УПРАВНИ СПОР

ПРИРЕДИО: Боро Бован

1
 УПРАВНИ СПОР

1. Појам и значај управног спора

2. Врсте управних спорова
2.1. Објективни и субјективни управни спор
2.2. Спор за поништај акта и спор пуне јурисдикције
2.3. Општи и посебни управни спор
2.3.1. Систем дређивања предмета управног спора
3. Предмет управног спора
4. Разлози за вођење управног спора
5. Покретање управног спора
6. Акти против којих се не може водити управни спор
7. Надлежност судова у управном спору
8. Стране у управном спору
9. Тужба
9.1. Основ за покретање управног спора
9.2. Рок за подношење тужбе
9.3. Начин предаје тужбе
9.4. Подношење тужбе у управном спору због „ћутања администрације“
9.5. Садржај тужбе и тужбеног захтејва
10. Поступак по тужби
10.1 Предходни поступак по тужби и формално испитивање тужбе
10.2. Редовни поступак по тужби
10.2.1 Достављање тужбе туженом органуи заинтересованом лицу
11. Рјешавање у управним споровима
11.1. Рјешавање по судији подјеинцу
11.1.1. Рјешавање у нејавној сједници
11.1.2. Усмена расправа
11.1.3. Рјешавање на подлози чињеница које су утврђене у управном поступку
12. Одлуке у управним споровима
12.1. Рјешење
12.2. Пресуда
13. Правна средства у управном спору
13.1. Жалба
13.2. Захтјев за вандредно преиспитивање судске одлуке
13.3. Приједлог за понављање поступка
14. Обавезност пресуде
15. Заштита слобода и права зајамчених уставом

2
1.ПОЈАМ И ЗНАЧАЈ УПРАВНОГ СПОРА

Поступак рјешавања у управним стварима регулисан је у Републици Српској прије

свега Законом о општем управном поступку (Службени гласник Републике Српске
број:13/02 и 87/07) и њиме су уређена општа правила код доношења појединачних
управних аката,а поступак рјешавања управних спорова,”управно-судски поступак” у
нашем правном поретку регулисан је Законом о управним споровима (Службени гласник
Републике Српске број: 109/05). Његовим ступањем на правну снагу престао је да важи
Закон о управним споровима објављен у Службеном гласнику Републике Српск бр. 12/04
који је углавном преузео рјешења из Закона о управним споровима бивше СФРЈ,који се до
доношења овог закона примјењивао у Републици Српској, уз оцјену да наведени процесни
закон уз одговарајуће измјене појединих рјешења задовољава потребе праксе.
Међутим, пратећи примјену овог закона показало се да су постојећа рјешења у
погледу надлежности за рјешавање у управним споровима довела до тога да се пред
Врховним судом Републике Српске,који је одлучивао о тужбама против управних аката
републичких органа управе, налазио велики број нерјешених предмета.То је представљало
велико оптерећење за тај суд и сметњу настојањима да судови у цјелини поступају на брз и
ефикасан начин.У циљу превазилажења наведеног проблема новим законом је одређено да
су за рјешавање у управним споровима против свих коначних управних аката надлежни
окружни судови,чоме је укинута надлежност Врховног суда за одлучивање у тим
споровима.
Оцјењено је да ће се на тај начин осигурати ефикасан судски поступак за рјешавање
управних спорова као и примјена највиших стандарда које налаже Еврпоска Конвенција за
заштиту људских права и темељних слобода.
И управна и судска ствар су појединачне односно конкретне ситуације у којима се
очекује или је неопходна ауторитативна правна интервенција.
Наиме, рјешавање у управним стварима представља одлучивање са позиција
државне власти и о извјесном праву,обавези или правном интересу одређеног субјекта-
странке, непосредном примјеном правних прописа у, по правилу, неспорним појединачним
ситуацијама.
Спорном би смо назвали ону ситуацију чија је суштина у супростављености два
правна захтјева ,или у опонирању једном постављеном правном захтјеву.
Настали правни проблем рјешава независан државни орган-суд, пружајући тиме
тражену правну заштиту.Дакле, рјешавање у судским стварима схватамо као
ауторитативно одлучивање поводом одговарајућег захтјева за правном заштитом у спорној
појединачној ситиуацији.
Према овом Закону предмет управног спора је управни акт који се оспорава. Наиме,
њиме је одређено да се управни спор може водити само противу коначног управног акта.
У смислу овог закона управним актом сматра се акт којим надлежни орган из Члана
4.Закона о управним споровима (републички органи управе и републичке управне
организације, органи јединице локалне самоуправе (општина и градова),предузећа
установе или другог правног лица у вршењу јавних овлашћења), рјешавају о извјесном
праву или обавези,односно непосредном личном интересу физичких и правних лица или
других странака, у некој управној ствари.

3
 Из ове одредбе закона види се да право покретања управног спора има појединац,
правно лице, група грађана и др. који су се ради остваривања одређених права у каквој
управној ствари обраћали органима државне управе.
Међутим, да ли се одређени акт сматра и управним актом у смислу овог закона није
битна само форма тог акта, већ је битно да су испуњени услови које прописује закон како
би се један акт могао сматрати управним актом (Члан 7. ЗУС-а), о чему ће бити ријечи у
посебном поглављу.

2.1. Објективни и субјективни управни спор

Закон о управним споровима је прописао да се под органом у смислу овог закона

подразумјевају:Републички органи управе и републичке управне организације,органи
јединице локалне самоуправе, предузећа,установе као и друга правна лица када у вршењу
јавних овлашћења рјешавају у управним стварима.
Како се судски вид контроле законитости управних аката врши у управном спору а
цијенећи дефиницију органа и управног акта у смислу овог закона можемо рећи да су
објективни и субјективни циљ управног спора међусобно повезани.
У субјективном смислу можемо говорити када је у питању судска заштита права
грађана, предузећа и других правних лица.
Право на покретање управног спора пред надлежним судом има појединац или
правно лице ако сматра да му је управним актом повријеђено какво право или непосредни
лични интерес заснован на закону. На овај начин се омогућава заштита права и интереса
ових субјеката, (ако су повријеђени неким управним актом).
Објективни циљ управног спора је у томе да се приликом доношења појединачних
управних аката обезбиједи законитост.
Спор о законитости управног акта је доминантан у пракси и у њему суд цијени да
ли је приликом доношења коначног управног акта правилно примијењен закон односно
неки други пропис.
У случају да суд у управном спору оцијени да су повријеђене одредбе материјалних
или процесних закона суд ће пресудом поништити спорни управни акт.
Значи, ако управни спор покреће надлежни правобранила,у случају да је управним
актом повријеђен закон на штету Републике Српске, града или општине коју он по закону
заступа као и у другим случајевима одређеним законом, тај спор би се сматрао
објективним управним спором, јер је његова функција у суштини заштита законитости.
Из свега овог се види да се овим обезбијеђује остваривање интереса појединаца
заснованих на закону као и обезбјеђивање законитости у друштву и ова два облика у
пракси су веома повезана.

2.2.Спор за поништај акта и спор пуне јурисдикције

По закону у управним стварима постоје двије врсте спора о законитостима

коначних управних аката и то: спор за поништај акта (спор о законитости) и спор пуне
јурисдикције (пуног судовања).
У спору за поништај акта суд у управном спору по тужби рјешава само питање
законитости побијаног управног акта, да ли је акт основан на закону или не.
Уколико нађе да је акт незаконит суд у управном спору ће га поништити и
наложити органу да у одређеном року донесе нови законити управни акт у складу са
правним схватањем суда и његовим примједбама у погледу поступка.
4
 У спору пуне јурисдикције суд у управном спору расправља сам правни однос (у
меритуму у материјалном и формалном смислу) и одлука суда у свему замјењује оспорени
управни акт.
Дакле, у спору пуне јурисдикције суд одређену правну ситуацију по тужби треба да укине,
измјени или потврди.
У спору пуне јурисдикције суд по тужби у управном спору ништа или преиначује
управни акт и рјешава управни спор.
Значи да спор пуне јурисдикције има прије свега као основну сврху заштиту
појединачних субјективних права, а питање законитости управног акта је акцесорне
природе.
По тужби због ћутања администрације овај спор може прерасти у спор пуне
јурисдикције уколико суд у правном спору сам расправи спорни правни однос.

2.3.Општи и посебни управни спор

Управни спор има све битне опште особине судских спорова, али поред ових
општих особина управни спор има своје специфичности које га разликују од осталих
судских поступака.
У поступку пред судом у управном спору појављује се тужилац и тужени као и у
другим судским споровима.
Посебност управног спора је у томе што је тужена страна увијек орган који је донио
коначни управни акт (изузетак је тужба због ћутања администрације) одређеног органа
управе.
Тужилац је онај ко сматра да му је оспореним управним актом повријеђено неко
право или на закону заснован интерес (пред судом у управном спору посебна права има
оно заинтересовано лице које се прије подношења тужбе појављивало и у управном
поступку пред надлежним органом).
Суд у управном спору расправља и рјешава о томе да ли је управни акт законит или
није.
Посебност управног спора је у томе што је то спор између појединца и управе.
Закон о управним споровима не предвиђа могућност вођења управног спора против
нормативног акта, односно општег акта.

