Cetnicka Akcija

ЧЕТНИЧКА
АКЦИЈА
1903-1912
Војвода Коста Пећанац
Четничка акција 1903-1912
Прво издање штампано о прослави

тридесетогодишњице четничког
покрета у Јужној Србији -
6. маја 1933. године
Издавач:
Институт за националну историју
www.institutni.com
Штампа:
Донат Граф, Београд
Тираж:
500
Дистрибуција:
www.ordeni.rs
тел. 063/732-7738
ЧЕТНИЧКА
АКЦИЈА
1903-1912
.
САДРЖАЈ
Друговима и читаоцима . . . . . . . . . . . 7
Голуб С. Јањић и Српска Браћа . . . , 23
Почетак четничке организације . . . 30
Борба на Табановцима . . . , , , , , , , , 35
Борба на Челопеку . . . . . . . . . . . . . . . 38
Судбина, сан и моћ педвиђања . . . . 41
Борба на положају Китка . . . . . . . . . 46
Борба на Гугљину . . . . . . . . . . . . . . . 49
Борба на Великој Хочи . . . . . . . . . . . 52
Борба на Петраљици . . . . . . . . . . . . . 56
II Битка на Челопеку . . . . . . . . . . . . . 62
Борба на Баиловцу . . . . . . . . . . . . . . . 65
Борба на Бељаковцима . . . . . . . . . . . 73
Борба на Малешу . . . . . . . . . . . . . . . 76
Борба на „Паклиште" . . . . . . . . . . . . 78
Борба Народ који заборавља своје
јунаке и великане, не заслужује
да их има . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 84
Извршни одбор . . . . . . . . . . . . . . . . 120
Списак . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 125
.
Друговима и читаоцима
Да би се одужио својим иалим дру-

говима и четницима, пријатељима и
добротворима, који нису имали среће
да доживе и виде очима резултате сво-
га рада, одлучио сам да напишем ову
Споменицу. Нисам жалио труда и нас-
тојавао сам да што тачније изнесем ис-
тините податке о раду и делима сваког
појединца уколико сам у своје време
забележио и био у могућности да за-
памтим.
Ова споменица, очекивала се од
учесника из редова интелектуалаца,
али, како се није до данас појавила, а
ми изумиремо, осетио сам за потреб-
но, да оставим потомству за углед вид-
на доказа, примера ради, са колико су
се добровољног самоодрицања жртво-
вали њихови претци, за величину на-
7
ше данашње проширене отаџбине и

срећнију будућност потомства.
8
Ову књигу
ЧЕТНИЧКЕ ИСТОРИЈЕ
из тешках дана, посвећујем успомени
на великог родољуба
Поч. др Михаила Шушкаловића
Пок. др Шушкаловић рођен је у Са-

рајеву 25. децембра 1861. год. од оца
Александра, учитеља, и матере Петре.
Његови родитељи преселили су се у
Београд 1862. године, где је он доцније
изучио основну школу, гимназију и
Велику школу. А затим га је држава,
као свога питомца, послала у Беч, где
је завршио медецински факултет.
По завршетку студија, са врло доб-
рим успехом, вратио се у Београд. Ка-
ко су се у том времену у Јужној Срби-
ји, онда под турском управом, почели
појављивати из Софије и Атине људи
са вишим школским образовањем, а
нарочито лекари и просветни радници,
9
Министарство иностраних дела учини

апел на др Шушкаловића да својевољ-
но пристане да оде за лекара у Скопље
некадашњу престоницу Цара Душана
- како би својим патриотским радом
прикупио око себе што више нашег
народа из тих крајева и васпитао их у
националном и културном погледу.
Др Шушкаловић је ову понуду смат-
рао за велику почаст и поверење, и без
предомишљања се примио ове дели-
катне, и пуне ризика дужности. Као
што ће се даље видети, др Шушкало-
вић је ову дужност најсавесније извр-
шио не жалећи уложени рад и труд, па
и личне материјалне издатке.
Године 1892. издејствован је ферман
од Порте из Цариграда, којим се др
Шушкаловићу одобрава да лекарску
праксу може вршити у Скопљу.
Доласком у Скопље др Шушкалови-
ћа осетила се одмах живахност на на-
ционалном пољу, јер је одмах ступио
у везу са ондашњим генералним кон-
зулом Карићем и митрополитом Дио-
10
др Михаило Шушкаловић
11
нисијем и отпочео рад, а доцније нас-

тавио са благопочившим митрополи-
том Фермилијаном, поч. генерал. кон-
зулом Михаилом Ристићем, поч. про-
фесором и великим националним рад-
ником Илијом Вучетићем, Младеном
Поповићем - Призренцем и другим
просветним раденицима.
Ови родољуби, са још другим виђе-
нијим грађанима из Скопља и околине
створили су међусобну сарадњу ради
спасавања нашег тамошњег живља,
како од обести Арнаута, тако и од нео-
правдане пропаганде бугарских егзар-
хиста.
Како су код д-р Шушкаловића била
отворена врата свакоме под видом ле-
чења, сва реферисања о нашем живљу
од стране многобројних повереника, а
нарочито учитеља и свештеника - под-
ношена су др Шушкаловићу, а он их је
предавао конзулату и митрополији,
који су их слали званичном Београду.
Турцима ово делање није падало
много у очи због тога што је код њега,
12
- др Шушкаловића као код лекара, у

свако доба сваки могао несметано до-
лазити.
По наступању 1903. године обест ар-
наутска, а услед аљкавости саме тур-
ске власти, постигла је врхунац у зло-
чинствима и настало је неподношљиво
стање, тако да је ова неподношљива
атмосфера захватила целу Јужну Ср-
бију што је утицало да се зближе ег-
зархисти и Срби, који су раније били
подељени у два табора.
Народ се почео припремати на уста-
нак, и као делегата шаље у Београд др
Шушкаловића да он зналачки изложи
очајно стање тамошњег Српског жив-
ља. Он се радо примио овог деликат-
ног и судбоносног задатка, - како за
себе, тако и за цео живаљ оних крајева.
По доласку у Београд, изложио је ме-
родавним факторима право стање, али
како је у Београду тада била политич-
ка неизвесност, пошто због догађаја од
29. маја стишавање духова није било
још постигнуто, његов предлог буде од
13
стране меродавних одбијен, тако да се

др Шушкаловић враћа у Скопље са ве-
ликим болом у души због свога неус-
пеха у повереној му мисији, али он и
даље не клоне духом већ са устос-
трученим напорима наставља свој на-
ционални рад.
Народ из јужних крајева обраћа се
Софији, која народу, после малог коле-
бања, излази у сусрет и тако букне
Илиндански устанак у центру Јужне
Србије - Крушеву. Овај устанак требао
је да избије једновремено у целој Јуж-
ној Србији, али због неслагања зва-
ничног Београда са истим, чисто срп-
ски крајеви махом су се уздржали од
истог, а уз њих и многи егзархисти, те
је успех био осуђен унапред на про-
паст.
Но ипак, један део Срба учествовао
је у Илинданском устанку, у већем
броју са десне стране Вардара, а у ма-
њем броју са леве стране Вардара,
јужно од Скопља. Да је у овом устанку
учествовао доиста и већи број Срба,
14
види се и из имена познатих српских

четничких војвода који су у устанку
предводили своје одреде као што су
војводе: Глигор Соколовић, Ванђел
Скопљанче, Јован Долгач, Крста Ко-
вачевић-Трговишки, Тодор Алгуњски
Тома Крстић, Цене Марковић, четово-
ђа Копоран Чауш, Блажа Прилепски,
као и велики број устаника чисто срп-
ске народности и присталица српске
пропаганде, што је велика заслуга др
Шушкаловића.
Овим устанком командовао је бугар-
ски акт. поручник - Борис Сарафов,
родом из Софије, који је био свршио
бугарску војну академију.
Устанак је пропао и у крви угушен,
Бугарска га се је одрекла, те је и сам
вођа Борис, са осталим војводама и
четницима дошао у немилост, и обра-
тио се др Шушкаловићу, као и нашем
конзулату у Скопљу, - тражећи зашти-
ту и дозволу да се пребаце преко гра-
нице на слободну територију Краље-
вине Србије.
15
Др Шушкаловић, са осталим из тај-

ног одбора из Скопља, обраћа се Жики
Рафајловићу - у Врање, - који са Шуш-
каловићем долази у Београд где улажу
највеће напоре и успевају да се уста-
ници из ове Илинданске револуције
могу пребацити у Србију, што се и ос-
тварује близу Врање, а Рафајловић се
обавезао овом приликом, да ће исте о
свом трошку издржавати.
Августа месеца 1903. године скоро
свака вилица по врањским виногра-
дима била је насељена четницима из
Илинданског устанка, а вођа Борис,
долази у Београд - где га наша универ-
зитетска омладина носи на рукама.
У 1904. години, за наш живаљ у Јуж-
ној Србији, наступају још тежи дани,
него у 1903. години; јер се бугарска ор-
ганизација дели у две фракције - цент-
ралисте и врховисте, који покушавају
насилно да нам све манастире, цркве и
школе отму, због чега почињу, да гину
свештеници, учитељи и многи виђени
грађани.
16
Због овога покоља генерални конзул

Михаило Ристић, позива све нацио-
налне раднике, са др Шушкаловићем
на челу, - те донесу одлуку, да се овом
злу може стати на пут равном контра
акцијом.
У циљу остварења овога, поново до-
лазе као делегати у Београд др Шуш-
каловић, Јован Ћирковић, Младен По-
повић, и професор Илија Вучетић.
Овом приликом успели су да убеде
меродавне - владу у Београду, те је
пристала на четничку акцију, и да је и
сама потпомаже.
Прва чета формирана је у Београду
заслугом др Гођевца из Београда, ђе-
нерала Јована Атанацковића, Голуба
Јањића, рентијера, Луке Ћеловића рен-
тијера, као и Јосифа Студића, нацио-
налног радника с пролећа 1904. годи-
не.
Чета је била формирана од самих
јужно-србијанаца од 24 четника, а за
вођу су изабрали Анђелка Алексића из
Пореча. Ова прва чета била је несрећ-
17
не судбине, јер је 9. маја 1904. године

цела изгинула на месту зв. Шупља
Стена код Пчиње.
Исте године, иако стар свега 24. го-
дине, проглашен сам за четничког вој-
воду и додељен ми је реон скопска Цр-
на Гора, а то је у близини Скопља.
Сва моја нада као младог човека био
је др Шушкаловић на кога сам у сва-
ком погледу био упућен.
У почетку мога четовања др Шушка-
ловић чим је сазнао где се ја налазим,
пошао је под видом прегледа болес-
ника по селима у Скопској Црној Гори,
само да би се самном састао у мана-
стиру Свете Богородице близу села
Броца и Побужја.
Мој састанак са њим био је врло дир-
љив - јер је к мени дошао са два жан-
дарма - турске заптије - коњаника - од
којих је један био Србин - Манасије, а
други босанац муслиман.
При сусрету, када сам се пољубио са
њим, упитао сам га, шта ће му ове тур-
ске заптије. Он ми је одговорио да не
18
бринем, јер су то наши људи, који су

на његов захтев примљени у службу, а
у чему су му помогли представници
страних сила - по створеној ондашњој
реформи у Турској ради контроле од
Аустро-Угарске, Немачке и Италије са
седиштем у Скопљу.
Заслугом др Шушкаловића, као уг-
ледног лекара и познаваоца страних
језика, постављен је онда велики број
православних у полицијској и жандар-
меријској служби у Турској, што нам
је донело огромну корист, јер нам је
тиме било омогућено слободније кре-
тање и лакше четовање.
РЕФОРМА
Када су настали тешки дани за наш
живаљ у Јужној Србији, а на протест
Србије, Бугарске, Грчке и Црне Горе
потпомогнутих Русијом, Порта је била
принуђена да прими контролу страних
сила Немачке, Аустро Угарске и Ита-
лије, познату у народу под именом
„Реформа".
19
Благодарећи само др Шушкаловићу,

који је од стране претставника страних
сила високо цењен, постигнут је успех
неоцењиве вредности како за нашу оп-
шту ствар, тако и за онај крај и живаљ.
Мада је он ово све радио у највећој
тајности, без рекламе и очекивања не-
ке награде и признања за свој рад, ми,
његови сарадници, не можемо никада
да заборавимо да за постигнуте успехе
на југу треба да благодаримо само др
Шушкаловићу, а ја лично као и многи
други још и што смо и данас међу жи-
вима.
Године 1905. када сам претрпео први
пораз у манастиру Матејче нападнут
од турске војске, - где ми је и четири
друга погинуло, којима данас подижем
споменик о свом трошку, а рањено 9
четника, др Шушкаловић је по цену
опасности по живот, дошао код мана-
стира Светог Арханђела у Скопској
Црној Гори, те је очистио и превио ра-
не рањеним четницима и његовом по-
20
моћу сви су возом пребачени у Ср- би-

