BOGDAN TIRNANIĆ

(14.09.1941 – 16.01.2009.)
Jedan od najpoznatijih srpskih novinara,
esejista i filmskih kritičara. Svoje kolumne je
objavljivao u najčitanijim novinama bivše
Jugoslavije, Politici, Borbi, NIN-u, Dnevnom
Telegrafu. Za svoje kolumne dobio je neke od
najznačajnijih nagrada. Odigrao je zapažene
uloge u filmovima Rani radovi – Želimira
Žilnika i Crni Bombarder – Darka Bajića.
„Sigurno da nam i danas, možda pogotovo
danas, nedostaje njegovo britko pero, duh
dorćolskog šmekera i buntovnika kojim je
obeležio vreme u kome je živeo, i upozorio na
vreme koje dolazi“.
 NAŠI UNIVERZITETI

U Beogradu postoje razna sveta mesta, ali, izuzimajući crkve, druge

hramove, spomenike i zgrade društvenih organizacija, jedan je
bioskop već decenijama ovdašnje profano svetilište broj jedan u koje
će vam se zakleti svaki iskreni vernik kinematografske religije. Reč je,
naravno, o bioskopu „20. oktobar“ u Balkanskoj ulici. Pripadnike svih
elita verovatno zapanjuje tvrdnja da je ovaj bioskop centralna kulturna
institucija grada jer u njemu, poznato je, nikad nije prikazan neki tzv.
umetnički film, uključivši tu i epohalne domaće gnjavaže. U bioskopu
„20 oktobar“ tradicionalno se prikazuje đubre, to jest najbolji filmovi
na svetu. On je poslednji beogradski bastion narodne umetnosti, i kada
neko hoće da sredi ovaj narod, on bombu pod mišku pa u bioskop „20.
oktobar“.
Zato kompletna priča o bioskopu „20. oktobar“ ne sme da zaobiđe
podatak kako je, silom urbanističkih ili nekih drugih prilika, zgrada u
kojoj je on smešten jedini spomenik šestoaprilskog stradanja Beograda
pošto njen deo iz Ulice narodnog fronta nikada nije obnovljen.
Nemačka bomba koja je pogodila tadašnji „Luksor“ uništila je, o istom
trošku, i čuvenu kafanu „Trokadero“.
Pre rata je to bila kompletna kuća zabave. U podrumu se nalazio
bar, na krovu zgrade postojala je letnja terasa, a dve dvorane bile su
namenjene, osim za prikazivanje filmova, različitim drugim
sadržajima: igrale su se tu operete i ostali komadi sa pevanjem i
pucanjem, dok je posebno ostalo zapamćeno gostovanje Žozefine
Beker. O velikom utisku koji je njena igra u kostimu od banana
ostavila na tadašnji Beograd pričao nam je lično ondašnji vlasnik
bioskopa, dopuštajući da naslutimo kako je bilo nešto između njega i
tamnopute pevačice. Poslednji Žozefinin dolazak u Beograd, pre
petnaestak godina, prilično ga je ražalostio jer nije imao pristojno
odelo da ode na njen koncert, priređen, inače, u dobrotvorne svrhe. U
kafani „Grmeč“ taj je stub-osnivač naše moderne kulture bio poznat
kao čika Dragi i po njemu su se navijali časovnici: stizao je u lokal
tačno pet minuta posle završetka noćne emisije Glas Amerike za
jugoslovenske slušaoce. Nikada nije tražio da mu platite špricer;
smatrao je da ste gospodin koji ne zaboravlja svoje dužnosti.
Posleratna kulturna istorija „20. oktobra“ počela je, verovatno,
dana koji se nalazi u njegovom imenu, i, po svemu sudeći, nekim
filmom Ričarda Torpa o Tarzanu. No, pravu je famu bioskop stekao
na samom početku pedesetih godina, kada je u njemu mesecima
prikazivan Bal na vodi Džordža Sidnija, film koji je u to sirotinjsko
vreme ekonomske blokade preokrenuo mnoge savesti i borio se protiv
dogmatizma prikazujući sve koristi i blagodeti kupanja, na koje nas je
davno upozoravao Jova Zmaj: Ester Vilijams dokrajčila je zauvek
modu određenog tipa brkova, a o doprinosu Harija Džejmsa
govorićemo nešto kasnije. Redovi pred bioskopom „20. oktobar“ bili
su tada danonoćni u bukvalnom smislu reči i protezali su se sve do
Terazija, pa niz Prizrensku, gotovo do Zelenog venca: ceo beogradski
narod zavideo je tada onom tipu, danas poznatom novinaru, koji je
stanovao iza platna u donjoj sali i koji je svaki dan pred spavanje
gledao Bal na vodi, i to još naopačke. Slična se situacija tokom
decenije ponovila više puta i na budućim istoričarima kulture ostaje
zadatak da utvrde kako je to beogradska publika znala da isprva, nikad
ne pročitavši Filmsku kulturu Bele Balaša u izdanju Komiteta za
kinematografiju FNRJ, oseti da su kaubojski filmovi, kriminalističke
priče, melodrame sa mačevanjem i Stjucom Grendžerom,
avanturistički spektakli o gusarima i svo to – kako se govorilo –
ogavno komercijalno sranje najbolje što joj filmska umetnost uopšte
može pružiti.
Bioskop „20. oktobar“ postao je, i ostao, prava škola velikih
filmskih znalaca, i mnogi od onih što su tokom pedesetih i šezdesetih
godina u njemu grickali semenke mogli bi i dan-danas mirne duše da
bilo gde – recimo kod profesora Petrića na Harvardu – doktoriraju na
Džonu Fordu, Raulu Volšu, Hauardu Hoksu, Serđu Leoneu, Donu
Zigelu, Semu Pekinpou baš kao što klinci koji danas tamo svraćaju
prvi otkrivaju Filipa Kaufmana, Dika Ričardsa, Ričarda Sarafijana,
Pitera Fondu, Džona Milijusa (ovo je ogavna laž – Dilindžer je
prikazan u bioskopu „Odeon“) i hladno sipaju teorije o filozofiji i
estetici kung-fu filmova. Devedeset odsto značajnih svetskih filmova
prikaže se, ako ikada stignu do nas, u bioskopu „20. oktobar“, no kako
je u ovoj kulturi poremećaj kriterijuma trajna boleština, to ostaje
neprimećeno i zato ovaj bioskop može, sada već duže od četvrt veka,
da vrši i jednu mnogo značajniju funkciju: u njemu usamljeni mladići
postaju ljudi i postaju gordi na svoj autsajderski položaj, koji im u
životu ne nudi ništa drugo osim da jedne snežne beogradske noći iz
„20.oktobra“ izađu sa devojčicom koja traži oslonac u ovom surovom
svetu. Ko nije ljubio u bioskopu „20. oktobar“, taj ne zna šta je slatkoća
življenja.
Na našem nesavršenom svetu stvari su ipak uređene najbolje
kako valja: „U ovoj zgradi sam“, reče nedavno jedan uspešni
četrdesetogodišnjak, „završio dva fakulteta.“ Na tvrdnju svoje
prijateljice kako se prokleti fakulteti nisu nikad nalazili u toj zgradi,
on uzvrati uz smešak: „O, da – ‘20. oktobar’ i ‘Indeks’.“ Zgrada
nekadašnjeg „Luksora“, na koju naiđete čim stignete da osvojite
Beograd, imala je za beogradske mladiće i tu životnu funkciju što je u
njenom podrumu godinama funkcionisao famozni „Indeks bar“,
studentsko sastajalište u kome su džezeri, zaluđeni trubljenjem Harija
Džejmsa, našli podzemno utočište nakon što ih je jedan napredni pisac
člankom u Mladom borcu optužio da kvare narodnu omladinu tom
razbludnom svirkom koja, naravno, nema veze sa našom stvarnošću.
Pisac je kasnije postao disident, a džezeri su se raspršili po Evropi da
duvaju u pleh i sanjaju vremena kada je na Terazijama postojao javni
klozet, koji je na intervenciju onog naprednog pisca, kasnijeg
disidenta, srušen kako bi se mladež sačuvala od pogubnog društva
„Gelender“ – sve samih giliptera u „frula“ pantalonama.
„Indeks“ je zatim postao rezervat prvih rokera, hram
„pratravoltizma“ i kruna beogradskih igranjaca, oblika narodne zabave
koji je u međuvremenu potpuno iščezao: tu su se dokazivali svi
Tarzani i sve Dare Nijagare, o kojima je Vladimir Pogačić snimio film
Subotom uveče, smestivši radnju najlepše priče tog omnibusa na terasu
bioskopa „20. oktobar“ Onda je tu obnovljeno Akademsko pozorište,
iz koga će se ispiliti sve kasnije avangarde (plus nešto derijergarde).
Nedostajalo je samo nešto, no i to je stiglo na prelazu decenija, oko
šezdesete: „Mala Moskva“, prvi (i godinama poslednji) snek u strmoj
Balkanskoj i na brdovitom Balkanu, u kome su ondašnji vlasnici
čitavog svog vremena, umetnici gluvarenja kao beogradskog načina
življenja, provodili kišna popodneva vežbajući da, zadigavši kragnu
šuškavca, gledaju u mrak koji se spušta čeličnom odlučnošću svojih
ljubimaca sa platna bioskopa „20. oktobar“, gde se i danas filmovi vrte
od jedan, tri, pet, sedam i devet (donja sala) i dva, četiri, šest i osam
(gornja sala). Bioskop „20. oktobar“ vas čeka.
 STIL ŽIVOTA

Kada je jedan, danas enormno popularan pisac stigao u Beograd na

zanat odmah je, kao bistro dete, shvatio da se pod hitno mora naučiti
gluvarenju jer se time očito bavi znatan procenat stanovnika
prestonice. On, doduše, tada nije znao da se to tako zove, ali baš ga je
i bilo briga: prosto, svidelo mu se.
A kome se, uostalom, ne bi svidelo da u vreme koje za to nije
predviđeno, oko podne, radnim danom, šparta ulicama, blene u izloge,
zaviruje u kafane i pridržava leđima bandere, slobodno birajući samo
one na sunčanoj strani ulice. Ništa lakše. Našem se piscu učinilo da je
to idealan način bezbolnog švercovanja kroz život, posebno za
provincijalca koji u Beogradu poznaje samo četiri memljiva zida neke
sobice na Zvezdari (WC u dvorištu, zna se). Ali, ipak, čudilo ga je što
se gluvarenju odaju i pedigrirani Beograđani, žrtvujući toj strasti dobar
uspeh u školi ili čari toplog roditeljskog doma u one vetrovite dane
kada je već i goli opstanak na singidunumskim sokacima stvar na koju
i psi lutalice misle sa jezom i gorčinom.
Ubrzo je shvatio kako se poduhvatio teškog zanata, to jest da je
gluvarenje sve drugo samo ne izbor u nedostatku drugog izbora: ono
je, naime, stil života. Kao stil života, gluvarenje je bilo sušta suprotnost
klasičnom besposličenju. Jedan od najpoznatijih današnjih, poslednjih
beogradskih gluvara jeste naš najzaposleniji filmski i televizijski
montažer, vrhunski radnik dakle, dok je, s druge strane, velika epoha
gluvarenja vezana i uz ime jednog od ovdašnjih najpopularnijih
glumaca srednje generacije, inače rodom sa Čubure, koji je znao da u
toku dana prošparta čitav grad, sve kao tražeći po kafanama nekog
koga tamo sigurno nema. Slava najvećeg gluvara pripada pak onom
danas uvaženom činovniku (uža specijalnost: spoljna trgovina) i ocu
porodice, koji je svojevremeno mogao postati slavan kao član
Medijale, no koji je hladno batalio umetnost da bi se – uz razgranatu
praksu – posvetio teoriji gluvarenja, koje je, po njemu, način da se živi
u intimnom dodiru sa čitavim gradom, i, još više, način da se živi
otvoreno, sa svakim i svuda, na stalno otvorenom tržištu poznanstava
i događanja, po možda previsoku cenu da se zauzvrat ne dobije ništa i
ostane sam. Čuveni gluvari poznavali su praktično celi celcijati
Beograd, te nije čudno da je pisac kojim smo otpočeli ovu priču
napisao možda najbolje romane o savremenom Beogradu. Biti
spreman i na ulici – to je sve.
Ako je danas, premda i dalje prisutno, gluvarenje ipak u
opadanju, onda je to samo rezultat promene u životu čitavog grada.
Nekada je Beograd bukvalno živeo na ulicama: kafa se pila ispred
kućnih kapija, na šamlici, sa komšijama, tu se katkada i jelo, do kasno
u noć pikao se fudbal (model „krpenjača“) i odvaljivali prsti o tursku
kaldrmu zarad nedostatka propisne opreme, lokalo pivo u bezbrojnim
kafanskim baštama sa nizovima raznobojnih svetiljki, dok se svake
večeri takozvani „siti“ pretvarao u šetalište koje je svoj epicentar imalo
u Ulici kneza Mihaila, gde se nalazila takozvana štrafta, ono što drugi
zovu korzo.
Taj se korzo razlikovao od svih koje poznajete jer nije imao
„zavičajne klubove“, te skupove izgubljenih u tuđem (fol) velikom
svetu, već samo „društva“ – svaka kompanija bila je otvorena, a u
članstvo je ufur vodio isključivo preko teških kvalifikacija. Štrafta je
bila mesto gde ste se mogli kvalifikovati za prvu ligu. Bilo je, opet,
raznih liga. Na ćošku kod „Ruskog cara“, koji će uskoro – kako čujemo
– dobiti stari izgled (što je dokaz kako nam neke stvari dugo putuju iz
dupeta u glavu), formirana je još ranih pedesetih prva beogradska
švalerska liga, stil prepadanje. Njeni najpoznatiji šampioni otperjali su
kasnije u (stvarno) veliki svet iz koga su se ubrzo vratili mrtvi. Drugi
su došli do zaključka da je prepadanje riba nespojivo sa radnim
vremenom od sedam do tri, misli se na radno vreme u ribnjaku, pa su
se odali valjanju, posebnoj beogradskoj disciplini slobodne trgovine
po kapijama; počelo je sa uvališkom štofova od koprive naivnim
provincijalcima, a završilo se valjanjem „originalnih“ slika naših
naivaca po raznim inostranstvima. Jedan od naših najpoznatijih
valjatora umro je kao cenjeni galerista u Italiji, ostavivši iza sebe
autobiografiju pod naslovom E, moj ofucani gangsteru.
 Na uglu kod Francuske čitaonice i predstavništva „Er Fransa“
okupljali su se članovi superzajebantske lige, pa se prolazak tim delom
Knez Mihailove nije preporučivao ukoliko ste u društvu devojke na
koju tek bacate kuke: moglo bi vam se dogoditi da besprekornim
udarcem šutnete zgužvanu novinu, kad tamo – cigla. Jedini ćošak gde
se u ovoj ulici i dalje okupljaju ljudi, uglavnom rokerski „nju vejv“,
jeste skver kod Akademije nauka i Američke čitaonice, no sada se to
čini iz sasvim drugačijih razloga nego nekad, kada se tu nalazio hotel
„Grand“ sa svojom poznatom kafančinom ka kojoj su gravitirali
snagatori iz svih krajeva grada. Kod Engleske čitaonice, dva bloka
dalje, nalazila se poslastičarnica „Kalemegdan“, ispred koje se
okupljalo verovatno najšarenije društvo, svi oni koji su izbegavali
usku specijalnost: tu se pio liker, obično zeleni ili žuti, oba izvanredni
purgativi, pričalo o Elvisu i Rožeu Vadimu i stvarali najluđi planovi
kako dospeti na naslovnu stranu upravo pokrenutih Večernjih novosti,
pa je, u cilju toga, ovde i isplanirana prva krađa jednog motornog
vozila u Beogradu. Radilo se o jednoj vespi, ali ne onoj koju je vozila
Beba Lončar u filmu Ljubav i moda.
I najzad, na uglu kod tadašnje Likovne akademije (danas FLU),
na kamenim ispustima te lepe zgrade u čijim se nekadašnjim dućanima
učio večernji akt, bilo je stecište onih sa umetničkim ambicijama. Tu
su se, pored kosmatih tipova sa velikim blokovima, mogli videti mnogi
budući glumci, čija se škola nalazila nedaleko, u zadnjem prolazu
robne kuće „Mitić“, tamo gde su se unosili tada veoma moderni
linoleumi, pa onda oni koji su planirali da počnu sa pisanjem čim
uhvate malo slobodnog vremena, muzikanti i neki koji se danas bave
filmom, plus pokoja zgodna curica na putu ka Činečiti i svetskoj slavi.
Razmenjivali su se primerci predratnih izdanja Ničea, Špenglera i
Berđajeva, strpljivo skupljala kinta po kinta za litar garantovano
prirodnog crnog vina sa eksplozivnim punjenjem kod Proke i
Nemanje, u bifeu „Plavi Jadran“, koji danas služi kao stovarište
praznih pivskih flaša i kao sećanje na ulaz u nekadašnji prvi „državni“
disko-klub „Adrijatik“, koji je, sa svoje strane, želeo da konkuriše tada
famoznom Klubu studenata umetničkih akademija, mestu sa koga su,
iznervirani lošim repertoarom beogradskih bioskopa, direktno u
istoriju umetnosti otišli oni o kojima i danas pišu novine uvek kada
njihov dopisnik ne zna šta da počne u Parizu.
Posle je sve počelo lagano da nestaje. Junaci Knez Mihailove su
ostareli, a novih je bilo sve manje: grad je postao prevelik da bi čitav
stao u samo jednu ulicu, i tada je već mogao da se nazre kraj njegove
legendarne otvorenosti, pa, samim tim, i gluvarenja kao stila života.
Upravo u tom času beše odlučeno da se Knez Mihailova pretvori u
pešačku zonu. Sada se još ne može reći da li je ta odluka došla
prekasno ili prerano.
 CIGANI, CIGANI...

Crvena zvezda je najveći jugoslovenski fudbalski klub, velika boljka

našeg vrlog građanstva i autentično beogradski fenomen. Naravno,
ove tri stvari često, gotovo uvek, idu zajedno, pa je, tako, danas
nemoguće razumeti beogradsku dimenziju Crvene zvezde bez
poznavanja građanske pozadine nastanka dela njene enormne
popularnosti. S druge strane, upravo najbolje osobine Beograda kao
otvorenog grada čine i dalje osnovu na kojoj počiva
opštejugoslovenska omiljenost ovog kluba. Moglo bi se reći da postoje
bar dve Crvene zvezde, i to je tačno – pod uslovom da se zanemari
njena jedinstvenost. Jer, budući zaista jedinstvena, Crvena zvezda
oličava i jedinstvo svojih suprotnosti: ona je uvek sačinjena od
najmanje dve stvari jer joj je to sudbina kao prve druge stvari u našem
posleratnom životu.
Istorijski gledano, Crvena zvezda je fenomen jer je bila druga:
postojala je jedna vrsta sapuna, jedan jedini način kupovanja cica (na
tačkice), posle je bio jedan trolejbus (marka „ansaldo“), onaj jedan
strogi ujka izdaleka, i – dva fudbalska kluba na Topčiderskom brdu.
Lako je razumljivo zašto je te daleke 1946. godine klub beogradskih
studenata privukao sve one kojima je, zarad ovakvih ili onakvih
razloga, iznad svega bilo do, kakve-takve, mogućnosti izbora. Među
takvima se našlo i mnogo „finog“ sveta, bivših trgovaca brašnom i
bankarskih službenika, malih Mikica iz propalih rentijerskih porodica,
bledunjavih senjačkih gospođica, kojima je trošno igralište sa drvenim
tribinama u Ulici Ljutice Bogdana, nekad vlasništvo FK „Jugoslavija“,
odjednom postalo poslednji simbol predratne elegancije, jedini trag
šarma prohujalih vremena, onoga što je bilo pre nego što je podignut
kameni, sivi stadion Partizana (koji, istini na volju, nikad nije bio
njegov). Ako ne možeš da slaviš krsnu slavu, navijaj bar za Crvenu
zvezdu.
Valja reći da se Crvena zvezda nikad u potpunosti nije oslobodila
ovog pedigrea, te nije čudno da ona, kao svetlost muve, privlači svu
građansku skorojevštinu. Pripadništvo Crvenoj zvezdi jeste potvrda
položaja, značaja, društvene moći, vlasti i imanja, novostečenog
imena, članstva u kafani „Madera“, tamo gde se radi radnja i
razmenjuju uticaji. To je možda razlog što je Partizan u periodu oko
1970. godine stekao ogromnu i vatrenu publiku, vernu do fanatizma.
Nekad simbol državnosti, „ne-dodirljivi“ klub crno-belih boja okupio
je u to vreme oko sebe sve one koji su se na razne načine osetili
potisnuti i odgurnuti, decu došljaka sa periferije i iz otuđenih novih
naselja, gde je samo pakleno avgustovsko sunce podsećalo na zauvek
izgubljeni zavičaj. Njihovo resko navijanje „Partzan, Partzan“
najavljivalo je promenu. A izgleda da su se vremena promenila: grupa
uticajnih „zvezdaša“, sve sam go budža, nedavno je proterana iz
„Madere“ jer novi šef sale neće više da im pozajmljuje kutlaču za
pasulj domaće radinosti.
Ali, Crvena zvezda – koja se ne može zamisliti bez ovoga što je
ispričano – teško da bi postala fenomen kakav jeste da u vreme svog
nastanka nije privukla svu beogradsku mangupariju, kojoj je pre svega
bilo do teranja kontre u ta jasna i stroga vremena. Tako je ovaj
fudbalski klub odmah stekao oreol velike zajebancije svega i svačega
kao glavne oznake beogradskog duha. Probisveti iz Savamale, oni iz
Marinkove bare, sa Čubure i Neimara, sa Bulbuldera i Dorćolci, svi za
koje je tramvajska karta bila mislena imenica, ringišpili domovi
kulture, a „leb i mas“ osnovna ishrana, doneli su na Topčidersko brdo
i na stadion Crvene zvezde ono prkosno nepriznavanje svakog
suvišnog autoriteta, svega što je iznad mere čovekove i što se, budući
iznad te mere, postavlja kao direktna brana individualnosti,
raznolikosti, pa, zašto da ne, i jedinstva suprotnosti. Onaj strogi ujka
izdaleka nikada ne bi navijao za Crvenu zvezdu, pa ga je navijanje za
Crvenu zvezdu svojevremeno mnogo naljutilo. Dušanovačke
devojčice udavale su se, međutim, tih godina isključivo za navijače
Crvene zvezde, jer su oni bili glavni u kraju: nosili su uske pantalone
zvane „frula“ i, nehajno naslonjeni na banderu, pljuvali udalj, sladeći
se ukradenim voćem sa Kalenićeve pijace.
Njihova Crvena zvezda bila je predodređena da izraste u pokret
oko koga će se, suprotno tajnom društvu Crvena zvezda iz velikih
kafana, okupljati svi ljudi slobodnog duha. Beograd je preko Crvene
zvezde ponudio svima neke od svojih najboljih osobina: svoju
nonšalanciju, svoj urođeni prkos, svoju duhovitost, koja će sve dati za
kalambur, za vic čija se poenta može meriti i godinama. Od svih
fudbalskih afera koje su zabeležene u poslednjih par decenija, a takvih
ima na kilograme, jedino su one vezane za Crvenu zvezdu i – posebno
– „Doktora O“, odraslom u zadnjem dvorištu kafane „Šumadija“, u
Nebojšinoj ulici na dnu Neimara, imale nekog šarma, ludosti: prodati
autobus za Bearu, kidnapovati Ostojića – e, toga se treba setiti. A setiti
se pravog štosa bilo je oduvek glavni cilj velikih Zvezdinih igrača
poput Šekularca, koji je prestao da igra fudbal kada je definitivno
shvatio da ipak ne može da proguta loptu, bez obzira što se njegovim
čuvarima katkada činilo da mu to obavezno polazi za rukom. Stigavši
desetak godina kasnije, Vladislav Bogičević je odmah pokazao na
kakvom je iskustvu izrastao: nikada nije ni pokušao da proguta loptu,
ali nije odustajao od namere da je povremeno skemba u gaće, što mu
je donelo mnoga isključenja i progon u Ameriku.
I kao što Beograd nije regionalan grad, već gomila zgrada na
vetrometini svetova, tako je i ona prava Crvena zvezda samo klub
ličnog opredeljenja, pripadnosti jednom stanju duha koje je, baš zato
što je beogradsko, univerzalno. Došljaci se još čestito i ne popnu uz
Balkansku ulicu, a već navijaju za Crvenu zvezdu. Zato je Crvena
zvezda strah i trepet na svim terenima čak i onda, a to je sve češće,
kada je sastavljena od jedanaest levih smetala ili kada u njoj poglavito
igraju učenici u fudbalskoj privredi, smer dunster. Kada je ona
protivnik, vi se ne borite protiv određene škole fudbala, pošto tako
nešto i ne postoji u Jugi, već imate nezgodan okršaj sa ovde
pomenutim stanjem duha, duha koji ne miruje i koji će vas, date li mu
povoda, smestiti na pravo mesto uz pravu meru izvlačenja ušiju. Nema
šanse sa Crvenom zvezdom, pokretom i masovnom organizacijom.
Klub možete još nekako pobediti, ali izgledi svih partikularizama,
nacionalizma, lokalnih zaslepljenosti, svih mračnih vladanja dušom,
pa i onoga što je katkada mračno u samoj Crvenoj zvezdi, jedva da su
vredni pomena kada se zna da za „Crvenu zvezdu“ navijaju ljudi koji,
na zatrovane povike tifoza pomračene svesti „cigani, cigani“, sledeće
nedelje istaknu kilometarsku parolu Cigani pozdravljaju svog
šampiona!
 BEBA LONČAR

Advokat Aleksandar Lončar, koji je tokom svoje burne mladosti

proputovao ceo svet, pominje se u Beogradu po teoriji da su devojke
sa ušća Save u Dunav najlepše jer su najraznovrsnije. „Znate, dragi
moj, Rio de Žaneiro pun je zanosnih kariokica, ali ćete tamo zalud
tražiti kakvu drusnu Brunhildu. I obrnuto, dapače. A ovde, treba samo
da stanete na ugao i čekate: ona koja je po vašem ukusu sigurno će
proći.“ Beograd, dakle, nema svoj tip. Bar ga nije imao u ona vremena
kada je Desanka, sestra advokata Lončara, bila prva na listi devojaka
koje su oličavale Beograd.
Zašto baš ona? Bilo je, nema zbora, mnogo lepših od nje, poput
one košarkašice Otašević koja se kao dublerka Sofije Loren proslavila
u svetskom džet-setu (izdublirala je dotičnu do kraja: i sama se udala
za nekog velikog lovana). Milena Dravić je istih godina u cugu
dokazala svoju glumačku superiornost koja će potrajati decenijama,
ali, iako stara, pedigrirana Beograđanka, imala je tu nesreću da reditelji
upropaste njen gradski imidž, naturajući joj uloge seljančica i
kuropatnica iz naroda. I Beba je počela kao filmska seljančica, no ta je
fina umetnost završila kao totalni čabar. Čak i da nije, njena se sudbina
verovatno ne bi promenila. A ta je sudbina, čudnom igrom slučaja, bila
vezana za neke od velikih promena u beogradskom posleratnom
životu.
Ovaj curetak iz Dositejeve ulice prvi put je zapao za oko
šmekerskoj javnosti u vidu voditeljke dečjeg programa tek osnovane
beogradske televizije, Aberdareva bb. Lektor je tog dana bio na
službenom putu. Beba se ni do dana današnjeg nije zato oslobodila
svog „beeeeooograaadskog“ govora, jednog čuda od ružnoće, no tada
je njeno mazno zavijanje bolje od bilo čega drugog simbolizovalo
uspostavljenu vezu Beograda sa velelepnom Televizijom i, preko toga,
njegov ulazak u svet. Beba je bila očiti dokaz promene. Balkan kaputt!
Sve je radilo da ona to i ostane.
A ostala je zahvaljujući filmu Ljubav i moda Ljube Radičevića,
koji je kritika svojevremeno – verovatno s pravom – sasekla u finu
testeninu. Neki su po tome čak postali slavni i tako upropastili svoj
život. Ali, inkriminisano kinematografsko đubre ostaje, ipak, gala
istorijska stvar kao važan mitološki kamičak naše svakidašnjice.
Ljubav i moda je za domaćeg semiotičara (je l’ se to tako kaže, a?)
najpouzdaniji znak onog Beograda koji je, dobivši televiziju i prozor
u svet, požurio da se oseća kao veliki grad, kao svetska metropola.
Baja „Pravnik“, u privatnom životu poznat kao Dejan Ćorković, a u to
vreme asistent mnogim velikim filmskim stvaraocima čija su imena u
međuvremenu zaboravljena, priča kako su za potrebe velegradskih
štimunga zaustavljali saobraćaj po čitav čas i čekali da se na
Terazijama sakupi bar dvadesetak automobila, pa tek onda snimali
scene „saobraćajnog krkljanca“. To je bilo jedva pre dvadeset godina,
oko šezdesete. Neviđen prelom. Ako se neko još seća tog filma, zna
da on počinje kadrom u kome Beba Lončar na vespi ide od „Albanije“,
pored Skupštine i, onda, skreće prema „Londonu“. Delo druga
Radičevića bi moglo tu da se završi i da ostane važna arheološka
iskopina. Vešti umetnik dodaje ovom i fenomen semafora: Beba
prolazi kroz žuto i obara nekog tipa za koga će se kasnije ispostaviti
da je Duško Bulajić. To je dovoljno za ljubavni zaplet, ali u
mitološkom smislu vespa ne bi bila ništa bez žipona. Nokaut tek sledi:
Beba je u cipelama zvanim „baletanke“. Jedan potpuno nov svet.
Jedino je aerodrom stari, zemunski, pa da bi se to izvadilo, evo gde s
neba sleće Ivo Robić i peva Morgen, morgen. Koliko ja razumem
nemački, to je bilo nešto o svetloj sutrašnjici.
Kada je već postao svet, Beograd je osetio želju da se u taj svet
otisne. Na jednom drugom mestu opisano je kako je to počelo, no tek
je Bebin odlazak u Rim predstavljao pravi beogradski izlazak u svet
televizije, skutera i baletanki jer je bio prvi koji je ostvaren na
ravnopravnoj osnovi. Devojka o kojoj govorimo bila je prva koja je
tamo stvarno glumila u filmovima. Nego šta. Pre nego što je otišla,
učinila je još nešto za svoj image: ljubila se sa Mihom Balohom u
filmu Dvoje na uglu Proleterskih brigada i Prote Mateje, te time
ostavila dokaz o jednoj eminentno beogradskoj aktivnosti koja je
oduvek bila svetska i koja je, avaj, nešto odumrla kada je Beograd
postao deo velikog sveta televizije, inostranstva, skutera i automobila,
žvakaćih guma koje su neke nove devojke kupovale po komisionima
– ukratko, veliki grad. Da je to oduvek i bio po duhu dokazuje opet
Beba Lončar: u vreme kada je tek jedna uloga na filmu, po mogućstvu
lošem, dovoljna za status nacionalne veličine, i kada brojne nacionalne
veličine prolaze kraj svojih dojučerašnjih pajtaša visoko dignuta nosa,
Beba Lončar i danas sedi sa istim društvom, u istoj kafani i govori i
dalje „beeeeooograaadski“ Sa rimskim naglaskom, doduše.
 KLOZETSKO PITANJE

