo zamršena — reče Lesli, sedajući.
— Nećeš nas ostaviti u neizvesnosti? Reći ćeš nam?
Dva para ozbiljnih očiju netremice su je posmatrala.
— Da, da. Naravno da ću vam reći. Ali, prvo moram da se
vratim malo unazad. Do prethodne večeri.
— Pretvorili smo se u uvo — podstače Pol. — Navali.
Lesli uperi pogled u Karen. Toplina u očima te devojke
odavala je razumevanje.
— Sinoć, na balu, srela sam jednog čoveka. Bio je obučen kao
razbojnik — sav u crnom.
Karen klimnu glavom.
— Išli smo da se provozamo. Da bismo razgovarali na miru
— dodade brzo. — Zakazali smo sastanak za večeras. On... on mi
nije rekao svoje ime.

40
 Čitateljski raj

Čula je Polovo negodujuće šmrktanje, ali ne pogleda u njega.

— Kada me pitao kako se zovem — produži — rekla sam da
mi je ime Megi Kalahan. — Karen se iznenadi, pa Lesli pohita sa
objašnjenjem. — Zbog kostima, shvataš. Obukla sam se kao moja
prababa, Megi Kalahan. Ona je bila igračica u „Zlatnoj zvezdi“. Još
u vreme nastanka Helene. Imam njen dnevnik... i osećala sam se
kao ona. Nešto kao... — sasvim se ušeprtlja.
— Bila si uzbuđena — pomože joj Karen. — Razumem te.
— Ja ne razumem — upade Pol s neodobravanjem, ali ućuta,
presečen Kareninim pogledom.
— Samo pričaj, Lesli — hrabrila je Karen.
— Kao što rekoh, zakazali „smo sastanak za večeras. Danas
sam otišla da razgovaram sa Danovanom i... ispostavilo se da je
on sinoćni razbojnik u crnom — završi Lesli brzo, stežući ruke u
krilu. Muku je mučila s drhtavicom.
— Gospode bože! — prošapta zgranuti Pol. — Prst sudbine,
rekao bi čovek. Kao na filmu! Dobro, i gde je sada problem?
— Gospodinu Danovanu nije se dopalo što sam mu se
predstavila lažnim imenom. Osim toga, posumnjao je da sam
sinoć planski izvela susret s njim, kako bih mu iskamčila
pristanak da poštedi pozorište. Ima i odličnu obaveštajnu službu.
Zna da naš časopis ne objavljuje intervjue. To je udvostručilo
njegovu sumnju.
— Ali, sigurno si mu objasnila da se radi o pukoj slučajnosti!
— reče Pol.
— Nije ga zanimalo moje objašnjenje. Njegov zaključak je da
mi ga je neko od meštana pokazao, rekao mi ko je, posle čega sam
se dala na posao i počela da ga. uvlačim u klopku.
— Pominjao je Ričardsona? — upita Pol.
— Nije — Lesli je smrknuto vrtela glavom. — Nije smatrao za
potrebno da raspravlja sa mnom. Rekao je svoje „ne“ i pokazao mi
vrata. On je poslovan čovek. Svaki mu je trenutak dragocen. Ne
traći vreme sa osobama koje mu ne donose profit.
— Ne mogu da shvatim — čudio se Pol. — Nije te ni ljudski
saslušao?

41
 Čitateljski raj

— Saslušao me jeste, ali mišljenje ni za dlaku nije promenio.

Ima još nešto... — Lesli se obrati Karen. — Čini se da pati od
manije gonjenja kada su u pitanju žene?
— Ne primaj mnogo k srcu što ti se udvarao, a potom je
hladno odgurnuo. Tako postupa sa svim ženama — setno se
Karen osmehnu.
Bilo je u njenom osmehu nečega što Lesli natera da je upita:
— Slično se dogodilo i s tobom?
Ne iznenadi se kada Karen klimnu glavom.
— Sastajali smo se pre otprilike godinu dana. Posle smrti
moga muža Dena, povukla sam se u samoću. Kada sam najzad
odlučila da se vratim u društvo, pojavio se Danovan. Od muža mi
je ostao veliki imetak. Tako Rik nije morao da razmišlja da li jurim
za njegovim bogatstvom. Ali, otkrio je da ipak nešto tražim od
njega — Karen uputi Polu zbunjen pogled. — Ja nisam pustolov.
Cenim sigurnost i dom. Danovan nije bio spreman da udovolji
mojim težnjama. Tako smo se rastali.
— Ali, zašto je takav? Znaš li?
— Nije mi se poverio. Veoma je zatvoren. Ali, u gradu se priča
da se, kao mlad, bio smrtno zaljubio u jednu konobaricu.
Uznemireni roditelji žurno su ga poslali u Evropu preko leta.
Devojka je obećala da će ga čekati. Međutim, Rikov otac se
postarao da je potplati lepom sumom novca. Udala se za drugoga.
Kažu da je Rik napravio rusvaj po povratku. Od tada, on živi u
ubeđenju da su sve žene lakome i prevrtljive.
— Šta se dešava kada sretne neku koja nije takva?
— Svejedno zamišlja najgore — sleže ramenima Karen. — Ne
treba mu ni zameriti. Čovek njegovog položaja i bogatstva...
Zahvaljujući svojoj spoljašnosti, on bez teškoća nalazi žene
spremne da se pomire s mišljenjem koje on o njima gaji.
Lesli pognu glavu. Nije čudo što je Rik stekao ružno mišljenje
o njoj.
— Kada već govorimo o njemu — reče Karen poluglasno,
naginjući se preko stola — eno ga! Sa jednom od svojih
obožavateljki.

42
 Čitateljski raj

Lesli nije htela da se okrene. Zadrža pogled prikovan za tanjir

sve dok Danovan nije prošao pored njihovog stola. Radoznalost je
tada pobedi. Podiže oči. Vide ga s leđa, u društvu one iste plavuše
sa kojom je bio na maskenbalu.
— Estel Lemprej — došapnu Karen. — I ona pliva u parama.
I ima šuplju glavu, pomisli Lesli. Danovan izvesno ne želi da
ima posla sa pametnim, osećajnim ženama. No, ne treba
razbijati glavu oko Danovana. Ne tiče je se s kim on izlazi, šta
misli i želi, — Uh-uh! — Polov negodujući uzvik natera je da
okrene glavu prema njemu.
— Šta se dogodilo?
— Seli su preko puta nas, dva stola odavde. On je okrenut
pravo prema tebi, Lesli. Hoćeš da promenimo mesta?
Lesli zavrte glavom. Srce joj se uznemiri.
— Ni govora — odbi. — Ne bojim se tog čoveka. Dakle,
Karen, šta misliš, koliko će konglomerat povisiti svoju ponudu?
— Nemam predstavu. Raspolaže zamašnim sredstvima.
— Možda bi neki imućniji građani... — zausti Lesli.
— Bojim se da od toga nema ništa — odmah je razuveri
Karen.
— Malo je ko od bogataša zainteresovan da pozorište ostane
u životu. Prikupili smo koliko smo mogli. Nekolicina nas dala je
lični prilog. Na žalost, sve to verovatno neće biti dovoljno. Ne
smemo zahtevati previše. Ljudi moraju da misle na svoje
porodice.
— Neki način mora da postoji — nije se predavala Lesli.
— Obratili smo se opštinskoj upravi za pomoć, ali ni ona
finansijski ne stoji najbolje. Inflacija stvara veliku pometnju.
Prosečno stanovništvo Montane veoma ceni svoje istorijsko
nasleđe, stalo mu je da ga očuva, ali okolnosti im ne idu na ruku.
Krv jurnu u Lesline obraze. Dva stola dalje, Rik Danovan se
naže prema svojoj plavuši i uhvati je za ruku. Lesli nije mogla da
se odupre potrebi da prati svaki njegov pokret. Možda je trebalo
da zameni mesto s Polom. Nije to učinila iz prostog razloga što bi

43
 Čitateljski raj

pre umrla nego stavila Danovanu do znanja da je on u bilo kojem

pogledu uznemiruje.
— Ipak, verujem da bi se nešto moglo učiniti — tvrdoglavo
ponovi ona.
— Maskenbal je uspeo preko svih očekivanja — saopšti
Karen. — Pomišljamo na pripremanje predstave. Naravno, svi bi
učestvovali besplatno.
— Ideja je odlična — Lesli se okomi na salatu koja u tom
trenutku stiže na sto. Najzad je imala čime da se zabavi. Konobar
zatim stavi pred nju ,,kiš“ — ukusnu kombinaciju jaja, sira, crnog
luka i spanaća. Jednom, kada podiže glavu da pohvali jelo, oči joj
se susretoše s Rikovim. Čak i sa te daljine videlo se koliko je ljut.
Ona izdrža njegov pogled ne trepnuvši. Ništa rđavo nije učinila,
pa prema tome nije imala razloga da se skriva u rupu, kao
uplašeni mišić.
— Sigurna si da ti ne smeta što sediš prema njemu? — trže je
Polov glas.
— Ni najmanje mi ne smeta — odvrati ona odlučno. — Čak
ga pomalo žalim. Čovek je, bez sumnje, paranoik. Ja za to nisam
kriva.
Da li je Rik Danovan uspeo da pročita reči s njenih usana, ili
se glas preneo do njega, tek njegovo lepo lice izobliči se od
gnevnog mrštenja. Lesli više nije gledala pravo u njega, ali ta
reakcija joj ne promače.
— Pričajte o nečem drugom — zamoli. — O nečem
prijatnom, molim vas.
— Važi, Lesli — nasmeši se Karen. — Sačekaj trenutak da mi
nešto padne na pamet.
— Dok ti smišljaš — umeša se Pol — upitaću Lesli da bi
zaplesala sa mnom.
Lesli se iskreno obradova.
— Naravno, Pole. Čim utamanim „kiš“.
Dobro će joj doći da se udalji od usplamtelih očiju Rika
Danovana. Nije to, međutim, bio jedini razlog što je oberučke
prihvatila Polov poziv. Oduvek je volela da igra, a prilika za to

44
 Čitateljski raj

retko joj se pružala. Uživala je u muzici. Igrala je lako i graciozno.

A pokušaji partnera da je, umesto da lete preko podijuma, stežu i
ljubakaju, dovodili su je do ludila. Srećom, Pol nije spadao među
ogavne nametljivce. Poštovao je njene želje. Uz njega je
nesmetano mogla da uživa u skladnom kretanju tela i muzici.
— Zašto ti i Karen ne igrate? — seti se ona u pravi čas da
njen dolazak te večeri nije bilo predviđen. Pojavila se kao treća.
— Momci divno sviraju.
— O, ne! — odmahnu rukom Karen. — Prejela sam se. Osim
toga, vidim u sali jednu prijateljicu sa kojom želim da
porazgovaram. Ne brini za mene, Lesli. Poznajem polovinu gostiju
ovde. Idi, igraj s Polom. Beži od Rikovog orlovskog pogleda.
Strelja te kao da bi te najradije zgromio. Izgleda da si mu se grdno
zamerila.
Lesli pocrvene, ali ne reče ništa. Čim Karen ode od stola, Pol
upitno izdiže obrve.
— Da pokažemo ovoj raji kako se igra? — nasmeja se. — Dva
majstora na delu.
— Diži se, Pole! — ona lako udari dlanovima o sto. — Noge
mi već same igraju. Muzika je sjajna!
Obujmljena Polovim rukama, Lesli požele da položi glavu na
njegovo rame i tu nađe utehu. Prijatno je znati da neko mari za
tebe, da je tu kada ti ustreba prijatelj.
Pol joj se priljubi, sa bradom u njenoj kosi. Nije se protivila.
Njegov zagrljaj delovao je blagotvorno. Zapazila je njegovo
uporno nastojanje da je drži leđima okrenutu prema mestu gde je
sedeo Danovan sa svojom prijateljicom.
Ona zatvori oči i primače glavu Polovom ramenu. Kako
izgleda biti obasut miloštom jednog muškarca? Imati nekoga na
koga možeš da se osloniš kada ti je teško? Proguta uzdah. Nije to
mogla da zamisli. Otac je bio tuđin za nju, zaokupljen svojom
tugom, nikad prisutan u trenucima kada joj je bio potreban.
Dečaci u školi ponašali su se čudno, detinjasto. Samo jedna stvar
vrzmala im se po glavi. Sve dok nije počela da radi s Polom, Lesli
nije imala pravog prijatelja.

45
 Čitateljski raj

Izlišno je razmišljati o tome, znala je. Postojao je samo jedan

muškarac do čije joj je blizine zaista stalo, a on je mrzeo žene. On
ih nije izbegavao. Naprotiv. Samo, poigravao se njima. Poigravao i
plaćao im, pomisli s gorčinom. Iskorišćavao ih, kao što su i one
iskorišćavale njega, iznuđujući lepe stvari, koje je mogao da im
pokloni. A mogao je mnogo.
Valjalo je skrenuti misli u drugom pravcu. Rika Danovana
nikad više neće videti. Ona i Pol će otputovati. Uzeće Karenin broj
telefona. Ostaće u vezi da bi ih obaveštavala o razvoju događaja u
Heleni, o akciji spašavanja „Zlatne zvezde“.
Kako bi želela da ona doprinese toj akciji! Možda bi članak u
lokalnom listu nešto doprineo.
U mislima je već sastavljala naslove:
REPORTER „SAVETNIKA“ ZAPREPAŠĆEN NEDOSTATKOM
NAPORA ZA OČUVANJE POZORIŠTA.
Ne, predugačko.
ZAŠTO JE ZATAJILO STANOVNIŠTVO MONTANE, PITA SE
REPORTER „SAVETNIKA“?
Nešto bolje, ali ne i dovoljno britko.
Automatski se kretala po podijumu, sledeći Polove korake. Po
glavi je preturala razne kombinacije reči. Stigla je do kraja prvog
pasusa zamišljenog članka, kada je Polov prigušen uzvik nagna da
otvori oči.
— Dozvoljavate? — upita poznat, dubok glas.
Učini joj se da će je noge izdati.
— Slušajte... — Pol se usplahiri.
— U redu je, Pole — za divno čudo, glas joj je bio miran. —
Idi, igraj sa Karen.
— Sigurna si? — Pol je prekorevao pogledom.
— Da, Pole. Idi slobodno. Nerado je pusti iz ruku.
Lesli zaboravi na njega još pre nego što joj se izgubio iz vida.
Druge ruke priviše je u zagrljaj.
— Molim vas, ne stežite me toliko — promrmlja ona.

46
 Čitateljski raj

— Zašto da ne? — usne Rika Danovana blago se osmehnuše.

— Video sam kako se baš svojski pripijate uz svog prijatelja.
— Ako ste prišli da me vređate — ukoči se Lesli — od ove
igre nema ništa!
— Izvinite, Lesli. Nemam nameru da vas vređam.
Rekao je to sa takvom blagošću, da Lesli razograči oči od
čuda.
— U stvari, želim da se izvinim.
— Pašće sneg! — zaključi ona.
— Bojim se da sam danas bio malo grub sa vama. Prenaglio
sam sa zaključcima.
— To ste dobro rekli. Prenaglili ste, i to neoprostivo —
pokuša da se izvuče iz njegovog sve jačeg stiska. Nije vredelo.
— Želim da se iskupim, Lesli — šaputao je on u njeno uvo,
paleći je vrelim dahom. Jedva se uzdržala da mu se ne privije uz
obraz.
— Kako to mislite?
— Ovo veče nam je propalo. Mojom krivicom. Ali, imamo
sutrašnji dan. I nedelju. Pođite sa mnom u Vajtfiš.
— Nemoguće. Pol i ja imamo posla. Poo...
— Niste dete, Lesli. Vaše odluke ne zavise od toga šta će Pol
reći, nadam se? Ili, možda morate da ga slušate?
— Naravno da ne moram. Ali...
— Provedite vikend sa mnom. Obećavam da ćemo pretresti
pitanje „Zlatne zvezde“. Pustiću vas da iznesete sve svoje želje.
Pažljivo ću ih saslušati. Ko zna, možda vam pođe za rukom da se
predomislim.
Zabrinuto je zurila u njega.
— Ozbiljno govorite?
— Najozbiljnije — okrznuše je njegove usne. — Pristanite,
Lesli. Želim vas. Znam da i vi mene želite.
Htela je da porekne. Posle svega što je tog poslepodneva
doživela, morala je da sačuva malo dostojanstva. Ali, on je
preduhitri.

47
 Čitateljski raj

— Ne vredi poricati, Lesli. Oči vas odaju.

Ona brzo obori pogled. Sigurno je bio u pravu. Blizina
njegovog tela otpoče svoje ubitačno dejstvo, oživljavajući sećanje
na prethodno veče. Ipak, crv sumnje uvukao se u njeno srce. Nije
mu verovala. Menjao se suviše naglo, od nasmešenog šarmera,
postajao je nemilosrdni tiranin.
— Otkud ta iznenadna odluka? Rekli ste da vas naklapanja o
pozorištu ne zanimaju. Da uvažavate samo ponude koje donose
profit vredan vaše probirljive pažnje.
— Tako sam se izrazio? — Danovan izdiže obrvu. — Ne
sećam se.
— Možda ne baš tim rečima, ali smisao je isti.
— Dobro. Ali, to je bilo juče.
— Ja sam i danas običan novinarčić bez para, sa prikrivenim
radarom kojim lovim bogate neženje — Lesli je namerno
naglašavala svaku reč, sa željom da ga što jače povredi.
— Znam sve o vama, Lesli. Ne glumite preda mnom. Moj
predlog je častan i ozbiljan. Ujutro ćemo se odvesti u Vajtfiš. Tamo
imam kućicu. Kupaćemo se, jedriti. Vodićemo ljubav. U nedelju
uveče vratiću vas u Helenu. I za sve to vreme dopuštena su vam
sva sredstva da me ubedite u neophodnost očuvanja „Zlatne
zvezde“. Pristajete?
— Ja... ne znam šta da kažem.
— Reci „da“, Lesli. Zaboravi današnji susret. Žalim što sam se
onako poneo, odista. Seti se prošle noći. Bila si spremna da me
pratiš na kraj sveta.
— Istina je — pokuša da odvrati pogled od njega, ali bez
uspeha.
— Pristani, Lesli. Preklinjem te.
— Dobro, pristajem. Obradovan, Danovan je snažno privi uz
sebe. Kroz tanku bluzu osećala je toplinu njegovog tela.
Prepustila se blaženstvu tog priželjkivanog osećaja.
— Videćeš, Lesli — šaputao je on promuklo — biće nam
divno. Dopašće ti se kuća. U njoj je ogroman kamin. Imam
privatnu plažu. Ipak, ne zaboravi da poneseš kupaći kostim.

48
 Čitateljski raj

— Potrudiću se da ne zaboravim.
Nekoliko minuta igrali su ćutke, utonuli svako u svoje misli.
Onda i muzika zamuče.
— Dolazim po tebe u sedam izjutra — reče on. — „Pustinjski
pesak“, zar ne?
— Ne — Lesli proguta knedlu.
— Odsela sam u „Šumu talasa“. Za trenutak pomisli da će se
bujica grdnji i prebacivanja sručiti na nju. Ali njegov pogled malo
omekša.
— U redu, „Šum talasa“. U sedam. Nemoj da me razočaraš.
Računam na tvoje obećanje.
— Čekaću te, spremna. Gledala je za njim dok je čvrstim,
zadovoljnim korakom odlazio za sto, gde ga je čekala Estel
Lemprej.
Pol skoči da joj pridrži stolicu.
— Rado bih ga tresnuo pravo u njušku! — gunđao je.
— Ne žesti se, Pole — smirivala ga je Karen. — Nasiljem se
ništa ne postiže.
— Baš me briga da li se nešto postiže, ili ne! Rasteretio bih
dušu. Šta taj mangup zamišlja, da svakoga može da vrti oko malog
prsta? Šta je hteo?
— Da razgovara — kratko reče Lesli, premišljajući u glavi šta
da mu kaže.
— Iznenađena sam, priznajem — izjavi Karen. — Bila sam
uverena da te Rik Danovan zauvek otpisao.
— I ja sam to mislila — priznade Lesli. — Izvinite me za
trenutak. Moram da se očešljam.
Zatvorila se u toalet. Bili su joj potrebni samoća i mir da o
svemu još jednom razmisli. Može li verovati Riku Danovanu? Pre
samo nekoliko časova bio je bezočan i nehuman, da bi se sada
potpuno izmenio, kao da nije u putanju isti čovek.
Ali, odluka je već pala, obećanje dato. Otići će s njim i možda
ga nagovoriti da spase „Zlatnu zvezdu“. Vredi pokušati.
Vrata se otvoriše i Karen se pojavi pred zamišljenom Lesli.

