TREBA LI DA SAZNAŠ KAMO ODLAZIM IZMIŠLJAJUĆI

POTREBU ZA PROMENOM, TREBA LI DA SAZNAŠ SVE ŠTO

OSEĆAM, VRATI SE U LADICU…

........................................I premda Banovićku

mnjah dvaput ženiti (kao dotur Luiđi iz Malog

mista Bepinu), nikad se za mog boravka onamo

naše familije nisu srele (čudovišno kako joj

takvo što uopšte padne na pamet), kad i ja retko

doma navraćah, a posle mog odlaska nije bilo

potrebe – istina, kod njenih ponekad novce menjah.

.................................Dalje, napisano je da mi je

mama molila Banovićku da ide sa mnom u svet

jer ću sâm propasti. Mati mi ništa o odlasku nije

znala, stoga to nije moguće, a posle mog odlaska

nije bilo nikakve potrebe; ja se ne sećam da sam

ikada Banovićku doma vodio, niti bi mama,

koju znadoh veoma dobro, takvo što rekla, jer nije

imala nikakvog razloga, znajući me, recimo,

kao osnovca koji bi do mora autostopirao,

da ne spominjem bitnika ča je po svome bivao.

Sa druge strane, Banovićka javno iskaza žaljenje,

tobože u šali, što nije sa mnom ostala, jer bi joj

u tom slučaju tada pripalo sve moje (po mojoj

naprasnoj smrti, dabome). Šta je onda izvesnije?

Ako se mene pita, ovo zadnje daleko preteže,

jer ljubav dođe i prođe, ali interes ostaje.

A potvrda su joj i dva propala braka na kojima

nije napravila karijeru za razliku od moje

skoro dvogodišnje pratilje, jer otprilike toliko

bejasmo u vezi. Međutim, tokom devedesetih

(posle mene) nastavi kao pratilja utecajnog

veleposlanika u Hrvatskoj, što zacelo ne bi

mogla bez sigurnosne provere (barem domaće, mada

i sâm taj izraz "domaće" je pod masnim navodnicima),

drugim rečima, nije samo Kanibal bio jedini

žbir oko mene. Niti sam ja ikada pominjao

svoje veze u javnosti, pa ne bih ni sada da ne

moram, pošto me ne smeta toliko kad drugi prave

karijeru na meni, koliko ako se pritom služe

neistinama da bi sebi, prostor nalazeći, dali

na važnosti. Stoji da sam za neke stihove imao

nju na umu (zabavljalo me), kao, na primer, putuj

kroz život s velikom (ilirskom) glavom (jer to nije

bilo teško za prepoznati), ali ima i vrati se

u ladicu (a to je već teško prihvatiti). Što se

tiče sela Hrvaca, to nije bila nikakva moja

osveta spram nje, kao što ona izjavljuje, već mi je

doista trebalo neko domaće mesto od tri sloga

(umesto Leksington), tako da mi je to dobro došlo;

no oko toga nisam ikada vodio nikakve

razgovore sa bilo kime. Početkom dvadeset prvog

veka započinje njena solo karijera javnim

guranjem pod nos (prebrojavanjem) svojih hrvatskih krvnih

zrnaca, premda nema nijedno, da bi potom (kao

i Kanibal) bila sušta naprednost, držeći se stiha,

hvala bogu, krivi su oni drugi. Vidi se ko su im

gazde, jer riba smrdi od glave, odnosno kolona se

po zadnjem ravna, ali se na prvog ugleda (zadnjih

ima toliko da je nemoguće razabrati ko je

poslednji, a prvi su oni koji se diče da su

jednakiji od jednakih, sve dok im to omogućava

život na tuđi račun i nekažnjivu pljačku po želji).

Bit ću sasvim tačan što se tiče stihova, naizgled je

u četiri pesme ima: dve obrade il prilagodbe

tuđih pesama ča joj dadu ideju za njezina

teatarska pregnuća, i što preuzme, kada već i

uspeh na moj račun postigne, Jesi li sama večeras

i Usne vrele višnje (promenih zrele u vrele, a da

ne znam zašto), i dve moje, Život običnog tempa i

Tanka crna linija – i to je sve. Za tu prvu (Are

You Lonesome Tonigt) upotrebih jednu zgodu iz leta

osamdeset prve (jer da bih verovao u pesmu

i shodno, kao glumac, da bih se uneo u ulogu,

morah staviti nešto iskustveno i istinito),

kad dođoh u okolicu Trogira za jednog sinjeg

praskozorja, prilikom letnje turneje, i ne želeći

buditi ukućane, otknjavah tu na obali par

časova u nekom čamcu, dakle, uopšte nije to

što ona kaže – da mi nijesu dali prespavati.

Kaj god. Ostalo – da li te zebe oko stola i slično –

stoji, pogotovo za čudno igranje, jer to se vidi

iz njene biografije. A Usne vrele višnje ili

Lily Of The West su sticaj okolnosti, jer mislio sam

na takozvanu Hrvatsku, kao kurvu kamenjarku

(takva se, uostalom, i pokaza), da bih se opako

i gorko našalio (i lažju poslužio, koja se

zove i poetska licenca) zadnjim stihom – još volim

malu beštiju dragu srcu mom – sa istinitima

istinito, a sa lažnima lažno, jer drugačije

i ne bi moglo. I nije istina da je imala

avionsku kartu da ide sa mnom – to je laž – ja se

jednostavno pokupih i ostavih je u plaćenom

i iznajmljenom stanu (kao i Kanibala) da radi

tulume, barem još četiri meseca. Rekoh, vodih

računa o tima oko sebe (nakazi do nakaze).

A glede pesme Volim te kad pričaš, za koju veli

da ima tekst, ne sećam se kako je do toga došlo

niti zašto sam joj taj list papira dao. Moguće se

o dobroj volji radilo, uostalom, tada bejah

(na tragu uspeha) pun ljubavi za svet, a i inače

mi to vreme beše čista romantika, naime, od

izlaska iz vojske, pa do Sunčane strane ulice,

tih bi sedam leta moglo proći kao Grinvič Vilidž

(boemština sa postepenim natruhama uspeha),

dok posle toga već iđah ka Holivudu, što mi se

uopšte nije dopadalo, pa sam tim više i rađe

iz grada izbivao, dajući se na tromesečni

odlazak u Ameriku, onda krajem godine na

snimanje Fazana u Nemačku, sledeće godine

posetih Pariz i potom oko Srastanja par meseci

provedoh u četiri zemlje, međutim, i pre toga,

osamdeset prve, odoh do Engleske i Holandije,

tako da se nije radilo o trogodišnjoj vezi,

kako ona kaže, već o dvogodišnjoj uvrh glave.

Uzme li se u obzir da svi duplaju vreme koje

sa mnom provedu, Banovićka je skromna, nadoda tek

sedamdeset odsto više. Rekoh već da poticaji

ne ulaze u autorstvo, a ja imadoh toliko

melodija da sam za tekstove koristio sve što

mi je pod ruku došlo, uglavnom sa sardonskim smislom

za humor, pa je to nemoguće raspetljati, niti

na to obraćah pažnju, budući znadoh da to spada

u fantazmagoriju i da je sve potrošna roba,

barem koliko ništa na ovom svetu nije večno.

I kao u teatru apsurda, mislim da je još u

nekoliko pesama na mahove ima, hoću reći

(ona mi je zbog svoje nesvesti predstavljala zemlju),

tada bejah zaljubljen u samog sebe, i s pravom,

ustvrđujem, jer čemu sva ova lavina izdanja

koja se bavi mojim likom i delom, iako znam

da seciraju mene, a misle na sebe, toliko su,

dakle, neskromni i gladni svoje petominutne slave.

A sada ću preći na ono što javnost željno čeka:

Banovićkinu knjigu o sretnim osamdesetima.

