Универзитет у Новом Саду

Филозофски факултет

Одсек за српску књижевност

ИСПИТНИ РАД
ЛИК ЋОРКАНА У ДЕЛИМА ЋОРКАН И ШВАБИЦА, НА
ДРИНИ ЋУПРИЈА И МИЛА И ПРЕЛАЦ

Предмет:

ПОЕТИКА ИВЕ АНДРИЋА

Ментор: Студент:

др Горана Раичевић Ивана Јањић

160020/2016

јул 2020.

Нови Сад
Апстракт:

У раду ћу се бавити анализом маргинализованог појединца који потиче са дна друштвене

лествице, Салка Ћоркана, који се јавља у роману Иве Андрића "На Дрини ћуприја" и дбе
његове приповетке "Ћоркан и Швабица" и "Мила и Прелац". Циљ рада је да се
првенствено имаголошким методом осветли овај лик како бисмо увидели какав је његов
положај у односу на друге ликове у делима и на који начин га они сами виде. Приказане су
две стране његове личности испољене путем различитих мотива слободе, игре, светлости,
љубави. Тема која би се даље могла развити јесте поређење Ћоркана са маргинализованим
јунацима других дела.

Кључне речи:

подсмех, неостварена љубав, идентитет, игра, светлост, лепота, слобода

[2]
 „Не могу господа да живе без смеха, морају неког да задиркују и
с неким џумбус да терају, то је одувек било тако, и то је и сада.
Али ако је све то и шала, није шала његов сан о дивној жени и недостижној љубави
о којој је увек маштао и машта и данас,
нису шала ове песме у којима је љубав исто тако стварна и нестварна,
и жена исто тако блиска и недостижна као у његовој машти.1

- о Салку Ћоркану у На Дрини ћуприја, Иве Андрића

1
Андрић, 2015, стр. 215.

[3]
 L'etranger tel qu'on le voit

(Странац каквим га видимо)

Време у ком је живео и стварао Иво Андрић захтевало је (а захтев је био постављен
још пре Првог светског рата) да се дефинише појам национално-историјске судбине, њене
трагике и психологију те трагике. Једно од његових најзначајнијих дела свакако би био
роман На Дрини ћуприја у ком се писац бавио управо овим феноменом. У жељи да направи
везу између онога што је некада био и онога што је сада, Мехмед-паша Соколовић је
наредио да се на Дрини сагради мост. Сам по себи, мост је био само грађевина од песка,
блата и прашине који повезује две обале. Али мост је за Вишеграђане био много више од
тога. Он је представио ново време које долази и дух традиције који се са тим не мири, као
и спону између две стране - западне и источне; између два народа - српског и турског (а
касније и српског и аустријског). На њему су се дуго борили човек са традицијом, војска са
идеологијом, вера са страхом, добро са злим. На њему су се испредале легенде које су
заувек остале уткане међу блоковима од којих је био сачињен, а у њему су сачувани сви
они наранџасти заласци сунца и мирис расечених лубеница расутих по путу.

Ова прича о мосту саграђеном на Дрини и историји која је у њега уткана, претежно
је слика два или три народа, српског, турског и аустријског. У овом роману, пак, пажња је
посвећена још једној националности која се, без обзира на то како се времена мењала,
традиционалне вредности полако губиле или тврдоглаво остале укорењене, никада није
вредновала равноправно са другима. Говорећи о њој, никада није било речи о херојима,
зликовцима, коцкарима, интелектуалцима, или, једноставно говорећи, никада није
постојало исправно и погрешно, или добро и зло. О њој се, најчешће, није ни говорило, већ
се на њу са подсмехом гледало и истицало само када се јављала потреба за уздизањем
сопственог бића. Тој нацији припадао је Салко Ћоркан.

Ћорканов лик се у Андрићевом стваралаштву први пут јавља 1921. године у причи
под називом Ћоркан и Швабица где је уједно био и главни лик, да би се појавио поново, 15
година касније (1936), овај пут као споредни јунак, у причи о Мили и Прелцу. Трећи и
последњи пут Ћоркан ће се појавити у делу које је раније у раду већ поменуто, На Дрини

[4]
ћуприја, где ће му бити посвећено читаво поглавље (15. по реду), да би се накратко појавио
и у неколико других прича овог романа. Тако он „неприметно и успут улази у радњу
читавог романа, али до самог краја остаје важан, како само лик споредних и малих људи
уме понети читаву суштину дела.‟2 Уколико би читалац желео да стекне представу о томе
како је Ћорканов живот изгледао и увидео скривене механизме који покрећу овог јунака,
потребно је кренути од приче у којој се говори о његовој љубави према Швабици, затим
прочитати роман, да би о његовом несрећном крају живота сазнало у причи Мила и
Прелац.