49
 Čitateljski raj

— Nema potrebe da se ovde skrivaš — reče joj mlada žena

veselo. — Rik je otišao. A Estel je izgledala kao da će svakog časa
briznuti u plač.
— Nisam se skrivala — izvrdavala je Lesli.
— Šta ti je rekao?
— Ništa značajno.
— Izvini, Lesli. Lice te odaje. Ma šta da ti je rekao, važno je.
Smem li da pogađam. Hoće da se opet vidite, zar ne?
— Kako si znala?
Lesli se kasno ugrize za jezik. Karen se smešila.
— Znači, pogodila sam.
— Posle one poslepodnevne svađe, nikako ne razumem...
Pretvorio se u med i mleko.
— Budi obazriva, Lesli. Rik smatra da osećanja nisu bitna.
Zanimaju ga jedino telesna zadovoljstva.
— Ne, ne znam šta da radim.
— Da sam na tvom mestu, klonila bih ga se. Za njega si
rođena žrtva. Ti i svaka poštena žena. Samo prevejane
probisvetkinje ostaju nepovređene u njegovim kandžama.
Ponekad, čak ni one. Rik je užasno privlačan.
— Primetila sam — uzdahnu Lesli.
— Lesli — Karenine oči zasuziše ispitivački. — Valjda se nisi
zaljubila?
— Ni govora! — Lesli bi volela da joj je glas zvučao
ubedljivije. — U pitanju je čisto fizička privlačnost.
— Sada mi je laknulo — odahnu Karen. — Ne bih volela da se
razočaraš. Bojim se da je Rik zaboravio šta znači ljubav. Zna samo
da je uzima, nikako da je pruža.
— Bilo ti je stalo do njega, zar ne? — Lesli postavi pitanje na
koje se odgovor prosto nametao.
— Da, veoma mnogo — Karen klimnu glavom. — Trebalo mi
je dosta vremena da ga prebolim. Ali, uspela sam. Nisam ti ja za
avanture. Kao, čini mi se, ni ti.
Lesli je smušeno vrtela glavom.

50
 Čitateljski raj

— Ja nikad nisam... Ne znam šta me spopalo one noći. Kao da

sam se bila preobrazila u drugu osobu. Možda je kostim kriv za
to. I čitala sam Megin dnevnik...
— Megi je bila tvoja prababa?
— Da. Megi Kalahan.
— Shvatam kako se osećaš. — Karen je nežno pomilova po
kosi. — Jednom sam se već udavala, udaću se ponovo — iz
ljubavi. Sada bismo mogle da se vratimo za sto, pre nego što Pol
krene da nas traži.
Lesli se vrati u salu sa novostečenom prijateljicom. Malo joj
laknu na srcu. Prijalo je saznanje da neko saoseća s njom i da je
razume. Ali, time se ništa nije menjalo u pogledu sutrašnjeg dana.

51
 Čitateljski raj

5.
Sutradan rano ujutro čekala je u hotelskom predvorju. Kako
se tako iznenada odlučila na presudan korak?
Ne mari. Bilo je krajnje vreme da okusi život. Meginu grešku
ne sme ponoviti. Ne sme se zaljubiti. To ne znači da se treba
odreći ljubavnog iskustva. Želela je da spozna telesnu nasladu, o
kojoj se toliko govori. Osim toga, nije isključeno da će Rik
Danovan zaista pokazati volju da spase „Zlatnu zvezdu“. Tako bi
njena odluka imala dvostruko opravdanje.
Videla je kako se srebrnasti „mercedes“ zaustavlja pred
ulazom. Kad se pojavio Rik Danovan, oduže joj se dah. Ušao je u
hol. — I, kao da je unapred znao gde će je zateći, nije se osvrtao
levo-desno. Okrenu se prema njoj. Lice mu sinu od zadovoljstva.
— Lesli... Divno izgledaš.
— O, hvala.
— Nadam se da nisi zaboravila na kupaći kostim? Ponela si
ga?
— Bikini je neizostavan deo moje garderobe — smeškala se
ona — Obožavam vodu. — I sunce.
I Danovan se osmehivao, dečački, što ga je činilo mlađim.
— Vajtfiš obiluje i jednim i drugim — reče.
Ulica je bila gotovo pusta u to rano jutro. Ali, Lesli opazi da i
onih nekoliko prolaznika što se zatekoše pred hotelom u blizini,
zastaju da je radoznalo osmotre. Pocrvene od nelagodnosti, iako
je govorila u sebi da se njen privatni život nikoga ne tiče.
Koferčić je ubačen u prtljažnik. Putnici za Vajtfiš smestiše se
na plišana sedišta.
— Kakva udobnost! — zamrmlja Lesli s uživanjem.
— Danovanovi uvek putuju prvom klasom. To spada u naš
stil.
Lesli pokuša da se osmehne, ali joj Megine reči odjeknuše u
glavi: „Prokleto zlato kvari, uništava Mia. Kod njega sve mora da
bude najlepše i najbolje“

52
 Čitateljski raj

— Otkud odjednom taj tužan pogled? — upita je Rik.

— Nije važno. Setila sam se nečega.
— Nadam se da nisu iskrsle nevolje zbog našeg zajedničkog
vikenda?
— Ne, ne. Nema nevolja. Želela je da je ne ispituje. Stidela se
što je otišla krišom od Pola, ali jednostavno nije imala hrabrosti
da mu saopšti svoju nameru. Osim toga, imala je pravo na svoj
život. Tako je sinoć, umesto da mu kaže istinu, obećala da će se
naći s njim na doručku, da bi mu jutros ostavila poruku na
recepciji. Tešila se i umirivala savest time što ga nije slagala, jer
mu porukom ništa određeno nije objasnila. Ostalo je da se vidi
hoće li on umeti da čita između redova i prozreti njeno „bekstvo“.
Suočiće se s tim problemom kada se vrati.
— Nisi mu rekla da ideš sa mnom? — Danovan je ponovo
čitao njene misli. Ali, u glasu mu se nije osećala podrugljivost.
— Ne, nisam.
— Štaviše, ne želiš o tome da razgovaraš.
— U pravu si — Lesli se okrenu prema njemu.
— Poštovaću tvoje želje, Lesli. Ipak, mislim da pogrešno
postupaš. Taj čovek se ponaša kao da si njegovo vlasništvo.
Lesli nasluti pitanje u njegovoj izjavi.
— Možda, ali on nema nikakvo pravo nada mnom.
— Onda mu to kaži glasno i jasno. Nisi dete. Savetuj ga da ti
ne izigrava tatu.
— Hm... Nije mu ni nakraj pameti da izigrava... Ne
dogovorismo li se da o tome nećemo pričati?
— Tačno. I nećemo. Umeš li da jedriš?
— Nikad nisam pokušala. Čini mi se da je zabavno.
— Još kako! U stvari, predosećam da će nam čitav vikend
proteći u zabavi i uzbuđenju — plamičak zaigra u Danovanovom
oku.
— Odavno imaš kuću u Vajtfišu? — Lesli pohita da pređe na
sigurniji teren...
— Izgradio sam je... čekaj da izračunam... pre pet godina.

53
 Čitateljski raj

— Ti si je izgradio? — Lesli zinu od čuda. — Kako to misliš?

— Lepo. Podigao sam je svojim rukama. I uživao u tome.
Čudiš se, je li? To je zato što me ne poznaješ. Ja sam svestran
čovek, Lesli. Ja sam svestran čovek, Lesli. Sam zidam svoje kuće,
upravljam svojim brodićem, pilotiram svojim avionom. I sam
biram društvo. Izgleda da sam ovog puta napravio izuzetno dobar
izbor — njegov pogled je milovao.
Ona ne odgovori. Gledala je kroz prozor. Kako će on reagovati
kada shvati da je prvi muškarac u njenom životu? Ismejaće je? To
ne bi mogla da podnese. Sasvim je sigurno da on ne sluti da je
devojka, koju vodi na vikend radi „zabave i uzbuđenja“, devica.
— Smem li da znam o čemu razmišljaš? — on spusti dlan na
njeno koleno.
— Razmišljala sam o tome kakve sve protivrečnosti sadrži
Montana. Istočni deo je ravan, travnat. A ovde je brdovito.
— Mislio sam da opisi u tvom članku neće ići dalje od Helene.
— I neće.
— Zašto te onda zanima istočni deo Montane?
— Dopada mi se Montana. Mnogo sam čitala o njoj.
— Zato, dakle?
— Reci, čime se tvoja kompanija bavi? — Lesli opet potraži
spas u skretanju na novu temu.
— Kupoprodajom nekretnina, između ostalog. Ali, sigurno te
ne bi zanimalo da o tome pričamo. Dosadna tema... Lesli, voleo
bih da znam poreklo tvoje silne ljubavi prema starim kućama.
— Vidiš... — zausti, pa zastade. Megi i Mika nije smela da
pomene. On bi mogao poverovati u neke njene zadnje namere. Ali,
zato dnevnik neće izazvati podozrenje. — Istina je, volim stare
kuće. Očaravaju me. Ali, one u Heleni imaju specijalno značenje za
mene. Naročito „Zlatna zvezda“.
— Ali, zašto?
— Sećaš se da sam ti se predstavila pod imenom Megi
Kalahan?
— Kako bih zaboravio tako nešto? Pobesneo bih da sam
otkrio laž.

54
 Čitateljski raj

— Vidiš, nisam tek tako izmislila ime. Megi Kalahan je bila

moja prababa. Irkinja. Došla je ovamo iz Njujorka. I zaljubila se u
Montanu.
— A šta je sa „Zlatnom zvezdom“? Ima li ona neke veze sa
Megi Kalahan?
— Megi je igrala u njoj.
— Bila je igračica?
Iznenađenost u njegovom pogledu natera je da hitro uzme
Megi Kalahan u zaštitu.
— Ona nije bila... laka žena.
— Istina? Onda se uveliko razlikovala od ostalih igračica.
Sudeći po pričama koje sam čuo, sve te devojke rado su se družile
s muškarcima. Smatrale su to, da tako kažem, svojom drugom
profesijom.
— Sa Megi nije bio takav slučaj! — Leslin glas oštro odzvoni.
Rik je začuđeno pogleda.
— Otkud znaš?
— Imam njen dnevnik. Pisala ga je za sebe, ne sluteći da će
jednog dana nekom drugom dopasti u ruke. Megi se čuvala za
čoveka koga je volela — čak i za Lesli te reču su zvučale smešno,
staromodno.
Rik bez ustručavanja prsnu u smeh.
— Znam da zvuči neverovatno i smešno — naduri se ona.
— Ali to je istina. Megi je bila odana katolikinja.
— Ipak, žrtvovala je čast čoveku koga je volela,
pretpostavljam?
— Da. Trebalo je da se venčaju — Lesli poče da žali što je
pomenula dnevnik.
— Trebalo je? — Rik je čudno pogleda. — Znači do venčanja
nije došlo?
— Nije — tiho potvrdi Lesli.
— Nikakva tragedija — zaključi on ironično. — Brak nije
najsrećnije rešenje. Da čujem dalje. Šta se zbilo sa Megi i njenim
ljubavnikom.

55
 Čitateljski raj

— On se obogatio i zaključio da mu ona više ne odgovara —

Lesli se pažljivo zagleda u njega. Nije stekla utisak da ga se priča
lično dotiče.
— Oženio se drugom?
— Da. I predložio Megi da ostane njegova ljubavnica.
— Kao da je mene pitao — promuklo se nasmeja Danovan.
— Ali, ne verujem da se sirota Megi složila s tim.
Njegov podsmeh ražalosti Lesli. Gorčina joj se nakupi u grlu.
Seti se Meginog bola što je izneverena i odbačena.
— Duboko je verovala u svetinju braka. Njen čovek morao je
da bude samo njen.
— I tako ga je potpuno izgubila. Šta je time postigla?
— Ne znam — Lesli utučeno sleže ramenima. — Našla je
neki smisao u tome. Mnogo ga je volela, ali odbila je da živi u
grehu. Onoga dana kada se njen ljubavnik oženio najbogatijom
naslednicom sa istoka, vratila se u Njujork.
— Da bi se kasnije obrela u Klivlendu?
— Kako znaš? — Leslino srce steže se od straha.
— Ti si iz Klivlenda, zar ne? — objasni on nemarno.
U Lesli se na trenutak rodi sumnja da se on, raspitujući se o
„Savetniku“, obavestio i o njoj. Brzo, međutim, potisnu takvu
besmislicu. Smešno je pomisliti da se on raspituje o svakoj ženi sa
kojom spava. Počela je da pati od manije gonjenja, kao i on —
prođe joj kroz glavu.
— I tako, stalo ti je da se sačuva pozorište u kojem je igrala
Megi?
— Jeste. Moraš priznati da je „Zlatna zvezda“ — divan
primerak stare arhitekture. Nemoguće je da to ne uviđaš.
— Hotel koji žele da podignu doneo bi lepe prihode
vlasnicima, bio bi od velike koristi za čitav kraj. Što sa pozorištem
nije slučaj — istače Rik.
— Mogao bi se koristiti za neke predstave ili kao muzej —
insistirala je Lesli. — Da li ti baš sve meriš novcem? — nije mogla
da prikrije gorčinu u svom glasu.

56
 Čitateljski raj

— Na ovom svetu sve se meri novcem, Lesli. Bolje za tebe da

se s tim pomiriš.
— Nikad! — planu ona. — Novac nije sve. Gde je tu mesto za
ljubav?
Nije bilo prijatno čuti Rikov smeh.
— Šališ se, sigurno? Ljubav? To je priča za blentave
tinejdžere. Strast i požuda, međutim... To je već nešto drugo.
— Zar ti ne želiš da imaš decu? — ote joj se pitanje bez njene
volje.
— Decu? — ponovi on posle kratkog ćutanja. —
Pretpostavljam da će i to jednog dana doći na red. Ima vremena.
— Valjda ćeš voleti njihovu majku?
— Biće dovoljno da poseduje osobine koje se od nje traže —
sleže ramenima Rik.
— Govoriš... — Lesli se zgrozi — govoriš kao odgajivač konja.
— Možda — glas mu ostade ravnodušan. — Pravo da ti
kažem, svejedno mi je ko će im biti majka. U jedno sam siguran —
ljubav mi neće presuditi ženidbu. Nisam naivan. Imaš li ti nameru
da se udaš? — iznenada joj postavi pitanje.
— Nisam o tome mnogo razmišljala. Ali, mislim da ću jednog
dana poželeti da se udam.
— Želiš decu?
— Ja... ne znam — pred očima joj se stvori slika bebe Rikovih
plavih očiju i kovrdžave kose. To je natera na smeh. — Ali, samo
pod uslovom da volim njihovog oca. I da on voli mene. I njih —
dodade, snuždivši se.
Nekoliko minuta proteče u ćutanju. Onda Rik progovori:
— Pričaj mi malo o svojoj porodici.
— Nema ništa naročito da se kaže — usiljeno se osmehnu
Lesli.
— Pričaj mi ono što može da se kaže — njegov glas oboji se
nežnošću.
— Majka mi je umrla kada sam imala deset godina. Sećam se
divnih trenutaka pre tragedije. Mnogo smo se smejali, uvek smo

57
 Čitateljski raj

sve troje bili zajedno. Posle toga... Otac je bio profesor na koledžu.
Majku je obožavao.
— A tebe nije — reče to sa takvom blagošću da ona klimnu
glavom pre nego što joj dopre do svesti šta čini.
— Nije! To jest, voleo me je, naravno — oseti kako joj vrele
suze naviru na oči.
— Lesli, nisi ti kriva za to.
— Nije ni tata bio kriv. Izgubio je volju na život kada je umrla
majka. Okružio se knjigama i nije se odvajao od njih.
— Osećala si se usamljenom.
— Veoma. Nisam to mogla da pobedim u sebi. Ali, kako sa
toliko tačnosti pogađaš sve što sam preživljavala?
— Tako što sam i sam prolazio kroz slične muke.
Lesli pomisli na trenutak kada je, na brdu iznad Helene,
govorio o svetlošti iz kuća punih radosti i smeha.
— I ti? — upita ga šapatom.
— Bio sam jedinac. Samo, moj otac nije voleo majku. Bio je
zaljubljen samo u svoj posao. A majka se posvetila dobrotvornim
aktivnostima. Očuvanju starina, između ostalog.
— O! — njen uzvik odjeknu kroz iznenadnu tišinu. —
Pretpostavljam da to objašnjava tvoju odvratnost prema istoriji.
— Verovatno. Bila mi je potrebna majka, a ne renovirane
prepotopske zgradurine. Imao sam i kuvaricu i sobaricu, ali one
su se svake godine menjale. Radio sam šta sam hteo. Uživao sam
punu slobodu. Mnoga deca jedva bi dočekala takvu mogućnost.
Lesli nije znala šta da mu kaže. Bar je malo jasnije sagledala
korene njegove arogantnosti. Počela je da ga gleda drugim očima.
Imao je nesrećno detinjstvo. Ipak, to nije opravdanje da se
izmetne u bezdušnika.
Ona je takođe bila zanemarena. Naravno, odrasla je pod
sasvim drugačijim okolnostima. Morala je da se brine za
budućnost. Rika Danovana nisu mučili takvi problemi. Novca je
uvek imao u izobilju. I preteranu slobodu. Ta dva obeležja njegove
mladosti pogubno su delovala na formiranje njegovog karaktera.
Novac mu je otvrdnuo srce, uništio ga kao nekad davno Meginog

58
 Čitateljski raj

Mika. A nije čudo što se, naviknut na potpunu slobodu, izbezumio

zbog mešanja roditelja u času kada se zaljubio, ili bar mislio da se
zaljubio.
— Ne znam kako smo započeli ovaj razgovor — reče on,
silom naterujući vedar osmeh na lice. — Krenuli smo na provod,
čini mi se?
— Koliko još treba da stignemo?
— Sat, dva. Zavali se, odremaj malo.
Lesli poslušno prisloni glavu na naslon sedišta i zatvori oči.
Nije joj se spavalo, ali shvatila je da Rik nije oran za razgovor.
Usiljena veselost nije maskirala bol u njegovim očima. Oživele su
tužne uspomene i on je želeo da bude sam s njima.

***

Nežan dodir ruke probudi Lesli. Za trenutak nije znala gde je.
Onda ču Rikov glas.
— Uskoro stižemo. Odmorila si se?
— O, jesam — ona protrlja oči. — Kako su ova kola udobna.
— Hoćeš da svratimo negde na ručak ili ćeš ukazati
poverenje mojoj kuvarskoj veštini? Prtljažnik je krcat namirnica.
— Umeš da kuvaš? Nemoj mi reći!
— Misliš da sam se naprazno hvalisao govoreći o svojoj
svestranosti? Još ćeš se ti iznenaditi!
— Počinjem da verujem — Lesli uzvrati osmehom. —
Prepuštam se otkrivanju jedne od tvojih bezbrojnih veština.
— Odlično. Nisi pogrešila u izboru. Glupo je traćiti vreme po
restoranima. Jedva čekam da se bućnem u vodu. Za ručak ne
očekuj ništa specijalno. Dovoljni su sendviči. Ali večeras
priređujem iznenađenje.
— Držaću te za reč — razgali se Lesli.
— Evo ga! — uzviknu on sa iskrenom radošću. — Jezero
Vajtfiš. Jedno od najlepših jezeraca u državi.

59
 Čitateljski raj

— U pravu si — ona se izdiže sa sedišta. — Kako je plavo!

Božanstveno!
Uzbuđena, ushićena lepotom predela što se iznenada ukaza
pred njom, nije primetila Rikov bojažljiv pogled, ispunjen
strepnjom izazvanom neizvesnošću utiska koji će na nju ostaviti
njemu toliko drag kraj. Ali, kada vide njenu zadivljenost, lice mu
se razvedri.
— Dopašće ti se jedrenje. Znam da hoće. Umeš da plivaš,
razume se?
— Naravno! Kao riba.
— Bravo!
— Samo, nikad nisam jedrila.
— Ništa lepše od toga. Naučiću te. Evo, stigli smo.
Krenuše putem uz jezero.
— Stigli? — Lesli se obazre na sve strane. — Ništa ne vidim.
— To se i traži — skrenuše levo, među drveće. — Birao sam
izolovano mesto.
U šumarku, na uskoj zatravnjenoj čistini, iskrsnu niska kuća.
Dok su se spuštali prema njoj, Lesli ugleda delić peščane obale i
plavetnilo jezera.
— Ah! — gušila se od divljenja. — Kako je lepo! — Hvala ti —
reče ozareno. — I meni srce skače od radosti svaki aput kada
dođem ovamo. Čekaj samo dok vidiš kamin. Večeras ću upaliti
vatru. I kamin sam sazidao sam, sopstvenim rukama. Valjda se
zbog toga toliko ponosim njime. Predlažem da odmah uskočiš u
kupaći kostim, dok ja pravim sendviče.
— Predlog se usvaja bez oklevanja — ona zapljeska rukama.
— Rik, ovde je kao u raju.
Ušla je za njim u kuću. Zidom okrenutim prema jezeru,
dominirao je ogroman kamin, tačno na sredini između pokretnih
staklenih vrata kroz koja se pružao veličanstven pogled na jezero.
Lesli razgleda sobu. Činilo se da je čak i nameštaj ručne izrade,
uključujući i ogroman krevet u uglu, pokriven krznom.
Pocrvenevši, ona brzo pogleda na drugu stranu. U suprotnom

60
 Čitateljski raj

uglu bila je improvizovana kuhinja, minijaturna, ali opremljena

svim potrebnim uređajima.
— Kupatilo je tamo, levo — pokaza Rik, stavljajući namirnice
na sto. — Odneću tvoj kofer na krevet. Odmah ću, pričekaj —
užurba se, razdragan kao dečačić. — Eto, možeš da se raspakuješ!
Kupatilo je takođe napravljeno u rustičnom stilu, ali sa svim
modernim pogodnostima. Lesli obuče bikini. On kao da se vraški
skupio od poslednjeg kupanja. Zabrinuto ga je rastezala i
natezala. Osećala se kao gola. Stid je natera da se pokrije
frotirskim ogrtačem.
— Ručak je na stolu! — doviknu Rik.
Bacivši još jedan pogled na ogledalo, ona odlučno otvori
vrata. Zašto bi se snebivala pred Rikom?
— Među ostalim vrlinama, krasi te neverovatna brzina —
začuđeno se upilji u gomilu već pripremljenih sendviča.
— Moram priznati — Rik pokajnički podiže oči sa stola — da
sam se poslužio prljavom varkom. Kupio sam gotove sendviče u
samousluži. Večeru ću, međutim, lično spremiti. Časna reč. Biraj!
Ima ih sa piletinom, šunkom, kobasicom i tunjevinom. Tu je i
vino. Okrepi se. Ja odoh da se spremim za plažu.
Lesli klimnu glavom. Zagrize sendvič sa piletinom. Tek tada
shvati koliko je bila gladna. Pronađe u frižideru gust sok od
kajsije. Žedno iskapi punu čašu ledene tečnosti, koja joj pade kao
melem na dušu. I nekako kod poslednjeg gutljaja ču kako se
otvaraju vrata. Zagrcnu se, umalo što se ne udavi. Kada bi je neko
zapitao zbog čega se toliko usplahirila, teško da bi našla neki
pametan odgovor. Tek, glavu nije smela da okrene.
— Sada možemo na sunce i u vodu!
Ona klimnu glavom i dalje se ne okrećući. Besomučno je
žvakala ostatak sendviča. Rik prođe pored nje, osloni se rukom o
sto. Ona žurno proguta zalogaj. Ukoči se.
U kupaćim gaćicama izgledao je neodoljivo. Mišići su mu
nabrekli pod preplanulom kožom. Lesli smušeno dograbi
nekoliko sendviča i bocu sa sokom.
— Hajdemo na plažu! — gotovo viknu.