ју на лечење.
На позив Народне одбране да дођем
у Београд, обратио сам се др Шушка-
ловићу да би возом отпутовао за Срби-
ју. Он ме је писмом позвао, те сам оти-
шао код њега у Скопље, дао ми своје
цивилно одело и први пут у животу он
ми је везао машну око врата.
Др Шушкаловић и генерални конзул
Михаило Ристић, успели су да ме под
видом болесног, возом пребаце у Ср-
бију, где сам формирао нове чете и по-
ново се појавио на терену.
Др Шушкаловић, високо цењен за
свој рад и заслуге у Јужној Србији од
самог тамошњег народа, почаствован
је два пута избором за народног посла-
ника после ослобођења за царски град
Скопље и околину.
Као народни посланик заступао је
свој крај само онако како и доликује
једном народном родољубу - нацио-
налном раднику и патриоти, који је по-
знавао душу тамошњег народа.
21
Као поборник југословенства сарађи-

вао је и са поч. Стамболијским на ује-
дињењу Бугарске са Југославијом.
Поч. д-р Шушкаловић умро је у Бео-
граду 3. фебруара 1931. године где је и
сахрањен.
Његов велики рад и пожртвовање,
тесно повезани са мојом прошлошћу и
сарадњом, дало ми је повода да у знак
поштовања и благодарности посветим
његовим сенима ову књигу - јер ве-
рујем да ће користити и нашем под-
млатку, као и да би био грех да се то-
лике заслуге др Шушкаловића и њего-
вих сарадника оставе у заборав.
22
ГОЛУБ С. ЈАЊИЋ
и
ДРУШТВО СРПСКА
БРАЋА
У тешким данима за српски живаљ у

Јужној Србији под управом Абдул Ха-
мида и турске империје, а нарочито
после великог покоља у Крушеву ус-
лед Илинданског устанка - наш жи-
ваљ почео је да бежи преко границе у
Србију, да би бар свој голи живот спа-
савао.
Ове избеглице су се толико намно-
жиле у Београду, да се за њих све није
могло наћи запослења - а услед њи-
хове материјалне патње - појавила се
родољубива идеја код јужно-србијана-
ца, који су као имућнији људи живели
у Београду, на челу са великим патрио-
том Голубом С. Јањићем, трг. у Бео-
23
граду, те су основали патриотско -

друштво - Српска Браћа.
За претседника овог друштва иза-
бран је Голуб С. Јањић, а за главног
секретара учитељ и познати национал-
ни раденик Јосиф Студић. Како у од-
бору тако и у чланству, били су сви
јужно-србијанци из ондашњих српс-
ких крајева под туђом влашћу, т.ј. Јуж-
не Србије.
Прва им је дужност и брига била - да
збрину незапослене избеглице, а ску-
пили су и веће суме те послали пос-
традалим крајевима, које су правилно,
у виду помоћи, подељене тамошњем
пострадалом народу.
По смирењу прилика у ондашњој
Турској, Голуб Јањић са пасошем од-
лази у своје родно место, дели помоћ
пострадалима и успева преко конзу-
лата код турских власти да се пружи
заштита нашем живљу у оном крају,
благодарећи утицају ондашњег гене-
ралног конзула сада поч. Михаила Ри-
стића.
24
Голуб С. Јањић, рентијер
25
По повратку из Јужне Србије, Голуб

Јањић подноси извештај ондашњој
српској влади о тешком стању нашег
живља под турском управом и успева
код владе, те се она нарочито ангажује
код Порте у Цариграду која издаје на-
редбе турским властима у Јужној Ср-
бији да српском живљу пруже зашти-
ту.
Прва чета организована у Београду
под вођством Анђелка Алексића, по-
могнута је материјално од друштва
Српска Браћа, и обећано је четницима
да ће се у случају њихове погибије ово
друштво старати за њихове породице.
Судбина Анђелкове чете позната је и
описана, али и друштво Српска Браћа,
на енергично заузимање родољуба Го-
луба Јањића, одржало је дато обећање
четницима и обилно помагало њихове
породице.
Од колике је важности и утицаја онда
било ово друштво, најбоље се види из
чињеница да су све нови и нови чет-
ници добровољно ступали у четнике и
26
одлазили на терен - верујући у помоћ

овог друштва у случају погибије њи-
ховим породицама, пошто онда, по он-
дашњим законима Србије, за ове доб-
ровољне четнике, односно њихове по-
родице, није била предвиђена инва-
лидска потпора и помоћ. Али ова њи-
хова вера била је оправдана, јер је
друштво доиста и излазило у сусрет и
помагало породицама изгинулих на
стотине и стотине четника.
Поред овог хуманог друштва Српска
Браћа, образованог за помагање јуж-
но-србијанаца, основан је и први ужи
одбор у Београду за прикупљање и
слање четника у Јужну Србију, а доц-
није и сам се проширио и узео име На-
родна одбрана, која је деловала у све
покрајине онда подјармљеног нашег
троименог народа, па и сада ради на
културном и националном подизању
нашег целокупног југословенског на-
рода у слободној држави.
У срцима старих четника никада се
неће угасити осећаји захвалности коју
27
дугују своме добротвору пок. Голубу

Јањићу, који их је обилно помагао и
волео, а нарочито штедише, којима ни-
када није одбио помоћ указати, већ ра-
до излазио у сусрет.
Он је нарочито волео војводе и чет-
нике, који су пазили на своје држање,
по повратку са терена у Београд - упо-
зоравајући их да јунацима личи само
скромност и озбиљност.
Голуб Јањић имао је јаке и велике
везе у Србији, па му се је свуда изла-
зило у сусрет у погледу заслужних
четника. Жалио је изгинуле четнике
као браћу и много улагао труда за про-
бирање путовођа и канала за што ус-
пешнију акцију и прелаз четника, и
четовања са што мање губитака, јер је
жалио сваки четнички живот.
Нарочита се наклоност осећала по-
чив. Голуба Јањића, према мени и Ба-
бунском.
Поч. Голуб Јањић, рођен је у Мавро-
ву 1853. године, а умро у Београду
1918. године, преморен напорним пат-
28
риотским и националним радом за

свој народ, свој крај и своју отаџбину,
коју је много волео и помагао. Слава
му и хвала, и вечит помен међу мла-
ђим нараштајима.
А ми, захвални стари четници у овој
споменици тридесето-годишњице чет-
ничког покрета - остављамо само у
кратким линијама записане податке о
његовом раду и заслугама у вези са на-
ма и нашим радом.
29
ПОЧЕТАК ЧЕТНИЧКЕ
ОРГАНИЗАЦИЈЕ
- с пролећа 1904. године -
Са знањем и потпором званичног Бе-

ограда, за прву четничку организацију
- по успелој мисији и захтеву виђених
просветних раденика, конзула и мит-
рополита, да се упуте чете у (ондaшњу
Турску) садашњу Јужну Србију - узео
је иницијативу на себе др. Гођевац и
познавајући Анђелка Алексића, рође-
ног у Поречу, који је имао у Београду
и своју радњу - кафаницу - у близини
старог универзитета и старе Велике
пијаце, посети га у радњи једног дана
и повери му намеру образовања једне
чете која треба да пређе са десне стра-
не Вардара, да би заштитила наш жи-
ваљ у оним крајевима.
Анђелко се радо и лично примио
овог задатка и сутрадан, већ је било са-
стављено двадесет и пет четника. Но
30
како се у то време није располагало са

модерним наоружањем, четници су
наоружани кокинкама, турским мар-
тинкама и црногорским револверима -
гасаровцима. - И ово овакво оружје
скупљено је ауторитетом и заузима-
њем др. Гођевца и то махом прикуп-
љено од лица која су га добила као
награде на гађањима од стрељачких
дружина, а у осталом опремању чете
потпомогли су и ђенерал Јован Ата-
нацковић, Голуб Јањић рентијер, Лука
Ћеловић и Јосип Студић.
Чета је спремљена у највећој тајнос-
ти и упућена у Врање, са апелом на он-
дашњег окружног начелника Драгића
Павловића, Жику Рафаиловића, доц-
није министра, Симу Златичанина,
професора, и Тому Ђурђевића ондаш-
њег председника окружног суда.
Ова прва чета стигла је у Врање под
вођством војводе Анђелка Алексића и
примљена од именованих представ-
ника власти и познатих националних
радника са највећом пажњом, који су
31
чету дочекали и створили јој путовође

и пребацили је преко границе код црк-
ве Светог Илије у близини Врање.
Ова прва чета послата и потпомог-
нута из Србије кретала се у правцу Ку-
манова, где је требала да добије путо-
вођу од пок. проте Ташка из Куманова,
за даље продирање, на кога је била
због тога и упућена. Али прота Ташко
не створи убрзо путовођу и чета буде
примећена од Турака и нападнута од
турске војске на месту званог „Шупља
Стена" у близини Пчиње, где су чет-
ници са њом водили крваву и огорчену
борбу на дан 9. маја 1904. године пу-
них 24 сата и сви до једног јуначки из-
гинули на месту борбе, заједно са сво-
јим четовођом - војводом Анђелком.
На месту борбе нађено је 24 леша по-
гинулих четника, а за једнога није се
ништа знало да ли је жив или мртав, и
где је, пошто се његов леш није прона-
шао, али се веровало, да је могуће
удављен у реку Пчињу.
32
Поред војводе Анђелка овде су поги-

нули први четници и прве жртве прве
организације наших четника, и прве
кости узидане у темеље данашње Југо-
славије и то како војводе Анђелка
Алексића, тако и четника: Мицка Куз-
мановића из Мидинца, Милана Дунда-
ревића из Прилепа, Милутина Стој-
ковића из Јагодине, Стевана Шутови-
ћа из Куча, Коце Аризановића из По-
реча, Јована Радосављевића из Мал.
Колашина, Томе Васиљевића из Дра-
гачева, Спире Пеливана из Тетова,
Ђорђа Јанковића и Спасе Ђорђевића
из Врање, Проке Стојановића, Стојана
Новаковића из Пореча, Биљана Чоко-
вића и Грује Стевановића из Гости-
вара, Михаила Коцића - Ваљевца, Ђо-
ше Коцевића из Маргара - Прилеп,
Косте Михаиловића, Марка Вељко-
вића, Ђорђа Цветковића из Лешка,
Манојла Атанасијевића Бега из Је-
бовца и још четворице чија имена не-
достају у забелешкама.
33
Погибија ове чете приписивала се у

грех поменутом проти Ташку, што јој
није на време створио путовођу да
благовремено неопажена пређе на
десну обалу Вардара, али су и њега
убили Бугари на Светог Саву 1905. го-
дине за време службе у кумановској
цркви, те је прави узрок ове четничке
погибије остао нерасветљен, а дваде-
сет пети четник из ове чете, за кога се
одмах није ништа знало, појавио се
жив после младо-турске револуције
1908. године и дошао у Београд из тур-
ског ропства. Име његово није поз-
нато, али ако је и данас жив необично
бих му био захвалан, да ми се јави.
34
БОРБА НА
ТАБАНОВЦИМА
- против турске војске 14. марта
1905. године -
Под командом четничког војводе

Владе Ковачевића, упућена је једна
чета за Скопску Црну Гору, добивши
задатак да смени потписатог и његову
чету.
Она се сукоби са турском војском код
Табановаца и развије се крвава борба,
која је стала турску војску огромних
губитака, али је и сама чета скоро уни-
штена, тако да су изгинула из ње, како
два активна официра - Драгомир Про-
тић, пешадијски поручник из Крагу-
јевца и Драгомир Васиљевић пешадиј-
ски поручник из Ваљева, који су се ви-
тешки борили и Турцима огромне гу-
битке нанели, тако и девет четника,
махом подофицира.
35
У овој борби, поред поменутих офи-

цира, погинули су: Веса Веселиновић,
Сава Јовановић, Трајко Ђорђевић - Ко-
совац, Радош Радуловић, Сава Стефа-
новић, инжињерски наредници, Давид
Пчињанин, Трајче и Стојан Кумановци
и Никола Јабланичанин, који су скоро
сви били активни подофицири, тако да
су сви - сем петорице, који су били за-
робљени - остали на месту мртви, а
ови заробљени спроведени у Кумано-
во, где их је од спроводника отела ру-
ља турског живља и разним оруђима
измрцварила.
У овој борби рањен је и сам војвода
и четовођа Ковачевић, а случај у Кума-
нову са заробљеним - послужио је
доцније свима четницима за пример,
да се никада ниједан жив није ни по-
кушао предати непријатељу.
Из захвалности према овим храбро
погинулим младим националним јуна-
цима и борцима - дужност ми је у овој
књижици историјата четничке борбе
споменути их и пожелети да наши на-
36
раштаји поштују ове пале жртве за