Имануел Кант је рекао да се све што постоји на свету дели на „ствар по себи‟ и
„ствар за мене‟. Баш као што је и мост представљао две различите ствари, једну за
историју и архитектуру, а сасвим другу за појединце којима је користио у свакодневном
животу, тако се и личности Салка Ћоркана мора приступити из два угла. И сам јунак то
каже у причи Ћоркан и Швабица, да постоје два Ћоркана - један је онај ког само он познаје
и разуме, али истовремено разуме и љубав, што тврди уз речи: „Ништа се немојте смијати!
Нисам ни писмен, ни богат, али знам ја и видим све‟3, а други је онај ког цела касаба
познаје и користи, исмева и наводи на сањање неостварљивих снова, то је онај Ћоркан
„што копа канале и гробове и сахрањује све што угине у вароши, што сваки дан игра и
тамбура насред чаршије за весеље и забаву дућанџија‟4

За касабу, Ћоркан је син Циганке и непознатог војника, па је самим тим невољен и

нежељен и подесан за исмевање и угњетавање, за насиље које свакодневно, као на
клацкалици, варира између психичког и физичког. Ћоркан је копиле, Циганин и као такав,
он представља најнижи слој друштва. Без константе коју би могао користити као ослонац у
свом животу, Ћоркана је хранила „цела касаба, припадао је свима и није био ничији, [...]
Настран и доброћудан, весељак и пијаница, он је служио касаблијама за шалу и подсмех,
исто толико колико и за посао‟5. Јер је Ћоркан Циганин. Јер нема никога ко би му могао
стати у заштиту, или пружити прилику за бољи живот. Јер је Ћоркан луда касабе и то не
само једног нараштаја већ и сваког следећег, док год буде живео. Јер су такви људи увек
2
Грубишић: https://www.kcns.org.rs/agora/na-drini-cuprija-likovi-koji-ne-prolaze/
3
Андрић, 2018, стр. 31.
4
Андрић, 2018, стр. 30-31.
5
Андрић, 2015, стр. 215.

[5]
потребни касаби, јер су они „вечита и непризнавана потреба касаблијског света чији је
духовни живот стегнут и извитоперен. [...] Таквих људи и жена, певача, шалџија,
особењака и лакрдијаша има увек у касаби. Кад једно од њих дотраје и умре, замени га
другим, јер поред познатих и чувених развијају се и дорастају нови, који су прикраћивали
време и увесељавали живот новим нараштајима.‟6 Потреба касаблијских људи за њим
јавља се ни из чега другог него просте чињенице да је он „духовна потреба и храна људи
око њега, који грубо се шегачећи на његов рачун, беже од сопствене чамотиње и досаде.‟7

Други део Кантове филозофије тврди да су људи, па и ствари, нешто сасвим

другачије када су „ствар по себи‟. Салко Ћоркан је сањар, човек који сања о љубави, о
томе да је вољен од стране прелепе жене за којом сви жуде али је нико истински не може
имати. Он сања о томе да једног дана има породицу и дом, да буде признато дете, да живи
у изобиљу које му је ускраћено од самог почетка бивствовања на земљи. Он сања о свету у
ком није другачији, јер овде, где се он налази, бити другачији значи - бити обележен. За
разлику од људи којима је окружен, он разуме бол и није га страх да се са њим суочи, он
разуме љубав - чисту и танану, ону која је стварна, за разлику од оне који осећају други
становници касабе, прикривајући испод ње осећај пожуде. Он у причи Ћоркан и Швабица
неколико пута понавља: „Ама, срце је у мене!‟8 сасвим једноставно истичући колико се од
других разликује, установљавајући како „сва чаршија заједно нема срца колико‟9 он има.
Тако Мирјана Грдинић истиче како је Андрић читаоцима открио и другу страну Ћорканове
личности, да он пред нама „отапа његову маску и читалац сагледава све његове тежње,
жеље и снове који иду високо изнад онога што му нуди скучена касаблијска
свакодневница‟10

Та два Ћоркана вечито су сукобљена, у свим причама које су о њему испричане, па

иако крај скоро све три приче о њему наговештавају тај краткотрајни осећај узвишености,
победе над свим што је у његовом животу тако немерљиво погрешно, чини се да (велику)
већину времена победу односи онај Ћоркан каквог касаба познаје и признаје, а то „друго
6
Андрић, 2018, стр. 211-212.
7
Грубишић - https://www.kcns.org.rs/agora/na-drini-cuprija-likovi-koji-ne-prolaze/
8
Андрић, 2018, стр. 32.
9
Андрић, 2018, стр. 32.
10
Грдинић, 2013, стр. 325-326.