61
 Čitateljski raj

Pratila ga je bosim nogama po zagrejanoj zemlji. Na obali

prostreše ćebe. Rik se izvali s blaženim uzdahom, pa s osmehom
upita Lesli da li bi se u njegovu korist odrekla jednog od sendviča,
koje gnječi prstima. Ona mu zbunjeno predade ceo tanjir.
— Zaista ti se sviđa kuća? — upita je kao da mu nikad nije
bilo dosta pohvala.
— O, da. Sigurno si srećan ovde.
— Jesam. Na žalost, kuća ima jednu ozbiljnu manu — licem
mu se raširi obešenjački osmeh. — Nije stara. Možda je trebalo da
zadržim šupu koju sam ovde zatekao kad sam kupio zemlju.
— Baš si duhovit! — Lesli se tobože naduri. — Nemoj misliti
da su mi stare kuće opsesija. Ovo tvoje gnezdašce savršeno se
uklopilo u okolinu.
— Možda bi se hotel uklopio u Riderov sokak.
— Nije to isto — Lesli zavrte glavom.
— Ne vidim u čemu je razlika. Stara kuća je stara kuća.
— „Zlatna zvezda“ ima svoju dušu. Ne možeš je porediti sa
starom jezerskom brvnarom.
— Stare brvnare takođe imaju svoju dušu i karakter — Rik se
ne složi. — Ali, ostavimo sada to. Uživajmo. Imaš li naočari za
sunce?
— Zaboravila sam da ih ponesem. U tašni su mi.
— Zaviri u torbu — predloži on. — Naći ćeš nekoliko pari.
Izaberi po želji. Izvadi i ulje za sunčanje.
Lesli privuče platnenu torbu za plažu. Izdvoji naočari sa
belim okvirom, upitavši se pri tom, nimalo ravnodušno, koja ih je
devojka pre nje nosila.
— Nećeš mnogo pocrneti sa tim ogrtačem na sebi — primeti
Rik kada mu ona pruži ulje za sunčanje.
— O, zaboravila sam! — slaga ona. Nerado smače ogrtač.
— Namazaću te čim pojedem sendvič — reče on.
Njoj se osuši grlo. Naljuti se na sebe. Kakvo je to smešno
ponašanje! Nije dete. Skrivajući nervozu, leže potrbuške. Čekala
je sa strepnjom.

62
 Čitateljski raj

Sunce joj je prijatno grejalo leđa, kao da miluje. Požele da

upije u sebe svaki trenutak boravka na predivnom jezeru, sve
boje, mirise, svaku izgovorenu reč, svaki pogled. Da sve to sačuva
u sebi, radi budućih sećanja.
Zgnječen papir u kojem je bio sendvič zašušta. Leslini mišići
zategoše se od napetosti.
— Sada na posao! — objavi Rik.
Sunce je peklo leđa, ali njegovi dlanovi bili su još topliji.
Mirišljavo ulje upijalo se u kožu. Dlanovi su milovali, dodirivali
svaki otkriveni delić tela.
— Sada napred. Okreni se. Oklevala je. Nije joj se okretalo.
— Hajde, sramežljivice! Obrći se!
Ona posluša. Tamna stakla naočara skrivala su joj oči, ali
podrhtavanje usana nije mogla da zaustavi. A onda, milovanje se
nastavi. Po ramenima, oko grudi, preko stomaka. Ležala je kao
skamenjena, ali svaki nerv joj je podrhtavao.
— Gotovo!
Lesli najzad odahnu. Udovi joj se opustiše.
— Pamti, pa vrati — osmehnu se Rik.
— Kako to misliš...? — preseče se ona.
— Namaži ti sada mene — Rik se izvali na stomak.
Njen pogled prikova se za njegove uzane bokove, pa skliznu
niz mišićave noge.
— Nešto nije u redu? — on iskrivi glavu da je pogleda.
— Ne, ne — dočeka ona užurbano. Sruči mu dobru polovinu
sadržaja bočice na leđa. Prionu na razmazivanje ulja. — Hmmm
— mrmljao je on a tiho. — Dobro to radiš.
— Milo mi je što ste zadovoljni, gospodine — Lesli se
nervozno nasmeja.
— I noge. Nemoj da izostaviš noge.
Odjednom joj se učini da je tom zadatku još teže prići. Gotovo
nepristojno.
— Možeš i sam da namažeš noge — pobuni se Lesli.
— Ja nisam pravio pitanje kada sam tebi pomagao.

63
 Čitateljski raj

— Dobro. Evo, namazaću ih... Sijaš kao sumo-rvač. Istini za

volju, mazanje ti nije ni bilo potrebno. Već si dobro pocrneo.
— Znam — okrenu se on s osmehom.
— Danovane, stidi se!
— Zašto, devojko?
Rik se pridiže. Bez ikakve opomene, obujmi je oko struka.
— Rik! — vrisnu ona. — Ulje će se otrti — nije mogla da
smisli bolji izgovor za uzmicanje.
— Vrlo važno.
— Zašto smo se onda mazali?
— To se i ja pitam — mrmljao je on, srećan kao malo dete
kada počini neki nestašluk. — Lepljiva si i ljigava.
— Kao da ti nisi — naduri se ona. Nije tako zamišljala
ljubavno iskustvo s njim. Stvari su dobijaje neprikladan, smešan i
zabavan ton.
— Ne kaješ se što si došla, Lesli?
— Ni najmanje.
Ostali su nekoliko trenutaka zagledani jedno u drugo. Onda
im se usne spojiše. Poljubac je bio dug, nežan.
— Hej, pusti me da dođem do vazduha — Rik izmače glavu.
— Svakako — ona pusti da joj glava klone na njegovo rame.
— Tvoja želja za mene je zakon.
— Da se bućnemo u vodu? — predloži on neočekivano.
Radije bi se privila uz njega, ali kako da mu to kaže!
— Dobra ideja! — složi se sa usiljenim oduševljenjem.
On se u jednom skoku nađe na nogama. Pruži joj ruku.
Otrčaše do jezera držeći se oko struka.
— Šta misliš, kakva je voda? Hladna?
— Neee — umiri je on. — Topla. Slobodno uđi.
— I hoću! Stigni me!
Lesli pojuri kroz plićak, osećajući kako joj se pesak ugiba pod
nogama. Baci se u vodu. Istovremeno, začu pljusak iza sebe. Ona
zapliva svom snagom prema splavu. Voda je bila hladna, ali
podnošljiva.

64
 Čitateljski raj

Kada dopliva do splava i uhvati se za njega, Rikovo lice pojavi

se odozgo.
— Šta te zadržalo? — čudio se on. — Sedim ovde već satima.
— Malo sam zarđala — sigurna u svoju pobedu, Lesli se
jedva povrati od iznenađenja. — Odavno nisam plivala. Čekaj
samo dok uđem u štos.
— Hajde, penji se. Sva si zadihana. Sve više uviđam da ti je
ovaj odmor bio preko potreban. Jadna mala...
— Preskoči sažaljenje — Lesli odbi ponuđenu ruku i spretno
sede na ivicu splava.
— Kada si poslednji put išla na odmor?
— Ne sećam se.
— Ne sećaš se? — njegove plave oči se uozbiljiše.
— Imala sam... mnogo posla — neubedljiv izgovor, znala je.
Požali što nije slagala. Bilo bi jednostavnije. Izbegla bi
objašnjenja.
— Ako si toliko zauzeta, ostaje li ti vremena za zabavu?
— Snalazim se.
— O čemu je bilo reči u tvom poslednjem članku?
— Prikaz Ejkrona.
— Luduješ za starinama, je li?
— Izgleda — ona se nasmeši. — Stare kuće me opčinjavaju.
Istorija mi je slaba tačka.
— Istorija! Kakva vajda od istorije? — Rik napravi grimasu.
— Porodična boljka? Tvoj otac je izučavao istoriju?
Lesli se iznenađeno okrenu.
— Tata se bavio srednjovekovnom istorijom. To nije ono što
mene zanima.
— Istorija je istorija.
— Ne shvataš. Volim da čitam o prohujalim vremenima,
naročito u vezi sa Montanom. Zbog Megi. To mi je čini bližom,
stvarnijom.
— Stvarnijom? — Rik nije skrivao čuđenje.
Lesli se zagleda u vodu.

65
 Čitateljski raj

— Rekla sam ti, našla sam Megin dnevnik kada je majka

umrla. Otac me potisnuo iz svog života. Možda sam ga suviše
podsećala na majku. Ne znam... Jednostavno, otuđio se od mene.
Dnevnik je postao moja jedina razonoda. Kroz njega, i Megi. Neko
mi je bio potreban. Imala sam samo Megi.
Zaćuta. Tišina potraja. Čulo se samo zapljuskivanje talasa o
splav.
— Donekle si imala sreće — oglasi se Rik. — Imala si bar
nekoga.
U njegovim rečima osećala se patnja. Ali, Lesli se ne okrenu
da ga pogleda. Samo položi ruku preko njegove. Sedeli su nemi,
zamišljeni.
Rik se tada okrenu, privuče je sebi. Poljubiše se. Poljubac je
bio drugačiji od ranijih. Kao vapaj za utehom i nežnošću.
— Trkamo se do obale! — Rik se naglo odvoji od nje, skoči u
vodu i snažno zavesla rukama.
Lesli pođe za njim. Uprkos svim naporima, nije uspela da ga
sustigne. Čekao je na obali, prekrštenih ruku, nasmejan.
— Ponovo sam te pobedio.
— Nije fer. Imao si prednost.
— Trudim se da je steknem kad god mogu — iskra mu
zablista u očima.
— Lukavstvo, kojim si me pretekao, ne služi ti na čast —
održa mu pridiku.
— Spremi se za prvi čas iz jedrenja — on je zgrabi za ruku —
pre gurmanske večere, koju obećah.
— Kako hoćeš — Lesli sleže ramenima, bez mnogo
entuzijazma.
— Kako se zove jedrilica? Kladim se da si joj nadenuo ime po
nekoj staroj ljubavi.
— Zove se „Ona“.
— „Ona“?
— Baš tako.

66
 Čitateljski raj

— Veoma prikladno. Bar ne moraš da se mučiš struganjem

starih i ispisivanjem novih slova. Zaista prikladno, nema šta!
— Tako sam i ja mislio — ne zbuni se Rik. — „Ona“, večita
žena. Naravno, da sam te poznavao u vreme kada sam je kupio,
možda bih je nazvao „Lesli“.
Godilo joj je da to čuje, ali Lesli nije dozvolila da se zavara.
— Ne, bolje je ovako. Jedino, neoriginalnost kvari utisak. U
jednom romanu. H. Rajdera Hagarda pominje se brod nazvan
„Ona“, Čudi me da si čitao Hagarda.
— Zašto? U mladosti sam čitao mnogo. Imamo biblioteku
prepunu knjižurina.
Njegove reči ponovo odadoše usamljenost o kojoj je govorio.
— Čitala sam i ja. Ali, za razliku od tebe, morala sam da se
koristim univerzitetskom bibliotekom.
— Hajde, počinje čas broj jedan!

67
 Čitateljski raj

6.
Sunce se primicalo horizontu kada je Rik vratio jedrilicu u
zaklon. Lesli je kao opčinjena zurila u mirnu površinu jezera.
— Zalasci sunca ovde su čarobni — Rik joj priđe s leđa i
poljubi je u potiljak. — Dobro je bilo — pohvali. — Još ću
napraviti šampiona od tebe.
Njoj srce radosno poskoči pri tom obećavanju budućnosti, ali
odmah se otrezni. Za nju i Rika Danovana budućnost nije postoja-
la. Nije to smela da smetne s uma.
— Da napravimo plan! — Rik poče da navlači patike. —
Treba mi pola sata da se okupam i presvučeni. Ti ostani ovde. Divi
se lepotama Montane. Kasnije ću te pozvati. Dok ja pripremam
večeru, možeš da se doteras. Slažeš se?
— Prihvaćeno.
Pratila ga je pogledom dok se uspinjao prema kući. Kada se
izgubio iz vida, sela je na ćebe, podvila noge, naslonila glavu na
kolena.
Sunce se povlačilo uz veličanstven vatromet boja. Zlatna se
smenjivala sa narandžastom, rumenom, ljubičastom. Ali, Lesli,
iako netremice zagledana ispred sebe, nije to primećivala. Bližio
se trenutak koji je čitavog dana iščekivala. Kako će reagovati?
Želela je Rika, znala je to. I on je nju želeo. Ali, neiskustvo je
sprečavalo da nasluti šta se od nje traži, šta treba da očekuje.
Hoće li Rik biti zadovoljan ili besan kada shvati da ona nije osoba
pogodna za avanture, da nikad pre njega nije spoznala muškarca?
Nemoguće je bilo predvideti kako će on primiti saznanje o
njenoj nevinosti. Verovatno će je smatrati glupačom, ni od koga
željenom usedelicom, izopačenom hladnom osobom, zaluđenom
istorijom i ljudima koji su davno pomrli... U nastojanju da rastera
teške misli, Lesli poče da priziva u sećanje sve što se dogodilo
toga dana. Rik je bio učtiv i ljubazan, pažljivo je slušao svaku
njenu reč. Pošlo mu je za rukom da je čak nekoliko puta izvuče iz
ljušture. Sve u svemu, ponašao se potpuno suprotno onome što se
od jučerašnjeg arogantnog cinika moglo očekivati. Za vreme

68
 Čitateljski raj

jedrenja, strpljivo joj je iznova ponavljao kako se upravlja

čamcem, sve dok se nije oslobodila.
Uskoro će postati žena u pravom smislu. Iskusiće strast.
Stranice Meginih opisa lepota ljubavi pojaviše joj se u mislima.
Ali, ne! Megina osećanja razlikuju se od njenih, jer ona, Lesli
Džordan, svesno prihvata odgovornost, dobro zna na šta se
sprema i šta čini. A sve to nema nikakve veze s ljubavlju. Ne zato
što, slično Riku, nije verovala u ljubav, nego zato što je suviše
mudra da samoj sebi nanosi bol i patnju. Kada prođe ovaj vikend,
sve će biti svršeno. Znala je to od samog početka. Zna to i sada,
bez obzira na prijatno provedene časove na obali jezera.
— Kupatilo je slobodno! — Rikov glas, udaljen i veseo, razli
se kroz sumrak.
— Dolazim! — Lesli još jednom pogleda na umiruće sunce.
Rika zateče u crnim pantalonama, nagog do pojasa i
bosonogog, još mokre kose.
— Ne moraš da žuriš — reče joj. — Tek počinjem da
pripremam večeru. Nadam se da ćeš obući onu zelenu haljinu što
viri iz kofera.
— U redu, kapetane — osmehnu se ona, pa zgrabi haljinu i
toaletni pribor i otrča u kupatilo.
Čitavog dana bila je na mukama. Rik je, verovatno svesno,
izluđivao blizinom svog poluobnaženog tela. Sada je na nju došao
red da iskuša svoju zavodničku moć.
Zelena haljina zaista se ne bi mogla nazvati čednom. Lesli se
osmotri u ogledalu, pa se postide od same sebe. Ali, šta je, tu je.
Moraće da se pojavi pred njim. Što pre, to bolje.
Bio je zauzet pravljenjem salate, okrenut leđima. Lesli mu
nečujno priđe bosim nogama.
— Hmmm... Primamljivo miriše — reče, prikrivajući nervozu.
On spusti nož i okrenu se. Odmeri je, dugo zadrža pogled na
njoj. Njena nelagodnost se pojača.
— O-ho! Kakva haljina! Ruku dajem da si silne momke zavela
u njoj.
— Nisam. Nova je — odvrati ona, ne razmišljajući.

69
 Čitateljski raj

— Za mene si je kupila, hm? — oči mu zablistaše. — Postigla

si pun pogodak, nema šta!
—Hvala. Drago mi je što ti se dopada — nije znala šta govori.
Njegov pogled je plamteo, gutao je.
— Dođi ovamo, lutkice. Oklevala je samo trenutak pre nego
što mu se baci u raširene ruke.
— Ako budeš neoprezna — njegov dah je palio — ostaćeš
bez večere. Nemoj posle mene da kriviš. — Sedi tamo — odmače
je od sebe. — Salata je skoro gotova. Vino čeka. Samo još da
ispržim odreske. Dozvoljavam da me posmatraš dok radim.
Slažeš se?
— Dobro. — Lesli se spusti na gomilu jastučića ispred
kamina u kojem je buktao panj. Kroz otvorena staklena vrata
dopiralo je ćarlijanje vetra. Na širokoj kamenoj ploči pred
kaminom blistale su dve čaše. Tanjiri, pribor za jelo i korpica sa
hlebom već su bili postavljeni.
— Volim meso prženo na žaru.
— Rik joj se pridruži, prinoseći sve što mu je bilo potrebno.
— Sačekaćemo da panj izgori. Da sipam vino?
— Piću uz jelo — Lesli je osećala žarku želju da dotakne
njegovo golo rame.
— Sada ćeš videti nešto genijalno! — uz pomoć dugačkog
žarača, Rik otkači rešetku prislonjenu uz unutrašnju stranu
kamina i spusti je u vodoravan položaj, tačno iznad užarenog
panja. — Moj izum — reče s ponosom.
— Svaka čast! — pohvali ga Lesli.
— Čekaj dok vidiš kakav sam Stručnjak za meso na žaru! —
blistao je od zadovoljstva.
— Umeš da uživaš — primeti Lesli. U glasu joj se, protiv
njene volje, oseti negodovanje.
— Sve je u praksi, draga moja. Što se roštilja tiče, gotovo bi se
moglo reći da sam dostigao savršenstvo.
— To ja treba da procenim.

70
 Čitateljski raj

— Prilika će ti se pružiti kroz nekoliko minuta. Sipaj nam

vino, ako ti nije teško. Meso ni jedne sekunde ne sme ostati bez
mog stručnog nadzora. Nisam te pitao kakve odreske voliš?
— Dobro pečene.
— Dobro pečene? Ne bih ti preporučio. Tako se ubija ukus.
— Dobro pečene — ponovi ona svojeglavo. — Ako je meso
makar malo živo iznutra, ne mogu da ga liznem. Ali, obećavam —
uze čašu s vinom — obećavam da se neću ljutiti ako bude
prepečeno.
Rik je pogleda iznenađeno i s negodovanjem. Zatim prsnu u
smeh.
— U redu. Dobro pečeno! Po vašoj želji! Šta da se radi, kada
ne znaš šta valja. Sipaj salatu u tanjire, molim te.
Došlo je kao poručeno da se nečim zabavi. Nije se usuđivala
da gleda u Rika. Neodoljivo je privlačio. Još je i vino, koje je
polako srkutala, pojačavalo želju da mu se baci oko vrata. Zaista
nije mogla da shvati kako se sve u njoj izokrenuto tako iznenada.
— Žao mi je što nisam slikar — trže je njegov glas.
— Slikar? Zbog čega?
— Voleo bih da te naslikam kako tu sediš, obasjana
rumenilom vatre. Ne možeš da zamisliš koliko si lepa. Da nije ove
gladi, što me muči, digao bih ruke od roštilja i navalio na tebe
ovog časa. Jedan tvoj pogled dovoljan je da čovek poludi.
Lesli zbunjeno obori oči. Odavale su je, znači. Govorile o želji
koja je narastala u njoj.
— No, čekanju će uskoro doći kraj — obeća on. — Mislim na
večeru, naravno — dodade uz šeretski osmeh.
— Naravno — ponovi ona. Ni izdaleka nije zamišljala ovo
prijateljsko ćeretanje, ovaj smeh. Trenuci mračne strasti mogli bi
se slobodno zanemariti kao prolazni napadi, pomisli. Ali, kako će
kasnije, posle rastanka, izbrisati iz sećanja ovu scenu pred
kaminom, ovo snažno osećanje da oduvek pozna je dragog
čoveka, ozbiljno zadubljenog u nadgledanje roštilja?
— Tanjire! — zatraži on. — So, biber, sos.
Redom mu je poslušno dodavala potrebne stvari.