овако велику слободну државу.
Погинулим нека је лака сада слобод-
на југословенска земља - а и моја дру-
гарска четничка захвалност.
37
БОРБА НА ЧЕЛОПЕКУ
- са турском војском 16. априла
На Велики Петак 16. априла 1905. го-

дине дошло је до огорчене и крваве
борбе између више наших чета и од-
реда турске војске на Челопеку.
Ове наше чете биле су и бројно јаке
и по избору најјаче, а и добро органи-
зоване, јер је у њима било више вој-
нички образованих и спремних људи -
активних официра ондашње српске
војске, а и вођени су од угледних и
спремних четовођа и то: поручника Ја-
нићија Мицића, Саватија Милошеви-
ћа, Лазара Кујунџића, Аксентија Ру-
јанца - Бацете, капетана I класе Борка
Паштровића, војводе чика Павла Ја-
чинског, Ђорђа Скопљанца у чијој је
чети тада био и наш доцније прослав-
љени јунак и војвода Војин Поповић -
Вук, и војвода Доксим Михаиловић из
38
Галичника. Међу четницима налазило

се у појединим четама још и официра
као: потпоручници: Жика Миловано-
вић - Крушевљанин, Петар Тодоровић
из Девестина - крагујевачког, Душан
Јездић и један његов брат официр, чије
име недостаје у мојим забелешкама,
као и доцније прослављени и познати
херој погинули Воја Танкосић.
Као што се из овога види, обе про-
тивничке стране биле су заступљене
бројно јачим снагама, те је и борба би-
ла велика и нанела Турцима огромне
губитке, а наши четници изашли као
победиоци из ове чувене и крваве че-
лопечке борбе.
У овој борби највише је допринела
победи чета Ђорђа Скопљанца - под
вођством његовим и Војина Поповића,
који су са леђа напали турску војску и
унели у њене редове велику забуну и
огромне губитке. Овај њихов удар Тур-
цима с леђа, истовремено је омогућио
одступање нашим четама ка Козјаку,
39
које су већ биле опкољене јаким одре-

дима турске војске.
У овој битци, иако ширих размера,
погинули су од наше стране само пот-
поручник Петар Тодоровић Девести-
нац, Радуле Косовац - Липјанац - и још
два четника, којима хвала и слава на
јуначком држању.
И поред ове чувене победе наших
чета на Челопеку, које су имале зада-
так да се пробију на десну страну Вар-
дара, због чега су се биле и сконцен-
трисале - нису успеле - пошто су биле
примећене, канали затворени, а на-
рочито после ове велике битке - турске
трупе у већем обиму алармиране, при-
морале су их да се врате у Србију.
40
СУДБИНА, САН И МОЋ
ПРЕДВИЂАЊА
- Истинит догађај из живота и
четничких доживљаја војводе
Косте Пећанца -
Мој друг из детињства Јован Ђорђе-

вић, рођен 1879. године у селу Гораж-
девац западно од Пећи, у близини ма-
настира Дечана, прешао је самном у
Србију, када нам је било по десет го-
дина т.ј. 1889. године, и оба смо се на-
станили у селу Рачи, срез косанички,
где смо одрасли заједно, слагали се и
живели боље него рођена браћа. Када
је дошло време, заједно смо и регру-
товани за војску, само ја за инжиње-
рију, а мој друг Јован за пешадију, и по
одслужењу свога рока изашли из кадра
као резервни подофицири. Затим смо
ступили једновремено у граничну тру-
пу на ондашњој турској граници, па и
41
постали командири стража - на сусед-

ним караулама у 4. чети ондашње гра-
ничне трупе. Судбина је хтела да буде-
мо увек заједно, па смо се узајамно и
потпомагали, како у служби, тако и
ван ове.
Међутим, ја иступим из граничне
трупе и ступим у четнике, а њему ову
своју намеру нисам хтео саопштити.
Када сам доцније био изабран за чет-
ничког војводу, ја сам му се тада први
пут јавио писмом и судбина је опет
хтела, да исто, мој друг прими на сам
дан свога венчања при изласку из црк-
ве.
Ово моје писмо на мога друга Јована
толико је деловало, да је истога дана
без обзира на весеље, сватове и младу,
појашио коња напустио кућу, и не ка-
завши никоме куда иде, изгубио се из
свога краја.
Он је одлучио да одмах пође да ме
тражи и да ступи у моју чету, и тако
једног дана, у сумрак, успео је да наи-
ђе на стражара моје чете на терену у
42
Јужној Србији, који ми га приведе и

ступивши одмах у чету исприча ми
свој случај - о мом писму, женидби и
напуштању куће не казавши ником ку-
да је пошао.
На саме Цвети 1905. пришао ми је
Јован као четник, и мој друг из детињ-
ства, и рече ми: „Господине војводо и
друже Коста, ја ћу на сам дан Ускрса
погинути, а теби ево ово мало пара и
подај их мојој мајци, када се вратиш у
Србију, а мојој жени (са којом није
провео ни прву брачну ноћ) кажи, да
се уда за нашег друга из детињства
Живка, коме слободно реци да је не-
вина девојка иако венчана самном - а
то и он зна, да сам ја одмах по венчању
из цркве пошао овамо к теби.”
Изненађен његовим причама, погле-
дао сам га и насмејао му се, и рекох
му: „Ми смо сви пошли овамо да по-
гинемо, али нико од нас не може пред-
видети дан када ће погинути.”
Мој друг Јован ипак остаде при сво-
ме и рече: „Сањао сам и претсказало
43
ми се“, нашта га ја више и не запитах

како, не схватајући његову причу оз-
биљно.
Међутим, доиста на сам дан Ускрса,
при изласку сунца, од изненадног пло-
туна турске војске погибе мој друг Јо-
ван Ђорђевић са још три нераздвојна
друга четника: Алексом Шаговићем из
Бањана, Скопске Црне Горе, Трајком
Занфировићем из Скопља и Петром
Сирнићанином из Сиринића под Ша-
ром, на положају Црна Стена код ма-
настира Матејче, а који се нису раздва-
јали од времена предвиђања Јовановог
да ће погинути.
Доцније сам од четника сазнао да је
Јован утицао на своје погинуле дру-
гове, те су се сви четворица причес-
тили на Велику Суботу у манастиру
Свете Богородице - Скопска Црна Го-
ра, где смо у близини и били.
И данас жалим мога друга Јована, а
нарочито жалим што нисам озбиљније
схватио његово излагање и тражио да
ми опширно опише шта је сањао и
44
како је предвидео да ће баш тога дана

погинути. После овог случаја, видео
сам да постоји моћ предвиђања смрти.
Због тога што су ови четници остали
не сахрањени у стени где су погинули,
а нарочито услед удаљености од села,
и у знак другарства према Јовану и
осталој тројици са њим пoгинулих
четника - свима четворици сада о про-
слави тридесето-годишњице почетка
четничке акције, подижем спомен пло-
чу о своме трошку у манастиру Матеј-
че, која ће се осветити 7. маја текуће
године.
Слава им и другарска хвала.
45
БОРБА НА ПОЛОЖАЈУ
КИТКА
- са турском војском 30. априла
Китка се налази на подножју Козјака

где су се четници под вођством Анђел-
ка Четирца сукобили са турском вој-
ском на дан 30. априла 1905. године.
Ова чета, нападнута и опкољена од
јаких турских одреда, силом околнос-
ти натерана је у природном утврђењу
- стени - у којој су се пласирали шест
четника међу којима и сам вођа Анђел-
ко. Борба је била страшна и крвава, та-
ко да сва налетања турске војске на
четнике, по цену огромних жртава, ос-
тала су без резултата док је четницима
трајало муниције. Када им је пак му-
ниција нестала, а видећи да су опко-
љени јаким одредима турске војске и
да се повући никуда не могу, а да не би
46
пали живи Турцима у руке, донели су

одлуку да се сами поубијају. Сваки од
њих бацио је у врлети свој новац ко-
лико га је који имао, па поломили своје
пушке и револвере, а последње бомбе
бацили на противника, задржавши са-
мо једну бомбу и један револвер, да се
сами поубијају. Пошто су се међусоб-
но изљубили и опростили, запалили су
бомбу и над њом легли, али експлозија
бомбе разнела је само четовођу Анђ-
елка, а остале - кога лакше, а кога теже
ранила.
Најмлађи од њих, четник Петко
Илић, доцније зван Млади Синђелић,
узима револвер крвавом руком и са
њиме редом убија своје рањене дру-
гове, а за себе задржава два метка,
скреше их себи у груди, али га не
усмрте. Да би се дотукао, скаче са сте-
не у амбис, међу турску војску, са ви-
сине преко 20 метара, али опет овај му
скок не доноси смрт, већ пада у реку
Пчињу где га хладна вода освежује и
он успева да се непримећен од Турака
47
провуче водом до једне куће и избегне

смрти, где га прво превију и сакрију, а
потом сутрадан пребаце преко границе
у Србију ради лечења.
Овај Петко Илић постао је доцније
четнички војвода и као такав био из-
међу најхрабријих војвода све док није
погинуо 1912. године пред објаву рата
Турској.
По изјављеној личној жељи, сахра-
њен је код села Буштрања, 2 метра од
границе на старом слободном српском
земљишту, а у самој поменутој стени -
месту одакле су се јуначки борили, ос-
тали су мртви његови другови разнети
бомбом четовођа Анђелко Четирски,
Манасије Николић - Барајевац, Ми-
хаило Колашинац, Денко Кумановац
Божин и Отњанац. Слава им и хвала,
када овако јуначки за слободу свога
народа своје животе изгубише.
48
БОРБА НА ГУГЉИНУ
- 29, 30. и 31. августа 1905. године -
После битке на Петраљици, војвода

Ђорђе Скопљанац враћа се у Србију,
формира чету од 30 четника, махом
најбољих подофицира из ондашње на-
ше војске, са њима пређе границу, и
после краћег четовања сукоби се са
турском војском на вису Гугљину 29.
августа.
Како је вис био врло подесан за чет-
ничку борбу, то му ни Турци првога
дана бобре нису могли ништа, те се
борба настави и следећег дана. На са-
мом положају погине му четник Ми-
хаило Т. Ивковић, који је пошао у ову
чету са својим рођеним братом Мило-
шем Ивковићем данашњим артиље-
ријским капетаном I класе у пензији.
Борба се настави и 30. августа и осам
четника буду принуђени да се склоне
у воденицу на Гуглиској реци и нас-
49
таве борбу са турском војском борећи

се храбро све до последњег метка, та-
Чета војводе Ђорђа Скопљанца изгинула на Гугљину 29. VIII 1905. год.
50
ко да су 31. августа ујутру, оставши

без муниције, поломили пушке и међу-
собно се поубијали, да не падну живи
непријатељу у руке.
У овој дуготрајној борби изгинули су
поред Ивковића, Петар Маричић - Мо-
мчиловић из Коренице - Хрватска, То-
дор Стојковић Саринче из Врање, Жи-
вота Младеновић, Стојан Крстић, Ми-
лутин М. Стојановић, активни подна-
редник - Смедеревац, Станиша Стан-
ковић, Атанасије Ђорђевић, и Костан-
дин Ј. Анђелић.
Ових девет хероја сахрањени су, на
врху Гугљинског гробља - као пред-
стража ондашњих бораца за слободу и
уједињење данашње велике наше др-
жаве.
Главни одбор Четничког удружења
подиже им споменик у знак другарске
пажње, који ће се освештати 7. маја
ове године приликом прославе триде-
сето-годишњице четничке акције. А
изгинулим четницима слава и хвала,
на пожртвовању и херојском држању.
51
БОРБА НА ВЕЛИКОЈ
ХОЧИ
- 1905. године -
Када су се Лазар Кујунџић, Саватије

Милошевић, и потпоручних Жика Ми-
ловановић, вратили после Челопечке
битке у Србију, формирали су чету и
пребацили се преко Куршумлије, код
карауле Сребренице, на турску терито-
рију, и после дужег путовања стигну у
Велику Хочу, повере се једном чувару
поља, муслиману, и он их поведе код
томошњег кмета Ајруша. Овај их при-
ми и угости, али их изневери и јави
околним Арнаутима и војсци, те их оп-
коле и позову на предају. Ови хероји
четници не пристану на предају, већ
приме борбу из саме куле, али учине
погрешку што нису приземне улазе
куле затворили, те су Турци унели сла-
му и запалили кулу.
52
Када је дим и пламен продро на