Pisac ovog teksta otkrio je nedavno u Beogradu prvorazrednu

atrakciju koju bi obavezno i što hitrije trebalo uključiti u turističke rute
razgledanja znamenitosti glavnog grada: klozete u Centru „Sava“! Ah!
Ta bajnoslovnost jedva da se može opisati siromašnim rečnikom
ovdašnjeg klozetskog iskustva: prostrani, svetli i zagrejani, obloženi
plavim, ružičastim ili žutim keramičkim pločicama sa prvorazrednim
relaksirajućim efektima, opskrbljeni toalet-papirom u tonu sa
pločicama, klozeti u Centru „Sava“ deluju, iznad svega, nestvarno jer
su besprimerno čisti, sjajni i uglancani pravo remek-delo
deterdžentske umetnosti. Jedne davne hladne zime, tamo negde krajem
pedesetih godina, u Beogradu je prikazivan preparirani kit dug sto
metara – e, pa posle toga nije bilo većeg čuda od ove klozetske utopije.
Iz perspektive onog ko je nuždom toliko puta bio priteran u prvu kapiju
ovo, naravno, izgleda kao lagarija kakve bi se ozbiljan čovek morao
stideti: ne, to jednostavno nije moguće. Ipak, jeste. A kako i zašto jeste
otkrili smo tek posle dužeg razmišljanja: klozeti u Centru „Sava“ su
tako sjajni jer se ne upotrebljavaju.
Potpisnik nije siguran da li su oni specijalno načinjeni u tu svrhu,
to jest da se ne upotrebljavaju. Njega lično niko nije sprečavao grubom
silom, ali, ipak, on ne veruje kako bi mu takav podvig još jednom
pošao za rukom: Centar „Sava“ je tako daleko. Za nuždu treba izabrati
nešto bliže, što praktično znači da čovek sa slabom bešikom ne bi smeo
da napušta kuću bez preke potrebe. Nije naše da istražujemo kakva su
na tom planu iskustva dr Vojina Dimitrijevića, profesora Pravnog
fakulteta, no svojevremeno smo, posle jednog njegovog pisma
(štampanog u NIN-ovoj rubrici „Odjeci“), prihvatili kao obaveznu
sugestiju ovog stručnjaka za međunarodno pravo i, takođe
međunarodni, terorizam da se posebnim napisom založimo za konačno
rešenje klozetskog pitanja, smatrajući da bi istraživanje na tu temu bilo
od opšteg interesa po zdravlje i dobro raspoloženje žitelja glavnog
grada.
 U toj nas je odluci dvostruko podržala književnica Mirjana
Stefanović: s jedne strane, njena zapažena televizijska drama Ah,
kakav dan sustavno se bavila rastućom klozetskom neurozom
beogradskog čoveka, čija je egzistencijalna bitnost, s druge strane,
imala svoju teoretsku zasnovanost u pismu što ga je Stefanovićeva
uputila našoj redakciji. Tu se između ostalog kaže: „Smatram da
očajan izgled (i miris!) i besprimerna zagađenost mnogih javnih
nužnika predstavlja, uz još neiskorenjenu nepismenost, jedan od
ključnih i temeljnih problema naše (ne)kulture. Predlažem, stoga, da
za trenutak skrenemo svoje misli i energiju sa pitanja materijalnog
položaja filharmoničara, pesnika i likovnih stvaralaca, sa problema
opere, teatra i sedme umetnosti, reforme školstva, demetropolizacije
kulture i drugih, u ovom kontekstu uzvišenih i ezoteričnih tema:
zamislimo se nad nečim što svi moramo svakodnevno da radimo i
preduzmimo sve što treba ne bismo li to radili u doličnom,
civilizovanom i higijenskom ambijentu. Onako kako to radi ostali
svet.“
Lepo rečeno, nema šta. Ali, plemenitost pobuda ovo dvoje
epistolarnih prijatelja NIN-a uvalila nas je u grdne neprilike iz kojih
ne vidimo pravi izlaz. Naime, posle višemesečnog istraživanja rezultat
naše akcije može se rezimirati na sledeći način: broj javnih klozeta
uvek je obrnuto proporcionalan broju klozetskih priča u jednoj sredini,
to jest Beograd bi mogao da se kandiduje za mesto održavanja
svetskog prvenstva u verbalnoj klozetologiji – nikako ne i kao mesto
održavanja svetskog prvenstva u ispijanju piva. Osnovna stvar sa
klozetima jasna je: nema ih. Posledice bombardovanja, šta li.
Svako će se lako u to uveriti ukoliko samo prošeta glavnom
arterijom grada koja vodi od Slavije do Kalemegdana. Prvi javni klozet
je na samom početku ove rute, pored bioskopa „Slavija“, i preporučljiv
je samo pri okolnostima krajnje opasnosti po građanski ugled te ostale
štete na tekstilu. U protivnom, strpite se. Ali, ne nadajte se da će vaše
muke biti prekraćene par stotina metara dalje, na Cvetnom trgu, jer je
tamošnji javni klozet već godinama zatvoren, verovatno iz razloga što
se detaljnim urbanističkim planom tu predviđa otvaranje nekog butika
za malu i veliku nuždu. Kada smo ga pre zatvaranja poslednji put
posetili, on je bio stecište jedne konceptualističke akcije u okviru
„Aprilskih susreta“ iz obližnjeg Studentskog kulturnog centra, veoma
interesantne zavrzlame koja se sastojala u tome što se izvesni fini
umetnik obmotao od glave do pete toaletnom hartijom i strpljivo čekao
da bude „upotrebljen“. Izlažući se velikim mukama, jer ga je tokom
celog dana tukla užasna promaja, ovaj samopregornik „proširenih
medija“ napustio je iste večeri Beograd ogorčen: niko ga nije
„upotrebio“ Smatramo to veoma važnim podatkom.
Kako bilo da bilo, sada ne možete upotrebiti ovaj znameniti WC
sve i da hoćete, već morate preći u susedni park i potražiti spas u
instituciji koja se sa kulturnim dignitetom smestila uz bok
Jugoslovenskog dramskog pozorišta i Fakulteta muzičkih umetnosti:
zato, psssst! Uostalom, ovde se ne vredi zadržavati iz razloga lične
bezbednosti: neki čudan svet, ženski li su, muškli li su, ima običaj da
vam bezobrazno namiguje. Ako nastavite niz breg i niz Nemanjinu
ulicu, stići ćete do klozeta na železničkoj stanici, ali pazite – nije cela
stanica klozet, bez obzira na to što se to vama tako čini; klozet je ipak
malo gori. U neposrednoj blizini, na nekadašnjem kraju Sarajevske
kod nekadašnjeg „Mostara“, nalazila se prava beogradska
znamenitost: prvi i jedini srpski pisoar, sada izložen u Boburu.
Vratimo se, međutim, na magistralni pravac da bismo posetili
javni klozet kod Narodnog pozorišta, poznat pod nazivom „Belgrade
underground“ jer su ga godinama mangupi prodavali svojim rođacima
iz provincije kao ulaz u podzemnu železnicu. Dok je tome još vreme,
predlažemo da se stavi pod zaštitu kao spomenik kulture, pošto
njegova vrsta pokazuje sve znake izumiranja: i klozete ubijaju, zar ne?
Produžite do parka na Studentskom trgu i videćete da je to istina:
tamošnji klozet se jedva još nekako drži, a i vas će morati neko da
pridrži jer i trpljenje ima svojih granica. Uzmite taksi i vratite se kući.
I izdržite. Biće teško.
Da je to tačno, to jest da je teško, potvrđuje izgled pravih
beogradskih javnih nužnika: kapija u užem centru grada. Naše
istraživanje ograničilo se tu na nekoliko uzoraka. Izveštaj glasi:
Dositejeva ulica zapišana je od vrha do dna, okolina Skadarlije je
ubedljivo prva na svetu po gustini ovih prinudnih institucija, dok je
sama Skadarska ulica već davno legendarna po jednoj posebnoj
disciplini koja se u beogradskom žargonu zove „kod tapetara“. Štos je
u tome ko će napraviti veću baru u nekoj radnji, vršeći malu nuždu
kroz vrata čiji ragastov slabo dihtuje. Primećuje se da poslednjih
godina, i malo izvan najužeg centra, klozetsku funkciju kapija sve više
preuzimaju podzemni pešački prolazi. Oni kod bivšeg „Mostara“ i
Autokomande pružaju zbilja prizore pred kojima zastaje mašta.
Najzad, kao sekundarna pojava u okviru čitave ove
fenomenologije javljaju se klozeti po kafanama. Oni se mogu
okarakterisati opštom definicijom da svaka kafana ima onakav klozet
kakav zaslužuje, jer – svaka kafana ima i goste kakve zaslužuje. Njima
je postojeći klozet dobar, a kome se klozet ne sviđa, neka menja
kafanu. Priča se da jedan urednik televizije odlazi čak u Gornji
Milanovac zbog kafane sa klozetom de luxe.
Ovo nas posredno uvodi u samu srž klozetskog problema,
odnosno do zaključka da se klozetska dilema ne može razrešiti u
samom klozetu. Razmislite: tačno je kako upotreba WC-a na Slaviji
predstavlja nešto ispod donje granice elementarnog dostojanstva, ali –
šta uopšte u okolini čuvene rupčage koja Beograd čini tako
znamenitim nije ispod te granice?! Na Slaviji ne možete zakazati
sastanak devojci do koje vam je iole stalo. Svoje dete tim trgom (!?)
možete šetati samo ukoliko ste ogavni decoubica. Možete, doduše, da
popijete piće na nekoliko mesta, no tada je sve jasno: vi ste ili upravo
stigli u Beograd pa zalutali ili ste alkoholičar kome je svejedno gde i
šta pije, te nije nimalo slučajno što ćete se, kad-tad, naći pored onog
klozeta kao u svojoj „prirodnoj sredini“ – tu se, naime, nalazi trafika
poznata po enormnom prometu „unučićima“
Podzemni prolazi kod nekadašnje Ulice Franša d’Eperea pružaju,
u tom smislu, povod za još inspirativnija razmišljanja. Njihova
klozetska demokratija sasvim se prirodno slaže sa rastućim grobljima
automobila i deponijama đubreta u ulicama prema Neimaru i Čuburi,
a sve je to zajedno posledica činjenice da je čitav ovaj kraj opasan
žicom (razlog: bezbednost u saobraćaju) i pretvoren u geto unutar čijih
se granica nužno menjaju psihosocijalne osobine stanovnika. Klozet je
pitanje čovekove makrosredine, a pišanje je stil života uslovljen tom
sredinom. U Centru „Sava“ klozeti su genijalni ne zato što ih niko ne
upotrebljava kako bi nam ostali na diku i ponos, već zato što većina
građana i ne zna da je pristup u ovo zdanje slobodan za svakoga.
Čitalac shvata da se ovim otvara jedno sasvim novo polje pitanja.
Može se steći pogrešan utisak da ovim tvrdimo kako su ta nimalo
beznačajna pitanja rešena u belom svetu. „Onako kako to radi ostali
svet“ (M. Stefanović). Nema sumnje da se nužda u Švajcarskoj ili
negde drugde vrši u dostojnijim uslovima, no, ipak, to ne znači kako
klozetologija svuda u svetu nije sasvim mlada disciplina sa kojom
muku muče i mnogo razvijenije sredine od naše. Neki problemi su
svuda isti.
Nemamo mnogo ličnih iskustava na tom planu, ali nam je NIN-
ov Centar za istraživanje pribavio podatke iz kojih se nedvosmisleno
vidi da, recimo, u SR Nemačkoj javna služba ove vrste takođe
predstavlja problem, iako su – s druge strane – nemački gradovi čuveni
u svetu po svojim lepim klozetima. No, dok u Erlangenu jedan javni
klozet dolazi na četiri hiljade stanovnika, u Hamburgu na šest hiljada,
u Berlinu na dvanaest, dotle u Solingenu već trideset četiri hiljade
žitelja koristi istu „prostoriju“, a u nekim drugim gradovima situacija
je takva da se priča kako Štraus obećava biračima da će, ukoliko bude
izabran za kancelara, danas ili sutra, bilo kada, svuda biti dovoljno
toalet-papira. I da će klozeti biti otvoreni: po nemačkim novinama još
se prepričava slučaj izvesnog Vilhelma Šulca koji je čekao voz, pa ga
priteralo, on požurio u WC, kad tamo – zatvoreno. U berlinskom sudu
uredno je zavedena njegova tužba kojom traži da mu železnička
stanica isplati 40 maraka odštete jer je morao baciti gaće i čarape, a
pantalone dati na hemijsko čišćenje.
S druge strane, klozetska kultura je relativno nova pojava u
modernoj eri, bez obzira na to koliko to izgledalo paradoksalno u
odnosu na činjenicu da su stare civilizacije imale na tom planu
izvanrednih dostignuća. Genijalni Leonardo da Vinči pronašao je, uz
ostalo, i klozet, ali je on, poput drugih njegovih pronalazaka, imao
samo jednu manjkavost: bio je neupotrebljiv. Prvi javni klozet u
Engleskoj zvao se – Temza. Prema svedočenju Džonatana Svifta, fine
dame njegovog doba stalno su išle u vrt da „beru ruže“, pa je neko
neupućen u kolokvijalni jezik tadašnjeg engleskog društva mogao
pomisliti da je branje ruža prva među prirodnim potrebama tog
otmenog sveta. Već je do banalnosti poznato da je klozet, posredno,
doveo do revolucije u Francuskoj pošto u Versaju, remek-delu
arhitekture što ga je sagradio Luj XIV, nije bilo ni jedne jedine
„prostorije“ U Edinburgu je postojao razvijen biznis zvani „veliki
posao“: biznismen je šetao ulicama noseći nekoliko velikih kabanica i
čabrica, uzvikujući povremeno – „Kome sam potreban za veliki
posao“; mušterija bi za nekoliko novčića dobijala pelerinu, sa kojom
je mogla da se ogrne i da na miru obavi „veliki posao“ u čabar.
Pravi posao počeo je da se razvija tek u vreme osvajanja Divljeg
zapada: kabinu od dasaka vukli su konji, u kojoj je bila instalirana
klupa sa rupom, i... zna se već kako dalje. Nije poznato da li iz tog
vremena potiče otvor u obliku srca na vratima, no on je i danas
obavezna oznaka mnogih klozetskih objekata. Časopis „Štern“
sproveo je nedavno anketu među svojim čitaocima o svrsi ovog ukrasa.
Naročitu pažnju privukli su odgovori ministra zdravlja savezne vlade
Hubera („Srce služi za luftiranje“) i golmana Sepa Majera – „Srce je
na vratima zato što čovek sa ljubavlju ide u klozet.“ Nekom ljubav,
nekom sredstvo za život: „kraljem klozeta“ smatra se neki Hajnrih
Lirs, koji poseduje deset luksuznih pokretnih klozeta, od kojih svaki
vredi 40.000 maraka, a postavlja ih po sajmovima, vašarima, na
poljoprivrednim izložbama. Priča se da zarađuje preko 300.000
maraka godišnje. U Nemačkoj. U Beogradu bi bio milijarder.
Ipak – ko zna. Postavimo još jednu hipotezu: klozetsko pitanje je,
uz ono već rečeno, nerešiv problem za našu sredinu jer kultura kakva
nam je svojstvena odbija da ga prizna za deo svoje problematike, a
kultura nam je, obrnuto, takva kakva je jer robuje primitivnim
kolektivnim obrascima prošlosti po kojima je vršenje nužde kužno i
sramno, jedva dostojno da se tretira kao vežba iz mazohizma.
Zapanjujuća je činjenica da neki „kulturni“ ljudi ne idu u klozet
danima, nedeljama, sve odlažući taj posao za neko pogodnije vreme.
Tu podsvest mora da igra nekakvu ulogu, a sociološki koren te
patološke pojave treba možda videti u tradicionalnoj arhitekturi naših
seoskih porodičnih zadruga, koja je klozet – iz, doduše, lako
razumljivih razloga – smeštala najdalje od kuće, iza staja, uz štenaru,
pa je, tako, vršenje nužde po noći bilo skopčano sa gacanjem po blatu,
mogućnošću da se slomije vrat, te izvesnom perspektivom da ćeš
jednom biti izujedan. Bolje je bilo trpeti do jutra, a dugotrajno trpljenje
se pretvorilo u karakternu osobinu, ova opet u oznaku kulture. Većina
produkata te kulture ima zato osobine tvrde stolice, što je možda i
dobro ukoliko se uzme u obzir misao Džona Loka da ljudi sa retkom
stolicom retko dolaze do genijalnih ideja.
Iz tog razloga svi smo mi klozetsko pitanje doživeli kao kulturni
šok, jedni pre, drugi kasnije. Priča se da su mnogi Beograđani
početkom pedesetih godina stradali od ujeda zmija u debelo meso na
ostrvu Lopud kraj Dubrovnika. Tu je, neposredno pred rat, njihov
sugrađanin, arhitekta Dobrović, izgradio hotel po američkim
standardima i za Amerikance, koji je do pojave turizma kao privrede
bio sindikalno odmaralište sa jednom pogibeljnom karakteristikom za
sindikalce – voda se u klozetu „puštala“ na dugme, i zbunjeni, nevešti
korisnici su, posle prve sramote, nadalje radije odlazili u prirodu da
„beru ruže“ Neki su obrali bostan. Da i ne pominjemo traumu koju je,
još ranih pedesetih, na frankfurtskom aerodromu, preživeo beogradski
bonvivan gospodin Misita, ostavši zaključan u klozetu dva časa posle
poletanja svog aviona za Njujork: nije, naime, znao da se vrata
automatski otvaraju, ali tek kada se pusti voda.
Možda se treba pomiriti sa činjenicom da nije odlazak u postojeće
javne nužnike poniženje po sebi, već, obrnuto, da dobrih javnih
nužnika nema zato što je odlazak na to mesto etabliran u našu psihu
kao generalno ponižavajući čin. Mi mrzimo klozete. Tako se moglo
dogoditi da već davno smislimo ubistvo uz pomoć klozeta – ako je
verovati onoj priči kako je jedan od atentata na Milana Obrenovića
izvršen tako što mu je podmetnut klozet sa pretesterisanom daskom
iznad septičke jame: izreka „daviti se u govnima“ ima, dakle, svoju
istorijsku zasnovanost. A da istorijska trajnost ovakvog odnosa
poseduje i danas aktuelnost može se dokazati ne samo raširenom
navikom da se u klozetima ono čini „pored rupe“ nego i osobenom
razvijenošću tzv. „klozetske literature“.
Ta vrsta zapisa karakteristična je za sve klozete na svetu i deo je
opšte umetnosti grafita. Mi bismo se mogli podičiti našim doprinosom
toj literaturi da nije jedne dodatne začkoljice. Naši klozetski grafiti
imaju dugu tradiciju, ali mi sve doskora, do pojave pankera, nismo
imali grafite nigde osim u klozetima i – osim po zidovima manastira i
drugih krucijalnih kulturnih spomenika. Veza između ove dve vrste
zapisa je, na prvi pogled, nasilno izvedena, jer brljotine koje uništavaju
freske deluju sasvim „nevino“ u poređenju sa „oštrom“ poezijom stila
„Milkica – crtica“ Neka tajna veza tu ipak mora da postoji. Nije li to,
možda, tvrda stolica? Ako jeste, radi se o retkoj sili čija destruktivna
svojstva nismo još do kraja upoznali, sili koja će se rušilački opredeliti
u odnosu na svaki sklad i sila koja svoj nesklad sa prirodom izražava
paraerotskim fantazmagorijama čija se poništavajuća težnja ne može
poreći.
 ZA KARAĐORĐEVU ULICU!

Jedna od najvećih lagarija koju ste ikada čuli jeste ona o tome kako će
kad na vrbi rodi grožđe Beograd izaći na obale svojih reka. Kao što je
poznato, taj je projekt opet odložen za malo sutra i sva je izvesnost da
ni ova generacija neće doživeti ostvarenje utopije „Beograd, rečni
grad“ Smatramo da je to sjajno. Jer, istini na volju, koj’ će moj
Beograd na rekama. Da je to zbilja gala stvar, neko bi se već dosetio
štosa pošto otmeni i učeni Beograđani po tradiciji vekovima žive u
gradu na rekama, to jest u Parizu. Budući da je kroz sve te vekove
Beograd uporno šturisao od obala Save i Dunava pentrajući se kao
sulud po obližnjim bregovima, što dalje od vode, mora da postoji neko
objašnjenje za njegovu akvafobiju. I postoji. Dotično se objašnjenje
može pronaći svakog radnog dana na šetalištima duž leve obale Save,
sa novobeogradske strane grada: tu ne duvaju svi vetrovi severa i juga
(o istoku i ne govorimo); tu je svetska ruža vetrova. Možda je to razlog
što se akvafilija ovog naroda svela na kupanje subotom. Bar je to tako
od 1946. godine, kada je, prema pisanju tadašnje „Politike“,
definitivno bilo zabranjeno držanje krupnije stoke u kupatilima na užoj
teritoriji grada.
Zato potpisnik veruje da jednom zauvek treba napustiti šašavu
pomisao o silasku grada na reke. Ali, kako je to još trajni projekt nekih
ovdašnjih urbanoutopista, pariskih đaka naravno, čini se nužnim
učiniti nešto protiv takvih namera, pa za početak predlažemo osnivanje
pokreta za zaštitu Karađorđeve ulice od svih eventualnih budućih
deliričnih napada preuređivača gradskog prostora. Ovo je, na prvi
pogled, preteran zahtev iz najmanje dva razloga. Prvi je opšte prirode:
zašto dizati buku oko ulice koja objektivno ne može promeniti svoj
status još niz godina. Tačno.
Ali...
Ne treba zaboraviti na tužan primer Knez Mihailove ulice koja je,
menjajući svoj status, bila određena za sadržaje kakvi na njenom
prostoru nisu postojali ni u zametku, i koja je, danas, zahvaljujući
tome, potpuno izvan svakog sadržaja, slepo crevce. Možda će kafići
izvaditi stvar. I hoće.
S druge strane, poznato je kako je Karađorđeva ulica jedna od
najružnijih prometnica grada kojom se, kroz blato i bare, rupe i zakrpe,
kotrlja sve ono što je još preostalo od pustog turskog. Živeti u
Karađorđevoj ulici isto je što i živeti na robiji, pod uslovom da
zamislite mučionicu koja neumitno propada i koju su čak i otmeniji
pacovi davno napustili. Ukratko, Karađorđeva ulica je kloaka grada
gde mogu da vas prikolju u svako doba noći, danju još lakše, i haraju
svakovrsne polne boleštine. Tačno.
Ali...
Samo krajnje nerazuman odnos prema gradu (čitaj: mržnja) ne
vidi da je Karađorđeva ulica, sada samo dno Beograda, njegova rugoba
pred licem sveta, podzemlje i deveti krug, istovremeno i njegova
potencijalno najlepša avenija jer se u njoj, i oko nje, nalazi bar desetak
epohalnih građevina i bar još par tuceta dokaza da je ovaj kraj možda
jedini singidunumski kvart kojim se Beograd uključuje u graditeljske
tradicije evropskih gradova i njihove arhitekture. Treba li bolji dokaz
za to od zgrade „Zanatske zadruge“ Ipak, pomenimo još i hotel
„Bristol“ i čitav blok oko njega, podnožje mosta iz Brankove ulice, te,
na drugoj strani, zgrade od broja 41 na savskom pristaništu do onih na
uglovima Zagrebačke i Kameničke ulice, gde je u jednoj kupoli
svojevremeno stanovao slikar Ljuba Popović, i dalje, niz čvrstih, lepih
građevina u tim i drugim poprečnim ulicama prema Ulici Gavrila
Principa. Da i ne govorimo o stepenicama koje Karađorđevu povezuju
sa Kalemegdanom i Pariskom ulicom, i preko Kosmajske sa
Kosančićevim vencem, glavnim istorijskim jezgrima grada, takođe
prepuštenim neumitnom propadanju.
Ovim, naravno, ne otkrivamo arhitektonsku Ameriku, niti naš
apel predstavlja nešto apsolutno novo pošto je rekonstrukcija
Karađorđeve ulice verovatno obuhvaćena projektom o silasku grada
na obale reka. Ali, pošto smo mi protiv tog projekta, i protiv svakog
projekta koji se ne zasniva na moratoriju zatečenog urbanističkog
stanja, dakle protiv svakog radikalnog preuređenja rušenjem i
malourbanističkom kozmetikom novodobijenih poljana, smatramo da
ništa ne stoji na putu da se već sada, odmah, pristupi revitalizaciji ovog
dragocenog gradskog jezgra. Bitni preduslovi su tu: skori završetak
autoputa kroz Beograd i predvidljiva selidba autobuske stanice, te,
zatim, rešenje novog železničkog čvora putem gradskog
samodoprinosa, učiniće da tranzitni promet u Karađorđevoj ulici bude
sveden na razumnu meru haosa.
Projekt pravog preuređenja ove, kao i svake druge ulice, ne
zahteva u prvom trenutku neke radikalnije zahvate u postojeći gradski
život i njegove uslovnosti. Nikakva pešačka zona. Nikakve oaze
rekreacije. Naprotiv. Treba poći obrnutim redom. Na primer, učiniti
hotel „Bristol“ ugostiteljskim uzorom. Ili, povećati do nerazumne
granice gradske takse na prodajni prostor za kuglagere, štavljene kože,
vasionske brodove u neispravnom stanju, staro gvožđe, linoleume,
eksplozive i otrove, prljavu vodu i sve što se u ovom trenutku inače
prodaje u Karađorđevoj ulici, a smanjiti namete i garantovati posebnu
zaštitu za sve delatnosti iz tzv. male privrede. Terati prostitutke na
stalne lekarske preglede i posete frizeru.
Zatim, omogućiti realizaciju projekta grupe mlađih pozorišnih
radnika (i Bogdana Bogdanovića, gradonačelnika) koji, u nameri da
srpski teatar vrate na mesto njegovog istorijskog postanka, žele da
preurede jedan od magacina na savskoj obali, kako se to inače radi u
Njujorku i drugde, gde istrošeni industrijski i privredni objekti služe
sve više kulturnim sadržajima. Isto tako, podržati staru inicijativu da
se jednom od beogradskih umetničkih fakulteta (muzičkom, za
primenjene umetnosti) ustupi zgrada „Zanatske zadruge“. Usloviti
finansiranje Bitefa i sličnih manifestacija njihovom obavezom da se
sve priredbe koje zahtevaju posebne ambijente održavaju u objektima
u blizini ove ulice. Podržavati preseljenje grafičke industrije, njenih
malih i srednjih kapaciteta zapravo, u taj deo grada, otvoriti knjižare u
Ulici Kraljevića Marka. Vršiti stalnu turističku propagandu tramvajske
linije „broj dva“ koja prolazi kroz Karađorđevu ulicu i koja je, poznato
je, jedan od najlepših beogradskih malih mitova za svakidašnju
upotrebu i lično sećanje. Zahtevati da svetski cirkusi koji posećuju
Beograd razapinju svoje šatre na onim kalemegdanskim poljanama
koje su najbliže Karađorđevoj. Obnoviti prostor ispod mosta i oživeti
ga kioscima (ali ne onim plastičnim arhitekte Saše Mehtiga jer, za
beogradske uslove, skupljaju previše štroke). Naći prostor za bioskop
(možda magacin „Tehnohemije“, preko puta „Zanatske zadruge“).
Pomno održavati higijenu svih stepeništa iz Karađorđeve ulice prema
Kosančićevom vencu i Pariskoj. Koncentrisati filmske kuće i filmsku
tehniku u Zadarskoj ulici jer se tu najčešće snima. Sačekati završetak
železničkog čvora i tada, takođe na principu gradskog samodoprinosa,
pristupiti detaljnom oživljavanju fasada. Staru stanicu ne rušiti (blagi
bogo, pa valjda nismo toliko blesavi!), već je pretvoriti u tehnički
muzej. Iskoristiti koloseke i otvoriti železničku prugu do Sajma i Ade
Ciganlije. Zasaditi drvored od Kameničke do Ulice Kraljevića Marka.
I tako dalje. Ukratko, voleti Karađorđevu ulicu na takav način da se
dokaže kako nismo od juče i kako ne nameravamo da ovde ostanemo
samo do sutra. A reke? Reke služe da voda teče. Neka ih.
 O DEDINJU
(prepis)

Godinama planiram da napišem jedan tekst iz opšte geografije pod

nazivom „Dedinje i njegove prirodne granice, sa istorijskim
pregledom njihovog menjanja“ Danas ću, sutra ću, i – nikom ništa. A
stvar uopšte nije beznačajna. Pozove vas, recimo, neka ženska na kafu,
vi pitate „a, je l’ daleko“, ona kaže da je na Dedinju. Šta da se radi,
platite taksi, malo se milkite i stignete; gde? – u Prokop. Ajde, neka
prođe. Ili ovaj slučaj: pozove vas neki skorojević na krsnu slavu u
porodičnu kuću svog tasta; opet vi pitate gde se cenjena rezidencija
nalazi, opet je odgovor – Dedinje, ali opet ne stignete u Prokop jer ste
stigli na dno Kablarske ulice, iza mlina i štamparije, Senjak sto posto.
Ajde, neka prođe i sada. Vozovi prolaze, mamo, a Dedinje se širi.
Jednog dana odlučim da nema više odlaganja, zarežem penkalo i baš
tada otkrijem da je moj rad „Dedinje i njegove prirodne granice, sa
istorijskim pregledom njihovog menjanja“ objavljen u listu „TV
novosti“. Eto kako propadaju veliki umovi, a onaj Kolumbo je slavan
samo što je u vidu svog životnog promašaja otkrio Ameriku. Ali, pošto
kurs o Beogradu nikako ne može bez ove lekcije, uzimam slobodu da
prepišem tekst po kome bih postao slavan – da sam ga napisao.
Nadnaslov: Leksiklopedija
(kurziv) – Čitalac Mladen Janković iz Opatije piše: „Kao
dugogodišnjeg žitelja Topčiderskog brda (između dva rata i nekoliko
godina posle oslobođenja), sekira me što u poslednje vreme štampa,
radio i televizija taj deo Beograda nazivaju Dedinjem. I u prvoj svesci
drugog izdanja Enciklopedije Jugoslavije, na planu Beograda, vidim
da su natpisi pogrešno stavljeni: Dedinje gde treba Topčidersko brdo,
Banjica gde treba Dedinje itd.“
Naslov: Dedinje i Topčidersko brdo
Čitalac Janković je u pravu.
 Nazvano prema Topčideru (turski Topču dersi znači Tobdžijska
dolina, Tobdžijski potok), Topčidersko brdo prostire se od doline
Topčiderske reke na zapadu, do Autokomande i stadiona „Crvene
zvezde“ na istoku. Na severu se preko senjačke padine spušta do
Bulevara vojvode Mišića, a preko Prokopa do Bulevara Franše d’
Eperea. S južne strane, strma uvala kojom se ulica Teodora Drajzera
spušta od Železničke bolnice do Topčiderskog parka, čini granicu
između Topčiderskog brda i Dedinja.
Dedinje (nekad Dedija – „ime brda u srezu vračarskome“ –
Riječnik JAZU) počinje tamo gde se Topčidersko brdo završava. Od
Ulice Teodora Drajzera, Železničke bolnice i bolnice „Dr Dragiša
Mišović“, Dedinje se na jug prostire prema Banjičkom platou i na istok
se spušta prema Bulevaru JNA, a na zapad prema Topčiderskoj reci.
Naš čitalac, međutim, nije u pravu kada zbrku oko Dedinja i
Topčiderskog brda implicitno pripisuje brzopletosti ili neznanju
današnje štampe, radija i televizije. Brkanje ta dva pojma počelo je još
pre rata, tridesetih godina, i nije nimalo slučajno.
Sve do Prvog svetskog rata na tom prostoru nalazili su se
vinogradi u koje se iz grada odlazilo na vikend, ili se u najboljem
slučaju letovalo. Stalnih žitelja bilo je vrlo malo. Posle Prvog svetskog
rata, velika imanja počela su ubrzano da se parcelišu i da se podižu
manje i veće vile, kao stalna boravišta – prvo na Senjaku i duž današnje
Užičke ulice, a kasnije i na Dedinju.
Kada je navrh Dedinja sagrađen kraljevski dvor bogati snobovi
nagrnuli su u tom pravcu. Mnogi snobovi s Topčiderskog brda počeli
su tada i svoj deo da nazivaju Dedinjem, jer im je ovaj drugi naziv
zvučao otmenije. Neki su ime Dedinje nategli sve do Topčiderske
zvezde, a neki ga svukli čak do „Mostara“. Tako, dakle, nesporazum
na koji se žali čitalac Janković ne datira odskora nego je star skoro
pola veka. Nikad, razume se, nije kasno da se nesporazum raščisti.
 RUČAK NA TRAVI

Prvo su tamo ubili jednog kneza koji se smucao po šumi sa nekom

maloletnicom. Maloletnica se posle udala za ministra vojnog, a knez
je izliven u bronzi i eno ga gde pokazuje ulaz u jedan lokal („Kod
konja“). Srpski kneževi su ubrzo avanzovali u kraljeve i nisu više bez
preke potrebe sami odlazili u Šumu. Kraljeubice su bile primorane da
iznađu nove metode svog delovanja, pa Topčider i Košutnjak uroniše
u pitominu dvadesetog veka kao vlasništvo čitavog beogradskog
naroda i kao stvoreni za produciranje ekipažom. Ta su vremena
zaboravljena. Nije još zaboravljeno kako su u prvomajska jutra
čukarički radnici zadevali crveni karanfil u rupicu sakoa, pre toga
pažljivo ispeglanog preko mokre krpe potopljene u sirće, i odlazili na
uranak kod Hajdučke česme da pevaju kako se budi Istok i Zapad.
Nadležni kralj jedva se suzdržavao da ne ode i lično ih rastera, ali kako
se, u vidu nasledne dinastijske bolesti, plašio šume, slao je ministra
vojnog, naravno ne onog koji se oženio istorijskom maloletnicom jer
je dotičnog već davno sredio grof od Takova, zločesti dečko naše dične
istorije.
Ostavimo se starih priča. Ono što stvarno želimo da ispričamo
isto je tako neverovatno. Pa kaže: u Topčider i Košutnjak se nekada
odlazilo na izlet. Reč izlet postoji danas samo kao deo naziva filma –
Propali izlet. Film u kome mi najradije glumimo zove se Vikend (od
Godara), i u njemu se pripoveda kako petkom oko podne šturnemo s
posla, decu u kola, pa preko Banovog brda i Ibarske magistrale pravo
u vikendicu da hvatamo zjala do ponedeljka, sve diveći se svojih ruku
delima. Pedesetih godina ljudi nisu imali tako korisne navike jer nisu
imali vikendice. U najboljem slučaju imali su bicikl, ali ih je bilo
sramota da se puvaju. Za bicikliste su Topčider i Košutnjak bili radnim
danom obećana zemlja: nigde nikog, a staza strma i zavojita. Spuštali
su se na starim, obično mađarskim ili češkim, kontrašima od
Pionirskog grada do podvožnjaka ili od „Golf kluba“ do groblja i
Kovnice novca, gde ih je, gotovo po pravilu, očekivala pogibelj u vidu
kore od lubenice. Otkud kora od lubenice? Od nedelje, zaostala.
 A nedelja je bila praznik u Topčideru i Košutnjaku. Sa pletenim
korpama punim provijanta, sa termosima kafe i limunade, čitave
porodice uguravale su se u „trojku“ na Slaviji i, preko Mostara,
klackale se do okretnice iza Topčiderske reke. Zatim se desant na
zelene površine odvijao u dva smera. Pretendenti na fudbalsku
reprezentaciju ufuravali su desno, na topčiderske livade oko
Miloševog konaka, a oni kojima je omiljeni sport bio da stave ruke pod
glavu i gledaju kako oblaci prolaze produžili bi pravo, kroz
podvožnjak, pored vašarišta i – kasnije – velike žabokrečine (zvane
„veštačko jezerce“), i, zatim, zapucali uz košutnjačke padine da
pronađu pravu hladovinu. Decu su odmah pratili po ledenu vodu sa
Hajdučke česme, sa porukom da se slobodno ne vraćaju ukoliko
razbiju balon. Deca se obično nisu vraćala jer ih je, kada su već razbila
balon, neodoljivo privlačila pionirska železnica, koja je saobraćala na
vrhu brda i imala svoje daleke stanice „Sutjeska“ i „Kosmaj“
„Sutjeska“ je danas kafana „Devetka“, a „Kosmaj“ sam godinama
tražio bez uspeha i verovatno ga nikada ne bih pronašao da mi jednog
dana nešto nije ispalo kroz prozor; siđem, zaobiđem soliter, kad tamo
– „Kosmaj“ Još piše, ali niko više ne zna šta znači. Stojim, gledam i
sećam se: pionirska železnica pišti i klopara, a kraj pruge čika Vorki
snima Hanku. I tako iz godine u godinu. Čika Vorki je ozbiljno shvatao
filmski posao.
Niko više ne zna šta znači izlet kod Hajdučke česme. Zaboravilo
se. Zaboravilo se kako je na livadi ispod česme, malo ulevo, izgledao
ručak na travi sa obaveznim mravima, a mravi su u ono doba bili
veliki, jako napredni, kakav su ukus imale musaka od tikvica,
pohovana hladna piletina, faširane šnicle, štrudla od maka i, posebno,
pita od jabuka, umešena još u petak, pa odstojala, već malo tuknula,
vlažna i slatka, ali ne tako slatka kao bostan koji se čitavog dana hladio
u tekućoj vodi. Ja nisam zaboravio iz dva razloga, oba veoma značajna
po formiranje psihe mladog čoveka. Za vreme jednog izleta slušao sam
preko zvučnika kod „Topčiderske restoracije“ prenos fudbalske
utakmice Jugoslavija-SSSR iz Tamperea, onaj meč iz 1952. godine
kada je Rači Markoviću pukao glas jer su nam nabili pet komada (i mi
njima, ali nije to isto); kasnije, kada je vršen neki drugi prenos,
značajan po tome što se tog dana u Košutnjaku pojavio prvi tranzistor,
video sam da ima onih koji koriste opštu gužvu da na miru obave
izvesne stvari u šumi – i to me je toliko potreslo da sam istraživanju
tih stvari posvetio svoje najbolje godine. Bolje bi bilo da sam ih
posvetio smučanju, ali su se tome isprečile mnoge objektivne
okolnosti: prvo, nisu mi dali da rasturim bure za kupus i napravim
smučke, a, drugo, kada su smučke postale rasol našeg standarda,
izgorela je skakaonica u Košutnjaku. Kažu da su se na njoj postizali
fantastični rezultati: skokovi su bili dugi i po deset metara – ako vam
vetar duva u leđa. Još bolji rezultati postizali su se u trčanju od
restorana „Košuta“ pa – dokle stigneš ili dok te ne stignu: spasavajući
glavu bekstvom iz ove kafane, čiji je vlasnik jedno vreme bila gradska
omladinska organizacija, neki su – u prolazu – obarali svetske rekorde
na sto, četiri stotine, hiljadu pet stotina i tri hiljade metara stipl-čez (sa
preskakanjem Topčiderske reke).
Dibiduz propadanje Košutnjaka počelo je kada su mnoge
porodice dobile novog člana koji se možda zvao Filip jer su mu tepali
– naš Fića. Meni se ipak čini da se zvao Đovani, kao i tatko mu. Fića
je bio debil, ali je mnogo voleo da se kupa. Dok se ostali svet kupao
subotom, Fića je preferirao nedelju, i to još u prirodi. Gde ćeš lepšeg
mesta za takvu rabotu od Hajdučke česme. Novi košutnjački
hodočasnici, a među njima i oni koji su koliko juče samo gledali kako
oblaci prolaze, prolivali su na hektolitre najbolje pijaće vode
umivajući Đovanija i vršeći postepenu deterdžentizaciju prirodne
okoline. To je oteralo bicikliste (jedno je pasti na koru od lubenice, a
nešto sasvim drugo pasti pod Fiću – Đovanija), i fudbalere, i one koji
koriste opštu gužvu da u šumi na miru obave izvesne stvari udvoje.
Ostali su samo perači, sve dok nisu stekli svoje sopstveno parče
domovine. Tako se rodio vikend. Izlet i Košutnjak su zaboravljeni. A
i grad je postao suviše veliki i suviše blizu.
Košutnjaka su se svi setili onog dana kada je sto hiljada klinaca
krenulo da tamo sluša „Bijelo dugme“ Kakav praznik. Tolike devojke
i svaka može biti tvoja ako naučiš da sviraš rokenrol. Mnogi su odmah
prionuli na učenje sa strašću koja se može porediti samo sa strašću
onih koji su se digli u zaštitu naših izletišta od varvara (sopstvene dece)
što gaze travu. Neće više biti koncerata kod Hajdučke česme, o, ne,
nikako. Ostaće trava koju niko nema da gazi. Učinite nešto za opštu
stvar: idite i izgazite je. Travu, mislim. Ostalo činite sa onoliko
nežnosti koliko vam je potrebno.
 BEOGRADSKA KOKOŠKA

Ta svakidašnja scena je kao iz nekog kriminalističkog filma. Oko pet

časova izjutra, iz pravca „Kasine“, pred palatu „Beograđanka“ stiže
jedan natmuren čovek, ulazi u lift i penje se na poslednji sprat, gde se
nalaze prostorije „Studija B“, znamenite lokalne radio-stanice. Prilazi
lavabou, otvara slavinu i, suprotno svim očekivanjima, pod mlaz vode
stavlja naočare, koje, onako mokre, zatim vraća na nos. Odnekud mu
se u rukama nađe dvogled, kroz koji dugo zuri u beogradsku jutarnju
izmaglicu i u tuđe spavaće sobe. To traje gotovo do pola sedam. Ima
dana kada ga ono što vidi onespokoji do te mere da osoblju saopšti
kako nema ništa od posla i ode. U obično mračnim danima čovek sa
naočarima seda oko sedmice za pisaću mašinu, otkuca nešto na brzinu
i ulazi u studio. Tehničari puštaju tonsku špicu, a on kaže: „Beograde,
dobro jutro“; s druge strane žice opšta jeza. Onda otkriva šta je tog
jutra video kroz dvogled: vaša je žena sanjala nekog drugog dok ste vi,
naivni, verovali da mirno spava zato što ste pored nje. Pa kaže i ovo:
„Jutros budale pretiču idiote jer ispred idiota nekim kretenima ne radi
stop-svetlo.“ Ili ovo: „Sinoć je u palati sportova „Pionir“ održan
značajan politički skup kome je prisustvovalo pet hiljada aktivista.
Govorio je drug Bora Đorđević.“
Nismo, doduše, sigurni da li se zaplet odvija baš ovako, i ovim
redom, ali sve je moguće kada je Dušan Radović u pitanju. Jer, ovde
je reč upravo o njemu. A u svakoj priči je, pre svega, jedan mit. Mit o
mrzovolji dečjeg pesnika Dušana Radovića, koji je i on sam podsticao
tvrdeći da piše „po kućama“ i „na metar“, umirući u oba slučaja od
dosade, godinama je prikrivao jednu njegovu autentičnu strast. Ne
mislimo na fudbalski klub „Partizan“. Mislimo na Beograd. Dolazeći,
odlazeći i ponovo se vraćajući u „Studio B“, nekadašnji autor serije
Na slovo, na slovo i drame Kapetan Džon Piplfoks, brižni, nesrećni
otac Poletarca i reklamostihoklepac, proizvođač tekstova za šlagere i
druge literarno-galanterijske robe, Karapandža za TV kuvarice, pisac
prve eliotovske poeme u srpskoj literaturi o parcovu koji jede sira brez
obzira, i tako dalje, došao je jednog dana do zaključka kako čak i tako
sebičan čovek kao on nema prava da svoju ljubav prema gradu u kome
živi čuva samo za sebe. Tako je nastala emisija Beograde, dobro jutro.
Ona vas budi svakog dana u sedam i petnaest, ali upozorava da je
katkada bolje da ostanete u krevetu: stvari s one strane jorgana, tamo
napolju, nisu svakog jutra ružičaste. Što se mene lično tiče, nikad ne
ustajem iz kreveta kada, nekim slučajem, čujem emisiju Beograde,
dobro jutro: čak i kada je na najvišoj tački svog optimizma, Radović,
bez sopstvene krivice, pouzdano ubija volju za životom.
Moglo bi se reći kako imamo posla sa ljubavlju čudne vrste, bez
tračka svetlosti. Nego šta. Od udvaranja i ovako nikakve koristi. To je
Radović rado prepuštao drugima. Petkom. Jer, petkom je Dušan
Radović, pored posla koji obavlja kao beogradski crni petao,
uobičavao da između šest i sedam časova uveče vodi emisiju
Beogradske inicijative, u kojoj je pokazivao kako i koliko poznati
žitelji ovog grada, za koje mislite da su duhom stalno u velikom svetu,
vole ulice svog detinjstva, i koliko su, svi odreda, naivni kada veruju
da stvari još mogu biti kao što su nekad bile. Šta biste učinili da u
Beogradu bude lepše? – pita ih Radović. Misleći još na svetsku
metropolu gde su boravili za svog poslednjeg studijskog putovanja u
vezi s branjem mušmula, oni se sanjalački zagledaju kroz prozor
„Studija B“ i krenu: oni bi otvorili male galerijice za male sličice, uveli
bi pasuljčinu u sve kafanske jelovnike (jer, sve što rade u belom svetu
za studijskih putovanja u vezi s branjem mušmula jeste potraga za
našim ljudima koji, uspevši tamo daleko, kuvaju pasulj i kenjkaju:
„Ma, nigde Juge!“), pa klupu tamo, pa kiosk onamo, ovde potok, onde
cvet, idi mi – dođi mi, a – đubre se gomila na ulicama, vode nema,
saobraćaj se raspada, klozetsko pitanje nikako da dođe na dnevni red
političkih foruma, soliteri koji treba da budu gotovi sutra prokišnjavaju
već danas, može opet i poplava da nagrne, džukci u čoporima sačekuju
decu ispred osnovnih škola...
Teško je verovati da razuman i skeptičan čovek poput Dušana
Radovića nije isprve bio svestan uzaludnosti ove rabote. Trtljanje,
ništa više. Ali, nema veze. Jedan zamlata više koga je prisilio da
razmišlja o Beogradu ipak je nekakav dobitak. Radović zna kako je
nemoguće svakog naučiti da voli Beograd na pravi način; neka ga zato
bar voli na svoj način. Pretpostavljamo kako je Radovićev globalni cilj
da postane toliko moćan i popularan kako bi mogao svakog
Beograđanina da prisili da misli na Beograd, da se za njega oseća
odgovornim ili da se bar povremeno zastidi što pljuje na pod. Na
izvestan način, bilo bi idealno kada bi se u vezi s Beogradom
uspostavila situacija iz jednog Radovićevog aforizma: „Učinite danas
nešto za svoje noge. Operite ih ili bar promenite čarape.“ Uzimajući u
obzir sadašnje stanje, jasno je da će Dušan Radović, ukoliko želi da
ostvari svoj cilj, voditi emisiju Beograde, dobro jutro sve do 2047.
godine. To ga uopšte ne zabrinjava. On će terati svoje, pa šta bude. A
budite sigurni da će vas jednom slomiti i dovesti u red.
 POKRETNI PRAZNIK