71
 Čitateljski raj

— Navali! — glasila je njegova sledeća naredba.

Sve do tog trenutka, zaokupljena, činilo joj se bludnim
mislima, nije osećala želju za hranom. Ali, dva sočna odreska
dobro ispečena za tili čas nestadoše s njenog tanjira, zajedno sa
salatom i tri parčeta hleba.
— Ahhh — zadovoljno oteže Rik, nalivajući čaše vinom. —
Bogovski sam se najeo.
— Sa mnom je isti slučaj — pretrnu Lesli. Prihvati čašu. Kako
će joj prići? Prvo će se malo udvarati, ili će bez uvijanja predložiti
da pređu na veliki krevet, misteriozno nevidljiv u uglu sobe, do
kojeg svetlost iz kamina nije dopirala?
— Ostani tu — reče on. Nabaca drva na žar, pa pokupi prljave
tanjire. — Odmah ću ja.
Lesli ne mrdnu s mesta. Prstima je stezala čašu. Očima koje
ništa nisu videle zurila je u vatru. Onda se Rik vrati, noseći krzno
sa kreveta. Raširi ga ispred kamina.
— Dobaci jastučiće! Poslaga ih u piramidu. Spusti se na pod i
sede udobno poduprt jastucima.
— Donesi vino, lutko.
Lesli klimnu glavom. Priđe bojažljivo. On pruži ruku, povuče
je sebi. Naslonila je glavu na njegovo rame. Sedeli su nepomični.
Ustreptala Lesli je čekala, ne usuđujući se da normalno diše.
Zamorena uzbuđenjem iščekivanja, sa žarom dočeka njegove
usne. Toplina joj se razli telom. Verovala je da će se ponoviti
strastan zanos onog njihovog prvog poljupca. I, zaista, strast je
bila prisutna, ali na neki drugi, nov način, prožeta nežnošću.
Rikova ruka oslobodi joj kosu šnala i češljića i ona se
raskošno rasu po leđima.
— Kosa ti je kao rastopljen bakar — prošapta on, podiže se,
uze je u naručje i odnese u krevet. Ne žureći, polako joj je skidao
odeću dok nije ostala potpuno naga pred njim.
Dogodilo se ono što je priželjkivala. Prihvatila ga je bez
straha i kolebanja. Zanos i ushićenje nadvladali su bol prvog
ljubavnog iskustva.

72
 Čitateljski raj

A onda se strani, nametljiv zvuk uvuče u lebdenje po

oblacima, preseče ga. Zaškripaše vrata. Dva naga tela se
skameniše.
— Riki, dušo — iz mraka dopre grleni glas. — Šta radiš tu
sam samcit? Mala Estel došla je da ti pravi društvo.
Lesli izbezumljeno pogleda Rika. On joj očima dade znak da
ćuti. Vatra u kaminu se ugasila. Neprozirna pomrčina obavila je
ugao u kojem su oni ležali.
Rik ustade i navuče pantalone.
— Šta tražiš ovde, Estel? — upita, zakoračivši preko sobe.
— Hoću da ti pravim društvo — ponovi ona.
Slaba mesečina ocrta Rikovu figuru. Ženska prilika pođe mu
u susret. Zašušta svila. Nešto skliznu na pod.
— Prestani, Estel! Rekao sam ti da nikad ne činiš ovako
nešto. Ovo je moja kuća. Želim da budem sam. Jasno?
— Naravno, dušo. Esteli je sve jasno.
Neprijatan glas, koji je dopirao do Lesli kao mora, bio je
čudan, nerazgovetan. Ona odjednom shvati da je ta žena pripita.
Smuči joj se. Zar je moguće da je jedna žena spremna na takvo
poniženje? Dozvoljava sebi da dolazi muškarcu na noge, moli da
bude s njim? Užas!
Zaostala varnica prsnu u kaminu. Lesli dlanom zaustavi krik.
Estel Lemprej je stajala kao od majke rođena. Posrnu prema Riku.
On instinktivno pruži ruke da je zadrži. Lesli je razrogačenih očiju
gledala kako se dva tela pripijaju. Ne znajući šta čini, ona skoči sa
kreveta i pojuri na vrata.
— Lesli, čekaj! — ču očajničko dozivanje iza sebe.
Nije se zaustavila. Osećala je strašnu muku u stomaku. Znala
je da će povratiti. Zavukla se među žbunje.
Sa obale se čuo šum talasa. To će je spasiti! Voda! Voda će
sprati gadan osećaj nečistoće s njenog tela. Obnevidela, posrtala
je u susret talasima.
Plivala je kao gonjena avetima. Prošla je splav, ne
zaustavljajući se, sa jedinom željom da se što više udalji od Rika
Danovana.

73
 Čitateljski raj

Snaga poče da je izdaje. Okrenu se na leđa da se odmori.

Ponela se detinjasto. Saznanje da je Rik održavao veze sa mnogim
ženama nije predstavljalo novost za nju. Ali, videti ih onako
obnažene, u zagrljaju, to nije mogla da podnese.
Odlučila se na pogrešan korak, morala je sebi da prizna.
Događaji su krenuli tokom koji nije predvidela. Pomisli da krene
obalom, da nađe negde telefon i pozove Pola. Ali, kako će gola?
Šta da radi? Nema smisla da se jednostavno izgubi i ostavi
Rika u strahu da joj se nešto dogodilo. Ne ostaje joj ništa drugo
nego da se vrati u kuću. Mirno će stati pred njega i reći mu da je
vikend završen. Zahtevaće da je odmah vrati u Helenu. On će po
svoj prilici pobesneti, ali to nije njena briga. Drugog rešenja
nema. U zagrljaj mu se više neće vratiti. Osećala je gađenje.
Nalet svežeg povetarca sledi joj telo. Poče da drhti. Voda
odjednom kao da postade hladnija. Obala je izgledala tako daleko.
Srećom, mesečina je bila dovoljno jaka da joj omogući povratak.
Ponovo je zaplivala, ali zubi su joj cvokotali od hladnoće.
Bolan grč zateže joj desnu nogu. Ne paniči, govorila je sebi. Proći
će. Zagnjurila je glavu, masirala stegnut mišić.
Izronila je i tada joj se nešto uplete u kosu, poče da je vuče.
Besomučno je mlatarala rukama i nogama. U jednom trenutku
ugleda Rikovo besno lice. Oseti udarac u bradu. Izgubi svest.
Kada se osvestila, ležala je na splavu. Tresla se od hladnoće.
— Kakva glupost! — dočekaše je Rikove ljutite reči. — Mogla
si da se udaviš.
Obavila je ruke oko sebe u naporu da zaustavi drhtavicu.
— Ništa mi se ne bi dogodilo — pobuni se. — Već sam
krenula nazad. Za nekoliko minuta doplivala bih do obale.
— Kako da ne! Zato si se deset minuta vrtela na istom mestu.
Onda si nestala sa površine. Samo sam ti kosu video.
Suviše zaokupljena svojim nevoljama, Lesli nije primetila
zabrinutost u njegovom glasu.
— Umem da vodim računa o sebi! — reče ona osorno. —
Vraćala sam se na obalu.

74
 Čitateljski raj

— Pre svega, nije trebalo da odlaziš. Odjurila si kao mahnita,

bez ikakvog razloga.
— Bez ikakvog razloga! — ciknu ona, ali od tog izliva besa
zubi joj još jače zacvokotaše.
— Kasnije ćemo razgovarati o tome — reče on. — Kraj vatre.

***

Uneo je u kuću, umotao u krzno, a zatim počeo da razgoreva

vatru u kaminu. Uskoro je pucketao razigran plamen. Nikoga
osim njih dvoje nije bilo na vidiku.
— Je li ti sada bolje? — upita on.
— Ugrejala sam se.
— Pusti me da sednem pored tebe.
— Pa sedi...
— Raširi malo krzno, da se pokrijem.
— Ali, radije...
— Da mene nije bilo, obale se ne bi dokopala, ne zaboravi.
— Ucenjuješ... — ljutnu se ona, ali ga primi pod krzno.
Odvraćala je pogled od njega. Estelina slika nikako joj nije izlazila
iz glave.
— Želim da se vratim u Helenu. — Njene reči preglasno
odjeknuše u tihoj sobi.
— Naravno, dušo — Rikove usne dotakoše joj obraz. —
Sutra.
— Ne. Večeras. Odmah — silom se otimala želji da prihvati
njegovo milovanje.
— Budi razumna, Lesli — glas mu je bio blag, tih. —
Pokvarila bi naš izlet.
— Nije to nikakav naš izlet! — oštre reči pokuljaše iz njenog
ranjenog srca. Odgurnu Rikovu ruku i skoči na noge. —
Predomislila sam se. Hoću natrag. Sada!
On stade pored nje, zagleda joj se u oči.

75
 Čitateljski raj

— Lesli, smiri se. Uznemirila te Estel. Ona je to i htela. Dobro

je znala da sam ovde s nekim. Zato je došla, da mi napakosti. I sve
upropasti.
— Uspela je! Dalje od mene! — uzviknu ona kada Rik
zakorači prema njoj. — Da me nisi dotakao! Nikada više.
— Lesli! Smešno se ponašaš. Sedi da porazgovaramo.
— Neću da razgovaram! Hoću da idem odavde. Odmah.
Okrenula mu je leđa.
— Idem po svoje stvari!
Ali, nije uspela daleko da odmakne. Rik se stušti za njom i
uhvati je za ramena.
— Ne ideš nikud, Lesli. Nećeš nikud ići dok si u tom
histeričnom stanju.
— Pusti me! — ona naslepo zamahnu rukom, ali ne stiže da
ga udari. Njegova šaka snažno je ščepa za članak.
— Klasičan slučaj histerije kao posledica izgubljenog
devičanstva. Proći će te.
Lesli pokuša da ga odgurne nogom.
— Kako si to rekao, zazvučalo je kao optužba!
On nije odgovorio. Smrknutog lica pokušavao je da smiri
njene pomahnitale ruke.
— Ne guraj me od sebe, dušo — reče joj tiho, tražeći njene
usne.
— Razjasnićemo to, videćeš. Poče da je ljubi. Otimala se,
udarala ga, štipala. On je sve to ćutke podnosio. Najzad je
posustala i briznula u plač.
— Žao mi je zbog svega što se desilo, dušo — Rik je poljubi u
jedno, pa u drugo oko. — Oprosti ako sam bio grub. Nisam imao
drugog načina da te zadržim. Da sam te večeras pustio da odeš,
nikada mi više ne bi dozvolila da budem blizu tebe. Niti bilo kom
drugom muškarcu, pretpostavljam.
Ona ćutanjem potvrdi istinitost njegovih reči.
— Ako te sada pustim, obećaj da nećeš bežati. Utopliću te.
Možeš da se razboliš posle one ledene vode.

76
 Čitateljski raj

— Dobro — ona bespomoćno klimnu glavom.

— Lepo... Lezi u krevet. Nežno, gotovo dirljivo starao se oko
nje. Skuvao joj čaj a potom je ušuškao pod jorgan kao dete. Učtivo
je zamolio da mu napravi malo mesta, pa je i sam legao pored nje.
Ubrzo poče da je hvata san. A onda se Rik oglasi:
— Znaš, Lesli, iznenađuješ me. Odmah je shvatila na šta cilja.
— Nije da nisam imala prilike — promrmlja. — Samo —
nekako za muškarce nisam imala vremena.
— Polaskan sam. Nisam verovao da još ima devica na ovome
svetu. Ali, nisam to hteo da kažem.
— Ne? — ona se iskreno začudi. — Zašto te onda
iznenađujem!
— Pa, eto, došla si ovamo. Pružila ti se sjajna prilika da me, u
šaputanju na jastuku, nagovoriš da spasem „Zlatnu zvezdu“. A ti je
ni jednom reči nisi pomenula. Najbolji trenutak da od muškarca
iznudiš sve što želiš je kada je on zadovoljan. Nisi to znala? —
smejuljio se.
— Smatram da je to odvratno izjavi Lesli, pa se odjednom
zakikota. — Nije li bolje iznuđivati pre nego što je taj muškarac
zadovoljen? U svakom slučaju, upamtiću tvoj savet. Mada mi,
uverena sam, nikad neće biti potrebno da se služim takvim
sredstvima. Trudiću da sve što želim postižem bez pomoći. I tako
će, što se mene tiče, muškarci ostati kratkih rukava.
— Tu spada i ovaj muškarac ovde? — upita Riki, poljupcem
je spreči da odgovori.

77
 Čitateljski raj

7.
Bučno i neumorno cvrkutanje ptica probudilo je Lesli
narednog jutra. Ne pomičući glavu, mogla je da vidi odsjaj
rađajućeg sunca na jezeru. Prohladan vazduh nadirao je kroz
otvorena staklena vrata.
Kako bi izgledalo buditi se svakog dana u toplom zagrljaju
čoveka koga voli? Gorke suze ovlažiće joj oči. Odagna čežnjivu
misao. Postaje smešna. Ona Rika Danovana ne voli. Čak i da ga
voli, ženidba ne spada u njegove planove. Bar ne za sada,
pogotovo sa devojkom kao što je Lesli Džordan. Ko je Lesli
Džordan? Novinarčić. Piskaralo bez prebijene pare. Niko i ništa.
Ubrzano zatrepta, ali suze joj nezadrživo kliznuše niz obraze.
Telo joj se trzalo od nemog jecanja.
Prestani! Zar si već zaboravila svoje mudre odluke? Megi je
bila ta koja se borila da zadrži voljenog čoveka.
Ali, Lesli Džordan je pametnija. Mnogo pametnija.
Topla ruka na njenom ramenu ožive, pomače se.
— Dobro jutro — promrmlja Rik sanjivo, s osmehom.
— Dobro jutro — Lesli pogleda njegovu raščupanu kosu.
— Šta ćemo za doručak? — njegova glava podiže se tako
naglo da Lesli ne stiže da prikrije razočaranje zbog prve misli
koja njemu pade na pamet posle jedne noći pune zanosa.
— Meni je svejedno.
— Lepa si, Lesli. Imaš divno telo. Sada si otkrila kakva ti
zadovoljstva ono može pružiti, nasladu koju više ne treba sebi da
uskraćuješ.
Nije mu rekla da je sama pomisao na dodir neke druge
muške ruke ispunjava istinskim gađenjem. On to ne bi shvatio.
Neki demon natera je da umesto toga kaže:
— Pol će biti srećan zbog toga.
Prenerazila se od sopstvenih reči, svesna da se sa Polom
nikad neće upustiti u intimne odnose.

78
 Čitateljski raj

— Da sam na tvom mestu, zaboravio bih Pola.

— Zašto? — nije mogla sebi da objasni zbog čega nastavlja tu
besmislicu. — Nisi li rekao maločas da ne treba ničega da se
lišavam. A Pol mi je uvek pri ruci. Baš, zgodno.
— On mi se ne dopada — Rikovo lice otvrdnu.
Lesli se usiljeno nasmeja.
— Šta onda? Ni meni se ne dopada Estel Lemprej.
— Sada govoriš gluposti. Estel i ja smo prijatelji.
— Isto kao Pol i ja. Samo što je Pol mnogo valjanijaosoba,
koliko sam mogla da zaključim.
— Valjanija osoba? — Rik se odupre o laktove. Sekao je
pogledom. — Valjaniji je, je li? Baš zbog toga, morala si toliko
dugo da čekaš. Momak je suviše valjan, to mu ne valja! Tebi je
potreban muškarac, Lesli. Pravi muškarac.
— Neko na tvoju sliku i priliku, pretpostavljam? — reče
jetko. — Nevolja je u tome što je ta sorta retka!
— To si dobro rekla — lukav osmeh zatitra na njegovim
usnama. — Idem da spremim doručak.
Lesli je ostala u krevetu. Nije imala volje da ustane. Zatvorila
je oči. Još ovaj dan i Rik će zauvek nestati iz njenog skromnog,
nezanimljivog sveta. Ostaće joj samo tuga i čežnja koja će
potrajati. Jednom, u neizvesnoj budućnosti, možda će se pojaviti
neko sličan Riku Danovanu.
— Doručak, spavalice! — Rik kleče pored kreveta i poče da
ljubi njenu beživotnu ruku. — Kajgana, slanina, tost, marmelada
od jagoda. Čaj i kafa.
— Kao u ,,Ricu“ — nasmeši se ona.
— Hajde, diži se, lenja bubo! Navali na jelo dok ga još ima.
Ništa ne garantujem. Gladan sam kao vuk. Ako ovog časa ne
prioneš na posao, može ti se desiti da nađeš prazan tanjir.
— Dobro si raspoložen — oglasi se ona prekorno.
— Zašto ne bih bio? — čudio se Rik. — Dan je lep, doručak
primamljiv, a u krevetu imam prelepu devojku.
Lesli oseti grč u grudima. Ovaj doživljaj, tako čudesan i svet
za nju, njemu je predstavljao samo još jedan dobro proveden

79
 Čitateljski raj

vikend. Kroz pola godine više se neće sećati ni njenog imena.

Zatrpaće ga sijaset novih avantura sa ženama koje će prohujati
kroz ovu kućicu na jezeru i kroz njegov život. Njoj, međutim,
predstoje mučni dani bez zaborava. Šteta što Megi nije nastavila
svoj dnevnik i objasnila kako to izgleda postojati, trajati a ne
živeti, kada uz tebe nije biće sa kojim želiš da podeliš i dobro i zlo.
— Smem li da znam o čemu tako duboko razmišljaš? upita je
on.
Ona pocrvene.
— O, onako... Ja bih čaj, molim te.
— Kuda ideš odavde?
— Kako to misliš? — Zbuni se Lesli.
— Nećeš valjda čitavog života pisati o Heleni.
— Ne, naravno. Za dan, dva vraćamo se u Klivlend.
— Daleko od sunca Montane — peckao je on.
— Hleb mora da se zaradi. Volim svoj posao.
— Često putuješ?
— Prilično — ona klimnu glavom. — Ali, obično se ne
udaljavam mnogo od Klivlenda.
Rik sede na ivicu kreveta. Leslina ruka pokrenu se sama od
sebe, dotače kovrdžave malje na njegovim grudima. On je obavi
rukama, bradu prisloni na njeno teme.
— Predlažem da malo jedrimo pre odlaska.
— Pristajem — samo tu jednu reč uspela je da izusti.
Pokušavala je da zaboravi da se njihovi zajednički trenuci bliže
kraju.
— Ili bi možda radije ležala na suncu? Zaposlenim
devojkama ne pruža se česta prilika za sunčanje.
Ona oćuta. Nije želela da jedri, nije želela da se sunča. Htela
je da se nijednog trena ne odvaja od tog dragog, toplog tela.
Naravno, nije joj pristojalo da mu to kaže.
— Šta si odlučila? — Rik je poljubi u kosu.
— Hajdemo na plažu. Uhvatila me lenjost.

80
 Čitateljski raj

— Razmrdaj se! — smejao se Rik. — Iskači. Idemo na

kupanje.
— Samo da uzmem kostim. On s neodobravanjem zavrte
glavom.
— Ostavi kostim, molim te! Nauči malo da živiš.
— Rik!
— Ovo je privatna plaža, niko živ ne zalazi ni blizu nje.
Plivaćemo dok pomodrimo. Posle ćemo se izvaliti na pesak i
uživati. Celu ću te namazati uljem, da ta fina bela koža ne izgori.
Poziv je zvučao privlačno, Rik je izgledao još privlačnije, pa
ipak je oklevala. On je povuče za ruku i diže je u naručje.
— Ti stalno nag ideš okolo?
— Osim u izuzetnim prilikama — odgovori on. — Kao, na
primer, kada večeram pored kamina.
Svako ubeđivanje bilo bi bezuspešno, znala je. Zato mu se
obisnu oko vrata. Reši da iskusi sve što joj život, ili bar taj kratak
vikend, pruža. Lišavajući se zadovoljstva koja joj ovaj dan može
doneti, neće ublažiti tugu budućih dana. Sklupčala se uz snažno
telo koje je dobro upoznala, željna novih poljubaca i milovanja, od
kojih joj je srce treperilo.
Rik je nosio do obale i zagazivši u vodu neodlučno zastade.
— Ne znam da li da te polako spuštam ili da te bućnem u vo-
du... — poče da premišlja, sa đavolskim osmehom na licu.
Lesli se strese.
— Ja...
Ne dovrši misao. Rik je baci u vodu. Odmah zatim zaroni za
njom. Ona vrisnu kad oseti ledenu vodu. Odupre se nogama o
dno, brzo se uspravi.
— Da hodamo malo po pesku?
— predloži Rik.
Zalazili su sve dublje u jezero, držeći se za ruku. Čudno je bilo
osećati milovanje vode po delovima tela, koja uvek pokriva
tkanina. Istina, prethodne noći plivala je gola, ali u njenoj
uzburkanoj duši tada nije bilo mesta za nova, prijatna uzbuđenja.