спрат - витезови ове борбе скочили су
у смрт са висине, где су и изгинули.
Потпоручник Жика Миловановић уз-
викнуо је при скоку: „Ево Турци како
се српски официр предаје.”
Потпоручник Жика Миловановић,
рођен у Крушевцу, слободној Србији -
као гимназиста издвајао се талентом и
родољубљем од својих другова, те су
га и они сами прозвали Жика национа-
лац. Као официр, такође је предњачио
својим друговима, сањајући о ослобо-
дилачким ратовима и борби. По томе
се добровољно јавио у четнике, мада
је од писца ових редова одвраћан -
после Челопечке битке, али он је и да-
ље остао четник све до јуначке поги-
бије.
Турци познавајући Лазу Кујунџића,
који је овом приликом на исти начин
јуначки погинуо, као и потпоручник
Миловановић, доведу му мајку, везану,
и узвикну: „Ђаурко, познајеш ли овога
комиту”, показујући на њенога сина
53
Лазара. Мајха Лазарева иронично се

насмејала, гледајући свога мртвог си-
на, и рекла: „Не познајем га“, а на њи-
хову примедбу: „Зар ово није твој син
Лаза?”, старица је одговорила: „Нисам
ја толико срећна мајка, да родим ова-
ког великог јунака.”
Лаза Којунџић, тамошњи бивши учи-
тељ у Великој Хочи, када је почела
четничка акција, напушта свој позив
учитељски и ступа у четнике, где до-
лази, и у свом месту службовања, на
изложени начин јуначки гине.
Породица Кујунџића одликовала се
стотинама година својим националним
радом, увек убеђена у васкрсење и ос-
лобођење свога краја радећи и ширећи
националну свест у своме крају При-
зрену и околини, жртвујући се личним
примером утицала на шире слојеве на-
шег живља да национално не клоне.
Саватије Миловановић, родом из
Рашке, познат је по убиству среског
начелника Јаснића, као срески практи-
кант, због чега се одметнуо и хајдуко-
54
вао дуже времена, али је за време сво-

га хајдуковања прешао у ондашње на-
ше покрајине под турском управом, а
нарочито у Санџак, и ширио нацио-
налну свест код нашег живља док није
овом приликом као четник јуначки по-
гинуо.
У овој борби погинула су још четво-
рица - од којих је познат Коста Косо-
вац звани „Црни Коста”. Свима зна-
ним и незнаним хвала и слава, који ју-
начки на овај начин, не жалећи своје
животе, падоше у борби за слободу
свога народа.
55
БОРБА НА ПЕТРАЉИЦИ
- 31. маја 1905. године -
Године 1905. под притиском прет-

ставника реформаторских сила у Тур-
ској и под личном командом реформа-
тора, турска је војска посела сва истак-
нута места у казама - срезовима: кума-
новском, кривопаланачком и кратов-
ском.
Овом се приликом затекло на терену
више наших чета, а у кривопаланач-
ком срезу налазио се са четом војвода
Ђорђе Скопљанче, у којој су била и
два активна официра: Брана Јова- но-
вић, из Шапца и Богдан Хајнцл - по
народности Немац, рођен у Куршум-
лији, где му је живео отац као лекар. У
овој чети био је и већи број активних
подофицира из српске војске, и дана
31. маја 1905. године, чета се подели
на три дела ради лакшег биваковања,
од које један део налазио се је око
56
војводе Ђорђа Скопљанца, у селу Ран-

ковцу, а други део узме официр Брана
Јовановић и задани у селу Петраљици;
а са трећим делом чете официр Богдан
Хајнцл, смести се на шест километара
од Петраљице.
У један сат после подне, тога дана,
нападне турска војска на Брану Јова-
новића и на његов део чете у Петра-
љицу. Они приме борбу из две куће, а
које су брзо изабрали за борбу - као
врло подесне. Када су Турци навалили,
и свом силом и снагом јуришали на
четнике у куће, одбивени су од чет-
ника, са Браном на челу, са огромним
губитцима по турску војску.
Богдан Хајнцл, видећи да је његов
побратим Брана у опасности, изађе из
својих скровишта - кршева са својим
делом четника, и појури Брани у по-
моћ, нападне Турке са леђа и нанесе
им великих губитака, али у тој очајној
борби погине и он, и сви његови чет-
ници.
57
Брана са својим четницима храбро је

давао отпора Турцима из кућа, али не-
вешти четовању, брзо утроше муни-
цију, и борећи се кроз прозоре и врата
кућа без припремљених пушкарница,
и они су имали губитака.
Када је сунце било на заходу, чет-
ници су били остали без муниције, те
је и борба са њихове стране почела ма-
лаксавати. Ово примети аустријски
официр - реформатор, турске војске,
нареди Турцима да принесу сламу и
шашу око кућа, из којих се четници
боре, и запале их. Пошто је ватра и
дим обухватила ове куће, последњи
луцњи револвера објавише да су се
четници, како рањени, тако и здрави,
сами поубијали, да не би пали Тур-
цима живи у руке, знајући последице
заробљених у табановачној борби. А
једини од њих, инжињериски наред-
ник Радивоје Илић, није се убио. Доц-
није погинуо, као активни поручник и
командир чете II пешадијског пука
„Књаза Михаила” 1914. године у Ма-
58
чви, а у рату противу аустро угарске

војске. Њему се од пламена запаљених
кућа, запалило четничко одело на ле-
ђима и почело тело да гори - чврчи,
због чега гурне свом снагом кроз ват-
ру, излети напоље држећи чврсто своју
брзометку, лупи неколико њих кунда-
ком пробијајући се кроз турску војску,
створи са тим међу њима забуну и тако
умакне. Последица тога је била, да су
се Турци међусобно узбунили, тукли и
имали великих губитака, а Илић кори-
стећи се првим мраком, на велико за-
препашћење Турака, спасао се је овом
приликом смрти.
Он се доцније излечио од сагоретина
и буде унапређен за активног официра
- те је као такав - храбро командујући
четом у II гвозденом пуку, и погинуо
1914 године, бранећи од непри- јате-
ља, своју слободну Србију. Слава му.
Војвода Ђорђе Скопљанче појача
своју чету са ново формираним четни-
цима из дотичних села и појури у по-
моћ својим четницима, нападне Турке,
59
нанесе им губитака, али није стигао на

време помоћи својим четницима, јер је
са њима борба већ била завршена и
они изгинули.
Поред осталих, овде погинулих чет-
ника, велика је заслуга официра и чет-
ника Богдана Хајнцла, који је не жале-
ћи свој живот - дојурио у помоћ и бор-
бу, да спасе свога друга и побратима
Брану и остале четнике, те је у тој же-
љи и намери, при налету у борби, и
сам погинуо. Слава му.
Поред Богдана Југовића-Хајнцла и
Бране Јовановића, у овој борби поги-
нули су четници: Петар Поп-Ташко-
вић, Новица Леовац, наредник Хер-
цеговац потомак устаничког четовође
херцеговачког - Леовца, Харалампије
Илић учитељ, Радош Васиљевић,
Штесељ инжињер, наредник из Ме-
ђуане среза прокупачког, Михаило Јо-
вановић - Смедеревац, Трајко Стојано-
вић инжињер, поднаредник - Косовац;
Јосиф Аксентијевић - Косовац, Радош
Јовановић - Црногорац, Штерије Ри-
60
стић, из Житорађе - топличке, Стојко

Радобушки, Кривопаланачки, Груја
Јовић из Пољанице - врањске, Ђорђе
Кумановче из Бељаковца - и други чија
имена недостају.
Из пијетета, према овим славно па-
лим жртвама - Средишна управа Чет-
ничког удружења, приликом прославе
тридесето-годишњице четничког по-
крета у Јужној Србији, положиће вен-
це на њихове заравњене гробове. Сла-
ва им и лака слободна Југословенска
земља.
61
II БИТКА НА ЧЕЛОПЕКУ
- 1906. године -
У почетку 1906. године, под тешким

околностима и уз непогодно време,
формирана је чета у Београду под вођ-
ством војводе Василија Трбића, пре-
шла границу и после краћег четовања
сукобила се са турском војском у се-
лима Четирце и Никуљану, а у бли-
зини Челопека.
Услед поделе чете, и како у два су-
седна села није било хармоније у ко-
мандовању и борби, то четници на-
пусте куће где су били заданили у по-
менутим селима и један већи део фор-
сирано заузме положај на Челопеку,
месту славне четничке победе из 1905.
године. А самог војводу Трбића, са не-
колико четника, одвоји од главне чете
турска војска, те команду над четом
прихвати активни пешадијски наред-
62
ник - четовођа Риста Ј. Поповић - Бе-

ранац.
На овом положају чета под командом
Поповића, дала је јак отпор турској
војсци, али како је војска била знатно
бројно надмоћнија, опколи их и оне-
могући одступницу. Те у овој крвавој
борби изгину - како четовођа Риста Ј.
Поповић, тако и четници: Љуба Ђ.
Атанацковић, чиновник из Београда,
Тодор Гвозденовић - Призренац, Риста
Цветковић - Поречанац, Илија Ђор-
ђевић, Ђорђе и Илија - браћа Недељ-
ковић из Прилепца, Вељко Вукаловић
- Колашинац, Јордан Томчевић - По-
речанац, Сокол Колевић из Слепче -
Прилеп, Војислав Пантовић - косани-
чанин, Коста Трајковић из Купинова -
Велес, Василије Белашевић из Грабов-
ника, Исидор Славевић из Мердара,
Станко Стојковић из Пчиње, Илија
Ђуричић из Брестовца Краине, Станко
Кузмановић из Магленца, Илија Ђор-
ћевић, Црногорац, Петар Церовић -
63
Косаничанин, Илија Наумовић из Бо-

гомила и Јордан - Кумановац.
Четницима изгинулим на Табановцу,
као и у првој и другој борби на Чело-
пеку, благодарећи мештанима и учи-
тељу из Табановца, подигнута је кос-
турница и споменик на Челопеку - где
се народ и омладина из околине - за-
хвална овим добровољно изгинулим
јунацима за слободу свога народа ску-
пља и пали воштанице са највећим пи-
јететом и дан данас.
64
БОРБА НА БАИЛОВЦУ
- четника са турском војском 16.
јула 1906. године -
У циљу остварења задатка - пребаци-

вања више чета на десну обалу Вар-
дара, што није било пошло за руком
услед сусрета, и челопечке битке, са
турском војском из 1905. године, по-
ново је и 1906. године, с пролећа, ор-
ганизовано и упућено из Србије шест
чета, у јачини од 105 четника. Ове чете
у своме саставу нису имале официре,
као што су имале оне из 1905. године
у борби на Челопеку, већ су биле фор-
миране и састављене махом од чет-
ника јужно-србијанаца родом. Четама
су командовали војводе: Глигор Соко-
ловић, Јован Бабунски, Стеван Ћела,
Тома Крстић и четовође Тренко Бар-
јактаровић, Темељко Рујанац и чика-
Јова Долгач.
65
Овим четама придодат је био и ђак

Велике школе Драгиша Стојадиновић,
са задатком да обавештава Главни од-
бор у Београду, о раду и потребама
које се буду појавиле за успешнију ак-
цију на терену.
Ја сам се налазио са четом на левој
обали Вардара, када сам добио налог
од врањског извршног одбора из Вра-
ње, да припремим терен за пребаци-
вање ових поменутих чета преко Вар-
дара.
Да би се постигао што лакше успех у
пребацивању ових чета на десну стра-
ну Вардара, врањски одбор упутио ми
је активног капетана I класе Михаила
Ристића званог Џервинца, те смо за-
једно утврдили правац и цео план за
пребацивање.
На дан 14. јула преко ноћи, чете су
прешле преко српско-турске границе
неопажене од стране турских стража-
ра и тако непримећене стигле у Козјак
планину, где сам их сачекао.
66
Према томе утврђеном плану и рас-

пореду, ове су се чете ноћу између 15.
и 16. јула 1906. године спустиле низ
баиловачку косу да предане 16. јула
код села Баиловца, са избаченим пред-
њим оделењима на вису више пута,
који води од Куманова за Криву Па-
ланку. На челу ове предстражне чете
били су војвода Јован Бабунски са
Јованом Довезенским, а ова чета била
је и бројно највећа.
Продужењем косе ка Козјаку, остали
су за распоред и остале војводе са сво-
јим четама на простору по дужини око
5 километара у случају борбе. Овај сам
положај изабрао из стратегијских раз-
лога, као веома подесан за борбу, пош-
то сам приметио покрет Турске војске,
по чему сам закључио да су обавеш-
тени о прелазу ових чета. Своју чету
од 75 четника у којој је било 25 старих
и 50 ново-формираних четника од та-
мошњих мештана, заједно са Спасом
Гардом, задржао сам на подножју Коз-
јака - на баиловачкој коси. Затим сам
67
издао наређење свима војводама и че-