Možda bi naslov ovog teksta morao da, pravde radi, glasi Momo
Kapor: Ada, ali ne toliko radi imenovanog romana od imenovanog
pisca. Taj je roman samo posledica činjenice da je Kaporu
svojevremeno, kada je dofurao u Beograd, dopala Ada za novi rodni
kraj jer je to bila pusta zemlja oko koje niko nije hteo da se bakće.
Poznavaoci su više voleli Čuburu za rodni kraj. I tu su se zeznuli. Jer,
šta danas da počneš sa Čuburom osim da kopaš tunel (ne za železnicu,
nego za bekstvo). O Adi možeš, eto, i roman da napišeš. Dobar roman.
A ovo što sada sledi jeste bajka. Jednom davno, pre trideset
godina, voda reke Save ispod beogradskih mostova bila je još bistra,
što će se reći: providelo se. Dobro, lažem. Okolo pesak,
novobeogradski. Ništa više. I ništa od ovog što postoji danas: bez
zadužbine Mileta Protića, bez motociklističkog kluba „Ušće“. Samo
staro sajmište, istorijski dom Radio-televizije Beograd. Bilo je više
nego prirodno da tu, između mostova, osvanu plaže posle svakog rata.
Potpisnik se kao kroz maglu seća neverovatnog prizora: nedelja je,
vrelo podne, on ide sa pajtašima preko starog brvna dok se asfalt lepi
za bose tabane, i vidi sto hiljada svojih golišavih sugrađana kako se
brčkaju, sve zagađujući uz put čovekovu prirodnu sredinu korama od
lubenice i peteljkama od paradajza. Čitave porodice sede u pesku i liste
đuveč i ostalu laku, letnju hranu. U pozadini ljuljaške i, verujem,
ringišpil. Skokovi s mosta.
Tako nešto nije se moglo dogoditi na takozvanim kupatilima što
su se smestila na terenu današnjeg Sajma. Obala je ovde bila blatna i
jedini put do vode bio je onaj preko strogo kontrolisanih splavova sa
bazenima: muški splav, ženski splav i dečji splav. Kupatila su se zvala
„Šest topola“ i, čini mi se, „Đačko“. Ne, „Đačko“ je bilo na Dunavu.
Jednom sam tamo ufurao sa nekim vrlo uticajnim rođakom i dvostruko
se razočarao: nikoga nisam poznavao i bilo je zabranjeno igranje šuge
ispod splavova jer, rekoše, imaju oni preča posla nego da vade zvekane
koji se udave. Neki su se ipak udavili: jedni pod misterioznim
okolnostima, a drugi zbog propadanja kroz rupe na natrulim
splavovima. Sve u svemu, tako je to bilo kada je Sava tekla bistra, a ja
učio da lažem.
U to pastoralno doba Ada Ciganlija je bila misteriozno ostrvo na
samoj ivici grada, poznato po starom zatvoru koji je jedino ostajao da
viri iz bare u situacijama porasta vodostaja kod Obrenovca. Voda se
povremeno povlačila, ostavljajući za sobom močvare iz kojih su razni
propaliteti donosili lokvanje i takozvane „bambuse“, pa ih na
Terazijama prodavali šonjama koji su želeli da se pokažu pred
devojkama. Do Ade se stizalo ili tramvajem broj tri, stanica kod
„Gospodarske mehane“, ili „četvorkom“ koja je, jednim tračnicama,
išla kroz podvožnjak u Radničkoj i okretala kod Obrenovačkog druma
– leti su vozila otvorena kola, kao na filmu. Radnička ulica je takođe
bila kao iz filma, ali neorealističkog: duž obale čukaričkog rukavca
bila je načičkana kućercima, poglavito od nabijene zemlje; stambeni
prostor je, iz razumljivih razloga, bio plavan, ali ne često – desetak
puta godišnje. Posle je sve to srušeno, a vojska je postavila pontonski
most da na Adu pređu omladinske radne brigade. Akcijaši su sagradili
nasip. Ada Ciganlija bila je osvojena za grad.
Ali, i pre toga ona je privlačila raznorazni uvrnuti svet. Bili su tu
veslači, jedna posebna sorta, alasi i, sve više, kupaći kojima je dosadila
vreva ispod mostova i koji su u vezi sa tamošnjim šipražjem imali
određene spolne planove: ti su odlično naučili šta znači biti izujedan
od komaraca duž čitavih leđa. Kupatila (tri vrste usluga: garderoba,
kasete i kabine sa rupicom za ždrakanje) prvo su se nalazila sa
beogradske, a onda sa novobeogradske strane: najpoznatija su
pripadala sportskom društvu „Partizan“. Eno ih gde i danas trunu.
Razvoj turizma u stilu paradajza i slanine već je tada učinio Adu
privlačnom za biznis, pa je, tako, ovde otvoren jedinstven „hotel“ od
šatora i kamp-kućica o kome su se ispredale razne, uglavnom
izmišljene, strašne priče. Istinita priča bila je da je arhitekta Peđa Ristić
podigao kolibu u krošnji jednog drveta i postao prvi srpski marginalac.
Sve je to, naravno, luk i voda. Ono što je od Ade stvorilo svetsku
atrakciju jesu kućice na buradima, pravi marginalni pokret na vodi.
Kućice su služile da se presvučete i da u njima držite neophodan pribor
koji se obavezno sastojao od par naprslih tanjira, rasparenog escajga,
nekoliko ulubljenih šerpenja i po mogućstvu, kakvog sredstva za
proizvodnju toplotne energije. Splav na kome se kućica nalazila bio je
povezan s obalom mostićem kojim se lako prelazilo u dolasku, a
veoma teško u odlasku: jer, u međuvremenu, iz vode su se povlačile
„udice“ sa rashlađenim belim vinom. Čamci su obično bili apatinci.
Skija nije bilo, bar ne u vreme pre snega. Na pojedinim većim
splavovima već su šljakale ilegalne točionice. Prva prava kafana, koje
se sećam, bila je sojenica na susednoj Adi Međici, visoko uzdignuta
na kolju, bez električne struje, naravno. Kućice su bile obojene po
želji: volj’ ti bajcovano, volj’ ti kô uskršnje jaje. Do gornjeg špica
ostrva odlazilo se makadamom koji ide duž cele Ade i koji postoji još
i dan-danas kao najlepša staza za sve usamljene udvoje. Vraćalo se
plivanjem niz struju. Kostimi su bili: tarzanke (za muškarce), obično
napravljene od dve džepne maramice ili pionirske marame, i bikinci
(za dame). Na Adu se odlazilo leti, zimi i u međuvremenu. Neki su u
međuvremenu odlazili i kući da promene čarape. Otuda i onaj vic:
„Tražio vas je onaj vojni penzioner.“ – „Koji vojni penzioner?“ –
„Ovaj debeli što baš dolazi.“ – „Ama, nije to nikakav penzioner, to je
moj urednik sa televizije!“ – „Kako urednik, a po ceo dan na Adi?!“
Reka je tekla. Sve prljavija. To nam je jako odgovaralo: više nismo
imali obavezu da se kupamo.
Tako je uglavnom i danas. Sa izvesnim novinama. Verovatno ste
čuli da je čukarički rukavac pregrađen: dobili smo Savsko jezero i
sportove na vodi koje naročito upražnjava Lepi Gaga. Ono što nije
stalo u jezero postalo je kloaka i najveća smrdirupa Beograda. Reka se
često zagađuje, poglavito zbog subjektivnih faktora: neko se zezne, pa
pusti naftu. A o onima što pišaju u Savu da i ne govorimo. Tome se
očito mora stati na put, te se razmišlja da li da naselje kućica bude
preseljeno u neki drugi grad, jer je kao Beograd mnogo ubava varoš
kojoj taj drveni šareniš kvari razglednice. Živi bili, pa videli: uspeće
oni u tome. Uspeli su u nečem mnogo težem, to jest da u vreme štednje
i stabilizacije otvore na Adi veliki zabavni park, savršenu kombinaciju
Diznilenda, Pratera i Mathauzena, kojim će neke mudre čike da zarade
koju kintu po cenu milionske sveopšte štete.
 BELGRADE UNDERGROUND

Beograd je definitivno postao velegrad kada je u njega stigao

andergraund (engl. Underground). Pod andergraundom se u svetu
podrazumeva svašta, pa i podzemna železnica. Pošto se u Beogradu
pod podzemnom železnicom podrazumeva klozet kod Narodnog
pozorišta, za andergraund je moralo biti izmišljeno nešto drugo.
Izmišljeni su podzemni pešaci. Oterani s ulica u cilju napretka, pešaci
su, suprotno očekivanju gradskih otaca i njihovih inženjera ljudskih
duša, zadržali taj loš običaj da napuštaju podzemlje iz tako banalnih
razloga, kao što su cigarete, pišanje ili deset s lukom. Balkanska posla.
Ovoj anarhiji se nekako moralo stati na put, te su u andergraundu
omrknule svakojake prodavnice, kafane, menjačnice, a izgrađen je čak
i jedan javni nužnik koji je, priča se, znatno pomogao razvoju
„dečačkog pokreta“, za kojim smo kao veliki grad dugo osećali
nasušnu potrebu. Više ništa nije stajalo na putu velelepnom
prosperitetu Beograda, naročito ne nepažljivi pešaci koji, omamljeni
mrakom, izlaze na ulice i padaju pod točkove automobila raznih
državnih delegacija. Zahvalna gradska uprava otvorila im je zato
dragstor.
Dragstor je izvorna srpska reč, kao burek ili aeroplan, ali su joj
Ameri izmenili smisao i pod njom podrazumevaju apoteku. Tamo
apoteke rade non-stop tokom celog dana i prodaju kafu, pa pošto je
kafa otrov ili tako nešto, reč dragstor se vratila u naš jezik da označi
radnju koja će podzemne, andergraund-pešake drogirati potrošačkom
civilizacijom duplo non-stop, to jest preko celog dana i tokom čitave
noći. Izgrađen u srcu grada, na uglu Nušićeve i Ulice Moše Pijade, prvi
naš dragstor bio je zaista čudo neviđeno u svetskim relacijama: čovek
uopšte nije imao potrebu da iz njega izlazi. Hranio bi se supicom iz
automata, na istom mestu kupovao cveće devojci, onda pijančio do
zore u bifeu koji je bio ukrašen znacima zodijaka, a tu su ga odmah,
nadohvat ruke, čekali čisto rublje i nova košulja.
Čovek je, međutim, nesavršen. Ispostavilo se da oni koji cele noći
piju, pokušavajući da otkriju sudbinu u znacima zodijaka, nemaju
volju da zorom menjaju košulje. Dobro, ništa lakše, ukinuli smo
košulje. Ali, avaj, slabo menjanje košulja i nestanak čak i teoretske
mogućnosti da se to povremeno učini sa gaćama, doveli su do toga da
ljubavni sastanci u dragstoru postanu vanredno retki. Dobro,
ukinućemo cveće i tu postaviti automat za pečenje pilića: kad se pije,
nek se i mezi. Ne lezi vraže: bife sa znacima zodijaka bio je tesan za
beogradske mogućnosti i sve je više bilo onih koji su natezali direktno
iz flaše ispred njegovih vrata. To ga je finansijski uništilo. Dobro,
ukidamo bife i uvodimo cigarete. Jebeš cigarete bez rakije. Dobro,
alkohol će se ubuduće prodavati u centru dragstora i moći će da se
nabavi bez obzira na kojoj se strani nalazili, a najbolje je da se stalno
krećete jer to i milicija najviše voli. Uzmete prvo supicu iz automata,
onda pola kile panje i deset deka salame i, najzad, nešto bez filtera.
Taman se, dakle, stvar nekako sredila, kad naiđoše rovci i
poremetiše sistem. Kakvi rovci?! Pa piše vam u svakom rečniku: rovac
– narkoman koji se drogira u dragstoru. Dobro, bre, šta sada da
ukinemo? Ništa. Uvedite novu smenu milicije i gramofonske ploče da
se deca zabavljaju. Došlo je, međutim, do oštrog sukoba dva pogleda
na svet i pijanci su demonstrativno napustili dragstor iako im je
gradonačelnik obećao da će se lično založiti za njihovu stvar. Ali, ne,
imamo i mi ponosa, nego kako. Jedan njihov izvidnik u spoljni svet
javio je epohalne novosti – ljudi se ponovo kreću ulicama, a na
Terazijama pukla glavna vodovodna cev pa je maskirali česmom.
Milicija je, nešto kasnije, rasterala rovce, preostalima popisala adrese
da im se javi čestitkom o prazniku i – eto kako je dragstor došao do
ivice i marice finansijske propasti, a jedna velika ideja o Beogradu kao
svetskoj metropoli pretrpela neuspeh, u čemu – svakako – treba videti
delovanje neprijateljskih snaga, istih onih koje smo inače već davno
porazili. Dragstor radi i dan-danas, ali ništa od njegove pređašnje
slave.
Arheološka ekipa koja se nedavno tamo spustila izveštava kako
u dragstoru nema više sjaja i raskoši, a čak je, kažu, i malo slonče
igračka za podzemnu decu riknulo, što dokazuje da je za slonove
dragstor pogibeljan isto koliko i beogradski zoološki vrt. Nekadašnja
firma bez ključeva udara katanac u devet (ploče, lonci, šerpe i ostale
hitne potrepštine), pa u deset (cigarete), onda u jedanaest (alkohol).
Jedino ostaje da radi prostorija sa finom plastikom u obliku hrane.
Neko je uvek gladan. Među tim gladnima susretao sam mnoge parove
koji se kriju, mnoge koji su taman hteli da naruče „Đovanin but“ u
ekskluzivnom „Terazijskom prolazu“ kad ono fajront, mnoge
organizatore loših žurki koji se uvek zeznu oko džebane i, kao krunu
svega, jednog pisca koji mi je svaki put uvaljivao istu žvaku da se
zatvorio u kuću i samo piše, piše, pa, eto, posle deset dana rada na
knjizi, iznenada oseti ogromnu biološku glad koja ga dovede u
dragstor.
Tu knjigu nisam nikada pročitao, ali sam izvesno vreme hodao
kroz noć, sve dalje od dragstora koji je, kada ga poslednji put ugledah
iz daljine, ličio na spomenik vremenima koja prolaze zajedno sa našim
iluzijama o veličini, iluzijama koje su otišle tako daleko da se ništa
više nije moglo vratiti na svoje mesto.
 PIJACA SVIH IDEALA

Ako je tačno da buvlja pijaca legitimiše svaki zbilja veliki grad, onda
je Beograd prvo bio takav, veliki, pa onda nije bio, i sada je to ponovo.
Ali, izgleda da je bio veći u prvom cugu jer se tada buvlja pijaca
nalazila mnogo bliže centru, na Cvetku kod poslednje mehane kraj
Smederevskog puta. To je, međutim, samo privid, posledica
promenljivih granica gradskog atara: tamo gde su danas Šumice bio je
onih dana kraj sveta, a tamo gde je Konjarnik nalazilo se inostranstvo
ili rodni kraj, kako ko voli. Upravo to menjanje granica, širenje grada
preko svih međa, dokrajčilo je život buvlje pijace kod Cvetkove
mehane: stare stvari nam nisu potrebne kada ćemo koliko prekosutra
svi dobiti nove stanove.
Naš kratki potrošački vek, dug mnogo manje od dve decenije,
počinje baš sumrakom buvlje pijace na ondašnjoj ivici grada; činilo se
tada da i sam pojam siromaštva iščezava sa ovih vetrovitih bregova,
pa su stare, genijalne „tonet“ stolice, veliki trokrilni ormani skupa sa
dunjama, bračni kreveti sa ucrtanim anđelčićima, kredenci, tučani
šporeti, i sve ono što nas je podsećalo na prošlost i hladne zime našeg
nezadovoljstva, krenuli put đubrišta, u krematorijume istrošenih stvari,
da bi ustupili mesta prvim teškim trosedima (to se tada zvalo kauč),
presvučenim zelenim somotom, plakarima i beloj tehnici, a o lusterima
od kovanog gvožđa da i ne govorimo.
Takav uzavreli grad se stideo i same pomisli da bi mogao imati
buvlju pijacu: izgleda da je polet optimizma uvek uvod u uniformnost
od koje boli glava. To obično ne traje dugo: potreba za ponovnim
otvaranjem buvljaka javila se već krajem šezdesetih godina iz dva na
izgled oprečna razloga – neki su od nas postali bogatiji nego što su to
bili, drugi su ostali siromašni kao juče. U oba slučaja buvlja pijaca je
neophodna, te se ona, mic po mic, vraćala, vraćala, i danas konačno
vratila na jednu poljanu s one strane Zemuna, gotovo na teritoriji SAP
Vojvodine.1
Dotični je buvljak jedno od najslikovitijih mesta u Beogradu, i po
njemu, buvljaku, on, Beograd, zbilja liči na svetsku metropolu. Ovde
možete otkriti neverovatne stvari, kao to da ste kupili točak sa
sopstvenog automobila, no ta će vas šetnja kroz velelepni sajam svih
istrošenih predmeta ubrzo uveriti da đubre koje se ovde sliva može
imati različite namene. Teško je, u prvi mah, utvrditi čemu mogu
služiti polomljene gramofonske ploče, izraubovana zubala, rasparane
cipele, umašćene pantalone i prazne kutije od cigareta, slavine koje ne
rade, creva koja propuštaju vodu, stolice sa tri noge i oni već pomenuti
trosedi sa zelenim somotom, u međuvremenu ispišani od strane bar
dve generacije juniora. Ispostavlja se da te stvari neko ipak kupuje, i
tek vam veoma bujna mašta može predočiti šta se sa njima posle toga
događa. Nema, dakle, potpuno istrošenog predmeta, ali je zato svaki
predmet osuđen da prođe put od butika do buvljaka, što znači da
promeni status: kako ovde, na poljani koju biju kiše i snegovi, izgleda
tužan onaj ideal koji su označavale „bruks“ cipele (izvrsne nema šta),
onaj visoki položaj koji nam je davao „suprafon“ gramofon, ono
osećanje bogatstva koje smo imali sa AEG mašinama za ručno pranje
rublja (bile su, naime, toliko primitivne da su samo grejale vodu).
Gledajući ih, osećamo se superiorno, kao da smo novi ljudi,
oslobođeni iluzija iz perioda prvobitne akumulacije stvari.
Naša nova, gotovo aristokratska priroda stanovnika grada sa
najvećim brojem svetskih festivala, okreće se zato na sasvim drugu
stranu, onom delu buvljaka na kome se prodaju takozvani „komadi“,
nešto čemu ni u podsvesti nećemo prikačiti etiketu đubreta. Taj deo je
isto tako fantastičan. Naš privatni informator, poznat na buvljaku kao
1
Zastareo podatak. Krajem 1982. godine zemunska opština krunisala je sa uspehom napore
da buvljak protera preko granica svog atara. Povod ovakvoj odluci bio je dvojake prirode. S jedne
strane, rečeno je u saopštenju za javnost, buvlja pijaca predstavljala je ruglo tog dela grada. S druge
pak, ona je bila leglo sitnog kriminala, mesto preprodaje švercovane robe, crnoberzijanski sajam,
trg lopova, stecište ilegalnih točionica alkoholnih pića i, verovatno, higijenski sumnjive
prostitucije, te je, rečeno je takođe u već pomenutom saopštenju za javnost, izgubila svoj prvobitni
smisao. Svršena stvar. Ali - i pogrešna računica. Proterana iz Zemuna, buvlja pijaca je na juriš
zauzela trotoare u Ulici kneza Mihaila, samo srce grada (primedba autora).
Rista, ponudio nam je koliko pretprošle nedelje sledeće mogućnosti za
bacanje love: dve rolne nekog ruskog ratnog filma (20 hiljada, starih),
srebrne džepne časovnike na komad i na kilo, telefon prvog kraljevog
ađutanta sa očuvanim grbom jedne od dinastija, po volji, i sve što je
još preostalo sa dvora (dostava franko kuća), pisaću mašinu tešku
četrdeset kilograma, garantovano pokvarenu (ali zato je cena po
kilogramu), sve vrste gramofona na navijanje marke „his masters
voice“ (ploče gratis), i još niz predmeta za koje ne zna čemu služe ili
su služile, ali za koje tvrdi da su načinjeni od svega drugog samo ne
od odvratne plastike.
Prijateljice sa kojima smo tog dana posetili buvljak pazarile su
sledeće: posrebrenu šolju za serviranje supe iz jednog bečkog hotela,
porcelanski nokšir (garantovana antika: gleđ je, naime, bila jako
izjedena), kristalnu čašu za roze vino mađarsko-grofovskog porekla,
sa grbom, gasnu lampu od murano stakla, i opet jednu šolju za supu,
prekrasan komad keramike, pa, zatim, fenjer ili tako nešto, lavor sa
cvetićima, očuvan, drvenu kašiku za mešanje kačamaka ili pasulja za
sto osoba, jednu kameru „bebi-boks“, proizvodnja „Fotokemika“ i
tako dalje i tako dalje. Svi će ti predmeti, očišćeni i oprani, abardovani,
biti sutra dokaz našeg dobrog ukusa, izgledaće veoma dekorativno i
privlačiće poglede, Činiti život pouzdano lepšim, i ni u snu nećemo
pomisliti da su oni jednom dospeli na đubrište zato jer se našim
precima, prvim građanima, činilo da su neumitno istrošeni u eri
električnog svetla i tekuće vode, dakle ružni, kako to već jeste sve iz
mračne prošlosti.
Buvljak dokazuje da smo svi pomalo skorojevići; odlazimo tamo
da se oslobodimo prošlosti koja nam više ne treba, a da pronađemo
prošlost koju nemamo. Buvljak je slika svih građanskih ideala na
gomili, i nije zato čudno što su na njemu, ali onom pariskom, Breton i
drugovi pronalazili neiscrpno more inspiracije za svoje kerefeke, sve
dok jednom nisu doživeli epohalno razočaranje koje ih je uverilo da su
samo ptičice koje tek umišljaju kako lete van jata: jedan fascinantni
komad, sasvim nadrealistički, bio je, u stvari, zarđala pegla. I kao da
se ništa nije promenilo: pre par nedelja su na beogradskom buvljaku
dva nova građanina, manje-više rođeni Beograđani od prekjuče, dugo
i pomno okretala jednu lepu kutiju sa ručkom na vrhu i fiokom na dnu,
sve se pitajući šta bi to moglo biti. Bio je mlin za kafu. Kupili su ga ne
znajući šta još propuštaju: jer, odmah tu, na istoj tezgi, ležala je zarđala
jedna „mašina“ u kojoj je malo ko prepoznavao takozvani pržun,
spravu za prženje kafe u privatnoj režiji, na šporetu, jako korisnu
napravu za naše doba.
A ako je već reč o kafi, ima, ima je. I deterdženata. I plejbojskih
cigareta, dugačkih. I viskija, tršćanskog, koji jedan dovitljivi švercer
reklamira povikom; „Evo prilike da najzad steknete učitelja!“
Naravno, „teachers“. Dođite i kupite svoj novi status. Videćete Sveto
trojstvo: stvari koje je neko bacio, a koje vama trebaju, stvari koje ste
sami bacili jer vam više ne trebaju, i stvari koje vam trebaju, a koje
ćete jednom baciti.
 SVE JE ĐUBRE

Verovatno niko nikada ne bi došao na šašavu pomisao da banalni

ambalažni predmet poznat pod imenom najlon kesa tretira kao latentnu
estetsku činjenicu, kolekcioniše ga i izlaže po likovnim galerijama, da
nije bilo jednog komunalnog događaja. Nismo u ovom trenutku sigurni
kada je do tog preokreta došlo u velikim svetskim metropolama, ali je
Beograd (Zagreb, takođe), valjda po ugledu na njih, pre nekoliko
godina počeo da vrši postepenu zamenu kontejnera i kanti za đubre
novim sistemom iznošenja smeća direktno na ulicu u crnim kesama od
plastike. Taj je proces apokaliptične modernizacije danas praktično
završen na gotovo čitavoj teritoriji beogradskog atara i, bez obzira na
eventualno poboljšanje efikasnosti rada službe komunalne čistoće,
njegov je najneposredniji rezultat pretvaranje grada u đubrište
univerzalnih i trajnih razmera. Pitajte Đoku Vješticu.
Stalna i neotklonjiva prisutnost gomila otpadaka u kućnim
kapijama i na uglovima ulica, po kojima riju mačke i klošari, a košava
ih razvejava na sve četiri strane sveta, učinila je da crna najlon kesa za
đubre postane predmet duboko uronjen u našu životnu svakidašnjicu.
Mračni prizor tog predmeta skrenuo je s vremenom pažnju na dve
činjenice. S jedne strane, postalo je jasno da neestetičnost komunalne
najlon kese za iznošenje smeća, njena ružnoća i krajnje odbijajući
izgled velikog govneta, jeste izraz – društvene, civilizacijske? – težnje
za unificiranjem otpadaka, brisanjem njihovog porekla i njihove
individualnosti: đubre mora biti anonimno, opšte, svima podjednako
pripadajuće, komunalno. Crna najlon kesa briše razlike. S druge strane
pak, postalo je takođe očevidno da, suprotno ovome, već mnogo duže
od jedne decenije prisustvujemo razvoju komercijalne najlon kese u
sasvim obrnutom smeru, to jest kako smo svedoci napora da se ona
kao oblik ambalaže u trgovini na malo učini što privlačnijom,
upadljivijom, lepšom. U kolekcijama koje već postoje tu i tamo mogu
se pronaći zbilja izvanredni primerci najlon kesa, čiji se vrhunski
dizajn slobodno može meriti sa oblicima bilo kog drugog lepog
predmeta na tržištu umetnina. Čuvajte najlon kese! To je siguran način
da uskoro postanete slavan kolekcionar i uvaženi kulturni laf.
Otkriva se, dakle, da namena ove plastične vrećice odavno više
nije samo praktične prirode. Naprotiv. Suprotno slučaju sa
komunalnom kesom, koja je ambalaža za jednačenje svih stvari, ona
ima snažnu dodatnu ukrasnu funkciju, koja, osim što efikasno
reklamira proizvod ili firmu, jeste i pokretni statusni simbol. Najlon
kesa potcrtava razlike, pa čak i onda kada se u „Balijevoj“ ili
„Čivasovoj“ vrećici nalazi samo mlada boranija. Tada, zapravo,
naročito. Ovo bi trebalo da znači kako najlon kesa postaje znak
reprezentativnosti jer svog vlasnika – nosača rangira u vrednosnom
sistemu kupovanja i potrošnje, koji je sama suprotnost svetu krajnje
anonimnosti istrošenih predmeta, đubreta, što ga simbolizuje crna
komunalna najlon kesa. Ovde bi čas iz sociologije za osnovce mogao
biti završen. Ali, ispostavlja se da je, već po svojoj tehnološkoj prirodi,
najlon kesa praktično neuništiva. Šta sada? O tome šta govorio je
jednom Viktor Papanek (Dizajn za stvarni svet), a to sada je, recimo,
leva obala Save uz železničku prugu od Zidanog Mosta do Ljubljane,
gde se, po okolnom drveću i po slobodnoj proceni, nalazi oko milion
najlon kesa, poglavito onih najprostijih, tzv. „univerzalki“. Slična
groblja tih monstr-kurtona možete pronaći posvuda. Jedan od
zaključaka koji nam sugerira ova pojava jeste da najlon kesa svakako,
a posebno u sferi oznaka i statusa, garantovano nadživljuje predmet
koji je prvi ponela, i ne samo taj. Ima zato danas takvih najlon kesa
koje se, kao nešto za trajnu upotrebu, proizvode sa posebnim dodacima
od kožne galanterije i, tako, poprimaju sve osobine gadžeta, onih
oštroumno napravljenih stvarčica čija je ukrasna (statusna) funkcija
postala daleko značajnija od njihove praktične namene. Ambalaža je
večna, sve je ostalo prolazno. Najlon kesa je glavna osobina svake
stvari. Nema, prema tome, sumnje da takva kesa, uz postojeću
ukrasno-statusnu, sve više poprima i određenu prikrivačku,
psihološko-socijalnu funkciju.
Time se, najzad, zaokružuje zbir uslovnosti koje nam najlon kesu
predočavaju kao latentnu estetsku činjenicu ili, bar, kao
fenomenološki artefakt koji dokazuje pravu suštinu jedne kulture. Jer,
pokazujući svojom večnošću iznad svih stvari da je ishod svake
potrošnje đubre, najlon kesa ostaje kao najpouzdaniji trag postojanja
blistavih (i, avaj, trošnih) predmeta, i to upravo na način kako su
dopisnice (anzihts karte) u Godarovom filmu Karabinjeri bile dokaz
života njegovih junaka. U svetu tih predmeta i krhkih iluzija, ona,
najlon kesa, na lep, „estetski“ način prikriva činjenicu da je sve đubre
ili da će, uskoro, to postati, pa, tako, označava jedan od mogućih
prilaza opštoj estetici đubreta naše civilizacije, odnosno, što je očitije
bliže istini, đubretu kao estetskom ishodištu te civilizacije.
 TAJNA DRUŠTVA
(Klub književnika, prvi deo)

Oni koji Beograd poznaju isključivo iz novina duboko veruju da je

njegov Klub književnika sam samcijati centar sveta gde naprosto ne
može da se diše od božanskih veličina: ovde Džejn, onde pokojni Sartr,
a o Peri da i ne govorimo. Koji Pera? Razlog tom sujeverju leži u
činjenici da većina pisanih kulturnih hronika grada ima za svoje mesto
događanja klub kod Ive: tu je Brana saznao da Aca hoće načisto da ga
sredi, tu su se potukli oni književnici čija je polemika kasnije
mesecima uzbuđivala javnost i tu je Predrag uz gibanicu često,
posebno na proputovanjima za Peštu, lamentirao nad vetrenjačama
naše kulturne situacije („Vrijeme nekako tmurno. Vjetar pomalo reže.
Raduje me što ću večeras na pravu srpsku kuhinju, kod Ive, u Klub
književnika.“). Neposredna posledica ove fame jeste da je Klub
književnika postao epohalno svratište između dva voza i između dva
položaja, pa njegove tri sale nose danas u tom smislu veoma
instruktivna imena: Vinkovci, Strizivojna-Vrpolje i Mala Krsna. Svi
hoće na pravu srpsku kuhinju koje, uostalom, ovde nema: Ivo je
oduvek bio najpoznatiji po tripicama i bifteku.
Nekada nije bilo tako. Pre deceniju ili dve Klub književnika je i
za većinu Beograđana bio pomalo mistično mesto, više mit nego
kafana, status pripadništva tajnom društvu u kome je za članstvo bilo
potrebno mnogo više od novca i uspeha preko noći. Jer, ufur u
Francusku 7 zavisilo je iznad svega od toga da li ste gost po ukusu
madam Rade, čije oštro oko, osim sumnjivog ženskinja, jednostavno
nije podnosilo skorojevštinu – gospodin predratni fudbaler može,
gospodin novopečeni kandidat za Nobelovu nagradu neka sačeka.
Njenim odlaskom u penziju počela je i epoha opadanja beogradskog
klupskog života, a nema nikakve sumnje u pogledu toga kako će
klubovi potpuno nestati kada se, uskoro povuče u penziju Ivo Kusalić.
Njihova posleratna istorija vezana je za ime ovog ugostitelja, koga
Voki Kostić ozbiljno namerava da predloži za Oktobarsku nagradu iz
oblasti književnosti i ostale kulture.
 Kratka kelnerska i kulturna biografija Ive Kusalića počinje u
kafani „Jadran“ ,koja se nalazila na mestu sadašnjeg dragstora, baš
iznad tunela. Odmah zatim on sa pokojnim Nikolom Bosancem drži u
privatnoj režiji tadašnji Klub novinara u kući ministra Ninčića na
Obilićevom vencu, gde se i dan-danas nalazi najstariji lift u Beogradu;
lift, naravno, radi. Ukidanjem privatnih radnji verovatno bi se
okončala njegova samostalna karijera da nije bilo Milorada Panića-
Surepa, očito vodeće kulturne ličnosti Beograda tog doba: pošto je
1952. godine sprečio da se u Pariz, na izložbu naših srednjovekovnih
fresaka, pošalju originali, Surep se baca na novi teški prosvetiteljski
zadatak i 1954. godine dovodi Ivu u književničko okrilje, u Francusku
7, u prostorije međuratnog aero-kluba (ili je to, ipak, bio džokej-klub,
ko će ga znati). Kusalić odmah pokazuje svoju ugostiteljsku veličinu:
on zadržava postojeći inventar, a godinama zatim odoleva
naprednjačkim zahtevima za radikalnim renoviranjem lokala – dok
radnja radi, godišnje krečenje i redovno hoblovanje parketa sasvim su
dovoljni. Bile su to zvezdane godine ovog lokala jer je tada kao
Kusalićev kompanjon par sezona figurirao Mile Vukajlović, druga
klupsko-ugostiteljska legenda grada: malog rasta, elegantan, savršeno
negovanih brkova, nalik na Šarla Boajea, on je bio i ostao oličenje
dobrog pariskog kelnera iz američkih filmova. Njegova samostalna
karijera počinje preuzimanjem nekadašnjeg Kluba novinara, koji je
prešao u nadležnost Kulturno-prosvetne zajednice: celog dana se tu
sastančilo oko kulture, a uveče se kulturno jelo i pilo, kako za gotovo
tako i na veresiju.
Negde u to vreme Klub književnika zapada u krizu. Veliki
društveni reformatori iz književničkog udruženja, verovatno oni
kojima je Ivo neoprezno zatražio da izmire višegodišnja dugovanja od
nekoliko miliona ondašnjih dinara, otpuštaju celu Kusalićevu ekipu i
posao ustupaju jednom ugostiteljskom preduzeću. Ivo prelazi u Klub
privrednika, u Uzun-Mirkovoj ulici, koji je poznat po najvećim
kristalnim lusterima na ovom delu Balkana, a za njim se seli i cela
klijentela iz Francuske 7. Klub književnika zvrji prazan jedno dve
godine, da bi se, sredinom šezdesetih, stvari vratile na stara mesta.
Nikola Bosanac ostaje, međutim, u Klubu privrednika, dok u priču
ulazi Buda, današnji Ivin kompanjon, takođe kadar iz kafane „Jadran“.
Buda je čist folklor: njegovo munjevito ispisivanje računa, znacima
koji nisu ni brojevi ni slova, prepričava se u narodu kao dokaz naše
genijalnosti. Buda vodi, inače, veoma zanimljiv i buran život: u Klubu
je do četiri, u pet je na pijaci, odlazi oko jedan na ručak i ponovo je tu
oko šest.
Beogradski klubovi se, dakle, množe: uz Ivu i Mileta, uz Klub
privrednika i neke druge klubove za koje nikada nismo nabavili
propusnice, tu su i Klub univerzitetskih profesora u Šafarikovoj ulici,
koji je godinama dobro vodio danas pokojni Šaca, a Klub novinara
ponovo otvara svoja vrata u Domu štampe i postaje poznat kao „Kod
Radeta“: ručak 750 dinara, uvozno pivo takođe 750 dinara; ostala pića
ne točimo. Tada i beogradska pozorišta igraju značajnu ulogu u
klupskom životu, posebno Narodno, gde je klub držao poznati
Nemanja, no kriza beogradskog glumišta okončava tu kratkotrajnu
praksu jer je svaki glumac tražio poseban prostor za svoju monodramu
što se, u opštoj mrzovolji, proteže iz dana u noć, pa opet beli dan do
podne.
Logično je, s druge strane, da ovim povećanjem broja klubova
počinje i proces njihove demokratizacije. Izgleda da mi demokratiju
ove vrste uvozimo iz Engleske pošto se oko klubova tih godina okuplja
sve veći broj instant-džentlmena, onih koji uvek odlaze kod Ive i nikad
kod Mileta, te onih koji uvek odlaze kod Mileta i nikad kod Ive. Prvi
je na udaru, naravno, Klub književnika, koji oko sedamdesete
definitivno osvaja srednja klasa: ona više nije mogla da živi bez Ivine
hladne guščije džigerice, niti da zaspi bez njegovih krempita. To je bila
šansa za Miletov lokal, koji je sačuvao svoj diskretni šarm, no vrlo
kratko, pošto ga prisvaja zlatna omladina, košarkaši i manekeni, deca
iz boljih socijalističkih kuća, klinci sa lovom i dobrim mačkama.
Novac postaje deo prestiža, „imidž“, pa klubovi, koji su – istini na
volju – uvek dobro poslovali, ali u kojima ste mesecima mogli da
kostirate na reč, dobijaju status mesta na kojima se munjevito obrće
kinta. To skreće pažnju na njih, i evo ugostiteljskih preduzeća na sceni
da oberu kajmak, mada se u većini slučajeva sve završi branjem
bostana: Šaca umire, a Klub univerzitetskih nastavnika preuzima
„Goša“, ugostiteljska firma poznata po proizvodnji vagona; Mileta
zajedno sa nameštajem pokušava da kupi „Stadion“, koji je okačio
svoju firmu na Klub kulturno-prosvetne zajednice, i postavio kerbera
da razjuri sve goste, no ovaj nema smisla za takvu vrstu biznisa i odlazi
da se razboli i da, u vidu terapije, nakratko, vodi Međunarodni pres-
centar, tada još jedini pravi klub u Beogradu. Teraju ga i odatle kako
bi mogli da dignu cenu viskiju i opelješe naivne kapitalističke
dopisnike. Šipak. Ivu Kusalića, to jest Klub književnika, zakonski
zatvaraju na šest meseci uslovno, dok se ne izvrši preregistracija
lokala, i danas dobre kafane, ali kluba samo po slavnom imenu u čijim
se prostorijama vodi borba za goli ugostiteljski život: četiri kelnera na
deset hiljada posetilaca, plus dežurni inspektor. „Skadarlija“ za malo
bolje goste. Tako polako prolazi slava. Era beogradskih klubova bliži
se kraju.
 POSLEDNJI FAJRONT2
(Klub književnika, drugi deo)