81
 Čitateljski raj

U rikovoj blizini stvari su dobijale drugačiji, možda onaj pravi

oblik i značenje.
— Zar nije divno ovako? — smeškao se Rik.
— Veličanstveno! — ona zabaci glavu od uživanja, ostade u
tom položaju, zagledana u čisto nebo bez jednog oblačka. — Ne
ide mi u glavu kako je nebo ovde plavo i blistavo. Ne mogu
dovoljno da se nadivim. U Klivlendu je uvek sivo i tmurno.
Pogleda Rika. Iznenadi je divljenje u njegovim očima. Obrazi
joj porumeneše od stida.
— Lepa si žena, Lesli. Sa kosom koja ti pada niz leđa,
podsećaš na Afroditu, dok izlazi iz mora.
— Onda bi trebalo da stojim na školjci i da se stidljivo
pokrijem rukama.
Rik se nasmeši, ali mu oči ostadoše ozbiljne.
— Verovatno misliš na Botičelijevu Veneru. Ne, ja sam imao
na umu Veneru sa kosom nalik na morsku travu, božanstvo nad
morskom penom.
Lesli obori oči. Oseti vrele suze. Nikad joj nije upućen takav
kompliment. Nijedan muškarac nije je učinio tako živom,
svesnom da je lepa, željena žena.
— Dobro, ko si onda ti? — upita ganuto.
— Odluči sama — Rik obavi pramen njene mokre kose oko
prsta.
— Zeus?
Promisli, zavrte glavom.
— Ne odgovara — zaključi. — Volim vlast i moć, ali ne treba
mi žena, pogotovo ne Hera, koja baca oko na sve muško oko sebe.
— Apolon? — Lesli se zagleda u njegovo lepo lice.
— Hvala na komplimentu — nasmeši se on. — Apolon je bio
poznat po svojoj lepoti. Mada ja uvek zamišljam stare Grke kao
plavokose. Možda zbog mermernih statua. Šta znaš o Apolonu?
— Bio je veoma lepe spoljašnosti.

82
 Čitateljski raj

— Šta je sa drugim njegovim kvalitetima? — Rikove oči

veselo su poigravale. — Bio je poeta, muzičar, predviđao sudbinu,
umeo da leči, krasila ga je mudrost.
— Svestran bog, nema šta! Pa, nikad te nisam čula da pevaš,
ali verujem da imaš lep glas. Toliko što se muzikalnosti tiče —
Lesli poče da se kikoće. — Poezija... Ne mogu da te zamislim kako
pišeš tužne sonete, ali kompliment koji si mi dao zvučao je sasvim
poetično.
Zaćuta.
— Medicina — podstače je on.
— Sjajno izlaziš na kraj sa ženskom histerijom.
— Moć predskazanja i mudrosti?
Lesli se namršti.
— Mislim da tu počinje tvoje razlikovanje od Apolona.
— Zašto? — on se žučno pobuni. — Predskazao sam ti divan
vikend, zar ne?
— Tačno. Mora se priznati.
— I stekao sam mudrost življenja.
— Stvar ukusa. Na primer, zatajio si pri oceni vrednosti
istorijskog nasleđa.
— Zavisi sa koje se tačke gledišta stvari posmatraju — on je
poljubi u vrh nosa. — U svakom slučaju, prošao sam bolje nego
što sam očekivao.
— Kako to misliš? — Lesli nije razumela.
— Pretila je opasnost da me poistovetiš sa Hadom. Znaš ko je
on? Bog podzemlja i mraka. Zbog moje crne kose i... drugih stvari.
— Had? On je ukrao Perzefonu, nije li tako? Od njene majke
Ceres.
— Rimljani su je zvali Ceres. Kod Grka ona je bila Demeter.
Perzefona je bila devica. Had je držao četiri meseca pod zemljom,
a puštao je da provodi sa majkom ostalih osam. Demetrina tuga
za kćerkom donela je zimu na zemlju, ali kada se devojka vratila,
sa Demetrinom radošću granulo je proleće.

83
 Čitateljski raj

Priča začudi Lesli. Da ju je pisala zaljubljena žena, pomisli u

sebi, proleće bi granulo onog časa kada se devojka našla u
zagrljaju voljenog čoveka.
Kasnije, na obali, Lesli dođe do konačnog i neopozivog
zaključka da je Rik Danovan najlepši i najšarmantniji — kada je
to hteo da bude — muškarac koga je ikad srela. Da mu je samo
karakter malo bolji...
Brzo prekinu takva razmišljanja. Već od sutra prestaće
potreba da razbija glavu oko njegovog karaktera.
Jedno je neosporno — prijatno je biti u njegovom društvu.
Umeo je sa ženama. Što se tiče ostalog — njegovog odbijanja da
prihvati ljubav i obaveze koje dolaze s njom — nije mogla da mu
zameri zbog toga. Nije li i s njom bio isti slučaj?
— Kako vreme leti — Rik pogleda u sunce. — Valja nam
misliti na povratak.
Lesli uzdahnu. San je počeo da se rasplinjava. Radost
življenja polako je iščezavala. Ni nebo više nije izgledalo plavo
kao u početku.

84
 Čitateljski raj

8.
Kada se „mercedes“ zaustavio pred hotelskim ulazom, Lesli
je znala da je svemu došao kraj. Povratak je bio mučan za nju.
Nervozna i nesrećna zbog skorog rastanka, sama je doprinela da
razgovor tokom vožnje skrene neželjenim pravcem. Zaokupljena
mislima o rastanku, u jednom trenutku ona je počela glasno da se
teši:
— Perzefona je odlazila od svog mračnog zavodnika i iznova
mu se vraćala. Možda je to povremeno razdvajanje pomoglo da ne
dosade jedno drugom.
Rik nije odmah odgovorio.
— Da — najzad reče hladnim tonom — Muškarci vole
promenu.
— Žene, takođe — dočeka ona, iako duboko svesna da dugo
neće zaboraviti dodir njegovih ruku, niti će pokušavati da
uspomenu na njega izbriše u zagrljaju drugog čoveka. Bilo bi to
uzaludno.
— Brzo učiš, Lesli.
— Nikakvo čudo! — uzvrati ljutite — Imala sam dobrog
učitelja. Iskusnog.
Posle toga, dugo nisu ništa govorili. Lesli se borila sa suzama.
Bodrila se nadom da će napetost među njima popustiti, ali gotovo
neprijateljska otuđenost sve više je rasla. Kada stigoše nadomak
Helene, razgovarali su kao stranci. Tako je možda i bolje, pomisli
ona. Krug se zatvarao. Konačno je došao kraj nagoveštavan od
samog početka.
— Želim da ti se zahvalim za lep vikend — okrenu mu se
kada auto stade. — Jezero je divno. Lepo sam se provela.
— Nema na čemu. Bila si dobrodošla — uzvrati on bez
osmeha.
Više nije imalo šta da se kaže. Lesli je stajala na pločniku,
oborene glave, sa jednom željom da Rik ode dok ona još vlada

85
 Čitateljski raj

sobom. Kada se najzad usudila da ga pogleda, oči su joj blistale od

uzdržavanih suza.
— Hvala ti na svemu — izusti šapatom.
On je ćutke zurio u nju. Onda se okrenu, sede u auto i odjuri
bez reči, bez osvrtanja.
Lesli se ukočeno zagledala u tačku, gde je „mercedes“ nestao
sa vidika. Stajala je tako sve dok je nisu trgli koraci prolaznika.
Podigla je kofer, ostavljen na pločniku, Popela se u sobu, ne
primećujući ništa oko sebe.
Rik sigurno nije prekidao svoje veze na ovakav način. Bio je
ljut, veoma ljut. A ona ni izdaleka nije slutila razlog.
Dok je slagala stvari u plakar, pokuša da sredi misli. Vraćala
je u sećanje sve što je tog dana izrečeno. Osetila je izvesnu
razdraženost kod Rika kada je rano jutros pomenula Pola. Ali, to
nije dugo potrajalo. Ne, nešto drugo, nešto što se kasnije
dogodilo, izazvalo je zategnutost u njihovom odnosu.
Telefon je prenu iz razmišljanja. Mršteći se, ona podiže
slušalicu.
— Halo?
— Lesli! Hvala nebesima! Jesi li dobro? — Polov glas odavao
je uzbuđenje.
— Naravno da sam dobro — uzvrati ona oštrije nego što je
nameravala. — Zašto ne bih bila?
— Lesli! — negodovao je Pol. — Odeš, ne javivši se. Ostavljaš
mi šturu poruku. Očekuješ da ne budem zabrinut?
— Slušaj, Pole. Imam dvadeset šest godina. Tutor mi nije
potreban.
— Naravno. Ne možeš me prevariti, Lesli. Znam da si otišla
negde sa Danovanom. Tim mangupom!
— Danovan nije mangup — naljuti se ona — već ugledan
građanin, poznat u čitavom kraju.
— Da, svakako. Poznat naročito po tome što obleće oko
svakog mladog ženskog čeljadeta u Heleni.

86
 Čitateljski raj

— Pole, preteruješ — pokuša da prikrije bol u srcu, koji te

reči izazvaše. — U svakom slučaju, Danovanov način života nije
tvoja briga.
— Ali, tvoj način života jeste! — prodra se Pol.
— Grešiš — Lesli poče da gubi strpljenje. — Odnos između
tebe i mene strogo je profesionalan. Mislila sam da smo prijatelji,
ali to ti ne daje pravo da se ovako ponašaš.
— O, Les, kako si mogla? — usledi stroga optužba.
— Sada mi je dosta, Pole! Nikoga se ne tiče šta radim i s kim
se viđam. Ni jednu reč neću više o tome da čujem! Imaj to
neprestano na umu. Umorna sam. Večeraću u sobi, pa idem pravo
u krevet. Videćemo se na doručku, u osam. Pod uslovom da se
držiš strogo poslovnih tema. Laku noć!
Zalupila je slušalicu. Malo je pričekala, zatim poručila da joj
se večera donese u sobu. Izvadila je iz kofera zelenu haljinu i
bacila je na dno plakara. Nije bila sigurna da će je poneti sobom u
Ohajo. Kao ni beli bikini. Pomisli da ga odmah strpa u korpu za
otpatke. Ali, kakva korist od toga? Svoje telo nije mogla da odbaci,
a najveći deo uspomena vezan je baš za njega.
Od kucanja na vratima srce joj zaigra suludom nadom.
— Ko je? — upita jedva čujno.
— Ko kuca? — ponovi glasnije. Rik! Rik je došao da se pomiri
s njom. Gušila se.
— Večera, gospođice Džordan — stiže odgovor, a sa njim i
razočarenje.
Jela je na silu, bez apetita. Vreme je sporo odmicalo. Bilo je
suviše rano za spavanje.
Kroz prozor je posmatrala poslednje odbleske sunca na
zalasku. Besciljno je tumarala po sobi. U jednom trenutku pogled
joj pade na Megin dnevnik kraj uzglavlja.
Znala je šta će! Neki delovi dnevnika zauvek su joj se urezali
u pamćenje, od reči do reči. Ali, prošlo je više godina otkad ga je
poslednji put celog pročitala. Učiniće to sada. Skrenuće misli sa
Rika Danovana. Odjednom, ponovo je osetila potrebu za Meginom
blizinom. Možda će, čitajući njenu priču, uništiti Rikovu sliku u

87
 Čitateljski raj

glavi. Ovog puta pristupa čitanju s određenim, jasnim ciljem. S

ciljem borbe protiv mladalačke opsednutosti, koju nosi i gaji od
ranog detinjstva. Suprotstaviće se Meginim rečima i liku Mika
Danovana. I pobediti.
I, tako je počela. Polako je gubila svest o mestu gde se
nalazila. Pred njom je oživljavala Montana iz Meginog doba. Kako
je morala biti uzbuđena sirota devojka iz Njujorka kada je onog
davnog dana u 1868. sišla iz kočije i pogledala oko sebe. Za Megi
Kalahan, rođenu i odraslu u gradu, Montana je bila potpuno novi
svet. Čudesni su bili plavo nebo, šume i travna polja.
Prašnjave ulice Helene, izrovane točkovima teških kola,
bučne od ljudi koji su se tu obreli da započnu novi život i potraže
bogatstvo i sreću. Megi ih je potanko opisala: neki robustni, drugi
bojažljivi, ali svi podjednako željni da otmu blago iz nedara
zemlje. Bankari i trgovci, kockari i prevaranti, vlasnici krčmi, čak i
Kinezi sa svojim dugačkim perčinima — svi su oni obuhvaćeni
Meginim dnevnikom.
Obdarena izuzetnom moći zapažanja, slikovito je prikazala
najviđenije ličnosti i opšti izgled grada.
Ulice, dućani sa lažnim fasadama, po kojima su se razlikovale
od ostalih kuća, oživeše pred Leslinim očima. Mogla je da vidi
„dame“ kako izlaze na ulice Džolijet i Stejt da se nadišu svežeg
vazduha. I „devojke“, kako ih je Megi nazivala, koje uče zanat pod
nadzorom Čikago Džoa, dok u „Kaslu“, zgradi od crvene opeke,
Đuk pomaže kopačima zlata da prokockaju svoju zaradu: Opisi
devojaka — Lili, monike i Kim — prožeti su srdžbom i
sažaljenjem. Megi, strogo vaspitana katolkinja, gnušala se
prodavanja ženskog tela, iako je na svojoj koži osetila nedaće
samohrane žene. Samo srećom uspela je da izbegne sudbinu tih
jadnih, žaljenja dostojnih stvorenja. Spasao je talenat za igru. Da,
umela je da igra, i to kako! Igrom je opstala u tom surovom svetu.
Lesli je čitala dalje. Dani Montane pod blistavim plavetnilom
neba. Montanske noći — jasno nebo, posuto zvezdama. Megino
oduševljenje za pozorište, uživanje u retkim predstavama
Šekspira, ludovanje za komedijama.

88
 Čitateljski raj

Povremeno je nailazila na anegdote o ljudima koji su Megi

nudili svoje „prijateljstvo“. Vlasnik dućana, odgajivač stoke, mladi
kauboj. Svi odlučno odbijeni. Ne obazirući se na postupke i
mišljenja ostalih devojaka iz pozorišta, Megi nije lakomisleno
stupala u vezu s muškarcima. Želela je da se uda. Da se uda za
snažnog, razumnog čoveka, koga će ceniti i obožavati kao što je
njena majka, laka joj zemlja, obožavala oca.
Svojim ponašanjem stekla je poštovanje. lako odbijeni i u
početku možda uvređeni, svi ti ljudi postali su njeni iskreni
prijatelji. Megi se radovala životu. Još nije imala sreće da sretne
pravog čoveka, ali bila je mlada. Mogla je da čeka.
A onda je svanuo sudbonosni dan. Izlazeći iz radnje „Perčen i
kompanija“, gde je kupila novi abažur za lampu, sudarila se s
jednim muškarcem. Stakleni abažur razbio se u paramparčad.
Megine ljutite reči zastale su u grlu kada joj se pogled susreo sa
živim plavim očima Mika Danovana.
Lesli uzdrhta, setivši se svog prvog pogleda na Rika. Njegov
predak zaneo je Megi na isti način — očima. Srce joj besomučno
zalupa. Dnevnik požutelih stranica, zaboravljen, pade na
pokrivač. Ali ne, ne sme dopustiti da joj mrtva prošlost truje
mozak i sprečava je da spozna život oko sebe.
— Nisi ti Megi! — uzviknu glasno.
Nastavi čitanje, ali sada je mnogo sporije napredovala. Suze
su joj se povremeno skupljale u očima, zaslepljivale je. Slova su
bledela, krivila se. Morala je da zastaje i briše oči. Opis Meginog
prvog ljubavnog iskustva i doživljene radosti delovao je bolno.
Leslina osećanja oživeše. Čežnja za Rikom nagna je na glasno
ridanje. Da je on, nekim čudom, ušao u sobu tog trenutka,
obisnula bi mu se oko vrata, priznala svoju ljubav i žudnju. Ali,
čuda se ne događaju.
Megi je pisala o planovima koje su ona i Mik pravili, o zlatu
što ga je on našao. Usledili su dani sve jače sumnje da se nešto
izmenilo. Onda se Mik oženio, a Megi se ponosno povukla.
Sporednu ulogu ljubavnice nije mogla da prihvati. Znala je
granice svoje izdržljivosti. Blizina čoveka koga je volela dovela bi

89
 Čitateljski raj

je do propasti. Zato je teška srca napustila voljenu Montanu i

vratila se u sivi grad.
Lesli nežno sklopi pohabane korice dnevnika.
— O, Megi, kako sam bila glupa! Trebalo je da se poučim
tvojim iskustvom. A nisam.
Onda, sa Meginom i Mikovom pričom, svežom u mislima,
suočila se sa gorkom istinom. Nije je samo telesna želja privukla
Riku Danovanu. Taj čovek je probudio strast u njoj, nema zbora.
Ali, želela je više od fizičkog kontakta. Želela je da provede čitav
život uz njega, da iz njegovih plavih očiju istisne patnju, da ga
uveri u svoju ljubav. On joj je bio potreban, a ne njegovo ime i
novac. Besmisleno je zavaravati se. Volela ga je. Bila je to
neosporna činjenica. Činjenica sa kojom nije smela da se suoči.
Ali, istina se nepokolebljivo isprečila pred njom. Da nije provela
vikend s njim, da nije satima sedela pored njega u dugom
razgovoru, možda bi sve bilo drugačije. Strastan poljubac sa
maskiranim razbojnikom brzo bi bio zaboravljen. Sada je
upoznala Rika Danovana. Dobro ga je upoznala. Naslutila je ranu
njegove duše. Više nije u njemu gledala nadmenog, bogatog
plejboja, koji zaslužuje život besmisla i praznoće, kakav sada vodi.
Srce joj se steže pri sećanju na njegove reči o usamljenosti, reči
koje su i u njoj probudile tužne uspomene.
Zatvorila je dnevnik u fioku i ugasila lampu. Suze su stizale
jedna drugu. Ležala je u mraku. U ljubavi ona neće imati više
sreće od Megi. S tim se trebalo pomiriti. Čak i kada bi imala
hrabrosti da potraži Rika, nije imala čemu da se nada. On joj je
jasno stavio do znanja da je između njih sve svršeno.
Lesli teško uzdahnu. Rik je zasvagda izgubljen, ali sudbina
„Zvezde“ još nije zapečaćena. Još može nešto da se učini. Bilo bi
neoprostivo sedeti skrštenih ruku i gledati kako jedan
nenadoknadiv trag prošlosti nestaje. Šteta što žitelji Helene ne
mogu da vide „Zlatnu zvezdu“ Meginim očima. Shvatili bi tada
njen značaj.
Naglo se uspravi u krevetu. To je ideja!

90
 Čitateljski raj

Ruke su joj se tresle od uzbuđenja. Jedva napipa prekidač za

svetlo. Poče da prelistava telefonski imenik. Karen Huper, Karen
Huper... Ne, Huper Karen... Evo broja!
Telefon je zvonio šest, osam puta. Već pomisli da spusti
slušalicu, kada se začu usplahiren glas.
— Halo?
— Karen, ovde Lesli. sinula mi je strašna ideja u vezi sa
„Zvezdom“. Slušaj! Mogli bismo da privučemo pažnju javnosti i
organizujemo kampanju za spašavanje pozorišta.
— Mora biti da si smislila nešto kolosalno, Lesli. Vidno si
uzbuđena.
Nešto u Karen inom tonu natera Lesli da se zamisli.
— Prekinula sam te u nekom poslu? — zapita.
Karenin srdačan smeh razli se kroz slušalicu.
— Ne baš... Znaš li koliko je sati?
Lesli pogleda na časovnik. Kriknu od iznenađenja.
— O, Karen, izvini. Jedan po ponoći. Pojma nisam imala da je
već toliko. Čitala sam Megin dnevnik. Slušaj, javiću ti se sutra
ujutro. — Čekaj, Lesli — zaustavi je Karen toplim glasom. —
Sada sam budna. I neću moći da zaspim ako mi ne kažeš šta si to
smislila. Zato, pričaj!
— Gledaj, čitala sam Megin dnevnik — Lesli nije čekala da joj
se dva puta kaže. — Onda mi je sinulo kolika je šteta što ljudi
„Zvezdu“ ne vide Meginim očima. I ideja se rodila. Razumeš, mogli
bi da je vide u drugom svetlu! Ja ću se za to postarati. Napisaću
seriju članaka o „Zlatnoj zvezdi“, citirajući delove Meginog
dnevnika. Kladim se da posle toga niko neće ostati ravnodušan.
Jmaćemo armiju spasilaca starina.
— Lesli, čarobnice! — uzviknu oduševljena Karen. — Možeš
da pomeneš i aukciju, zakazanu za idući petak. Znam čoveka
kome treba da se obratimo. Vlasnik jednog dnevnog lista moj je
stari prijatelj. Sigurna sam da će nam pomoći.
— Sjajno! Onda, dogovoreno! Razgovaraćemo sutra. Karen,
zaista mi je žao što sam te probudila, nisam bila svesna vremena.
— Zaboravimo to! Reci, kako ti se dopala kuća na jezeru?

