Предмет:

ПСИХОЛОГИЈА СА РАЗВОЈНОМ ПСИХОЛОГИЈОМ

Teма: СПОЉАШЊА МОТИВАЦИЈА ЗА УЧЕЊЕ

Професор: Студент:
Др.Петар Митић Матија Матић
ванредни професор Број индекса: 8594
 „ Никада не престај да учиш, јер живот никада не престаје са својим
лекцијама“

УВОД:
МОЛИМ ТЕ НАЂИ НЕГДЕ НА НЕТУ И ПРЕПИШИ
 1. ПОЈАМ МОТИВАЦИЈЕ

Појам мотивација долази од латинског глагола „movere“ , што у преводу значи

кретати се.
Мотивација представља покретачку снагу која ученика подстиче, покреће на
акцију, сазнавање, учење. Зато је она важна у васпитном и образовном процесу. Од
мотивације зависи у којој мери ће се ученици ангажовати у настави, али и колика ће им
жеља бити да савладају одређене препреке и науче нешто ново, прошире и продубе
своја знања, усаврше своје способности потребне за нове изазове.
Мотивација учествује на различитим местима наставне структуре. Присутна је,
како у појединцу који учи, тако и у широј и ужој околини, која има директан или
индиректан утицај на процес учења и поучавања. Њен настанак условљавају разни
фактори. Управо из тих разлога мотивација је врло често неухватљива у наставном
процесу. Њену динамичност, корелативност са другим факторима и свеобухватност
тешко је пратити.

2. ПОДЕЛА МОТИВАЦИЈЕ

Мотивација за учење спада у основне психолошке факторе успешног учења јер

гарантује одржавање пажње и концентрације, а дугорочно гледано, води ка постизању
циља. Мотивација усмерава концентрацију у пажњу ученика на садржаје које
наставник презентује.
Када се говори о мотивацији, па и мотивацији за учење, разликују се два
различита облика мотивисања детета, две врсте мотивације :
унутрашња (интринзичка) мотивација и
спољашња (екстринзичка) мотивација.
Унутрашња мотивација – срж унутрашње мотивације је у заинтересованости
за оно што се учи.подразумева да ученик учи без неког споњашњег разлога. Он има
потребу да учи, налази задовољство у самом процесу учења и у постизању одређених
цињева, које сам себи постави у учењу. У унутрашње мотивације спадају:
интересовање, жеља за сазнањем, мотив постигнућа, потреба за компетенцијом, мотив
сасмоактуелизације, степен аспирације, циљ и намера да се нешто научи, став према
градиву, пријатност или непријатност градива и др.
Спољашња мотивација се називаи инсентивном мотивацијом јер долази из
окружења, из жеље да се оствари одређени циљ, односно да се избегне последицакоја
би проистекла из неостварења, на пример, да се добије добра оцена, да се испуне
очекивања родитеља, да се избегне казна, да се испуне условиза добијање стипендије,
да се стекне диплома која ће обезбедити сигуран посао и финансијска стабилност.
 Слика бр.1 Хијерархија мотивација
http://www.inoptimum.com

Спољашња мотивација почиње уверењем „морам да урадим то“ и због тога може
бити:
Позитивна - подстакнута претходним похвалама и наградама
Када постоји позитивна мотивација за учење, онда је процес сазнавања бржи и
пријатнији, степен достигнућа виши и тежи се развоју трајних компетенција. У многим
ситуацијама ученици морају да науче одређено градиво без обзира на то да ли су
мотивисани.
Негативна – подстакнута претходним неуспехом, страхом од неуспеха или
казном.
Сваки ученик, односно студент, кроз своје образовање ће наићи на период када
мотивација неће бити на завидном нивоу. Најчешћи разлози за недостатак мотивације
су:
Непостојање циљева – ако нема циља, учење делује бесмислено јер не води
никуд. Битно је и то да постављени циљ буде јасан, специфичан и реалан. Уколико је
циљ изван граница постојећих могућности, особа усваја уверење да је учење узалудно.
Недостатак самопоуздања, односно сумња у властите способности – у овом
случају, биће од помоћи поделити пут до коначног циља на низ мањих корака који ће се
постепено прелазити, а сваки од њих утицати на јачање сигурности.