2.3.1 Систем одређивања предмета управног спора

Законом о управним споровима (Члан 7.) прописано је да се управни спор може

водити само противу коначног управног акта, а то је онај акт којим надлежни орган
рјешава о извјесном праву или обавези,односно непосредном личном интересу физичких
или правних лица или других странака у каквој управној ствари.
Из овог произилази да је предмет управног спора управни акт који се оспорава.
По систему ОПШТЕ КАУЗУЛЕ управни спор се може водити против свих
управних аката.
По систему ЕНУМЕРАЦИЈЕ (набрајања) законом су посебно одређени акти управе
против којих се не може водити управни спор.
Законом о управним споровима (Члан 9.) прописано је да се не може водити
управни спор: у споровима у којима непосредно на основу уставних овлашћења одлучује
Народна Скупштина Републике Српске и Предсједник Републике, против акта донесених у
стварима у којима је судска заштита обезбијеђена ван управног спора, и против аката
5
донесених у стварима о којима се по изричитој одредби закона не може водити управни
спор (изузетак је да се у овом случају може водити управни спор ако је орган при
доношењу управног акта прекорачио границе надлежности).
Из овог се може утврдити да је код нас усвојена конбинација ова два система
односно управни спор се у правилу може водити противу свих коначних управних аката
осим изричито наведених случајева или управних ствари у којима према Закону о
управним споровима не може водити управни спор.

3. ПРЕДМЕТ УПРАВНОГ СПОРА

Овим законом утврђено је да се управни спор може покренути против управног

акта који је донесен у другом степену, а против првостепеног управног акта, само онда
када нема мјеста жалби у управном поступку.
Предмет управног спора је управни акт и питање законитости управног акта.Да би
један акт могао бити предмет управног спора и расправљања у управном спору он:
- мора бити донесен од стране републичких органа управе,републичке управне
организације, органа јединице локалне самоуправе,предузећа установе или
другог правног лица када у вршењу јавних овлашћења,
- мора бити донесено у некој управној ствари,
- мора се њиме рјешавати о извјесном праву или обавези,односно непосредном
личном интересу физичких и правних лица или других странака,и
- мора бити коначно у управном поступку.
Закнитост управног акта цијени се према прописима који су важили у вријеме
његовог доношења.
У управном спору се расправља о управном акту (рјешењу у управном поступку),
односно о његовој законитости у материјалном и формалном смислу (накнадни спор).
Из овог произилаза да је спор о законитости управног акта увијек накнадни управни
спор, а спор пуне јурисдикције може бити и предходни и накнадни.
У пракси се међутим дешавају случајеви да орган у роковима прописаним законом
не одлучи о извјесном праву одређеног појединца или организације у каквој управној
ствари и ово се назива ћутање администрације или управе.
Законом о управним споровима је прописано да се управни спор може водити и у
оваквим случајевима због ћутања управе као да је одбијен захтјев тужиоца (предходни
управни спор коме не предходи управни акт).

4. РАЗЛОЗИ ЗА ВОЂЕЊЕ УПРАВНОГ СПОРА

У управним споровима судови одлучују о законитости аката којима републички

органи управе и републичке управне организације,органи јединице локалне самоуправе у
општини и граду,предузећа ,установе и друга правна лица која врше јавна овлаштења
рјешавају о правима и обавезама физичких и правних лица или других странака у
појединачним управним стварима.
Право покретања управног спора има физичко и правно лице, ако сматра да му је
коначним управним актом повријеђено неко право или непосредни лични интерес
заснован на закону.
У смислу придржавања принципа законитости у раду органа када рјешавају о
извјесном праву или обавези одређеног појединца или правног лица у каквој управној
6
ствари, закон о управним споровима је прописао следеће разлоге на основу којих се може
побијати управни акт у управном спору а то су:
- ако у акту није никако или није правилно примјењен закон, пропис заснован на
закону или други законито донесен пропис или општи акт (овдје се имају у виду
повреде материјалног прописа),
- ако је акт донесен од стране ненадлежног органа (односи се и на стварну и на
мјесну надлежност),
- ако се у поступку који је акту предходио није поступало по правилима поступка,
а нарочито што чињенично стање није правилно утврђено, или што је из
утврђених чињеница изведен неправилан закључак у погледу чињеничног
стања,
- ако је надлежни орган рјешавајући по слободној оцјени прекорачио границе
овлаштења која су му дата законом или одлучио супротно датом овлаштењу.
Када суд у управном спору утврди да постоји који од напријед наведених основа за
побијање управног акта, суд ће поништити оспорени управни акт као незаконит.
У управном спору може се тражити и повраћај одузетих ствари, као и накнаде
штете која је тужиоцу нанесена извршењем управног акта који се оспорава, само ако
тужбом тражи поништај управног акта. Овај спор се води уз спор о законитости управног
акта.
Из разлога економичности поступка (да се не би одуговлачило са доношењем
одлуке о главној ствари) надлежни суд у управном спору упутиће тужиоца да право на
накнаду штете и повраћај ствари остварује у парничном поступку.
Ако првостепени орган по захтјеву странке није донио рјешење у прописаном року
а против таквог рјешења допуштена је жалба,странка има право да по истеку рока за
рјешавање по захтјеву изјави жалбу надлежном органу. Ако орган надлежан за одлучивање
по жалби у законском року не одлучи, странка може посебним поднеском тражити да
другостепени орган донесе своје рјешење по жалби и достави га странци. Ако ово рјешење
ни унакнадном року од 15 дана не буде достављено странци она може покренути управни
спор као да јој је жалба одбијена.

5. ПОКРЕТАЊЕ УПРАВНОГ СПОРА

Управни спор се покреће тужбом код суда надлежног за одлучивање у управном

спору.
Право на покретање управног спора има:
- физичко или правно лице ако сматра да му је управним актом повријеђено какво
право или непосредни лични интерес заснован на закону,
- орган јединице локалне самоуправе, пословна јединица предузећа, насеље или
група лица и слично, и ако немају својство правног лице могу покренути
управни спор ако су носиоци права и обавеза о којим се рјешава у управном
поступку,
- надлежни правобранилац ако је управним актом повријеђен закон на штету
Републике Српске, града или општине коју он по закону заступа као и у другим
случајевима одређеним законом.Овдје су органи јединице локалне самоуправе
дужни да о таквим актима када за њих сазнају,обавјесте надлежног
правобраниоца,
Када је појединцу који је учлањен у некој друштвеној организацији или удружењу
грађана који према својим правилима имају задатак да штите одређена права и интресе
7
својих чланова управним актом повријеђено неко такво право или интерес.Та друштвена
организација, односно удружење грађана може, по писменом пристанку свог члана у
његово име поднијети тужбу и водити управни спор против таквог управног акта.
Тужени орган у управном спору је надлежни орган чији се управни акт оспорава.Уз
тужбу се обавезно прилаже овај управни акт у оргиналу или овјереном препису. Тужба са
прилозима се подноси у оноликом броју примјерака колико има странака у спору.
Достављену тужбу са прилозима суд доставља на одговор туженом и заинтересованим
лицима ако их има.
Тужилац може одустати од тужбе у свакој фази поступка а све до доношења судске
одлуке.

6. АКТИ ПРОТИВ КОЈИХ СЕ НЕ МОЖЕ ВОДИТИ УПРАВНИ СПОР

Систем одређивања предмета управног спора

Законом о управним споровима (Члан 7.) прописано је да се управни спор може

водити само противу коначног управног акта, а то је онај акт којим надлежни орган
рјешава о извјесном праву или обавези,односно непосредном личном интересу физичких
или правних лица или других странака у каквој уптавној ствари.
Из овог произилази да је предмет управног спора управни акт који се оспорава.
Управни акт по ЗУС-у: мора бити донесен од стране надлежног органа, предузећа,
установе или другог правног лица у вршењу јавних овлаштења, њиме се мора рјешавати о
праву или обавези странке у управном поступку,односно непосредном личном интересу,
мора бити донесено у некој управној ствари, те мора бити коначно у управном поступку.
Значи да се управни спор може водити само противу управног акта:
- који је донесен у другом степену тј. коначног у управном поступку,
- против првостепеног управног акта против кога нема мјеста жалби у управном
поступку.
Закон о управним споровима предвиђа и изузетак од овог правила када се управни
спор може покренути и када надлежни орган по захтјеву односно жалби странке није
донио одговарајући управни акт под условима предвиђеним законом о чему ћемо послије
говорити (подношење тужбе у спору због "ћутања администрације").
По систему ОПШТЕ КАУЗУЛЕ управни спор се може водити против свих
управних аката.
По систему ЕНУМЕРАЦИЈЕ (набрајања) законом су посебно одређени акти управе
против којих се не може водити управни спор.
Законом о управним споровима (Члан 9.) прописано је да се не може водити
управни спор: у споровима у којима непосредно на основу уставних овлашћења одлучује
Народна Скупштина Републике Српске и Предсједник Републике, против акта донесених у
стварима у којима је судска заштита обезбијеђена ван управног спора, и против аката
донесених у стварима о којима се по изричитој одредби закона не може водити управни
спор (изузетак је да се у овом случају може водити управни спор ако је орган при
доношењу управног акта прекорачио границе надлежности).
Из предњег се може утврдити да је код нас усвојена конбинација ова два система
односно управни спор се у правилу може водити противу свих коначних управних аката
осим изричито наведених случајева или управних ствари у којима према Закону о
управним споровима не може водити управни спор.

