Mnogo je ljudi, ali je covek redak

Čovek, kako to gordo zvuči – reči su velikog ruskog pisca Maksima

Gorkog.

Čovek je drustveno biće i ne bi mogao sam da opstane. Pa ipak,

kroz ljudsku istoriju čovek je individua i kako je život borba za opstanak
svako opstaje na svojstven način i ima svoj karakter. Ljude, izmedju
ostalog, čine i njihova dela – obična i neobična, pisana i nepisana, velika
i mala. Ona su produkt njigovog rada i težnje da ostave svedočanstvo
iza sebe kao trag svog postojanja. Da li svako na putu do ostvarenja
svojih ciljeva uspe da ostane čovek? Jer najveći posao čoveka sastoji se
u tome- da zna sve šta mora da učini da bi bio čovek. Neka zebnje
prostruji kroz mene kad čujem kako neki tvrde da ''cilj opravdava
sredstvo''. Shvatimo da smo u okruženju sebičnih i mračnih misli
zamagle nam put nadanja.

Možda smo u zabludi kad nam se čini da su svi putevi zatvoreni, a

u zidovima ljudskosti nema tajnih prolaza. Možda nismo u pravu kad
očajavamo, jer svuda oko nas samo besmisao i nigde ne vidimo izlaz.
Jeste život borba dobra i zla i mnogo je više onih koji su na strani zla, ali
su pobednici oni čije je oružje pravda, ljubav, humaost. Zato je naša
obaveza da prevladavamo zamke koje nam život piostavlja, da zajedno
odbranimo vrednosti koje održavaju ljudski rod, i da bogadstvo našeg
duha postaje sve veća.

U pravednoj životnoj borbi postajemo sposobniji i uspešniji.

Nastavljamo put mudriji, sigurniji u sebe, zajedno sa drugima koji s
pravom sebe nazivaju čovekom. Pravi čovek ne trazi mnogo da bi bio
zadovoljan i radostan. Dovoljno mu je stakleno jutro i bistra rosa da mu
pokvasi lice. Toplina blagod povetarca i miris procvalog bagrema. Njega
prepoznajemo jer na njegovim usnama stalna je zahvalnost Bogu što je
stvorio čoveka i dozvolio mu da pogleda ovaj svet, da ga udahne i
sačuva u plućima, zahvaljuje se što mu je udahnuo dušu, oplemenio
srce, omogućio da bude srećan. Njegova životna filozofija sastoji se u
čestom ponavljnju prelepe mudrosti: ''Čoveče, nemoj da ideš malen
ispod zvezda!''

Ima raznih ljudi: maštara i realista, veselih i tužnih, pametnih i

sposobnih, objektivinih... Ali, bez obzira na sve, ne treba deliti ljude, već
se boriti da ta velika reč –ČOVEK, nas sve veže, jer svima nam je ista
sudbina. Dan i noć- dva su lica iste pojave. I čovek je naučio da stavlja
masku, ali naučio je i da ume da otkrije sta se krije ispod maske.

Godine neumitno lete. Čovek među ljudima uči kako da pobedi

vreme, kako da ostavi trag i obeleži svoje postojanje. Često osetimo
tamu i hladnoću oko sebe. Neki ne predviđeni događaji i postupci
pojedinaca zaprete da nam osujete planove, ciljeve i ideale. Tada
osetimo potrebu da uputimo mudru narednu izreku: ''Čini dobro- raduj
se, čini zlo- nadaj se.'' Vreme neumitno leti, menjaju se običaji, menjaju
se uslovi života i ja se iskreno nadam da u budućnosti čovek neće biti
redak medju ljudima.