3. РАЗЛИКЕ ИЗМЕЂУ ПОЗИТИВНЕ И НЕГАТИВНЕ МОТИВАЦИЈЕ

Ово су главне разлике:

Позитивна мотивација: Позитивна мотивација је она коју карактерише
извођење одређеног понашања захваљујући којем се постиже позитивна награда. Ово је
основа за даљи развој. На пример, тренинг за мршављење са подстицајем за
побољшање здравља и да бисте се свакодневно осећали ближе циљу јер сте у то
потпуно уверени.
 Негативна мотивација: Заснована је на томе да радимо нешто не зато што је
мотивационо и добићемо изузетно позитивну награду, већ да бисмо избегли непријатне
последице. Избегавање укора, казни или чак осећај понижености аспекти су који нас
мотивишу на одређено понашање како се то не би догодило. На пример, учење за испит
како не би избегло кажњавање родитеља. Мотивација у овом случају није прелазак на
други курс или каријеру, већ избегавање укора или чак одређене казне.

4. ВРСТЕ СПОЉАШЊЕ МОТИВАЦИЈЕ

Врсте мотивације дају одговор на питање одакле долази мотивација, да ли
настаје из спољашњих или унутрашњих извора. То се заправо односи на откривање
разлога због којих дете учи. Према томе, можемо разликовати разлоге који су у самој
личности и тада говоримо о интринзичној или унутрашној мотивацији, односно оне
који су ван личности када је реч о екстринзичној мотивацији.
Спољашњи мотиви за учење су: циљ, рок да се нешто научи, похвале, успех
или неуспех,похвала и покуда, сарадња и такмичење, награда и казна, оцена.
Ови спољни извори мотивације могу постати и унутаршњи уколико се особа
према њима односи као према нечему што је самом себи сврха.

4.1 ЦИЉ

Да би неко градиво ученик успешно научио, није довољно да га само понавља,

већ треба себи да постави као циљ да научи то градиво, односно да има намеру да га
научи. Ово је изузетно важно у школском учењу, а наставници могу да утичу на развој
ове унутрашње мотивацијепрезентујући градиво као основ за даље учење, корисност
садржаја за будуће учење или чак будући живот.
Циљ је блиско повезан са успешношћу. Јасан циљ има утицај на повећање наше
мотивације. У неким случајевима га можемо посматрати и као разлог мотивације, јер
без параве мотивације и спремности да изгурамо циљ увек постоји шанса да
одустанемо. Како бисмо били сигуени да ћемо остварити неки циљ, он би требало да
буде паметно осмишљен јер самим тим знамо колико да очекујемо од себе и колико
можемо да постигнемо.
Циљ представља исход или остварење које особа настоји да постигне. Када
ученици теже да остваре одређену активност они су ангажовани циљем усмереном
понашању. Циљеви су покретачи, делују на људе како би им помогли да достигну оно
што желе. Неким је ученицима циљ првенствено учење, док су други усмерени на
извршавање задатка. Ученици усмерени на учење сматрају да је главни циљ образовања
постизање компетенција у ономе што се у школи учи. Ученици усмерени на
извршавање задатка су мотивисани жељом да добију позитивну оцену или избегну
негативну. Ученици усмерени према учењу склони су бирању тежих и изазовнијих
задатака, док су ученици усмерени на извођење углавном усмерени на лакше садржаје
и мање изазовне.
 Слика број 2. Успешна мотивација
https://hi-in.facebook.com/OMSDrDragutinGostuski/photos/motivacija-za-ucenjene

4.2 РОК
Један од важних фактора успешног учења јесте рок за који нешто треба да се
научи. Овај фактор нарочито утиче на трајање оног што се учи, али има и дејство на
сам успех учења. Близак рок подстиче на учење и ствара већи елан, већу загрејаност у
раду, па у том смислу позитивно делује на учење. С друге стране свест да се нешто
научина дужи рок позитивно утиче на задржавање наученог. Битно је да ученици не уче
само за оцену, већ да у току самог учења буду свесни тога да они уче за живот и да ће
им то бити потребно у даљем раду.