8
 7. НАДЛЕЖНОСТ СУДОВА У УПРАВНОМ СПОРУ

Подијела надлежности судова за расправљање управних спорова извршена је према

органима који су донијели управне акте који се тужбом оспоравају.
Надлежност судова у управним споровима утврђена је Законом о управним
споровима и Законом о судовима Републике Српске (Сл.гласник РС број:111/04,109/05,
37/06 и 119/08).
Одредбама Закона о судовима Републике Српске прописано је да Окружни суд
одлучује у свим управним споровима и то према сједишту првостепеног управног органа,
као и о захтјевима за заштиту слобода и права утврђених уставом, ако су такве слободе и
права повријеђени коначним појединачним актом или радњом службеног лица у органима
управе, односно одговорног лица у предузећу, установи или другом правном лицу, када за
заштиту тих права није обезбјеђена друга правна заштита.О законитости коначних
управних аката републичких органа. Поступак у предметима управних спорова у којима је
стварна надлежност измјењена у односу на одредбе раније важећег закона о судовима и
судској служби по којој је Врховни суд Републике Српске био надлежан за одлучивање по
тужбама против коначних управних аката републичких органа управе,а за које је поступак
покренут до дана ступања на снагу овог закона наставиће се пред судом надлежним према
одредбама о стварној надлежности закона о судовима и судској служби.
По закону о управним споровима окружни суд је надлежан да одлучује у управним
споровима и то према сједишту првостепеног органа односно његове организационе
јединице.Према томе, окружни судови су надлежни да одлучују о тужбама притив свих
коначних управних аката,без разлике да ли се ради о управним актима републичких органа
управе и републичке управне организације или органа локалне самоуправе у општини и
граду или о институцијама које врше јавна овлаштења, то јест рјешавају о правима и
обавезама физичких и правних лица или других странака у појединачним управним
стварима.
Овим законом одређено је да у управним споровима суди судија појединац,а
изузетно у сложеним предметима, када се ради о погрешно и непотпуно утврђеном
чињеничном стању и код погрешне примјене материјалног права,која су од утицаја за
правилно рјешавање управне ствари, суди вјеће од тројице судија.
Врховни суд Републике Српске надлежан је да рјешава по Захтјеву за ванредно
преиспитивање судске одлуке као ванредном правном средству против пресуда надлежних
окружних судова.

8.СТРАНЕ У УПРАВНОМ СПОРУ

Тужилац, тужена страна и заинтересована лица

У управном спору важи страначко начело, што значи да без тужбе нема управног
спора.
Стране у управном спору су тужилац и тужена страна а у законом одређеним
случајевима и треће лице као заинтересовано лице, коме би поништај оспореног управног
акта непосредно био на штету и оно има у управном спору положај странке.
Тужилац у управном спору мож бити:
- физичко или правно лице ако сматра да му је управним актом повријеђено какво
право или непосредни лични интерес заснован на закону,

9
 - орган јединице локалне самоуправе, пословна јединица предузећа, насеље или
група лица и слично, и ако немају својство правног лице могу покренути
управни спор ако су носиоци права и обавеза о којим се рјешава у управном
поступку,
- надлежни правобранилац ако је управним актом повријеђен закон на штету
Републике Српске, града или општине коју он по закону заступа као и у другим
случајевима одређеним законом.Овдје су органи јединице локалне самоуправе
дужни да о таквим актима,када за њих сазнају,обавјесте надлежног
правобраниоца,
- Када је појединцу који је учлањен у некој друштвеној организацији или
удружењу грађана који према својим правилима имају задатак да штите
одређена права и интресе својих чланова, ако је коначним управним актом
повријеђено неко такво право или интерес, та друштвена организација, односно
удружење грађана може, по писменом пристанку свог члана , у његово име
поднијети тужбу и водити управни спор против таквог управног акта.

Тужена страна у управном спору увијек је орган који је донио коначни управни акт
тј. орган чији се акт оспорава.
Тужена страна у тужби због ћутања администрације је онај орган који је био дужан
да донесе коначни управни акт а није га донио до момента подношења тужбе.
Закон заинтересованом лицу признаје положај странке (тужиоца или туженог). Из
тог разлога се њему као и туженој страни мора доставити тужба на одговор. Ако буде
заказана усмена расправа суд је дужан позвати заинтересовано лице и омогућити му да
образложи своја гледишта. Ако је против пресуде допуштена жалба, тада и заинтересовано
лице има право на подношење жалбе.

9. ТУЖБА
9.1. ТУЖБА - Основ за покретање управног спора

Код покретања управног спора примјењује се искључиво страначка максима.

То значи да се управни спор покреће тужбом код надлежног суда и она је основ за
покретање управног спора.
Из предњег произилази да се управни спор не може покренути по службеној
дужности, а тужба је према томе битна процесно правна претпоставка за вођење управног
спора и она је у ствари поднесак којим се захтјева попкретање управног спора у
формалном смислу тужбе.
У материјалном смислу тужбе она се односи на одређени захтјев тужиоца да суд у
управном спору размотри и оцијени законитост оспореног управног акта.
Према Закону о управним споровима тужба мора да садржи одређене податке, мора
да буде поднијета на одређени начин и у прописаном року.
Овдје треба напоменути да у случају спора за "ћутање администрације" тужба се
подноси због тога што управни акт није донијет од стране надлежног органа у управном
поступку.
Уз тужбу се прилаже и сам управни акт који се оспорава у оргиналу или у
овјереном препису. Тужба и прилози се подносе суду у онолико примјерака колико има
странака у спору (ради давања одговора на тужбу).

10
 9.2.РОК ЗА ПОДНОШЕЊЕ ТУЖБЕ

Рокови су законом утврђени одређени временски периоди у којима странке могу

предузимати одређене радње, а рачунају се на дане, мјесеце и године.
Тужба у управном спору подноси се у року од 30 дана од дана достављања
коначног управног акта странци која је подноси.
Овај рок важи и за надлежног правобраниоца када је овлашћен за подношење
тужбе,а ако му није достављен спорни управни акт он може поднијети тужбу у року од 60
дана од дана доставе управног акт странци о чијем праву и обавези је одлучено.
Протеком напријед наведених рокова (од 30, односно 60 дана), странка губи право
на подношење тужбе, што значи да су наведени рокови прекулзивни (строги). Међутим
како су ови рокови процесно-правне, а не материјално-правне природе то се сходно
одредби ЗПП примјењује институт повраћаја у пређашње стање.
Рок за подношење тужбе почиње тећи наредног дана од дана достављања управног
акта који се оспорава (сутрадан по дану достављања).
У случају да посљедњи дан за подношење тужбе истиче у недељу, државни празник
или неки други дан када суд не ради, рок за подношење тужбе истиче првог наредног
радног дана.

9.3.НАЧИН ПРЕДАЈЕ ТУЖБЕ

Тужба којом се покреће управни спор мора бити предата надлежном суду.
Закон о управним споровима предвиђа начине подношења тужбе, и то:
- Тужба се може предати писарници суда,(при томе се може тражити потврда о
пријему исте од писарнице), или
- Тужба се шаље надлежном суду поштом.
Уколико се тужба шаље препорученом пошиљком, дан предаје пошти сматра се
даном предаје суду који је назначен на пошиљци, а ако се шаље обичном поштом тада се
даном пристизања пошиљке суду рачуна као дан пријема, или
Тужба се може изјавити и на записник код надлежног суда или ког другог суда.
Код изјављивања тужбе на записник, тужилац или његов пуномоћник даје изјаву
одговарајућој служби суда у виду тужбе.
У случају да тужба није предата суду него другом органу, а стигне надлежном
органу послије истека рока за подношење тужбе, сматраће се да је на вријеме поднесена
ако се њено подношење том органу могло приписати незнању или очигледној омашци
подносиоца.
Лица која се налазе на служби у војним јединицама, војним устанивама или
штабовима или на обавезној војној служби, могу бити спријечени из ових разлога да
тужбу предају на вријеме надлежном суду или пошти.Законом о управним споровима
прописано је да се дан предаје тужбе војној установи или штабу сматра као дан предаје
надлежном суду (у противном би то био основан разлог за подношење приједлога за
повраћај у пређашње стање).
За лица лишена слободе, дан предаје тужбе управи установе у којој се лица налазе
сматра се као дан предаје надлежном суду.