Dotična je izlaženje svog uratka odgodila

sa maja ove godine na jesen, ali je preko

Fejsbuka bacila nestrpljivom javnom mnjenju gladnom

Džonija probnu kosku, potičući mu zazubice

(ponaša se kao najgora vašarska alapača),

ako ne i sline; i sve to, iako ona prva

niječe, po vlastitim rečima, moje središnje mesto

u tim zbivanjima, uprkos tome što joj knjiga na

meni počiva, ili, da rečemo, bez mene nema

smisla. To se zove oksimoron, zbilja, ali sumnjam

da ona išta o toj reči zna, ili, ako i zna,

ne može zbrojiti dva i dva, mada jedva čeka moj

odgovor da bolje knjigu proda, uostalom, sama

takvu naznaku dâ (da na takvu vrstu predstavljanja

računa). Pre nego što pređem na taj objavljeni deo,

moram opovrgnuti jednu od njezinih mnogobrojnih

tlapnji (što je lepša reč za laž) iz prsta isisanih,

da sam joj prilikom upoznavanja rekao: “Ti si

moja.” To je isto toliko istinito koliko

i da su Jure i Boban pevali: “Druže Tito mi

ti se kunemo.” Inače, tâ joj zamisao padne

na um čitajući tekst pesme Vrata podzemnih voda,

gde sam njoj pripisao (sa pravom) ono što sam ćutio

za društvo, mnogo fraza, mnogo snova u njezinoj glavi,

i ništa od želje da se za život bori (iz tê pesme

ona pokupi ideju, onako ustreptala i

uznesena, i zblenuta kao blenta blentava, da joj

rekoh, ti si moj–a), da bih potom, osamdeset treće,

sveo iskaz (a prosto se nametao) na želatinu

ča laprda među krajnostima kao retko govno.

Niti me je vreme opovrglo. Taj uradak joj se u

najavi zove Kronika sretnih trenutaka, i nema

razloga sumnjati da su takvi i bili (u celosti

na moj račun, i sa tê strane štima, međutim, da je

bila protagonistica važnih događaja tih zlatnih

godina u metropoli – kako mediji sebi i njoj

laskaju, budući sam metropolu Lujvil preveo

kao Zagreb, a Leksington kao Hrvace – je isto

toliko istina koliko i da je igrala hokej

u američkoj profi ligi), pošto su joj dva potonja

neuspešna braka taj dojam prosto zacementirala.

Evo tog isečka iz devetog poglavlja nazvanog

Putovanja, strast, nemir, zmije i paranoje, što je

nepismenu, ali tim znatiželjniju javnost, toliko

ushitilo da je tê zmije pripisala meni, jer

svi preslikani naslovi imahu: Zmije Džonija

Štulića. Drže kako je Tito opismenio Jugu,

što je delimično tačno, naime, pioniri maleni

znaju pisati – otprilike, kad si u dreku, okači

naočare za uši i piši knjigu, tako ispadaš

umni delatnik, to jest nisi lopov, već politički

zatvorenik, drugim rečima, isto kao što su i

lopovi u bivšoj Jugi, ako ih uhvate na delu,

za tu priliku nosili u novčaniku Titovu

sliku – ali ne znaju čitati. Evo toga dela

u kojem opisuje kako u proleće sa Štulićem

i menadžerom, nadimka Brada, putuje za Beograd.

“B. me vodi u Beograd, proljeće je 1982., vozimo se

u crvenom kadetu menadžera Brade. Osim za svoje

mezimice zmije koje nosi sa sobom kamogod ide

(što srećom saznajem tek poslije, cijelo vrijeme puta

spavaju pomno složene u crnoj aktovki smještenoj u

gepeku, ni pola metra od mene!), Brada brine i za naš

smještaj i to u Interkontiju, sve „u skladu s reputacijom“:

- Pa ne može bre ne‘ko tvog kalibra da spava u ćumezu!

Imate i bazen, možete da uživate k‘o kraljevski par: sve

samo stavite na sobu, Brada će to da reši, ovde mi svi jedu

iz ruke. Malo je daleko od centra, ali taksija ima ko pljeve i

za groš. S druge strane, imate s petog kata jedinstven pogled

na novobeogradski prospekt, malo dalje je i hotel Jugoslavija

da odvedeš curu na kafu na terasu s pogledom na Park prijateljstva.

Znam da ne voliš, ali samo da znaš, tu su u susedstvu i zgrade

Saveznog izvršnog veća i Centralnog komiteta Saveza komunista

Jugoslavije čije se aluminijske oplate baš lepo sjaje na suncu.

A i „Sava“ centar koji bi ti mogao glatko da napuniš deset dana

za redom. No, o tom – potom.

Zbori tako u lobbyju blistavog hotela, ispred monumentalne

tapiserije Jagode Buić, veliki kosmati, bradati tip, s ponosom

i „viditeštojasveznam“ stavom, kao da nas je u najmanju

ruku doveo u Luxor. Prvi sam put u Beogradu, a Brada,

balkanska inačica popularnog Kabira Bedija nakon što

svoje zmijice-mezimice smjesti na komodu prostranog

apartmana, nahrani ih i napoji, ode zaogrnut frotirskim

ogrtačem na masažu i na bazen, da se bućne nakon duge

vožnje i da se potom tako osvježen sretne na kafi sa

– Zdravkom Čolićem.

Naša pak prva stanica u prestonici je – Brega.”

To nije bilo proleće (jesen) osamdeset druge,

već peti septembar osamdeset prve. Tada se na

beogradskom Hipodromu održavala velika

priredba pod nazivom: Svi marš na ples! sa kojom je i

Brega nešto imao (uz sijaset drugih sastava),

ali glavna zvezda su bili Ajron Mejden. Sava je

tekla pored toga mesta, otud ga brkam sa Ušćem,

ili je sve to jedno te isto, đavo bi ga znao.

Tada sam radio sa Bradom, pa u trotjednom predahu

posle velike letnje turneje odlučismo poći

na taj festival, uglavnom zato što je Brada žarko

želeo organizirati veliki koncert Azre

na beogradskom Hipodromu (baciš praznu kutiju

šibica na kojoj piše Azra na Terazije, i

za petnaest minuta se zakrči sav promet), što ja

nisam hteo, no uspeo me nagovoriti barem

tamo poći i u svoju veličinu se uveriti,

jer nadao se da ću promeniti mišljenje, te sam

poveo Banovićku sa sobom upravo zato da

na svome ustrajem, otkako nikad nisam brkao

družbu i službu. Brada je bio iz Šibenika, i

ćakulali smo po dalmatinski (on ponešto nazalno,

poput Alke Vujice), ali nikad u životu nije

rekao bre! umesto toga je koristio baj d vej;

Banovićka ga je u svojoj nesvesti opisala

po obrascu iz devedeset prve, zaključno sa krajem

toga desetleća, kad je stala graditi karijeru

ne samo kao pratilja veleposlanika (što bez

sigurnosne provere koju je na meni stekla, kao

uhoda, nije mogla), nego kao i prva koja je

u hrvatskom teatru stala prebrojavati krvna

zrnca (i kasnije to isto ponovila sa Arsenom

Dedićem i Oliverom Dragojevićem), da bi se

koje leto potom ustanovilo da nema nijedno,

takozvano hrvatsko, naravno. Banović Strahinja je

dobar primer za to, a nije bio spletkaroš. Ne stoji

da je sa mnom provela tri godine – godinu i po –

i to kao pratilja, što je sa veleposlanikom

ponovila. Zbog tih zasluga je stipendiju u USA

i dobila, kao i potonje napredovanje u

kazalištu, da bi se sada prebacila na prijave

o porodičnom i rodnom nasilju, nekažnjivo pritom

sve oko sebe silujući, iz čega je razvidno

da je dahija, boga ti. Nek mi čitalac oprosti

ovo zastranjivanje, vođen, kao što sam, idejom

svetskog probitka, imajući na umu Aristotela

i njegovo veruju: da tiranija počiva na

dva stupa, ženama i robovima (dakako, on je

mislio na sicilijske tirane, ali današnji ih

nadmašiše koliko i spejs šatl troveslarke). Vraćam se

Banovićkinom eseju. Brada tom zgodom uopšte

nije nosio zmije sa sobom, niti je išta sa

njima imao tokom šest meseci rada sa mnom. Cela

tâ splačina potekne iz njegovog kazivanja meni

– kako mu direktor jedne zastupničke kuće nije

isplatio honorar, pa mu je on stavio zmiju

u krevet. To sam ja redom, kao smešnu stvar, ispričao

svima oko sebe, i Lajneru i Banovićki, pa je

ona od tê priče (kao da je to pozorišni komad)

izmislila scenarij za hit predstavu, dakako, opet

meni dodelivši glavnu ulogu (da privuče u

teatar publiku), iako je u ovom činu Brada

glavna zvezda. I konačno, Brada je mogao mesta

u Interkontiju osigurati, ali sam ja sve

to platio, pruživši Banovićki zvezdani život

(i ne samo tom zgodom, nego pre i posle, utoliko

da sam je tê iste godine poslao umesto sebe

u London, davši joj svoju avionsku kartu, što je

ona pobrkala sa kartom za Amsterdam, koju

nije imala, ako sam je i pozvao da dođe,

a zahvalan sam joj što nije, dakle, što se toga tiče,

nemam ništa protiv њe; Usne vrele višњe su pesma

o Hrvatskoj, a ne o njoj, koliko god se ustreptala

i uznesena našla u tom). Što je, onda, istinito

u toj njenoj crtici? A tako i u svemu ostalom.