4.3 УСПЕХ И НЕУСПЕХ

Успех је мотив који подстиче ученика на даљи рад, он код ученика изазиважељу
за постизањем нових успеха и стварапозитиван став према учењу уопште. Неуспех у
учењу, нарочито ако се ређа неуспех за неуспехом, обично је сметња напредовању а
може бити и узрок поремећаја понашања. Ткође, успех и неуспех различито делују на
ученике. Неуспехне делује у толикој мери на самопоуздане ученике, на њих чак може
да делује и као подстицај. На несамопоуздане ученике неуспех може да има јако лоше
дејство.
Успех, највећим делом зависи од наших капацитета, међу којима је можда
најважнија способност да се неуспех поднесе, прихвати, превазиђе и искористи као
искуство у даљем животу.
На неуспех можемо да реагујемо двојако: још већим трудом или одустајањем.
Бескомпромисно неодустајање од постављеног циља може да постане деструктивно по
нас. Ако човек јако дуго не прихвата информацију да нешто није могуће и да треба да
промени правац, он онда не живи у складу с реалношћу. Друга страна медаље
неодустајања је трајно одустајање, када се руке дижу од свих циљева и потреба јер оно
што смо хтели нисмо остварили, па се предамо немоћни пред животом.
Неуспех се теже подноси кад се човек поистовети са својим циљем.
 4.4 ПОХВАЛА И ПОКУДА

Похвале и покуде су такође подстицаји, мотиви даљег учења. Неки подстицаји

за учење деле се на: позитивне и негативне. Позитивни су они који делују у смислу да
се учењем нешто подстигне, а негативни они који делују тако да се у даљем учењу
нешто избегне, исправи. Према оваквој подели, похвала би спадала у позитивне
подстицаје а покуда у негативне. Међутим похвала и покуда не делују подједнако на
сву децу ( нпр. Похвала више утиче на женску децу, сиромашнију децу а покуда на
интелектуалнију децу).
Похвале имају позитиван утицај на мотивацију ученика и учење, док ппокуде
смањују залагање и ефикасност учења. Ученик није лоша особа ако у школи није добио
све одличне оцене. Потребно га је само подстицати да пробуди оно у чему је добар, шта
му иде од руке и да се у томе пронађе. Не могу се увек давати само похвале јер тада
ученици не би знали шта су урадили лоше и зашто је то лоше. Када би ученике само
похваљивали они не би могли променити своје понашање. Похвала не кошта ништа а
доноси велике резултате.Тако ученик добија сигурност да је способан нешто урадити
што позитивно утиче на његово самопоштовање као и на мотивацију.

4.5 САРАДЊА И ТАКМИЧЕЊЕ

Самопотврђивање је свест о својим способностима. Млађе ученике више

мотивише групно такмичење док старија деца више воле индивидуална такмичења и
јаче су мотивисана њима. Можемо имати и такмичење са самим собом, и то треба
постављати ученицима као циљ такмичења.
Такмичење ствара напетост, сарадња нам доноси мир. У такмичењу, другу особу
видимо као ривала и непријатеља кога треба да победимо – а у сарадњи има места и
довољно колача за обоје. У сарадњи, друга особа је наш сарадник – а у такмичењу
противник.
Такмичење са самим собом често се наводи као најпожељнији облик такмичења.
Помиње се као начин да напредујемо и да померамо властите границе јер се тада
бавимо собом, а не противником.

4.6 НАГРАДА И КАЗНА

Награда и казна су веома јаки подстицајиу учењу. Награда делује више од

похвале, док казна представља јачи подстицај од покуде. Што се тиче награде и казне,
не треба да се пречесто користе. Стално је питање да ли награда или казна. Разна
истраживања су показала да наградама стварамо трајне облике понашања код деце, док
се понашање које је нестало као резултат кажњавања губи, чим изостане извор
кажњавања.
Термини „казна” и „кажњавање” углавном имају негативно субјективно
значење, повезано са застрашивањем, понижавањем и наношењем физичког бола.
Награде су изузетно корисне када немате времена нити прилике да деци пружите
оно што им је потребно. Постоје тренутци када нисмо у могућности да деци пружимо
оно што им је у датом моменту неопходно. У тим тренуцима награде ће створити
привремену жељу за сарадњом. Уместо што покушавамо да контролу повратимо
претњама или кажњавањем, у оним тренуцима када се наша деца противе сарадњи,
контролу можемо да повратимо награђивањем. Давање награде често буди сарадњу.
Веома је важно за децу да науче да је живот процес у коме се даје и прима. Уколико
даш, тада ћеш и добити. Да би добио више, мораш дати више. Сваки пут када тражимо
од деце да дају мало више, морамо више и да им пружимо, тако их учимо овој важној
животној лекцији. Тиме уче како да се договарају и преговарају.