[6]
Ћорканово ЈА недоступно је полупијаним, испразним и доконим газдама који празнину
личног живота стишавају неумесним и грубим шалама намењеним овом несрећном
бескућнику‟.11 Управо та разлика, између онога што он јесте и онога што би волео да буде,
јесте „његов бол због којега он сад поднимљен и замишљен сједи и који узалуд покушава
да каже, јер је већи од свега што човјек може и помислити а камоли рећи.‟12

Да би се овом феномену лакше приступило и да би се лакше разумео, потребно је га

посматрати у оквиру имагологије, науке која је настала као грана компаративне
књижевности, а која се бави представом Другог (најчешће национално или религијски
Другог), који је нама супротан. Њен задатак је да, посматрајући историју неке појаве,
пронађе први тренутак када се о Другом говорило на један одређени начин, а што је
условило укорењену представу о некоме која се, без обзира на објективне чињенице које
би такав став могле променити, задржава и преноси са једне генерације на другу. Из тог
разлога јасно је зашто је Ћоркан један од ретких јунака, а заправо једини (ком је заиста
посвећена пажња) који је приказан као носилац ове националности која постаје његов
идентитет, који, иако само неколико пута овлаш поменут, постаје начин његовог живљења
и начин на који је он прихваћен у околини у којој је одрастао и преминуо.

Његова издвојеност овде није приказана само његовом националношћу, већ и

његовим изгледом - Ћоркан је јунак који је обучен у туђу одећу, стару и похабану, која,
како време одмиче, постаје све већа и шира, скривајући колико јунак под њом мршави:

„На глави, са које је давно нестало косе, прилепљен ћулах, који се не скида, сив, мастан,
добио облик лобање. Уши су повезане шареном марамом, јер из њих тече гној и сукрвица.
[...] Остали део лица нестаје у запуштеној проседој бради и брковима без облика. Уста су
безоблична, невидљива, а зуба нема. Своје некад за причу јаке зубе погубио је још прошле
зиме; попадали су сви одједном, као прошће за поплаве. Одмах испод главе почиње још
увек моћни труп, али невидљив и умотан у неке крпе под војничким копораном на ком се
више не разазнаје ни чин ни род оружја, а тај копоран иде у чакшире са огромним туром.
Тај тур, који је давно додерао неки ага виши од њега, бије сад Ћоркана по петама, и за тај
тур, и иначе раздерен, закидају га и чопкају и млада штенад и разљућени гусани који су
овог пролећа нарочито гневни и насртљиви, и више на немоћне и поцепане него на снажне

11
Грдинић, 2013, стр. 326.
12
Андрић, 2018, стр. 32.

[7]
 и одевене људе. Чакшире се, на крају, губе у великим чизмама. Те чизме је Ћоркан нашао
на официрском сметлишту и носи их као букагије.‟13

Наведни физички изглед дат је у причи Мила и Прелац која говори о самом крају
његовог живота, али не одступа умногоме од онога што га је карактерисало у ранијем
периоду живота. Поред физичког изгледа, важно је и његово име, тачније надимак који му
је дат због тога што је оћоравио на једно око, премда аутор наводи како је „капак на
здравом оку набуо и тежак. Али у то једно око стане још увек цело сунце‟.14

"Акшам гелди, сунце зајде; / На твом лицу више не сја.

Да ми се је огријати / На сунашцу крај тебе!
[...] / На твом лицу више не сја."