Ja se ne sećam da sam je ikad vodio k svojima,

ako sam već kod njenih devize i menjao, a ona

o tome priča kao da ih je poznavala. Uzevši

u obzir da je kao žbir uspela, mogla se kasnije

raspitati, ali da je moja mama nju zvala da

ide sa mnom, jer ću inače propasti, to je van svake

pameti, mislim, još luđe od njenog igranja hokeja;

ili da je sa mojim ocem o slici razgovarala,

kojeg nikad nije videla, jer bi inače znala

da je to ulje iz Skopja i nema veze sa njegovom

vožnjom tenka, pošto nije bio vozač – Getruda, ti

ne viđe ni muda, a kamoli kitu drugu Titu.

Što sve neće uraditi da od sebe napravi ono

što nije, na tuđi račun, se razbire. Što jednakiji

od jednakih koriste, stoga je rodna ravnopravnost

(u onom što sada zovu region) u najboljem cvatu,

jer nikakve razlike između on, ona i ono

(pa uskoro moguće i nešto četvrto), sve dok gladne

oči krivokletstvom, pljačkom i zločinom namiruju.

Ali ono što najviše kod nje boli je kad kaže

“hvala,” jer ona ne zna u svom srcu značenje toga;

tako su je kao podatnog pionira malenog

odgojili da pere rukice (što izvrsno radi,

nadmašivši Pontija Pilata po svakoj stavci), i

da kaže hvala, učtivost pokazavši, a da joj niko

ne brani držati fige u džepu i svoje o tome

misliti, utoliko da joj najbolje stoje muške

pantalone sa džepovima u kojima drži ruke,

jerbo sada je ona novo muško, pa je i red da

izgleda kako mrsi muda, iako nema nijedno.

Tako naizgled, ali za se misli (koliko joj to

umne mogućnosti dozvoljavaju) i sprema svoje,

da se dočeka na noge, kad (i ako) izda i ove.

Ali kako je krenula, nadmašiće i Lajnera.

Nastavila je, naime, po Fejsbuku navoditi

crtice iz svoje kronike, dižući zazubice

nesvesnima njene stvarne prirode, izmišljajući

sve u šesnaest, na primer (a nisam mogao očima

verovati, i nekoliko puta sam pročitao

da se uverim i da nagonski dušom ne zgrešim, da se

to odnosi na vreme koje se mene tiče, i zbilja,

pominje me pod B.), da je Ljubiša Ristić svratio

jednom zgodom u Slovensku ulicu (gde stan iznajmih,

doduše, preko nje, ali ga zato unapred platih

za devet meseci, od čega iskoristih samo dva,

a većim delom ona nastavi za mog izbivanja

i po mom odlasku, mislim da je zakup tekao od

oktobra do juna, no dok sam ja u njemu bio, ona

nije često u njemu boravila, tako da je to “nas”

ono mišje, ala tutnjimo!) krajem osamdeset treće,

o čemu ja ništa ne znam. Ristića nisam video

od Amerike (znači petnaest meseci pre toga,

od osamdeset druge), kad posle mesec dana napustih

teatarsku družinu, (niti se sa njime družih, niti

išta sa njim imadoh, a on sa mnom još i manje). No

Banovićka me u tu laž upliće, pošto kaže da zna

da sam sa njime sarađivao, ali da tâ poseta

beše prva prilika da ga upozna. Nadalje, opet

koristeći govor iz devedeset prve, stavlja mu

u usta kako izjavljuje da je Srbin, a da je sad

u gostima kod Hrvata, čime jasno cilja na mene,

ali da se i radi o množini, opet se odnosi na

mene, inače bi pisalo kod Hrvatice, ako je

nju posetio dok sam ja odsutan bio, jer sam u to

vreme Srastanje u inostranstvu snimao, u svakom

slučaju, u dva navrata upotrebljava reč “nas,” čime

proziva mene. Evo, uostalom tih delova, gde me

jasno u laž upetljava: “U svom umjetničkom lutanju

po Jugoslaviji, sve više po Hrvatskoj i Zagrebu,

Ljubiša Ristić svraća i kod nas u Slovensku. Iako

B. s njim surađuje sve od turneje Oslobođenje

Skopja po Americi, meni je to prvi susret uživo

sa širom zemlje poznatom facom koju neki nazivaju

– terorist u kulturi. S vrata, odmah kreće bujica:

– Slovenska ulica u Zagrebu, u njoj eto mene

Srbina u goste kod Hrvata...jeste, bre...baš je

simbolično, kao naš PKGT! Ja bi u Zagrebu

rado da kupim stan, jel' ovaj na prodaju?

Lep je i velik... "U društvu je sa svojom partnericom,

prelijepom, talentiranom i energičnom Nadom

Kokotović... "U prvi čas, kad nam kroči preko praga

i nije mi nešto simpatičan..."

Inače, Ljubiša je tada bio Jugosloven i

nije se furao, barem ne otvoreno, na srpstvo.

Sva tâ njena mašta želi reći kako je otmeni

život sa mnom imala, izmišljajući monologe

koji to prate i navodeći vodu na svoj mlin:

lep i velik stan, mladost, sve plaćeno, ona u središtu

zbivanja, iako se ja nisam sa nikim družio,

niti je sa mnom, sem Brege, videla ili upoznala

ikoga (od poznatih, ali zato je preuzela

sve moje dotadašnje poznanike – ne stekavši nikog

svog – kao što bi i moju imovinu da je slučajno

oženih) ne samo zato što ih nije bilo, nego

i zato što su to za nju tada bila španska sela.

A što vredi za Ljubišu, vredi i za Kokotovićku:

od Amerike ih ne videh niti išta sa njima

imadoh, kako pre, tako i posle. Pa zašto ona

daje mašti na volju? Zato što je bila i ostala

nula, a domogla se imena, pa to mora nekako

opravdati u svojim i tuđim očima, pogotovo

jer se sada, kao politički nadomestak muškog,

mora nadmetati sa muškima, a sa čime će ako

ne sa lažima? I to u Hrvatskoj ča je sva sazdana

na laži (što ne znači da su drugi imalo bolji,

dapače, nemoguće je razlučiti ko je od koga

među Śvetahunijom ili Belim Hunima gori).

Ktome, žbirovima je to u opisu službe, nije li?

Rekoh da mi je Banovićka bila pratilja samo

godinu i po dana, a ne tri godine, kako kaže.

Sa njom započeh očijukanje negde usred maja

(zbilja ne znam zašto, uopšte mi nije bila potreba,

ako tako, onda se radilo o politici, da

pokažem da sam normalan, jer i onda me gledahu

kao vanzemaljca, mimo toga, tango potrebuje

dvoje, a žene biraju), mesec i po nakon snimanja

Sunčane strane, da bi već početkom jula krenula

turneja (poneki nastup bude i u junu, dapače,

par dana provedoh na putu do Nemačke kupujući

glazbala), no i inače bi se viđali, recimo,

dvaput sedmično, dakle, po tom obrascu računam mesec

dana (kad bih bio u Zagrebu). Za tog kruženja po

obali posetih je jednom kod Trogira; no sećam se

da je vodih i na jedan od nastupa u nekom od

sedam splitskih Kaštela, znači ukupno je do septembra

videh dvaput. Zatim računam dva tjedna (od kraja letnje

turneje do početka jesenje), tome pridodajmo

još dva meseca do kraja osamdeset prve, ukupno

tri i po meseca, nominalno, ali u stvarnosti

to delimo sa tri. Osamdeset drugu započeh sa

nastupima, sve do sredine februara, tako da

do mog odlaska sa teatrom u Ameriku (dvadeset

prvog jula) prođe pet meseci, što takođe ide

u rok foliranja. Onda, posle tâ tri američka

meseca, provedoh u Zagrebu još mesec dana, a

tada odoh na snimanje Fazana (zadnja dva tjedna

dotične godine budem u Zagrebu), rečju, ukupno

šest i po meseci. Tri i po, plus šest i po, daju deset.