11
 9.4.ПОДНОШЕЊЕ ТУЖБЕ У УПРАВНОМ СПОРУ ЗБОГ “ЋУТАЊА
АДМИНИСТРАЦИЈЕ”

Управни спор се може покренути и у случају када надлежни орган у управном

поступку, односно по жалби странке у законом прописаним роковима није донио
одговарајући управни акт тј. због ћутања администрације као да је њихов захтјев односно
жалба одбијена.
Ако првостепени орган у законом прописаном року не донесе рјешење по захтјеву
странке , странка може покренути управни спор због ћутања администрације ако се против
таквих рјешења није могла изјавити жалба (такво рјешење постаје коначно у првом
степену).Прије подношења ове тужбе, странка је дужна да посебним поднеском затражи од
овог органа доношење управног акта.Уколико овај орган не донесе упрани акт – рјешење
ни у даљем року од 15 дана од поновног тражења, тада странка може поднијети тужбу због
ћутања администрације као да је њен захтјев одбијен.
До ћутања администрације може доћи и код другостепеног органа који одлучује
по жалби изјављеној против рјешења у првом степену.
Ако другостепени орган по жалби странке против првостепеног рјешења, није у
року од 60 дана или у другом прописаном краћем року, донио рјешење по жалби странке,
а не донесе га ни у даљем року од 15 дана по поновљеном тражењу странке,странка може
поднијети тужбу због ћутања администрације у управном спору као да јој је жалба
одбијена.
Из напријед наведеног произилази да странка стиче право на подношење ове тужбе
протеком законом прописаног рока у коме је орган био дужан донијети рјешење као
коначни управни акт , те испуњавањем још једног услова , да том органу поднесе још један
посебан поднесак за пожуривање доношења наведеног рјешења,па је странка уз тужбу због
ћутања администрације дужна приложити напријед наведени поднесак који се односио на
поновно тражење да орган у накнадном року донесе тражени управни акт (умјесто
рјешења које се обавезно прилаже уз тубу као управни акт који се оспорава).
Закон о управним споровима није прописао никакве посебне рокове код
подношења тужбе због ћутања администрације те према томе она не може бити
неблаговремена, али може бити преурањена ако буде поднесена прије истека овог напријед
назначеног рока од 15 дана.

9.5.САДРЖАЈ ТУЖБЕ И ТУЖБЕНОГ ЗАХТЈЕВА

Тужба у управном спору није строго формалан акт, али она мора у смислу закона
да садржи: име и презиме, занимање и мјесто становања, односно назив и сједиште
тужиоца (ако је тужилац правно лице),тужене стране и заинтересованих лица ако их има,
управни акт против кога је тужба управљена, кратко излагање због чега се тужба подноси
као и у ком правцу и обиму се предлаже поништење управног акта, и потпис подносиоца.
Уз тужбу се обавезно прилаже управни акт који се оспорава, у оргиналу или
овјереном препису (са напријед наведеним изузетком који се односи на тужбу због ћутања
администрације).

12
 Тужба са прилозима се доставља суду у правилу у два примјерка, а ако има и
заитересованих лица тада се и за свако од тих лица прилаже по један примјерак тужбе,
како би исти могли дати одговор на тужбу.
Тужбом се може тражити накнада штете или повраћај одузетих ствари само ако се
тужбом тражи и поништај управног акта, али може и посебним поднеском послије
подношења тужбе, а у току покренутог управног спора.
Тужилац може одустати од поднесене тужбе све до доношења судске одлуке (у
овом случају суд рјешењем обуставља поступак).
Што се тиче тужбеног захтјева важно је да се из тог излагања види суштина
тужбеног захтјева и довољно је да тужилац наведе зашто је оспорени акт незаконит,и у
чему су повријеђена његова права или интереси и слично.
Управни акт се може побијати и дјелимично, и тужбени захтјев се може односити
само на поједине дијелове оспореног акта.
Суд разматра тужбу у оквиру тужбеног захтјева, па и само образложење тужбеног
захтјева треба бити томе прилагођено.
Ако тужба не садржи наведене формалности суд ће са њом поступити као са
неуредном, и позваће тужиоца да у остављеном року отклони недостатке из тужбе.
У случају подношења тужбе због ћутања администрације нису одређене никакве
строге формалности јер напријед наведени елементи тужбеног захтјева не могу бити
испуњени пошто се ради о управном спору због недоношења управног акта.
Неки примјерци тужби који се најчешће појављују у управном спору дати су
накрају овог дијела приручника.

10. ПОСТУПАК ПО ТУЖБИ

10.1.Предходни поступак по тужби и формално испитивање тужбе

Предходни поступак по тужби обухвата прије свега формално испитивање

тужбе.По пријему тужбе суд прво испитује да ли су испуњене све предпоставке за
покретање управног спора. Ако у овом предходном поступку суд утврди да нису испуњени
предњи услови он ће рјешењем одбацити тужбу (изузетак је обустављање поступка због
одустанка од тужбе и оглашавања суда не надлежним за одлучивање по тужби).
По томе се провјерава уредност тужбе у смислу да ли је иста потпуна и разумљива.
Уколико је тужба неуредна суд ће обавијестити тужиоца да у одређеном року уреди тужбу,
односно да у остављеном року отклони недостатке из тужбе, уз указивање на посљедице
које ће настати ако не поступи по тражењу суда.
Ако тужилац у остављеном року не отклони недостатке из тужбе, а они су такви да
спречавају рад суда, суд ће рјешењем одбацити тужбу као неуредну.
Суд ће рјешењем одбацити тужбу и у следећим случајевима ако утврди:
- да је тужба поднесена неблаговремено (послије истека рока за подношење
тужбе) или прије времена (када је у питању тужба због ћутања администрације)
или поднесена од неовлаштеног лица,
- да акт који се тужбом оспорава није управни акт,
- да је очигледно да се управним актом који се тужбом оспорава не дира у право
тужиоца или његов непосредни лични интерес заснован на закону (када
тужиоцу недостаје активна легитимација за покретање управнопг спора)
- кад се против управног акта који се тужбом оспорава могла изјавити жалба, па
иста није уопште или није благовремено изјављена.
- да је ријеч о ствари о којој се по изричитој одредби закона не може водити
управни спор,
13
 - да већ о истој ствари постоји правоснажна одлука донесена у управном спору.
Орган управе чији се управни акт оспорава у управном спору у току судског
поступка може донијети нови управни акт којим се мијења или ставља ван снаге управни
акт против кога је управни спор покренут. И у случају подношења тужбе због ћутања
администрације у току поступка пред судом орган управе може донијети управни акт.
У овим случајевима орган ће о донесеним управним актима обавијестити надлежни
суд у управном спору.
Суд ће по томе позвати тужиоца да у остављеном року од 8 дана да изјаву да ли је
са накнадно донесеним управним актом задовољан или остаје при тужби и у ком обиму,
односно да ли тужбу проширује и на нови управни акт.
Уколико туижилац у остављеном року не да изјаву или изјави да је задовољан
накнадно донесеним актом суд у управном спору ће рјешењем обуставити поступак.
Суд ће наставити поступак ако тужилац изјави да новим актом није задовољан.

10.2. РЕДОВНИ ПОСТУПАК ПО ТУЖБИ

10.2.1.Достављање тужбе туженом органу и заинтересованом лицу

Ако је у предходном поступку суд оцјенио да је тужба уредна, благовремена,

допуштена и изјављена од овлаштеног лица (значи није донио рјешење о одбацивању
тужбе нити пресуду о поништавању акта) суд ће по један препис тужбе са прилозима
доставити на одговор туженом органу и заинтересованим лицима ако их има.
Овом радњом почиње редован поступак по тужби гдје се у правилу расправља о
тужбеном захтјеву.
У овој фази поступка суд може у законом прописаним случајевима поништити
управни акт не упуштајући се у мериторно рјешавање тужбеног захтјева.
У одговор на тужбу тужена страна и заинтересована лица имају могућност да
упознају суд са својим аргументима.
Заинтересовано лице има право, али не и дужност, да одговори на тужбу и то је
ствар његове оцјене, али само пропуштање суда да достави тужбу заинтересованом лицу
на одговор представља разлог за понављање поступка.
Одредбама Главе VIII Закона о управним споровима прописане су новчане казне за
прекршаје због недостављања суду списа који се односе на премет из тужбе у управном
спору, гдје су запријећене новчане казне за правно лице и одговорно лице у органу
управе,републичкој управној организацуји односно органима јединице локалне
самоуправе.О прекршају суд обавјештава републичку управну инспекцију ради покретања
прекршајног поступка, при чему је иста дужна да у року од 60 дана , од дана обавјештења,
обавјести суд о предузетим мјерама.
Одговорним лицем у републичком органу управе и републичкој управној
организацији односно у органу јединице локалне сакоуправе сматра се руководилац
републичког органа управе , републичке управне организације, односно руководилац
органа јединице локалне самоуправе и службеник у тим органима који је задужен да
непосредно врши одређени посао.
Суд у сваком конкретном случају оставља рок туженом органу и заинтересованом
лицу да да одговор на тужбу у року који не може бити дужи од 30 дана, а уколико овај
одговор изостане суд ће спор рјешити према стању списа.
Из овога се може утврдити да је рок за одговор на тужбу судски рок и да суд у
сваком конкретном случају одређује која је то дужина времена које ће се оставити за
припремање и достављање суду одговора на тужбу.