Ћоркан је сањар који никада није пронашао праву љубав која ће му бити узвраћена,
али он не престаје да верује у њу. Сам, у неколико наврата, током прича које је Андрић о
њему испричао, истиче како на свету још увек постоји лепих и добрих ствари које вреди
открити и које чекају човека уколико је он спреман да их сачека и да су оне сасвим
довољан разлог за живљење. Читав живот маштајући о тренуцима мира у којима неће бити
битно његово порекло или прљави послови које обавља, он сања о томе какав би волео да
буде, и у својим последњим тренуцима пред смрт „Ћоркан осећа како, најзад, постаје оно
што је одувек маштао и жудео да буде: велики и усамљен човек, љубавник и јунак, витак,
прав, тврд, као бели непролазни нишан над гробом.‟15

Традиција филозофије од Платона до Аристотела предност даје мишљењу над

делањем; јер сви филозофи стављају мисао о животу и његовим појединостима испред
акције и самог живљења. За разлику од других јунака Андрићевог романа На Дрини

13
Андрић, 2018, стр. 255.
14
Андрић, 2018, стр. 255.
15
Андрић, 2018, стр. 256.

[8]
ћуприја, чини се да Ћоркан чини управо оно што би велики филозофи од њега очекивали.
Он ради, истина, али никада да би унапредио себе или свом животу дао смисао, већ ради
да би преживео, да би био подсмех онима који су на друштвеној лествици изнад њега,
маштајући о далеким пределима, вољеним женама и коначном миру, без покушаја да
преокрене своју судбину и учини живот вредним живљења. Он ћути, маштари, скрива
своја осећања испод старе, поцепане и прљаве одеће и испуњава туђа очекивања,
затрпавајући бол и неразумевање алкохолом и безуспешним покушајима доказивања.

Волео је Салко Ћоркан два пута у свом животу, а као што се генерацијама причало
и преносило шта је све овај јунак радио како би преживео и прехранио се, причало се и о
тим љубавима. Од њих је начињен мит, онај који ће надживети и самог Ћоркана и оне који
су га препричавали, мит о вечито заљубљеном несрећнику који се провлачи кроз сва
наведена дела заједно са стиховима песме (наведене у наслову поглавља) која се први пут
јавља у причи о Швабици (када један од јунака тражи певање песме за Ћорканов бол),
затим је целу видимо у роману, да би само две речи које су остале упамћене, безуби
Ћоркан упорно понављао као лајф мотив свега проживљеног: акшам гелди; „те две речи
што још певуши, то није богзна шта. Две речи, од толиких милијарди изговорених и
неизговорених људских речи, изречене са најмањим напором даха и без икаквог покрета
усана. То није ништа‟16. Ћоркан ће умрети са тим речима на уснама, а једна од варијанти
ове ашиклије које је Андрић могао узети за свој роман могла је бити (говори Јелена
Марићевић у својој студији Тајна заборављене ашиклије „Акшам гелди“):

Акшам гелди, сунце зађе,

На твом лицу оста сјај.
Акшам гелди, твоје лице,
Од сунашца љепше сја.
Да ми се је огријати
На љепоти лица твог.

Моја драга на шилтету,

Ужива к'о падишах.
А ја нигдје ништа немам,
Ја сам пуки сиромах.
Акшам гелди, дан се губи,
16
Андрић, 2018, стр. 256.

[9]
 Моје срце заман губи.
Акшам гелди, мрак се спрема,
А за мене санка нема.17

Ова песма значајна је у причи о Мили и Прелцу, о неоствареној љубави између

девојке их угледне куће, и Милета који је шинтер, без леве шаке и усамљен; али се уједно
може посматрати и као песма о чежњи Ћоркановој према вољеним женама, па тако Ћоркан
заправо постаје „сублиматор петраркизма, леутанства, али скопчаног са словенском
меланхолијом, источњачким севдахом и севдалинком‟.18 Оваква љубав готово се увек
јавља као тајна, а овде се јавља у Ћоркановој наклоности према Швабици, а неколико
година касније и Паши.

Није тешко пратити основ сваке Ћорканове љубави - увек је то лепа жена, она о
чијој се лепоти говори и сањари, она која изазива задивљене погледе мушкараца а
оговарања и страх од могуће несреће коју она може произвести код њихових жена. У
својој студији под називом Женски ликови и сан о жени у роману "На Дрини ћуприја"
Лидија Неранџић наводи како би обе јунакиње у које је Ћоркан био заљубљен, а заједно са
њима и Фата Авдагина (која је такође значајна за тумачење личности овог јунака) „могле
носити заједничку одредницу недосањан сан‟19, то су жене које „прерастају своју
реалистичност и постају симбол - израстао из сна.‟20

Прво је то била Швабица, играчица у циркусу која је ходала по жици, грациозна,

краткој жутој сукњи и црним чарапама, она која је изазивала пожуду код мушкараца, који
су, пијући сваке вечери, узвикивали њено име и пијани се пред јутро враћали кући. Други
пут то је била Паша, која није поседовала вулгарну лепоту попут Швабице, већ пристојно
васпитана девојка коју су сви знали, она која није била егзотична, али је поседовала лепоту
која се није могла мерити и са чим другим. И о њој су мушкарци сањарили, али много
тише и приземније, користећи њену лепоту као још један повод за малтретирање Ћоркана.

