БУВЉИ ЦИРКУС

У 19. веку свету су представљени најситнији забављачи који су се икад

појавили на сцени. Увежбани инсекти вукли су кочије, свирали у оркестру,
скакали кроз обруч, играли фудбал...

Подухват лондонског ковача Марка Скалиота, колико год

бесмислено да деловао, надахнуо је и друге да на сличан начин покажу
своје вештине. Скалиот је у 15. веку спретним рукама створио нешто што
до тад није било виђено и што би, руку на срце, ретко коме и пало на
памет. Искористио је гвожђе, челик и бакар да би направио мали катанац и
кључ који су били тешки, како је сам тврдио, колико и зрно злата. Затим је
за катанац закачио танки златни ланац с 43 карике и обмотао га око врата -
буве. Мали инсект почео је да се креће под теретом без већих потешкоћа,
на велико задовољство ковача.

Скоро два века касније часовничар Боверик Собјески одлучио је да

премаши његово умеће. Саградио је минијатурну кочију од слоноваче у
којој је било упрегнуто шест коња. Направио је и кочијаша између чијих
ногу је био пас, четири људске фигуре у кабини, два пешака и јахача на
предњем коњу. И све њих заједно вукла је једна бува. Забављачи с
истанчаним осећајем за посао препознали су у делима ковача и
часовничара нове могућности. Ситне штеточине постале су главни
учесници у представама које су биле познате као “бувљи циркуси”.

Досељеник из Ђенове Луиђи Бертолото тридесетих година 19. века

први је широј публици у Лондону показао колико буве могу да буду
забавне јер су кроз повест углавном биле у улогама негативаца. Није био
задовољан само приказима у којима инсекти вуку ствари наоколо, већ их
је претворио у праве позоришне глумце који су носили костиме. У

1
“арапској сцени” јунак је био султан с харемом и одалискама, а на
позорници су се нашле и бувље верзије Дон Кихота и Санча Пансе.
Врхунац је била сцена Битке код Ватерлоа у којој су се по униформама
могли препознати Наполеон Бонапарта, војвода од Велингтона и пруски
фелдмалшар Блухер. Још једна захтевна сцена с врло сложеним костимима
био је бал уз пратњу оркестра.

Бертотлото је био и остао најуспешнији организатор бувљих

циркуса. Стекао је велико богатство које му је омогућило да гостује
широм света, све до Канаде. Након њега дошли су бројни имитатори који
ипак нису показали да су довољно дорасли задатку. Тек почетком 20. века
Американац Вилијам Хеклер успео је да од бува поново направи звезде.
Да би им се у потпуности посветио одрекао се своје каријере циркуског
снагатора.

Осим што су показивале атлетске способности скоковима кроз обруч

или шутирањем лопте, Хеклер је буве научио да свирају ксилофон,
наводно направљен од људских ноктију, као и да боксују у малом рингу.
Постигао је толики успех да је до педесетих година 20. века зарађивао 250
долара по представи, што би данас било око три хиљаде долара. После
турнеје по САД његов циркус постао је део «Хјубертовог музеја» на Тајмс
скверу у Њујорку.

Буве могу да скоче око 200 пута више од дужине свог тела, па се
тешко може замислити да је човек успео да их укроти и натера да остану
на сцени током извођења представа. Зато су их тренери пре тога дуже
време држали у епрувети. У њима је било немогуће да скоче колико им је
воља па су уместо тога ударале главом о стакло док нису научиле да је
боље да буду мирне. Једноставнији и суровији начин био је да их залепе
за сцену или вежу за неки предмет. То је могло да се ради само с оним

2
инсектима чије су улоге биле такве да нису морали да се крећу по
позорници, као што је, рецимо, био оркестар.

Остали «глумци» пажљиво су бирани по особинама које су

показивали. Послушније и питомије буве, обично женке, имале су задатак
да вуку кочије, колица и сличне премете, док су оне живахније играле
фудбал и изводиле друге акробације. Пошто то нису радиле својевољно,
тренери су морали да се служе разним триковима.

На пример, фудбалске лопте биле су натопљене средством против

инсеката, тако да су буве једва чекале да их шутну што даље од себе
задњим ногама. Неке су помоћу лепка биле приморане да леже на леђима.
Кад би ставили отровну лопту на њих успаничено су ногама покушавале
да је се ослободе и тако изазивале смех гледалаца. Лепак је коришћен и за
лепљење малог, танког парчета метала на предње удове. Два сучељена
инсекта махали су удовима у безуспешном покушају да скину метал, што
је изгледало као да мачују.

Што се тиче бува музичара и плесача, и они су свакојаким

триковима терани да раде оно што је публика од њих очекивала. По два
играча била су залепњена заједно и постављена на музичку кутију. Буве у
оркестру везиване су за мале столице. У рукама су им били ситни
инструменти. Звуци из музичке кутије терали су инсекте-плесаче да се
бацакају около, док је човек штапом терао оне у оркестру да покрећу
удове како би изгледало као да свирају на инструментима.

Све у свему, мали извођачи пролазили су кроз паклене муке да би

забавили људске господаре. Живели су неколико месеци и једина добра
страна била је што никад нису прескакали оброке јер су им господари
дозвољавали да се хране њиховом крвљу. Дешавале су се «довреде на
раду» које су понекад имале кобне последице. Да би их упрегли, људи су

3
им стављали танке жице око врата које више нису скидали. Уколико је она
случајно била сувише затегнута бува није могла више да гута и умирала је
од глади.

Тридесетих година прошлог века почели су да се појављују бувљи

циркуси без бува. Стваран је привид да ситни невидљиви инсекти
померају ствари на позорници, ходају по жици, изводе вежбе на трапезу
или скачу у воду и песак, што се заправо постизало помоћу магнета,
електричних урећаја и других помагала. Постојале су и невидљиве
(непостојеће) буве које су читале мисли гледаоцима.

Данас постоји неколико циркуса у којима се могу видети праве буве.

Најпознатији је «Flohcircus Birk“ чије су представе обавезан део програма
Октоберфеста у Минхену.