Devetog juna 1979. godine, u subotu, na beogradski kafanski život

pala je atomska bomba: zatvoren je Klub književnika, restoran
famozan u toj meri da ga čak i Momo Kapor pominje u mnogim svojim
romanima i hronikama. Tako je pao jedan od poslednjih bastiona
ovdašnje kafanske kulture, mesto čiji je usamljeni primer izazivao
prava hodočašća svakovrsnih noćobdija: političari i novinari, hirurzi i
vaterpolisti, američki i ostali ambasadori, glumci i manekeni, ljudi
koje nikada ranije niste videli i protuve koje ćete u toku noći sresti još
više puta, pa, konačno, i pisci – sve je to bila verna klijentela šjor Ive
Kusalića, koga su mnogi optuživali za ovo ili ono, ali koga svako
priziva u pomoć kada sanja kako je dekretom postavljen za direktora
hotela „Beograd-Interkontinental“
Razlog zatvaranja Kluba književnika je, dakako, formalne
prirode – restoran nema poseban klozet za radnike. Ali, kada – sa
klozetom ili bez njega – makar privremeno nestaje jedna toliko
posebna kafana, onda njeno zatvaranje suštinski menja prirodu našeg
svakidašnjeg života, koji je na kafanskom nivou toliko siromašan da
to postaje pravi kulturni problem. Možda će vam i dalje uspevati da u
Beogradu večerate bez neposredne opasnosti po život, ali nikada više
svoj klimavi sto – u Klubu književnika je sve bilo derutno – nećete
deliti sa dopisnim akademicima i sekretarima komiteta, i oni sa vama,
oslovljavajući se međusobno nadimcima sve do jutarnje svađe oko
sastava fudbalske reprezentacije. Klub književnika bio je neposredna
škola demokratije: i u toj kafani se zakidalo na računu, ali se zakidalo
svakome, bez razlike. Ovde ste lako bili izlečeni od uspeha i sopstvene

2
Napomena: Ovaj je tekst napisan povodom jednog od ranijih zatvaranja Kluba
književnika, ali nije izgubio svoju aktuelnost jer se predviđaju i mnoga buduća zatvaranja tog
lokala. S druge strane, dužan sam da napomenem da ovde dočarana crna slika nije više tako grozna
kao 1979. godine: srećom, Beograd je, u međuvremenu, počeo da doživljava najavu svoje kafanske
renesanse. Najbolji dokaz tome nisu samo brojni novi lokali, među njima i nekoliko izvrsnih, već
činjenica da su nam pozorišta živnula.
veličine: jedini uspeli koji se priznavao u podrumskim prostorijama
Francuske 7 bila je prednost u redu za sto, mada je već i životni prostor
za šankom figurirao kao izuzetni društveni prestiž. Opet tuča u Klubu
književnika – taj povremeni naslov u gradskoj hronici večernjih listova
nije nijednog diplomatu sprečio da, iste večeri, odmah po otvaranju
Kluba, oko osam časova, zauzme svoj omiljeni sto sa koga će, dva sata
kasnije biti oteran jer ga strogo gleda filmski snimatelj čiji je to takođe
omiljeni sto. „Opet si sinoć zaglavio u Klubu književnika“, bila je prva
jutarnja rečenica u mnogim bračnim dijalozima nad tanjirom krempita
koje vam je Ivo tutnuo u ruku „za gospođu“. „Opet nema mesta za
vas“, reče jednom Jakov Grobarov Živoradu Kovačeviću i ponovo
sede.
Neko se verovatno duž čitave ove šlajfne pita čemu tolika
halabuka oko jedne kafane, bila ona ovakva ili onakva, i čemu sve to
upravo na kulturnoj rubrici jednog ozbiljnog političkog lista kakav je
NIN.3 Izlažući se opasnosti da nam članovi raznih asocijacija ljubitelja
umetnosti to ozbiljno zamere, spremni smo da istrajemo u ubeđenju
kako je kafansko pitanje eminentno kulturni problem: prema našem
mišljenju, ne samo da se realno stanje određene kulture može sagledati
kroz stanje njenih kafana nego je, u principu, svaki kulturni razvoj
nemoguć u situaciji kafanske stagnacije.
Kafana je jedna od bazičnih kulturnih institucija, i svaki se aspekt
kafanskog života može tumačiti kao kulturni fenomen, čiji je zbir, s
druge strane, toliko slojevit da po svemu premašuje društvene funkcije
mnogih kulturnih institucija „posvećenijeg“ profila. Kada govorimo o
kafanskoj kulturi i o kafani kao ogledalu kulture, tada, pre svega,
imamo na umu kulturu jela i pića, koja, po nama, uopšte nije
zanemarljiv problem: ako opadanje kafanskog života povežemo sa
činjenicom da se u nas sve gore jede i da se permanentno suzbija
konzumiranje svih alkoholnih pića osim čistih otrova, onda sve to
svakako nije bez veze sa situacijom u kojoj se, recimo, domaća
pozorišta teško odvajaju od najprizemnijeg nivoa jedne vulgarne

3
Kao većina tekstova u knjizi, i ovaj je prvobitno bio objavljen na stranicama NIN-a. Neki
su objavljeni u drugim listovima, a trinaest ih se ovde štampa prvi put (primedba autora).
ekspres-samousluge jeftinih sadržaja nazovikulture – loša „srpska
kafana“ jednako je loš „Atelje 212“
Ali, to je tek primarni nivo kafanske kulturne fenomenologije.
Mnogo je značajniji onaj aspekt koji kafanu direktno povezuje sa
kulturom socijalizacije. Tu moramo razlikovati nekoliko paralelnih
dejstava. Jedno od njih je kultura druženja, koju kafana afirmiše kao
slobodno tržište poznanstava i prijateljstava. Drugo je kultura
dokolice, koju kafana razvija kao preduslov svake druge kulturne
pojave. Iz njih, u vidu posebnog ideograma, izrasta kultura razgovora,
dijaloga, demokratskog sukoba argumenata, kojoj, doduše, u kafani
često priskaču u pomoć i drugi, obično teški i stakleni „argumenti“, no
koja se zbilja razvija tek u kafanskoj kulturnoj bazi. Nije nimalo čudno
što su nedavne žestoke književne polemike bez pardona otpočele svom
žestinom tek onda kada su njihovi protagonisti napustili kafane, i, isto
tako, još je manje čudno da oni koji svaku diskusiju o kulturi svode na
pojmove „bagre“ i „džukela“ nisu baš kafanski ljudi.
Konačno, kafana afirmiše duh zajedništva na kome počiva sve
vredno u ovoj kulturi. Ne treba sada posebno pominjati sve one
legende o takvoj kulturnoj funkciji nekadašnjih beogradskih kafana,
koje su pružale utočište najumnijim ljudima ovog podneblja i
omogućavale im da prebrode sve nevolje svog vremena i sve ono što
ih je, u tom vremenu, delilo. Stvarnost koju živimo sačinjena je dobrim
delom od ostvarenih kafanskih ideja, pa nam, znajući to, sintagma
„kafanski razgovori“ deluje kao isprazna nadutost iznad svih drugih,
kojoj pribegavaju oni čija će kabinetska mudrost jedva sačekati sledeći
sneg da bi imala s čime dostojno okopneti.
O tim slavnim vremenima mi danas ne znamo više ništa, bar ne
ništa pouzdano: nekolicina beogradskih kafanskih znalaca, inače
neospornih kulturnih ličnosti, prepirala se pre par dana oko toga gde
se stvarno nalazila „Grčka kraljica“, a sve je više onih koji mešaju
lokacije „Prozora“ i „Narodne kafane“ Iskustvo od gotovo dve
decenije čini nas, međutim, pouzdanim za konstatacije u okviru
moderne istorije beogradskog kafanskog života, te sa punim
uverenjem možemo zapisati da, izuzev nekoliko glava, svaki
značajniji odeljak anala ovdašnje savremene kafanske kulture nosi
naslov: PORAZ.
Da ne bismo odviše teoretisali oko toga, odmah ćemo navesti
jedan više nego upečatljiv primer. U toku manje od trideset godina
samo je sa područja Vračara, jednog omanjeg gradskog brega
poznatog po Crkvi sv. Save i cirkusu „Adrija“, nestalo više kafana
nego što ih danas ima na potezu od Autokomande do Terazija. Prva je
bila „Ljubljana“ u Nebojšinoj ulici, koju je nedavno u ovom listu
pominjao znameniti reporter Sulzberger kao predratno stecište
slovenačkih poslanika i engleskih diplomata, pa, onda, redom –
„Avala 1“, „Tamnava“, „Cer“, „Ovčar-banja“, „Bajina Bašta“,
„Neimar“, „Braničevo“, „Čubura“, „Ki-kevac“, te, najzad, „Golubac“,
takođe u Nebojšinoj ulici, lokal koji svoje renoviranje čeka zatvorenih
vrata suviše dugo da bi u njega bilo ko još verovao (ipak, srećom,
rekonstrukcija je kasnije izvršena). Nekako se na golom životu
održavaju „Šumadija“, „Orač“, „Zvezda“ i „Mala astronomija“, dok
je, u istom vremenskom periodu, ovaj deo grada doživeo „napredak“
kroz dve totalne neuspele adaptacije („Trandafilović“ i „Vltava“),
zatim otvaranjem nekog restorana-sneka ili šta je već, koji bi sasvim
zgodno delovao na kakvoj provincijskoj železničkoj stanici
(„Savinac“), i, u vidu stvarnog istorijskog događaja, uvođenjem u
život prvog privatnog kafića na čitavoj teritoriji Singidunuma („4“,
vlasnik eks fudbaler Crvene zvezde Pavlović).
Slična je situacija i u drugim delovima grada, a sam centar
predstavlja, u tom smislu, zastrašujući primer opšte kafanske pustoši:
desetak ogromnih restorana, bez stila i bez duha, igraju ulogu svratišta
koja, u naselju od milion i pet stotina hiljada stanovnika, nisu u stanju
da posle deset časova uveče rade čak ni sa desetinom svojih kapaciteta.
Teško je na Terazijama i u bližoj okolini dva ekspres-restorana sa
kačamakom kao nacionalnim specijalitetom („Atina“ i „Kasina“)
razlikovati od „Moskve“ (iako tamo svirucka nekakav banjski
orkestar), „Balkana“ (čiji se izgled valjda pravda imenom), „Romani
tara“, „Dušanovog grada“ (uz ogradu da je tu ishrana sasvim
pristojna), „Šumadije“ (najčudniji restoran na svetu: uvek je prazan),
„Ineksa“(!?), „Sunca“, „Šumatovca“ i „Pod lipom“, koji – uz izuzetak
„fosila“ zvanog „Grmeč“ – predstavljaju bezlična mesta za prolaznike
u kojima sigurno nećete susresti nikog poznatog jer vas, prosto, niko
neće prepoznati u posvemašnjem sivilu ovih pogona za pružanje hitnih
intervencija u oblasti gladi i žeđi. „Mornar“ i „Zora“, koji bi u jednoj
pravoj atmosferi igrali ulogu autsajdera, bore se u ovakvom okolišu za
goli život kao poslednji Mohikanci jednog prohujalog vremena, no
huk bliske Skadarlije – tog gubilišta pravog kafanskog duha, gde se
restorani stari više od sto godina ruše da bi se napravilo nešto
„moderno“ (valjda je zato posao poveren arhitekti čiji je nadimak
Florida) – tera i ono nešto preostalih gostiju da, tobož u potrazi za
šetnjom, odlaze put Knez Mihailove ulice sa varljivom nadom da je u
ulici otetoj od automobila neka prodavnica kancelarijskog nameštaja
ili štavljenih koža tokom noći pretvorena u ugodni restorančić. Ali ne:
ovde se broj kafana – dve – smanjio na polovinu u odnosu na 1945.
godinu, kada ih je, ukoliko se dobro sećam, bilo četiri – u
međuvremenu su nestali „Ruski car“ i „Grand“.
Situacija će se uskoro popraviti: ovde je već otvoren kineski
restoran. Samo nam je to falilo. Za utehu, nešto od onoga što fali
vratilo se: u „Plavom Jadranu“ ponovo su uveli kockaste čaršave. U
„Metropolu“ su otvorili zgodan restorančić pod glupim nazivom
„Arhiv“. I to je sve jer se „Lipov lad“ svakako ne računa: poput slučaja
sa „Dva jelena“, čini nam se van pameti rušiti kafanu slavnog imena
da bi se na njenom mestu podigla opet kafana, koja se od prethodne
razlikuje po tome što je totalno neupotrebljiva.
Ove kafanske žalopojke nisu samo beogradska specifičnost.
Simptomatično je, na primer, da su poslednjih meseci zagrebački
omladinski i studentski listovi, koje uređuju i pišu pripadnici „koka-
kola generacije“, prepuni žestokih kritika gradske kafanske politike.
Studentski list i Polet objavili su porazne prikaze adaptacije
kafane „Korzo“ (naslov: Kafanski monstrum), koju je izvršio arhitekta
Vjenceslav Rihter, „krivac“ i za izmenjeni izgled „Kazališne kavane“.
Istini na volju, pretvaranje ove stare bečke kafane, poslednje takve
vrste u gradu pod Sljemenom, u monstr snek-bar, u pocinkovano
svetsko čudo za kondenzaciju mirisa plućica na kiselo, jeste jedan od
očitih primera teškog nesporazuma modernog tzv. „malog urbanizma“
sa živom tradicijom gradskog jezgra, kakvih je u Zagrebu već bilo i
previše („Medulić“, „Dubrovnik“, pomenuta „Kazališna kavana“).
Polet je, osim toga, nešto ranije štampao i svojevrsnu, argumentovanu
analizu nemogućnosti da posetilac koncerta ili kasne bioskopske
predstave popije nešto nakon jedanaest časova, osim ukoliko ne želi
da reskira u nekoj birtiji. Časopis Film bedu domaće kinematografije
posmatra iz kafanske perspektive: čim se u nekom filmu koji se događa
danas u Zagrebu – kaže, otprilike, tekstopisac – dva tipa naslone na
sjajni šank i počnu da izvoljevaju oko aperitiva, jasno je da imamo
posla sa neiskrenim rediteljem koji folira. U sve se to uključio i
magazin Fokus feljtonom o starim zagrebačkim kafanama, i ta je
njegova operacija nostalgija dosta kosnula one mlade junoše koji
nikada nisu videli kako je to bilo u starom „Kavkazu“, u pravom
„Korzou“, u nekadašnjem „Dubrovniku“.
Zagreb je, nema zbora, izgubio poslednjih decenija niz svojih
istorijskih kafana bečkog tipa, ali je, za Beograđanina, tim pre jasnija
prava beda njegovog kafanskog života: jer, za stanovnika glavnog
grada, u čijim su kafanama obitavali Matoš, Ujević i Krleža, odlazak
u kafanski teško oštećeni Zagreb predstavlja danas izlet u obećanu
kafansku zemlju. Mnogo je onih koji bi prepešačili onih četiri stotine
jeremićevskih kilometara da „Maderu“ zamene za „Gradski podrum“
i zauvek zaborave njen suvi paprikaš od koga su mnogi beogradski
intelektualci dobili prerano bućkanje špricera u stomaku. I dalje: šta u
Beogradu može poslužiti kao zamena za „K staroj Vlaškoj“, „Staru
vuru“, „Okrugljak“ (toči se „refošk“, berba 1977) „,Brno“,
„Palajnovku“, „Šestinski lagvič“ ili, da budemo skromni, za malu
kafanu „Obrtnik“ gde vam supu donose u ogromnim činijama i sa
pravim domaćim rezancima. I opet: ima li u Beogradu kafana čiji se
šank može meriti sa „Esplanadinim“? Zagreb ima tri puta više disko-
klubova nego Beograd, a bar dvadeset puta više bistroa i kafića, od
„Papagaja“ do „Meč bola“, gde možete popiti kafu s nogu i bez
mučnine, prisluškujući usput slatke razgovore malih šminkerica.
Konačno je reporter pronašao u Dubravi jedan običan kiosk gde se
peče roštilj u somunu koji po mnogo čemu nadmašuje onaj iz izvikanih
beogradskih ćevabdžinica poput „Orača“. Gde to ima, osim u „Zvečki“
(prodavnici čokolade-bifeu, vlasništvo fabrike „Zvečevo“), da sred
centra grada zgodne curice svoju kafu iznesu pred vrata i, pijuckajući
je, stvaraju najlepši urbani ukras. Nema nigde, al’ je jeftino.
Upravo tako: naš kulturni kafanski san je postao jeftin jer je u
pustinji kafanske svakidašnjosti sve dragocenost. Ovaj je novinar pre
par nedelja prvi put u svom životu jeo ribu u jednoj birtiji u Piranu:
„Kod Marija“, kako se zove taj časni lokal, bila je dvadeseta kafana u
koju je zašao tog dana i jedina u kojoj mu nisu ponudili sledeći
jelovnik – mešano meso, pljeskavice, ražnjići, biftek sa jajetom,
ćevapčići. Nekoliko godina ranije isti se novinar, izašavši na obalu iz
pravca Čapljine i Metkovića, zakleo da će ići peške niz more sve dok
ne pronađe kafanu u kojoj ima školjki, a nema jagnjećeg i prasećeg
pečenja: iza Neuma, iscrpljenog, pokupili su ga u jedan „spaček“ i
vozili sve do Malog Stona neki isto tako tvrdoglavi istomišljenici. I
treća priča o novinaru: kada ode u Ljubljanu, sav je radostan videvši
da još nisu srušili „Šesticu“, kafanu koja radi neprekidno dve stotine
četiri godine; avaj, on ipak zna da je to sve samo odlaganje neumitnog.
Jedino što će ostati biće etnografske zbirke, poput one koja je pod
nazivom „Gostionice u Sloveniji“ nedavno bila izložena u Beogradu:
pedeset posto posetilaca nije verovalo da je to istina, smatrajući da je
reč o nekoj izložbi fantastičnog dizajna, dok su vrli ugostitelji odmah
izašli sa predlogom da se načini slična zbirka iz srpskih kafana. Srpska
kafana je nešto što ima na zidu klip kukuruza i kolski točak, a katkada
i sveže bečke šnicle.
Tako je bilo i sa Klubom književnika: ta je kafana, ovako ili
onako, morala nestati jer je, iz naše restoraterske perspektive, deo
mračne prošlosti koja nikada nije ni postojala: filozofija domaćeg
ugostiteljstva u svom vulgarnom pozitivizmu neće ni da čuje da je
ikada kafana služila za bilo šta drugo osim za paprenu preprodaju pića
i hrane, pa, zato, nigde do ovde nije mogao biti zabeležen primer onog
kelnera koji je ustvrdio da mu neki gosti smetaju da samoupravlja na
radnom mestu. Gotovo je sa kafanom: kada je prestala da bude deo
kulture, izgubila je svaki smisao i zato su beogradski restorani danas
puni onih kojima iz večeri u veče, smisao tvrdoglavo izmiče. Vreme
je da se razmišlja o ilegalnim točionicama.
 BGD. EMOCIONALNA KUGA
ALEKSA PORTNOJA

Za ljude odrasle na selu, ili u onim dražesnim provincijskim gradićima

čije se ime uz nešto napora može pročitati kroz prozor u noć jurećeg
„Orijent-ekspresa“, Rotova Portnojeva boljka4 samo je jedna priča o
Jevrejima koja se od drugih priča o Jevrejima razlikuje po tome što u
njoj koncentracioni logori igraju tek posrednu ulogu. Za ženski deo
sveta istog porekla Portnojeva boljka je prljava pornografska knjiga iz
pera jedne muške šovinističke svinje.
S druge strane, međutim, za nekadašnje beogradske dečake
Portnojeva boljka je najbolji roman ikad napisan o njihovom
detinjstvu i njihovom gradu, bez obzira na to što Filip Rot kao svaki
dobar Amerikanac, duboko veruje kako je Beograd jedno mesto pored
Trsta u austrougarskoj saveznoj državi Čehoslovačkoj. Ali, šta to mari
kada iz svakog retka ove knjige izbija miris beogradskih kuhinja u
vreme spremanja turšije za zimnicu i pasiranja paradajza, i kada svako
njeno poglavlje podseća mlade pripadnike beogradske srednje
generacije na one stravične događaje iz njihovog detinjstva, koji su se
zvali prvo tromesečje, polugođe, treće tromesečje i „te se stoga
upućuje da ponovi razred“ Jednostavno rečeno, Portnojeva boljka je
klasična beogradska drama novijeg doba, a bolest od koje pati njen
glavni junak ostaće u analima medicine zabeležena i kao „beogradska
emocionalna kuga, prvi put uočena u vidu masovne epidemije krajem
šezdesetih godina kod tridesetogodišnjaka iz činovničkih porodica“
Istorija beogradske činovničke dece veoma je kratka, ali poučna.
Pre poslednjeg rata državni činovnici, izigravajući gospodu koja igra
nekakvu ulogu u društvu, zidali su male porodične kuće u udaljenom
gradskom predelu zvanom Neimar, na obalama Dušanovačkog potoka,
pa ih je revolucija zatekla sakupljene na jednom mestu, u relativno
komfornom getu, punom lipa, jablanova i divljih kestenova. Moderna

4
Filip Rot: Portnojeva boljka (Portnoy's Complaint), roman, prevod Zlatka Crnkovića,
„Otokar Keršovani“, Rijeka 1970.
nauka o društvu „bele okovratnike“ (kako Rajt Mils naziva činovnike)
smešta u višu srednju klasu, ali je u vreme sirotinjskog idealizma i
ideološkog puritanizma pedesetih godina bivši državni činovnik, u
međuvremenu prinudno raspoređen na novo radno mesto, bio samo
čovek bez (političkih) svojstava, ličnost koja ne pripada ni radničkoj
klasi, ni narodnim neprijateljima.
Neimarski geto bio je, zato, jedini opipljivi dokaz njihovog
nekadašnjeg nazovisjaja, u koji je bivši državni činovnik i dalje
verovao, pa se život u njemu organizovao kao stalni otpor spoljnjem
svetu, svemu onom što ne pripada nama i što nije tako dobro kao mi.
Izdržati u tom permanentnom otporu bilo je moguće samo ukoliko se
izbegne iskušenju promene, i geto o kome je reč svesno je pretvorio
sebe u budući socijalni kamenolom. Solidna porodica, koja zna da
podnosi svoju sirotinju kao što je nekada znala da podnosi svoju
veličinu, bila je vrhovni parametar svekolikog života, i individua, mala
deca naročito, nije pred svetom predstavljala svoju posebnost, već
opšti porodični model, koji je upravljao njenim potrebama i jedino
vrednovao smisao njenog života. Uravnilovka je tipično građanska
izmišljotina. Svako je imao dužnost da bude dobar kao ostali jer će
jedino tako biti bolji od drugih (kakve li logičke besmislice!),
različitost je bila greh, osmi po redu u spisku svih loših stvari pod
kapom nebeskom, a različiti – porodična sramota, kao onaj vaš ujak
koji nije slušao svoje tetke i otišao na radnu akciju, gde se udavio
nesrećnim slučajem iako ljudi pričaju da je izvršio samoubistvo.
Želeći da se odupre svetu, ovaj se geto (koji bi Džozef Lozi
verovatno nazvao „paklom srednje klase“) vladao kao nemoćna barka
na talasu promene, nesvesno dopuštajući da svet vlada njime. Oni koji
nisu tako dobri kao mi, koji nisu postali sirotinja jer su to oduvek bili
i to će ostati, ako ima Boga, čija hrana nije prirodna kao naša (kostiraju
se u menzi, gde ih truju bromom), stanovi tako čisti kao naši, odela
tako solidno oprana u rastvoru kamene sode i zakrpe tako ponosno
istaknute, oni koje čak i ova vlast, njihova, mora da opominje kako je
na užoj teritoriji grada zabranjeno držanje krupne stoke u kupatilima,
uslovljavali su – a da to i ne znaju – naš sistem ponašanja, sistem u
kome je nešto dobro ne po sebi, već po tome da li nas predstavlja u
dobrom svetlu. Ponavljati razred značilo je osramotiti roditelje, a sama
je pomisao na dušanovačke devojčice bila takva prljavština duše zbog
koje je vaša majka danima plakala i stalno se pitala – kako je to mogao
da nam učini, nama koji smo mu sve pružili. U redu, mama, sve ste
nam pružili, osim onog što nam mogu pružiti jedino dušanovačke gerle
(tako se to tada zvalo) u ispranim i tesnim cicanim haljinama, možda
malo štrokave po današnjim standardima, ali sjajnih grudi, mama,
tačno po meri šake tvog člana juniorske košarkaške ekipe Crvene
zvezde.
U takvoj situaciji život lepo vaspitanog beogradskog dečaka
odvijao se u dva smera, koji su, stalno se međusobno udaljujući,
pripremali teren njegovim budućim neurozama, njegovoj „Portnojevoj
boljci“. S jedne strane, on se iskreno trudio da bude dostojan
nametnutom mu modelu građanskog čoveka – mase (za koga Hose
Ortega i Gaset kaže da mu se duša zatvara proporcionalno otvaranju
života i sveta, i koji je zadovoljan sobom onakvim kakav jeste). S
druge strane, imao je neodoljivu potrebu da čini stvari suprotne tome.
I činio ih je. To ga je dovodilo do snažnog osećanja krivice, a sve veći
osećaj krivice terao ga je na sve veća odstupanja od pravila, koja su,
opet, izazivala dalji stepen osećanja krivice. Može se reći da je krivica
posledica greha, ali i da je greh posledica unapred usađene krivice.
Uglavnom, sve je unapred bilo predodređeno da ide krivo.
Kako bilo da bilo, naš se beogradski Portnoj svim silama trudio
da uspešno izvede svoju revoluciju protiv porodice i to ga je stajalo
teških duhovnih patnji. Postao je fudbaler, glumac, kockar, u
pojedinim slučajevima čak i kriminalac ili književni kritičar, veliki laf
koji obara mačke kao muve i ispija viskije između dva važna sastanka,
ali nikada nije našao zadovoljstvo, pretvarajući se s vremenom u
profesionalnog buntovnika protiv svega što ga okružuje u sve čvršćem
obruču „Portnojeve boljke“: čim bi postao član državne reprezentacije,
odlazio bi, ogorčen na sve, da igra fudbal sa australijskim
Aboridžinima, o kojima je, u retkim pismima kući, govorio sve
najgore. Aleksandar Portnoj, zvani Alek, Aca, Acika, Aca Šmida, Aca
Prda ili Aca Pekar, njegov je rođeni brat. Obojica imaju pravo da
uzviknu: „Porodice, kako vas mrzim!“ (narodna poslovica u
građanskim društvima), ili da, na književnom francuskom, konstatuju:
„Nous sommes tous des juifs allemands!“
 ISTORIJA STRIPA NA ČUBURI

Pripadam verovatno poslednjoj ovdašnjoj generaciji koja je prvo

čitala novinske uvodnike, pa tek onda, mnogo kasnije, stripove.
Naravno, strip je kao „istorijska činjenica“ postojao više decenija pre
našeg rođenja, ali u vreme kada smo naučili da čitamo sve novine bile
su, ako se trezveno razmisli, samo jedan veliki, zvanični uvodnik za
novi radni dan i nove pobede u obnovi, izgradnji i kolektivizaciji, dok
su se stripovi kao takvi nalazili na vrhu spiska strogo prohibisanih
stvari.
Zato je od velikog kulturno-istorijskog, društveno-političkog i
ostalog značaja bio događaj kada je izvesni Aca Kroka uspeo da na
krajnje misteriozan način nabavi pedeset brojeva predratnog Mike
Miša i dvadeset brojeva, takođe predratne, ali dobro očuvane Trube, iz
kojih je čitavo jedno pokolenje čuburskih intelektualaca, opravši
prethodno ruke, prvi put saznalo za Tarcana, Mandraka, Tima Tejlora
i Maksima. Komplet tog dragocenog štiva nije se od pomenutog Kroke
mogao otkupiti ni za četiri petobanke sa likom malog Perice u srebru,
plus jedna kolica sa kuglagerima, i imao je adekvatnu cenu razmene
samo u zbirci znamenitog Ace Šmide koja se – to tvrdim pod punom
materijalnom, moralnom i krivičnom odgovornošću – sastojala od
tačno 4.758 komada omota nožića za brijanje (tzv. žileti), Aca Kroka,
trgovački sin, bio je spreman da Miku Miša i Trubu trajno ustupi
zajednici za te „markice“, ali se, avaj po našu kulturu, Aca Šmida
upravo spremao da, u svojoj trinaestoj godini, brisne u Francusku i
dragocena kolekcija bila mu je potrebna kao početni kapital. Jer, u ta
blažena vremena, mi smo duboko verovali da opisane šarene hartijice
imaju istu vrednost u Parizu kao i na našem Južnom bulevaru (kasnije
Bulevar Crvene armije). Šmida je uspeo da pobegne u Francusku tek
sledeće godine, i to već nije ova priča, kao što ova priča nije ni to da
su upravo tih dana spakovali u fioku jednog mog rođaka koji je nosio
kožni kaput i koji me je do besvesti vodio u Ruski dom da besplatno
gledam Legendu o zemlji sibirskoj i druge poučne filmove. Bila je
1948. godina, išao sam u prvi razred osnovne škole i patio od
promrzlina na nogama iz razloga teranja mode – nosio sam i po snegu
isključivo kratke pantalone.
Izgledaće krajnje pretenciozno – ali je, svejedno, istinito – ako
sada kažem da su mi se već tada u stripovima najviše sviđale žene.
Mali pokvarenjak, eto šta sam bio, Čini mi se da sam, kao mali
pokvarenjak, bio i prvi Čuburac koji je ustanovio, i drsko ustvrdio,
kako gospođa Tarana ima malo krive, ali, ipak, vrlo dobre noge, i da
bi joj samo trebalo zameniti facu pa da bude mačka po meri. Moji
drugovi, a među njima najviše znameniti filozof Ćora Grofica, videli
su u toj dami samo oličenje svih onih grozomornih ženskih spodoba
što ih gotovo deceniju, čitav život zapravo, proganjaju zbog krađa
trešanja, ribizli i zelene salate, pa su, razumljivo, moju konstataciju
primili vrlo podsmešljivo, tim više što je, da naglasimo, tada na Čuburi
vladao zdrav seksualni duh po kome bi svako bio odmah proglašen za
pedera ukoliko makar i pomisli da juri ženske. No, razgledajući mnogo
godina kasnije jednu knjigu o stripu, videh koliko sam svojevremeno
bio u pravu: iz nje sam, na pragu svoje naučničke karijere u stripu,
saznao da je Džordž Mak Manus još početkom čednih dvadesetih
strašno voleo da svog Taranu izvodi na morska kupališta, a sve to zato
da bi crtao privlačne kupačice, baš one koje su pobegle od tate Renoara
i koje će kasnije za istoriju prisvojiti Mak Senet, uprkos protivljenju
znamenitog puritanca Čarlsa Spensera Čaplina, zvanog Šarlo.
Negde u to vreme, možda tek malo kasnije, pojavio se Politikin
zabavnik, novine koje su, kako smo načuli, bile vrlo cenjene pre rata,
i koje deca iz Profesorske kolonije i dan-danas, mada već cipovi od pet
banke, čuvaju u kompletima sa svojeručnim Ribnikarovim potpisom.
Bile su to prve novine, osim dnevne „Politike“, za koje je moja majka
pronalazila sredstva u našem skromnom porodičnom budžetu.
Zabavnik je koštao dve banke ili dva dinara, uglavnom mnogo skupo
za ondašnje prilike. Iz toga sam shvatio kako se radi o korisnom listu
za celu familiju, punom stripova i ostalih dedinih veština o uspehu
putem rada i zalaganja. To je bila njegova jaka veza sa našom
stvarnošću. A naša stvarnost je, pored ostalog, bilo i to da je onaj moj
rođak pušten iz fioke i, nešto kasnije, umro na stepenicama Ruskog
doma. Neizlečivo, rekoše. U vreme pojave Zabavnika ja sam još išao
u osnovnu školu i histerično sam se plašio da se ne ispune predviđanja
mog druga Daneta, čiji je ćale radio u Patrijaršiji, što se smatralo kao
da radi za Trumana lično, koji je tvrdio da će izaći samo 117 brojeva
ovog lista jer je toliko za siromašno i brdovito jugoslovensko područje
odobrio famozni čika Dizni, onaj što proizvodi jaja i mleko u prahu
marke „unra“. Čini mi se da sam se ponovo rodio kada je izašao 118.
broj Zabavnika, ali mi stvari radi toga nisu postale nimalo jasnije:
naime, baš tada se pojavio i prvi broj Duginog magazina, za koji su
mnogi tvrdili kako će izlaziti čitavih deset godina, a on se,
neobjašnjivo, ugasio već posle dvadesetak brojeva.
Pričalo se da je zabranjen zbog stripa David Koperfild, ali te
glasine nikad nisu bile potvrđene sa zvaničnog mesta, iako je, moram
priznati, nama takva žvaka izgledala sasvim uverljivo jer smo verovali
da sve to ima veze sa našim drugom Tomom Majerom, koji je bio vrlo
plav i vrlo Nemac, a koga su prosvetni radnici razredne nastave zvali
Ciganinom, i koga je, tih dana, u skrovitoj Ulici Nikolaja
Černiševskog, jedan tipus, u istom onakvom kožnom kaputu kakav je
nosio onaj moj rođak, previše ukantao zbog neke krađe na Kalenića
guvno pijaci, tako da je Toma iste večeri prestao da živi kao do tada i
da živi uopšte, a živeo je, kažem, upravo kao taj nesrećni David, taj
folksdojčer i Ciganin. Šta da se radi, rekao bi spisatelj po kome je
nazvana ulica u kojoj se Tomi sve to dogodilo.
Ako bismo se sada podrobnije upuštali u istoriografska
istraživanja, mogli bismo da zaključimo kako je Dugin magazin bio
sličniji Miki Mišu i Trubi od neprikosnovenog Zabavnika, pa smo mi
ovaj potonji, bez njegove krivice, počeli da zanemarujemo. Ne znam
kako, ali ukapirali smo da nas Dizni malo folira i da njegov najbolji od
svih mogućih svetova, pun vrlina i vedrina, nema nikakve veze sa
Čuburom, koja ne samo da nije bila najbolja od svih mogućih svetova
već teško da je uopšte bila nekakav svet. Jedini lik iz te galerije
životinja u ljudskom obliku, ili ljudi u životinjskom obliku, ne sećam
se više tačno, koji smo i dalje čuvali u srcu bio je Baja Patak, milioner
i manipulator, tip što je ostale patke, konje, šiljokurane, krave, trnove
ružice i viline konjice zvane Mića vrteo oko malog prsta. U čuburskom
narodu ostala je da živi kao poslovica njegova maksima: „Treba čuvati
sitninu; milioni se sami čuvaju.“ Svi smo pomno čuvali sitniš, ali
milioni nisu dolazili. Moram da priznam kako nam se u Zabavniku i
dalje sviđao Flaš Gordon, ali to nije bio Dizni, i verovatno su mi zato,
kada sam 1959. godine prvi put došao u GKNOJ za Beograd, u Ulici
kralja Milutina broj 2, odmah dali poverljiv zadatak da napišem
interno upotrebljiv tajni materijal o Flašu kao reklamnom agentu
Pentagona (CIA još nije bila u modi). Rekao sam da ne mogu: kao,
nije zgodno, znam čoveka. Onda su me pitali hoću li, na istim
osnovama, da napišem pamflet protiv Bima i Buma kao stripa koji
propagira nihilizam, anarhizam, negaciju svega postojećeg, buduću
1968. godinu i slično. Rekao sam da neću. Pa šta ti, u stvari, hoćeš,
pitao me Gile Muflon. Hoću da gledam televiziju, čuo sam da se to
ovde upražnjava. Za koga navijaš, pitao je opet on. Za Zvezdu. Sedi i
gledaj.
Čitalac shvata istorijski značaj opisanog događaja. Ne pada mi na
pamet da ga pripišem sebi u zaslugu: bio sam samo eksponent svog
vremena. Neodoljivi talas demokratizacije zahvatio je baš tih dana sve
oblasti našeg društvenog života i stripovi su polako, ali definitivno
počeli da osvajaju mesto pod suncem. Danas strip možete kupiti na
svakom kiosku, što je samo dokaz da smo daleko doterali. Vraćajući
se često u mislima tim davnim danima i svojoj, ovde već opisanoj
ljubavi prema ženskinju u stripovima, ja se i dalje pitam zašto naš,
domaći strip nije iskoristio šansu da dokaže kako čista polna ljubav
postoji samo kod proletera i da je već (telesni) stid (seksualna)
revolucija, o čemu mi je, u svoje vreme, pričao onaj moj rođak u
kožnom kaputu, koga su 1948. godine spakovali u fioku da malo o’ladi
svoju teoretsku naobrazbu.
Ovo je bila priča o prvim danima stripa na Čuburi.
 ISTORIJA FILMA NA ČUBURI