17
Марићевић, 2016, стр. 172.
18
Марићевић, 2016, стр. 173.
19
Неранџић, 2013, стр. 451.
20
Неранџић, 2013, стр. 451.

[10]
 Ни са једном од ових жена Салко Ћоркан ништа није заиста покушао, сањарио је о
њима у пијаним ноћима, у мислима градио срећну будућност, а онда се бранио када су га
други нападали и од неколико случајности које су га повезивале са овим девојкама,
стварао је он нестварну, али нераскидиву везу са њима. Само постојање оваквих девојака
које су се издвајале из свакодневне тескобе која је обележила Ћорканов живот нудило му
је наду у то да постоји нешто што би његовом животу могло дати смисао, било је довољно
да се он бори против оговарања и подсмеха:

„Не могу господа да живе без смеха, морају неког да задиркују и с неким џумбус да
терају, то је одувек било тако, и то је и сада. Али ако је све то и шала, није шала његов сан
о дивној жени и недостижној љубави о којој је увек маштао и машта и данас, нису шала
ове песме у којима је љубав исто тако стварна и нестварна, и жена исто тако блиска и
недостижна као у његовој машти.21

Љубав према Швабици морала се родити већ првог дана када ју је угледао, када је
измишљено, верујући да ће се у такву причу поверовати, разговарао са њом „пемским
језиком као официр какав‟. Оно што је она била у супротности је са свим оним што њега
карактерише. Она долази из далека што јој самим тим даје ауру егзотичног, а занимање
којим је изабрала да се бави - да читавог живота игра пред непознатим људима и оживљава
дивљење и зачуђеност - све је оно што је Ћоркану страно. Он читав живот проводи у
касаби у којој се родио, одбачен од рођеног оца и мајке, приморан да се кроз живот бори
својим рукама и умом који се морао оградити од прљавих и непожељних послова које је
обављао. У причи која говори о њима, види се да је Ћоркан тај који „је служио сваком и за
сваки посао, и готово да и није старио; таквог су га памтили сви‟22. Није постојало ништа
непознато или величанствено у његовој појави, он је служио подсмеху, док је Швабица
„порасла [је] у касаби до кобне и тајанствене величине‟.23 Једног јутра Ћоркан се буди
уморан, осећа се тешким јер је претходне вечери јео само кисели купус, а није много пио,
па је сада тежак за тројицу, за десеторицу, што у њему буди мисао о њој која је лака „као
перо и ногом трепери и само што не зуји као златна буба, љети у усијани ваздух над

21
Андрић, 2015, стр. 215.
22
Андрић, 2018, стр. 30.
23
Андрић, 2018, стр. 29.

[11]
лучевим кровом.‟24 Све што му се дешава у животу подсетник је на то колика је она
супротност у односу на њега, али колико је и он сам супротан ономе што жели да буде.

Због љубави коју осећа према њој он се осећа боље и лакше, сањари о њој, али
управо то доводи до тога да он запоставља своје послове, брзо заборавља наређено, па је
јасно да га таква љубав у потпуности обузима и као што читавог живота служи другим
људима, сада тако служи њој. Посматра је сузних очију, а ноћу, када легне, сања о њој, а
када га једне вечери један од газда пита шта би он радио са Швабицом када би му је неко
дао, он каже како је не би ни дотакао већ би је само задивљено гледао како одржава
равнотежу и шета по жици. Његова љубав није била пожудна, била је чиста, а састојала се
готово само од дивљења. Био је Ћоркан заљубљен у њену слободу, у то што је она шетала
толико високо да је све гледала са висине где су се сви проблеми морали чинити ситнијим.
У заносу он говори „Погинућу, ње не дам. Цар да је, не смије дирнути у њу‟25, али након
што те вечери заједно са другим становницима касабе начини проблем, а жандарми га
пребију, он пориче своју љубав, „преклињао га је плачљиво, ситно, цигански: да га не бије,
јер није крив; гдје би он смио говорити против педстојника; и шта се њега, Циганина
фукаре, тиче Швабица‟26