91
 Čitateljski raj

— Otkud znaš? — lecnu se Lesli.

— Nije teško pogoditi. Spomenula bi da poznaješ bilo koga u
gradu. Prema tome, jasno je da si otišla sa Rikom. A on vikend
provodi na jezeru. Prosto, zar ne?
Karenin ton bio je prijateljski.
— Priroda je divna. Lepo sam se provela — priznade Lesli,
trudeći se da glasom ne oda uzbuđenje.
— Lesli...
— Ne brini za mene, Karen. Sve je u redu. Rik mi je ponudio
šansu da ga nagovorim da učini nešto za „Zvezdu“. Nisam postigla
cilj, ali provela sam lep vikend. Sada je vikend prošao, a s njim i
druženje sa Rikom. Ostaje mi da završim reportažu o Heleni i ovu
seriju članaka. Sve mora biti gotovo do aukcije. Onda se vraćam u
Klivlend.
— U redu, Lesli. Neću te ispitivati o Riku. Ali, znaj da ću te u
svako doba rado saslušati, ako poželiš da govoriš o nečemu što te
tišti.
— Hvala, Karen.
— Da se sada vratimo na članke. Ako slučajno spremiš prvi
za sutra izjutra, možda bismo odmah mogli da ga štampamo.
— Mogu! — obeća Lesli. — Latiću se posla iz ovih stopa.
Ionako ne mogu da spavam. Oči su mi kao u sove.
— Zvaću te oko devet. Laku noć.
— Laku noć, Karen.
Lesli spusti slušalicu. Uzbuđeno stavi notes i Megin dnevnik
ispred sebe. Tačno je znala odakle treba da počne — od Meginog
dolaska u „Poslednju šansu“, onog dalekog letnjeg dana.

***

Narednog jutra ušla je u trpezariju natovarena gomilom

papira. Htela je da na Polu isproba efekat novonapisanog članka.
Njega je najgora ljutnja svakako već prošla. Bio je dobroćudan.

92
 Čitateljski raj

Zastade kod vrata, osvrnu se po sali. Pol je zauzeo sto pored

prozora. Osmehnu se kada je ugleda i ona žurno pođe prema
njemu.
— Dobro jutro, Pole — pozdravi ga raspoloženo.
— Zdravo, Lesli. Odmeravao je očima, kao da traži vidljivu
promenu na njoj. Spazi papire.
— Radila si?
— Šta si ti mislio? — osmehnu mu se. Bilo joj je stalo do
prijateljstva s Polom. U poslu su veoma uspešno sarađivali. —
Ovo je prvi u seriji članaka o „Zlatnoj zvezdi“. Noćas sam
razgovarala s Karen o tome. Ona će zamoliti svog prijatelja da ih
objavljuje u novinama.
— Nisi izgubila volju da se zauzimaš oko spašavanja starina,
hm? Mislio sam da si sasvim zaborvila na te stvari.
Lesli ga oštro pogleda.
— Pole, ne želim da se svađam s tobom. To dobro znaš. Jedan
od razloga što sam otišla s Rikom je taj što mi se pružila prilika da
učinim nešto za pozorište. Molim te da ga više ne pominješ.
— I, kako je ispalo? — upita Pol s podsmehom. — Uspela si
da ga obrlatiš? Predomislio se?
— Nije se predomislio. Ali, to nisam mogla znati unapred. —
Lesli mirno izdrža njegov pogled. — Jedino što me od danas
zanima, to je da završim reportažu, zbog koje smo i došli ovamo i
napišem seriju članaka za novine. Rik Danovan već postaje deo
prošlosti o kojoj ne želim da razgovaram.
— Čujem — Pol klimnu glavom. — Nisam imao nameru da
istrčavam. Izvini. Možemo li da ostanemo prijatelji?
— Naravno — Lesli odahnu s olakšanjem. — Pročitaj članak,
hoćeš li? Trudila sam se da bude kratak i efektan.
— Pročitaću ga. Šta ćeš za doručak?
— Svejedno — ona sleže ramenima. — Kao obično — jaja sa
slaninom. I čaj.
Pol se uneo u čitanje. Lesli je polako srkutala čaj, ne
usuđujući se da gleda u njega. Uvek je hvatala nervoza kada bi se
ono što je napisala čitalo u njenom prisustvu.

93
 Čitateljski raj

Pol najzad diže glavu.

— Mislim da si promašila profesiju — izjavi.
— Zašto? — ukoči se ona.
— Nisam ni slutio da umeš ovako da pišeš. Svaka reč prožeta
je osećajnošću.
— Toliko je loše? — Snuždi se Lesli.
— Ne, Les. U stvari, veoma je dobro. Naročito onaj deo o
Megi. Čini mi se da su reportaže koje je pisala bile suviše
suvoparne za tebe. Ne iskorišćavaju u potpunosti tvoj talenat.
— Pokušaj da mi polaskaš veoma je dirljiv, ali ne pripada mi
zasluga za deo koji ti se dopada. To su Megine reči.
— I one snažno deluju, istina. Ali, meni se sviđa kako si
opisala Megi — njenu mladost i vitalnost, njenu irsku upornost,
tvrdoglavost i životnu radost. Učinila si je živom. Osećam se kao
da je poznajem. I samo zbog nje — zbog poštovanja i divljenja
prema Megi, osećanja koja si ti u meni probudila — počinjem da
gledam „Zlatnu zvezdu“ drugim očima.
Lesli je zamišljeno zurila u njega.
— U pravu si, Pole — uzdahnu.
— Otkrio si mi šta treba da radim. Ništa neće postići
uveravanjima u značaj pozorišta. Moraće pred čitaoce da iznese
Megin karakter, pa prema tome i priču o njenoj ljubavi i čoveku,
kome ju je poklonila. Našla se na velikoj muci...
Ako izostavi prezime... Mora biti da su se u tim danima mnogi
rudari zvali Mik. Nema razloga da se Megin Mik dovede u vezu sa
Danovanima.
— Da, sasvim si u pravu, Pole. Dao si mi ideju.
— Nisam ti ja potreban za ideje — sleže on ramenima. —
Glava ti vrvi od njih. Dakle, šta je danas u planu?
— Moram da se vratim u sobu. Zvaće me Karen oko devet.
Nada se da će članak izaći u večerhjim novinama.
— Ona... — zausti Pol, pa ućuta. — Izgleda da si na dobrom
putu ka uspehu, Les, ali šta ćemo s Ričardsonom? Prekardašili
smo. Zadržali smo se mnogo duže nego što smemo, to dobro znaš.

94
 Čitateljski raj

— Nikad nisam uzimala godišnji odmor — Lesli se smrači. —

Ričardson mi to duguje. Nagodiću se ja s njim, ne brini. Sada
mislim samo na „Zvezdu“ — podiže šolju s čajem. Zagleda se
preko nje u Pola. — U ovom času zaista mi je žao što nisi ono što
si želeo da budeš.
Pol je izgledao iznenađen, kao da ne shvata o čemu ona
govori.
— Umetnik — stiže objašnjenje. — Slikar.
— A, to! Zašto?
— Jer kada bismo imali Megin crtež, recimo na pozornici
„Zvezde“...
— Rekao sam da ne umem da slikam — osmehnu se Pol — a
ne da ne umem da crtam.
— Mislim da bi mogao da je nacrtaš? Mogao bi? — Lesli je
bila uzbuđena.
— Naravno. Trči u sobu. Uskoro će devet. Ja odoh po blok i
olovke. Čekam te na terasi. Poslužićeš kao model. Ličiš na Megi,
zar ne?
— Ja... mislim da ličim.

95
 Čitateljski raj

9.
Leslin članak, obogaćen Polovini crtežom koji je predstavljao
Megi sa „Zlatnom zvezdom“ u pozadini, objavljen je na prvoj
strani večernjeg lista, vlasništva Kareninog prijatelja i odmah
postao glavna tema razgovora po čitavoj čaršiji. Žitelji Helene i
okolnih mestašaca pohitali su da svojim prilozima uvećaju spisak
predmeta namenjenih aukciji u korist „Zlatne zvezde“. I svi su
želeli da nešto više saznaju o „igračici“.
Drugog dana Lesli je ubacila Megin susret s Mikom. Pol je
napravio crtež krupnog, preplanulog Irca, u odeći kakvu su nosili
kopači zlata. Ona s olakšanjem ustanovi da njegove crte nimalo
nisu slične Rikovim.
Zaneta radom, pisanjem, brisanjem i doterivanjem svake reči,
kojima je gradila okvir za navode iz dnevnika, Lesli nije imala
vremena da razmišlja o Riku. Znala je da samo privremeno odlaže
patnju, ali preda joj je došao u pravi čas, da prikupi malo snage.
Čitajući treći članak, pre nego što će otići u štampariju, Pol je
čudno pogleda.
— Taj momak, Mik, zaista je postojao, zar ne?
— Naravno — Lesli oseti kako joj se srce penje u grlo. Da nije
Pol nešto povezao?
— Šta ako neki njegov potomak živi ovde? Neće baš skakati
od sreće što priča o njegovom čukun-dedi, ili šta mu već dođe,
izlazi u javnost. Jer, istini za volju, Mikov postupak nije za
pohvalu.
Lesli uspe da sačuva pribranost.
— Neću pominjati prezime. Tako niko ne može znati o kome
je reč.
— Ne sviđa mi se to — mrštio se Pol. — Bogati ljudi su
veoma moćni. Sigurno ne želiš da dođeš u sukob s njima.
Lesli se nervozno nasmeja. Dobro je što njen prijatelj ne sluti
do koje mere je ona lično upletena u čitavu stvar. Slučajno,
razume se. Igrom sudbine...

96
 Čitateljski raj

— Prepusti meni brigu oko toga. Prilozi stižu u ogromnim

količinama, Pole. Jesi li video? Sve više verujem da ćemo spasiti
„Zvezdu“!
Pol nije prestajao da se mršti.
— Nadam se. Bilo bi mi žao da te vidim razočaranu. Ali,
upamti, Les, konglomerat raspolaže sa mnogo više novca nego što
možeš da sanjaš. Nagodbu su verovatno započeli niskom
ponudom. Nije im ništa lakše nego da je podignu.
— Znam — Leslin glas odrazi zabrinutost. — Ali, ne
posustajem u nadi.
I tako su se dani smenjivali jedan za drugim. Lesli je noću
pripremala članak za sutradan. Radila je sve dok je umor ne bi
savladao. Tada se sva iznemogla bacala u krevet. Preko dana nije
imala vremena glavu da digne od brojnih telefonskih poziva. Megi
Kalahan je zarobila srca građana Helene.
Pol je još jednom izrazio veliku zabrinutost i negodovanje,
izazvano jedva prikrivenim ciljanjem na kompaniju D. i D.
„Od poslovne firme nezainteresovane za prošlost Montane,
korporacija se pretvorila u gorostasnog divljaka koji se ustremio
da proguta neprocenjivo i nenadoknadivo blago, što je priraslo za
srce svakog građanina Montane“, pisala je Lesli.
— Nisu li ovi izrazi malo preteški? — zabrinuto je upita Pol.
— Nisam određeno navela na koga se odnosi optužba. Osim
toga, smatram da je opis tačan.
— Lesli, Lesli, važnu stvar gubiš iz vida. Kompanija postupa u
skladu sa svojim pravima. U poslovnom svetu pobeđuje onaj ko
daje veću ponudu.
— To i jeste okosnica svega — namršti se Lesli. — U
poslovima vlada jedan jedini kriterijum — novac. Postoje i drugi
načini procenjivanja vrednosti.
— Naravno da postoje, Les. Nikad nisam tvrdio suprotno. —
Ali, ne možeš od poslovnih ljudi očekivati da usvoje tvoja merila.
Sve što rade sračunato je na dobit.
— Ne tiče me se! — dočeka Lesli odlučno. — Ovi redovi
ostaju. Ne nameravam da ih brišem. Ljudi — obični ljudi —

97
 Čitateljski raj

shvatiće moje reči. Oni su u večitoj zavisnosti od moćnih

kompanija.
— Mogu gotovo da kažem — uzdahnu Pol da si na putu
profesionalnog samoubistva.
— De, de, Pole — pokuša ona da ga odobrovolji. — Suviše se
sekiraš.
— A ti premalo — uzvrati on natmureno. — Igraš ruski rulet
s karijerom. Ričardson je težak čovek. Ako ga naljutiš, naći ćeš se
u sosu.
Lesli, i sama prilično nervozna, odmeri ga ljutitim pogledom.
— Ako se bojiš starog Ričardsona, slobodno se vrati u
Klivlend. Ja ostajem do subote. A do tada, učiniću sve što je u
mojoj moći da se spase pozorište.
— Dobro znaš da te neću izneveriti, Les. Ne vraćam se bez
tebe. Ali, ako oboje ostanemo bez posla, ne obećavam — nasmeši
se — da od mene nećeš čuti, i to ne samo jedanput, ono: „Jesam li
ti rekao“.
— U redu — osmehnu se i ona.
— Preživeću tvoja prebacivanja. I hvala što ostaješ.

***

Te iste večeri, bila je sreda, telefon je besomučno zvonio kada

je Lesli ušla u svoju sobu. Uzdrhtala od nade, potrča da digne
slušalicu.
— Halo? — reče bez daha.
— Gospođice Džordan? — glas sa druge strane bio je dubok,
muški, ali ne Rikov.
Razočaranje je delovalo kao udarac maljem.
— Da, ja sam.
— Ovde Piter Perslon, advokat firme „D. i D“.
Ona se spusti na ivicu kreveta. Noge joj iznenada zaklecaše.
— Izvolite, gospodine Perslone? — obradova se što joj glas
ostade čvrst.

98
 Čitateljski raj

— Čujem da ste vi autor članaka koji izlaze u „Tribjunu“.

— Na koje članke mislite? — Lesli odluči da ne uzmakne ni
za pedalj.
— U vezi sa pozorištem „Zlatna zvezda“ i onom ženom.
Ona oseti kako je obuzima gnev.
— Ime te žene je Megi Kalahan, gospodine Perslone —
namerno naglasi poslednje reči. — Mogli ste ga upamtiti.
Objavljeno je u svakom članku.
— Znači, vi ste autor?
— Da, ja sam autor — reče s ponosom.
— Tako...
Glas zamre. Ćutanje potraja. Lesli posumnja da on to
smišljeno čini, kako bi je razdražio. Izvali se na krevet. Čekala je.
Rik se grdno vara ako misli da će je naterati na povlačenje čim
svog advokata nahuška na nju. Silno se vara.
— Gospođice Džordan — advokat najzad odluči da nastavi
razgovor — smatram za potrebno da vas obavestim o mogućnosti
sudske tužbe protiv vas.
— Zbog čega, molim vas lepo? — Lesli se ne potrudi da
sakrije ljutnju. — U mojim člancima nema ničeg osim gole istine.
— Nazvati jednu, od vodećih kompanija Helene „divljakom“
uveliko odskače od pravog stanja stvari.
— Zaista, gospodine Perslone
— Leslin ton se izmeni. Otvrdnu.
— A kako biste je vi nazvali?
— U pitanju su poslovni interesi, gospođice Džordan.
Advokat povisi glas. Lesli oseti ljutnju u njemu. To je ispuni
zadovoljstvom.
— Verujem vam — reče mnogo mirnije. — Ja, međutim, ni na
jednom mestu nisam pomenula firmu „D. i D.“
— Svako dete u Heleni zna da je „Zlatna zvezda“ vlasništvo te
kompanije.

99
 Čitateljski raj

— U tom slučaju, neka svako dete u Heleni donese svoj

zaključak — uzvrati Lesli oštro. — „Zvezda“ je nacionalno blago, a
„D. i D.“ ništa ne preduzima da je spase.
— Niste sasvim u pravu, gospođice Džordan.
Za trenutak se rodi nada.
— Nisam?
— Ne. Kompanija je voljna da „Zvezdu“ proda Društvu za
očuvanje spomenika. Ali, kao što već rekoh, posao je posao.
Dovoljno je da se ponuda Društva izjednači s onom koju daje
konglomerat.
— To je već učinjeno, gospodine. Ali, sreća je kratko
potrajala. Obavešteni su da je konglomerat povisio ponudu. A
sada, ako nemate ništa važnije da mi kažete, predlažem da
okončamo ovaj razgovor. Čeka me posao. Nameravam da napišem
šta mislim o „Zvezdi“ i o velikim poslovima.
— Kako hoćete — advokatov glas bio je pun upozorenja. —
Samo, ne zaboravite da ste svojom krivicom doveli do ovakve
situacije.
Drhtala je ruka kojom je spustila slušalicu. Tako, dakle,
dejstvuje moćni Danovan! Preti preko advokata! Na trenutak
uhvati je takav bes da pomisli da sve iznese u sutrašnjim
novinama. Zdrav razum ipak prevlada. Lični obračun njoj bi
doneo zadovoljstvo, ali „Zvezdi“ ne bi pomogao. Ne, držaće se
prvobitnog plana. Neka ljudi kroz naklonost prema Megi zavole i
pozorište. Svoje primedbe o zlu i korupciji, koje mogu proisteći iz
bogatstva, neće izostaviti. Megi ih je osetila na sopstvenoj koži.
Pravo je da imaju svoje mesto u priči.
Najzad je svanuo petak, dan određen za aukciju. Sa crnim
kolutovima ispod očiju, iscrpljena danonoćnim radom, Lesli,
sledeći Karenin savet, obuče dugu suknju boje rđe i belu čipkanu
bluzu. Tražeći fašnu, do ruku joj ponovo dođe Megin dnevnik.
Zastade, oklevajući. Zatim pažljivo ugura dnevnik u tašnu. Bio je
to njen talisman, amajlija dobre sreće. Neće biti naodmet da ga
ima uz sebe.
Zapravo, pokazao se kao veoma dragocen. Mnogi su se nudili
da ga otkupe. Naravno, odbila ih je. Ne bi ga se odrekla ni za

100
 Čitateljski raj

kakve pare na svetu. Ali, objavljeni članci izazvali su ogromno

interesovanje. Postignut uspeh naveo je na pomisao da napiše
roman.
Vidljiv znak tog uspeha bio je i neverovatan broj priloga
građana za aukciju. Ako bude prisustvovala samo polovina ljudi,
koji su rekli da će doći, „Zlatna zvezda“ će se ispuniti do
poslednjeg mesta.
Pol je, prema dogovoru, čekao u holu.
— Dočekasmo i ovaj veliki trenutak — reče on.
Lesli ćutke klimnu glavom. Treperila je od uzbuđenja.
— Rezervisao sam avionske karte za sutra u 10.30. Putujemo
sutra?
— Da, Pole. Rekla sam ti. Nije imala snage da razmišlja o
napuštanju Montane.
— Putujemo bez obzira na ishod večerašnje aukcije?
Ona ponovo potvrdi glavom.
— Da li je neko iz ,“D i D.“ stupio u vezu s Karen?
— Jeste. Doći će neki Karter Alpert. On će nas obavestiti o
svemu što nas zanima. Doznaćemo visinu poslednje ponude
konglomerata i sve ostalo.
— „Nas“? — osmehnu se Lesli. — Pridružuješ nam se, znači?
Najzad si shvatio važnost ovog poduhvata.
— Ne kaže narod zabadava ono: „s kim si, onakav si“. Kada si
okružen sve samim luđacima, počneš i ti da budališ. Još kada se ti
i Karen udružite... Ipak, biću srećan da svemu ovom vidim kraj.
Nisam verovao da se može podići tolika graja oko jedne stare
kućerine.
— I mene iznenađuje odjek članaka — složi se Lesli. —
Megina zasluga, pretpostavljam. Njena životna priča dirnula je
ljude u srce. Prigomogli su i tvoji crteži.
On se osmehnu.
— Oni su bili samo ukras na kolaču. Svedoci smo Meginog
trijumfa, tu zbora nema. Sjajna je bila ta žena. Doduše, ni
praunuka ne zaostaje za njom.
— Hvala, Pole. Približavali su se pozorištu.

101
 Čitateljski raj

— O, Pole! Pogledaj te automobile!