Za osamdeset treću računam sedam meseci do

početka letnje turneje, i dva meseca posle nje,

jer novembar i decembar provedoh na putu snimajuć

Srastanje. Za tê turneje je takođe dvaput videh

(povedoh na dva nastupa). Zadnjeg dana februara

osamdeset četvrte odoh (ostaviv je ucveljenu,

ali u dobrom stanu i stanju sa plaćenom kirijom,

štaviše, nije dotle od svoga potrošila niti

centa, videvši sa mnom sveta), ali i tâ dva meseca

behu prošarana nastupima (povedoh je jednom

na snimanje TV spota, Klinček stoji pod oblokom).

Tako nominalno ispada dvadeset jedan mesec

ili godina i tri četvrt, što podeljeno sa tri

daje sedam meseci, nedovoljno za išta preče,

rekao bih, pošto su mi poslanje i karijera

bili, nepotrebno je reći, iznad svega, dakle,

nijesam se usrećio njome, kao, uostalom,

sa nikim i ničim u toj Belohuniji, dabome;

no ona se silno svojim pratilaštvom okoristila,

toliko da joj je to najznačajnija izvozna stavka,

ta ko bi za nju i znao, a kamoli je na TV

pozivao da nije tako, mimo ostalih medija

(naravno, kao žbir bi se i bez toga snašla, to jest

uhlebljenje našla, ali ipak i među uhodama

postoji razlika, zavisno od predmeta motrenja).

Stoga imamo njene zadnje nastupe pod naslovom:

Od Štulića sam naučila da treba ići golim

prsima na bajonetu radi ideje za koju

misliš da vrijedi. A zatim se nižu sve funkcije

koje je stekla, dok je nauk od mene golim prsima

(sisama i vaginom) upražnjavala: Tokom 2001. bila je

članica Vijeća za kazalište Ministarstva kulture RH

i Predsjednica Vladinog Povjerenstva za Dramu

Dubrovačkih ljetnih igara. Od februara 2001. do

novembra 2002. bila je direktorica Drame HNK

Zagreb. Godine 2007. bila je direktorica Ustanove

u kulturi Rachlin i Friends u Dubrovniku. Od 2012.

do 2013. godine bila je koordinatorica Savjeta za

kulturu predsjednika Skupštine grada Zagreba.

Od 2013. do 2015. godine bila je i predsjednica

Kulturnoga vijeća za Dramu Ministarstva kulture

RH. Nadaљe, članica je Hrvatskog društva dramskih

umjetnika, Hrvatskog društva pisaca, Hrvatskog

novinarskog društva, P.E.N centra Hrvatska,

Hrvatskog centra ITI, Centra za demokraciju i pravo

Miko Tripalo, te Centra za medije Ranko Munitić.

No sve je to ništavno u poredbi sa svim ostalim

(a toga je na pune dve stranice takozvanog A

četiri formata), od saradnje na izradi Židovskog

biografskog leksikona i Kazališnog leksikona

Leksikografskog zavoda u Zagrebu, pa do stotine

teatarskih predstava koje potpisuje (i koje

niko gledao nije), tako da bi se Tito i sav

Centralni komitet partije stubokom posramili

svojih beznačajnosti, dok bi se svi ostali ča su se

ikad na Balkanu književnošću i teatrom bavili

od muke zamonašili, to jest u grobu prevrtali.

Utoliko me njene tlapnje (bezobrazno opake)

podsete na Plutarhov opis Taide Atinjanke

u Aleksandrovom životopisu. Ovako ide.

Najčuvenija od tih bješe Taida, Atenjanka,

u to vrijeme ljubavnica Ptolomeja, koji je

kasnije Egiptom vladao. Dok se tamo pilo,

Taida održi govor kojim je namjeravala

djelomično Aleksandra dražesno pohvaliti,

a djelomično ga i zabaviti. Ono što reče

bijaše dostojno atenskog duha, ali teško u

skladu s njezinim vlastitim stanjem. Ona izjavi

kako su sve teškoće koje je pretrpjela lutajući

po Aziji izdašno naplaćene toga dana kad je

sebe na raskošnoj gozbi u divnoj perzijskoj palači

ugledala, ali da bi čak i slađe zadovoljstvo

bilo večerinku okončati izlaskom vanka i

paljenjem Kserksove palače, koji dade Atenu

u pepelu ostaviti. Ona osobno želi bakljom

građevinu užgati, tako da je Aleksandar može

cijelu viđeti, ne bi li vječnost znala kako se

žene koje Aleksandra slijeđahu užasnije

za helenske uvrede svećahu nego svi slavni

zapovjednici iz prijašnjih vremena, bilo na

kopnu ili moru… Dakako, nijesam Aleksandar,

niti bih je poslušao, ali priznajem kako me

Banovićkine fantazmagorije znaju nasmejati,

iako sam u isti mah svestan da ona veoma

dobro zna što radi, no da kikotom sakriva pravo

stanje stvari – ča je da ti podmuklo radi o glavi.

Prvo, bila je i ostala tabula rasa, kao i

svi štreberi, ktome neuka, sve dok im se kandilo

ne upali da se mogu nečim okoristiti, jer

tada su uslužniji i dobronamerniji, ali

i dalje misle svoje – zlu ne trebalo i u slučaju

potrebe. Otud nadobudna izjava da izuzetno

voli Azru, što je prosto za neverovati, pošto

u istom dahu obznani da joj je Šerbedžijina

izvedba Meni se dušo od tebe ne rastaje bolja

od moje (kako samo rđa rđu nađe, jerbo i

Rade je štreberčina, što ga za – zna se čiji kadar –

preporuča, ali za pevanje i glazbu baš i ne).

Drugo, došlo vreme da se život proba, ili, rečju,

da li te zebe oko stola, osobito nakon svih

neuspelih brakova, a ni budućnost ne izgleda

ružičasta, koliko god se ona lažno predstavljala

da je na mojoj strani, pošto već skoro četrdeset

godina nikakve doušničke koristi od њe ni,

bar što se tiče moje malenkosti. No i dalje rabi

reč “mi:” u Mostaru na nekoj tribini ispriča ili

pročita tri crtice iz svoje knjige, i, dakako,

jednu o meni, naime, kako sam – kad se u tri i

pet popodne po Titovoj smrti na ulici stajalo

– već osamdeset prve normalno hodati nastavio

u plavim čizmicama koje “smo,” veli ona, kupili

u Londonu. To je bilo osamdeset druge, mislim,

to hodanje, a tê čizmice kupih pred kraj godine

osamdeset prve u Londonu, kad i nju povedoh

sa sobom, sve joj plativši (al tutnjimo!). Otuda “mi.”

Bezdušna, bešćutna osoba, potpuno ista kao

i Anđelija, unuka starog Jug Bogdana i rod

devetorici Jugovića, a žena Strahinjić Bana.

Sad, bio Strahinja Đurađ Stracimirović Balšić il

ne, onako kako je opisan dobrano podseća

na mene, barem u onom deliću đe je sam–samcat,

dok pomoći niotkuda – slavni Jugovići maњi

od makovog zrna – ali kučka Anđelija uzme

stranu Vlah Alije (ča joj obeća brda i doline),

te udari na Strahiњu. On se nekako povrati

i zakolje Aliju zubima, a nju odvede u

tazbinu Jugovićima, gde joj sve oprosti, pa se

od takvog osoblja nakot stvori od kojega se do

dana današnjeg takozvani narod ne oporavi.