14
 У случају да одговор на тужбу стигне и послије истека остављеног рока, а прије
одржавања расправе, суд ће га узети у обзир при оцјени законитости оспореног акта.
Орган као тужена страна дужан је да у остављеном року пошаље суду све списе
које се односе на предмет.
Уколико тужена страна и послије другог тражења не пошаље списе предмета или
изјави да их не може послати, суд може ријешити спор и без списа, ако се тужбом побија
оспорени акт из разлога погрешне примјене материјалног права.
Спор се може ријешити без списа и кад се из образожења управног акта виде
повреде правила управног поступка, али не би могао оцијенити основаност тужбе и
правилност чињеничних закључака без увида у списе и у овом случају суд ће одржати
расправу и саслушати странке или сам утврдити чињенично стање на начин прописан
Законом о управним споровима (Члан 29.)
Сва писмена која се налазе у предмету који су настали од његовог почетка па до
доношења коначног управног акта су неопходни да би се управни спор успјешно водио.

11.РЈЕШАВАЊЕ У УПРАВНИМ СПОРОВИМА

11.1. Рјешавање по судији појединцу

Одредбом Члана 6. Закона о управним споровима Републике Српске прописано је

да у управним споровима суди судија појединац а изузетно у слосложеним предметима за
које су разлози погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање и / или погрешна
примјена материјалног права , који су од утицаја за правично рјешавање управне ствари
суди суд у вијећу сатављеном од тројице судија, чиме је напуштена ранија пракса да је у
управним споровим надлежни суд по тужби суди увијек у вјећу које се састајало од
тројице или од петорице судија (мало или велико вијеће),
Суд у управном спору најчешће рјешава у нејавној сједници, а може ријешити да се
одржи усмена расправа. Странка у управном спору такође може предложити суду да исти
одржи усмену расправу.

11.1.1.Рјешавање у нејавној сједници

Законом је прописано да суд у управном спору у правилу рјешава у нејавној

сједници, а уколико суд нађе да је то потребно ради бољег разјашњења ствари или због
сложености спорне ствари,суд може одлучити да се одржи усмена расправа,као и у случају
да је нека од странака у тужби односно у благовременом одговору на тужбу предложила
да се расправа одржи.
Како је судски поступак у управном спору заснован на начелу писмености и
посредности. То значи да суд на основу списа предмета и без непосредног учешћа
странака најчешће одлучује у управном спору.
Дакле, суд у управном спору у правилу не утврђује сам чињенично стање, па
контрадикторан поступак на усменој расправи није ни неопходан, јер суд најчешће
расправља спор у нејавној сједници и на подлози чињеница утврђених у управном
поступку, а не на основу чињеница које су први пут тужбом изнијете у судском спору.
Наравно, да тужилац може побијати тачност чињеница које су утврђене у управном
поступку.
У пракси је ово основни и најчешћи начин рјешавања управних спорова код нас.
Разлог за то је, што је код нас усвојен систем управног спора "спор о законитости" а
то је она врста управног спора , у коме суд рјешава спор на основу чињеница утврђених у
управном поступку.
15
 Суд може само изузетно у случајевима предвиђеним у ЗУС-у сам утврђивати
чињенице у управном спору.

11.1.2 Усмена расправа

Од правила да суд у управном спору рјешава у нејавној сједници, закон предвиђа и

изузетак, да суд може рјешити да се одржи усмена расправа (Члан 25. став 2 ЗУС-а). Суд
ће се одлучити на одржавање усмене расправе ако сматра да је то потребно ради бољег
разјашњења ствари или због саме сложености спорне ствари. Иницијативу за одржавање
усмене расправе могу дати и странке у управном спору,ако то тужилац тражи тужбом или
тужени у благовременом одговору на тужбу.
Суд ће сигурно оцијенити такав приједлог странака али о томе није обавезан
доносити било какво рјешење.
Да ли ће се одржати усмена расправа рјешава вијеће у својој нејавној сједници, а
ако се на то одлучи, предсједник вијећа ће одредити ток расправе и на њу позвати
потребна лица (странке и заинтересована лица ако их има).
Странкама се оставља довољно времена за припремање (од дана пријема позива за
расправу па до одржавање саме расправе) сходно одредбама Закона о парничном поступку.
Странке морају бити позване, али не морају лично учествовати већ их могу
заступати пуномоћници или заступници.
Само из важених разлога се може одложити расправа, а о њеном одлагању рјешава
вијеће у нејавној сједници.
Усменом расправом руководи предсједник вијећа.
На расправи се обавезно води записник и у њега се уносе само битне чињенице и
околности (али не и читав ток расправе као у осталим поступцима) као и диспозитив
одлуке, а њега потписују предсједник вијећа и записничар.
Записник о вијећању и гласању се води као посебан записник, а њега потписују
чланови вијећа и записничар.Вјећање и гласање се врши без присуства странака.
ЗУС-ом је прописано да изостанак странака са расправе не спречава рад суда, нити
се њихов изостанак може узети да су оне одустале од својих захтјева, већ ће се њихови
поднесци прочитати.
Закон о управним споровима не предвиђа могућност доношења пресуде због
изостанка већ је одређено да ће суд расправити спор и без присуства странака (ако на
расправу не дође ни тужилац ни тужени, а расправа се не одложи).
На расправи прво добија ријеч члан вијећа који је извјестилац који излаже стање и
суштину спора не дајући своје мишљење ко је у праву а ко није и како треба рјешити
спор.
Послије тога даје се ријеч тужиоцу да образложи тужбу а потом заступнику тужене
стране и заинтересованим лицима да образложе своје гледиште.

11.1.3.Рјешавање на подлози чињеница које су утврђене у управном поступку

Управни спор се по правилу рјешава на подлози чињеница које су утврђене у

управном поступку, то значи да се чињенично стање утврђује у управном поступку, а у
управном спору се цијени та утврђена правилност.
Када суд на расправи утврди другачије чињенично стање у односу на чињенично
стање утврђено у управном поступку и отклони повреде правила управног поступка,
16
поништиће оспорени управни акт и првостепени управни акт ако је он садржавао исте
недостатке, те сам ријешити управну ствар у спору пуне јурисдикције.Суд овдје утврђује
чињенично стање, по правилу,на расправи или преко једног члана судског вијећа или
преко другог замољеног суда, који је обавезан посупити по захтјеву и обавјестити странке
да могу присуствовати рочишту за извођењење доказа.
Ово су изузеци и обухватају оне ситуације гдје се одступа од правила да се управни
спор рјешава на подлози чињеница које су утврђене у управном поступку, када суд у
управном спору на расправи утврди другачије чињенично стање и пресудом поништава
оспорени управни акт.
У оваквом случају надлежни орган је дужан да поступи онако како је у пресуди
одређено и да донесе нови управни акт.
Ако би поништење оспореног акта у управном спору, на изнијети начин, изазвао за
тужиоца штету која би се тешко могла поправити или ако је на основу јавних исправа или
других доказа у списима очигледно да је чињенично стање другачије од оног утврђеног у
управном поступку, али ако је у истом спору већ једном поништен управни акт, а
надлежни орган није у потпуности поступио по пресуди, суд може и сам утврдити
чињенично стање, и на основу тако утврђеног чињеничног стања донијети своју одлуку
(пресуду или рјешење).
У овом случају суд одржава расправу и на њој изводи дређене доказе и утврђује
чињенично стање, а ако није потребно одржати расправу суд може чињенично стање
утврдити преко другог органа или преко другог редовног суда.
Битно је напоменути да суд у управном спору испитује законитост оспореног
управног акта у границама захтјева из тужбе, али при том није везан разлозима тужбе.
Суд у управном спору пази по службеној дужности на ништавост управног акта
(разлози ништавости управног акта утврђени су у Закону о општем управном поступку).