товођама, ако буду приморани да при-
ме борбу, да је приме и да по цену
живота одрже поседнуте положаје, до
1 сат поподне, када ћу ја са својом ре-
зервом напасти турску војску с бока и
разбити је, и њима - четницима, омо-
гућити одступницу за Козјак планину.
Тачно у 5 часова пре подне 16. јула
почиње борба у доњој мали Баиловца
између четника с једне, и турске војске
с друге стране.
Борба је у почетку, осматрана из да-
љине, изгледала слабија, али се посте-
пено развијала и појачавала на целој
линији распоређених четника у првом
борбеном реду, тако да је се у 12 ча-
сова претворила у прави окршај, када
су четници морали употребити и бом-
бе за одбијање наглих јуриша и налета
турске војске.
Како је турска војска била у јачини
једнога пука, то као бројно далеко над-
моћнија, опколила је са свију страна
положаје поседнуте четницима и сте-
68
гла је обруч, мислећи да су опкољене

све чете и да не може бити опасности
са друге стране.
У овом одсудном тренутку, а тачно у
12 сати на подне, пристигао сам са
четом, добро распоређеном, и појавио
се неопажен иза турске војске на да-
љини око сто метара од њиховог лан-
ца, прво са јаком и изненадном пло-
тунском паљбом, па одмах и цела чета
са громогласним узвиком храбрих чет-
ника „Ура“ бацајући бомбе на турску
војску извршимо јуриш.
Ово је нанело забуну у турске редове
и војска у највећој паници и страху и
нереду поче бежати, остављајући за
собом погинуле и рањене, па и мате-
ријал. Цела борбена линија дотле оп-
кољених четника оживе и распали
брзом паљбом уз узвике: „Живео Пе-
ћанац“ и даде се у гоњење за разби-
јеном турском војском поред криво-па-
ланачког пута око 6 км.
У овој борби, поред осталих, одлико-
вао се и млади ђак четник Драгиша
69
Стојадиновић, јер је, иако лакше ра-

њен, прикупио један део дотле раз-
бијених четника, са њима наставио
гонити турску војску. Он је био
најбољи стрелац од свију војвода и
четника, а у борби хладан и присебан,
те се веровало да му ниједан куршум
не промашује циљ.
Све војводе и четници учествовали
су у овој борби и држали се веома
храбро. Чете Јована Бабунског и Јова-
на Довезенског, нису ступиле у борбу
налазећи се истакнуте на једном голом
вису, али ипак од турске војске неопа-
жени и не нападнути.
Михаило Ристић - Џервинац, шеф
горског штаба, није такође учествовао
у овој борби са својим штабом услед
болести. А у овој значајној борби по-
гинуло је шест четника и рањено де-
вет. Рањене, иако сам рањен - превијао
је као најумешнији студент Стојадино-
вић пошто нисмо имали ни болничара,
а камоли - лекара.
70
После ове борбе дошло је било и до

мање несугласности између војвода, а
поред тога и добијено је ускоро и на-
ређење од извршног одбора из Врање,
да се све чете врате у Србију, сем моје
чете, која је остала и даље на терену,
борећи се под врло тешким околнос-
тима, услед потера које су Турци пре-
дузели преко свих важнијих положаја
и кроз сва српска села, те нам је и сна-
бдевање тиме било онемогућено.
Челопечка и ова Баиловачка битка са
турском војском, две су најзначајније
од свију вођених четничких борби са
турском војском, јер су Турци у истима
имали огромних губитака и страшно
потучени; а четници се прославили
као победиоци.
У овој борби јуначки су изгинули:
Илија Тетовац, Караџић Милорад -
Крагујевчанин, Аврам Кумановац из
Пчиње, и умро од рана Белош Ацић
лађар. А рањени у борби: Влајко Кока-
њац - Ужичанин, Илија Јовановић Ла-
ђар, Живојин Влајковић, Александар
71
Златевић - Поречанац, Драгиша Стоја-

диновић студент, Ђорђе Маринковић и
Лазар Евчић.
72
БОРБА НА
БЕЉАКОВЦИМА
Аксентије Рујанац - Бацета, родом из
Ужица, познат је његовим савремени-
цима, због емиграције за време Обре-
новића, као велики борац за повратак
династије Карађорђевића у Србију. А
такође је познат по преводу романа
„Баја-Гање” од Алека Константинова.
Био је душа четничке акције, пра-
вилно схватајући њену потребу и циљ.
Сви живи четници знају га, као нај-
већега поборника у оном времену за
што ширу четничку акцију.
На Велики Петак 1902. год., када су
наше чете на Челопеку потукле Турке,
учествовао је у борби и Рујанац. А
када су се остали официри, војводе и
четници вратили преко границе у Ср-
бију, он се није са тим сложио, већ је
остао и даље на терену и наставио че-
73
товање по кумановском и кратовском

крају, а поред себе је задржао и орга-
низовао мештаве из тих крајева за чет-
нике. Њему се придружи и војвода
Чика Павле Јачински са својим сином,
родом из Јачинаца. И тако четујући су-
кобе се једног дана са турском војском
код села Бељаковца, близу манастира
Бељаковачког, и после једнодневне
очајне борбе са Турцима, погинуо је
Бацета са двадесет и пет четника, а са
њиме гине и војвода Чика Павле Ја-
чински са својим сином.
Велика су дела самога Бацете. О ње-
му и његовим делима требало би мно-
го писати ради нашега потомства, јер
гроб његов и његових другова, нису
обичне раке, већ извори нових нада за
будућа покољења.
Како је у оно време, оставши сам на
терену, формирао чету од мештана из
крајева где је четовао, то на жалост,
услед њихове погибије - није остало
података, те су непозната и имена ос-
талих изгинулих четника.
74
Слава им и хвала на јуначком држа-

њу и пожртвовању за слободу свога
народа.
75
БОРБА НА МАЛЕШУ
Покрајина Малеш у близини бугар-
ске границе, са две варошице - Беро-
вом и Пехчевом, одувек се осећала
српском и као таква увек била на удар-
цу бугарских чета. Због тога виђени
људи из овога краја, тражили су из
Београда од друштва Српске браће и
Народне одбране, као и од Извршног
Четничког одбора у Врањи, да им се
пошаљу чете у циљу заштите од бугар-
ских чета.
Из оправданих разлога изађе им се у
сусрет, и пошаље прва чета 1906. го-
дине под вођством војводе Владе Ко-
вачевића који је тамо четовао са успе-
хом. Доцније га замени војвода Ђура
Иванишевић, родом из Црне Горе, и
војвода Чика Петар Кацаревић, из Бе-
рова са својим четама.
Ова двојица, невешти четовању, брзо
се сукобе са турском војском више са-
76
ме варошице Берова - и у тој борби

прво војвода Ђура Иванишевић са два-
десет и пет четника погину на поло-
жају више Берова, па затим у продуже-
ној борби изгине и друга чета са војво-
дом чика Петром Кацеревићем, такође
у Малешу, на положају Шталковица.
У овим борбама, поред војвода и не-
знаних четника, изгинули су: Тодор
Божидарац, Милорад Михаиловић,
звани Трубач, Ђорђе Филиповић, Гли-
горије Ђорђевић, учитељ, Јанков Ђура
Габај, Војислав Вујовић и Михаило
Петровић - Шапчанин.
На гробове ових именованих јунака
и њихових незнаних другова - Главни
одбор четничког удружења подиже
споменик о прослави тридесето-го-
дишњице четничког покрета, а полажу
венце у знак благодарности - четнички
пододбори из Суботице и Ст. Мора-
вице.
77
БОРБА НА
„ПАКЛИШТЕ”
- 1906. год. -
Поред осталих сукоба са турском вој-

ском, сукобила се чета Ђорђа Скоп-
љанца и на месту званом Паклиште. У
овој крвавој краћој борби погинули су,
поред незнаних четника, још и Бранко
Лукић из Ирига - Срем, и Божа Кусту-
дић из Врање.
78
БОРБА НА ГИЉАНСКИМ
ПАСЈАНИМА
- 5. и 6. јула 1907. год. -
На десну страну Вардара, услед не-

успелог покушаја прелаза оних чета
1905. године, које су се сукобиле на
Велики Петак са турском војском на
Челопеку, као и оних које су примиле
борбу на Баиловачкој коси 16. јула -
Скопске Црне Горе и Тетевског краја,
те да би се у Пореч пребацило што ви-
ше чета. Учињено је све да се између
4. и 5. јула 1907. године пребаци прва
формирана чета од 35 четника под вођ-
ством војводе Душана - Рада Ради-
војевића, и пешадијског капетана I
класе Драгољуба Николића, преко гра-
нице код карауле зване Свети Илија -
више Врање, са циљем, да покуша
проћи горе поменутим правцем - Ги-
љане, Скопска Црна Гора, Тетово за
79
Пореч. Чета је форсирано продирала

до села Пасјана и ту осванула, задр-
жала се да предани, и примећени су од
Арнаута - башибозлука - који су извес-
тили и турску војску у Гиљане - а по-
том заједно са војском напали на ову
чету. Војводе и четници, принуђени
приме борбу, 5. јула са јаким снагама
противничким, тако да се огорчена
борба продужила и 6. јула.
У овој крвавој борби изгинули су, по-
ред војвода, и сви четници сем једног,
који је пуким случајем остао жив, та-
ко што су га Арнаути заробили и пре-
дали га једном Арнаутину из Качани-
ка, да га овај стреља.
Овај Арнаутин уместо да убије овог
четника, кришом га одведе својој ку-
ћи, где га је чувао неколико дана, а
потом га доведе до српске границе и
пребаци у Србију.
Дирљив је био сусрет овог четника
са својим спасиоцем - Арнаутином
1912. године за време рата - када смо
прошли кроз Качаник. Из захвалности
80
за спасење нашег четника - Арнаутин

је одмах постављен за председника оп-
штине.
Иако је чета била већим делом попу-
њена подофицирима из српске војске,
ипак нисам успео прибавити имена из-
гинулих четника, али из захвалности
за њихово јуначко држање у борби -
Главни одбор Четничког удружења од-
лучио је да овим јунацима подигне
споменик на месту борбе, код цркве у
Пасјанима, те да се бар овим видно
обележе њихови гробови и покаже за-
хвалност - за њихово добровољно жрт-
вовање за добро и слободу свога наро-
да.
На њиховом споменику у Пасјанима
7. маја ове године положиће венац по-
додбор Четничког удружења из Старе
Паланке.
81
БОРБА НА ШУМАТОЈ
ТРНИЦИ
Априла месеца 1909. године, одвоји
се једно оделење чете војводе Вука-
Војина Поповића под вођством Оми-
ља Глишића.
Ово оделење сукобило се са турском
војском у селу Шумата Трница и у ду-
жој борби погинуо је како вођа одеље-
ња пешадијски потпоручник Омиљ
Глишић, тако и његових осам четника.
Омиљу Глишићу и његовим четни-
цима подигнут је скроман споменик да
би потсећао омладину на тешке дане
четовања и ове јунаке који добровољ-
но изгибоше за слободу и права свога
народа. Слава им и хвала.
Ове године, о прослави тридесето-го-
дишњице четничког покрета, четнич-
ки пододбор из Беле Цркве изјавио је
жељу да положи венац на гроб Омиља
82
Глишића и његових палих другова, у

знак благодарности - браћа из Баната -
јуначки изгинулој браћи из Србије, за
слободу и величину данашње Југосла-
вије.
83
Народ који заборавља своје
јунаке и великане, не
заслужује да их има
Историјат четничке акције не би био
потпун, ако би остала не подвучена
многа светла имена, како хероја чет-
ника, тако и њихових сарадника. Због
тога сматрам за дужност у овој књизи,
у кратким потезима изнети биографије
истакнутијих народних јунака и вели-
кана у вези са четничким покретом и
акцијом:
Војин Поповић - Војвода Вук

Војин Поповић - војвода Вук, рођен
у Сјеници, Ново Пазарски Санџак, као
дете пренет у Крагујевац, где је свр-
шио шест разреда гимназије, а потом
Војну Академију у Београду са 32.
класом. Погинуо 16. новембра 1916.
84
године на Груништу, као командант