Istorija filma u Beogradu nerazdvojivo je vezana za istoriju bioskopa

„20. oktobar“. Zato naziv ovog poglavlja deluje pretenciozno preko
svake mere: istorija filma na Čuburi – koješta! A to iz razloga jer je
Čubura (sa Neimarom) oduvek bila jedini gradski kvart bez
kinematografa. Čubura počinje tamo gde bioskopi prestaju: sa severne
strane, iz centra, granica Čubure je tik iza bioskopa „Slavija“, a na jugu
prema Šumadiji, Čubura prestaje par stotina metara ispred mesta gde
se nekada nalazio bioskop „Dušanovac“. Oba bioskopa su značajne
institucije u posleratnoj kulturnoj istoriji grada: u „Slaviji“ se 1950.
godine prikazivao Na Divljem zapadu Frica Langa, prvi vestern posle
oslobođenja (u svakom slučaju prvi vestern koji sam ja gledao), a u
„Dušanovcu“ je mesecima, godinama zapravo, igrao film Jedan dan
života Emilija Fernandesa, film za urnebesno plakanje koji su
zaboravili samo oni što su u međuvremenu umrli. Sve to, naravno,
nema veze sa Čuburom. Ipak, istorija kinematografije ostaje
nepotpuna bez čuburskog iskustva.
Jer, na Čuburi je živeo „kralj filma“. Time ne mislimo na
Tarzana, kralja beogradskih tapkaroša, onog koji je u, „Lotiku“
svraćao odeven u besprekorni beli smoking i bos. Mislimo na nekog
drugog. Taj drugi obitavao je u Šumatovačkoj ulici i bio je prvi Srbin
koji je izmislio kinoteku, zaboravivši – naravno – da svoj patent prijavi
nadležnoj kancelariji. Posle su Srbi izmislili kinoteku još nekoliko
puta, a sada ozbiljno rade na tome kako da izmisle da je zaborave.
Priča se da je „kralj filma“, pored svoje sopstvene, utemeljio i onu
kinoteku u Kosovskoj ulici, ali mi duboko sumnjamo u tako nešto:
najveći deo njegovog neprocenjivog celuloidnog blaga nalazi se i
danas u posedu porodice, a isto je blagopočivši izumitelj kinoteke za
života prikazivao isključivo komšijama, i samo tokom toplih letnjih
večeri, uz bostan ohlađen u bunaru. No, „kralj filma“ je, svejedno, bio
taj na čijem se principu, ovako ili onako, zasniva svaki filmski muzej:
idi na tavan, mladi čoveče, idi na tavan – najbolji filmovi su sigurno
tamo! Iz ličnog iskustva znam da je ovaj princip „kralja filma“ imao i
na Čuburi istorijske rezultate. Zaluđeni Balom na vodi, verali smo se
po zapuštenim tavančinama i u brižljivo skrivenim, zaboravljenim ili
napuštenim talozima prošlog vremena pronalazili celuloidne rolne.
Nisam baš siguran šta smo sve iskopali, ali mi se čini kako se jedan od
filmova zvao Oklopnjača Potemkin.
Glavni propagator omladinske radne akcije za otkrivanje
čuburske baštine filmova svih naroda i svih vremena bio je izvesni
Lunja (koji se uopšte ne zove tako, ali, šta da se radi, čovek je danas
poznati hirurg), tada profesionalni maturant, koji je gotovo nadmašio
„kralja filma“, i ne samo njega. Bio je to jedini filmofil koji je u
bioskop ulazio na klizaljkama, na rolšuama, sa biciklom i tako to – sve
dok u modu nisu ušli automobili sa kojima je, bar kada se radilo o
ufuru u bioskop, i on bio bespomoćan. Lunja je imao nepogrešiv njuh
za nalazišta starih filmova, a nas manje sposobne organizovao je u
pionirske čete i slao u Košutnjak da sa đubrišta ganc nove „Avale
filma“, koja do tada još nije bila nijednom propala, donosimo
komadiće trake, koje je on zatim prodavao časopisu Filmski svet.
Lično se pak Lunja mesecima motao oko dvorišta gospođe Vele,
plemenite fon Drašković, međuratne prvakinje banovine Hrvatske u
jahanju, pionirke ženskog moto-sporta u Kraljevini Jugoslaviji, tada
po zanimanju fotografa sa lokalom u Bulevaru JNA. Gospođa Vela je
bila ono što se, bez ikakve ironije, zove umetnikom: moja sestra i ja
posedujemo portrete u punom tehnikoloru iako smo u radnji „Foto
Vela“ slikani na crno-belom filmu. Filmu? Preterujemo. Radilo se o
staklenoj ploči premazanoj srebrnim nitratom, kao u prastara
dagerotipska vremena. E, sada: ja sam imao nekog teču koji je pre rata
bio glavni foto-amater u Jugi i koji je, pred samu aprilsku kataklizmu,
videvši kuda srlja trula buržoazija, kupio pola tone garantovano
trajnog fotografskog materijala (sic’) i, u limenim sanducima, zakopao
ga na tajnovito mesto. Onda mu je to dosadilo. A i nije hteo da se
producira pred novom vlašću. Mi smo ga ubediti da taj tiraž proda Veli
za par srebrnjaka, pa je Vela postala poverljiva prema nama, a to je
bilo dovoljno da Lunja furne na njen tavan i tamo pronađe – francusku
kinoteku. Francusku, pre svega, zato što je bila veoma bogata, a
francusku i zbog nečeg drugog. Danima potom su „kralj filma“ i Lunja
premotavali i pikovali pronađeno blago, preganjali se oko otkupa, no
beše tu i jedna zarđala kutija koju Veliki Istraživač Čuburskog Filma
nije nikako želeo da otuđi iako je Veliki Čuvar Čuburskog Filma
klečao na kolenima pred njim i plakao.
Priča opet mora da se vrati unazad. Službenici američke
ambasade stanovali su tada na Neimaru, u kući gde se danas nalazi
ambasada Gane. U okviru neke Trumanove zvrčke oni su dva puta
nedeljno deci sa Čubure i iz Jatagan-male prikazivali crtane filmove i
služili kakao sa čajnim kolutićima. Deca su volela crtane filmove i
kakao, ali su, deca kô deca, volela nešto i da drpnu, uglavnom neku
sitnicu, stolicu ili zimski kaput, te je, zahvaljujući tome, u Jatagan-mali
otvoren prvi američki supermarket u ovom delu sveta. Amerikanci ni
da beknu: propaganda iznad svega. Za jedne od tih seansi, dok se
kakao pušio u porcelanskim šoljama pojavi se i Lunja sa svojom
tajanstvenom kutijom, upicanjen kao za Vrbicu, sušta pristojnost i lepo
domaće vaspitanje. Slaga nešto o svom ocu kao – on je bio „big
produser“ i slično. Ljubaznom domaćinu predloži, zatim, da u program
ovog prijateljskog sastanka dece dva daleka, ali bliska naroda, uvrsti i
„jugoslav kartun films“, to jest nekoliko nepravedno zaboravljenih
remek-dela iz produkcije njegovog tate, o kojima se svojevremeno čak
i Volt Dizni izrazio u superlativima. Ponuda bi prihvaćena sa
oduševljenjem. „Can you imagine, yugoslav cartoon!“
Sakupi se cela ambasada, i otpoče projekcija. Prvo njihovi Paja i
Šilja, a onda „čuburska škola crtanog filma“. Ista se tom prilikom
sastojala od sledećih delova: jedan brkati i zalizani gospodin naguzio
neku vremešnu gospođu, a zaboravio da skine čarape; dve sifražetkinje
napastvuju u prirodi mladog čobanina; jedna naivna seljančica dolazi
u veliki grad i završava u kupleraju; dok muž vredno radi, žena mu
obilazi komšiluk i stvara međuljudske odnose na gomilu; dva
činovnika katastarske uprave odlaze nekim slobodoumnim
studentkinjama i oberu kožu na šiljak (triper); protivprinodni blud;
izveštaj policijskog službenika o hvatanju grupe dupedavaca na
Kalemegdanu; nehigijenska upotreba polnih organa oralnim putem;
iskusna žena iz visokog društva seksualno iskorišćava svoju sirotu
sobaricu, čiji momak, šusterski kalfa, to sazna, te se ova ubije; da li
male devojčice treba da uzimaju bombone od nepoznatih prolaznika;
„Permanentni Stojko“ (jedini stvarno crtani film; njime će, dvadeset
godina kasnije, biti otvoren prvi FEST) – i tako dalje. Projekcija je bila
prekinuta, Čuburi zauvek ukinuta pomoć Unre, a američki film se iz
temelja izmenio. Ovo je bila priča o poslednjim danima kinematografa
na Čuburi.
 ŽIKA STRIP

Ovo je priča o prvom mitologu posleratnog Beograda, o Živojinu

Todoroviću, zvanom Žika Strip, koji je u literaturi ostao zapamćen pod
pseudonimom Žak Sebastijan i po stihovima što su ih, njemu u
spomen, ispevali glasoviti pesnici poput Brane Petrovića: „Sa
bokserima iz Šapca, / sa advokatima iz Uba, / Žika Strip, poslednji
vitez, / sa četiri keca naleti / na mali fleš do puba.“
U trenutku kada smo svedoci ustoličenja tzv. „beogradskog
romana“ na tron vodeće pojave ove do juče 101% zavičajne
književnosti, delo i ličnost Žike Stripa mogu biti od velikog književno-
istorijskog značaja, ili, opet, potpuno neinteresantni – kako se uzme.
Ako se uzme po tematici, tih novijih beogradskih romana, koji
uglavnom obrađuju propasti starih singidunumskih familija u vreme
dolaska komunista na vlast, onda Žika Strip nije uopšte relevantan kao
arheološki izvor. Prema dokumentima iz Todorovićeve zaostavštine
koji su nam dostupni, izgleda da je on u pristojniju beogradsku kuću
ufurao samo jednom: bilo je to kada ga je imenjak Lukić, brat danas
poznatog književnika, odveo u stan svoje majke da igraju poker sa
Šekularcem, kad – eto ti iznenada stroge gospođe i, nešto kasnije,
milicije. Ostali deo svog beogradskog života Živojin Todorović
proveo je po kafanama i redakcijama glavnog grada, i u sobici koja se,
valjda zarad ironije sudbine, nalazila baš na mansardi zgrade pod
adresom Terazije 38 (odličan pogled na letnju baštu bioskopa
„Zvezda“), dakle, u najužem centru. O tome je ostavio memoarsku
građu u tri knjige nevelikih obima, čiji su naslovi Spavači, Pokeraši i
Noćne ptice. Izdavač: Živojin Todorović, Terazije 38.
Rođen u Aranđelovcu, Žika Strip je prvo bio bokser: „Sećam se
velikih mečeva Jakšić – Hiber, Tikan – Mario Dobrec... Sećam se kada
se Tikan sa svojom verenicom bacio pod voz. Sećam se kada je Grgo
Pezo ubio na ringu Miletića u meču na Starom sajmištu. Pamtim kada
je pravnik Dragan Lazarević nokautirao Sikija. Kasnije se Dragan ubio
iz pištolja.“ Boemski život i poker odvojili su ga od plemenite veštine,
i baš kada se spremao da postane čuveni svirač na usnoj harmonici i
kompozitor šlagera u stilu havajskog kvarteta Savović-Geušić-
Spasojević-Malek („Ja pamtim, Kubo, plavo nebo tvoje, gde divnu
pesmu anđeli mi poje...“), bolest – ako se radilo samo o jednoj bolesti
– izmeni opet njegovu sudbinu. Žika se okreće slikarstvu, po svemu
sudeći nekoj vrsti danas tako modernog neoakademskog realizma.
Počinje da se bavi i ilustracijom novina i knjiga o fizičkom odgoju
mladeži, crta sajamske štandove i reklame za varijete „Orfeum“,
izrađuje panoe za bioskope i plakate za moto-trke oko Kalemegdana,
okušava se u ekonomskoj propagandi („Ko pije ’pepsi-kola’, grudi ima
kô u vola“; „Ako igraš Lambet Vok, probaj onda ’pepsi’ sok – s
poštovanjem Vlasta Pavlović, direktor“), piše kriminalističke romane
Šatrovci), biva autor našeg prvog posleratnog SF stripa Let na Veneru
– koji mu je naručio i u „Večernjim novostima“ objavio Slobodan
Glumac – te, najzad, vlasnik, odgovorni urednik, glavni i jedini
saradnik „Planete“, strip-revije koja je danas vredan raritet među
beogradskim ljubiteljima umetnosti. Sve u svemu, potpuno je
zaboravljen.
A svojevremeno je Žika Strip, uz sve pomenuto, bio i jedna od
vodećih figura beogradske posleratne boeme. „Preko Terazija noć se
širi / za njom korača Žika Strip, / ovekovečeni su njegovi maniri / budi
se iz njega skamenjeni kip“ – pevao je mladi radnik Kovačević, kasnije
poznat kao Jakov Grobarov. Pošto mu se, dakle, život odvijao po
ulicama i kafanama, Todorović se samoinicijativno prihvatio zadatka
da bude hroničar nastajanja svih onih malih mitova gradskog
nadzemlja i podzemlja, svega onog što ne ulazi u Veliku Istoriju
Vremena. Zapisi koje je o tome iza sebe ostavio ne pripadaju, strogo
uzevši, nijednom literarnom rodu: zamišljene kao romani, a pisane kao
letopisi, knjige Žaka Sebastijana su zapravo zbirke nabacanih i
nepovezanih anegdota, tek sirova građa o iščezlom mirisu i ukusu
onoga što je bilo paralelna svakidašnjica pedesetih i šezdesetih godina.
Kakva je bila ta svakidašnjica? Između ostalog, ovakva: „Ja sam od
svoje majke dobio u svoje vreme jedan veliki letnji suncobran...
Uskoro je počeo suncobran da se lomi, a dotrajalo platno da truli. Od
platna, koje je imalo lep dezen, napravih košulju. Tada je bilo u modi
da se košulja nosi preko pantalona. Košulja je bila toliko šik da se
svidela slikaru Mariju Maskareliju, koji je čak poželeo da mu je
prodam.“
Iz nevelikih knjiga Žike Stripa verovatno se ne može drpiti ništa
ekstra važno za neki jaki „beogradski roman“ o propasti izvesne fine
familije, čiji je poslednji izdanak imao sumnjivu vezu sa nekim
Arnautinom, ali se, što je sigurno korisno i za pisca takvog romana,
može precizno obavestiti o – recimo – maršruti ondašnje beogradske
boemske škvadre, kojoj su pripadala mnoga danas cenjena i važna
imena akademika, pesnika, glumaca (vodeći karakterni interpret
domaćeg filma, tek malo bolji od Žana Gabena, bio je poznat po
najjačem udarcu glavom u Beogradu), fudbalskih trenera i novinara.
Barabe se računaju obaška. „Za ovo društvo postojala je skoro
utvrđena relacija“ – piše Žika Strip. – „Počinjalo se kod ‘Tri grozda’ i
‘Pod lipom’, pa posle roštilja i škembića prelazilo bi se na ozbiljnije
stvari. ‘Madera’, ‘Tri šešira’, ’Bajloni’ a onda bi se završavala noćna
maršruta u ‘Ruskom caru’.“ U to vreme kasniji „Kristal bar“ zvao se
„Kleopatra“. „Majevica“ je bila u Ulici narodnog fronta.
Žika je, kao i obično, stanovao na Terazijama, dakle – usput za
one koji su zaboravili gde im je krevet, ako su ga uopšte i imali.
„Atelje“ ukletog slikara, pokerskog i životnog gubitnika bio je, zato,
najveća spavaonica „underground“ Beograda, sa čijeg se prozora
pružao najlepši pogled na sva mora i sve lepotice sveta, to jest na
bioskopsko platno u bašti „Zvezde“. „Spavali su tu razni glumci,
slikari, barske dame, prostitutke, tapkaroši, studenti, jedan pukovnik,
jedan epileptičar, bacač noževa, pevač u crkvenom horu, najmanji
čovek u Jugoslaviji, spavalo je više ludaka i ubica...“ Tako je bilo.
Nama to danas deluje kao veoma uzbudljiv život: nema vikendica,
nema brige oko inflacije. Ono što, međutim, zapise Žike Stripa, i pored
stilskih rogobatnosti, čini danas tako lepim jeste – kako se to stručno
kaže – odnos sa distancom prema sopstvenom i beogradskom trajanju
u jedno neponovljivo vreme sirotinjskog idealizma. Žika Strip o
životu: „On je ponekad bio lep, zanimljiv i interesantan, ali uglavnom
težak, komplikovan, često puta surov i bolan.“ Život koji nam nije
ostao u nasleđe. Ostala su samo marginalna sećanja jednog njegovog
autsajdera. Imaju li ona nekakvu vrednost? Da.
Čitajući danas ta sećanja saznajemo kako je ovaj grad živeo i
kako je rastao. Naravno, saznajemo to na čudan, posredan način. Na
primer, ovako: dokaz da je Beograd, premda to deluje neverovatno,
oduvek bio grad nalazi se u zapisima Žike Stripa svuda gde on opisuje
slučajeve singidunumskih oriđinala, među njima i istoriju famoznog
Pere Zvezdaša, prvaka sveta u automatskoj poeziji, dakle nadrealiste.
Pera je pevao: „Furtum, furtum ajdovačina / vitamini, preparati /
drvoredi, vodoskoci / pod sneg, pod led...“ Pa onda: „Zato nemojte
više / prodavati Hitleru tregere / jer u Vavilonskoj kuli / nema struje...“
Poslednji put sam Peru video posle utakmice Zvezda – Inter 0:1. Ćutao
je.
A kako je, opet, grad rastao i menjao se, pretvarajući se od
pastoralne stanice na pruzi „Orijent-ekspresa“ u evropsku metropolu,
može se saznati iz Žikinih zapisa o ovdašnjim kriminalcima. Na
početku je to pastoralno štivo sa uvek istim iznenađujućim svršetkom.
Te razbacane pričice o tapkarošima, valjatorima i sličnoj kriminalnoj
sintezi imaju, naime, svoje obavezno fatalno finale na pariskom
pločniku. Prvo je bio neki tapkaroš Šimpanzo, poznat kao manijak
odšrafljivanja: startovao je tako što je svakog dana iz klozeta u
beogradskim kafanama skidao i po stotinu sijalica, nastavio je sa
točkovima automobila i, izbegavši prvi put smrt kada je odšrafio točak
sa kolica jednog oštrača noževa, stigao u Francusku gde je ubrzo
zaglavio na pariskoj železnici – odšrafio je točak sa lokomotive, stavio
ga na karetu, krenuo kući i, paf!, naleteo na metak nekog nervoznog
čuvara reda. Metak je pogodio, opet u Parizu, i nekog Pecka, koji je u
svoje beogradsko vreme imao običaj da po pljusku samo u košulji
svrati kod nekog prijatelja, pozajmi sako i odmah ga utopi. Kada su ga
poslednji put, mrtvog, prevrnuli na pariskom pločniku, grčevito je
stezao paket u kome se nalazio novi, plavi, karirani sako. I to je bio
Beograd. Posle je Beograd bio afera Marković. A Stevica je bio spavač
kod Žike Stripa.
 Žika Strip umro je krajem šezdesetih godina. Poslednja adresa:
Terazije 38.
 FANTOM

Danas, kada je famozni Vasa Opel već davno u pouzdanim rukama

pravde, treba se, najzad, pozabaviti kulturnim aspektom slučaja
beogradskog fantoma5 iz belog „poršea“, koji je, svi se toga još dobro
sećamo, oko desetak dana uveseljavao ovdašnje građanstvo svojim
vozačkim i drugim vratolomijama.
Ne, nije vic.
Nemamo, zbilja, nimalo razloga da sada, toliko meseci kasnije,
čitav slučaj izvlačimo iz arhive dnevnih bizarnosti kako bismo
podgrejavali mitologiju jednog uličnog „heroja“ po modelu
drugorazrednih filmova, ali nas, s onu stranu oveštalih socioloških
definicija, jedna dilema nikako ne ostavlja na miru: gde, naime, leže
razlozi frapantnom podatku da je, u vreme fantomove „slave“, svake
noći oko pet hiljada ljudi zaposedalo Trg Dimitrija Tucovića i okolne
ulice u očekivanju redovne ponoćne predstave sablasnog vozača iz
belog „poršea“.
Jasno je kao dan da se nije radilo o „statističkom uzorku“ one
domaće elite koja je uvek tamo gde se „radi radnja“ – uostalom, taj
sloj krem-građanstva pratio je fantomove avanture posredstvom
privatnih kratkotalasnih radio-stanica, te nove „društvene zabave“
među onima koje „hajfijevi“ i „tejpovi“ više ne zadovoljavaju.
Naprotiv, oni koji su bdeli kraj „najčuvenije rupe na svetu“ (popularan
naziv za Slaviju) pripadali su takozvanom običnom svetu, ljudima koje
je u rano jutro sledećeg dana očekivao nimalo lagodan posao.
Svakako da je, sa njihovog (i, sada, teoretskog) aspekta, moralo
postojati nešto zbilja magično u pojavi smrtonosnog bolida kada su ti

5
Fantom - Vladimir Vasiljević, rođ. 1950, osuđivan u više navrata, uvek zbog krađa
motornih vozila, poslednji put zbog krađe belog „poršea “ zapadnonemačke registracije, kojim je
od l.do 11. septembra 1979. godine izvodio sulude egzibicije po beogradskim ulicama,
izbegavajući sve zamke milicije (koja je, najzad, bila prinuđena da mu postavi barikadu od
autobusa GSP-a na Slaviji), osuđen na dve i po godine, kaznu izdržao i odmah po izlasku na
slobodu ukradenom „ladom“ izazvao težak saobraćajni udes u kome je i sam zadobio smrtonosne
povrede (primedba autora).
i takvi ljudi, iz noći u noć, žrtvovali preko potreban san zarad jedne,
na prvi pogled, sasvim sulude zabave, lišene bilo kakvog smislenijeg
sadržaja. Rekosmo već da nas banalna sociologiziranja ne
zadovoljavaju: u redu, masa se, po definiciji, identifikuje sa
„usamljenim jahačem“ koji, igrajući na iskrzanom konopcu, ulaže
jedino što ima, sam život, ali – bilo je prošlog leta i drugačijih fantoma,
pa nikom ništa. Čini se da je zagonetka, iz kulturološkog ugla, sasvim
jednostavna: fantom je samo povod jednom obliku ponašanja, razlozi
su mnogo dublji.
Jer, ono što izaziva razmišljanje nad čitavim slučajem jeste
činjenica kako je pojava fantoma u jednom jedinom trenu reafirmisala
neke forme društvenog života koje su, činilo se, zauvek odumrle u
megalopoliskom beogradskom okruženju. Nasuprot pustinji kakva
vlada ulicama o praznicima i vikendima, potpuno neočekivano, u
trenutku kada dobar procenat ovdašnjeg stanovništva nema tri čuke ko
su ljudi iza susednih vrata, kaskaderstvo na ivici brijača Vase Ključa
iznova je, na svoj paradoksalni način, otkrilo mogućnosti druženja,
okupljanja, pa je, možda, „nevaljalo“ navijanje da se predstava produži
za još koju noć više bilo samo podsvesni izgovor nenadnoj šansi da se
iznova pobegne iz čamotinje svoja četiri zida i u praskozorje, kad mu
vreme nije, pije pivo i „koka-kola“ sa neznancima, isteranim na ulicu
iz istog razloga. Uspostavljanje zajedništva na bazi jedne atrakcije, bez
obzira na to kakva ona bila, jeste taj eminentno kulturni aspekt
fantomovog slučaja. Sada je valjda lakše shvatiti da ovoliki prostor
posvećen jednoj psihopatološkoj sitnici iz svakidašnjeg života ima tzv.
„dubinsku dimenziju“: fantom je kultura zato što je naša kultura
fantomska. Vratićemo se još na ovo.
A prvo ćemo se vratiti malo dalje u prošlost, kako bismo „dokazni
materijal“ upotpunili primerom koji striktno spada u „kulturu“.
Naime, u vreme jubilarnog, desetog Bitefa, koji je te 1976. godine
imao pompeznu titulu „Teatra nacija“, održan je u Beogradu i
internacionalni kolokvijum pozorišnih istraživanja na kome se, pod
pokroviteljstvom Uneska i rukovodstvom Euđenija Barbe, okupilo
trinaest trupa „trećeg teatra“ iz Evrope i Latinske Amerike. Samit je
bio sasvim laboratorijskog karaktera, no, na kraju jednomesečnog
vežbanja duha i tela, mladi entuzijasti priredili su dva, uslovno rečeno,
hepeninga. Jedan od njih održan je u favelama kraj Obrenovca, gde je
sa stanovništvom pretežno romskog porekla uspostavljen kontakt u
kome je bilo teško razlikovati „davaoce usluga“ dok je drugi bio
zamišljen kao celodnevno događanje u pešačkoj zoni Knez Mihailove
ulice. U ovom drugom slučaju iskazani su efekti koji se ni danas
nikako ne smeju zanemariti.
Scenario „priredbe“ predviđao je da se, u prvom delu, čitav
prostor od Kalemegdana do restorana „Zagreb“ pretvori u simultanu
scenu, gde će se sukcesivnim prizorima pevati, svirati, praviti kolutovi
preko glave i gutati vatra, a da se, zatim, u drugom delu, organizuje
procesija Knez Mihailovom. Početak je obećavao pravu katastrofu.
Zatečeno ovim „cirkusom“ pri povratku s posla, neobavešteno
građanstvo iskazalo je krajnju odbojnost: odbrambeni podsmeh je u
kritičnim trenucima pretio da se izrodi u agresiju. Ali, iznenada se sve
volšebno izmenilo: napetost je bukvalno počela da se topi kada su
okupljeni šetači shvatili da sve te trube i doboši, sva ta jurnjava na
štulama i ona vratolomna skakanja na „mokru krpu“ sa zgrada iza čijih
su fasada smeštene dične kulturne institucije, ne služe ničem drugom
do njihovoj zabavi i radosti i da oni koji to „izvode“ ne traže ništa
zauzvrat.
Ljudi su, čak i u tri po podne, dovoljno inteligentni da
maksimalno iskoriste takvu priliku: neki su se brzo umešali u kolonu,
odnekud su se pojavila i deca (verovatno oteta od zapanjenih
negovateljica iz „dnevnog boravka“), posedalo se na ivičnjake,
kuvanje ručka i popodnevni dremež behu zaboravljeni, počeše da
kruže sendviči i sladoled, zgodne devojke postadoše još zgodnije u
svojim šarenim letnjim haljinama (i septembar je te godine bio
neobično topao), i niko, baš niko, ne bi se mogao dosetiti svakojake
druge kulture: njeni zvaničnici, uostalom, nisu ni bili prisutni
događaju. Ma ajde, cirkus! Rečeno onim rečnikom, za njih je to bila
incidentalna, uz to i belosvetska pojava, bez veze sa glavnim tokovima
našeg kulturnog razvitka i našom kulturnom tradicijom.
 Na izvestan način, to je i odgovor na pitanje zašto su
manifestacije ovakvog profila vanredno retke, i – kužne: odbijanje
takvih događaja, gde kultura posreduje u uspostavljanju zajedništva na
bazi kolektivnog glupiranja, jeste sasvim prirodna reakcija za one koji
su do kolena utonuli u pejzaž jedne manjinske kulture što se i inače
diči svojim mizogenim svojstvima, čija su mnoga „vrhunska“ dela,
sejući dosadu od koje krepavaju muve, zasnovana na apokaliptičnim
patnjama, žrtvama s onu stranu razuma i, često, mržnji (žena, drugih
naroda, komunista). Takva se kultura, poput olinjalog astmatičara
naprosto guši pri samoj pomisli kako bi se u njene tokove, ne ulažući
pri tom određeni „posvećeni“ napor, mogla uključiti masa i sva ta
mukotrpno stečena „dostiginuća“ iskoristiti za opštu zabavu i
razonodu, za druženje i kreativnu igru. Radost je zabranjena:
„primanje“ kulture iskazuje se, u takvom konceptu, kao težak rad,
maltene jedna robija, te nije čudno što naš narod beži od toga na prvi
stadion.
Stadion je ključ. Odmah će vam biti jasno na koji stadion mislimo
ako kažemo da je ono što nas stvarno tera na ovu arheologiju ideja i
sećanja čudno svojstvo pomenute oficijelne kulture da se, držeći pri
tom svoja vrata čvrsto zabravljena, preporučuje za vatrogasnog arbitra
uvek kada se, s druge strane njenog usaklog zabrana, pojavi nešto što
u sebe uključuje svojstva masovnog poziva na okuda su ti veseli
dokoličari koliko pre pola sata dotrajavali svoj sumorni radni dan, da
im – što se kaže – nije bilo ni do čega. Pokretni praznik. Efekat
iznenađenja nije, međutim, slabio, što je bilo i sasvim prirodno: većini
se, koliko pamti, tako nešto nikada ranije dogodilo i zbilja je teško
kapirala da je to što se događa „pozorište“, jer – pozorište, to su drugi.
Veseli karneval, čijim je učesnicima prvo pretila opasnost da
budu izgaženi, širio je svoju „organsku energiju“ na obe strane:
„izvođači“ su, poneseni radosnim odzivom na opštu zabavu, crpli iz
sebe sve nove i nove atome energije i invencije, ne osećajući više ništa
nalik na „profesionalnu obavezu“. Čak se i Ježi Grotovski, prvi put
posle svog desetog rođendana, smešio, a koordinator seminara Borka
Pavićević, ništa nalik na sentimentalnu gospođicu, zaplakala je. Posle
je za časopis Scena napisala sledeće redove: „Od balkona, izloga i
prozora do raskršća i trgova, od Kalemegdana do Trga Republike,
Knez Mihailova ulica živela je jedan pozorišni trenutak kome ne
pamtimo pandan u našem teatarskom iskustvu. Urbana sredina
dramatizovana je, teatralizovana u onom smislu u kome je to
verovatno bivala u vremena u kojima je teatar imao svoje početke i,
istovremeno, jedan od svojih vrhunaca. Grad je pretvoren u polis, život
je slavio teatar, a teatar život.“
Bio je to događaj koga se potpisnik i ovog trenutka seća sa
radošću.
Ne treba biti mudrac posebnog kalibra pa se setiti da je ovaj
čarobni spektakl svojevremeno gotovo potpuno zapostavljan u
krugovima naše oficijelne pozorišne i pljanje i zafrkanciju. Ta gotovo
mržnja prema ispoljavanju radosti naročito je leta 1970. došla do
izražaja prilikom „rok spektakla godine“ na Stadionu JNA, gde su
„Bijelo dugme“ i „ujedinjeni rokeri Jugoslavije“ privukli masu od,
približno, sto hiljada mladih ljudi. Činjenice govore: svako je došao
dobrovoljno, a svi su se izvrsno zabavljali gotovo punih dvanaest
časova.
Ostavljamo ovde po strani tvrdnju, podložnu mogućoj raspravi,
da je u tih dvanaest časova veselja bilo više podsticajnih trenutaka
stvaralaštva negoli u višemesečnoj produkciji svih ovdašnjih opera, a
da „Prljavo kazalište“ ima više da kaže od mnogih naših dičnih pisaca.
Ne možemo, međutim, ostaviti po strani podatak da je ta priredba, po
svemu bez vidljivog ispoljavanja nasilja ili težih oblika asocijalnog
ponašanja, bila od mnogih kulturnih dušebrižnika stavljana na
„oglasnu tablu“ srama i užasa, optužena za vandalizam i uništavanje
dragocenog „travnatog tepiha“ (kao, gde će sada naši paceri da pikaju
mešinu) i, naravno, za „negativne uticaje“. A šta se dogodilo: sto
hiljada ljudi se zabavljalo, jednom u godini. Ništa više.
Sada nam se ono „tragično osećanje života“ našeg kulturnika, taj
– zapravo – svojevrsni oblik svakodnevnog duhovnog mazohizma,
iskazuje u nešto drugačijem svetlu. On, dakle, ne samo da nije
sposoban za radost već čini sve da je suzbije gde god da se ona pojavi?
Zašto? Ako ostanemo kod primera Stadiona JNA, onda taj njegov
otpor ispoljavanju demokratičnosti roka, njegovoj sposobnosti da – u
jedno ne odveć veselo doba – pruži tolikim osobama mogućnost za
trenutak samosvesnog opuštanja, kreacije u radosti, nije ništa drugo do
Alisino ogledalo u kome se odslikava ne samo mrzovoljno mrtvilo
oficijelne kulture nego i njena prikrivena statusna pozicija u društvu.
Odbacujući i samu mogućnost da umetnost može poslužiti kao element
socijalne interakcije na najglobalnijem nivou, a prikrivajući sve to
„višim ciljevima“, nazovizvanična kultura time radi na očuvanju
svojih pozicija, svom etablismanu, budno pazeći da u njen zabran ne
pohrli gomila uljeza, onih čija „posvećenost“ nije bar tri puta
proverena, i koji, „nekulturni“ kakvi već jesu, nemaju šta da traže u
ozbiljnim poslovima „duha nacije“
Malo je reći da time ta kultura pokazuje svoju nemoć, svoju
istorijsku istrošenost, jer njeno odbijanje da se otvori svemu onome što
kao „sadržaj“ ne uključuje u sebe statusnu poziciju ceha, staleža, kaste,
„probranih“, ima svoj čisto društveni pokazatelj. Sprečiti običnog
čoveka da se kao subjekt uključi u kulturna zbivanja, terati ga iz
prostora kulture dosadom i patništvom, jeste veoma efikasan način da
se taj „korisnik“ ne može pitati o onom delu svojih društvenih
doprinosa koji odlaze na „kulturu“.
Jedan od primera takve politike može biti način na koji je
svojevremeno dočekana i komentarisana izložba „Amerika danas:
pogled na sedamdesete godine“. Sa stanovišta tradicionalnih procesa
ova je manifestacija svakako bila podložna kritici, ali je ona bila
stacionirana izvan svih standardnih procena. Smeštena pod kupolu
Bakija Fulera, koja već na prvi pogled budi asocijacije na cirkuske
šatre dalekog detinjstva, aranžirana kao supermarket na buvljoj pijaci,
izložba „Amerika danas“ nije nimalo reprezentativni uzorak američke
umetnosti sedamdesetih godina, niti je uopšte nikakav uzorak te vrste.
Prema tome, bespredmetno je analizirati je na taj način. Ali, oni koji
su gospođu Mondejl upozoravali da se čuva udvaranja evropskim
levičarima, jer će ti odvesti svet u propast, dobro su, sa svoje strane,
osetili kud vetar duva.
 Suština je u tome, ponavljamo, da pomenuta izložba ne nudi
nikakvu veliku i jedinu umetnost, već, naprosto, jedan alternativni
model kulturnog ponašanja. Njegov autentično demokratski duh
sastoji se, iznad svega, u tome da se medijsko obilje otvori
mogućnostima sveukupnog i svačijeg uključivanja u kulturni prostor
kao u kadu tople vode. „Amerika danas“ je slika jedne situacije.
Veselko Tenžera je, s punim pravom, video u takvoj situaciji, u tom
konceptu, začetak nečega što bi se moglo nazvati stvaranjem narodne
umetnosti u pravom smislu reči, podrazumevajući verovatno pri tom
nužnost dvosmernog protoka: ono što Boba Dilana čini fenomenom
jeste da peva „za narod“, no takav fenomen je moguć samo onda kada
polje dejstva kulture uključi u sebe i kreativnost sveštenika „iz naroda“
Hauarda Finstera, koji „pravi“ flašice „koka-kole“. Već je to dovoljan
razlog da se ovakav pristup ospori kao „levičarski“: jer, molim vas, a
gde je tu „umetnost“?!
Nije važna istorijska jalovost takvog pokušaja, nego njegova
taktička perfidnost u vremenu sadašnjem: treba učiniti da izgleda tako
da se, u ime ciljeva koji služe manjini i njenom statusnom društvenom
položaju, ljudi uvere kako su na krivom putu kada, utapajući se u
šarenilo američkog paviljona, klizeći iz zvučne kupke roka do
praskavog zida televizijskog kiča, od konceptualnih bicikla za
akrobate sa Marsa do marsovskih kostima iz Borisa Godunova i
Planete majmuna od ambijentalnih akcija u urbanom okruženju do
‘ivica-marica’ dela marginalaca, i stalno vraćajući se onoj bočici
„koka-kole“, vide, čuju – i pipaju – kulturu, ali kulturu koja je
mogućnost izbora za svakoga, mogućnost uključivanja, mogućnost
zajedništva, radosti za vašu babu koja pamti Trumanova jaja i za vašu
decu koja možda neće imati prilike da zapamte mnogo toga.
Postojala je na američkoj izložbi „Pogled na sedamdesete
godine“ jedna svetleća skulptura koja se, u večernjim časovima,
protezala u daljinu kao neka magična automobilska pista. Odlazio sam
danima, u Beogradu, kao i u Zagrebu, da stojim na njenom kraju,
tobože zato što se tu jedino puši, no stvarno čekajući da se, uz škripanje
guma, jureći pravo na nas, iz noćne tame pojavi fantom.
Nije ga bilo.
 GETO