12. ОДЛУКЕ У УПРАВНИМ СПОРОВИМА

У управним споровима суди сиудија појединац, а у изузетно сложеним предметима

када се ради о погрешно и непотпуно утврђеном чињеничном стању и код погрешне
примјене материјалног права која су од утицаја за правилно рјешавање управне ствари
суди вјеће од тројице судија.
Дакле суд у управном спору рјешава по сдији појединцу у сједници која у правилу
није јавна (у нејавној сједници) а судско вијеће може одлучити, по приједлогу странака
или на сопствени приједлог ради расправљања спорне ствари, да одржи усмену расправу.
Суд у управном спору када суди у вијећу,доноси пресуду или рјешење већином
гласова вијећа, и у правилу по завршној расправи суд усмено објављује своју одлуку.
Суд у управном спору одлучује у вјећу састављеном од тројице судија, од којих је
један предсједник вјића, и двојице чланова вјећа.
Када суд одлуку доноси у вијећу сматра се да је одлука донесена када су за њу
гласала двојица судија у вијећу од тројице судија.
О вјећању и гласању се води посебан записник кога потписују сви чланови вијећа и
записничар.
Судије који се не сложе са донесеном одлуком вијећа има право да изнесе своје
разлоге и да издвоји своје мишљење.
Вијећању и гласању присуствују само чланови вијећа и записничар (без присуства
странака).
Суд у правилу по завршеној расправи усмено објављује своју одлуку.
17
Оргиналну пресуду, односно рјешење потписује предсједник вијећа и записничар.Пресуда
и рјешење се издаје странкама у оргиналу или у овјереном препису.

12.1. Рјешење

Суд у управном спору доноси рјешење када из процесних разлога одбацује тужбу у
случајевима:
- ако је иста непотпуна или неразумљива под условом да у остављеном року
тужилац није отклонио недостатке из тужбе, а они су такви да спречавају рад
суда,
- ако је поднесена неблаговремено,
- ако је поднесена од неовлаштеног лица,
- ако акт који се оспорава није управни акт,
- ако се очигледно управним актом који се оспорава не дира у право тужиоца
нити у његов непосредни лични интерес заснован на закону,
- да се против управног акта који се оспорава могла изјавити жалба која није
уопште изјављена или није благовремено изјављена,
- када се ради о ствари о којој се према изричитој одредби закона не може водити
управни спор,
- ако већ постоји правоснажна одлука донесена у управном спору о истој ствари.
Суд у управном спору доноси рјешење када обустави поступак у случајевима:
- ако тужилац одустане од тужбе,
- када у току судског поступка орган управе донесе ново рјешење, а тужилац пред
судом у управном спору изјави да је задовољан накнадно донесеним управним
актом (или се на ту околност на тражење суда у остављеном року не изјасни).
Недозвољен, неблаговремен или изјављен од неовлашћеног лица захтјев за
ванредно преиспитуивае судске одлуке, односно приједлог за понављање поступка
надлежни суд ће одбацити својим рјешењем.
Суд који је примио жалбу као редовно правно средство у управном спору као и суд
који одлучује по жалби, одбациће исту рјешењем ако утврди да је жалба недозвољена,
неблаговремена или да је изјављена од стране неовлаштеног лица.
Овдје је важно напоменути да се по закону о управним споровима Републике
Српске против одлуке донесене у управном спору не може изјавити жалба као редовно
правно средство, осим када је то посбним законом тако одређено.
Суд ће рјешењем одбацити приједлог за понављње поступка ако утврди да је
приједлог поднијело неовлашћено лице или да је неблаговремен или да странка није
учинила вјероватним постојање законског основа за понављање (овдје суд доноси своју
одлуку у виду рјешења јер се овдје ради о рјешавању у поступку предходног испитивања
тужбе за понављање).
Такођер је потребно разликовати рјешење које доноси судија појединац,које суд
доноси увијек у вијећу, за разлику од рјешења које доноси предсједник вјећа, а то су
рјешења којим се управља поступком.
Када суд одлуку доноси у вијећу сматра се да је одлука донесена када су за њу
гласала двојица судија у вијећу од тројице судија.
О вјећању и гласању као и вођењу записника на овој сједници вијећа напријед
сммо говорили.

18
 12.2. Пресуда

Ако суд из процесних разлога у предходном поступку није тужбу одбацио,

наставиће редован поступак по тужби.
Када суд расправи спорну ствар он ће управни спор рјешити пресудом.Пресудом се
тужба уважава или одбија као неоснована.
Ако се тужба уважава суд ће поништити оспорени управни акт.
Суд ће оспорени управни акт поништити и пресудом рјешити управну ствар у спору
пуне јурисдикције, ако природа ствари то дозвољава и ако подаци поступка пружају
поуздан основ за то.
Ако подаци поступка пружају поуздан основ за расправљање, суд ће пресудом
којом се управни акт поништава одлучити о захтјеву тужиоца за повраћај ствари односно
за накнаду штете (у правилу суд ће упутити тужиоца да свој захтјев остварује у парници).
Када је тужба поднесена због ћутања администрације, а суд нађе да је оправдана (а
не основана јер је за оцјену основности потребан спис кога обично у свим споровима
нема), суд ће уважити тужбу и одредиће у ком смислу ће надлежни орган донијети
рјешење и у року који не може бити дужи од 30 дана од дана достављања пресуде суда у
управном спору.
Ако суд поништи управни акт , а ако природа ствари то дозвољава и ако резултати
поступка пружају поуздан основ за то, суд може пресудом рјешити спорну управну ствар.
Таква пресуда у свему замјењује оспорени управни акт.
Ако се суд одлучи за одржавање усмене расправе, суд ће по самом њеном
завршетку усмено и објавити пресуду односно рјешење(заједно са најважнијим
разлозима), а у сложенијим стварима (када је због компликованих правних питања
потребно више времена за вјећање и доношење одлуке) суд може одустати од усменог
објављивања своје одлуке.
Након закључања расправе суд ће присутне странке обавјестити о датуму када су
дужне преузети одлуку,а ако једна од странака није присуствовала расправи суд ће је
писмено обавјестити о датуму преузимања судске одлуке.Странке, односно њихови
заступници или пуномоћници дужни су сами преузети одлуку у згради суда,а ако то не
учине у за то одређено вријеме, достава ће се извршити путем поште или на други начин
одређен законом.
Одлука суда у управном спору (пресуда или рјешење) садржи: означење суда,
судије појединца, предсједника и чланова вјећа, записничара, странака и њихових
заступника, предмет спора те дан када је одлука изречена и објављена, (и ово уствари
представља уводни дио одлуке), изреку и образложење (поука о жалби ставља се само
изузетно ако је жалба против одлуке у управном спору дозвољена посебним законом).
Изрека одлуке мора бити јасан и разумљива, те мора бити одвојена односно
издвојена од образложења.
Образложење пресуде односно рјешења у управном спору садржи правне разлоге и
чињенице на којима се заснива одлука.
Рекли смо да се поука о праву на жалбу уноси се у одлуку суда само ако је жалба
дозвољена, а у супротном се не ставља поука да жалба није дозвољена.
Изворник пресуде односно рјешење потписује судија појединац, односно
предсједник вјећа и записничар.Одлуке суда се издају у овјереном препису који овјерава
судска писарница.
19
 13. ПРАВНА СРЕДСТВА У УПРАВНОМ СПОРУ

У глави V Закона о управним споровима одређена су превна средства у управном

спору. Редовни правни лијекови нису дозвољени,односно жалба као редовно средство
може се уложити само ако је то посебним законом дозвољено, што заначи да је управни
спор, у правилу, једностепен.Ванредни правни лијекови су захтјев за ванредно
преиспитивање судске одлуке и приједлог за понављање поступка којим располажу
странке у управном спору.
Битно је напоменути да у стварима у којима жалба није предвиђена а то је опште
правило у иуправном спору, одлуке судова у управном спору постају правоснажне одмах
по уручењу странци.

13.1. Жалба

Одредбом члана 34. главе V Закона о управним споровима реублике Српске

прописано је да се жалба , против одлуке донесене у управном спору,као редовно правно
средство у управним спору не може изјавити, осим у случајевима када је то прописано
посебним законом.
Новелираним Законом о управним споровима Федерације Босне и Херцеговине
одређено је да се против одлуке донесене у управном спору не може изјавити жалба.