Premda, da ne grešim dušu, zaviri li se u bilo

šta povezano sa zbiljskim likovima naći će se

kako su tê bezdušne, bešćutne spodobe rađe

pravilo nego izuzetak još od stizanja na Balkan.

Utoliko nek prašta ko hoće – ja neću. No da se

vratimo na Banovića Strahinju. Ne mislim da se

radilo o Đurađu Balšiću, jer to protureči

koliko vremenu toliko i zdravom razumu – nema

podataka da se dotični zakaluđerio, što bi

nužno za praštanjem sledilo, dapače, međ Srbima

borba traje do poslednjeg daha, ako samo zato

što je mala bara, a puno krokodila. Ovako,

lično verujem da je Strahinja bio iz Banjske kraj

Kosova, i da ga stvarna povest ne pozna upravo

zato što se nije u nju gurao, ali pesma ga

zapamti kao nesebičnog, mada ima i starija

inačica koja veli da su Jugovići zatukli

Anđeliju po njenom izdajstvu. Kad bi se izdajstvo

kažnjavalo, malo ko bi na životu ostao i

Balkan bi načisto opusteo. Strahinja se javlja

u još dve narodne pesme, a u Carici Milici se

kaže da na Kosovu (ča nije pokraj Knina) pade.

A Banovićka, iako tavori na dnu protekcije

poput mumije ispunjene besmislom (puna sebe),

postade bard, te u Budvi na Trgu pesnika kaza

da su joj dva braka uz knjigu o teatru najdraža,

mada piše o sretnim osamdesetima (trebalo bi

srećnim, otkako postoji razlika između lucky i

happy, jer kod nje je korist iznad svega), do mog odlaska

(kad ne beše udana), dok se na Fejsbuku divi svojim

fotkama sa Trga, kao u Oj jabuko, zeleniko,

gde snajka sebi tepa, kako sam bela i rumena,

tanka i visoka, premda nič od toga nije istina.

No ponekad iz nje izlete zanimljiva iskustva.

Kaže da su današnja deca prepristojna; jer njoj je

na prvom satu iz režije rečeno (navodim) da

moraju biti razbojnici ako žele biti dobri

redatelji, te je ona pomislila da je rođena

režiserka, i da će joj odsad sve ići po loju,

a nije se prevarila, jer ništa lakše od toga,

premda (nastranu genetika i sklonost zločinima),

valja imati neke darovitosti, pa i sudbinske

predodređenosti, što je van njenih dosega, ako

samo zbog pridike s њenih državnih visina o

“poslušnim umetnicima, bez otpora” (država, ča je

sukladno Kajsaru ništa, puko ime bez tela i

oblika, i kao takova dušu daje za uske

krugove koji se kriju iza nje i koji se zovu

po naški klike), ona, koja je uvek golim sisama

i vaginom (i prokazivanjima, ako je to što

i doušništvo) na titule jurišala da bi svoj san

o lagodnom životu i visokoparnom društvenom

položaju tako protekcijom stečenom ostvarila,

i, dakako, svakoj vlasti niz dlaku išla, to jest

promene iz sigurne mumijske zavetrine sledila,

grozeći se na Fejsbuku, na primer, mlađeg Roberta

Kenedija samo zato što nije poslušan i što se

opire onima koji su imali nešto protiv

njegovog strica i oca, a kod kojih je uhljebljenje

našla. I budu li se burke političkom odlukom

uvele, ona će odmah jednu navući, oči veće

od mogućnosti i naprćena ustašca ne samo

skriti, već svoje blagostanje i probitak i samoj

Slavenki Drakulić pretpostaviti, koju je, inače,

za ličnog gurua proglasila tek kad je to postala

nesumnjiva politička preovlađujuća smernica,

što se zgodno poklopilo i sa dva propala braka.

Ako je ikad vredelo, “ne klepeći nanulama,”

onda bi to bilo primereno ovoj zgodi i sada.

A shodno tome se i publika novači koja joj

na promociju dolazi, a koja časkom ne kopa

po kontejnerima zarad ovakve prilike (isto

kao i kod Kanibala), jer u ono doba, kad se

kante za otpad nisu prevrtale, oni ne bi (njih

dvoje) mogli na promociju bilo kakve vrste ni

pomisliti (čak ni u ludilu), a kamoli dotičnu

održati; pa ni sada, jer zacelo neko drugi

tê statiste plaća (koliko njih dvoje toliko i

ostale iz Alan Forda koji sede po tim njihovim

predstavljanjima na kojima se prisećaju mene,

i, zauzvrat, jasno, nečuveno uzvisuju sebe).

Dakako, cena za postavljanje takvog plaćeničkog

novog kadra je izvrtanje istine; može i tako,

mornari, ali ne na moj račun, moliću lepo, jer

to ne bu dobro svršilo, a što je već osamdeset

treće rečeno, da bi se posle četrdeset leta

načisto obistinilo, dok u ovom slučaju to

znači da vas više ne bu bilo. I ne mislim da će

iko suzom kanuti, dapače, hranodavki će ča

takve snosi neželjeno breme sa plećiju spasti.

I jednom za svagda, ja nikad nisam nikakvu pesmu

njoj napisao, a kamoli posvetio, pesme sam

sebi i za svoje potrebe radio, a da nije

ona slučajno u kadar upala, zasigurno bi

koja druga, jerbo ima ih po pesmama, i muških

i ženskih, potonjih, doduše, nešto više zato što su

u ono vreme svi pevali o ženama (hvali more,

drž se obale), uglavnom zbog čemerne nejebice,

pa se trebalo sa takvima u koštac uhvatiti

i prizemnije dejstvovati, međutim, ja sam često

pod žensku osobu uvodio sebe i obratno,

budući se to u pesmama može, jer kao što Tin

Ujević iznađe, proza je jebanje, a poezija

drkanje. Utoliko se ne smatram pesnikom, čoče.

Po izlasku svoje Kronike dade se na intervjue,

i u jednom za hrvatski portal srpskih Novosti (glas

srpskih ostataka u Hrvatskoj, ali, po svemu drugom,

na liniji okupatora u svakom sistemu i

ko god to bio, jer tamo di si takav si) na ljupko

pitanje – Što vam je tada bilo važno, u što ste

vjerovali, što je bila vaša istina za koju

biste život dali? – sledeće kaza: Samostalnost.

Kako se osamostaliti i krenuti u život,

mimo roditelja i – s tim u vezi, naravno –

školovati se i uspjeti odmah, istog trena.

Nisam uspjela otići van na školovanje,

što sam žarko željela kao sedamnaestogodišnjakinja.

Moji nisu imali novca za to. Njega je, shodno

prilikama u zemlji, bilo sve manje i manje,

no mojoj generaciji novac nije ni bio među

prioritetima, nikako…

Srce mi se cepa kako je, sirota, teško uspela.

Šta je falilo školovanju u Jugi? Ništa. Meni je,

na primer, bilo nepodnošljivo (ali ne zato što

nije bilo dobro, već zato što je škola za dokone

beskičmenjake, karijeriste i poltrone poput nje);

i tu se vidi da je rođena pokondirena tikva,

izašla iz nanula i dimija, koja leči svoje

komplekse (srećom izabravši teatar) na glumcima,

a ne kao Marija Kiri na atomima. A što se

tiče novca, dadoh joj jednom zgodom, osamdeset treće,

pet hiljada maraka da je zaposlim i da počne

neki posao sa kožnom odećom, kad lova ispari

i nestade, niti išta od toga bude; ili tu

svotu podeli sa ženskom sa kojom je dan–danas na

vezi, ili kintu uloži da od kamata živi.

Jasno, svak svom jatu leti, pa u Hrvatskoj ostade,

otuda zabuna i zamena istovetnosti u

pesmi Usne vrele višnje. A za ostalo joj ustreba

četrdeset godina da priču iz naparbičenih

tuđih izvora složi i, kao svoju, proda raji.