Иако је његова љубав према њој морала бити истерана из њега тешким батинама
које су га спречиле да у будућим данима ишта осећа или и о чему размишља, остала је та
љубав непрежаљена. Поново је оживљена када је након неколико година он открио рум
који је пакован у бочице од два децилитра, а који је на својој налепници садржао слику
мулаткиње са Јамајке, сочних усана и сјајних очију, са сламнатим шеширом на глави, па
му је ова етикета „доносила [...] мирисе јужних, далеких мора, шум палми и непознатог
дрвећа над чијим крошњама су летеле птице јарких боја и кроз чије лишће је ћарлијао благ
ветар. Тада му се јављао сан о жени, блиској и истовремено далекој, и о љубави која негде
мора да постоји и у коју он не престаје да верује‟27

24
Андрић, 2018, стр. 31.
25
Андрић, 2018, стр. 32.
26
Андрић, 2018, стр. 35.
27
http://www.artnit.net/pero/item/1360-salko-%C4%87orkan.html

[12]
 Љубав према Паши била је једнако неостварива, али га то није спречавало да машта
о будућности коју би заједно могли имати. Суштински, Ћорканов живот је био празан,
дани су му се састојали од тешког рада и зарађеног новца који би трошио на алкохол како
би, када ноћ падне, служио као забава и разлог за подсмех онима који су, наносећи њему
бол, заборављали на ствари које нису ваљале у њиховим животима. Тако су они сасвим
случајној ситуацији када је струк калопера пао пред његове ноге дали виши смисао,
убедили су га да је тај цвет доказ Пашине заинтересованости за њега, да је он тај који је
изабраник њеног срца, а да тај цвет заправо говори „Ја венем за тобом ко овај откинути
лист, а ти нит ме просиш за себе нит ме пушташ за другога‟28. Ту њиховим измишљањима
није крај, већ га они убеђују да је он син чувеног официра из вароши Бруса у Анадолији
који је преминуо али му је оставио богатство које су зли рођаци преузели, али када би се
он појавио и рекао ко је, читав би му се живот могао окренути. Трезан, Ћоркан је свестан
тога да на такве речи не сме насести, али „чим је пијан, понаша се као да верује. [...]
Истина је да он већ после друге флашице рума осети мирисни ветар отуд од далеке,
недостижне Брусе, и види, лепо види, њене зелене баште и беле грађевине‟ 29

Његова прва љубав, Швабица, отишла је из вароши и никада се није вратила, а

друга - Паша, од свега 19 година, удала се за човека од 55 година како би му родила сина и
тако омогућила продужење лозе. Свесно му наносећи бол, други ликови из дела говоре му
како би Паша више одговарала њему јер јој је по годинама ближи, јер би је он истински
волео, а он поражено одговара да број година не прави никакву разлику јер он такав њој
никада не би могао бити пар. То га, пак, не спречава да у својим сањарењима о богатству
он сања њу поред себе; док би Швабицу (која му ни по чему није била блиска) гледао са
дивљењем, Паша је девојка коју може замислити као мајку своје деце која би знала да му
помогне да располаже својим богатством. Судбина коју му други нуде далека је и
немогућа, и Ћоркану је свакако криво, али и драго што се осећа овако узвишено иако је
сиромашан и овде и тамо, иако су га преварили и овде и тамо, јер постоји могућност, мада
далека, да би његов живот могао бити срећан, и тако видимо да се као његова неостварена

28
Андрић, 2015, стр. 215.
29
Андрић, 2015, стр. 220.

[13]
чежња јавља инкарнација жене, она „поприма облик бајковитости у препреци на путу
остварења среће у његовој нестварној слици збиље унутар тривијалног простора касабе‟30

Аферим, Ћоркане, пиле од сокола!31

Неколико је пута у делу истакнуто да Ћоркан воли да певуши и да притом игра, па

чини то у касаби, силазећи са брда, на мосту па и његовој огради оне зимске фебруарске
ноћи када ју је прекрила поледица. То играње морало би се повезати са ходом на жици који
је његова вољена Швабица изводила, уздижући се високо, чинећи нешто што са собом
носи неизбежан осећај опасности, али што учини да се Ћоркан осети живље него икада до
тада.