добровољачког одреда.
Пре ратова био је четник и војвода.
Био је шеф горског штаба и као таквог
затекао га је рат с Турском 1912. го-
дине на терену код Куманова, где је са
својим одредом учествовао у чувеној
Кумановској битци. За време светског
рата командовао је Јадранским чет-
ничким одредом, доцније названим
„добровољачким одредом” по жељи
Русије. Његов одред био је и бројно
јачи од ратног пука. А војвода Вук био
је строг и праведан, а уз то од свију
цењен и сматран највећим нашим ју-
наком.
О војводи Вуку, његовим делима и
јунаштву говориће историја ратовања,
како наша, тако и наших савезника, па
и непријатеља.
Војислав Танкосић
Син сиромашних родитеља четовао
као активни пешадијски поручник. Ро-
ђен у Београду 1880. године од мајке -
85
чувене Мајка Миље, познате и оми-

љене свима четницима. Био је велики
организатор, прелазио је и преко гра-
ница. Његова је заслуга побуна Исе
Бољетинца против младо-турака уочи
рата 1912. године.
За Сарајевски атентат оптужен од
Аустрије. Тешко рањен код Пожарев-
ца, пренет је у Трстеник, где је умро од
рана и сахрањен као виши официр
1915. године. Аустријанци су га мрт-
вог из гроба вадили и фотографисали.
По ослобођењу, Четничко удружење
пренело је остатке његовог тела 1922.
г. и сахранило у Београду.
Браћа Јездићи
Пешадијски потпуковник Душан Јез-
дић и артиљериски капетан Димитрије
Јездић, рођена браћа из Крагујевца, ак-
тивни официри, Душан из 32, а Ди-
митрије из 33. класе Војне Академије.
Били су четници као официри. Душан,
помоћник свога друга, Војводе Вука, и
као такав, после погибије Вукове, при-
86
мио команду над добровољачким од-

редом. А доцније, утопљен у мору 9.
августа 1917. године са лађе Голо 2.
Увек је био храбар умешан и добар
друг. А његов брат Мита, после толи-
ког четовања, умро 1915. године од за-
разе пегавца. Слава им и хвала на ју-
начком држању и залагању за слободу
и права свога народа.
Алимпије Марјановић
Сада пуковник у пензији, Марјано-
вић је био шеф горског штаба по пре-
лазу границе 1907. године. Његово
бављење на терену и умешно четова-
ње донело је четничком покрету ве-
лике користи, а нарочито његовом
смишљеном организацијом у кретању
чета са леве стране Вардара.
Њему је био главни циљ да што више
сачува од погибије четнике и чете
којима је руководио, а у борби био је
увек хладан као и ван борбе одмерен,
сталожен и правичан. У рату 1912. го-
дине командовао је четничким одре-
87
дима са успехом. Сада живи повучено

у Београду.
Никола М. Брзаковић
Предратни четник, као млад официр,
па и за време ратова командир чете у
одреду војводе Вука, увек храбар и од-
важан. И као такав, између првих офи-
цира у Балканском рату добио је Ка-
рађорђеву звезду. Сада живи у Беог-
раду.
Илија Трифунонић
Прозван због спољашности и храб-
рости од другова и четника „Бирча-
нин”, учествовао од 1907. године у
четничком покрету и на терену био
веома храбар, па и четом командовао.
Рањен на Сивој Стени у одреду вој-
воде Вука и изгубио леву руку. Од дру-
гова цењен као врло добар четник и
старешина родом из Тополе - Шума-
дија.
88
После рата заузимао је важна места

у националним организацијама, па и
сада претседник Народне одбране.
Михаило С. Михаиловић
Сада активни пуковник, предратни
четник и командир чете у одреду вој-
воде Вука у ратовима.
Смишљен официр и увек је улазио у
акцију са унапред спремљиним пла-
ном.
После рата имао је важне функције у
служби јавне безбедности и поретка
као велики жупан и окружни инспек-
тор у Јужној Србији, али увек остао
активни официр.
Светозар Ранковић - Тоза

Предратни четник и четнички војво-
да.
Шумадија је дала много четника, али
он је међу првима не само по јунаш-
тву, већ и по доброти своје душе.
89
Отаџбини је жртвовао и себе и своју

имовину.
Погинуо је 1914. године испаливши
себи револверски метак у груди, немо-
гавши гледати улазак непријатеља у
његову Шумадију. Опеван је у „Срби-
јанском венцу” од Милосава Јелића.
Радоје Пантић, пешадијски мајор из

33. класе Војне академије, командант
II батаљона добровољачког одреда вој-
воде Вука, јуначки погинуо при јури-
шу на Сивој Стени 19. септембра 1916.
године уз узвике: „Пазите на лево кри-
ло и напред, па ма сви изгинули". Био
је јунак и официр са вишом спремом,
родом из Хајдук-Вељкове Крајине.
Слава му.
Милорад Павићевић, из 33. класе

Војне академије, командант III бата-
љона Добровољачког одреда. Умро је
као пуковник од рана задобивених у
рату. Био је храбар и спреман официр,
90
и свој батаљон из борбе у борбу јунач-

ки водио.
Богдан Раденковић, национални ра-

дник. Као секретар српске Митропо-
лије сарађивао на четничкој акцији у
Јужној Србији и залагао се за свој на-
род са највећим пожртвовањем. Ро-
ђен у селу Бугуриновац - сада Србице,
близу Косовске Митровице.
Војислав Оташевић - Шумадинац,

активан пешадијски поручник, пред-
ратни четник, погинуо као командир
чете у одреду војводе Вука при јуришу
на Сивој Стени 19. септембра 1916. го-
дине. Увек био храбар и рањаван да се
о њему говорило: „Оташевић сав у кр-
ви, али увек први.” Сада почива сах-
рањен на Кајмакчалану.
Чедомир Тешић, активни пешадиј-

ски поручник, предратни четник - Шу-
мадинац, погинуо при јуришу код Гор-
ничева 15. августа 1916. год. као ко-
91
мандир чете у одреду војводе Вука.

Био је храбар и правичан.
Петар Кларић, резервни поручник -

Босанац, погинуо при јуришу на Кај-
макчалану 15. септембра 1916. године,
као командир чете у одреду војводе
Вука. Био је велики јунак, сабљу ни-
кад није остављао, са сабљом је и спа-
вао, па и погинуо. Официри одреда
војводе Вука уопште нису носили саб-
ље те је због тога Кларићеву сабљу
ванредно лепо опевао у „Србијанском
венцу" - песник Милосав Јелић.
Петар Кларић побегао је из аустриј-
ске војске у нашу, да би лично учес-
твовао у ослобођењу своје Босне.
Петар Каличанин, резервни поруч-

ник, погинуо је на Црвеном Камену
15. новембра 1916. године као водник
у одреду Вуковом. Био је храбар и ње-
гове очи имале су нарочити сјај и ули-
вале страх противнику са којим је
92
често пута у борби прса у прса дола-

зио у сусрет.
Божидар Милачић - Топличанин и

Јелисије Дамњановић - Шумадинац
- водници, резервни потпоручници у
одреду војводе Вука, заједно са својим
водовима исечени од Бугара 4. августа
1916. године на Леринском пољу, које
су доцније четници осветили на Кај-
макчалану и Сивој Стени.
Милоје Динић, резервни пешадиј-

ски поручник - Шумадинац, командир
чете у одреду војводе Вука, предратни
четник и војвода. Храбар, увек први на
јурише, више пута рањаван, како 1914.
године у Босни, тако и доцније. Одли-
ковао се нарочито на Кајмакчалану.
Погинуо је у офанзиви у близини Ве-
леса 1918. године, где су га Бугари
мртвог спалили у пољској пекарници.
Слава ти Миливоје, Шумадија бољег
јунака од тебе није родила.
93
Риста Дуждевић - Тохољ, резервни

потпоручник, Херцеговац, водник и
командир чете у одреду војводе Вука.
Студирао је правне науке у Београду,
али му је четовање било прече. У нај-
већим борбама Риста је певао „Пла-
нино туго старино“, а уз песму треш-
тале су бомбе и падали четници несе-
бично. Био је врло нежан, као да није
горштак херцеговачки.
Са Крфа отишао је у Русију где је био
командир чете својим земљацима у
борбама у Доброџи, где је три пута са
својом четом отимао Бугарску заставу
при јуришу. Четврти пут срећа га из-
даје и он гине на челу чете својих крш-
них Херцеговаца.
Трајко Митровић, звани Копоран

Чауш, био је четник још од 1903, го-
дине и назват је од својих другова „Ко-
поран Чауш” што је са убијеног тур-
ског чауша (гласника) скинуо копоран
(војничку блузу, често украшену) и но-
сио га у борбама. У борби је био врло
94
храбар, тако да је имао обичај из гласа

да пева у најопаснијим окршајима. Ра-
њаван је више пута и тако изнурен од
четовања и рана умро 1924. године у
Скопљу где је и сахрањен.
Влада Воскар, познат као дугого-

дишњи четник, храбар и добар друг,
умро од изнурености и рана 1927. го-
дине у Скопљу где је и сахрањен.
Милутин Бабовић, четнички војво-

да, родом из Васојевића, звани Теле-
грам, који је надимак добио када је
покојни Милан Ђурић прота из Ужица
био у емиграцији у Црној Гори, те је
он Бабовић, од блаженопочившег Кра-
ља Петра и почившег проте Ђурића,
носио писма из Црне Горе за Србију
виђеним политичким личностима. Ње-
гова брзина преласка преко Санџака у
Србију и натраг деловала је да га на-
зову Телеграм.
Иако доста у годинама, учествовао је
као четнички војвода 1912. године по
95
Јужној Србији, а умро је 1932. године

у Косовској Митровици.
Петар Митровић, четовођа у близи-

ни Косовске Митровице, рођен 1883.
године, а доцније населио се у близи-
ни Куршумлије у селу Марковићи.
Још у почетку четничке акције сту-
пио је у четнике и учествовао у мно-
гим борбама по Македонији. Сматран
је као врло храбар четник и умро је у
свом родном месту 1931. године.
Душан Путниковић, инжињеријски

пуковник, као инжињеријски официр
ступио је у чету почившег Ђорђа Ско-
пљанца, четовао извесно време у Јуж-
ној Србији, а данас живи као пуковник
у пензији у Нишу.
Јован Наумовић Туре, прешао је

као активни официр у Јужну Србију и
ступио у чету почившег Ђорђа Ско-
пљанца и Спасе Гарде, и као такав че-
товао са њима на левој страни Вар-
96
дара, где се је упознао са четничком

акцијом и потребама исте. Потом се
враћа натраг у Србију и подноси дета-
љан извештај Народној одбрани због
чега је био и послат на терен. Данас је
ђенерал командант дивизије у Суботи-
ци.
Драгиша Ковачевић, активни по-

ручник родом из Неготина. Године
1905, пошто су биле многе чете изги-
нуле на левој страни Вардара и цео
терен остао без четника, а приликом
мога доласка из Скопске Црне Гоге на
позив извршног одбора из Врање, да
организујем једну чету која треба да
буде употребљена опет на левој обали
Вардара, јавио се добровољно за чет-
ника у ову нову чету са којом је пре-
шао у Македонију и дуже времена че-
товао. Ковачевића су после дужег че-
товања сами четници изабрали за вој-
воду и као такав продужио је четовање
са дотле мојом четом, а са великим ус-
пехом. Ја сам потом дошао у Србију и
97
формирао другу чету, а Драгиша је са

пуно познавања и на опште задовољ-
ство својих четника командовао исти-
ма и са њима постизао лепе успехе.
Данас је бригадни пешадиски ђене-
рал и командант граничне трупе.
Илија Јовановић-Пчињски, ступио

је у чету 1905. године као активни пе-
шадијски поручник и убрзо постао
вођа једнога оделења. Крстарио је са
оделењем око реке Пчиње и указивао
помоћ и заштиту нашем тамошњем
живљу, да га се и данас тамошњи меш-
тани са пуно захвалности сећају. Умро
је пред балкански рат у Алексинцу.
Милутин Ивановић, пешадијски

поручник родом из Црне Горе, са сво-
јом четом формираном од Куршумли-
чана и Крушевљана као официр XII
пука прешао је у ондашњу Јужну Ср-
бију и дуже времена четовао са успе-
хом. Умро је 1927. године у Битољу,
где је и сахрањен.
98
Душан Димитријевић, активни ко-

њички официр, успео је да пређе са
десне стране Вардара где је дуже вре-
мена четовао са успехом око Пореча.
Данас као потпуковник у пензији живи
у Сплиту.
Душан Димитријебић-Дуле, ступио

је као студент у четнике. Извесно вре-
ме четовао, а затим изабран као заслу-
жан и за војводу.
Познат је као предусретљив свима
старим четницима, а и данас живи у
Београду као адвокат и излази у сусрет
својим друговима и четницима.
Спаса Гарда, четовођа, родом из се-

ла Станце, познат као легендарни ју-
нак за време четничке акције и као
такав погинуо је 1912. године на Ба-
карном Гувну код Прилепа.
Стеван Ћела, војвода, познат по ду-

гогодишњем четовању, а и у свима ра-
товима учествовао. Погинуо је 1926.
99
године у околини Битоља од бугарских

бандита. Сахрањен у Битољу, где му је
и скроман споменик подигнут.
Тодор Крстић-Алгуњски, стари че-

тник још од 1902. године, а доцније и
војвода. Познат многим четницима као
храбар и заслужан, живи у Куманову.
Павле Видојевић, наредник, чето-

вао са успехом, па и у изузетним слу-
чајевима командовао и четом и са ус-
пехом водио борбе без губитака. Сада
је пуковник.
Павле Блажарић, пешадиски капе-

тан, родом из околине Рашке, четовао
на терену, замењује Панту Радосавље-
вића, проширује организацију у већем
обиму на десној страни Вардара, по-
ставља велики број сеоских војвода, а
затим се враћа и постаје шеф Горског
штаба на левој страни Вардара. Био је
строг, правичан и вољен од четника.
100
Сада живи као пуковник пензионер и

Призрену.
Мицко Крстић, војвода, најстарији

четник и војвода од 1884. године, муч-
ки убијен августа 1910 године.
Јован Пешић, четовођа, наредник.

