Димитрије Тирол (Чаково 1793 – Темишвар 1857) био је српски писац, преводилац, граматичар,

географ, сликар и културни радник. у Банатском алманаху из 1827. године, чији је он био аутор и
покретач.

Алманах (од арапског поднебља ал-манах, „календар“) је врста периодике, дуга збирка
књижевноуметничких и/или научно-популарних дела, обједињена по различитим критеријумима
– тематским, жанровским, идејно-уметничким. , и други.

Алманах ће садржати: Календар, наш и Римски, временску прогнозу, списак вашара, родослов - не
само царева и краљева већ и свих господара Европских, статистичке податке, историјски опис
Баната, поучне приповетке, досетке. подржавао је Вука Караџића и држао се народног језика.
Димитрије Тирол „не прекида са традицијом и пише старим правописом, али стоји на Вуковој
страни и заузима према њему наклоњен став” (Јосифовић 1952: 59).10

три приповетке, на које су обратили пажну у кизи ЈЕЗИК СОВEРШЕНИ. Алманах је написан у
Темишвару. Штампано је из Матица Српска.

Приликом разматрања Алманаха са становишта језика треба узети у обзир: Матерњи говор Д.
Тирола, као и његовог земљака Доситеја Обрадовића, припада тамишком типу банатских говора
шумадијско-војвођанског дијалекта са извесним румунским утицајем. У трима приповеткама, о
којима је у овом раду реч, срећу се и икавизми, својствени шумадијско-војвођанском дијалекту, тј.
банатским говорима овога дијалекта.14

Осим икавизама познатих и данашњем књижевном језику, као нпр. у компаративу и суперлативу
придева: раније.

Неки научници кажу да је Тирол писао традиционалним језиком, али се мисли на то употребу
танког и дебелог јера у Алманаху. Уп. примере: младъ; речь; лепъ

Вокализам одликује екавски рефлекс јата, који потврђују следећи примери:лепъ; девояка;
лепомъ, девойко , девойка и др.

У једном броју примера јат се пише у складу са тадашњом правописном нормом: У њима морамо
рачунати са евентуалним рускословенским је-изговором имајући у виду оно што о сличним
случајевима мисли А. Младеновић, проучавајући језик Давидовићеве Историје: „У писаном језику
наших школованих људи прве половине XIX века треба мање очекивати погрешну употребу слова
јат, тј. да се њим може истовремено означавати и е и је.

Код Д. Тирола налазимо у 3. л. јд. имперфекта искључиво облик bq{e S 115, P 132 (x 2), забележен
и у Иђошу као варијанта од бијаше

Финалне вокалске групе -ао и -ео20 у проучаваним приповеткама остају неизмењене: vospitavao
M 108, morao M 109, P
Код глагола: видити; трпити; седила. Ово је, иначе, најизразитија особина језика војвођанских
писаца у XVIII.

У лок. мн. им. м. и с. рода: сель! , на врати

Замена прo са при јавља се у примеру: priuzrokovati.

5. Паралелно егзистирају облици колеба и колиба: kolebice (ген. јд.) P 133; u [...] kolibicy

Сугласници: Сугласник х се губи у низу примера, што је особина већине штокавских говора, али и
језика других војвођанских писаца. Губљење сугласника х у иницијалној позицији: очете,
очу,одили. Губљење сугласника х у медијалној позицији. Губљење сугласника х у финалној
позицији.: (ген. мн.) Сугласник ф се добро чува у страним речима и није забележен ниједан
пример његове супституције са в.

У средини речи група -мн- прелази у -вн-пр. ; тавно- тамно.

3.2.4. Иако је пронађен мали број потврда, могуће је, ипак, имајући у виду ситуацију код других
војвођанских писаца у предстандардној епоси,35 закључити да је синкретизам дат., инстр. и лок.
мн. најпре оствариван код именица ж. рода на -а преко наставка -ама, код којих је то једини
наставак у сва три множинска падежа. 3.2.5. Локатив и инструментал именица м. и с. р такође
показују синкретизам, остварен преко дијалекатског наставка -и. 36 Наставак -има заступљен је
само код именице око у лок. и не може бити показатељ колико је језик Алманаха близак стању у
данашњем српском стандарду. 3.2.6. Облици људма у дат. мн. и речма у лок. мн. сасвим су били
обични у књижевном језику писаца старијих епоха.37 3.2.7. Завршетак -ама код именица с. р.
у лок. мн. такође је уобичајен и одликује језик нешто млађих војвођанских писаца.38 3.3. Треће
лице множине презента у проучаваним приповеткама показује подударност са данашњом
нормом.

3.5. У језику Д. Тирола запажена је и употреба партиципа, који су одликовали тадашњи књижевни
језик.

6. Закључак 6.1. Ове кратке напомене о језику Д. Тирола у приповеткама објављеним у Банатском
алманаху 1827. године показују да су књижевни прилози писани у највећој мери народним
језиком прве половине XIX века, те је свакако аутор био превише строг када је Вуку Караџићу у
једном писму из 1836. године рекао: „језика српског јошт добро незнам”. 6.7. Банатски алманах је
био прва публикација која је изашла у Темишвару на српском језику, имајући за циљ да припреми
терен за продор Вукових идеја (Јосифовић 1952: 59). Очигледно да је Алманах утицао и на
оснивање Друштва љубитеља књижества српског 1828. године. Окупивши око триста угледних
претплатника, међу којима су били и Павле Кенгелац, Димитрије Фрушић, Јернеј Копитар, Вук
Караџић, као и Јован Стејић, Алманах је, како и спроведена анализа показује, несумњиво
допринео развитку српског књижевног језика на народној основи.

Мој закључак: мислим да слични текстови „Алманаха“ помажу самосвести људи. У њима

можемо пронаћи не само примере језика већ и историјске чињенице и сазнати више о

прошлости. Можда нису написане на високом језичком нивоу, али по мом мишљењу, ако

желите да допрете до више људи, требало би да пишете разумљивим језиком и временом

га треба надограђивати.