No medijski naslovi su ubitačni: “Branili im

ljubav” (moš mislit); “Zbog ovog razloga ga je ostavila”

(bit će da je obratno); “Malo mi je trebalo da se

udam za Štulića” (ja sam skroman čovek, malo mi je

čist dovoljno, otprilike kao kad junior preskoči

dva trideset jedan, a onda čitav život ne može

dva trideset dva). Ipak tu i tamo pojedinosti

sa prikazima njenih umotvorina isplivavaju

na nabreškanu internetsku pučinu, pa tako za se

prisvaja, odnosno pripisuje svom utjecaju, i

pesmu Provedimo vikend zajedno, pošto se i to

odnosi na nju. Da vidimo. Kaže da me upoznala

na biciklu, kojeg kupih maja osamdeset prve

(a ne aprila, ali nek je i tako, ništa ne menja

na stvari) od predujma za instrumente. Tâ se pesma

nalazi na Sunčanoj strani ulice, i snimljena je

puna dva meseca pre nego što se u me zagledala.

Ne štima. Loša je novinarka u pokušaju uvek

bila, čak i za Polet, a kamoli za nešto ozbiljnije.

Utoliko se, ma koliko klupe po knjižnicama

grejala, izučavajući sve ono čemu nije

svedočila (devedeset devet posto njezinog štiva),

loše spremila, pogotovo za laži, zato toliko

i švrlja očima na sve strane u strahu da se ne

razotkrije (ima na Jutjubu reklama za knjigu,

gde za izdavača, Frakturu, govori o svom nedelu).

A tek o tome kako je Džoni doživeo šok, kad je

(i to se, čoče, nalazi u knjizi) jednog nedeljnog

popodneva (opet pesma) nazvao Houru (frontmena

Prљavog kazališta) i čuo do tada nepoznat

ženski glas ča mu kaže, upravo kao u Krležinim

“Glembajevima:” “Gospon se ne može javiti pošto

komponira.” Kuku Lele! To je toliko izvesno

koliko i da je Banovićka četrdeset četvrte

oslobađala Normandiju – sve sa Jajom, kao

pilotom. Nikad ga u životu nisam nazvao. Om.

Iz sveg ovog je vidljivo da joj surealizam, ča se

prevodi kao nestvarnost, izuzetno dobro leži,

međutim, ne ide uz Svetsku revoluciju koja

Banovićku zaposli, jer prethodna se čvrsto zadanih

smernica drži i ne dopušta odstupanje, to jest

cile–mile, doduše, potonja može uvek svoj bunt

ili otpor ličnim stavom iskazati, no onda će

izvore prihoda izgubiti, pa će skapati od

gladi, što i nije tako loš izbor u poredbi sa

lomačom koju, ako boga ima, kao coprnica

zasluži. No vratimo se pravom stanju stvari. Zašto

sve ovo radi? Ta dobila je više nego što je

ikad i snovala. Rekao bih da je spremaju ili

za predsednicu, pa joj rodoslovlje pojačavaju

(mojom malenkošću); ili pak ne može preći preko

toga što sam joj uručio košaricu (jer poželi

moje vlasništvo), pa mi se pakosno, ukrcavši se

na novoboljševički politički progon veštica

(jer kulaci i onda i danas behu viđeniji ljudi),

sa zadovoljstvom sveti. Ili čak i oboje (ugodno

sa korisnim), međutim, prevrat ča se prevodi kao

revolucija (jer neće joj zbog toga biti ništa

bolje) jede svoju decu (rešavajući ih se kao

iskorištenog toalet papira kada sa njima,

budući traje, obriše dupe u hodu). Nazad na

temu. Posle svog odlaska viđeh je samo dvaput (još

smo u bajnim osamdesetima). Prvog puta krajem

jula osamdeset sedme (baš po svom povratku) ispred

Tucmana (znala je da ću tuda proći, pa je onako

sva krotka banula pred mene od Kazališta). Možda

kazah helo, jer ništa se nije reklo, te se posle

minut ili dva, bez ćao, okrenuh i odoh dalje.

Drugog puta me Sfeći pozove k sebi na Hvar, i baš

kad upita ko će gde spavati (jer imade dve sobe),

ona se pojavi i usklikne: “Ja ću s njime!” Rekoh,

“nećeš,” i nije. Tê večeri se pokupih i pođoh

brodom do Rijeke. To bude avgusta osamdeset

osme. Vidite, ona mi beše samo dobro plaćena

pratilja koja se za imovinom polakomila,

jer ne samo da bi poslovičnu veru (koju nema)

za večeru prodala, nego i sama sebe u ropstvo,

ako bi škude za to dobila. No budući su svi

u regiji tvrdi na pare, to titulama rešava,

kao nadomjeskom za uvredljivu neupućenost

koju nadoknađuje lažima. Dođe tako neko

vreme, opušteno će Ivo Andrić, primiv Nobela.

Malo nas je, ali smo govna, pogan će besprimerna.

Jasno, koliko je otpočetka bila zavidna i

ljubomorna na moje pesme o drugima, toliko se

na moj račun u društvu kurčila, uprkos mojim, da

tako kažem, upozorenjima, da joj ne pristupaju

zbog nje, već zbog mene (kao i ovom prilikom nakon

četrdeset godina). Jednom zgodom je tako povedoh

sa sobom u Jabuku, klub na Tuškancu, i tu nešto

bude, ne znam što, da li dobi po nosu, ili kakvu

drugu neugodnost pretrpi, jer besmo odvojeni,

te mi bude pun kurac nje, pa joj na povratku rekoh,

dok silažasmo niz strmeni tuškanačke, isprednjačiv:

“Pustiću da te vuci pojedu.” Našto ona zavapi:

“Neću da me pojedu vuci,” to me kosne, oprostih joj.

Međutim, za mojih bi poslovnih izbivanja ona

tulume u mom iznajmljenom stanu priređivala,

razmećuć se pred mojim poznanicima koje je sa mnom

upoznala, a na se prepisala, kao i sve drugo

što je u knjigu stavila, a o čemu pojma nije

imala – kao ni ja o svemu iza mojih leđa.

Vidi se da je uvlakuša i jajara, nastala od

novokloniranih lažnjaka razvitkom i prilagodbom

dugog niza prethodnika unatrag barem poslednjih

hiljadu godina, mimo toga, kao jedinica

(Sneguljica u zemlji patuljaka), razmaženo i

jalno derište, i sebično preko svake mere. Ipak

nasmeja me kad joj jedan od mojih bivših poznanika

sa kojim se redovno na Fejsbuku dopisuje

reče da mu preko zajedničke poznanice knjigu

pošalje, našto mu ona otpovrne da je može

kupiti u svom gradu, te se on brzo snađe, dočeka,

odgovorivši: “Nisam znao, u redu je.” Ne bi tâ

ni zrno soli i da ga ima nikom dala; otud je

linijom manjeg otpora skroz na tuđe usmerena.

Što se toga potonjeg tiče (zrna soli i tuđega)

u regiji je neverovatno oštra konkurencija.

I takođe tu istinu (iz novinarskog pitanja)

za koju bi život dala, samostalnost, naime, do

dana današnjeg nije postigla, otkako je sva na

meni, od čega se, mislim, nikad neće oporaviti,

a da se o fondovima Svetskog prevrata i ne zbori.

No tê priče koje prigrli o nestašicama ovog

ili onog u sretnim osamdesetima, i koje se

u istom dahu uz Novi talas vežu su potpuno

nauštrb činjenica, otkako prvi Novi talas

zamine sedamdeset osme, drugi pak osamdeset

druge, a šture nestašice započnu tek osamdeset

treće, kad Novi val postane misaona imenica,

osobito posle mog odlaska, osamdeset četvrte.

To se i vidi iz njene tužbalice, premda i tu

niječe moje postojanje, po obrascu poezije

iz Tingl–tangla kasnih šezdesetih: moja draga ima

telefon; moja draga ima vibrator; moja draga

ima oštrog psa; ja joj dođem tek onako, se razbira.

A u beogradskom Nedeljniku osvane razgovor

sa njom u odeljku Velike priče, gdeno čudesnim

lažima nadmaši ne samo naslov, već i samu sebe.