После погибије чете Анђелка Алекси-
ћа организује се друга чета и поставља
за војводу Пешића, наредника редом
из Врање. Чета му је била од веома
вредних и спремних четника, махом
жандарма - вични полицијској служби.
Благодарећи умешности војводе Пе-
шића чета је остала дуже времена на
терену са успехом. Он и његова чета
помагани су од тадашњих учитеља из
Довезенца - Јована Стојковића - доц-
није војвода Довезенски. Поред овога,
помагали су га и сви учитељи и свеш-
теници као: стари учитељ Лазар Божо-
вић, свештеник Никола Јовићевић, оба
из Црне Горе, онда у селу Пелинци, а
101
сада у Куманову као окружни прота у

пензији.
Јован Цакић, учитељ, из Довезенца,

бивши четник инационални радник
погинуо на Солунском фронту.
Данило Цакић, стари учитељ, уби-

јен као национални радник од Бугара
1915. године. Учитељ из Четирца.
Теофан Караџић, живи данас у Ку-

манову и многи други.
Чете Алексе Коминића-Херцегов-

ца. Иницијативом Бацете, Марка Це-
мовића, садашњег подсекретара у пен-
зији и команданта жандармерије по-
чившег Илије Радивојећива, спрем-
љена је чета од четрдесет четника - са-
стављена од људи из свију крајева да-
нашње Југославије, међу којима је би-
ло доста жандарма и ноћних чувара из
Београда са којом сам четом и ја оти-
шао у четнике, под командом Алексе
102
Коменовића, дотле жандармеријског

наредника из Београда.
Чета је како у Врањи, тако и преко
границе дочекана прво од четничког
одбора и војводе Бацете, и испраћене
преко границе, а тамо дочекана од Јо-
вана Довезенског и војводе Јована Пе-
шића. Чета није имала великог успеха,
јер није добро вођена, што се показало
у борби са бугарским четницима у се-
лу Бељаковцу, али и у овој борби од-
ликовали су се Јован Алексић, студент
филозофије из Куманова, Јован Цакић
учитељ, Петар Ратковић из Пећи и
Павле Ђуровић из Самокова Топлич-
ког. После ове борбе, сами четници
смене Коменића и за војводу изаберу
Јована Довезенског, који је као позна-
валац терена доцније врло добро чету
водио избегавајући сукобе са Турцима.
Ова се чета нагло појачавала од Срба
четника из Илинденског устанка, којој
су се придружиле и три војводе са чет-
ницима: Коста Ковачевић-Трговишки,
Ванђел Скопљанче и Милан Штип-
103
љанче. У јесен 1904. године долазе у

чету и два официра, потпоручник Гли-
горије Јовановић из Власотинаца и по-
ручник Душан Хаџи Јовановић-При-
зренац, а затим и капетан у оставци
Андра Богдановић.
После овога, а у присуству ових офи-
цира, изабран сам и ја за војводу и
упућен са једном четом у Скопску Цр-
ну Гору, где сам затекао са четом вели-
ког јунака Спасу Призренца, који је
доцније у сукобу од својих другова
убијен.
Сретен Рајкобић, шеф горског шта-

ба, капетан. Први успева да пређе
1905. године на десну страну Вардара
где у Поречу постаје шеф горског шта-
ба и то на терену где је раније чето-
вао наш војвода Глигор Соколовић, а
убрзо затим одметнуо се од Турака
учитељ из Богомила Јован Стојковић,
доцније војвода Јован Бабунски.
104
Рајковић је са успехом извршио ре-

организацију у томе крају, а сада живи
као пензионисани пуковник у Скопљу.
Панта Радосављевић, артиљериски

капетан, заменио је Рајковића и остао
дуже времена на терену по Бабуни. Са-
да живи као пензионисани пуковник у
Београду.
Величко Доморовски и Риста Мак-

симовић - „Гиљанче”, четовође, оба
родом из Гиљанског краја, показали су
се веома храбро као четници код вој-
воде Вука од којих је Величко жив и
данас у своме селу Доморовцу, а Ги-
љанче умро је од рана по ослобођењу
1925. године у Врањи.
Поп Ђока Јовановић, родом из Дол-

ца, између Пећи и Призрена, ступа у
четнике као свештеник, али после ду-
жег четовања умире пред балкански
рат 1912. године.
105
Прота Вукајло Божовић, кнез Кола-

шина, као угледна личност из Косов-
ског Колашина долази у сукоб са Исом
Бољетинцем због свога националног
рада, напушта своје место и досељава
у Куршумлију. Одатле са четом пре-
лази у своје родно место и четује, а
уочи балканског рата са својом четом
ступа у борбу са Турцима на Сребр-
ници и први улази у своје родно место
као победилац. Он је важио као велика
историјска фигура из најтежих дана
српскога живља у тим крајевима. Умро
је 1927. године у своме родном месту.
Слава му.
Добрица Јанковић, резервни капе-

тан II класе, поштански чиновник, по-
гинуо као командир чете при јуришу
на Сивој Стени 19. септембра 1916.
год.
Миливоје Николајевић, активни

пешадијски мајор, командир митра-
љеског оделења одреда војводе Вука.
106
Учествовао у свим борбама од 1912-

1919. године. Одликовао се нарочито
при јуришу на Сивој Стени 19. септем-
бра 1916. године, када је примио бата-
љон погинулог мајора Радоја Пантића.
Умро је 1926. године у Скопљу изму-
чен ратним напорима, мада је родом
Београђанин.
Фрања Малвић, активни пешадиј-

ски потпоручник, водник митраљеског
оделењн добровољачког одреда, по-
реклом Немац, рођен у Србији, храбро
се борио одгојен у српском духу од
својих родитеља. Умро 1928. године
изнурен ратним напорима.
Мирко Поповић, резервни капетан

пореклом Чех, јуначки погинуо на Ка-
мену као командир чете добровољач-
ког одреда 1916 године.
Војвода Ђорђе Скопљанче

Право му је име Глигорије Ристић,
рођен 1879. год. у Пећи. Основну
107
школу завршио у Пећи, а четири раз-

реда гимназије у Скопљу. Покојни
Агатоновић, као ондашњи професор
Скопске гимназије, посаветовао га је
да иде у Србију и ступи у Српску вој-
ску, што је Ђорђе, односно Глигорије,
и учинио, али он 1904. године напушта
војску и ступа у четнике, а већ с про-
лећа 1905. године буде проглашен за
војводу.
Бујан по природи, сукобљава се чес-
то са Турцима и наноси им огромне гу-
битке, али због честих сукоба и његове
се чете проређују. Његово се име брзо
прочуло међу Турцима и народом оно-
га краја, па су га због честих битака
Турци више мрзели од свију четнич-
ких војвода.
Био је храбар и одлучан, и као такав
постао веома популаран. Умро је по-
четком 1911. године и са највећим по-
частима сахрањен у Нишу, где му је и
Народна одбрана подигла достојан
споменик.
108
Чика Недељко Ковачевић

Родом из села Клиновца у близини
манастира Светог Прохора Пчињског.
Био је велики родољуб и патриота -
тутор овог манастира и све је дао, па и
живот, за четнике и српске нацио- нал-
не идеје. На дан прославе тридесето-
годишњице почетка четничке акције,
Главни Одбор Четничког Удружења из
захвалности подиже му спомен-плочу
и освештава је на Ђурђевдан 6. маја
ове године са овим натписом: „Четнич-
ким добротворима: Недељку Коваче-
вићу тутору манастира Св. Прохора
Пчињског, Игуману Владимиру, Јова-
ну Поповићу свештенику, Јеромонаху
Арсенију и изгинулим четницима од
1903. до 1912. године. - Главни Одбор
Четника, на Ђурђевдан 1933. године”.
Чика Недељко, као велики патриота,
молио је Бога, да му душу не узме док
не види Српску војску и не чује српске
топове код свог манастира, и доживео
је ту славу 6. октобра 1913. године;
109
Чика Недељко Ковачевић
110
када је чувши први топ из близине ма-

настира, наредио момцима, да звоне
манастирска звона, а он уђе у цркву са
калуђерима да се моли Богу, за победу
Српског оружја, запали свећу, и у том
тренутку чује и други топ, и од узбу-
ђења и радости падне у цркви мртав.
Слава му.
Драгољуб Џилић - Стриц

Шумадинац, активни пешадијски по-
тпоручник, предратни четник, водник
и командир чете у одреду војводе Ву-
ка. Доброћудан и омиљен код четника,
Еполете није марио и љутио се на по-
којног Танкосића што га је предложио,
те је унапређен за официра. Прави
представник Шумадије, скрхан ранама
и ратним напорима умро је у Бизерти
1918 године. У родном месту - Мед-
веђи, браћа и народ подигли су му спо-
меник.
111
Петроније Ђорђевић
Познат међу четницима под именом
„Тараскуба”, рођен Шумадинац, а по
родитељима Прилепчанин. Предратни
четник и командир чете у одреду вој-
воде Вука, а сада потпуковник у пен-
зији. Био је храбар и строг до крајних
граница. Волео је да бој бије и ван на-
ређења претпостављених.
Миран и скроман, кога не познаје не
би слутио да у њему струји четничка
крв и да је могао бити немилостив
према ратним противицима.
Драгутин Јовановић - Луне

Познат по својим подвизима, прела-
зом преко Солунског фронта. Бавио се
извесно време око Крушевца и Врњач-
ке Бање и по извршеном задатку про-
бија се поново на Солунски фронт.
Био је неустрашив. После рата биран
за народног посланика, а завршио тра-
гично 1932. године.
112
Димитрије Зечевић - Зека

Заслужан предратни четник, водник
и командир чете у одреду војводе Ву-
ка. Прави стари војник и добричина.
Живи у Београду као капетан у пен-
зији.
Војвода Таса Донић - Смедеревац

Када је Београд 1915. године био у
критичном положају, Донић се јавља
као инвалид својевољно и формира
јаку чету од 150 четника. Буде наиме-
нован за војводу и упућен на ади Тос-
паша, где је давао непријатељу отпор
и задржао положај до наредбе за по-
влачење.
Живи у Београду и сарађује на на-
ционалном пољу рада.
Душан Илић - Шумадинац

Из последње предратне класе Војне
академије активни поручник, одлико-
вао се је као водник и командир чете у
113
одреду војводе Вука и као такав рањен

у заштитници код манастира Дечана.
И остао без левог ока. Сада је адвокат
у Београду и главни секретар четнич-
ког удружења.
Бојко Кајевић
Учитељ у пензији, мој сарадник из
1904-5. године за време четовања по
Скопској ЦрнојГори, има великих за-
слуга за четнички покрет.
Крста Спасић
Учитељ из Булачана, у тешким да-
нима мога четовања 1904. године сво-
јим личним заузимањем спасао је и
мене и моју чету очигледне пропасти.
Сади живи као пензионер у свом род-
ном месту.
Милутин Петковић
Предратни четник, пун самостално-
сти, још као младић напустио гимна-
зију због четника у 15. години старос-
114
ти. Сматран је од предпостављених