Ulice oko Riderovog sokaka bile su zakrčene automobilima.
Policajac je pokušavao da napravi malo reda. Nenaviknut na takav
metež, nije se baš najbolje snalazio.
— Izazvali smo paniku u gradu! — smejala se Lesli.
Njeno ushićenje dostiže vrhunac kada stigoše pred „Zlatnu
zvezdu“. Nepregledna gomila ljudi ulivala se kroz širom otvorena
vrata.
Lesli i Pol požuriše do sporednog ulaza. Karen je završavala
poslednje pripreme na pozornici.
— Karen! — Lesli joj potrča u susret. — Veličanstveno! Ljudi
nagrću kao mravi. Ulice su zakrčene.
— Kada otvaraš salu? — zapita Pol.
Karen pogleda na časovnik.
— Kroz petnaestak minuta. Aukcija počinje u osam, a sada
nema još ni pola osam. Obično dozvoljavamo posetiocima da
razgledaju stvari koje će se licitirati, ali u ovakvoj gužvi... Odluku
će prepustiti Dejliju. On je profesionalni licitator i najbolje zna šta
treba uraditi.
—Pol kaže da dolazi čovek iz „D. i D.-a“ — reče Lesli.
— Tačno. Poznajem Kartera. Samo što nije stigao. Danas
poslepodne saopštio mi je poslednju ponudu konglometara.
Zajedno smo išli u školu — osmehnu se Karen. — Znam da sa
simpatijama gleda na naš poduhvat.
Lesli taman zausti pitanje kako je moguće da iko iz
kompanije „D. i D.“ gaji simpatije, kada snažan glas odjeknu
pozornicom.
— Karen! Tu si.
Ogroman čovek, svetle kose, zaputi se krupnim koracima
prema Karen i ona nestade u njegovom džinovskom zagrljaju.
Čim je oslobodi, Karen se, nasmejana, okrenu.
— Ovo je Karter Alpert. Lesli Džordan. Pol Anderson.
Alpert se prvo rukova s Polom, potom stade pred Lesli.
— To je, znači, čuvena gospođica Džordan. Izgledate sasvim
dobroćudno.

102
 Čitateljski raj

— Kako to mislite? — pocrvene Lesli.

— U kompaniji vas zamišljaju kao zlu vešticu — zakikota se
div.
— „Gorostasni divljak“, ha, ha! Imate sjajan stil izražavanja,
gospođice Džordan — njegove smeđe oči su se caklile. — Ali,
razočarao me je vaš izgled, priznajem. Očekivao sam staru beštiju,
dugačkog nosa i šiljate brade. Umesto goga, preda mnom stoji
veoma lepa mlada žena.
Lesli se pridruži opštem smehu, ali s bolom u srcu. Tako je
Rik gledao na nju — smatrao je neprijateljem, opakom vešticom.
Verovatno su mu se već izbrisali iz sećanja njihovi prijatni
zajednički trenuci.
— Onda — Alpert joj prodrma ruku — želim vam mnogo
sreće večeras. I ubuduće.
Srdačnim osmehom potvrdio je iskrenost svoje želje.
— Hvala vam, gospodine Alperte.
— Dobro, pošto smo se ovako lepo pozdravili, odoh da
zauzmem mesto pre navale hordi Videćemo se kasnije.
— Prijatan čovek — primeti Lesli kada se on izgubi sa
pozornice.
— Prijatelji smo od detinjstva.
— Karen klimnu glavom.
— Šta radi u kompaniji? Njemu tamo nije mesto.
Karen prsnu u smeh.
— Pre tvog dolaska u grad, „D. i D.“ je uživao veliki ugled.
— Možda sam ja malo preterala. — Lesli pokuša da se
nasmeši. Nikome nije rekla za razgovor s advokatom. Smatrala je
da bi bilo nepravično uvlačiti bilo koga. Odgovornost za članke
padala je samo na nju. — Ali, istina je sve što sam napisala.
Na te reči, Pol izdiže obrve. Karen se ćutke osmehnu i nastavi
pripremanje podijuma za licitatora.
— Misliš da ćemo dovoljno prikupiti? — upita Lesli,
nervozno stežući tašnu.

103
 Čitateljski raj

— Ne znam, Lesli — Karen zabrinuto zavrte glavom. —

Teško je predvideti... Odredila sam vam mesta u prvom redu. Tu
ćemo smestiti i nekolicinu važnih ličnosti i trgovce antikvitetima.
One sa dubokim džepom — dodade uz osmeh. — O Lesli, umalo
da zaboravim. Tražio te neki Everet. Maločas je zvao.
— Everet? — začudi se Lesli. Još jedan advokat?
— Kaže da je iz Denvera. Traži da bezuslovno razgovara s
tobom. Rekla sam mu da dođe ovamo. Treba svaki čas da stigne.
Lesli odmahnu. Ako je iz Denvera, ne dolazi kao izaslanik
kompanije. Ostaje da se vidi šta hoće od nje.
— Idite, zauzmite svoja sedišta pre nego što otvorimo
dvoranu.
Pol uhvati Lesli pod ruku. Pođoše kroz mala vrata, pa niz
stepenice kojima se išlo u salu. U prvom redu nađoše sedišta
obeležena njihovim imenima.
— Nije loša ideja da se specijalni gosti smeste ovde —
zaključi Lesli.
— Ja sam predložio da se kolekcionarima i antikvarima
pošalju pozivnice — Pol se stidljivo osmehnu. — Izgleda da je
upalilo. Tražili smo odgovor da li se poziv prihvata. Mislim da
samo dvoje ili troje nije odgovorilo.
Otvoriše vrata. Bučna gomila poče da puni dvoranu.
Leslino srce užurbano zakuca na pojavu visokog,
tamnokosog čoveka njoj okrenutog leđima. Ali, gotovo istog
trenutka znala je da su je oči prevarile. To nije bio Rik Danovan,
nego neko sličnog stasa i kose. Sve do tog momenta nije bila
svesna svoje nade da će ga videti na aukciji. Razočaranje joj
natera suze na oči. Grlo joj se steže. A opet, kako je mogla da ga
očekuje? Šta je zamišljala u svojoj ludoj glavi? Svakome je jasno
da se on neće pojaviti. Ne zbog javnog mnenja, to je pouzdano
znala, već zato što je rad Društva za očuvanje starina smatrao
besmislenim. Na nju je sigurno potpuno zaboravio. Njeno učešće
u akciji nije smatrao vrednim ni jednog telefonskog poziva.
Verovatno je u tom trenutku u svojoj kući na jezeru, u mislima
daleko od Montane, od Lesli Džordan i „Zlatne zvezde“.
— Lesli — Pol je povuče za ruku.

104
 Čitateljski raj

— Šta je bilo? — ona se trže.

— Stigao je gospodin Everet. Ona pogleda nagore. Srete se sa
živahnim očima omanjeg čoveka.
— Dobro veče, gospodine Everete.
— Gospođice Džordan, možete li da mi odvojite nekoliko
minuta? — upita poslovno.
— Svakako — Lesli mu pokaza sedište do sebe.
On sede i zaustavi pogled na Polu. Primetivši to, Pol
promrmlja nešto o tome kako treba da vidi Karen, pa ode.
— Želeli ste da me vidite?
Lesli prva prekide ćutanje.
— Da. Vi ste pisac članaka o „Zlatnoj zvezdi“?
Da nije Danovan pozvao nekog a poznatog advokata iz
Denvera?
Klimnu glavom, ukoči se. Čekala je da vidi šta će se zbiti.
— Vi ste vlasnica dnevnika Megi Kalahan?
— Da — Lesli se pripremi na najgore.
— Odlično — Everetovim licem razli se osmeh. — Jedini
vlasnik?
Ona ponovo potvrdi klimanjem glave. Poče da se zbunjuje.
Šta taj čovek zapravo hoće?
— Dolazim u ime jedne izdavačke kuće iz Denvera — objasni
čovek, pružajući posetnicu. — Želimo da izađemo pred vas s
jednim predlogom.
— Kakvim predlogom?
— Hteli bismo da objavimo dnevnik Megi Kalahan. U celosti.
I to, u najskorije vreme, kako bi se iskoristila njegova već stečena
popularnost.
Lesli nije mogla da poveruje sopstvenim ušima.
— Žao mi je, gospodine Everete. Megin dnevnik nije za
prodaju. Delimično je pušten u javnost, samo kao pomoć
spašavanju pozorišta.

105
 Čitateljski raj

— Povod dostojan divljenja, svakako. Ali, mi smo spremni da

vam ponudimo dvadeset hiljada dolara za ustupanje prava na
dnevnik. Original bi, razume se, bio vraćen vama.
Lesli zatrepta očima. Dvadeset hiljada! Ali, zavrte glavom.
— Žao mi je, godposine Everete, ali zaista ne mogu...
— Ime Megi Kalahan doprlo je čak do Denvera. Serija vaših
članaka i tamo se objavljuje, kao i u drugim mestima. Nailazi na
nezapamćeno interesovanje.
Lesli je zurila u njega. Sve joj se smešalo u glavi.
— Ne morate odmah da mi odgovorite. Potražiću vas posle
licitacije. Gospođa Huper ljubazno mi je obezbedila mesto u
dvorani.
Otišao je pre nego što je Lesli uspela nešto da proslovi.
Ukočeno je gledala ispred sebe. Čuda su se događala. U
Denveru se znalo za Megi Kalahan. Dvadeset hiljada dolara!
Neverovatno.
Karen je prilazila mikrofonu, sićušna i krhka, u dugačkoj
crnoj suknji i beloj bluzi.
— Dobro veče, dragi gosti. Htela bih da vam poželim
dobrodošlicu cu i zahvalim što ste se u tolikom broju okupili na
aukciji, čiji je cilj spašavanje „Zlatne zvezde“. Sami vidite lepotu
ovog zdanja. Ako uspemo u svom poduhvatu, nameravamo da
obrazujemo malu pozorišnu trupu. Ova pozornica ponovo bi
oživela. Još jednom, hvala svima. Prepuštam vas gospodinu
Dejliju, koji će voditi licitaciju.
Lesli je uzbuđeno pratila način Dejlijevog upravljanja
licitiranjem. Odmah joj je bilo jasno da je on pravi čovek za taj
posao. Veličao je svaki predstavljan predmet, ubacivao šale,
izazivao grohotan smeh u dvorani i postizao nezamislive cene za
na izgled beznačajne stvaračice. Kada joj se Pol pridruži nekoliko
minuta kasnije, izmenjaše poglede pune odobravanja i nade.
Karen ponovo stupi na pozornicu. Lesli tada sa
zaprepašćenjem ustanovi da je neosetno proletelo već nekoliko
časova.

106
 Čitateljski raj

— Dame i gospodo — razleže se Karenin glas — hvala na

zaista svesrdnoj pomoći. Imamo još mnogo zanimljivih i vrednih
predmeta za vaše zbirke, ali smatramo da bi vam dobrodošao
mali predah. U holu vas čekaju osvežavajuća pića i skromna
zakuska. Licitaciju nastavljamo kroz pola časa.
— Hajde da izvidimo kako stvari stoje — diže se Pol.
— Jedva čekam da čujem koliko je do sada skupljeno,
uzbuđena Lesli pođe za njegovim primerom.
— U početku sam sabirala iznose, ali su mi se ubrzo sve cifre
pobrkale u glavi.
— Nikad nisam bio jak u računanju — priznade Pol — ali
koliko sam mogao da procenim, dobro napredujemo.
Karen zatekoše u razgovoru sa Karterom Alpertom. Njeno
nabrano čelo nije nagoveštavalo ništa dobro.
— Šta je, Karen? — žurno joj priđe Lesli.
— Konglomerat. Karter kaže da su povisili ponudu za još
petnaest hiljada. — Karen uzdahnu. — Ni sa svim stvarima koje
su nam preostale za licitaciju, ni izdaleka se ne možemo primaći
toj cifri.
— Prepoznao sam njihovog, čoveka u sali — dodade Karter.
— Pratio je licitaciju i očigledno stekao jasnu sliku o sumi koju
možete prikupiti. Sada je otišao. Rekao je svoju novu ponudu i
otišao. Zna da ste izgubljeni — uzdahnu. — Žao mi je. Pogotovo
zato što Karen kaže da se novcem kojim sada raspolažete
izjednačujete sa prethodnom ponudom konglomerata. Kada biste
prikupili još petnaest hiljada, ne bi vas više bolela glava. Čovek je
rekao da je ovo poslednja konglomeratova ponuda. Konačna.
— Pobeđeni smo — Karen tužno obori glavu.
— Još nije sve izgubljeno! — Lesli se iznenadi kada ču svoj
glas.
— Još nije... Kartere, možete li malo da pričekate?
— Naravno.
— Znam koliko ti je stalo da nam pomogneš, ali ništa se ne
može učiniti. Pobedili su.

107
 Čitateljski raj

— Nisu, Karen — Lesli žustro zavrte glavom. — Nisu!

Pričekaj još malo, molim te.
Tri para zabrinutih očiju uperiše se u nju.
— Dobro — prihvati Karen. — Čekaćemo.
Lesli se žurno vrati u salu. Samo da Everet nije otišao! Krčila
je put kroz gomile ljudi, propinjala se na prste. Morala je da ga
nađe.
— Gospodine Everete! — uhvati ga u času kada se vraćao na
svoje sedište.
— O, baš sam vas tražio — dočeka je on radosno. — Jeste li
doneli odluku?
— Ja... ja moram nešto da vas upitam.
— Samo izvolite.
— Želite da objavite dnevnik u celosti?
— Tako je. Bez ikakvih izmena.
— Možete li ipak našto da izostavite?
— Ne razumem — Everet se zbuni.
— Čovek... Megin ljubavnik... — Leslin jezik zaplete se kod te
reči. — Ima potomke u gradu. Ugledne ljude. Ne bih želela da im
naškodim.
Everet se namršti.
— Hmmm. Taj podatak baca sasvim novo svetlo na čitavu
stvar. Moja firma ne bi želela da stvara probleme bilo kome,
ponajmanje sebi — njegov ukočen osmeh jasno pokaza da je reč
„ugledni“ sasvim ispravno shvatio. — Ne vidim zašto ne bismo
izostavili Mikovo prezime. Da, to može da se izvede.
Lesli zatvori oči, pa duboko uzdahnu.
— Onda imam samo još jedan uslov — reče.
Everet je čekao da ga čuje.
— Novac moram imati još večeras.
— Večeras? — zgranu se čovek.
— Znate — Lesli se naže prema njemu — potreban nam je da
spasemo pozorište. Samo zbog „Zlatne zvede“ odlučila sam da
ustupim dnevnik. Ako večeras ne budemo imali novac, gubimo

108
 Čitateljski raj

pozorište. U tom slučaju nemam više interesa da prodam

dnevnik. Shvatate?
— Hoćete reći da ćete dvadeset hiljada priložiti pozorištu? —
Everetove oči vidno iskočiše iz duplji.
— Da. Dakle, mogu li ga imati večeras? — upita Lesli
nestrpljivo.
— Sada, odmah?
— Hmmm... Neuobičajen način poslovanja, najblaže rečeno.
Ali, ovlašćen sam da izađem u susret vašim zahtevima — Everet
se odjednom široko osmehnu. — Da, gospođice Džordan.
Dogovorili smo se — poče da pretura po tašni. — Sačekajte samo
trenutak. Daću vam ček, da taj dogovor i ozvaničimo.
Lesli grčevito steže tašnu sa Meginim dragocenim
dnevnikom. Pobeleše joj zglobovi na prstima. Da li svojom
odlukom nanosi nepravdu Megi? Otkriva njene najdublje tajne...
Ipak, Megi je volela „Zlatnu zvezdu“. Volela je duboko, odano. I
ona bi se borila za njeno spašavanje. Osim toga, nema ničeg
sramotnog u Meginom životu.
— Izvolite, gospođice Džordan. Ček potvrđuje dogovor. Sutra
ujutro dolazim sa zvaničnim ugovorom.
— Molim vas, dođite što ranije
— Lesli mu gotovo ote ček iz ruke. — U pola deset krećem na
aerodom.
— Tada ćete mi predati dnevnik?
— Naravno. Sigurni ste da ću original dobiti natrag?
— Ne brinite, gospođice Džordan. „Denver pres“ je viđena
kuća. Raspitajte se kod svojih prijatelja. Sa Meginim dnevnikom
postupaće se s krajnjom pažnjom, a potom će vam biti vraćen. U
ugovor treba da upišete svoju stalnu adresu.
— Hvala vam, gospodine Everete.
— Hvala vama, draga gospođice. Ova knjiga ući će u mnoge
domove, osećam to.
Vraćajući se iza pozornice, Lesli pokuša da otkrije u sebi
začetak oduševljenja. „Zvezda“ je spašena. Megin dnevnik opet će
zauzeti staro mesto kraj njenog uzglavlja. Rikova reputacija

109
 Čitateljski raj

ostaće neokrnjena. Ipak, osećala je samo mrtvilo. Jer, već sutra,

„Zvezda“ i Montana ostaće iza nje. Isto kao nekad davno Megi, ona
će napustiti grad i čoveka kojeg je zavolela.
Pol je prvi primeti.
— Evo Lesli...
Drhtavim prstima, ona pruži Kareni ček.
— Sada imamo dosta — reče jednostavno.
Karen pročita cifru, izbulji se, pročita je još jednom.
— Lesli! — ona glasom izrazi krajnju nevericu. — Dvadeset
hiljada! Ne... ne možeš toliko da daš, Lesli.
— Mogu — osećajući na sebi zaprepašćen Polov i Alpertov
pogled, Lesli nastavi. — Prodala sam Megin dnevnik — odjednom
se zabrinu. — „Denver presu“. To je ugledna kuća, zar ne?
— O, jeste — Karen klimnu glavom. — Ali, dvadeset hiljada
dolara! Lesli, nije pravo da ti toliko uzmemo.
— Pravo je! — odlučno dočeka ona. — Samo sam ga prodala
da spasem „Zvezdu“. Hoće li sada biti dovoljno?
— Više nego dovoljno. Ali...
— Molim te, Karen, odmah završi s tim. Pre nego što
konglomerat pohita sa novom ponudom. Zato sam i insistirala da
novac dobijem večeras.
— Možemo li to da obavimo?
— Karen se obrati Alpertu.
— Naravno. Predstavnik konglomerata rekao je da izlazi s
poslednjom ponudom. Prema tome, dovoljno je da je premašite
za jedan dolar.
Karen se sva smela. Bila je u šoku.
— Ne mogu da verujem — mrmljala je. — Ne mogu da
verujem da smo pobedili.
— Čuđenje ostavi za kasnije — posavetova je Karter. —
Odmah ćemo završiti posao. Ako u konglomeratu čuju šta se
dogodilo, dotrčaće s novom ponudom.
Pol, koji je sve vreme stajao postrani i ćutke pratio razgovor,
sada žurno priđe Lesli.

110
 Čitateljski raj

— Razmisli malo — šapnu joj.

— Dvadeset hiljada! Ne možeš tek tako da ih baciš.
— Znam da želiš da mi pomogneš, Pole — ona ga pogleda
pravo u oči. — Znam i to da ne možeš u potpunosti da razumeš
osećanja koja me vežu za ovo staro zdanje. Ali, ja želim da dam
novac, moram da ga dam. Više nema šta da se kaže.
Pol klimnu glavom, povuče se. Smatrao je njen postupak
čudnim, neobjašnjivim. Ali, dok je posmatrala kako Karen i Alpert
potpisuju papire, osećala je da je postupila ispravno, onako kako
bi Megi to od nje očekivala. Ni o čemu drugom nije bila u stanju
da razmišlja. Umorila se. Dovoljno je bilo znati da je „Zvezda“
spašena.
— Hajde da zauzmemo svoja mesta — pozva Pola —
Licitacija se nastavlja kroz koji minut.
Prodaja preostalih predmeta brzo je obavljena. Onda Karen
ponovo priđe mikrofonu.
— Dragi gosti — započe, a oči joj se ovlažiše od sreće. —
Sigurna sam da ćete podeliti radost sa nama. Donosim vam dobru
vest. Zahvaljujući vašoj velikodušnosti... i ogromnom novčanom
prilogu jednog prijatelja našeg pozorišta, „Zlatna zvezda“ je
spašena! Zvanična dokumenta su potpisana. Kao žitelji ovog
kraja, možemo se ponositi što smo spasili još jedan važan
spomenik našeg kulturnog nasleđa. Moram pomenuti đa smo
ovog puta dobili i pomoć sa strane. Svima vam je dobro poznato
ime Megi Kalahan — hrabre žene koja je radila u ovom pozorištu.
Glasni povici odobravanja odjeknuše dvoranom.
— Ali, ne poznajete Meginu praunuku, Lesli Džordan —
produži Karen kada se graja stiša. — Podelivši Meginu priču sa
nama, Lesli je pomogla da „Zvezdu“ sagledamo u drugom svetlu.
Leslinim doprinosom — celokupnom svotom dobijenom
prodajom Meginog dnevnika jednoj izdavačkoj kući — naš
poduhvat je konačno ostvaren. Želim da vas upoznam sa Lesli
Džordan.
Karenina ruka ispruži se prema Lesli. Ona nije imala kud.
Ustade i sa zbunjenim osmehom dočeka buru aplauza. Kako bi se

111
 Čitateljski raj

Megi radovala da vidi sva ta ozarena, uzbuđena lica. Aplauz je

upućen tebi, Megi! Ti si spasila svoju „Zlatnu zvezdu“!
Nastalo je slavlje. Svi su se gurali oko Lesli, želeli da se rukuju
s njom, da joj zahvale da izbliza vide potomka Megi Kalahan. Lesli
je blistala od sreće.