Svaki grad u svetu koji drži do svog imena i ugleda, do svog

turističkog biznisa posebno, ima takav kvart, takvu ulicu. U Parizu se
on/ona zove ovako, u Londonu onako, u Njujorku ne znam kako, u
Hamburgu tako i tako, a u Beogradu – Skadarlija. Pretpostavlja se,
međutim, da belosvetski gradovi poput Sao Paola, Rejkjavika, Gornjeg
Vakufa ili Aleksinca poseduju i kvart, odnosno ulicu, gde zalaze ljudi
koji nikad ne zalaze u kvart, to jest ulicu o kojoj je ovde reč. Beograd
je po tome izuzetak: možete otići u Skadarliju, pa za promenu opet u
Skadarliju, još jednom u Skadarliju i samo u Skadarliju – čime vam
život očigledno postaje lakši jer ste lišeni svih briga oko izbora.
Skadarlija je decenijama bila ono što je zapravo i danas: jedna
ulica duga stotinak metara – pod imenom Skadarska – u kojoj se nalazi
nekoliko kafana. U vreme beogradskog kafanskog prosperiteta
pedesetih i šezdesetih godina ta ulica nije imala nikakvu prednost kod
ljubitelja dobre kapljice, mada su „Tri šešira“ i „Dva jelena“ i tada
uživali poseban renome, zasnovan uglavnom na svojoj staroj slavi
legendarnih boemskih obitavališta. Kod „Tri šešira“ jela su se dobra
crevca, bilo je toplo i recitovalo se, uglavnom glasno, „sekulićevski“.
Kod „Dva jelena“ bio je naročito na glasu pasulj prebranac, gravče na
tavče od oko pola kile, a nedeljom pre podne, dok ne nagrnu svatovi,
tu su se okupljale stare meraklije. nekadašnje beogradske lole i
gospođice na glasu, da pod komandom Radeta Kikirikija tiho pevuše
o slatkoj ptici mladosti. Sama ulica beše takođe tiha jer su je obični
prolaznici izbegavali iz razloga lošeg kolovoza, to jest kaldrme, turske.
Pomenuta stara slava tih kafana bila je, izgleda, odlučujući razlog
za projekat da se na potezu Skadarske ulice uredi centralno gradsko
zabavište. Tom je projektu prethodila propast Knez Mihailove ulice
kao gradske „štrafte“ i, isto tako, divljački razvoj gradskog saobraćaja,
koji je uništio mnoga lokalna okupljališta, ćoškove na kojima su se
sastajali „momci iz kraja“ da pljuju u dalj. Danas je jasno kako je
„operacija Skadarlija“ imala dva, po sebi gotovo suprotna efekta. S
jedne strane, pretvaranje Skadarske ulice u zonu zabave i utucavanja
slobodnog vremena spaslo je, kako-tako, neke od veoma korisnih
navika druženja, bazanja i gluvarenja, bez kojih bi gradski život postao
verovatno nesnošljiv. Ali, s druge, ista je ta investicija usporila, za
čitavu deceniju praktično obustavila, stvaranje difuznih centara
ovakve namene, čime je otuđenost pojedinih delova grada postala
samo još očitija.
Kada već o tome govorimo, vredi se zapitati zašto upravo Knez
Mihailova nije izabrana kao prva ulica u kojoj će se razvijati ovakvi
oblici života i zabave. Razlog tome je zasigurno svojevremena iluzija
o nužnosti postojanja trgovačkog centra grada na jedan nakaradan
način, po kojoj se i danas automobilske gume i štavljene kože mogu
uspešno prodavati samo u Knez Mihailovoj. Biće potrebna još
decenija da se „poslovni ljudi“ rasteraju. U takvoj situaciji preovladali
su kvaliteti Skadarlije i njene tradicije, što je opet svojevrsno
podleganje iluziji. Tradicija Skadarlije kao žile kucavice društvenog
života grada je mit, zasnovan na krajnje neproverenim anegdotama o
tome koliko je koji ovdašnji istorijski odličnik u njoj ispio špricera.
Mit je, međutim, uspeo da opstane kroz decenije, pa je, tako, u našu
tradiciju ušlo i pevanje „starih gradskih pesama“ – jer, stare gradske
pesme se pevaju kod „Tri šešira“ i „Dva jelena“. Ipak, ima u
Skadarskoj – baš zbog starih gradskih pesama kao njenog zaštitnog
znaka – nešto od tradicije, i to prave tradicije našeg naglo iždžikljalog,
neurednog građanstva: na njenom dnu nalazi se Vajfertova pivara,
simbol beogradske industrije i masonstva, negde na njenoj sredini
velika palata koja je verovatno oduvek bila banka, a između njih, uz
nekoliko kućerina za izdavanje i sakupljanje rente, sve turska straćara
do straćare, kućice sa baštama i klozetom u dvorištu (kao kod „Tri
šešira“), niskim plafonima i memlom kao stvorenom da se tuberkuloza
ustoliči u primarnu muzu srpskog ukletog pesništva.
Rekonstrukcija Skadarlije na osnovu takve tradicije kao tikve bez
korena morala je da se zasniva na kiču kao na svojoj bitnoj odrednici.
Prodavnice suvenira, zapravo svakovrsnog nirnberškog govneta,
improvizovane izložbe slika sa motivima iz „starog Beograda“, česme
i šedrvani, kaldrma i bog te pita šta još ne – sve je to obojeno kitnjastim
građanskim neukusom koji teško prikriva svoju seljačiju i koji prodaje
nostalgiju na najjeftiniji način. Blizu je pameti da se, u tako
neautentičnom ambijentu, čovek ne može autentično zabavljati, no oni
koji tvrde suprotno verovatno to dokazuju time kako je, tokom
protekle decenije, rast industrije malih usluga na polju zabave ugušio
taj kičerajski ambijent: prodavnice pljeskavica – čiji je začetnik čuveni
pekar Spasojević, jedna od pravih institucija Skadarlije – kiosci sa
viršlama, picama, improvizovane točionice piva i „koka-kole“,
stvaraju, iz dana u dan, jedan novi urbanistički ambijent Skadarlije,
ovog puta autentično tradicionalan jer se zasniva na bogatim
iskustvima vašara u Šapcu i nekadašnjih poljana sa ringišpilima na
prilazima Beogradu.
Postoji teorija da su slavu nove Skadarlije izgradili mladi, i prema
toj teoriji ova ulica je njihovo omiljeno sastajalište jer im pruža
mogućnost za spontano ponašanje van rigidnjačke kontrole odraslih,
kod kojih je sve normirano, ušančeno, podeljeno na „valja se – ne valja
se“. Ta je teorija tačna u onom svom delu u kojem govori o Skadarliji
kao epicentru gravitiranja mladih iz svih krajeva grada. Međutim, o
njihovom spontanom ponašanju na skadarlijskoj kaldrmi jedva da
može biti reči iz razloga čisto demografske prirode. Koncentracija
deset i više hiljada ljudi na prostoru družine jedva nešto preko stotinu
metara stvara u Skadarliji oko dvadeset časova gužvu koja je ravna
džumbusu u vozilima gradskog saobraćaja. Kretanje je otežano do
krajnjih granica, vrućina nepodnošljiva, vazduh težak od svakovrsnih
mirisa, tako da preživeti u Skadarliji zapravo znači primiriti se uz neki
zid s čašom piva u jednoj i lepinjom u drugoj ruci. Ne znači li to možda
da je Skadarlija popularna prevashodno kod onih koje, takvom svojom
strukturom, oslobađa obaveze da se brinu o osmišljavanju svog
slobodnog vremena. Uostalom, svi sadržaji Skadarlije koji su bili
prevashodno namenjeni mladima u međuvremenu su zakržljali i
nestali, poput – recimo – disko-kluba „Monokl“
Isto je tako proizvoljna (i moguća – kako se uzme) teorija da se
mladi okupljaju u Skadarliji zato jer ih privlači njen pravi sadržaj,
njena kafanska infrastruktura. Istina je: u Skadarliji realno egzistiraju
samo dve stvari – trice i kučine, i kafane. Na samom donjem kraju
Skadarske ulice nalazi se „Skadarlija“, kafana sa „pevanjem i
pucanjem“, koja još eksploatiše slavu Divne Kostić i Paje Ciganina.
Tu su, zatim, famozna „Tri šešira“, čiji se „tradicionalni“ deo utopio u
jedan kompleksan kombinat za raspodelu seckanog mesa, pa onda
„Ima dana“, novija tvorevina, remek-delo kiča, poznata po hladnom
bifeu, te „Zlatan bokal“, kafana čija je eventualna šansa davno otišla u
nepovrat zbog loše lokacije (nalazi se na samom gornjem „ulazu“ u
Skadarliju). Nešto izvan glavnog skadarlijskog jezgra nedavno je
otvoren lokal „Kod dva bela goluba“, na mestu nekadašnje birtije
„Split“: to je, po projektu, trebalo da bude francuski restoran; zna se –
propala stvar. I najzad, tu su „Dva jelena“, specifičan fenomen
beogradskog ugostiteljstva i „malog urbanizma“, čije je ponovno
svečano otvaranje obavljeno pre nekoliko godina. Iako sa potpuno
apsurdnim početnim premisama, rušenjem stare kafane do temelja,
rekonstrukcija „Dva jelena“ (koju je izvršio arh. Ilija Gligorijević)
ispala je častan posao: većina stvari vraćena je na svoje staro mesto –
nažalost, ne i svi stari kelneri. Projektant se žalio kako je izvedeno tek
deset odsto od njegove zamisli. Neka, neka.
Kakve sadržaje nude sve te kafane zajedno i svaka od njih
posebno? U svakoj se od njih, bez razlike, nalazi orkestar, što znači da
je dominantna vrsta zabave takozvani „spojeni stolovi“, to jest glasno
arlaukanje „oj, Jelo, Jelenoooo!“ Usluga je, uglavnom, slaba, mada se
– kao kod „Dva jelena“ ili u „Ima dana“ – uz nešto strpljenja mogu
pronaći nepoznati majstori kelnerskog posla, ljubazni i prijatni. Izbor
pića je „raznovrstan“: viski, votka, rakije i – očajno slaba ponuda vina;
najbolje je „laški rizling“, no toči se samo slaba (1978) godina, i to
jedino u polusuvoj varijanti. Hrana je po univerzalnom receptu
preduzeća „Tri grozda“, pa ako zanemarimo izmišljotine
(„specijalitete“) kao „čiča Ilijina pljeskavica“ ili „šnicla Vlaste
Carevca“ (sve varijacije „cordon-bleu“ recepta), ovde možete pojesti
sve ono što i u kilometrima udaljenom „Trandafiloviću“ ili „Avali“:
pileća džigerica u slanini punjeni file i tako to. Cene su umerene:
večera za dve osobe, s aperitivom i bocom vina, ne može vas stajati
više od sto pedeset starih hiljadarki, ali ni manje od sedamdeset.
 Već je iz ovoga jasno da su skadarlijske kafane automatski
zatvorene za najbrojnije posetioce ove ulice, mlade. Dodatni „propis“
tih kafana, po kome se piće služi isključivo za stolovima sa ulice (ostali
su „za večeru“), stvara socijalnu polarizaciju posetilaca Skadarlije, od
kojih jedan sloj zadržava za sebe ulicu, a drugi privilegiju „bašte“. Ta
dva sloja se retko mešaju, tek ako se međusobno očešu u prolazu. No,
to nikome ne smeta posebno jer se, svaki na svoj način, oba sloja
osećaju posednicima Skadarlije, mada je ona njihov zajednički
posednik, taj geto zabave za sve i svakoga, i nikog istovremeno, koji
nudi sve, a najviše mogućnost da se prazno vreme vrelog leta ispuca u
nekoliko praznih večeri. Ne treba, međutim, to nekome posebno
stavljati u greh: ljudi se koriste onim što imaju, a kada imaju malo,
onda se malo i koriste jer šta će drugo. Skadarlija je bar demokratična
na jedan lep način: bez obzira na to koliko uložiš, dobiješ isto – ništa.
Malo nostalgije i zaborava ide uz to besplatno.
 ZIDOVI GOVORE

Pisati danas o grafitima jeste, u istorijskom smislu, neutešno zakasnela

rabota. Ima tome već više od deset godina kako je Norman Majler,
kada mu je po običaju ponestalo love, napisao knjižicu o ovoj
umetnosti žvrljanja po zidovima i njom proslavio galeriju NJPŽ
(njujorška podzemna železnica), a da i ne govorimo koliko je vode
proteklo od onih pariskih dana maja 1968. godine, kada se grafitima
(po svemu sudeći, neuspešno) menjao svet. Pisati, dakle, danas o
grafitima znači naći se u poziciji sličnoj onoj njujorških gradskih
otaca, koji se godišnje zadužuju po desetak miliona dolara za ponovno
farbanje zidova i vagona u podzemnoj železnici, i sve to izgleda samo
zato da bi ih jedan tamošnji ugledni kulturni nedeljnik pljuvao na pasja
kola kao vandale jer uništavaju dokaze o možda najznačajnijem načinu
umetničkog izražavanja dvadesetog veka. Vreme nas pregazilo, nema
šta.
Ali, ovim je redovima, ipak, lako pronaći časno opravdanje.
Pojava grafita kao forme zidne umetnosti u nas je sasvim novog
datuma, a čini nam se, s druge strane, da bez pažljive analize
jugoslovenskog i beogradskog iskustva na ovom planu nikada do kraja
neće biti shvaćen pravi smisao modernih zidnih škrabotina.
Priznajemo da je to čudna teza iz bar nekoliko razloga. Jer, relativno
novi kao pojava u ovdašnjem urbanom okruženju, naši grafiti su i
prilično naivni u svom značenju. U poređenju sa, recimo, njujorškim
škrabotinama (koje nam je nedavno slikovito predstavio Vladimir
Petrič u televizijskoj emisiji Petkom u 22), oni su pravo čudo grafičkog
siromaštva i krajnjeg nedostatka invencije, čemu je možda moguće
pronaći opravdanje u skromnoj sprej-tehnici kojom se služe
beogradski grafitomani. Za razliku pak od onih pariskih iz 1968.
godine, kada su pojedini zapisi na zidovima Sorbone bili, u
makluanovskom smislu, prava ikonička forma jednog društvenog
vrenja krajnjih protivurečnosti, čitljivi – dakle – i daleko izvan kruga
neposredno zainteresovanih u ovoj komunikaciji, beogradski grafiti
ostaju potpuno nerazumljivi svima koji su izvan određenog
generacijskog koda, pa čak i unutar te generacije komuiniciraju jedino
između skupina ljubitelja određenih pravaca i grupa rok muzike i, još
uže, samo na omeđenim teritorijama pojedinih gradskih kvartova ili
geta. „Živeo punk!“ – to je prvi masovni beogradski zidni zapis
osamdesetih godina.
No, uprkos tome, pojava grafita na ovdašnjim ulicama nije
nikoga ostavila posve ravnodušnim jer te parole poseduju određenu,
dosta neočekivanu i ne samo verbalnu agresivnost. „Smrt hipicima!“
– to je, na primer, poruka jednog od najrasprostranjenijih grafita u
Beogradu. Istraživači su otkrili još jednu njihovu specifičnost: javljaju
se po pravilu na objektima arhitektonske relevantnosti (Crkva Svetog
Marka, spomenik knezu Mihailu), a nikad na objektima urbanog
otuđenja („Gazela“). Te su nas njihove osobine podsetile na činjenicu
da grafiti, koji se ovde prvi put javljaju u svom modernom obliku,
imaju u nas ipak izvesnu tradiciju. Ne mislimo time na one parole iz
prvih posleratnih dana tipa Svi na izbore ili Pela-džukela!, grafite koje
ništa ne može izbrisati, već na kulturološki podatak da je škrabanje po
zidovima kao način individualne grafičke komunikacije u nas dosta, i
odavno, razvijeno. Pre svega, ono se javlja kao „ukrašavanje“ javnih
nužnika u vidu takozvane „klozetske poezije“, vrlo jake struje u
narodnom pesništvu većih urbanih konglomeracija. Isto tako,
primitivne škrabotine, kao neka vrsta „naive“ grafita,
paragrafitologije, imaju značajnu funkciju u višegodišnjem
permanentnom uništavanju spomenika kulture, poglavito onih
najvrednijih poput fresaka u srednjovekovnim manastirima. O tome
smo, uostalom, jednom već govorili. Sada govorimo u novom
kontekstu.
Teško je dokučiti da li je čovek koji je u nekom hramu moravske
škole ostavio zapis „Ovo gledao Pera, 12. X 1971.“ isti onaj koji u
kafani „Grmeč“, prilikom svake posete WC-u, stavlja znak „vertikalne
umetnosti“ iza stiha Ko je jebo Maricu, nek povuče crticu!, ali je
nedvosmisleno kako iza oba ova „grafita“ stoji jedinstveno psihološko
stanje. „Klozetska poezija“ je agresivna i destruktivna, pa, mada se
bavi isključivo erotskim motivima, i aseksualna; često je izraz besa,
težnje za poništavanjem, sasvim retko začinjena humorom, te,
uzimajući u obzir mesto gde se stvara i ispisuje, predstavlja izraz
nesklada na za to skladnom mestu jer je, znamo, u našem folkloru
vršenje nužde jedna od najkužnijih radnji. Oni koji uništavaju freske
svojim glupim opaskama opterećeni su istim osećanjem teskobe, no
njihova je destruktivnost poseban psihološki slučaj jer je, suprotno
inspirativnom agensu „klozetske poezije“ izazvana prizorima
harmonije i sklada, te u taj savršeni, okamenjeni svet škrabotinama
unosi jedan drugi svet, koji se, time, pokazuje kao sve drugo samo ne
usklađen sa ljudskom prirodom. Ako se ovde zapitamo otkuda to da se
nesvesna težnja ka skladu izražava svesnim izazivanjem nesklada koji
se više neće moći popraviti, onda smo se približili prakorenu definicije
modernih grafita, koji sekundarne efekte u opštem urbanističkom
haosu savremenih gradova postižu kroz primarni napor da se izrazi
jedan stav možda i nesvesnog nezadovoljstva u situaciji opšteg
nepoverenja prema svim postojećim, „kontrolisanim“ medijima
komuniciranja. Njihova medijska pozicija čini ih, zato, organskim
sredstvom borbe svih ilegalnih pokreta: istorija grafita jedne zemlje
često počinje arheologijom istorije njenog ratnog filma.
Ovo je možda dobar trenutak da se krene ka jednoj novoj teoriji
grafita: moderne zidne škrabotine javljaju se kao pokušaj jedne
generacije da „ulepša“ svet uništavajući njegove preostale privide
sklada i harmonije. U situaciji eksplozije grafita onaj stari vic o dečaku
koji je ćutao do svoje osme godine i, zatraživši jednom slanik, objasnio
taj stav time kako do sada nije imao primedbi – ne glasi više tako.
Nova verzija je sledeća: u svojoj osmoj godini dečak za koga se
verovalo da je od rođenja gluvonem uzima baš u vreme ručka, dok se
supa puši na stolu, sprej i na novim trpezarijskim tapetama, čiji je
cvetni dezen bio poslednja reč dizajna, ispisuje parolu: „Gde je, bre, ta
so?!“ Ostaje jedino nejasno da li je baš so u pitanju.
 POSLEDNJI TRAKTAT O RUPI

Moram da priznam kako sam oduvek bio veoma zainteresovan po

pitanju rupe. Rupa me je neodoljivo privlačila još u najranijem
detinjstvu. Neka čitalac obuzda svoju maštu, neka stiša svoj gnev: reč
je, jednostavno, o legendarnoj rupi na Slaviji, čije se postojanje
godinama vezivalo uz ime predratnog veletrgovca Mitića (fenomen se
u Ginisovoj knjizi rekorda i vodi kao Mitićeva rupa – Mr. Mitichs
hole). Svojevremeno sam bio ubeđen kako je pomenuti Mitić tu kopao
zlato i ulagao ga u robne kuće „Beograd“, te sam, bežeći sa časova iz
obližnje škole „Sv. Sava“, danima odlazio da zvirim kroz tarabu, sve
očekujući da nešto zasvetluca. Ništa. Samo đubre. Ali, ubrzo shvatih
da pojam zlata može biti posve metaforičan: onaj kome se hoće da gaji
rupu za đubre u centru grada jeste jako, jako bogat. Iz ovoga ne treba
izvlačiti zaključak da su, recimo, stanovnici kneževine Monako puka
sirotinja samo zato što imaju čudan običaj da po otkrivanju neke rupe
u Monte Karlu tu odmah, praktično u toku jedne jedine noći, izgrade
soliterčinu od četrdeset etaža. Posredi su samo različita shvatanja
bogatstva.
Bilo kako bilo, naviknusmo se mi na rupu. Baš kao što smo se
navikli na priče da će problem Slavije jednom biti definitivno
urbanistički rešen. Može izgledati cinično, ali je, svejedno, istina kako
je postojanje rupe s vremenom poprimilo oblik posebne životne
vrednosti, dakle nečeg trajnog, konstante koja je iznad sveopšte
prolaznosti: dok je rupe, biće i nas. Nema zime sa rupom. Rupa je
masovni medij. Rupa kao velika metafora.
Ali, napredak je neumitna mašina koja slama sve pred sobom. Za
samo trideset pet godina (u Ginisovoj knjizi rekorda navodi se netačan
podatak: trideset četiri godine i šest meseci) naši neumorni
arhitektonski trudbenici izradiše konačni urbanistički plan Slavije, koji
će, dok trepneš i prođe još trideset godina, ovaj deo Beograda
pretvoriti u dekor iz filma Metropolis Frica Langa (konačna verzija iz
1984. godine). Peta avenija ima da se pokrije ušima. Sada na scenu
stupa naš praktični duh, po kome smo nadaleko poznati. Dok nismo
znali šta će biti, rupa je mogla da stoji, ali sada, kada smo se – dakle –
dogovorili kako će Slavija izgledati, hajde da tamo privremeno
napravimo nešto sasvim suprotno, na mestu rupe je, na primer,
zamišljena transverzala. Zdanje Mesec u vidu skromne poslovne
zgrade jednog osiguravajućeg zavoda, OOUR za reklamiranje smrti;
ergo – rupa se ili mora produbiti kako bi napredak kasnije bio uočljiv,
ili, opet, poravnati do nivoa trotoara kako se Vlasi ne bi dosetili. Ovo
drugo je bilo toliko svetla zamisao da se, samo po sebi, nametalo
rešenje sa sunčanim satom u parkiću koji će, da bi sat tačno radio,
napalmom biti oplevljen od sveg zeleniša. Toj zamisli pogodovala je i
važna istorijska činjenica da se tu, odmah vizavi prekoputa, nekada
nalazio javni časovnik – ideja kontinuiteta je ono što prave narode
razdvaja od divljačkih plemena. Da i ne govorimo o tome kakav divan
kontrast, u gotovo filozofskom smislu, ova tvorevina čini sa digitalnim
časovnikom na zgradi hotela „Slavija“, čije su brojke vidljive samo
noću. Eto šta se zove kompletan asortiman usluga.
Međutim, pošto sam ja po prirodi konzervativan, mislim da
sunčani sat u Beogradu spada u red onih pronalazaka kao što su zimske
kućice za ptice na Havajima, kasica sirotinjske pomoći u „Čejz
Menhetn banci ili ventilator za sibirsku struju. Ovde, naime, zima traje
sedam meseci, a preostalo doba godine svi su ionako na moru jer su
vrućine nepodnošljive. Već zamišljam sledeću scenu: januar,
golomrazica, košava reže kao žilet, a jedan se ljubitelj solarnih stvari
kroz zaostale novembarske smetove probija do centra nekadašnje rupe
gde ga, na slavnom časovniku, očekuje ceduljče – Sat ne radi.
Razočarani solarni ljubitelj napiše pismo rubrici Među nama, stvori se
afera, a onda Beogradska hronika objavi da nema deviza za rezervne
delove, ali kako će se do proleća već naći neko rešenje. Baš sam zato
iskoristio nedavno toplo julsko vreme, pre nego što počeše da padaju
one kiše zaostale od maja, da izbliza osmotrim ovo čudo. U prvi mah,
sunčani sat me podsetio na onaj crni obelisk koji se ukazuje
majmunima u Kubrikovom filmu Odiseja u svemiru. Pošto u blizini
nije bilo zrcala da se u njega pogledam (kako to savetuje Njegoš),
odbacih ovu pomisao. Tim jače me je opsela asocijacija koja ovaj sat
povezuje sa narodnom uzrečicom u kojoj se pominje jedan organ što
ga žene ne poseduju. Ono o krivom, znate. Krivi je novi simbol
Beograda. Nazvao sam ga Mikica. I tako vam se to svrši kada se dugo
petljate oko rupe.
To, međutim, nije jedina rupičasta novina na planu velelepne
urbanističke kozmetike u ovoj varoši. Nešto dalje od krivog, ispred
„Beograđanke“, koja je najveći pravi na Balkanu, već nekoliko meseci
funkcioniše prvi barjak česmarskog pokreta, zvani „vrelo života“
Česmari su neimari prevashodno spiritualnog tipa, čiji je najveći
teoretski doprinos urbanizmu otkriće vode kao odličnog provodnika
radio-talasa. Praksa je „vrelo života“. Na stranu to što smatram lošim
humorom nazvati „vrelo života“ nešto što treba da simbolizuje
tragediju jednog bombardovanja, koje Beograd stavlja u isti red sa
Londonom, Drezdenom i Bejrutom. Jednostavno ne mogu da
prihvatim da u nečem što hoće da bude „vrelo života“ voda curi
nadole, u rupu. Naravno, preterujem u jednostranosti jer voda curi na
sve strane, a uvek s onu stranu „vrela života“, pa kada bih bio neki
dečkić iz Sahare kome su rekli da je to fontana, ja bih, kao svaki bistri
saharski klinac, zaključio da je fontana sprava kojom se prskaju
trotoari, a da su trotoari nešto što sprečava da voda brzo nestane u
pesku. Budući da nisam taj klinac, već matori konj koji nikako da
shvati neke životne neumitnosti, među njima i nužnost veštačkog
pravljenja bara u gradu koji je nadaleko poznat po poplavama, setih se
u očajanju da je neko ovu tvorevinu neukusno uporedio sa bideom.
Viđao sam tu napravu u boljim hotelima i otmenijim kućama. Nije to.
Slavine su drugačije. Nešto je sasvim drugo. Ono što često viđate ako
pijete suviše piva. Naša Fontana di Trevi je ono što se često viđa ako
se preteruje sa pivom. Ne smem ni da pomislim šta bi bilo da smo,
nekim slučajem, osvojili titulu svetskog prvaka u fudbalu.
„Proslavljajući veliki uspeh naše reprezentacije na Mundijalu, udavio
se u pisoaru.“
Nije mi bilo do pića. Odšetao sam do Trga Marksa i Engelsa i
spazio da su pored čuvene kade za dinosauruse, koju neki takođe
nazivaju fontanom, postavljene klupe. Valjda istureno odeljenje nekog
KPZ-a (ćorka). Jako su me bolele noge, ali nisam seo jer, pre svega,
moja presuda još nije postala izvršna, a, osim toga, ne volim da
posmatram jureće automobile sa daljine manje od dvadeset
centimetara. Učinilo mi se da sam, par metara dalje, spazio još jedan
sunčani sat. Bilo je to drvo, prvo na svetu zasađeno direktno u beton.
Hteo sam da ga prenesem na Kalemegdan, ali nije išlo: vezano je
žicom. Na Kalemegdanu još jedan novi spomenik. Tek uz njegovu
pomoć saznajem da se moja pokojna baba prezivala Lazarević.
Sve me to, ipak, ne bi posebno dojmilo da na jednom od
pobrojanih novih „spomenika“ ne postoji velelepna ploča sa imenima
dobrotvora koji nam, uz malu pomoć društvenih sredstava, darivaše tu
krasotu. Ploča je enormnih dimenzija u odnosu na dimenzije dotičnog
nabacanog betona (stil poznat kao active architecture), proporcionalno
mnogo veća od zapisa koji nas obaveštavaju šta su kapetan Miša
Anastasijević i Ilija Kolarac zaveštali svom otečestvu. S druge strane,
iz obično dobro obaveštenih krugova saznajem da se dobrotvori, ovi i
neki drugi, nikako neće na postignutom zaustaviti, te pretpostavljam
da će Beograd ubrzo biti prepun malih nakazica sa velikim spomen-
pločama onih koji bi da zauvek ufuraju u istoriju grada po sniženim
cenama. Ta je dobrotvorska ambicija toliko jaka da se svako ko joj se,
makar verbalno, usprotivi izlaže višekratnom psovanju preko tzv.
sredstava masovnih komunikacija, pretnjama sudom i opasnosti da
bude izujedan. Uprkos tome, smatram to prirodnim: kada ide teško sa
velikim zgradama (Klinički centar), lako je sa pravljenjem privatnih
veličina. Ima takvih vremena. Uostalom, firme kozmetičkih salona
oduvek su se isticale svojim dimenzijama, a oni koji cede bubuljice
tradicionalno drže do sebe, zbilja verujući da u svom posedu čuvaju
tajnu lepote. Beograd je znao da otmeno podnosi svoju ružnoću,
čekajući da se završe važniji poslovi. Ako dozvoljava da ga šminkaju
po još ružnijem modelu, sada kada ima toliko važnih poslova, onda to
može da znači kako je posustao. To je ono što brine.
Jednom je Bogdan Bogdanović predložio da se Trg Marksa i
Engelsa naspe zemljom. Može li se danas taj metod univerzalno
upotrebiti? Sumnjam. Mada, ko zna, mi smo zemlja bogata
planinama... Ipak, što više mislim o tome, sve mi se više po glavi
vrzma onaj drugi čuburski intelektualac, čiji su delirični napadi protiv
beogradskih urbanističkih rugoba nadaleko poznati. Gde je sada da
stane nasred Slavije i urlikne da se zaori do Kalemegdana: „Rušite to!“
 FABRIKE RADNICIMA!

Projekat mi se dugo činio dobar. Danas već počinjem da sumnjam.

Razlozi tome su brojni. Jedan je, na primer, to što su povodom rušenja
„Precizne mehanike“ onomad podigli glas i tipovi od kojih to nikako
nisam očekivao. O drugom razlogu biće reči kasnije.
Ipak, sve to ne umanjuje mnoga dobra svojstva čitave zamisli.
Možda nam se ona vrzmala u podsvesti još od onog doba kada smo
prvi put čuli za Malroov plan o podizanju regionalnih domova kulture,
kojima bi se razbila metropolska, pariska, koncentracija duhovnih
sadržaja, posebno nesnošljiva baš kada je Francuska u pitanju. Znali
smo unapred da nema ništa od toga jer posedujemo bogato iskustvo sa
istom utopijom, koja je diljem ove zemlje posejala na stotine tih
kućerina, čiji je jedini nedostatak to što ih kultura nikako neće za svoj
dom iako su struja, voda i nusprostorije sasvim u redu. Sve što u njima
opstojava jesu, uglavnom, tužni prizori pustoši i posvemašnje
čamotinje. Izgleda da je gvint u tome što kulturi i nije preko potrebna
kuća; ono što ona traži jeste prostor. Ni manji ni veći nego što joj je
potreban. Ali, uvek drugačiji, stalno nov.
Na prvi pogled, teško je ovu konstataciju o večno novom prostoru
kulture, koja sama za sebe deluje još i prilično mudroserski, dovesti u
vezu sa starim kućama. Naročito sa kućama koje se vode pod stavkom
„industrijska arhitektura“ O toj arhitekturi pisali su već i klasici
marksizma, izjašnjavajući se o njoj najnepovoljnije. S te tačke gledišta
nije čudno što novi urbanoutopisti, o kojima su – neka i to bude rečeno
– klasici marksizma takođe mislili sve najgore, iskazuju želju za
rušenjem tih mračnih ostataka prošlosti i eksploatacije radnika pod
nenarodnim režimima. Nevolja je jedino u tome što se ova vrsta
rušenja ne isplati, bar ne uvek. To su shvatili čak i u Americi, čiji je
urbanizam kroz čitav ovaj vek bio zasnovan baš na faktoru rušenja kao
dokazu nedostatka bilo kakvog odnosa sa tradicijom. S druge strane,
ukusi se menjaju. Ali, dok slika sklonjena u depo može mirno da
sačeka svoju promenu, srušena kuća je u pomenutom smislu bez
ikakvih šansi. A neke od sačuvanih starih fabrika (i „Precizna
mehanika“, avaj!) ne izgledaju više monstruozno; štaviše, mnoge od
njih deluju lepo po važećem „duhu vremena“. Ono što, možda, najviše
impresionira jeste njihova jednostavnost i – solidarnost. Stvari koje
nam danas, ne samo u arhitekturi, najviše nedostaju. Te kuće mogu
potrajati još decenijama, još vek ili dva. Naravno, nemoguće je u njima
raditi, proizvoditi jer su, kao industrijski pogoni, tehnološki
beznadežno zastareli, sasvim nerentabilni, nepodnošljivi prema
radnim uslovima, konačno opasni. Njihov privredni vek mora biti što
hitnije okončan.
Pa, šta onda raditi sa tim zgradama? Održavanje bez akumulacije
ne vodi ničemu. Bezveze je pretvarati ih sve u muzeje industrijskog
razvoja, mada takvu ideju nikako ne treba odbaciti kada je reč, na
primer, o šećerani „Dimitrije Tucović“ na Čukarici (Radnička ulica),
kolevci našeg radničkog pokreta. Jer, bez ikakve šale, gde će se inače
ubuduće snimati filmovi i televizijske serije iz naše revolucionarne
prošlosti? Povodom zbilja divljačkog rušenja „Precizne mehanike“,
čemu se ne može pronaći nikakvo dostojno opravdanje, čulo se dosta
predloga na ovu temu. Mnogi objektivno prevazilaze naše mogućnosti.
Predlozi koji su se, nešto ranije, čuli kao protivteza ideji o rušenju
starog železničkog mosta su, većinom, ispod naših potreba, sasvim
kičerski, no njihova vrednost beše u tome da su dokazali kako je svaka
adaptacija za nove sadržaje jeftinija od planirane demontaže gvozdene
konstrukcije i nosača. Već smo primetili da su ovakva rušenja posve
neracionalna sa ekonomskog stanovišta; ona posve iracionalna sa
svakog drugog stanovišta i po svojoj suštini: delirična
urbanoutopistička kampanja da se most sruši počela je baš u trenutku
kada je i vrapcima postalo jasno da će vozovi taljigati preko starog
brvna još mnogo godina. Znači, treba razmišljati o bilo kom predlogu
kao načinu da se uštedi koja kinta.
Vredi zato uvek, uz ostalo, imati na umu projekat revitalizacije
kvarta Soho u Njujorku, koji se upravo zasnivao na ustupanju
istrošenih industrijskih objekata umetnicima. Ovde ponovo uvodimo
pojam prostora kao bitan za svaki kulturni aktivizam: adaptirani
ateljeji su, u bukvalnom smislu, ogromni. Nije zgoreg razmotriti i
iskustva iz nekih evropskih i američkih gradova gde su bivše fabrike
pretvorene u umetničke galerije ili čitave muzeje. Nije dokaz napretka
(zapravo: dokaz je napretka samo u siromašnim zemljama) ambicija
da se za svaki umetnički muzej podigne nova, velelepna zgrada. Sjajan
objekat profesora Antića na Ušću je, sa muzeološkog stanovišta, ipak
krajnje problematičan jer se, očito, problem svetlosti u ovakvim
institucijama ne može rešiti ogromnim staklenim površinama: često je
oblačno pa slike dobijaju „auru‘ koja je sačinjena od trideset procenata
štroke i daljih sedamdeset procenata slabe vidljivosti; onda je previše
sunčano i sve bledi pa se moraju spuštati plastične roletne, ukoliko te
uopšte rade nakon što je Džon Kejdž na njima jednom svirao. Muzej
koji bi, pretpostavimo, bio smešten u mlinu kraj BIGZ-a (Bulevar
vojvode Mišića) ne bi uopšte izazivao suvišne dileme te vrste: svetlo
bi, kako i treba, bilo veštačko. Osim toga, ako je verovati Topić-
Mimari, fabrike su bolje za muzeje od starih vlastelinskih kuća i, još
više, raznih napuštenih samostana, koji deluju grandiozno samo
spolja: prostor ovde, u staroj fabrici, dozvoljava da se izlaganje
projektuje na idealnoj visini.
Ništa od toga neće biti za našeg života. Koji to slikar ili vajar
može da adaptira deo Poštanske garaže (Ulica Ognjena Price) u atelje,
kada čak i preuređenja vešernica u te svrhe izazivaju tolike glavobolje
i zahtevaju intervenciju države? Zato mislimo da treba učiniti nešto
drugo: novac predviđen za kulturnu infrastrukturu, koji se tako često
baca iako ga nema, upotrebiti za konzervaciju nekoliko istrošenih
industrijskih objekata i ponuditi ih gospodi umetnicima za njihove
projekte. Ovo, svakako, podrazumeva i izmenu načina finansiranja u
kulturi. Uzgred: ovo ne činiti pre objedinjavanja postojeće tehnike
(reflektori, skele, tejpovi) u servis na gradskom nivou. Videćete da
stvar savršeno funkcioniše. Ako, uzmimo taj primer, neka pozorišna
ad hoc trupa, koju ne zadovoljava opseg mogućnosti institucije kakva
je „Atelje 212“ nije u stanju da za svoj epohalni projekat osvoji prostor
šećerane i izvoljeva kako nema pravih mogućnosti za rad – molim,
neće se raditi, jer je to već pouzdani pokazatelj da je ideja trula i da u
njenoj pozadini stoji samo želja za uvođenjem nove institucije na mala
vrata. Trupa koja ima stvarnu ideju o prostoru svoje predstave
(primećujete da prostor poprima osobine duhovne kategorije) lako će
pronaći ono mesto gde se taj prostor može organizovati za tri kinte, a
bolje je da se to čini na više hiljada kvadrata neke bivše fabrike ili
napuštenog skladišta nego da se, kako to biva kada Ljubiša Ristić
gostuje ili radi u Studentskom kulturnom centru, iznose stolice iz
nekadašnje dvorane za ples nekadašnjeg Oficirskog doma (Ulica
generala Ždanova). Ali, šta će tada biti sa SKC-om? Ne brinem ja za
SKC. Ne tvrdim, s druge strane, nisam stručnjak, da je akustika ovih
prostora idealna za gudačke kvartete ili klavirske recitale Ive
Pogorelića i Ksenije Zečević (u četiri ruke), ali sam gotovo siguran da
se grandiozne opere tu mogu bolje postaviti negoli na malenoj sceni
Narodnog pozorišta, a da i ne govorim o tome kako bi među starim
mašinama deci Dubravke Zubović (trojke) bilo lakše da sačekaju kraj
majčine probe. Čak i da to, nekim slučajem, nije moguće, ostaje
dovoljno prostora za druge inicijative: „Riblja čorba“ ili „Idoli“ mogli
bi u nekoj bivšoj pivari da praše rokenrol znatno ubedljivije nego u
nepodesnim sportskim dvoranama, gde njihovi obožavaoci – uz ostalo
– kvare skupi i fini parket. Upravo to: novi prostori kulture u starim
industrijskim objektima stvarali bi se na idejama koje su oslobođene
straha da se moraju podrediti kući kao trajnom materijalnom dobru
čitavog društva, kako to danas biva kada je reč o Centru „Sava“ koji
najvećim delom godine zvrji potpuno prazan jer je već i njegovo
održavanje na nivou hibernacije preskupo. Možete li da zamislite
veliku igranku u Centru „Sava“? A opšte prvomajsko narodno veselje
u starom mlinu? Odgovori se nameću sami od sebe. Prema tome:
fabrike (kulturnim) radnicima’
Sada se moramo vratiti onom drugom razlogu koji nas čini
podozrivima u ovoj inicijativi. Beogradska privreda nešto slabo stoji,
pa neko može nakaradno da shvati problem rešavanja njenih teškoća:
kada više ne zna šta će sa FOB-om, on ga utrapi Ljubiši Ristiću da
pravi komendiju. Osnovno je shvatiti kako nije o toj komendiji reč.
 IMAGINARNI MUZEJ

Niko se neće sporiti oko toga da su muzeji veoma korisne institucije.