Већ је у причи о Швабици Андрић истакао како је Ћоркан „стално [...] на опасним
висинама, на рубу, и све се више пење. И с тих висина гледа на свој живот и на касабу. У
њему расте љубав, а њему се чини да то расту његове снаге‟32 За потпуно схватање његове
личности веома је важно оно што висина за њега представља и са собом доноси. Када се,
након неостварене љубави и тешких батина, он нађе на брду са ког посматра касабу,
Ћоркан постаје неко други „човек кога се не тичу обичне земне ствари, па ни љубав није
више занос, већ само сећање на нешто што га је намучило‟33

Ћоркан читавог живота сања да је нешто друго до онога што заиста јесте. Он сања о
богатству, о далеким земљама и вољеној жени, али оно што жели сваког дана и са чим
живи јесте жеља да се одупре друштву које га понижава и које му се подсмева, али он,
немајући никога уз кога би се могао борити, никада не скупља снагу за то. Неколико је
пута поменуто да Ћоркан воли да прича, убеђује, забавља, да му већина дана пролази у
причању и правдању, али у роману су, на крају поглавља које говори о Фати Авдагиној и
њеном утопљеном телу, написане речи: „Чак ни Ћоркан ништа није говорио. Пушио је без
30
Брленић-Вујић, 2013, стр. 169.
31
Андрић, 2015, стр. 224.
32
Андрић, 2018, стр. 30.
33
Грдинић, 2013, стр. 327.

[14]
престанка и једним сјајним оком гледао за димом који је снажним дахом одбијао што даље
од себе. Само би се њих двојица, Ћоркан и рибар, с времена на време погледали, подигли
би своје чокање ћутке, обојица у исти мах као да се невидљиво куцају, и надушак
испили‟34

У роману један од јунака му говори да се убије, на шта он одговара да је већ

помишљао на то, да је већ стотину пута одлазио до ограде моста, али да га је нешто
спречавало да то и учини, али тврди да није био страх у питању. Оно о чему је он сањао
небројено пута, Фата Авдагина је учинила. Она је била све оно што он није - лепа, млада,
пожељна, богата, са могућношћу да бира (макар у почетку), са родитељима који су водили
рачуна о њеној добробити, отресита, независна - све оно што је он сам желео да буде.
Свако његово „не‟ нестало би и пре него што би дошло до усне дупље, али Фатино „не‟
одзвањало је касабом много гласније од прича о њеној лепоти. Тело о којем су многи
мушкарци сањали, јер сваки нараштај има једну девојку која се својом лепотом издваја и
рађа чежњу и пожуду у мушким срцима, река је нанела на обалу, откривено до сваке
појединости. Покривајући њено тело којим се Дрина поиграла, Ћоркан заправо одаје
поштовање њој, која се усудила да каже то просто, једносложно „не‟. Ћоркан је своје
поштовање исказао ћутећи, не дозвољавајући икоме да се оговарањем подсмева, јер је то
подсмевање било намењено њему и тако „бранећи трагично окончану лепоту ћутањем
приповедач први пут у роману издиже Ћоркана изнад касабе и њених становника
супротстављајући његовом ћутању њихову нездраву и ружну љубопитљивост‟.35

Ћоркан игра и пева и једино тад он даје одушка боли и неснађености у свету, па
тако писац „мотиву светлости придружује мотив песме [...]; као и светлост и песма је
унутрашња, снажна и јака и поседује моћ да утиша гласове пијаних у механи, који би да
помуте његово надахнуто сневање.‟36 Понесен узвицима са стране, али и алкохолом који је
те ноћи попио у великим количинама, Ћоркан одлучује да се попне на залеђену ограду
моста и прошета њоме, чиме је заправо „желео да потврди себи и другима да је и он човек.
Њоме се светио за све промашаје у животу, за патњу коју носи од рођења као уклет, а сви

34
Андрић, 2015, стр. 120.
35
Грдинић, 2013, стр. 328.
36
Грдинић, 2013, стр. 328.

[15]
они који су га пратили, дотле храбри и у свему супериорнији од њега, одједном су
занемели, постали плашљиви, мали, али и задивљени‟37.