Brega me nikad nije posetio u tom mom stanu

niti se izvlačio iz “obruča” da bi posetio nju

(ko si ti). Radi se o jeseni osamdeset treće,

i premda tê godine beh par puta u Beogradu,

uopšte se ne sećam da sam nju vodio sa sobom

(ako jesam, onda nisam obraćao pažnju na nju),

kao osamdeset prve, niti ikakvog kokaina,

ručka ili njegovog stana; pamtim samo da navečer

(Brega i ja) besmo u teatru i da je glumica

Svetlana Bojković igrala izvesnu monodramu

(i jasno, primetila Bregu u gledalištu, a možda

i mene, ako je uopšte čula za me, u svakom

slučaju, dala je to krajičkom usana na znanje).

Moja mama pak nju sigurno nije obožavala,

budući je nikad nije videla (u ono vreme,

strogo govoreći, dok sam ja bio tamo). Tê njene

lagarije me podsećaju na Titovo ranjavanje

od Čerkeza, mada ruske arhive ustrajavaju

da ih nije bilo onde, već ga Finci zarobe. Time

hoću reći da je preparirana za kukavičje jaje.

Nadalje, nikad sa mnom nije bila u Nemačkoj, pa

sukladno ni kod Valtera za kog je čula, inače,

ispašće i da je bubnjeve svirala. Avionsku

kartu da ide sa mnom nije imala, niti sam na nju

urlao preko telefona – nazvah je samo jednom

noću iz telefonske govornice, mislim da je prošlo

dva meseca (još se nalazila u mom iznajmljenom

stanu), i pozvah je da dođe (da vidim da l me voli),

naravno, bude ono što slućah i na čemu sam joj

zahvalan. Ostalo objasnih u prethodnim delovima

i ne bih hteo da se ponavljam. Ispada da Taida

Atinjanka bejaše za nju mila majka, vojnička

milosnica, doduše, ali imade nekog obraza.

Navodim samo činjenice u strogoj obrani;

u njene umne sklopove, koji govore o njoj

samoj, ne zalazim. I kao što očima švrlja,

sve u šesnaest lažući, tako se i rečima

razbacuje bez ikakvih mislenih veza među

njima koje tvore priču – velikoglavo dete

koje bi da piški pred sebe, jer tako viđe od

starijih: “Čoče, kako to pišaš?” čudi se neki

videći drugog gdeno drži ruke za leđima:

“Ko mene jedared izneveri, njega nit gledam

nit mu ruke dajem,” ovaj će, premda nije čuča.

Drugim rečima, siluje na ho–ruk, kanda gradi

prugu Brčko–Banovići, jer taj se prevratnički

žar (na tuđi račun) i samoljublje moraju gde

ispoljiti. Ali kako joj uspeva živeti

na Pantovčaku, a da nikad centa ne zaradi,

to mi ne ide u glavu, jer muževi joj nisu

bili toliko bogati, dok sama govori da

njeni nijesu novca imali. Razmeće se i

kućom u Gorskom kotaru, mimo putovanja po

svetu: hoću reći, Svetska revolucija nije

toliko darežljiva, pogotovo spram kadra ča

spada u sitnu boraniju, stoga preostaje

samo da to njeno “mi,” kad mene pominje, ima

nešto sa mojim zamrznutim prinadležnostima

u Jugotonu/Kroatiji Rekordsu, budući

i Pađen kupi od njih svoju pod Sljemenom kuću.

Ktome ni Svetska revolucija ne zarađuje,

već jedino otetim plaća svoje kadrove, pa

stoga i vika u krivom smeru: “Drž te lopova!”

Tako imamo komunističku raspodelu po

zaslugama i potrebama (svog kadra), dapače,

kada takvi govore “naša deca” to i misle,

prvenstveno na svoju, ali i na janičare

koje pribavljaju nakaradnim zakonima, pa

mnjah da bugarštica za ovaj odlomak štima.

Pošto bez alata nema zanata, nabavih primerak

njezinog plaćenog cinkarenja, i zaključih sa guštom

kako od mene nije uspela doznati ama baš

ništa, mimo rekla–kazala, što je nadoknadila

lavinom svojih izmišljenih sranja. To bi po sebi

zahtevalo knjigu, ali, pored već spomenutog,

navešću, onim redom kako se u knjizi pojavljuju,

njene delirijume – poremećenu svest kojom se

odlikuje – male ili velike. Disko večeri

petkom u Studentskom Centru nije vodio Luc nego

tadašnji upravnik Ivo Marinović. Na Pankrtima

sedamdeset sedme nije bila, pošto je najstarije

čega se seća (od Novog vala) Azra sa Stublićem

sedamdeset osme (kada se još nije polevao

pivom, doduše, ako i to laže, opravdava se

pijanstvom). Šarlo akrobata nije svirao u SKUC–u

osamdesete, a kamoli prepunom (inače, sva joj

knjiga šljašti i blješti šljokicama pod kojima je

rođena – ukus je karakter, a karakter sudbina).

Zvečku sam zaobilazio, ali ne zato što su me

fine gradske cure, poput nje, zvale seljačinom, već

zato što se sa seljačinama nijesam družio

(međutim, ako vredi izreka, tamo gde si tako se

ponašaj, iznajmih je za pratilju da manje štrčim).

Sve njeno znanje i sadržaji su utemeljeni

na prelistanim novinama po knjižnicama; stoga

tê suhoparne podatke obilato potkrepljuje

svojim izmišljotinama, osobito razgovore,

tako da stopostotno podseća na Anku Prč ča bi se

redovno za guzicom češala, zaboravljajući

da je na prijemu u dugoj haljini, a ne u jari.

Rekoh da je moje hodanje za Titovog stajanja

bilo osamdeset druge – svoju mržnju prema Joži

pripisuje meni u skladu sa novim političkim

okolnostima, kojima se, kao pionir maleni,

uspešno prilagodila. Kod mene u Sigetu nikad

nije bila, a za ulje tenka na platnu je doznala.

Basaričekovu ulicu je videla tek potkraj

osamdeset prve (kao i društvo za tu priliku,

pa i roudi–a sa turneje) na dočeku sledeće

Nove godine. Cigarete se jesu pušile, ali

džointovi baš i ne (jedna lasta ne čini proleće).

Na Cresu, osamdeset prve, nije bila, jer se kod

Trogira nalazila, a kamoli da beše nudista

(što ne znači da se nije guzila sa kime je stigla);

umesto toga bude sa mnom osamdeset druge u

julu na Martinščici, gde se u kupaćem kostimu

nalazila, štaviše, postoji jedna fotografija

o tome (crno–bela), gde bruneta puna ljubavi

i poštovanja nešto pred mene iznosi ili stavlja,

dok mi se Banovićka duri za leđima kakono

nevoljeno derište puno jala. Sa Bregom beh

tjedan dana u Sarajevu, potkraj osamdeset druge

(bez nje), i tada se razgovaralo o Fazanima

(koje sam odmah potom snimio), no ona sve to i

oko toga (o čemu ništa nije znala) meće u

beogradsku osamdeset treću, davši mašti na volju

(kad Fazani i potonja turneja bejahu prošlost),

spojivši, takoreći, osamdeset prvu i treću,

kao i ono između – da Brajana Ferija i

ne pominjem. A po istom obrascu nadnevči i svoj

boravak sa mnom u Parizu (osamdeset treće) u

osamdeset drugu, izmislivši (patološki) celu scenu

sa nekim klubom, kao i Alena Delona koga je

znala po čuvenju sa filma. Ktome nikad se nisam

zabio u zid “stojadinom” njezinog oca, budući

nikad nisam ni kročio u njega. Moguće je jednom

sa mnom kod Škarice bila, ali ništa više od toga.

A u skladu sa time su joj i saznanja. “Ugovor

o nevaranju” je isto toliko istinit koliko

i da sam zvao njenog oca i pištoljem mu pretio,

odnosno samokresom (nikad ga nijesam nazvao);

tako bi se njoj htelo, budući stavlja svom ocu u

usta da me zove zetom. Ako mogu reći, dobrano

Anđeliju Jugović nadmaši; šteta što se ranija

inačica previdi (da su je Jugovići zatukli).