Otkud bih ja, na primer, znao kako izgleda seljačka kolevka, stil
srednja Vlaška, da nije Etnografskog muzeja. O tome šta sam sve
naučio u Muzeju savremene umetnosti ne treba govoriti, a i nije za
priču. Onda, Narodni muzej, Gradski muzej, Muzej kinoteke... Čitava
istorija i mnogo više od čitave kulture jednog naroda. Sjajno. Idealno.
Ali, čovek je po prirodi večno nezadovoljan, pa zato, dok gradski oci
lupaju glavu šta im je činiti sa mnogim muzejima koji im dopadoše u
nasleđe, ima, recimo, onih kojima po muzejskom pitanju još nešto fali.
Na primer, ja. Dotični drug, to jest ja, godinama se bavi
projektom osnivanja jednog novog muzeja. On je (opet je reč o mojoj
malenkosti) već davno izradio čitavu knjigu inventara te institucije, ali
je, izgleda, to jedino što će ikada učiniti, jer ukoliko učini samo još
nešto više, proglasiće ga za dibiduz neuračunljivog i preporučiti mu
hitno lečenje. Zato se ovde radi o imaginarnom muzeju, tipa onih koje
je, koristeći nešto malo bolju hartiju, tako pasionirano osnivao Andre
Malro, onaj koga smo jednom već pomenuli u vezi s nekom drugom
važnom stvari. Muzej o kome ćemo vam nešto ispripovedati razlikuje
se od dotičnih, imaginarnih po Malrou, samo po jednoj sitnici: dok se
ranije pod imaginarnim muzejem podrazumevao idealan muzej kao,
faktički nemoguće, stecište svih artefakatskih vrhunaca ljudske
civilizacije ovde i tamo, od sada se pod taj pojam, našim drskim
posredstvom, uvodi i muzej onih, često krajnje beznačajnih, stvarčica
koje je pokopao talog vremena, odneli vetrovi i sprale kiše, uglavnom
artefakata koji se kod pravih kulturnih ljudi vode pod stavkama
„lanjski snegovi“ i „đubre“ I zato je naš muzej imaginaran, to jest on
se ne može rekonstruisati nikako drugačije do u sećanju. Prizivajući u
pomoć nesigurno sećanje, naša je namera da dokažemo kako je život
nemoguć i bez tragova ove vrste. To ćemo pokušati da izvedemo tako
što ćemo ovde pobrojati izvesne fenomene za koje duboko verujemo
da su odigrali značajnu ulogu u našim zajedničkim promenama. Ovo
je, dakle, i vrsta pledoajea za neku vrstu paralelne istorije. No, to je
samo prividno: naša namera da se bavimo istorijom na ovaj način jeste
dokaz kako nam ona, u celosti, više pripada nego onima koji se, upravo
ovih godina, besomučno guraju pred njenim glavnim vratima.
Da nam pripada čitava istorija, vidi se po tome što je prvi
eksponat u našem muzeju partizanska uniforma. Od nje sve počinje,
pa, ako to može biti nekakav ozbiljan naučni dokaz, i sećanje ovog
muzeologa. Prvi put sam partizansku uniformu video 19. oktobra
1944. godine, na uglu Nebojšine ulice i Južnog bulevara: moji su
skoknuli u podrum po drva, i da vide da li su tamo zaboravili komšiju
Šunjevarića, a ja sam, iskoristivši trenutak opšte nepažnje, šmugnuo
na ulicu taman na vreme da spazim kako prvi oslobodilac Neimara,
Čubure i ostalih porobljenih država Evrope zamiče pored kafane
„Šumadija“, tada u vlasništvu Jule Obradović. Preko puta, na ledini
poznatoj kao „Rista Mitić, kovač“, kraj bunkera u kome ćemo nešto
kasnije pronaći neke razorne igračke, ležali su izvesni Nemci, ali se po
njihovom opštem stanju videlo da im nije baš do izležavanja, naročito
ne pod užasnom galamom koja je vladala; ipak, nisu imali drugog
izbora, kako to biva čak i sa Nemcima kada su mrtvi. Onu galamu sam,
trideset godina kasnije, gledajući nemontirani materijal Nikole
Popovića za film o Beogradu, dešifrovao kao kanonadu baterija kaćuša
smeštenih iza Autokomande, ispod današnjeg stadiona Crvene zvezde
i duž Ulice Ranka Tajsića.
Druga stvar koju bih uvrstio u ovaj muzej jeste englesko ćebe
koje je moj otac doneo iz zarobljeništva, stigavši i odatle sa velikim
zakašnjenjem, što mu porodica nikada nije oprostila. Ali, ćebe se ubrzo
iscepalo i uopšte nisam siguran da li se još može nabaviti neko
parčence istog. Zato je sigurno da na naš popis odmah dolazi paket
Unre, kartonska kutija oblika cigle i preparirana slojem voska, mrke
boje, u kojoj su se, uz znana Trumanova jaja u prahu i mleko istog
agregatnog stanja, nalazile konzerve sa mesom i kompotom (sve
zajedno), kutije od aluminijumske folije sa džemom ili marmeladom,
sir koji smo zvali „žuti“ (i čiji ukus osećam u ustima dok ispisujem
ovu rečenicu) i, uz ostalo, vojničko ili obično paklo cigareta „kamel“,
koje je jedan moj teča skupljao godinama nameravajući, valjda, da
otvori trafiku. Nema veze, već smo ih popušili. Unrin paket bio je tih
dana na izmaku četrdesetih pravi medij masovne komunikacije, a
opštenje se, u istom makluanovskom smislu, posle nastavilo putem
makaza kojima su, od pekare i mlekare do „tate“ i „name“ (nekadašnja
imena za robne kuće „Beograd“), odsecane „tačkice“ sa R-karti za
snabdevanje. Da se više ne bismo vraćali istoj temi, recimo odmah
kako su „tačkice“ kasnije zamenjene novčanim bonovima (lova, ali
nije lova), koje ste, za dve trećine njihove nominalne vrednosti, mogli
promeniti u čvrstu dinarsku valutu (može i bukvalno: dinar je bio od
olova) u svakoj poslastičarnici u grada. Da bi se sprečila ova trgovina,
kojoj su bili podložni mnogi maloletnici, otvoreni su državni mlečni
restorani i u naš posleratni žargon ušle su reči sutlijaš i kajzerica.
Od ostalih važnih medijskih činjenica tog doba, oko pedesete,
treba obavezno pomenuti još i knjige iz biblioteka „Kadok“ i „Plava
ptica“, predratne, naravno. Ovo nikako ne znači da knjige posle rata
nisu izlazile. Jesu. Ali, prvo, bile su vrlo ružne. I drugo, sve su
volšebno nestale 1948. godine. Čitalo se, inače, uz petrolejsku lampu.
Petrolejska lampa je opštilo. Opštilo je poruka. Što se tiče drugih
štampanih stvari, trebalo je da prođe još koja sezona pa da se pojave
čokoladice, male table od prženog šećera, sa sličicama fudbalera i,
kasnije, filmskih glumaca, koje su se štampale u jednoj knjigoveznici
u bivšoj Makenzijevoj ulici. Knjigoveznica je jedne noći obijena. Dva
dana kasnije pekar Blagoje Stefanović, zvani Rumun, prebio je kô vola
u kupusu svog starijeg sina Bucka, takođe zvanog Rumunjer je,
ispostavilo se, isti od nepoznatih gangstera otkupio oko 10.000 tih
sličica, drpivši sa skrovitog mesta dvonedeljni pazar. Radnja je nekako
preživela.
Sve su to, ovako ili onako, bile marginalije. Glavni medij bio je
radio. Tada radio kao stvar nije posedovao niko, osim onog mog teče
koji se spremao za trafikanta. Zato je i bio glavni, što znači da su mu
oduzeli imanje u Ulici kneza Miloša. Ali, radio se masovno slušao
preko velikih javnih zvučnika na banderama. Već sam više puta imao
priliku da govorim o nacionalnim događajima u kojima je, sa
komunikacijskog stanovišta, radio odigrao istorijsku ulogu (suđenje
Draži Mihailoviću, V kongres KPJ), među kojima je, zna se, bio i onaj
prenos fudbalske utakmice Jugoslavija-SSSR 1952. godine iz
Tamperea (Finska), kada smo vodili sa 5:1, oni izjednačili, a ljudi išli
beogradskim ulicama i plakali kao deca, sve pominjući nekog
Bobrova. Neupućen čovek bi tada pomislio da je to Staljinov posinak,
ili bar Berijin mlađi brat, kad ono – centarfor. Bobrova sam video lično
pola decenije kasnije: bio je pivotmen i kapiten ekipe SSSR-a u hokeju
na ledu. Iz ovoga zaključujete da smo u ponovljenoj utakmici ipak
pobedili (3:1) i ušli u finale da o fudbalu razgovaramo sa Puškašem,
Kočišom i drugim majstorima (0:2). Tada je bila poznata ona pesmica:
Beara – Stanković, Crnković – Čajkovski, Horvat, Boškov –
Ognjanov, Mitić, Vukas, Bobek, Zebec. Nove pobede, manje
fudbalske, a više u izgradnji i industrijalizaciji, predstavljale su se na
prvomajskim paradama, takođe značajnom mediju onovremenog
komuniciranja. Na Jednoj paradi, na kamionu TAM-a, pojavio se
veliki radio „kosmaj“, ponos naše elektroindustrije. Posle je radio
„kosmaj“ bio znak da ste uspeli kao udarnik, kao novator ili da ste,
uopšte, neki važan drug. Stajao je obavezno nasred sobe, prekriven
šustiklom, i deci je bilo najstrože zabranjeno da ga pipaju. Puštanje
radija u pogon predstavljalo je čitav ritual, naročito nedeljom, kada se
emitovalo Veselo veče. Za one koji ne znaju šta je to, jer od rođenja
slušaju samo „Studio B“ i to kad im se prohte, danju ili noću, treba
samo pomenuti da je ta humoristička emisija, u kojoj je prvi put uopšte
glumio Čkalja, svake nedelje izazivala efekte pustoši na ulicama,
kakvi bi danas bili mogući samo u slučaju našeg plasmana u finale
mundijala. Nije bio taj slučaj.
Izlazile su i mnoge novine. Glas. 20. oktobar. NIN je obnovljen
1953. godine i ubrzo počeo da objavljuje naučno-fantastični strip Tera
– bliznakinja Zemlje i romane Pitera Činija, što je uslovilo rađanje
onog običaja koji danas znamo kao kritiku štampe i njenih idejnih
skretanja. Duga je bila prva YU ilustrovana novina: na koricama
udarnici i jedre kosačice. Onda se pojavio Politikin zabavnik. Pa Dugin
magazin. Filmski vjesnik. Novela-film. Onda Filmski svet, takođe
izdanje Duge, sa koricama u boji i tračevima iz života filmskih zvezda,
koje su dr Sava Popović i Vladimir Paskaljević obavezno završavali
naravoučenijem: „Eto šta se sve događa na trulom Zapadu!“ Na trulom
Zapadu su se Brižit Bardo i Alen Delon ljubili u usta, filmski. Njihova
stvar. Dokaz o tome objavljen na naslovnoj strani Filmskog sveta bio
je, međutim, dovoljan da list bude zabranjen uz neviđenu buku u
javnosti. Truli Zapad je, i pored toga, nezadrživo prodirao u ove
krajeve još od trenutka kada je orkestar Glena Milera priredio svoj prvi
koncert u sali Doma garde (Topčider); posle su ga, u drugom navratu
pustili bliže centru: Ćatanuga ću-ću, Pensinvanija 65-00, Američka
patrola, Serenada na mesečini. Iste stvarčice izlazile su u izdanju
Metronoma, sa notama i našim prepevom, a ilustrovane crtežima
bongosa, kongi, meksičkih sombrera, zvečki i kastanjeta, sa
obaveznom siluetom igračice na fonu noći pune mesečine. Tri palme
na otoku sreće. Naš šlager broj jedan bio je i dalje Mansarda, mali
stan, na zidu stari sat kuca tike-tak. Refren: Mi smo deca velegrada.
Vojin Popović. Bregovi su ostali za nama. Ivo Robić. Vali Hohnjec.
Prvi češki gramofon marke „suprafon“, bez kutije, samo kartonska
ambalaža, plus čelične igle, uvezao je sa ponosom „Jugoton“, tada naš
jedini proizvođač gramofonskih ploča, koje su – opet – bile lomijive,
na sedamdeset osam obrtaja. U bioskopu „Slavija“ bila je Zlatokosa
Žaka Bekera sa Simon Sinjore. Film značajan po mnogo čemu, a za
našu priču po tome što je za njegovo prikazivanje prvi put upriličen
poseban „program“, presavijen list hartije sa kratkim sadržajem i
fotografijama u braon ili zelenoj boji. Izašlo je oko tri stotine takvih
programa. Nadam se da ih čuvaju u Kinoteci.
O Balu na vodi ne treba ponovo. Prvi sinemaskop film bio je
Karmen Džons Ota Premindžera: red ispred „Kozare“ dužine oko
jednog kilometra; kako se tada u bioskop ulazilo sa Terazija, kroz
dugački hodnik, dvoje ljudi je ozbiljno izgaženo u jurišu na blagajnu.
Nosile su se somotske pantalone zvane „zvoncare“, širina nogavica od
pedeset pet centimetara pa nadalje, i to u kombinaciji sa malim, uskim,
„čaplinovskim“ sakoima. Šimi cipele predstavljaju pravo bogatstvo.
Od kartona su. Zimi se nose još i „krimke“, očajna obuća koja upija
vodu dok se ne zagrcnete. Ono nešto „montgomeri“-mantila i opšte
otpadanje ramena, sa direktnim uticajem na proširenje vena, koje su
izazivali zimski kaputi od krombi štofa, zamenjuje, na pragu
šezdesetih, „šuškavac“, najjeftinija među svim jeftinim stvarima koje
su se uzdigle do božanskih visina statusnih simbola prvog reda. U
blizini nekog šuškavca bilo je zabranjeno pušenje jer su vlasnici, u
slučaju pregorevanja istog, bili skloni ubijanju. Na teniskom meču
Jugoslavija – V. Britanija sve se plavelo na tribinama tako da su igrači
dobijali morsku bolest: jednog koji nije imao šuškavac odmah su
identifikovali kao protuvu koja se ufuljala bez karte. Sledećeg leta
ulaze u modu žiponi, podsuknje, obavezne uz baletanke i obavezne na
igrankama. Glavne igranke bile su na „Zvezdinom“ košarkaškom
terenu (Mali Kalemegdan), u gimnastičkoj dvorani u Lazarevićevoj
ulici („Lazarevac“), u „Indeks baru“ i na „Guberevcu“, podno ludnice.
Mile Lojpur postaje prvi roker u ovom delu sveta. Lola Novaković
peva u hotelu „Bristol“. Elvis Prisli (danas Presli) na „singlicama“ u
boljim komisionima. Asortiman upotpunjavaju džemperi od buklea
tipa „mala maca, pa se linja“. I na koncu svega: vespa. Ko je tada imao
vespu obarao je više mačaka nedeljno nego danas vlasnici jahti za šest
plovnih meseci. Naravno, posle će doći „fića“. Ipak, vrhunac na
području industrijskog dizajna čitave decenije predstavlja staklena
boca za mleko, savršen komad.
I televizija. Prve televizijske predstave iz 1955-56. godine bile su
javne, to jest mogli ste ih gledati samo kroz izlog prodavnica
preduzeća „Radioton“. Vesti i, uglavnom, tezgaroši. Program se
emituje „na živo“. To tako traje čitavu deceniju, pa oni koji su rođeni
nešto kasnije nemaju šansi da sada provere šta je to u humorističkim
serijama Lole Đukića („Servisna stanica“ i ostalo) uništavalo ovdašnje
ugostiteljstvo. A bila je frka, nema šta: već oko pet časova po podne
treba se umuvati kod nekog od stotinak vlasnika televizora jer je posle,
oko osam, gužva nesnosna, da i ne spominjem one koji iz hodnika
urlaju da se sredina pomeri napred i „drugovi, zbijmo svoje redove!“.
Malo zatim, pojavile su se i američke serije. Opet smak sveta. Kada je
Ben Kvik, junak serije Dugo toplo leto (navodno po Fokneru), u
privatnom životu glumac pod imenom Roj Tinis, došao u Beograd kao
gost lista TV novosti, jedan pop je pomislio da se onaj njegov ponovo
digao iz groba: takva je gužva bila, žene padale u nesvest, opšte
svršavanje, a kit, zamislite, poveo sa sobom suprugu i izvisio po
pitanju bodova sa strane; posle ga ona, čujem, napustila. Uopšte,
dočeci su igrali zapaženu ulogu u javnom životu i drugoj komunikaciji.
Prvi grandiozan doček bio je kada je došao Haile Selasije, heroj
afričkog naroda, kasnije smenjen. Godine 1955. sav se svet sjatio na
ulice da vidi Hruščova, što se veoma sukobljavalo sa njegovim
nastojanjem da ostane neprimećen. Poslednji put je bilo gužve kada su
stigli Armstrong i ostali učesnici „malog koraka za čoveka, a velikog
za čovečanstvo“. Nikson je izašao iz automobila kod „Londona“ i sve
do Terazija zijao po izlozima: tražio čovek, valjda, kakav dobar
magnetofon. Posle je i to prošlo. Ne magnetofoni. Ono drugo. Pre neki
dan, tako, stojim na ulici, semafor nešto zeza, prolazi kolona crnih
automobila, jedan mi maše vidim znam čoveka, ali nikako ne mogu da
se setim ko li to beše.
Sve teče i sve se menja, ali se mini-suknje obavezno vraćaju.
Svaka generacija ima svoje dobre noge. Prve dobre noge prikazane
javno u Beogradu pripadale su Gordani Baragi, „misici“ šampionata
Evrope u košarci za žene, održanom pedeset treće. Posetioci su došli
poglavito u patikama „borovo“, za koje je korišćen onaj lepak dobijen
suvom destilacijom Poštanskih kola i Doktora Mabuzea, pa, iako se
stvar odvijala na otvorenom, na novom stadionu „Tašmajdan“,
smrdelo je opasno, baš kao leti oko podne u autobusu „ansaldo“,
prvom u nas, srebrne boje, „metalize“ – što se kaže, savršenom, remek-
delu dizajna, sa papučicama na automatsko izvlačenje. Iste zime, ili
neke druge, prikazan je onaj preparirani kit dug oko sto metara:
ribetina zinula usred Beograda, u Ulici proleterskih brigada, a sneg
pada. Čim snegovi okopne stizao je cirkus „Adrija“, i njegovi OOUR-
i „Central“ i „Avala“. U varijeteu „Orfeum“ iste firme pevaju
početkom šezdesetih Roko Granata i Katarina Valente. Đorđe
Marjanović ne osvaja „Zlatan mikrofon“: demonstracije. „San Remo“.
Domeniko Modunjo u Beogradu. Kulturni događaj izvanrednog
značaja. Izlazi Ilustrovana politika. Danas više ne izlazi. U trafikama
„kent“. Cena: 400 dinara. Samousluge. Viski. Avokado. „Kapris
d’dje“. Rajnska vina. „Indijan tonik voter“ (danas „šveps“).
„Fontana“. Gi Laroš prvi put među Srbima. „Šanel 5“ Suviše mnogo
stvari. Takozvano potrošačko društvo. Neki drugi muzej.
Napomena: Autor ovog popisa ne garantuje da su datumi navedeni u
gornjem tekstu obavezno tačni. Pre će biti da su obavezno pogrešni.
On misli da to nije od značaja. Sve o čemu je pisao jeste jedno. A jedno
je sve.
 JEZA U NOĆI ILI KALEMEGDAN

Uopšte mi nije jasno zašto se u to upuštam.

Jer, šta ja mogu da kažem o Kalemegdanu? Imam li ja nekih
istorijskih znanja, svršene škole, naučne radove itd. da bih pričao o
vekovima spakovanim u kamenje? Ma, ajde’ Jedva da razlikujem
Sahat-kulu od Kapije Eugena Savojskog!
Jesam li ja, možda, nekakav stručnjak za konzervaciju, kakav
učevni arhitekta i tome podobno, pa da sada razglabam na temu
štetnosti ukucavanja zvučnika u bedeme Šanca i da li je košarka
pogubna po kulturne spomenike? Nikako. Ništa o tome ne znam!
Znam li, kojim slučajem, tri unakrst o hortikulturi, o spomeničkoj
arhitekturi, nemam li ambiciju da postanem upravnik Zoološkog vrta,
da li sam bio ljubavnik Cvijete Zuzorić, gajim li kakvu zahvalnost
prema Francuskoj, da bih potezao pitanje Kalemegdana? Ni govora!
Ja sam samo jedno obično piskaralo.
Ono što me tera da pišem o Kalemegdanu, mešajući se u stvari
koje ne znam, jeste jedna fotografija. Na slici se vidi moja malenkost
iz vremena kada je dotična persona još piškila u pesak, no ovog puta
udešena kao za Vrbicu, sa belom kragnicom, u belim dokolenicama;
špilhoznice cakum-pakum, uvojci lepo počešljani; nešto malo desno
od mene vidi se moja majka, tada još mlada, lepa, sa fantastično
elegantnim šeširićem, u isto tako nepojamno otmenim cipelama,
svilene čarape i bele rukavice, a mantil beše takav da ne umem da ga
opišem. Sve kao na filmu Mali Getsbi sa Dorćola. Napominjem da
ovo nije slikano za trajanja nekakve potrošačke euforije. Vreme je bilo
izvanredno teško. Ali, ako si već hteo da se fotografišeš na
Kalemegdanu, teško vreme te nije oslobađalo obaveze da se, na
fotografiji i na Kalemegdanu, predstaviš u najboljem svetlu.
Kalemegdan nije bio ništa svakidašnje.
Posle su se dogodile još neke stvari važne za ovu priču.
Kada sam jednom išao na igranku, spopao me neki peder, kao
hoće da me vodi na utakmicu Jugoslavija-Engleska (onu kada im je
Rajko dao gol glavom), on je savezni kapiten Tirnanić. Našao je kome
će da prodaje tu žvaku. Kažem mu da sačeka, odem na „Zvezdino“ i
vratim se sa Duždom i Tomarom, a tip postane selektor u
traumatološkoj.
Onda su me tu napale neke sumnjive ženske.
Jednom sam, opet, sa nekom nesumnjivom ženskom, odličnom
učenicom i higijeničarkom u razredu, šetao pored Vojnog muzeja, sve
misleći hoće li pristati da svratimo u Rimski bunar, kad nas iz mraka
spopadoše neki manijaci, hoće da nas tabaju; nekako šturnemo, ali na
žensku to ostavi toliki utisak da je naglo popustila u učenju i te godine
pala na popravni iz botanike.
Nekom drugom zgodom, mnogo kasnije, kada sam se lomatao da
stignem na predstavu Bitefa u staroj barutani sa početkom u 24 časa,
iz paprati izlete neki oveći grmalj sa smaknutim pantalonama i baci se
ciglom na mene, urlajući nešto protiv voajera i drkadžija. Neki glas je
iz tame vikao: „Miko, nemoj, pazi, ima nož!“ Sa predstave sam se
vratio okolišnim putem, preko Donjogradskog bulevara, a Mira
Trailović i Jovan Ćirilov su mi osvetljavali put bakljama.
Pa onda, izađem iz „Kalemegdanske terase“ i pravo pod kopita
nekih konja sa Turcima. Počnu da se deru na mene, kao da sam ja
zgazio konje, a ne oni moju malenkost, i kažu: pokvario si kadar.
Snimao se neki film iz pustog turskog. Igrao Bata Živojinović.
(„Otkud bre, Bata?!“)
Pre par godina zaustave me na ulazu u park dvojica povisočijih i
pitaju: „Di su tu pelivan?“ Ja kažem – mnogo sam kulturan, to mi ne
valja – da je „Pelivan“ (poslastičarnica) na sasvim drugom kraju grada,
oni potegnu sekirče, kao ja ću njih da zezam i tako to. Šta ću,
pobegnem u Modernu galeriju. Nisu smeli da uđu, ali su me čekali
pred vratima jedno pola sata. Tada izađe Peđa Milosavljević i otera ih.
I najzad, nema tome ni mesec dana, izvedem dete u šetnju, skoči
neka džukela od sto kila na njega da ga načisto izede, šutnem volejom
pseto u gubicu, ali hoćeš, tu se stvori Mrkušićka, uzme mi podatke i
sada čekam suđenje po optužnici Društva za zaštitu životinja, u čijem
je internom biltenu štampana moja slika ispod krupnog naslova
Manijak na Kalemegdanu. U podnaslovu: „Ima među nama, nažalost,
takvih kojima su sopstvena deca još važnija od bespomoćnih
životinja!“
Da i ne govorim o tome koliko sam samo puta nagazio u govna.
Grozne stvari događale su se i drugima. Jedan moj prijatelj došao
u „Cvijetu“ na pićence, ispred ulaza ona ženska (skulptura) lepo
osvetljena; izađe šest sati kasnije, kelner nešto zezao, nema ženske.
Čovek završi u Kovinu. Čitao sam svojevremeno u Politici kako je
jedan mirno sedeo u pomenutoj „Kalemegdanskoj terasi“, naišla mu
bivša švalerka i htela da mu iskopa oči makazicama za nokte. On od
zorta skoči sa terase u kavez sa medvedima i počne da ih kanta
stolicom. Šta mu krivi medvedi, ne znam. Medvedi ipak nekako
prežive. Ali, zato slonovima nije bilo spasa. Izriknjavaše svi do jednog.
Nego kako! Koj’ će moj slon u Beogradu!
Nije mi namera da pišem scenario za film strave i užasa
(omnibus) koji će se zbivati među kalemegdanskim zidinama. Samo
hoću da pitam gde je (i zašto) nestao svet sa one fotografije na kojoj je
moja majka mlada i lepa, elegantna i fina u najgorem od svih vremena,
a ja udešen kao za Vrbicu.
Izvinjavam se, ali ja ne znam da priču o Kalemegdanu ispričam
na drugi način.
Ostalo potražite u dnevnoj i periodičnoj štampi.
 KAKO SMO IH ČEKALI

Krajem decembra 1979. godine dobio sam od urednika zadatak da

opišem kako će Beograd dočekati Novu godinu. Posao sam ozbiljno
shvatio jer je to bio odličan način da se donekle bezbolno pregura
„najluđa noć“: jao, ne mogu da dođem, „radim“. Ali, tekst nikada nije
bio objavljen (još manje napisan), pošto smo ubrzo shvatili da bi se,
zbog praznične poremećenosti rokova predaje rukopisa, koja
uslovljava da novine tih svečanih dana izgledaju uvek kao od juče, taj
članak o Novoj godini mogao pojaviti tek u drugoj polovini januara.
Prava šteta: bila je to jedna od najlepših Novih godina u moderno doba.
Kada sam ponovo od urednika (ne onog istog, već jednog drugog: prvi
je, u međuvremenu, zglajzao) dobio zadatak da napišem nešto o Novoj
godini, nešto – reče – na temu kako smo ih dočekivali i tako, odlučih
da pođem od najbliže prošlosti, od dočeka Nove 1980, koji je bio jedan
od najlepših u moderno doba.
Bio je lep zato što je 31. decembra 1979. godine na Beograd pao
jedan od onih istorijskih snegova. Istorijskih iz razloga što smo,
pravilnim razvojem klimatskih delatnosti, fazu velikih snegova
prevazišli još na prelazu pedesetih u šezdesete godine. Veliki sneg je,
međutim, velika stvar za Novu godinu, posebno u Beogradu, jer
prekriva desetine hiljada onih crnih najlon-kesa po kojima se
računamo u velegrad. Kada padne veliki sneg, Duško Radović (pesnik,
primenjeni smer) poveruje da su bar nebesa poslušala njegovo
higijensko jevanđelje: „U Beogradu ima mesta i za nas i za đubre.
Samo ne na istom mestu.“ Još je lepše bilo to što su u tako
izmenjenom, b e 1 o m g r a d u postojali ljudi koji su odbijali da se
promene, iako svake godine idu na vežbe civilne zaštite, pa je Beograd
bio pun Sneška Belića, to jest onih koji su, zavejani, uporno i naivno
očekivali taksi da ih odveze do bleštavih grilova i dansinga, gde se već
služi ordevr i ispijaju aperitivi u počast Novoj godini. Nova godina je
u svojim tršćanskim cipelicama, u dugoj, beloj „Jugoeksportovoj“
haljini, i sa ostacima frizure na koju je Bogdan Birač potrošio tri
poslednja časa svoje radne sezone, dreždala kod „Londona“, očekujući
nekog tipa koji joj je obećao da će je prebaciti „golfom“, a na
dobrodošlice onih koji su se probijali kroz nanose odgovarala: „Ma,
nosi se, barabo jedna!“
Sneg je, čini se, nekad bio obavezni novogodišnji dekor. Posle su,
rekoh, snegovi prestali da padaju, i ostala je samo sarma, ta oznaka
svakog našeg zimskog praznika (vidi opširnije kod Igora Mandića:
Mitologija svakodnevnog života), odlična kada je samo blago
ukrčkana, ali još bolja kada se par puta podgreje. Nova godina bio je i
pasulj prebranac ljut. U obzir je dolazila i ruska salata, ali nije dolazilo
u obzir da Nova godina prođe bez prasenceta, reš ispečenog u obližnjoj
pekarskoj radnji, čiji su se prozori danonoćno maglili u
pretprazničkom odbrojavanju. Neki su i samo zato Novu godinu
počinjali da čekaju od dvadeset petog decembra: okasne u kafančetu,
pa u prolazu lupnu na pekarski prozor i, onda, do jutra umaču svežu
panju u vruću mast od pečenja. Jako dobro za stomak. Nova godina se
čekala kod onog rođaka koji je već nabavio radio-aparat „kosmaj“, ili,
kasnije, televizor. Obično je bilo udešeno da sneg počne predveče,
tako da su klinci u Novu godinu ulazili direktno na sankama: njihovo
grom-ko „čuuuuvaaaj!“ moglo se shvatiti i ovako i onako, no niko ga
nije shvatao kao opomenu da će godina koja dolazi možda biti
nevesela. A bilo je i takvih. Jedino, kažem, više nije bilo snega.
Verovali smo da nam on više nije ni potreban: kao, prestareli smo
za sankanje. Za generaciju kojoj pripadam to je bio početak prakse
samostalnih dočeka Nove godine, bez roditelja i rođaka. Stvar je u
prvo vreme organizovala Omladinska organizacija: doček je, zapravo,
bio obična školska igranka, plus tuknuti sendviči. Na ulazu su redari
vršili pretres i oduzimali boce s alkoholom, ali... eh, pa svuda se
događaju propusti, svuda ima nesnalaženja i objektivnih teškoća, pa je
to, i u slučaju ovih Novih godina, izazivalo razne subjektivne slabosti.
Onda je došla era novogodišnjih žurki, čiji je cilj bio, kao i kod svake
žurke, da se zvanice međusobno ošacuju, odigraju koji stiskavac,
klopnu nešto, flašu u džep i – pravac Terazije. Ta epoha izlaska na
ulice bila je, valjda, posledica sve razgranatijeg sistema informisanja:
videli smo da se to radi na Tajms Skveru, u Njujorku. Radili smo to
mnogo bolje jer je iza nas stajalo štraftarsko iskustvo, ta velika škola
života na ulici i usamljenosti u gomili. Ipak, te su Nove godine, kada
se po košavi i poledici bazalo centrom grada, učinile kraj kolektivnom
životu generacije: bili smo u godinama kada je najprijatnije udvoje i
rastajali smo se žurno posle kisele čorbe u nekom bircuzu, da se
poslednji put sretnemo istog jutra u tramvaju „dvojka“, već iznemogli
od ljubljenja po kapijama, promrzli na najneočekivanijem mestu –
otpadali su nam prsti na nogama. Za one koji nisu uspeli u samoj
novogodišnjoj noći, KUD „Branko Krsmanović“ organizovao je
sledećeg dana „repesaž“, ponovnu trku za ulazak u srećnu Novu
godinu.
Neki su zatim krenuli da „odlaze“ na doček. U prvo vreme to je
bilo čisto foliranje: zatvore se tri dana u kuću, knjavaju, i onda se vrate
iz Dubrovnika, pa kažu – bilo je divno, padao je sneg, smučali smo se
po čitav dan. I najsmeliji snovi jednom postanu stvarnost (to je ono što
ne valja sa snovima), te smo, zaista, doživeli da Novu godinu
dočekujemo među stranim svetom, po raznim Palama, sve izigravajući
internacionaliste i kosmopolite kojima je to način da izraze
bezgraničnu ljubav prema čitavom čovečanstvu. Kako je teško stalno
naručivati piće mimikom (strani jezik koji najbolje govorimo), uzimali
smo odmah na flaše te „carlose primere“ i „cuba libre“, a o
„chivasima“ da i ne govorimo, a kako, opet, nismo došli tu da se
sramotimo, ispijali smo ih u duhu naših predaka; teški mamurluci su
ono po čemu pamtimo postnovogodišnje kupovine u za nas specijalno
otvorenim dućanima – još i dan-danas pišem flomasterima koje sam,
ko zna kada, podobijao na poklon od prijatelja što su Novu godinu
dočekali na Tenerifama. Bilo je divno, rekoše, padao je sneg, sankali
smo se po celu noć.
Najzad smo prestali da dočekujemo Nove godine. Gde ćeš za
Novu godinu? Nigde: sedeću kod kuće i gledati televiziju. Pa, da,
privatno je najbolje. Privatno je grozno. Piljili smo u svetlucave ekrane
i nervirali se: zar je to program za Novu godinu, mamicu im! E, nisu
se baš pretrgli! Mogli su to i bolje, jakako! Neće me oni više zezati,
odoh ja u krevet! Nova godina je ionako samo za kretene! Ama,
dočekujem ja Novu godinu svake noći u Klubu književnika! Za divno
čudo, san nikako ne dolazi na oči; četiri, sedam, pola devet.
Telefonirate prvom koji vam padne na pamet: a, srećno, srećno,
burazeru, kako si dočekao Novu?! Užasno – program na televiziji je
bio ispod svake kritike, pisaću NIN-u da ih opale. I na mom televizoru
je bio isti slučaj. Nego, ajde da se nađemo oko podne kod „Srpske
kafane“, dolaze oni majmuni iz „Ateljea“ da izigravaju osoblje. Okej,
viđen sam tamo.
Sve može da se svrši dobro. Samo, hoće li sneg da padne?
 KRALJ IBI I KRALJICA VIKTORIJA