старешина, почев од војводе Вука, као
неустрашив. Сада је активни коњички
капетан и код другова ужива велики
углед и уважење.
Илија Кларић
Национални радник за време турске
империје, играо је видну улогу у чет-
ничком покрету.
Живи сада у Скопљу, председник је
четничког пододбора.
Велимир Прелић
Као национални радник из времена
турске владавине сарађивао је у чет-
ничком покрету, па и чету водио. По-
гинуо од бугарских бандита после
ослобођења у Скопљу.
Василије Васић
Као младић напушта школу, ступа у
чету Танкосића и четује од 1907. го-
дине па до свршетка рата. Живи у Но-
115
вом Саду, као жандармеријски потпу-

ковник увек савестан и енергичан.
Светолик Костић-Толе
Сада коњички потпуковник, ратни
инвилид, Соко-бањчанин, командовао
је батаљоному одреду војводе Вука. У
четнички одред дошао из Краљеве
гарде у почетку светског рата и тешко
рањен на Сивој Стени као командант
батаљона.
Димитрије Премовић
Као студент филозофије ступио је у
чету војводе Ђорђа Скопљанца 1905.
године и извесно време четовао, био
храбар, и служио свима за пример сво-
јим озбиљним схватањем четовања. За
време окупације понова ступа у уста-
ничке чете и помаже писцу ове чет-
ничке историје, како у акцији против
непријатеља, тако и на уједињењу Цр-
не Горе са Србијом, а данас живи у
116
Београду, као директор гимназије у

пензији.
Милан Ковинић
Родом Шумадинац, предратни чет-
ник, и као такав, и због своје храбро-
сти, спреме и честитости важио је из-
међу првих четника, одликовао се
свуда и на сваком месту, па истичући
се јунаштвом и погинуо је на Дрини.
Сахрањен је у манастиру Чекошени
код гробова браће Недића. Главни од-
бор четничког удружења подиже му
споменик у Чокешини, који ће се от-
крити и осветити о Малој Госпојини
ове годиие.
Поред Ковинића погинуо је храбро и
потпоручник Божидар Милосављевић,
Топличанин, па и сахрањен у Чоке-
шини.
Милан Ђокић
Предратни четник, родом из Проку-
пља, погинуо у борбама на Дрини у
117
одреду војводе Вука. Увек био храбар

и одважан. Слава му.
Емило Милутиновић
Био је дугогодишњи четник, а доц-
није и војвода. Четовао са успехом, а
сада повучено живи у Јужној Србији
не заборављајући радитн на просвећи-
вању у националном погледу своје
околине.
Љуба Јанковић
Водник у одреду војводе Вука, изгу-
био руку на Солунском Фронту, одли-
ковао се свуда у борбама, а сада живи
као инвалид у Битољу.
Милорад Пећанац
Предратни четник, братанац војводе
Пећанца, био и четовођа, храбар, ра-
њаван, и услед изнурености и рана
умро 1928. године и сахрањен у Ско-
пљу.
118
Давид Димитријевић
Учитељ из Гиљана, био члан извр-
шног четничког одбора и национални
радник. Умро и сахрањен у Скопљу.
Јован Михаиловић
Био дуго година члан извршног одбо-
ра, повучен, озбиљан, имућан и данас
указује помоћи невољнима, а живи у
Београду као начелник Министарства
спољних послова. Човек од поверења
и цењен.
Коста Поповић, прота

Велики национални радник, стрељан
1915. године од Бугара у Гиљане где је
и живео. Слава му и хвала.
119
ИЗВРШНИ ОДБОР
- основан у Врање 1903. године -
I. Извршни четнички одбор у Врање,

образован је 1903. године од угледних
представникаи просветних радника,
После неуспелог Илинданског устан-
ка у Македонији, а када су се др Шуш-
каловић и остали прваци и представ-
ници из Скопља обратили г. г. Жики
Рафајловићу и осталима, те су зајед-
нички издејствовали одобрење српске
владе да се устаници и четници, како
родом из Македоније, тако и из Бугар-
ске, гоњени од турске војске могу пре-
бацити на српску територију и наста-
нити у Врање и околину - саме ове
околности и потребе помагања и из-
државања устаника и четника, руко-
водиле су угледне представнике на-
ционалне, и просветне раднике из
Врање, да тамо оснују четнички из-
вршни одбор.
120
У овај први ужи одбор ушли су: Жи-

ка Рафајловић, пешадијски капетан у
оставци, Миле Цупара, учитељ, Ми-
лан Граовац, ондашњи монополни
надзорник, Тома П. Ђурђевић, ондаш-
њи председник окружног суда (кога су
Бугари убили 1915 год., у Сурдулици),
Сима Златичанин, професор, а за бла-
гајника био је изабран Панта Јовано-
вић, кафеџија.
Овај одбор био је доцније проширен
и попуњен, те су ушли, поред напред
именованих, још и за благајнике Мита
Христић, начелник срески у пензији и
Ђорђе Антић - „Џика“ председник ба-
нке и бивши народни посланик (кога
су убили Бугари 1915. код граничне
карауле Девестана близу Врање) и чла-
нови Веља Карић, апотекар, др Панта
Костић, за четничког лекара, и Петар
Јовановић, књижар, а помагали су чет-
ничку акцију ондашњи поручник Ста-
ја Стајић, сада ђенерал, прелазећи и
границу, капетан командир погранич-
не чете Јанаћко Аранђеловић - упу-
121
ћујући и своје граничаре у четнике,

међу којима првог писца овог исто-
ријата, као ондашњег командира стра-
же на Деветину.
Између првих официра, који су онда
прелазили границу, били су ппоручник
Глигорије Јовановић, сада ђенерал у
пензији и Душан X. Јовановић, актив-
ни потпоручник, доцније пуковник.
Нарочиту пажњу скренуо је одмах на
себе својим неуморним радом Миха-
ило А. Стевановић - Цупара, учитељ,
рођен 19. Х, односно 1. ХI 1871. го-
дине у Врање, где је свршио основну
школу и гимназију, а учитељску школу
у Београду 1891. године. Он се је из-
међу првих, 1903. године, залагао за
пријем устаника и четника из Македо-
није у Србију.
Кроз целу историју, борбе и патње
четника провлаче се као нити - имена
пок. чика Недељка Ковачевића, тутора
манастира Св. Прохора - Пчињског, и
Мила Цупаре, учитеља из Врање. А
колико је Миле Цупара омиљен код
122
старих четника, најбољи је доказ, што

га четници сваке године почаствују из-
бором за председника годишњих скуп-
штина о Ђурђевом дану.
Због оваквог патриотског и нацио-
налног рада Врањанаца, Бугарска је из
освете, нарочито 1915. године, тешко
казнила Врање и околину, о чему нај-
маркантније сведочи мученичка ко-
стурница у Сурдулици, у којој почива
око 6.000 костурова наших најбољих и
највиђенијих првака - просветних рад-
ника и грађана, која је названа - друга
„Ћеле Кула”.
Српском народу турци су у Нишу од
глава највиђенијих српских представ-
ника у знак застрашивања XVIII века
озидали Ћеле Кулу, а Бугари такође из
истих разлогп у XX веку озидали и са
истим циљем створили су нам другу,
много већу „Ћеле Кулу“ у Сурдулици,
Ове наше две светише, имале су на-
против супротно дејство. И уместо
уливања страха и примања туђинског
јарма, ови споменици сазидани од ко-
123
стију наших народних синова, бораца

и мученика, запајали су и ободравали
нова покољења и нараштаје, на борбу
и освету до истребљења, све до осло-
бођења и проширења наше данашње
простране Југославије.
Ови споменици неоспорно ће и убу-
дуће деловати на нове нараштаје и
упозоравати их, да са поносом подно-
сећи највеће жртве очувају тековину
својих предака крвљу и костима ство-
рену - данашњу слободну и недељиву
Југославију.
124
СПИСАК
Пододбора, који полажу венце на
гробове изгинулих војвода и четника
од 1903-1912. године о прослави три-
десетогодишњице четничког покрета
6. и 7. маја 1933. године у Јужној Ср-
бији.
На Гуглину, пододбор четничког уд-
ружења из Загреба, Мостара и Врање;
на Паклишту, пододбор четничког уд-
ружења из Грачаца; на Петраљици, по-
додбор четничког удружења из Руме;
на Црном Камену, пододбор четничког
удружења из Осјека; на Малешу, подо-
дбор четничког удружења из Суботице
и Ст. Моравице; око Велеса, пододбор
четничког удружења из Сомбора; на
Пасјану, капет. Николићу и друговима
п. од. с. у. из Старе Паланке; на Небре-
гођу, војводи Глигору Соколовићу и
друговима пододбор четничког удру-
жења из Шида; на Четирцима, подод-
125
бор четничког удружења из Вуковара:

на Челопеку, пододбор четничког уд-
ружења из Загреба; на Шталковици,
војводи Петру Кецеровићу и другови-
ма пододбор четничког удружења и
Српске Моравице; на Страцину, а на
гробу Петка Илића чет. п. одбор из
Врање; на гробу Л. Краиновића у Ско-
пљу, чет. п. одбор из Скопља; на Шу-
пљој Стени, четнички пододбор из
Шибеника; на Козјаку, пододбор чет-
ничког удружења из Књажевца; на
гробу Мицка Крстића, из Пореча ч. п.
одбор из Битоља; на споменику Чело-
печком, чет. п. одбор из Вировитице;
на Бељаковцу, војводи чика Павлу и
Бацети са друговима, пододбор чет-
ничког удружења из Старе Кањиже; на
Великој Очи, а на гробовима Лазара
Кујунџића, Жике Миловановића и Са-
ватије Милошевића чет. п. одбор из
Призрена; на четничком гробљу у Ку-
манову, чет. п. одбор из Љубљане; у
Гиљане, а на гробовима војводе Ду-
шана-Рада Радивојевића и другова, из-
126
гинулим са још 52 четника 1907. го-

дине на Пасјанима, четнички подод-
бор из Гиљана; на Шуматовој Трници,
Омиљу Глишићу и друговима, четнич-
ки пододбор удружења из Беле Цркве.
127
ПРЕПОРУЧУЈЕМО
Препоручујемо најбоље књиге из срп-

ске историје и копије оригиналних
српских ордена, као и ордена које су
знаменити Срби добијали од руских
царева.
Посетите сајтове:
www.ordeni.rs
www.institutni.com
www.naukaireligija.com
www.plemekuci.com

Cetnicka Akcija

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Cetnicka Akcija

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

ЧЕТНИЧКА

Прво издање штампано о прослави

Да би се одужио својим иалим дру-

ше данашње проширене отаџбине и

Војвода Коста Пећанац

Пок. др Шушкаловић рођен је у Са-

Министарство иностраних дела учини

нисијем и отпочео рад, а доцније нас-

- др Шушкаловића као код лекара, у

стране меродавних одбијен, тако да се

види се и из имена познатих српских

Др Шушкаловић, са осталим из тај-

Због овога покоља генерални конзул

не судбине, јер је 9. маја 1904. године

бринем, јер су то наши људи, који су

Благодарећи само др Шушкаловићу,

моћу сви су возом пребачени у Ср- би-

Као поборник југословенства сарађи-

У тешким данима за српски живаљ у

граду, те су основали патриотско -

Голуб С. Јањић, рентијер

По повратку из Јужне Србије, Голуб

одлазили на терен - верујући у помоћ

дугују своме добротвору пок. Голубу

риотским и националним радом за

Са знањем и потпором званичног Бе-

како се у то време није располагало са

чету дочекали и створили јој путовође

Поред војводе Анђелка овде су поги-

Погибија ове чете приписивала се у

Под командом четничког војводе

У овој борби, поред поменутих офи-

раштаји поштују ове пале жртве за

На Велики Петак 16. априла 1905. го-

Галичника. Међу четницима налазило

које су већ биле опкољене јаким одре-

Мој друг из детињства Јован Ђорђе-

постали командири стража - на сусед-

Јужној Србији, који ми га приведе и

ми се“, нашта га ја више и не запитах

како је предвидео да ће баш тога дана

Китка се налази на подножју Козјака

пали живи Турцима у руке, донели су

провуче водом до једне куће и избегне

После битке на Петраљици, војвода

таве борбу са турском војском борећи

ко да су 31. августа ујутру, оставши

Када су се Лазар Кујунџић, Саватије

Када је дим и пламен продро на

Лазара. Мајха Лазарева иронично се

вао дуже времена, али је за време сво-

Године 1905. под притиском прет-

војводе Ђорђа Скопљанца, у селу Ран-

Брана са својим четницима храбро је

чви, а у рату противу аустро угарске

нанесе им губитака, али није стигао на

стић, из Житорађе - топличке, Стојко

У почетку 1906. године, под тешким

ник - четовођа Риста Ј. Поповић - Бе-

Косаничанин, Илија Наумовић из Бо-

У циљу остварења задатка - пребаци-

Овим четама придодат је био и ђак

Према томе утврђеном плану и рас-