13.2. Захтјев за ванредно преиспитивање судске одлуке

Странке у управном спору могу против правоснажне пресуде окружног суда у

управном спору поднијети захтјев за ванредно преиспитивање судске одлуке Врховном
суду Републике Српске.
Ово ванредно правно средство се може поднијети због повреде закона, другог
прописа или општег акта или због повреда прописа у поступку која је могла бити од
утицаја на рјешавање ствари , у року од 30 дана од дана достављања странци судске
одлуке против које се подноси овај захтјев.
Захтјев за ванредно преиспитивање судске одлуке подноси се путем надлежног
окружног суда.
Окружни суд против чије је одлуке поднесен наведени захтјев дужан је провести
поступак који се односи на његово формално испитивање исправности прописан одребом
члана 21. Закона о управним споровима. Уколико суд не одбаци захтјев из разлога
наведених у напријед наведеном члану,тужени орган је дужан да на захтјев надлежног
окружног суда против чије је одлуке поднесен захтјев, најкасније у року од 30 дана ,
доставити све списе који се односе на предмет,које је надлежни окружни суд дужан
просљедити Врховном суду Републике Српске на рјешавање а у року од 3 дана по пријему
списа премета.
Врховни суд рјешава по захтјеву у сједници вјећа од тројице судија, а побијану
одлуку испитује само у границама захтјева.
Суд пресудом уважава или одбија захтјев.Пресудом којом захтјев усваја може
укинути или преиначити оспорену судску одлуку.Уколико Врховни суд укине судску
одлуку, предмет враћа надлежном окружном суду чија је одлука укинута.

20
 13.3.Приједлог за понављање поступка

Понављање поступка је ванредно правно средство у управном спору а што значи да

се може користити само противу правоснажних судских одлука.Понављање поступка
покреће се приједлогом странке у следећим случајевима:
- ако странка сазна за нове чињенице, или нађе или стекне могућност да употреби
нове доказе на основу којих би спор био повољније рјешен за њу, да су те
чињенице односно докази били изнесени или употријебљени у ранијем судском
поступку,
- ако је до одлуке суда дошло усљед кривичног дјела судије или радника у суду,
или је одлука издејствована преварном радњом заступника или пуномоћника
странке,његовог противника или противниковог заступника или пуномоћника, а
таква радња представља кривично дјело,
- ако је одлука суда заснована на пресуди донесеној у кривичној или грађанској
ствари, а та пресуда је касније укинута другом правоснажном судском одлуком
- ако је исправа на којој се заснива одлука лажна или лажно преиначена, или ако
је свједок, вјештак или странка, приликом саслушања пред судом дао лажни
исказ, а одлука суда се заснива на том исказу,
- ако странка нађе или стекне могућност да употријеби ранију одлуку донесену у
истом управном спору,
- ако странци или заинтересованом лицу није била дата могућност да учествује у
управном спору.
Странка може поднијети приједлог за понављање поступка за рјешавање по истој у
субјективном року од 30 дана рачунајући од дана када је странка сазнала за разлоге
понављања или од дана достављања судске одлуке.Странка по истеку објективног рока од
5 година од дана правоснажности судске одлуке (пресуде или рјешења) не може тражити
понављање поступка.
Новим законом о управним споровима прописан је изузетак од овог објективног
рока ,гдје се приједлог за понављање поступка може поднијети и послије истека истог,ако
се ради о разлозима који се односе на разлоге наведене у алинејама: 2,3,и4.
У приједлогу се мора навести: одлука чије се понављање тражи, законски основ
понављања и докази односно околности које чине вјероватним постојање тог основа,
околности из којих произилази да је приједлог поднесен у законском року, и докази за то,
те у ком правцу и у ком обиму се предлаже измјена пресуде односно рјешења донесеног у
поступку чије се понављање тражи.
О приједлогу за понављање поступка одлучује судија појединац без одржавања расправе.
Надлежни суд ће рјешењем одбацити тужбу ако утврди:
- Да је приједлог поднесен неблаговремено,
- Да је приједлог поднијело неовлаштено лице,
- Да странка није учинила вјероватним постојање законског основа за понављање
Ако суд не одбаци приједлог он ће га доставити противној странци и
заинтересованом лицу ако га има, са позивом да у року од 15 дана да одговор на приједлог.
По истеку овог рока, ако суд пресудом рјешава по приједлогу за понављање
поступка, и ако понављање дозволи, тада ће ставити ван снаге ранију одлуку у цјелини или
дјелимично, и донијети нову одлуку о главној ствари.

21
 Како се може обновити односно поновити управни или судски поступак (а
најчешћи разлог јесу чињенице) важно је овдје уочити да се обнавља односно понавља
онај поступак у коме је настао разлог за обнову односно понављање поступка.
У поступку по овом ванредном правном средтву примјењују се и одредбе закона
којим је уређен парнични поступак.

14. ОБАВЕЗНОСТ ПРЕСУДЕ

Пресуде судова донесених у управном спору су обавезујуће. Њихова обавезност се

односи најприје према туженом органу чији се управни акт оспорава, према
заинтересованим лицима ако их је било, на суд и на тужиоца.
Ово значи да се пресуда суда има извршити у законском року на начин како је то
суд у управном спору у својој пресуди утврдио.
Када суд у управном спору поништи акт против кога је био покренут управни спор,
предмет се враћа у стање у коме се налазио прије него што је поништени акт донесен.
Овдје је битно разликовати да ли је тужба у управном спору била поднесена противу
управног акта који је био коначан у првом или другом степену, (против рјешења донесеног
по жалби) као и случај да је управни акт донесен по захтјеву странке или по службеној
дужности, јер ће од тога зависити о којим стварима ће рјешавати орган када буде
извршавао пресуду суда (нпр. поново ће одлучивати о жалби странке или ће поново
рјешавати о захтјеву странке или ће на основу законске обавезе и јавних овлаштења
рјешавати по службеној дужности).
Пресуда којом је поништен управни акт дјелује према свима јер тад и акт не
постоји.
Ако суд оцјени да је основана тужба због ћутања администрације суд у управном
спору ће одредити надлежном органу у ком смислу и у ком року је дужан да донесе
управни акт, и он га је увијек дужан донијети.
Ако је пресудом одбијена тужба тада управни акт који је тужбом оспораван постаје
правоснажан и тада он обавезује странку и орган управе који га је донио.
Знамо да се поништавањем управног акта поништавају и све правне посљедице које
је тај акт произвео.
Када према природи ствари која је била предмет управног спора треба умјесто
поништеног управног акта донијети нови управни акт, надлежан орган је дужан да га
донесе без одлагања и најкасније у року од 30 дана од дана достављања пресуде, а
надлежни орган је при томе везан правним схватањем суда, као и примједбама суда у
погледу поступка.
Ако надлежни орган после поништавања управног акта не донесе без одлагања, а
најкасније у року од 30 дана нови управни акт, странка посебним поднеском може
тражити доношење новог акта.
Ако надлежни орган не донесе акт ни за 15 дана од овог тражења странка може
тражити доношење таквог акта од суда који је донио пресуду првом степену.
Странка мора сачекати да истекне овај рок од 15 дана, па тек по истеку овог рока
може поднијети захтјев суду који је рјешавао по тужби, а уз исти је дужна приложити
доказе да се безуспјешно обраћала надлежном органу, те да је истекао овај рок.
Суд ће по таквом захтјеву затражити од надлежног органа обавјештење о
разлозима због којих није донио управни акт.
Надлежни орган је дужан одмах а најкасније у року од седам дана дати
обавјештење, а у противном ће суд донијети рјешење које у свему замјењује акт надлежног
22
органа. Овако ће поступити суд у управном спору и у случају када по мишљењу суда
достављено обавјештење надлежног органа не оправдава неизвршење судске пресуде.
Суд ће ово рјешење доставити органу надлежном за његово извршење, а овај га је
дужан без одлагања извршити.
Суд ће о овом истовремено обавјестити орган који врши надзор над радом органа
који није извршио пресуду.
Овдје је важно указати на везаност органа приликом доношења новог акта правним
схватањем суда и примједбама у погледу поступка.
У случају када је према самој природи ствари која је била предмет спора потребно
умјесто поништеног управног акта донијети други, надлежни орган је дужан да га донесе
без одлагања, а најкасније у року од 30 дана од дана достављања пресуде.
Надлежни орган је при том везан правним схватањем суда, као и примједбама суда
у погледу поступка. Из ове одредбе Закона о управним споровима јасно произилази да је
надлежни орган приликом доношења новог акта везан правним схватањем суда без обзира
да ли се ради о примјени материјалног или процесног права и у том смислу надлежни
орган је дужан да усвоји примједбе суда које су дате и у диспозитиву и у образложењу
пресуде, да их се придржава и да поступа по њима.
Став суда из раније пресуде обавезује и суд и орган управе, наравно под условом да
се чињенично и правно стање није измијенило.
Претпоставка да се ради о битно истом чињеничном стању ствари важно је због
тога што у новом поступку могу бити поднијети нови докази и тада је орган дужан да
цијени и те нове доказе, те на основу укупног доказног материјала донесе ново рјешење.
У случају да надлежни орган донесе нови акт противно правном схватању суда или
противно примједбама суда у погледу поступка суд ће у новом управном спору такав акт
поништити и по правилу сам рјешити спор.