Pre neki dan (juli 1982) čitam anketu „Šta je za vas bio kulturni
događaj sezone?“, a tamo jedan ozbiljan čovek kaže – Čekajući
Godoa! Videli ste? Pomislite, kao i ja, da je taj malo pobrkao lončiće,
ali se, čitajući dalje, i sami opsetite kako je, zbilja, ove sezone, Beketov
komad obnovljen u slavnoj premijernoj postavi i u čast četvrtvekovnog
jubileja „Ateljea 212“ Dvadeset pet kvrga, već?! Klasika, nema šta’
Nije, međutim, reč o tome. Obnavljajući Godoa, teatar iz Ulice
Ive Lole Ribara imao je na umu nešto sasvim drugo: pokazati se
mladim, još kočopernim, kao nešto što je juče počelo. Mora se priznati
da „Atelje“ uspeva u toj svojoj zamisli, pa čitava zemlja (i dobar deo
sveta) i dalje misli o njemu kao friškoj avangardi, manje-više čistom
andergraundu. Sve to ne bi imalo nikakvog smisla da takva mišljenja
ne dolaze do beogradskih ušiju: idite u Zagreb ili Ljubljanu, gde je
pozorišni život i bolji i bogatiji, i pevaće vam staru pesmicu – Oh,
blago vama, vi imate „Atelje 212“. Niko nije imun kada mu drugi
zavide, te, eto, polaskani Beograđanin zaboravlja kako je odavno
našiljen na „Atelje“ i, vrativši se kući, odlazi odmah da pezi kako bi
od Pavice iskamčio koju ulaznicu za najnoviji hit. Trik? O, ne. Sistem.
Može se reći da je „Atelje“ dete sreće. Ko nije? Takođe, može se
zaključiti da je ovo dete sreće osobena realizacija Čapekove zamisli o
Partiji umerenog progresa u granicama zakona. Ovo već valja
dokazati. Čini se da je „Atelje“ rupio u beogradski pozorišni život
poput bombe i traktora marke „ferguson“ zajedno. Ali, jedva da je
nešto manje istinitije od toga. Pre osnivanja „Ateljea“ u Beogradu je
vladala prava pozorišna manija: ljudi su, zamislite, prtili sneg dubok
metar i po i giljali peške čak na Crveni krst da u „Beogradskom
dramskom“ vide premijeru neke američke psihoanalitičke daveži, tipa
one kada je jedan trgovački putnik umro na usijanom limenom krovu
i, onako mrtav, kao slatka ptica mladosti, pao pod tramvaj zvani želja.
U takvoj situaciji gde – s jedne strane – postoji enormni interes za
teatar po principu „daj šta daš, važno je da ima“, a gde – na drugoj –
narasle snage beogradskog glumišta više ne mogu da podnose
Džimovo ili Fredovo tesno odelo, GODO je morao doći. Došao je.
Uputio se, naravno, na Crveni krst, gde je i spadao, ali ga neko nije
pustio da uđe u „Beogradsko dramsko“ dok ne proveri telefonom kod
važnih drugova. Kreten.
Otud „Atelje 212“. To jest, „Atelje“ je došao posle Godoa, na
gotovo. Sve je, prema tome, bilo rešeno, pa je prikazivanje Beketove
drame u ateljeu slikara Miće Popovića, tobože gotovo ilegalno, bilo
samo kovanje ambalaže za jednu novu pozorišnu kuću, stvaranje
njenog nonkomformističkog imidža nakon što je svoj sadržaj dobila
na poklon. Ljudi koji su ovo izveli mogli su tada da igraju Godoa gde
su hteli, na Terazijama, u kafani „Papuk“, u GK SOJ-a, svejedno gde
– njihov autoritet u našoj kulturi, i ne samo u kulturi, uopšte nije tih
dana dolazio u pitanje. Ako je neko i smeo da se pita o takvim
stvarima. Zeleno svetlo je stalno bilo upaljeno.
Istini na volju, operacija je izvedena savršeno. Bilo bi i glupo
propustiti takvu šansu. „Atelje“ je izabrao najbolje: u sredini gde se,
po tradiciji dugoj bar deset godina, pozorište osnivalo tek kada mu se
podigne zgrada, on se namerno osnovao na ulici i uzeo pod kiriju
sirotinjsku dvoranicu u prizemlju „Borbe“ gde se pod idealnim
okolnostima, moglo smestiti cirka 212 stolica, plus kancelarija Mire
Trailović i rešo na kome će Zora Kolaković (kasnija kraljica Viktorija
u predstavi Boba Vilsona) kuvati legendarnu besplatnu kafu. Fundus
se držao po svakojakim budžacima, a „salon“ je bio na samoj sceni,
malo ulevo od portala, te su glumci padali u komu očajanja gledajući
po sto puta istu predstavu bez prava da pisnu. Novo pozorište stvorilo
je atmosferu neregularnosti, opuštenosti, i – domaćinskog ponašanja:
bili su jeftini, bili su ljubazni prema svakome; u dvorani je bilo tesno,
prisno, familijarno „,zaverenički“. Zato se publika „Ateljea“ brzo
konstituisala kao velika porodica, koja se, umesto o rođendanima i
imendanima, okuplja na svakoj predstavi Jajeta, Kralja Ibija ili
Radovana III. Porodica uvek ostaje zajedno. Publika „Ateljea“ se ne
menja, ona se samo dopunjuje.
Takva ambivalentnost – nešto stalno i nešto uvek novo –
opredelila je zauvek ovo pozorište. Ono, u ime novog, u ime nove
publike pre svega, stalno prinuđeno da nešto dodaje svojoj svetloj slici
avangardnog predvodnika, ali to čini u dobro doziranim pilulama koje
ne bole, jer, s druge strane, zbog stalnosti svoje, zbog starog, zbog
svoje večne publike, ima obavezu da čuva tradiciju čak i više i jače
negoli najtradicionalnije kuće iz konkurencije mu. „Atelje“ nije
kretanje, on je muvanje: napred-nazad, napred-nazad, a ne mrdaj s
mesta. On će biti prvi kod uvoza Kose. Ali, uvoz Kalkute već će
prepustiti drugima; u vreme Evite i Horske linije taj će „stil“ za njega
biti nešto zaboravljeno, prošlost koja nikada nije ni postojala. Nikad
čuo. On će staviti na repertoar Druga vrata levo, ali će komad skinuti
pre premijere, hladno, bez uzbuđenja, bez ikakvih tikvica. Nikad čuo.
On će uvesti u život „avangarde“ Cace Aleksić, Ljuše Ristića, Egona
Savina i, upisavši sebi te poene, krenuće da lagano davi njihove
predstave. Nikad bilo. Ne može drugačije. Publika traži svoje.
Porodica se buni. A porodica-publika je sve brojnija: jer, i oni koji su
se privukli na avangardu kao muve na lepak progutaju udičicu
ateljeovske klasike i, mic po mic, eto i njih samo na Radovanu III i
samo na Kosančićevom vencu 7. Razlog je to što u „Ateljeu“ dejstvuje
princip jednačenja svega i svačega u njegov čuveni stil glume: igra li
se Šekspir, neka melodrama, Žak Popović, mjuzikl, kakva fizikalija,
Lulu, Mira Trailović ponovo režira, nema veze – sve se tumači kroz
psovanje, udaranje prstenaca, pljuvanje, dvosmislene viceve i
improvizacije bez kraja i konca, uz dozvoljeno privatno kerebečenje
na sceni.
„Atelje“ nikada neće propasti. Ali, „Atelje“ je davno prestao da
raste. Matorac u kratkim pantalonama. To mu se sviđa. Najbolja
potvrda njegovog opisanog statusa jeste to što Bitef, odličan festival
koji organizuje ovo pozorište, festival na kome se skoro dve decenije
okuplja bez razlike sve radikalno i ekstremno u svetskom teatru,
uopšte nije uticao na „Atelje 212“. Nema veze. Uticao je frapantno, uz
mnoge lomove i nervne histerije, na našu opštu pozorišnu situaciju i
ona, posle Bitefa, nikako nije mogla ostati ista. U tome je prava
zasluga „Ateljea“: on nudi više da bi mu ostalo dovoljno, njegovo. Pa,
ostavite mu njegovo. On i ne traži ništa više. Uzmite višak i iznesite
ga na ulicu. Nećete, valjda, čekati da prođe novih dvadeset pet godina?
 BELGRADE BY NIGHT

Tekst sa ovakvim naslovom štampan je više puta u posleratnoj povesti

našeg novinarstva, bivao različito potpisivan, prepisivan i dopunjavan,
no sve uvek sa istim ciljem: njime se, naime, lažu provincijalci.
Navikli po prirodi svog života da ležu sa kokoškama, oni,
provincijalci, zaista lako nasedaju na propagandu o Beogradu kao
bučnom noćnom gradu jer ih do jedanaest niko ne izbacuje iz „Dva
jelena“, gde su, u strahu da nešto ne propuste, stigli već oko sedam.
Nasmrt premoreni intenzivnim doživljajem, želudaca opterećenih
„specijalitetima“ zarad kojih i nisu morali potezati toliki put, oni
odlaze svojim prestoničkim rođacima na počinak i misle kako su, eto,
prokleti što napuštaju glavnu zabavu koja će, nema sumnje, potrajati
sve do jutra. Nemaju pojma da su se za njima ubrzo zatvorile kapije
noćnog zabavišta za odrasle i da balkanska prestonica broj 1 spava
takođe tvrdim snom. Tako vam je to: Beograd je mirno mesto, prava
nesreća za noćobdije. Osim za one koji su toliko blesavi da odu u neki
bar, a istih u Beogradu ima tušta i tma: jedan jedini, „Lotika“ („Lotos
bar“).
Možda je to razlog što su u Beogradu posebnu slavu stekle one
kafane koje rade tokom cele noći. Istorija kafanskog bdenja te vrste
obuhvata desetak naslova, od kojih svaki obrađuje različiti vremenski
period. Kako nikada nisu postojale više od dve celonoćne kafane
istovremeno, one su funkcionisale kao zgodna mesta da fenomenolozi,
socijalni radnici, statističari i milicija utvrde trenutni prosek
beogradskog stanovništva jer su se u njih, pred zoru, slivale grupice
sasvim različitih begunaca od sna – za ubogim šankovima tih birtija
sakupljali su se, ne obavezno tim redom, došljaci bez krova nad
glavom, prodavci sa okolnih pijaca, cveće našeg pastoralnog
podzemlja, krem-društvanca iz netom zatvorenih klubova, glumci koji
proslavljaju neku premijeru (treći dan), profesionalni diskutanti na
teme srpske literature i Nobelove nagrade, putnici za prve jutarnje
vozove, zlatna omladina u potrazi za uzbuđenjima, ostarele siledžije,
kakav stvarni pijanac i zaljubljeni koje teško pogađa stambena kriza.
 Najčuveniji lokal ovog profila bio je i ostao „Zmajko“, zapravo
bife „Braničevo“ na Bajlonovoj pijaci. Ali, to ne znači da je prvi na
spisku: celonoćne kafane bile su, pedesetih godina, smeštene prvo oko
pijace Zeleni venac („Triglav“, „Lovćen“, „Kragujevac“) i među
njima je najveću slavu uživala „Majevica“ na uglu ulica Balkanske i
Narodnog fronta. Danas je tu nekakva krojačka radionica, i malo ko
zna za nekad slavni lokal sa bubnjarom i garantovanim batinama na
jelovniku. Batine nisu bile uobičajene u „Taboru“ na Kalenićevoj
pijaci, kafani koja je posle rušenja (druga polovina šezdesetih) postala
moneta za potkusurivanje u svakoj beogradskoj „operaciji nostalgija“;
valjda je tome uzrok to što je ona, više nego drugi slični bircuzi, bila
stecište kafanskih muzikanata koji su, stižući pred jutro sa šihte,
donosili nešto od duha prave boemije iz tada već prohujalih vremena.
Ili je to bio samo folklor, koji su stvarali i potpirivali poznati novinari,
takozvani „slobodni reporteri“ večni putopisci na tragu sopstvene
(kafanske) svakidašnjice. Tek kada je „Majevica“ zatvorena a „Tabor“
srušen, dolazi velika epoha „Zmajka“. Dotični Zmajko bio je ugostitelj
posebnog kova – mogao je da radi samo noću. Kada su njegovo
„Braničevo“ priveli zakonu, to jest propisu da bifei mogu da rade samo
do deset i ne pre šest, on je otišao u „Brodarsku kasinu“ i tu birtiju na
pristaništu, poslednju rupetinu, pretvorio zbilja u nešto iz romana
Džeka Londona ili iz onih filmova u kojima su igrali Džon Garfild i
Edvard G. Robinson. Mnogo kasnije, Zmajko je pokušao da
eksperiment ponovi sa kafanom „Boka“ u samom centru grada i tu se,
posle neuspeha, njegova ugostiteljska karijera gubi iz pažnje javnosti.
Kraj svoje karijere Janja je doživeo pod točkovima automobila, a
počeo je sasvim suludo, otvorivši u stakleniku na vrhu Tašmajdana
celonoćni bife pod zvučnim nazivom „Poslednja šansa“. U prvo vreme
„Šansa“ je primala jedva desetak gostiju i prodavala najviše par
barenih kolenica za noć, no kako se stvar pročula, posao je polako
počeo da se širi i danas je „Poslednja“ ogroman, „svetski“ lokal u
kome postoji neiscrpan broj mogućnosti da izgubite glavu i pored
stalnog prisustva odreda milicije. Jedina vam je uteha da se to obično
događa drugima. Tako opasno nije bilo u vreme „slobodne
konkurencije“, kada je „Šansi“ oštro konkurisala susedna „Konzerva“,
registrovana zvanično kao „TV-bife“: ta se limena baraka nalazila
pored zgrade Televizije, u Aberdarevoj, i figurirala je kao veoma
snobovsko mesto, gde je svet svraćao kao na ćabu da vidi popularna
lica sa „malog ekrana“. Bila je to posledica ondašnje moći televizije,
no kada je slava „Konzerve“ krenula da ugrožava samo postojanje
televizije i nesmetano odvijanje njenog programa (bilo je sve više
„direktnih prenosa“ uvoštenih u „TV bifeu“), udešeno je nekako da se
baraka sruši.
Za ova dva lokala vezan je uspon i pad jedne bgd. noćne
„profesije“, skopčane sa raznim opasnostima, kojoj su se, sa čudnom
strašću, odavali čak i ljudi poznati kao primerni očevi, odlični drugovi,
inteligentni sagovornici, pouzdani radnici. Reč je o specifičnoj, dosta
mazohističkoj, raboti poznatoj kao „skandal-majstor“, to jest o
zbijanju opakih šala, često po cenu života. Najveći beogradski
skandal-majstor poginuo je kada je, vraćajući se iz „Šanse“, pokušao
da izvede tačku parapsihološkog zaustavljanja saobraćaja. Pre toga je
uspeo da jednog Engleza zaključa u klozet kod Narodnog pozorišta i
ključ baci u kanalizaciju. Jednom je ukrao radio u „Maderi“, ali su ga
uhvatili kada se vratio po registar-kasu. Uspevao je da sa tubom
(muzički instrument, najveći) neprimećen uđe u operu i zaduva u
grozni pleh baš kada na raspored dođe ljubavni duet lirskog soprana i
tenora. Bio je u stanju da u Domu JNA popije piće celoj brigadi i mirno
se sruši u nesvest. I sve tako, nizašta. Obično se pravdao da je to što
čini posledica teškog detinjstva, koje je proveo u Mauthauzenu:
„Izlazak samo četvrtkom, moj gospodine!“ No, i tamo je napravio neki
skandal i kažnjen doživotnim isključenjem iz svih logora na teritoriji
Trećeg rajha. Inače, bio je izvanredno uspešan čovek, koji je veći deo
svog radnog veka proveo na odgovornim položajima u inostranstvu.
Ovde negde bio bi i kraj posebne istorije beogradskih noćnih
bircuza. Današnje dežurno svratište za one kojima je kasno za leganje,
a rano za ustajanje, nalazi se prilično daleko od centra, na pijaci Stari
Đeram, i zove se „Jablanica“. Značajno je kao arheološki uzorak onih
lokala u kojima je obavezno pisalo: „Svaka namerno razbijena čaša
naplaćuje se na licu mesta 50 din.“ Ovde piše nešto drugo: „Pauza za
čišćenje lokala od 6:00 do 6:30 h.“ Postavlja se pitanje šta raditi tih
dugih pola sata. Ništa jednostavnije: prošetajte pijacom i kupite cveće
– možda će vas to izvaditi.
 KOSOVSKA BROJ 11

Ne znam kako je to u ostalom svetu i kod Miteranovog sinovca, ali u

Beogradu je Kinoteka kultno mesto. Ovo može da znači mnogo toga,
pa, između ostalog, i da danas retko ko tamo svraća. Prirodno. Reditelji
se sada školuju na praškim i drugim akademijama, proverenim
nastavnim metodima, a ne tek tako, spontano i divlje, gledanjem
filmova koje je, već znamo, mnoge maloletnike oteralo u
delinkvenciju. A naši noviji reditelji su listom deca iz finijih kuća i ono
što njih pre svega brine jeste kako da zatvore finansijsku konstrukciju
za svoje sledeće remek-delo. Najzad, ako ne gledaju ništa, onda to
znači da izbegavaju tuđe uticaje: autohtonost bato nego šta! Kinoteka
tako zvrjucka poluprazna: čak i oni koji redovno zalaze u Kosovsku
11 (podrum), čine to uglavnom zato da im Nebojša Pajkić ne zapiše
neopravdan izostanak.
Kinoteka je osnovana tako što se Milenko Karanović dobro
pokazao kao asistent režije u Sofki (R. Novaković), pa ga je
Aleksandar Vučo, predsednik Komiteta za kinematografiju vlade
FNRJ, premestio u viši platni razred, to jest u činovnika na čelu
budućeg filmskog muzeja. Karanović, naravno, nije znao ništa o svom
novom poslu, ali se snašao tako što je čuo da neke vozove pune
filmova, koji stižu bog te pita odakle, šalju u Borovo i od njih (filmova,
ne vozova) prave lepak za patike. Oteo im je par vagona, i to, srećom,
one sa najvažnijim filmovima, tako da je Jugoslovenska kinoteka iz
pika postala jedan od najuglednijih filmskih muzeja na planeti. Već na
početku posedovala je, na primer, kompletnog Čaplina. Njen kulturni
prestiž učvrstio je 1953. godine Marko Ristić, tada ambasador u
Parizu, koji organizuje gostovanje reprezentativne „izložbe“
francuskog filma, na kojoj nije bilo šta nema: Limijer, Melijes, Klerov
Međučin, Renoar (naravno, ne Budi spasen iz vode; to smo videli
kasnije), Kluzo, Beker... (dobro, i Karne).Videvši kako stvari stoje
poslovni Englezi odmah dovode svoju muvi-reprezentaciju, u kojoj je
bilo prekaljenih asova (Lin, Rid), ali i nekolicina mladih iz studija
„Iling“ (Mekendrik), poznatog u to vreme po najboljim komedijama
na svetu (Pasoš za Pilmiko, Na pretek viskija); kolika je bila važnost
tog događaja vidi se po podatku da je, za kraj britanskog gostovanja,
tadašnja glavna zvezda Njenog veličanstva, ser Lorens Olivije (već
prisutan u selekciji sa Hamletom i Henrijem IV), direktno iz
laboratorije poslao u Beograd prvu kopiju Ričarda III. Meni je sve to
ostalo u sećanju po sjajnom katalogu: u koricama plave boje, nekoj
vrsti kese, nalazili su se pojedinačni listovi sa opisima filmova, sve na
čistoj kunstdruk-hartiji koja je imala divan miris.
Govoriti o Kinoteci je nemoguće bez spominjanja jedne druge
onovremene institucije: Kino-kluba „Beograd“. Prostorije ovog
društva nalazile su se u Ulici Borisa Kidriča broj 66, ne suviše daleko
od Kinoteke, a u zgradi (davno srušenoj) koja je bila poznata po
velikom vinskom podrumu i po bioskopu „Union“. Bioskop je
pripadao klubu i bio je, na svoj čudan način, prva i poslednja
repertoarska dvorana u gradu, „art sinema“: ako se kino-klubašima
dopadala neka ženska, oni su film u kome ona igra vrteli onoliko dugo
koliko im se dotična sviđala, bez obzira na to što dvorana zvrji prazna.
Dvorana je, uzgred budi rečeno, imala običaj da baca malter sa
tavanice, pa je i ono malo prihoda sa blagajne odlazilo na odštete za
odelo i, u jednom posebno teškom slučaju, na bolničke troškove. Sve
to pričamo samo zato da bi se videlo kako je onaj pravi Beograd tada
imao posla sa jednom posebnom sortom, čistim manijacima bioskopa
(i kafane „Grmeč“): Vuksan Lukovac i Marko Babac, kojima je u
klubu zapao sektor montaže, znali su da bezbroj puta vrte bilo kakvo
parče filmske trake i da ga, onda, po sto puta premontiravaju po svome.
Onaj Makavejev stanovao je u cirkuskim kolima. Žika Pavlović, nešto
stariji od ostalih, upravo izlečen od teške boleštine, no još podložan
napadima vrućice, u kožnom kaputu koji je odnekud zaostao, stalno je
zanovetao kako se ništa ne radi i suviše pije, kako sve ovo nema veze
ni sa čim osim sa hvatanjem riba i da se treba baciti u pravu,
profesionalnu proizvodnju. Iako je tada pravio najgore filmove (pitajte
prof. dr Dušana Stojanovića), čisto nadrealističko i simboličko smeće,
Žika je bio savršeno u pravu: na profi-planu je odmah postao prvak,
što je i danas, mada se retko takmiči. Njegova permanentna kuknjava
izvršila je snažan uticaj na Aleksandra Petkovića, koji je, izgrizavši
prvo sve nokte, najzad odlučio sudbinu: otišao je ocu, izgleda bolje
stojećem gospodinu, i rekao – „Ćale, da mi daš lovu da snimim igrani
film!“ Navikao na čudnu prirodu svog sina, Petković otac je izvadio
crkavicu iz banke i tim novcem je snimljena prva rolna filma Izdajnik,
tačno po redosledu knjige snimanja, kadar po kadar; Petko zatim sa tih
šest stotina metara trake obilazi i distributere, koji su se baš u to vreme
potkožili, i priča šta će se dalje dogoditi u filmu ukoliko uđu u njegovo
finansiranje. Upalilo mu je u Ljubljani. U međuvremenu, dok se ovo
radilo, ispilio se omnibus Kapi, vode, ratnici: totalni ršum u Puli –
amateri nokautirali profesionalce.
Ono što povezuje Kinoteku i Kino-klub jeste da su naši
„novotalasovci“ uveli u modu gledanje filmova. Em jeftino, em
zabavno. Naći se u Kinoteci bilo je tada čak znak prestiža, nešto veoma
haj, a o dobrom ukusu i kulturi da ne govorimo. Tih godina je Muzej
uobičavao da prikazuje filmove. Prethodna rečenica deluje suludo za
nekog ko ne zna da Kinoteka danas prvenstveno čuva filmove. Pošto
je, dakle, prikazivanje bilo osnovno, čim bi se nabavila neka nova
kopija, organizovala se seansa gledanja sa diskusijom. Obično je
Makavejev nešto govorio o montaži atrakcija, drugarici paroli,
jedanaestoj tezi o Fojerbahu i Bojani Marjan, i o tome kako je, dolazeći
na projekciju, u jednoj poslastičarnici video poprsje našeg istaknutog
rukovodioca od marcipana. Staša Stanojević je stalno pretio da će otići
u Pariz, što je najzad i učinio iz potpuno nejasnih razloga. Žika
Pavlović je po čitav dan šetao ulicama i učvršćivao sebe u nameri da
šokira auditorijum. „Ustaćeš i reći – ovo je golo govno!“ „Prva reč
koju budeš izgovorio biće pička!“ Dođe veče. Žika digne ruku. U
dvorani muk, opšta tišina: reći će, reći će. Onda Pavlović: „Što se tiče
dubinske metafore u ovom genijalnom filmu, ona je struktuirana...“
Danima posle toga bio bi nesrećan, proklinjući sebe kao slabotinju i
razmišljajući kojim od sedamnaest revolvera da se ubije. Najviše što
je na ovom planu šokiranja izveo bilo je da je pred mnogim finim
gospođicama i preostalim starim nadrealistima, jednom ispričao kako
se, kao, on kupa u Timoku a pored njega, na metar, lipsava nekakva
konjska raga, što je, sećajući se one priče o marcipanu, inspirisalo
Slobodana Novakovića da napiše svoj najbolji tekst u životu, tvrdeći
tamo da se vanredno široki spektar interesovanja novog domaćeg filma
kreće od finih kolača do strvina.
Ipak, gledajući iz današnjeg ugla, najveću mutljavinu u vezi sa
Kinotekom izveo je Makavejev u ono kratko doba kada je bio slavan i
ovde i u inostranstvu. Prema mom mišljenju, afera se ovako odvijala.
Mak se dogovorio sa nekim u Parizu da mu taj pošalje telegram sledeće
sadržine: „Dolazim u četvrtak. Žan-Lik Godar.“ Odneo je to u
Kinoteku i oni su pali na dupe te brže-bolje nabavili sve Godarove
filmove, odmah organizujući njihovo prikazivanje u ciklusu pod
naslovom: Žan Lik Godar, heroj našeg doba. U četvrtak, kada smo
odgledali preko polovine herojevih filmova, stiže iz Grada svetlosti
nova poruka: „Na žalost, iznenada sprečen, partijski sastanak. Pozdrav
Žan Lik“. Nema veze. Stvar je upalila. Vladimir Pogačić (direktor) nije
pokazivao nameru da se dugo ljuti: bio je stariji i fini gospodin, pomalo
razočaran, odbačen. A dugo će se pamtiti nešto drugo: Film danas. Bio
je to list (kasnije, nakratko, časopis) koji je, na razmeđu pete i šeste
decenije, izdavala Kinoteka: ogromnog formata, u ofset-tehnici, sa
velikim slikama. Iz sadržaja: kritike Branka Vučićevića, eseji Žike
Pavlovića, dnevnik Žike Bogdanovića (o naučnoj fantastici), intervju
sa Oldričem, diskusije, filmski život od A do Z. Što reče jednom
Kokan Rakonjac: umesto krvi, kroz vene nam je tekao celuloid.
Možda je sve to počelo da jenjava kada je Mance, cepač karata u
Kinoteci, najveći protivnik sinemaskopa i televizije, otišao u penziju.
Kinooperater Branko prešao je na odgovorniju dužnost. Sreli smo se
mnogo godina kasnije, u kinotekinom bunkeru, u Košutnjaku, i vrteli
dva puta čuvenu melodramu Na majčinom grobu. Pošto smo se lepo
isplakali, Branko reče kako je oduvek želeo da me pita koliko sam
filmova gledao u životu. Trinaest hiljada, slagah (rekord u Beogradu
drži Šiško sa četiri hiljade i par stotina viđenih naslova). Od tog
trenutka počinje fama o meni kao o velikom filmskom znalcu. Ima laži
koje se nikako ne isplate.
 „AKO VAS NE MRZI, IZNESITE ĐUBRE...“

Kada nešto predloži, Bogdan Bogdanović uz to obavezno doda – „ako

vas ne mrzi“. Tako ova umetnuta rečenica postaje neka vrsta
lajtmotiva njegovog Gradoslovara,6 knjige koja je uređena tako da liči
na rečnik. I jeste rečnik, pored ostalog. O tome, međutim, kasnije.
Za početak valja istaći da je, eto, pisac Gradoslovara čovek koji
smatra da obzirnost prema drugima ne predstavlja uvek manu, što
svakako nije osobina koja će se mnogo ceniti u njegovoj branši. Ruku
na srce, može se učiniti da Bogdanović u tome čak pomalo preteruje
kada savetuje svog čitaoca da, ako ga ne mrzi, knjigu čita u
preskocima, kako mu padne, s tim da lepo ženskinje ima poseban
popust i može krenuti od samog kraja. Na kraju se nalazi odrednica
„Štale Augijeve, naše sopstvene“.
Ali, ima jednostavno onih koji su nemoćni pred domaćim
vaspitanjem te, iako im je na fini način predočeno šta i kako da čine,
Bogdanovićevu knjigu čitaju kao ludak telefonski imenik, od
odrednice „Alatka na polici“ pa dalje, sve red po red, pomno pazeći da
im nešto slučajno ne promakne. Dotičnima se pruža mogućnost da
shvate kako je pristojnost, tako retka u naše vreme, prosta funkcija
zdrave pameti, o čijoj nestašici jedva da i vredi govoriti.
Jer, njihov štreberski metod nije im pribavio nikakvu očitiju
prednost u odnosu na one koji su Gradoslovar listali s preskoka na
preskok, kako palo. Hoće se zapravo reći da je Bogdanović mogao sebi
da dozvoli sve ove staromodne ekstravagancije tipa „ako vas ne mrzi“
pošto je unapred znao da bilo koji način upotrebe Gradoslovara izlazi
na isto, to jest na početak, a ovaj se nalazi u odrednici „Štale Augijeve“
i štampan je na kraju knjige kao osobeni sažetak jednog toka sveopšte
istorije graditeljstva ili, bolje, gradozidarstva. Uvek ste, dakle, na
početku, veoma usamljeni. Ako je tako, onda je Gradoslovar nešto s
ambicijom da bude ponovljeno. Jasno je da ga Bogdan Bogdanović ne
može napisati još jednom. Sada je na vas red.

6
Bogdan Bogdanović: Gradoslovar, „Vuk Karadžić“, Beograd 1982.
 Već je trenutak da se prizna kako ova mutna razglabanja jednog
krajnjeg laika po pitanjima gradoslovlja samo zavode poštenog
čitaoca. Iz do sada ispisanog on nije saznao čak ni to da je Gradoslovar
osobena vrsta kataloga, rečnika ili leksikona, „privatna enciklopedija“
onih pojmova o gradovima što ih je Bogdan Bogdanović
upotrebljavao, opisivao ili stvarao tokom proteklih tridesetak godina.
Srećom, čitalac već zna da se protomajstorov spisateljski opus oduvek
naslanjao na tezu kako se grad može i, zapravo, mora shvatiti kao
univerzalna metafora naših bitisanja pod zvezdama. Grad kao
zajednički imenitelj svega postojećeg. Poželevši, dakle, da svede račun
svoje delatnosti na ovom planu, Bogdan Bogdanović je u stvaranju
Gradoslovara koristio uobičajene leksikografske metode, ali, kako
primećuje na jednom mestu, i neke druge, posve neuobičajene, među
kojima se nalazio i tretman po principu otvaranja pasijansa. Otvaranje
pasijansa je eminentno intimna zabava.
E sada, izgleda jako teško spojiti intimne igrarije koje se nikoga
ne tiču sa velelepnom idejom o gradu kao konačnom smislu istorije
itd. Bogdanović bi verovatno nastradao od srčanog udara kada bi mu
rekli da to ne ide. Nećete mu ni reći ako (u Gradoslovaru) prethodno
pročitate da je dorski stub koga ste se toliko plašili pred ispit iz teorije
stilova, proporcionisan prema stasu malog čoveka. Inženjeri ljudskih
duša o tome misle drugačije, ali kod B. Bogdanovića čovek jedva da
je dorski stub, dakle on je malecki. No, kao takav, on oličava čitav
kosmos. Bogdanović kaže: „Ukoliko bi se na toj veličanstvenoj
lestvici od kosmosa do čoveka i od kosmosa do ćelije ljudske, negde
zamišljeno izgradio neki nepoznat grad, ili se izgradila bar neka
neobična kuća, to bi onda imalo da znači da će ta u mnogo čemu prava
kuća, odnosno taj pravi grad, spolja predstavljati graditeljsku
parafrazu kosmosa, dok će u sebi skrivati perverzno izgrađenu sliku
maleckog čoveka.“
Prosto rečeno, grad je slika čitavog kosmosa svedenog na
dimenzije čoveka, ili obratno, te se, kao takva emanacija čovekove
volje i sudbine, njegove suštine, pretvara u gomilu kamenja i hrpu šuta
ukoliko se ishodište njegovog smisla ne podudari sa polazištem same
ideje o gradu, ako – dakle – sve ne završi ponovo na čoveku, u
njegovoj intimi. Otvarajte svoj grad kao pasijans, u usamljenosti. Ono
što će vam grad-karta poručiti neće biti suviše prijatno: grad je na
početku bio obetovana alatka mudrosti, da bi na kraju ispao prljava i
sramna štala. Prema Bogdanoviću, jedina mogućnost da se ta
nedolična situacija nekako ispravi jeste da grad još jednom
„pročitamo“ od ižice do samog početka, do sebe.
Ovde bi priča mogla da bude završena da potpisnik ovog tzv.
prikaza i autor Gradoslovara, po svemu različiti kada je poznavanje
gradova (kako teoretsko, tako i praktično) u pitanju, nemaju sticajem
okolnosti istu gradointimu, to jest da im nije zajednički Beograd. Iz te
pozicije potpisnik je svedok kako je Gradoslovar i intimna knjiga o
Beogradu. Kako sam ističe, Bogdanović se izvesno vreme nosio mišlju
da piše „putopise“ iz Beograda, pa je, u tom smislu, Gradoslovar ne
samo zbirka putopisnih skica te vrste, knjiga koja legitimno pripada
savremenoj srpskoj literaturi, već i prolegomnena za kariku koja
ozbiljno nedostaje savremenoj srpskoj literaturi, za roman u kome bi
Beograd bio glavni ili jedan od glavnih „likova“, za roman o gradu.
A da je roman i gradoslovna („urbanološka“) kategorija svako
saznaje na svoj način: poznajem bar tri osobe koje su, svaka za sebe,
došle na ideju da napišu istoriju pariske arhitekture posle 1789. godine
(sa kratkim osvrtom na modernu teoriju medija) samo na osnovu
knjige Ežena Sija Tajne grada Pariza. Ežen Si je, takođe, i jedan od
miljenika Bogdana Bogdanovića, i on ga u Gradoslovaru pominje na
nekoliko mesta, uz imena Igoa, Tolstoja ili, opet, Konana Dojla, jer –
„bio bi pasionantan posao poduhvatiti se studije koja bi pokazala kako
se, na primer, London ogledao u žanru avanturističkog romana,
odnosno gotskog jezovitog romana XVIII veka, sve do Konana Dojla
i savremenih pisaca kriminalističkih priča“.
Ali, kada je reč o literaturi o Beogradu, Bogdanović je jedino u
stanju da se pozove na znani utopijski spis Stojana Novakovića
Beograd 2011. godine. Valjda je zato njegova pomenuta namera da
piše „beogradske putopise“ evoluirala do zamisli da umesto
graditeljskih memoara napiše knjigu o Beogradu na osnovu sasvim
beznačajnih ličnih uspomena: „Posle mi se čini da bi, možda, bilo bolje
da umesto pisanja knjige napravim jednu veliku kartu Beograda, u
koju bih, bez ikakvih predrasuda, ucrtao tolike sitnice koje, hteo ili ne
hteo, još uvek moram da pamtim. Trotoar gde sam se jednom sapleo;
drvo u Ulici kneza Miloša pod kojim sam jednom davno, davno noću,
sedeo – ko zna zašto!“
Valja ovakvu ideju smatrati savršeno ispravnom, ne samo zato
što Bogdan Bogdanović kaže da mu se ona čini sve manje luda što više
o njoj razmišlja. Jer, „dobila bi se jedna vrlo neobična karta Beograda,
imao bih pred sobom sopstvenu topologiju, i sopstvenim životom
osveštanu sliku jednog stvarno svog Beograda“ kao dokaza da je grad
u suštini nešto jako lično, „unutrašnji pejzaž“. U okviru tog
imaginarnog unutrašnjeg pejzaža, Bogdanović katkada doživljava
Beograd kao velikog noćnog leptira, drugi put kao pticu, no uvek
iznova dokazujući gotovo frapantnu činjenicu da jedna po opštem
mišljenju graditeljska rugoba poput Beograda, čija leđa jedva još
nekako podnose iživljavanja svakojakih urbanističkih kretena, jeste u
stvari lepa varoš, ali, dabome, iznutra.
Otuda se Bogdanoviću jednom javila pomisao da be-gradske
kuće izvrne kao čarape i pogleda kako bi grad izgledao da umesto
postojećih fasada ima ono lice koje zidovi kuća skrivaju. Neposredni
rezultat tog ogleda-igre, izvedenog snimanjem dela Dorćola, bio je
otkriće izvesnih specifičnih vrednosti beogradskog života. Kakve su
takve su. Drugih nema. Zato sintagma „mali urbanizam“, koju je
Bogdanović uveo u naš kulturni rečnik još pedesetih godina, nije ništa
iz oblasti dunđerske kozmetike, kako se to obično i pogrešno smatra.
To je predlog da se iz malog, najmanjeg, od dimnjaka ili pogledom u
neku skrovitu baštu, noću, čita ona i onakva prava sudbina grada koja
može predstavljati najbolju branu protiv svih deliričnih urbanističkih
zamisli, koje se na gradu ispoljavaju kao samo oličenje zla, pa bilo da
je reč o „modernizmu“ koji bi da grad šiša i podrezuje (jer, kao, i ljudi
su lepši bez kose, ćelavi), da ruši ograde oko parkova i premešta
spomenike, ili, opet, o „funkcionalizmu“ radikalnih popravljača sveta.
Gradoslovar je novi prilog ove borbe za grad. I njegov ga je autor
pročitao onako kako savetuje dobronamerne čitaoce, još jednom, od
ižice do samog početka, od „Štala Augijevih, naših sopstvenih“ prema
sebi, pa – dokle se stigne za života.
Zato se više ne treba pitati kakva to strast goni gradonačelnika
Beograda da iznosi đubre.

Sken: Cyrano
Obrada:
Bedeker kroz nostalgiju

Priča o Singidunumu ili današnjem Beogradu ne može da stane

ni na hiljadu stranica knjige.
Ipak, ima onih koji su, prepoznavši gracioznost i ljupkost ovoga
grada koji se prostire na rekama koje se prepliću i obalama koje se
sudaraju, uspeli da prikažu njegov svet.
Jedan od njih bio je i Bogdan Tirnanić. Boem, pisac i novinar.
Imao sam sreće da ga slušam, smejem se i plačem kada je
pokušao da objasni naš Danse macabre. Nažalost, više nije tu da
mangupski i lucidno opiše našu stvarnost. Beograd za početnike je,
sigurno, bio prvi književni bedeker o našem gradu, vodič koji su svi
rado čitali, i ljudi rođeni u njemu, i oni koji su se slučajno tu zatekli.
U samo trideset i jednom poglavlju, sa mnogo ljubavi, oslikan je
mural koji je predstavio ovaj grad. Od dolaska, šetnje ulicama, preko
priča o bioskopima (koji danas ne postoje), do stripova, ljudi, knjiga,
kafana i značajnih mesta.
Ne možemo vratiti vreme ni ljude, ali možemo promeniti svoj
svet. Beograd za početnike je vodič kroz grad koga možda više nema,
ali kakav možemo ponovo da stvorimo, iako bez onog nestalog dela
koji se možda više nikada neće vratiti, a koji postoji u nama, a ne u
svetu oko nas.