112
 Čitateljski raj

10.
Prvo čega se Lesli narednog jutra prihvatila bilo je da pošalje
pismo koje je prethodne noći, posle bučne proslave u pozorištu,
smatrala da treba da napiše. Everet je, doduše, dao obećanje da će
Mikovo prezime biti izostavljeno, ali u malom mestu događaji i
ličnosti lako se povezuju. Marljivom istraživaču dovoljno je samo
jedno ime da uđe u trag svim zbivanjima, na koliko ona bila
daleka. Rik ne sme pomisliti da su njene namere bile prljave,
osvetničke. Smirila se tek pošto je dala uputstva kome pismo
treba predati.
Samo što je spakovala kofer, na vratima se čulo kucanje. Bio
je to Everet. Lesli ga uvede u sobu.
— Ranoranilac ste, vidim — reče on s osmehom. — Doneo
sam ugovor. Pročitajte ga.
— Sedite, gospodine Everete. Brzo ću ja...
Pročitala je ugovor.
— Nije mi jasno ovo pod stavkom broj šest... — reče.
— Prema našem pravilniku — Everet poče da objašnjava —
dobićete šest odsto od prodaje prvih sto hiljada rimeraka, a osam
odsto preko tog broja.
— Tako? — iznenadi se Lesli. Nije računala na još neka
plaćanja. — A onih dvadeset hiljada?
— To je bio predujam gospođice Džordan. Iskreno rečeno,
odlučili smo se za onako visoku svotu, da bismo dobili vaš
pristanak. Ubeđeni smo da će ceo tiraž planuti za tren oka.
Zadivljen sam vašim postupkom, gospođice Džordan. Neobično
ste humani. Dobio sam dozvolu od „Tribjuna“ da seriju vaših
članaka iskoristim kao uvod. Nadam se da nemate ništa protiv.
— Nemam. Dajte da potpišem ugovor.
— Ne brinite. Original će vam biti vraćen. I prezime čoveka u
koga je vaša prababa bila zaljubljena biće izostavljeno, shodno
vašem zahtevu.
Lesli potpisa ugovor.

113
 Čitateljski raj

— Hvala vam, gospodine Everete. Kao da vas je samo nebo

poslalo. Da vas nije bilo, ode pozorište pod buldožer!
Mali čovek nasmeja se od srca.
— Ne, ja vama zahvaljujem. Ne zaboravite da napišete svoju
adresu u Klivlendu. Ostaćemo u vezi. Još nešto ...Ako odlučite da
napišete roman, a vaši članci inspiršu me da vas na to
podstaknem, učinili biste nam čast da ga mi objavimo. Mislim da
toga niste svesni, gospođice Džordan, ali vaša slava se pronela.
— Moja slava? — Lesli izbeči oči.
— Da. Novinske agencije čitavog zapada zatražile su
telefonski izveštaj o vašoj borbi za spašavanje pozorišta, Meginog
pozorišta. Iznenađen sam što me neki od izdavača nije pretekao.
Pohitao sam ovamo čim je zora zarudela.
— Ništa ne bi vredelo i da jesu — Lesli se nasmeši prvi put.
— Vi ste se tu zatekli kada je to bilo najpotrebnije. I drago mi je
bilo da sarađujem s vama.
— Zadovoljstvo je, znači, obostrano — Everet se toplo rukova
s njom. — Želim vam srećan put. Malo sam iznenađen što tako
brzo napuštate ovaj kraj. Imam utisak da ste zavoleli Montanu.
Pisali ste o njoj sa mnogo osećanja.
— Čeka me posao, gospodine Everete. Volim Montanu, ali
hleb zarađujem daleko odavde.
— Razumem vas. Neka vas sreća prati ma gde bili. Još ćemo
se mi videti. Zbogom.

***

Tačno u 9.30 Lesli i Pol krenuše unajmljenim kolima na

aerodrom. Lesli se nije okrenula da poslednji put pogleda niz
ulicu. Nije bilo svrhe.
— Lesli, jesi li dobro? — upita je Pol. — Nisi progovorila ni
reč.
— Posledica silnih uzbuđenja — prisili sebe da se osmehne.
— Toliko toga se dogodilo...

114
 Čitateljski raj

— Strašno si bleda. Imaš podočnjake.

— Umorna sam, Pole. Proći će. Vozili su se desetak minuta
kada iza sebe začuše zavijanje sirene.
— Šta je to? — Okrenu se Lesli. — Požar?
— Ne verujem. Policijska kola jure...
I zaista, patrolna kola proleteše pored njih i naglo se
zaustaviše. Policajac sa palicom ispreči se nasred druma.
— Šta je sad? — Uznemiri se Pol. — Ne shvatam. Nisam brzo
vozio...
— Pol Anderson? Lesli Džordan? — priđe im policajac.
— Da.
— Pratite me.
— Ali, naredniče, žurimo na avion.
Policajac je bio mlad i učtiv, ali očigledno naviknut da se
njegove naredbe poštuju.
— Slušajte, gospođice, ako izgubite avion, uhvatićete drugi.
Ako, međutim, ne krenete za mnom, stvorićete sebi grdne
nevolje. Jasno?
— Jasno — žurno se umeša Pol. — Pratićemo vas.
Okrenuo je auto. Pratio je patrolna kola kroz ulice.
— Šta se dogodilo? — mrštila se Lesli.
— Ništa mi nije jasno — Pol nekoliko puta sleže ramenima.
— Ne sekiraj se. Ubrzo će nam neko objasniti. Veoma brzo, rekao
bih. Eno, zaustavlja se.
— To je Danovanova kompanija! — preseče se Lesli.
U tom času policajac promoli glavu kroz njen prozor.
— Gospodin Danovan želi da razgovara s vama — saopšti.
Lesli htede da se usprotivi, ali Pol je ščepa za ruku. Steže je.
Zajedno uđoše u veliku zgradu.
— Ali, Pole, ja ne želim da vidim Rika Danovana.
— Bojim se da te niko neće pitati želiš li to ili ne — zaključi
Pol bespomoćno. — Sudeći po ovome, taj čovek je tata-mata u
gradu. Ako mu se prohtelo da razgovara s tobom, razgovaraće.

115
 Čitateljski raj

— Ali, Pole...
— Lesli — Pol je bio na ivici strpljenja. — Otpočetka mi se
nije svidelo što si se spetljala s njim. Nisi me slušala. Sada lepo idi
da vidiš šta gospodin hoće, kako bismo mogli da otputujemo. Sto
poslova me čeka u Klivlendu. Na moje savete nikad ne obraćaš
pažnju, pa ipak, jedan ću ti sada dati. Danovan je moćan. Ne
izazivaj ga. Ljudi koji imaju vlast umeju da budu veoma gadni.
— Gospodin Danovan vas čeka u svom kabinetu — doterana
sekretarica saopšti s vrata.
Lesli duboko udahnu vazduh, isturi bradu i odlučno zakorači
prema teškim vratima Rikove kancelarije.
— Gospodine Danovane — oštro zausti ona čim prekorači
prag. — Šta znači ovo... ovo presretanje na drumu, kao da sam
kriminalac?
— Znači da sam hteo da te vidim — uzvrati Danovan mirnim
glasom.
— Ne mogu da naslutim razlog te vaše želje.
— Moram da razgovaram s tobom.
— Nemamo o čemu da razgovaramo.
— Zaista? A pismo koje sam jutros zatekao? Pismo kojim me
obaveštavaš, ne samo da se ispuni la želja tvog srca u pogledu
„Zlatne zvezde“, nego i o tome da si ustupila pravo na dnevnik
tvoje prababe, dnevnik koji — to mi tek sada otkrivaš — sadrži
podatke štetne po ugled moje porodice. Smatram svojim pravom
da o tome porazgovaram s tobom.
— Nemaš pravo da me zaustavljaš na ovakav način.
— Policajac je bio nepristojan?
— Ne pravi se lud! — ciknu Lesli ljutito.
— Sedi, Lesli.
— Žurim na avion.
— Postaraću se da odletiš sledećim avionom. Sedi. Objasni,
zašto si mi napisala ono pismo?
— Smatrala sam da ti dugujem objašnjenje. Kod prodaje
dnevnika zahtevala sam da se izostavi ime Danovan. Tek kasnije,
shvatila sam da se time ne mogu izbeći neprijatnosti. Dnevnik

116
 Čitateljski raj

sadrži datume i druga imena — među njima i ime žene kojom se

Mik oženio. Neko će lako povezati...
— Ali, zašto si me upozorila?
Zašto nisi pustila da me šok zatekne nepripremljenog?
— Ti ništa ne shvataš. Kada mi se glava malo ohladila od
zbrke i silnih uzbuđenja, palo mi je na pamet da ćeš možda imati
neprijatnosti. Ništa nisam mogla da učinim. Dnevnik je već bio
obećan, novac primljen. Ali, bar sam mogla da te upozorim. Da ti
se izvinim.
— Lepo od tebe. Moram dodati da je priča o tvom
nesebičnom odricanju svih dvadeset hiljada dolara u korist
pozorišta veoma dirljiva. Karen i ti ste to sjajno smislile.
— Kako to misliš? — Lesli ne shvati.
— Samo budala može poverovati da bi se neko odrekao
tolike sume, naročito ako je taj neko tvog materijalnog stanja.
— Možda ćeš se iznenaditi — siktala je Lesli — ali priča koju
si čuo istinita je! Sve sam dala, do poslednjeg centa. Savršeno mi
je svejedno da li mi veruješ — ona reši da ustane i okonča mučan
susret.
— Samo malo. Još nisam gotov s tobom — zadrža je Rik. —
Tvoje ponašanje smatram čudnim. Želim da razjasnim izvesne
stvari. Imala si dnevnik kod sebe kada si stigla ovamo?
— Da.
— Nisi mi rekla da je u njemu pomenuto ime Danovan.
— Hm, pomenuto — prezrivo dočeka Lesli. — Zašto bih ti
rekla?
— Mogla si da mi ga ponudiš, tražeći da Društvu ustupim
pozorište po ceni koju ono nudi.
Lesli se zagleda u njega, bleda kao zid.
— Hoćeš da kažeš — da te ucenim?
— Nazovi to kako hoćeš — sleže Rik ramenima. —
Pojednostavila bi čitavu stvar.
— Ti si lud — promrmlja ona.
— Ne bih mogla da ucenjujem — nikoga.

117
 Čitateljski raj

— I sada si u gadnom sosu.

— K-kako to misliš — osuši joj se grlo.
— Kada istina iziđe na videlo, moja kompanija će se naći u
neugodnog situaciji.
— Žao mi je. Stvarno mi je žao. Ali, tu nema pomoći.
— Nemam ništa od tvog žaljenja, Lesli. Moraćeš da se
iskupiš.
— O čemu govoriš? — njen glas zadrhta.
— Postoji samo jedan način da se ja i moja firma zaštitimo od
rđavog glasa. Jedan jedini način.
— Učiniću sve što mogu — pohita Lesli s uveravanjem.
— Odlično. Venčaćemo se iduće nedelje.
Soba poče da se vrti oko Lesli. Ona pomisli da nije dobro
čula.
— Ne misliš to ozbiljno? — ni sama nije znala odakle je
smogla snage da to izmuca.
— Nikad ne govorim ono što ne mislim. Zli jezici biće
ućutkani jedino ako se potomci Megi i Mika spoje, kada ljubav
procveta i oni se venčaju. Divan završetak davno započete priče...
— Ali... venčanje...To je nemoguće...
— Ne vidim zašto — njegov glas ostade miran i bezosećajan.
— Mlada si i zdrava, potičeš iz hrabre porodice.
— Izgleda da ne razumeš, Rik.
— Lesli je gutala suze. — Ne zanima me koliko novca imaš.
Ni koliko moći. Ili šta misliš o mom poreklu. Ne mogu da se udam
za tebe. Ne mogu da zamislim brak — bez ljubavi!
— Moraćeš, Lesli. Moraćeš da se udaš za mene.
— Bez ljubavi — to nipošto!
— Ali, između nas se rodila strast, Lesli — njegov ton
iznenada postade blag, gotovo nežan. — To ne možeš poreći.
Možda bi jednog dana mogla da me zavoliš.
Uzdrmana svojim osećanjima, ona prestade da razmišlja o
onome što govori.

118
 Čitateljski raj

— Nije u tome problem, Rik. Ti mene ne voliš — njene reči

pretvoriše se u jecaj.
— Lesli, pogledaj me, molim te. Stajao je pred njom, držao je
za ramena, koja su se tresla.
— Lesli, hoću da me saslušaš, Pažljivo. Toliko mi duguješ, zar
ne?
— Da, ali...
— Nema ali, Lesli. Samo slušaj. Iste večeri kada sam te
dopratio u hotel, pobegao sam iz Montane. Posle rastanka s
tobom, spopalo me neko čudno osećanje. Nije mi se dopalo. Išao
sam u London, Pariz, Kan. Bio sa ženama ...Ali, ništa nije
pomagalo. I dalje sam se čudno osećao, kao da sam bolestan. Na
kraju, vratio sam se u Helenu. Rano jutros. Pravo s aerodroma
dovezao sam se u kancelariju. Alpert mi je podneo izveštaj o
„Zvezdi“. U njemu je pomenut tvoj prilog. Onda je stiglo tvoje
pismo. Tako sam doznao da odlaziš. Morao sam da te sprečim.
Morao sam opet da te vidim. Zvao sam hotel. Rečeno mi je da si
već otišla. Zato sam se obratio policiji. Znam, znam, pogrešio sam.
Ali, obuzela me panika. Kako sam mogao dozvoliti da tek tako
odeš? Pomisao na uspaničenog Rika toliko je odudarala od opšte
slike koju je Lesli imala o njemu, pa joj se učini da nije uhvatila
pravi smisao reči koje je izgovarao.
— Morao sam ponovo da te vidim — ponavljao je on. — Da
isteram to ludilo iz sebe.
— Ludilo?— ona više ništa nije shvatala.
— Da. To osećanje da sam, odvojen od tebe, kao prepolovljen.
Zuriila je u njega. Mora biti da sanja. On sigurno ne govori
ono što se njoj pričinjava. Nemoguće je da on oseća isto što i ona!
— I tako, da bi se oslobodio ludila, predlažeš venčanje? —
naj zad se pribra.
— Nisam razmišljao o venčanju sve dok se nisi pojavila
preda mnom. Naprotiv, verovao sam da će mi ovo ponovno
viđenje izbrisati lažnu sliku koju sam stvorio o tebi.
— Pa, da li je? — upita ona šapatom.
— Ne. Pogledao sam te i shvatio da mi nema spasa.

119
 Čitateljski raj

Lesli zatvori oči i polako stavi glavu na njegovo rame.

— Kako si onda mogao onako grubo da me zaprosiš? —
prekori ga, ali licem joj se razlivao osmeh blaženstva. — Znao si,
rekla sam ti, znao si da se bez ljubavi nikad ne bih udala.
— Rekla si mi mnogo štošta. Priznajem da ti uglavnom nisam
verovao. Izgubio sam sposobnost da verujem ljudima, Lesli.
Možeš li to da razumeš?
Ona klimnu glavom.
— Mislim da mogu.
— Želim da mi budeš žena, Lesli — poljubi je u kosu. — Ne
dajem lulu duvana na bilo šta što će ljudi pričati. Znaš to, zar ne?
Ne zanima me šta će štampa pisati o Danovanima. I do sada nas je
pratio loš glas, pa nam to nije naškodilo. Veruješ li mi, Lesli?
— Ne mogu da te zamislim u strahu od bilo koga, ili bilo čega
— reče ona nežno. — Ali, ona prosidba! Hteo si da me prepadneš?
— Imam neke rđave navike — priznade on uz osmeh. Ali,
nije isključeno da bih postigao cilj.
— Ne — Lesli odlučno zavrte glavom. — Ni ja se ničega ne
bojim.
— Upamtiću to. Kakvo venčanje želiš?
— Venčanje? — ponovi ona smušeno. Sve joj je još uvek
izgledalo nestvarno.
— Da, venčanje. Udaćeš se za mene, zar ne?
— Rik, ne znam. Došlo je tako iznenada. Jedva se poznajemo.
Možda bi trebalo da malo sačekamo. Da budemo sigurni.
— Čekaćemo ako želiš, Lesli. Ali, ja jesam siguran. Nikad ni
prema kome nisam osećao ono što osećam prema tebi. Nikad.
— Hmmm... Hoćemo li imati dece? — osmehnu se ona.
— Naravno — Rik zablista od radosti. — Ali, ne odmah. Hoću
da te bar neko vreme imam samo za sebe. Ima nešto, Lesli, u
čemu nisi baš idealna.
— Šta to?
— Tvoje ludovanje za starudijama. Potrebna mi je žena, a ne
krstaš.

120
 Čitateljski raj

— Spasla sam „Zvezdu“, Rik. Možda ću poželeti da

pripomognem još nekim akcijama, ali, nikad na uštrb našeg
odnosa.
— Onda se prihvata — odahnu Rik s olakšanjem. — Nemaš
pojma koliko mi je muka to pitanje zadavalo. Sada da čujem,
koliko želiš da čekamo?
— Ne znam. Hoću da budem sigurna.
— Sigurna, u šta, Lesli? Već znaš koliko nam je lepo kada smo
zajedno. Zašto gubiti vreme bez potrebe?
— Potrebne su mi reči, Rik — Lesli sakri lice. — Reci mi ih.
— Kakve reči?
Pogleda ga. Oči joj se ispuniše suzama.
— Reci mi... šta osećaš prema meni.
Rik je izgledao zbunjen.
— Lud sam za tobom. Kada nismo zajedno, ni na šta drugo
ne mogu da mislim. Želim da se oženim tobom. Želim da podelim
život s tobom Šta bi još mogla da poželiš? Ja...
Lesli je čekala.
— Jesi li ih ikad izgovorio? — upita ga tiho.
— Jednom. Davno. Čemu reči, Lesli? Znaš šta osećam. Tvoj
sam.
— Ne, Rik. Nisu to samo prazne reči. Za mene nisu. Nikad se
nećeš osloboditi devojke koju si nekad voleo ako ih ponovo ne
izgovoriš. Ako ne meni, možda drugoj ženi.
— Druga nikad neće postojati...Ti plačeš?! Ne plači, molim
te... Ja te volim... Da, volim te, Lesli!
— O, Rik! — ona mu se, sva umrljana suzama, obisnu oko
vrata. — Sada znam. I, više mi ništa ne treba. Sada mogu da se
udam za tebe kadgod hoćeš.
— Lesli — Rik je stezao u zagrljaj — ne možeš zamisliti kako
sam se osećao verujući da si otputovala, da te više nikad neću
videti. Slušaj, dajem ti cela tri dana da se privikneš na misao ja
postaješ gospođa Danovan.
— Tri dana?

121
 Čitateljski raj

— Toliko mogu da izdržim — smeškao se on. — Osim, ako ti

nije stalo do grandioznog venčanja. U tom slučaju imaš još četiri
dana.
— Pusti me da razmislim. Vrti mi se u glavi... Znam da mi
treba haljina. Kod nje mi se planovi završavaju.
— Koga ćemo za kuma?
— Ne poznajem nikoga ovde.
— A Karen? Lesli je oklevala. — Ona je...
Misliš, bila nekad zaljubljena u mene?
— Da.
Verujem da ju je to prošlo. Šta je s tvojim prijateljem Polom?
Hoćemo li i njega za kuma? Ili bi on viiše voleo da mi sruči
pesnicu u nos?
— Ne znam — nasmeja se Lesli. — Oh!
— Šta je?
— Pol je u susednoj sobi. Sigurno ludi od brige.
— Hajde da ga oslobodimo muka. Mislim da te čeka malo
iznenađenje — Rik otvori vrata.
Lesli zaista stade kao ukopana, Karen Huper je sedela pored
Pola. Držali su se za ruke.
— Zdravo, Lesli — Karen im pođe u susret. Povuče Pola za
sobom.
— Zdravo, Karen. Otkud ti ovde?
— Rik me pozvao. A pošto se nisam sinoć oprostila s Polom
onako kako sam želela, htela sam i njega da vidim.
— Ništa ne razumem. Lesli bespomoćno podiže ruke.
— Evo kako je bilo, ljubavi — Rik je obgrli oko struka. — Dok
smo se nas dvoje mučili, svako u svom paklu, ovo dvoje su stvarali
svoj mali raj. Samo što Pol zbog brige za tebe, nije bio u stanju to
da uvidi.
— Ali, zato — dodade Karen — čim je čuo šta Rik oseća
prema tebi, razbistrilo mu se u glavi. I smogao je smelosti da me
nešto upita.

122
 Čitateljski raj

— Ko mu je rekao šta Rik oseća prema meni? — Leslinom

čuđenju nije bilo kraja.
— Ja — smejala se Karen. — A meni je rekao Rik lično.
— Znači, i vi ćete se venčati? — upita Lesli.
Karen srećno klimnu glavom.
— Pole, ostaćeš u Heleni?
— Zašto da ne? — dobroćudni momak sleže ramenima. —
Imaću šta da snimam. Bar ovde ima starih kućerina napretek.
— Tako se radujem, Pole. Želim ti mnogo sreće — Lesli mu
prodrma ruku i cmoknu ga u obraz.
— I ja tebi, Lesli — on se prijateljski osmehivao. — Izgleda
da si našla dobrog đuvegiju.
— Voleo bih da nam budete kumovi — umeša se Rik. —
Verovatno u četvrtak. O pojedinostima ćemo razgovarati kasnije.
Pole, predlažem da sada odvedeš Karen kući. Videćemo se
večeras. A sada vam ne dam Lesli!
Rik zatvori vrata.

123