4.7 ОЦЕНА

Када говоримо о школском учењу оцена је једно од најмоћнијих мотивационих

средстава, а не само крајњи исход учења.
Ако оцену поставимо као исход учења, то јест ако ученик учи за оцену, такво
знање се губи убрзо после оцењивања. Уколико оцену гледамо као мотив и ученицима
је представимо као мотив за учење, тада и знање добијено оваквом поставком, иако у
неким случајевима и слабијег интензитета, постаје трајније, јер ученик је имао своје
разлоге за учење тог градива.
ЗАКЉУЧАК:
Ако нема циља, учење делује бесмислено јер не води никуд. Битно је да
постављени циљ буде јасан, специфичан и реалан.Уколико је циљ изнад својих граница
постојећих могућности, ученик усваја уверење да је учење узалудно.
Спољашња мотивација се може објаснити као импулс који долази из спољашње
средине, тачније, као импулс који је условљен ситуацијом у којој су у окружењу
образовани разлози због којих започињемо или истрајемо у одређеној активности.
Разлози своје изворе имају у користољубљу или у амбицији да стекнемо жељено или
избегнемо нежељено.
Мотивациони аспект ученика је посебно важан зато што је утврђено да ученици
иако су способни за учење, а нису довољно мотивисани, успех у учењу ће изостати.
Тако да је фундаментално интересовање за рад, гарант доброг учења деце. Дешава се да
ученик који је дуже времена био слаб у учењу, одједном почиње да се интересује за
рад, учи, те се његов успех нагло поправља. Претпоставља се да је ученика нешто
заинтересовало, подстакло на учење, те је мотивација порасла, почео је да учи и
резултати су се из основа променили.
Да би неко нешто научио, он мора имати намеру да то и уради. Што се
постављања циљева тиче, важно је:
- да не буду уопштени, већ специфични;
- да буду прилагођени способностима ученика; успоставити краткорочне
подциљеве који могу довести до дугорочног циља; постављати мало више,
али не превисоке и достижне циљеве.
Интересовање за неки предмет подразумева позитиван став према њему и спада
у значајни унутрашњи мотиватор. Оно што нас интересује учимо брже, боље и дуже га
памтимо. Међутим, пошто ученици нису заинтересовани за све предмете, добра
стратегија јесте тражење у том предмету неких елемената који ће постати
интересантни. Најтеже и најнеинтересантније је учити градиво ако му не видимо
смисао и значај. Да би школски програм био интересантан, он треба да буде прилагођен
интересовањима ученика, а то подразумева упознавање њихових интересовања.
Школски програми, који су намењени просечним ученицима, могу бити недовољно
интересантни даровитима, а с друге стране, они који немају довољно способности за
неки предмет, за њега неће ни развити интересовање.
Обавештења која дајемо ученицима не требају бити уопштена, већ прецизна и
конкретна. Ученицима не треба само рећи да су погрешили, већ им и објаснити где
греше и који су евентуални путеви исправља ња грешака. Такође, повратну
информацију треба дати непосредно или што брже након одговора, јер што је дуже
одлагање, то мотивациона моћ овог подстицаја постаје све мања.
Успех мотивише на постизање даљих успеха, док неуспех различито делује на
различите ученике. Код самопоузданих и интелигентних ученика, неуспех може бити
подстицај који их гони да докажу и себи и другима да они и пак могу успети, те улажу
екстра напоре да би постигли циљ. Несигурну децу, повучену и ону са нижим
способностима неуспех може да демотивише јер само поткрепљује њихово осећање
несигурности. Зато њима у почетку треба давати лакше задатке како би искусили о
сећање успеха. Уколико ученик свој неуспех приписује непроменљивим факторима
који су ван његове контроле, тада се разв ија осећај беспомоћности и немотивисаности.
Награде имају за циљ да се учењем нешто постигне, а казне да се нешто избегне.
У неким експериментима у којима су испитаници дељени на групе, при чему је једна
група стално хваљена, друга куђена, а трећа игнорисана, показало се да најбоље
резултате постижу испитаници из хваље не, слабије резултате они из куђене, док
најслабије резултате постижу они из игнорисане групе. Похвала је моћнији
мотивациони фактор код деце из слабијих економских средина, код женске деце, деце
са мање самопоуздања и интровертоване деце. Деца са превише самопоуздања,
агресивна и екстровертована деца више реагују на покуду. У сваком случају, покуда је
ефикаснији подстицај за учење уколико се изриче ``очи у очи`` него ако се изриче
појединцу пред целом групом. Као најодбојнији типови покуде нађена су наставничка
понашања попут сарказма и цинизма.
Такмичење се може организовати као индивидуално или групно.
Код индивидуалног такмичења свако се бори за себе, док код групног постоји
сарадња између чланова једне групе, а тим као целина се бори са другим. Уопштено,
резултати истраживања показују да је такмичење бољи подстицај сарадње, међутим, од
као и код похвале и покуде и овде постоје разлике које зависе од карактеристика
ученика.
Групно такмичење више мотивише ученике слабијих способности, ученике са
нижим самопоуздањем као очигледно је потребан ослонац на групу. Ина че, и млађе
ученике. Свома њима склоност ка такмичењу већином се развија после пете, шесте
године живота, што указује на то да породично васпитања и школски систем који
укључује оцењивање, награду и казни и сл. развијају такмичарски дух. Још једна врата
такмичења јесте такмичење са с амим собом. Уколико ученик познаје своје резултате,
он обично настоји да постигне још боље, што представља пут личног напредовања и
развоја личности.
Кључ за формирање повољних мотивационих уверења налази се у стварању
услова да сваки ученик доживи успех у раду на задацима у одређеном предметном
подручју. При томе је од битног значаја повратна информација која се упућује ученику.
Уместо изношења недостатака далеко је боље да учитељ (и родитељ) истиче напредак
који је ученик постигао у односу на претходни период.