15. ЗАШТИТА СЛОБОДА И ПРАВА ЗАЈАМЧЕНИХ УСТАВОМ

Физичко лице чија су права и основне слободе зајамчене Уставом Републике

Српске повријеђена коначним управним актом органа има право да захтјева заштиту тих
права и слобода код суда ,ако им није осигурана друга правна заштита.
Захтјев због незаконите радње може се поднијети све док та радња траје.
Суд поступа по захтјеву хитно и на начин којим се поштују основна начела
поступка,и обезбјеђује ефикасна заштита права и интереса странака.
О захтјеву за заштиту тих права и слобода рјешава надлежни окружни суд и то
рјешењем у вијећу састављеном од тројице судија.
Новина је што физичко лице , чије је право и слобода повријеђено подноси захтјев
надлежном окружном суду а не приједлог како је то било прдедвиђено ранијим законом.
Суд, када нађе да је захтјев основан, донијеће рјешење којим ће забранити даље
вршење незаконите радње,а у противном ће рјешењем захтјев одбити.
Рјешење суда извршава орган односно правно лице чије је службено лице, односно
одговорно лице учинило незакониту радњу, у року утврђеном у судској одлуци.
Против овог рјешења не може се изјавити жалба, али се може поднијети Захтјев за
ванредно преиспитивање судске одлуке Врховном Суду Републике Српске, у року од 8
дана од дана достављања рјешења надлежног суда странци по чијем захтјеву је поступак
покренут.
Ради осигурања извршења рјешења суда,суд може,ако то околности конкретног
случаја налажу, обавјестити Владу Републике Српске,а у граду и општини
23
начелника,односно градоначелника,зависно чији је орган је у питању,а они су дужни
предузети све мјере за успостављање законитог стања на начин утврђен рјешењем суда.
Ради извршења рјешења, надлежан суд може поднијети захтјев надлежном органу,
односно правном лицу за удаљење са дужности службеног лица или одговорног лица.

24
 ПРИМЈЕР ТУЖБЕ КОЈОМ СЕ ПОКРЕЋЕ УПРАВНИ СПОР

- У случају спора о законитости управног акта

ТУЖИЛАЦ __________________________

ТУЖЕНИ ___________________________

ОКРУЖНОМ СУДУ у ________________

ТУЖБА

Против рјешења _____________________________ број: _______________________

(навести орган који је донио рјешење)

од __________________ године.
Благовремено подносим ову тужбу којом тражим поништај наведеног коначног
рјешења туженог, које је донесено у предмету _____________________________________ .
(Навести кратко означење предмета)

Тужбу подносим из разлога што није правилно примјењен закон _________________

и општи акт ___________________________________ из области
_________________________________________ .
(Навести област управног рјешавања)

Наиме, тужени орган донио је спорно рјешење у управном поступку, којимје одбио
моју жалбу и потврдио као законито и правилно рјешење првостепеног органа __________
____________________________ број: _______________________ од ____________ године,
(Навести назив првостепеног органа)

25
Којим је одбијен мој захтјев да ми се призна/одобри _________________________________
(Навести захтев који је био предмет

____________________________________________________
Рјешавања у управном поступку)
Побијано рјешење туженог органа је незаконито пошто је засновано на погрешној
примјени одредби Члана ____ Закона _____________________________________________
(Навести Закон)

и ________________________________________________________,
(Навести и други општи акт из ове области)

Не водећи рачуна о _____________________________________________________________

(Навести пропусте органа у смислу примјене прописа)

Поред тога,у поступку који је претходио доношењу спорног рјешења нису се

поштовале одредбе Закона о општем управном поступку који је претходио доношењу
спорног рјешења нису се поштовале одредбе ЗУП – а које се односе на начело саслушања
странке јер је орган управе био дужан да прије доношења рјешења , странци пружи
могућност да се изјасни о свим чињеницама и околностима који су важни за доношење
рјешења.
Погрешно је према томе, и против законито становиште побијаног рјешења, па на
основу напријед наведеног предлажем да окружни суд након разматрања тужбе,
доснесе

ПРЕСУДУ

Тужба се уважава, и оспорено рјешење ___________________________

( навести назив органа који је
______________________________________ број:________________ од ______ године
донио коначни упрани акт који је тужбом оспораван)
поништава и враћа наведеном органу на поновни поступак о одлучивање.

У _____________________ Тужилац
Датум _________________ _______________________

Прилог: Рјешење ____________________________________________________________

( навести назив органа који је донио коначни упрани акт који је тужбом оспораван)
број:________________ од _____________ године.

26
ПРИМЈЕР ТУЖБЕ КОЈОМ СЕ ПОКРЕЋЕ УПРАВНИ СПОР

- У случају спора пуне јурисдикције

ТУЖИЛАЦ __________________________

ТУЖЕНИ ____________________________

ОКРУЖНИ СУД у _____________________

ТУЖБА

Против рјешења__________________________________________________
(Навести орган који је донио коначни управни акт)
број :__________________________од ____________________године.
Благовремено подносим ову тужбу којом тражим поиштај наведеног коначног
рјешења тужбеног органа донијетог у предмету___________________________________.
(Навести кратко означење предмета)

Тужбу подносим из разлога што је зужени орган својим рјешењем одбио моју
жалбу изјављену против рјешења првостепеног органа којим је одбијен тај захтјев за
признавање права____________________________________________.
(Навести право које се жели остварити)

Наиме, побијано рјешење туженог органа је незаконито због тога што је

тужени насупрот свим изведеним доказима_______________________________________
(Навести доказе)

очигледно погрешно закључио и одлучио да се мој захтјев не може уважити.

Наводно произилази из чињеница________________________________________________

__________________________ (Навести ставове оспореног рјешења и садржину изведених доказа).

27
 Обзиром да у овом конкретном случају природа ствари то дозвољава, а
подаци поступка пружају поуздан основ за то, у шта се може увјерити из списа овог
предмета то предлажем ОКРУЖНОМ СУДУ_______________________________ да након
разматрања тужбе и доказа који се налазе у спису предмета, доносе

ПРЕСУДУ

 Тужба се уважава и оспорени акти бр: __________________________ од __________

(Навести оспорене акте органа)

године, поништавају,
 ___________________________________________ из __________________________
(Навести име и презиме тужиоца)
признаје се _________________________________________________________________
(Навести захтјев странке за остваривањем неког права н.п.р. : - спорног стажа за пензију)

У ________________________ Тужилац
Датум_____________________ ___________________________

Прилог : Рјешење________________________________________________
(Навести назив органа)

бр:________________ од _____________________ године.

28
 ПРИМЈЕР ТУЖБЕ КОЈОМ СЕ ПОКРЕЋЕ УПРАВНИ СПОР

- У случају ћутања администрације

ТУЖИЛАЦ __________________________

ТУЖЕНИ ___________________________

ОКРУЖНИ СУД у _____________________

ТУЖБА

Због недоношења рјешења__________________________________________________

(Навести назив органа)

по жалби у законом прописаном року.

_______________ инспектор општине _____________ као првостепени орган у

предмету ____________________________________________________________________
(Кратко навести о којој се управној ствари ради)

је донио своје рјешење бр:_____________________од ____________________ године,

којим ми је наложено да _______________________________________________________.
( навести наложене инспекцијске мјере из диспозитива рјешења)

На предње рјешење сам благовремено изјавио жалбу туженом органу, као органу
надлежном за одлучивање по жалби, али тај орган није у року од 2 мјесеца донио своје
рјешење по жалби, а није га донио ни у року од 15 дана по мом поновљеном тражењу, о
чему прилажем доказ ____________________________________________.
(Навести акт који се односи на поновљено тражење)

Првостепено рјешење је незаконито јер је у њему погрешно примјењена одредба

Члана ___________________________________.
(Навести члан закона или неког другог прописа )

29
 Обзиром да је првостепено рјешење незаконито, а надлежни орган по жалби није ни у
даљем року од 15 дана, по поновљеном тражењу донио своје рјешење по жалби, па из
претходних разлога подносимо ову тужбу и предлажемо да окружни суд у ______________
након разјашњења тужбе и приложених доказа донесе

ПРЕСУДУ

Тужба се уважава и поништава рјешење _____________________________инпекције

(навести назив органа и инспекције)

општине ________________ бр:__________________ од _________________ године.

Мјесто ______________ Тужилац

Датум _______________ ___________________________

Прилог : - Првостепено рјешење бр:__________________ од ______________ године,

- Жалба од ________________________ године,
- Захтјев за поступање по предњој жалби од ____________________ године.

НАПОМЕНА
(У формалном смислу испитивања тужбе због ћутања администрације, суд по посебном
поднеску за поступање по жалби цијени њену преурањеност ,јер тужба у управном спору
због ћутања администрације не може у правилу бити неблаговременa али може бити
преурањена, јер је поднесена прије истека рока од 15 дана који је остављен органу као
накнадни рок за доношење своје одлуке, прије него би странка стекла право на даљу
судску заштиту пред надлежним судом у управном спору).

Напомена:
Кандидати са високом стручном спремом – неправне струке, каи и кандидати са
вишом стручном спремом нису дужни полагати управни спор у цјелини.

30