Све дотадашње приче о Ћоркану настајале су као потреба за подсмехом, потреба да

се сопствени живот учини смисленијим него што је заиста био, али прича о овом подвигу
ће бити причана на другачији начин, као доказ „да само они који пређу такав пут могу да
рачунају на причу о себи, само такви улазе у легенде и постају мит свакодневнице
надилазећи своје време‟38 Оваква храброст, или лудост, ма са ког је аспекта посматрали,
уздигла је Ћоркана на оне висине на којима је некада Швабица ходала. Уздигавши се
високо изнад свих - и физички и психички - чини се да је Ћоркан по први, а можда и
једини пут у животу истински слободан. Овај догађај неће довести до тога да му се људи
диве, он ће свеједно умрети сам и напуштен, а његово укочено тело лежаће неколико сати
пре него што случајни пролазник увиди да је овај човек преминуо. Али, Ћоркан, такав
какав је био, остао је упамћен и имао је своје место у свету. Као пијаница, дворска (или
касаблијска) луда, као убица паса, чистач канала, возач чамца, погребник, он је имао
идентитет који му ни непознато порекло није могло одузети.

37
Грдинић, 2013, стр. 329.
38
Грдинић, 2013, стр. 329.

[16]
 "Остала у очима слика добро познатог Ћоркана,
који преображен и лак, поигравајући смело и радосно, као мађијом ношен,
хода онуда куда је забрањено и куд нико не иде."39

Прича о Ћоркану коју је написао Андрић градила се готово на исти начин као и
приче о њему коју су преносили становници касабе - прво тужно и несрећно, помало са
подсмехом, да покаже какав је живот човека који се налази на дну друштвене лествице,
који тежи стварима које за њега представљају луксуз, иако су за друге људе нешто што се
подразумева и део њихове свакодневнице. Он сања о добром послу, вољеној жени и
породичном дому, о миру и слободи, о животу без подсмеха у ком је цењен једнако као и
сви други чланови заједнице у живи.

Ово је, такође, прича о националном идентитету, о неспремности људи да направе

изузетке и да гледају ван спољашности која не сме бити једино мерило нечије личности.
Ово је прича о уздизању духа над телом, душе над малициозношћу, злобом; ово је прича о
дивљењу слободи и истинској потреби за њом. Ово је прича о причању, о огрешењу о
једног човека иако смо научени да је то у реду, јер су то чинили сви пре нас, а чиниће и
они који ће доћи после нас. Ово је прича о љубави као спасу, о дивљењу самој идеји
љубави и спасу који она може понудити и човековој непрестаној борби, колико са
другима, толико и са самим собом.

ЛИТЕРАТУРА:

39
Андрић, 2015. стр- 224.

[17]
Примарна литература

Андрић, Иво, На Дрини ћуприја, Београд, Евро-Ђунти, 2015

Андрић, Иво, Приче; IV издање, Београд, Лагуна, 2018.

Секундарна литература

Брлежић-Вујић, Бранка, Фрагмент о Ћоркану - лирска кантилена у повијесном

роману, у зборник радова: „Андрићева ћуприја‟, Београдска књига, Београд, 2013, стр.
167-177.

Грдинић, Мирјана, Генеза Ћоркановог лика, у зборник радова: „Андрићева

ћуприја‟, Београдска књига, Београд, 2013, стр. 325-335.

Грубишић, Дајана, На Дрини ћуприја – ликови који не пролазе :

https://www.kcns.org.rs/agora/na-drini-cuprija-likovi-koji-ne-prolaze/

Ђорђевић, Милош, Нова књига о Андрићу, Вршац, 2016 -

https://www-gewi.uni-graz.at/gralis/projektarium/Andric/Andere_Autoren/Djordjevic/
Djordjevic_Andric_2016.pdf

Ђурић, Вања, Наш Нобеловац и његов Ћоркан, часопис Bookvar, бр. 3:

https://www.bookvar.rs/nas-nobelovac-i-njegov-corkan/

Марићевић, Јелена, Тајна заборављене ашиклије „Акшам гелди“ у „Српски језик,

књижевност, уметност“ – зборник радова са XI међународног научног скупа одржаног на
Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу, 2016. године, стр. 169-176.

Милошевић, Катарина, Карневалска слика света у романима „На Дрини ћуприја“ и

„Травничка хроника“ - file:///C:/Users/Goran/Downloads/456-Article%20Text-910-1-10-
20191024.pdf

Неранџић, Лидија, Женски ликови и сан о жени у роману "На Дрини ћуприја", у зборник
радова: „Андрићева ћуприја‟, Београдска књига, Београд, 2013, стр. 451-457.

Салко Ћоркан, или о еуфорији - http://orfelin.blogspot.com/2013/05/salko-corkan-ili-o-

euforiji.html

[18]