Из свега напред наведеног, можемо закључити да су мотивација, школско учење

и постигнућа ученика, ипак, фактори који су неодвојиво повезани. Мотивација,
претходи учењу, условљава га и, свакако, позитивно делује на постигнућа и резултате.
ЦИТАТИ О МОТИВАЦИЈИ:

„Ама, мисли добро, па ће добро бити.” – Иво Андрић

„Сви ваши снови могу постати стварност – уколико имате храбрости да их следите.” –
Волт Дизни
„Све је достижно! Немогуће постоји само код лудака.” – Наполеон Бонапарта
„Велика је несрећа кад човек не зна шта хоће, а права катастрофа кад не зна шта може.”
– Јован Дучић
„За двадесет година бићете више разочарани стварима које нисте учинили него
стварима које јесте. Зато испловите из сигурне луке. Истражујте. Сањајте. Откријте.” –
Марк Твен
„Без муке се песма не испоја, без муке се сабља не сакова.” – Петар Петровић Њагош
„Успех је збир малих напора, понављаних из дана у дан“ – Роберт Колиер
„Најбоља освета је огроман успех“. – Френк Синатра
„Немојте бркати славу са успехом. Мадона је оличење првог, а Хелен Келер овог
другог“.- Ерма Бомбек
„Не обара се свако дрво првим ударцем“. – Кинеска пословица
„Неуспех је успех ако нешто из њега научимо“. – Малком Форбес
„Велики духови су увек наилазили на насилно противљење осредњих умова“. – Алберт
Ајнштајн
„Олује чине да храстови пуштају дубље корење“. – Џорџ Херберт
„Нисам могао да чекам успех, па сам наставио без њега“. – Џонатан Винтерс
„Ништа велико никада није постигнуто без ентузијазма“. – Ралф Валдо Емерсон
„Још увек смо господари наше судбине“. – Черчил
„Не знам која ја формула за успех, али формула за неуспех је покушавање да
удовољите другима“. – Бил Козби
„Никад није касно да поставите нови циљ, или сањате нови сан“. – Левис
„Победа је најслађа када већ окусите пораз“. – Малком Форбс
„Искрено мислим да је боље бити неуспешан у нечему што волите него успешан у
нечему што мрзите“. – Жорџ Бурнс
Литература:

1. Требјешанин, Б. (2009). Мотивација за учење. Учитељски факултет.

2. Брковић, А., М. Петровић-Бјекић и Л. Златић. „Мотивација ученика за наставне
предмете“. Психологија 31, 1–2, (1998): 115–136.
3. Јуришевић, М. (2010). Мотивисање ученика за школско учење. Приручник за
наставнике и стручне сараднике. ЕУ Вет програм.
4. Квашчев, Р. (1976), Психологија стваралаштва, БИГЗ, Београд.
5. Максић, Славица (2006): Подстицање креативности у школи. Београд: Институт за
педагошка истраживања.
6. Сузић, Ненад (2005): Мотивација подстицањем у универзитетској настави.
7. Бранковић, Д. и сар. : Иновације у универзитетској настави, Бања Лука, Филозофски
факултет.
ДОДАЈ ЈОШ НЕШТО ШТО СИ ОТВОРИО НА ИНТЕРНЕТУ КАО ИНТЕРНЕТ ИЗВОР
 АКО ХОЋЕШ МОЖЕШ ДА ДОДАШ И ОВО КАО ПРИМЕР МОТИВАЦИЈЕ
СПОРТИСТА МАДА ТО НИЈЕ ТЕМА, АКО НЕЋЕШ, ИЗБРИШИ:

Интринзично мотивисан фудбалер и у поразу лакше налази реалну потврду

сопствене успешности што му упркос учињеним пропустима одржава мотивацију.
Димензије личниости које су пожељне код фудбалера и које одређују успешност су:
- жеља да се победи и буде успешан
- спремност на тешкоће
- показивање истрајности
- контролисана агресивност - доминација
- поштовање тренера и прихватање његових савета, инструкција и сарадње
- емоционална стабилност
- самопоуздање - поседовање менталне оштрине (способности да се поднесе критика, да
се губи меч) итд.
Ако је особа познати фудбалер, она свакако поседује психолошке
карактеристике које га усмеравају ка вишим нивоима достигнућа, уједно му помажући
да се одржи на нивоу тог елитног статуса.
Неки фудбалери су мотивисани и истрајавају у том спорту зато што верују у
себе и своје способности, неки то раде зато што имају циљеве које желе остварити и
потом престати да се баве фудбалом (најчешће новац), неки опет да би задовољили
жеље својих родитеља (најчешће у дечијем узрасту). Спољашња награда не треба да се
користи да контролише или присили спортисту да учествује у фудбалу или у
извршавању обавеза на тренингу, јер су то активности које он жели и које му
причињавају задовољство. Победнички трофеји, новац и признања су тесно повезани са
задовољством тренера и родитеља и зато је понашање младих фудбалера контролисано
њима.
Фудбалери који су добијали стипеднију испољавали су мањи ниво интринсичке
мотивације од оних који нису добијали стипендију. Фудбал као спорт је у великој мери
вреднован од спољашње средине пре свега у погледу снажних захтева за победом. Зато
тренери у том спорту имају тенденцију да користе стипендију као средство за контролу
понашања. У складу са тим, спортисти истичу да су ,,присиљени“ да раде много како
би победили и задржали стипендију. Са друге стране, спортиста који не испуни
очекивања тренера и околине бива подвргнут понижењима. У оба случаја ради се
о ,,контролном“ аспекту награде, који је доминантнији од ,,информационог“ и зато
доводи до смањења интринсичке мотивације.
Интринзично мотивисани фудбалери настоје задовољити пре свега унутрашње
стандарде (напредак, савладавање вештина, уживање у игри) и они по правилу имају
већи број извора за интерпретацију властитог деловања као успешног, за разлику од
оних екстринзички мотивисаних и примарно усмерених једино на успех (Барић, 2005).
У интересу је и тренера и фудбалера да се подстиче и негује интринзичка мотивација.
Једна од мотивацијских стратегија је и постављање циљева.
При томе је важно да циљеви буду:
- конкретни
- краткорочни
- реални
- мерљиви
- формулисани позитивно (шта се жели остварити а не шта треба избегавати)
- релевантни, у функцији главног циља
 Веома значајан фактор успеха у фудбалу је комбинација унутрашње мотивације
и радне етике. Доста фудбалера има унутрашњу мотивацију, међутим недостатак радне
етике руши оно што поседују. Други фудбалери насупрот томе, раде упорно, али су
често мотивисани погрешним разлозима (спољашња мотивација). Ако се узме у обзир
и таленат, мора се знати да он није замена за унутрашњу мотивацију, него се сама
мотивација дефинише као разлог што је неки појединац ангажован у фудбалу. Та
унутрашња мотивација доводи појединца у ситуацију пријатне опуштености, без
тензије или притиска, па су такви играчи фокусирани на задатак. Унутрашња
мотивација се јавља када је активност, тј. фудбал појединцу интересантан и изазован и
пружа му слободу. Играчи који после тренинга остају да усаврше вештине су
суштински мотивисани. Елитни фудбалери заиста имају током читаве своје каријере
висок ниво унутрашње мотивације за свој спорт, па ће они бити увек у стању да
превазиђу све неуспеха и поразе.
Иако је унутрашња (интринзична) мотивација снажнија и значајнија од
спољашње (екстринзичне), спољашње подстицаје и спољашње изворе мотивисаности
није могуће избећи ни у аматерском (у свим узрасним периодима), а посебно у
професионалном фудбалу. Важно је да се развије професионалан однос према раду и
обавезама који неће нарушавати унутрашње интересовање и уживање у игри.