O meni ona ništa ne zna, budući nikad sa mnom

nije živela. Putovala je sa mnom pet dana u

London, gde je svak svojim poslom zauzet bio (ona

po muzejima, a ja po dućanima, ako sam je

i vodio po koncertima, ali sa Goldmanicom,

a valjda znam, nisam razgovarao); provede tjedan

dana sa mnom u Parizu, ali u društvu i gostima

kod ostalih; i par puta na jednodnevnom ili pak

dvodnevnom izletu, kao Beograd, Martinščica ili

jednom kupovina do Trsta. To je sve čega se sećam

(tih pet navrata), a imam slonovsko pamćenje. Na toj

zadnjoj adresi koju iznajmih na devet meseci,

provedoh dva meseca, bez nje, jer ona je bila kod

svojih, kao i pre, gde bi noćila, a ovamo bi me

preko dana katkad posećivala. Jedino bi se

onde po mom izbivanju kurčila, to jest tulume

priređivala o kojima u pisaniji raspreda,

međutim, u karijeri se ne sećam nijednog – behu

retki, skoro nepostojeći, unatoč novovekim

udaranjima u talambase o zvezdanom životu,

štaviše, bilo ih je više u mojoj akustičnoj

fazi, pre sastava, jer bih svirao na njima (u to

doba se ženska čeljad poput nje bojala da ih oci

ne razbucaju kao žvakaču ili beba zvečku).

A tu prethodnu kako je nazove “gajbu” u kojoj sam

boravio (kad ne bih na putu bio) poseti za

vreme Pločnika, osamdeset druge, ne više od par

puta; jednom čak u njoj i odspava – kao razjebani

taksi (što je unekoliko i bila). Ja sam, sa svoje

strane, držao nju strogo za pratilju, maltene kao

Elvis sveticu Pris(c)ilu. Zapravo, bolji sam bio

sa njenim roditeljima nego sa njom, pošto sam kod

njih dinare za devize menjao, tako da sam i

zbog toga na odnos pazio, otkako mi je posao

uvek neprikosnovenu odrednicu predstavljao.

Imadoh, naime, cirkus, i trebalo je gladne zverke

hraniti i svakom udruženju desetak platiti,

koliko prilikom nastupa, toliko i prolaza

kroz njihova područja. Ona mi je bila tek onako.

Moguće će neko reći da plaćena pratilja i

ženidba ne idu skupa. Istina. No svako pravilo

ima izuzetaka. Navešću barem dva primera.

Neki je naučnik, teško radeći, ne imajući

vremena za žene, upražnjavao svoje telesne

potrebe u bordelu. Ipak, stigavši u penziju,

odluči se napokon oženiti i naći čestitu

ženu. I tako nađe jednu. Ali na kraju odnosa

učini grešku, jer joj posve nagonski turne stotku

u šaku; kad u istom času, požalivši nepažnju,

dobi nazad desetaka u ruku. A ovaj drugi

primer je iz Poleta, osamdeset treće. Radi se

o sećanju nekog crnogorskog slikara koji se,

po petnaestogodišnjem pariškom iseljeništvu,

odluči u tatkovinu vratiti i pošten život

započeti. Stigavši, odsedne u hotelu. Ali

viđe da tjedan dana niko ne menja posteljinu

i peškire, te jednog dana, susrevši u hodniku

sobaricu, skrene njoj pažnju na tu činjenicu. A

ona će: “Miči se, avetinjo! Ja sam poštena žena!”

Dakle, što je loše proveriti sa vremena na vreme

da li vas lepša polovina zbilja voli ili se

radi o nesporazumu, kao u priči o paru

ča se odluči razvesti. Došavši na sud, upita

sudac nju što je razlog njezinoj odluci. Našto će

ona na toj brakorazvodnoj parnici: “Mislila sam

da mu je“ (i tu ruke raširi) “ovoliki, ili

barem toliki“ (tu prste na tri pedlja približi), “kad

ovolicni.“ – “A zašto se ti razvodiš?“ pita sudac

njega. “Ja mislio da joj je ovolika“ (i tu palcem

i kažiprstom omanji kružić stvori), “ili barem

tolika“ (i tu palac i zadnja tri prsta spoji), “kad

ono“ (i tu ruke razdvoji). Sudac se ćutke složi.

A koliko je to tek važnije kad su u pitanju

(umesto mozga na paši) oči veće od mogućnosti.

I zašto taj nesuvisli, štreberski, idolatrijski

i nesretni uradak nazove upravo suprotnim

imenom, meni nije jasno, budući u dotičnom

nema nijednog lirskog trenutka koji bi opravdao

taj naslov. Banovićka, naprosto, nema tih sposobnosti:

koliko ni bolne oči ne podnose svetlost, ili,

da se poslužim stihom iz pesme u kojoj se nađe:

nalik na ličinku što čuči u mraku i krade zadnje

trzaje sna. Vidljivo je da žali što nije muško;

što me podseti na jednu zgodu iz Sarajeva, kad

snimah dokumentarac o sebi, devedeset prve.

Zatekoh se u predvorju hotela, i tu bude neki

čovečuljak od metar šezdeset koji se prezivao

Šulić. Pogleda me on i reče: “Eh da mi je to t

vidio bi belaja.“ Idolatrijski pak otkako

svako govno koje se u to vreme u medijima

pojavilo uzdiže blještavim i zanosnim rečima

u nebesa, maltene kao bogove koji su zemljom

hodali – misleći da će time božanstvo postati

(jer i konju priliči što slavi junačkoj doliči).

I, doista, sav taj raskoš bezbrojnih genijalaca

duboko protureči mračnom stanju tog doba, kojeg

sama takvim naziva – shodno političkoj prilagodbi

(od nevoljenog Tita, nestašica, trulog sistema,

nemogućnosti školovanja u inostranstvu i bog

te pita čega sve ne). Jedino što sav taj krš i haos
veže je (kao u razbijenom ogledalu) lažno

i izmišljeno lepilo nje same (tatinog sina)

i njezinog neutaživog samoljublja, dodatno

rodbini i socrealističkom nazoru u kojem se

oblikovala – i sve to grubim i neotesanim

rečima, pogotovo u upravnom govoru koji je

najbolje oslikava, budući mu je ona i otac

i majka, pa i sveti duh, ako se mene pita. Tja,

život nije bajka. A o kronici nema ni govora.

Međutim, mogla bi na neki način proći kao ženski

Џek Keruak – ali, avaj, bez puta i svih tih diploma.

Da sažmem (kao da sve izneseno nije dovoljno),

uradak bi se trebao zvati Preko uhođenja

do zvezda – sa zvezdicom da su svi razgovori, kao

i događaji, iz razumljivih razloga izmišljeni,

ako su već likovi i stvarni. To bi onda moglo

proći kao Alisa u zemlji čuda / ogledala,

matematičara Luisa Kerola: džabervoka,

ptice džabdžab i besnog bandersneča. No čak i tako,

valjalo bi dodati još jednu opasku sa napomenom

da su laži i muda pod bubrege (a otrovno te

laže dok se krevelji i velebno rukama maše)

tu zato što u regiji samo tê stvari i prolaze.

Tada bi i njena gluma, naučena koliko u

teatru, toliko i na akademiji mlađanih

naprdnjačkih kadrova, a sve uz ispijanje gutljaja

dok govore, imala smisla, pogotovo ako bi

bila pojačana grafikonima uspešnog rasta,

odnosno prodaje inog izdanja dotičnog đubra.

Imam na umu da Banovićka to vreme o kojem

piše i na koje se poziva drži za kulturnu

revoluciju, istovremeno zaboravljajući

da barem sada, ako ne i onda, spada u devetu

smrdljivu kategoriju. Otuda je u knjizi i

van nje odbojna prema mome potonjem bivstvovanju,

premda nikakve razlike u njemu ni – kako onda

tako i sada, što znači (a znam to veoma dobro)

da je sveđ takva i bila, ali se držala sluganskog

pravila – ako ga ne možeš pobediti, onda mu se

pridruži – ili, neka oni prođu, a mi ćemo ih

već udariti sa leđa (to je domaća inačica

istoga, omiljena u brdsko–planinskim područjima

gde je ona genetski potekla). “Nema vere u žena,”

kaza Agamemnon u podzemlju Odiseju, “čak i

ako je kojim slučajem koja dobra, kao tvoja

Penelopa.” A Banovićka je gora od Klitemestre

(kojoj Svevlad ubi muža, te bar imade razloga)

– larva nezajazna, ako takve bejaše ikada.