О Духу Божијем у књигама праотаца

Као што се Бог Отац често погрешно поистовећује са својом суштином, тако се и Дух
Божији на сличан начин обезличношћује и то тако што се поистовећује са силом или
благодаћу Божијом. Дух Божији није исто што и благодат Божија, Он је Личност, особа, а
то значи да Он мисли, осећа, жели. Све ово јесу антропоморфизми у којима ми Богу
приписујемо људске особине, али то је неопходно да бисмо боље објаснили Божанске
особине. Ми добијамо благодат Божију посредством Духа Божијега – Духа Светога, и због
тога су Дух Свети као личност и благодат Божија као његово дејство нераздвојни, али
никад их не смемо поистоветити.

У делима праотаца нам је познато још из описаног периода Постања да Отац благосиља
стварање и да се све ствара за Сина и кроз Њега, али и да је треће лице Свете Тројице оно
које даје живот целој творевини, као што то сведочи Символ вере у 8. члану: ''И у Духа
Светог, Господа, Животворног...'' а такође и молитва Царе небески упућена Духу Светом:
''ризницо добара и даваоче живота'', као и моменат где се помиње:'' Дух Божији дизаше се
над сводом''. Занимљиво је да су у српском језику речи ''дух'' и ''дах'' сличне, међутим у
старојеврејском, на ком је Свето Писмо Старог Завета и написано, реч '''руах'' значи и дух
али и ветар. На више места у Светом Писму се среће та аналогија ветра и кретања ваздуха
и Духа Светог. Следећи пример јесте у случају зидања Вавилонске куле где имамо помент
огњених језика који силазе да помету раднике у њиховом зидању Вавилона.

Након прародитељског греха, којим су људи изашли из заједнице са Богом, Он и даље

води рачуна о својој творевини која га се одрекла, и то тако што склапа савез са
Авраамом, Исаком и Јаковом и синовима Израиљевим. Када би припадници изабраног
народа Божијег, потомци Авраамови, заборављали на завет који су положили Господу, Он
је слао пророке да би их они опоменули и подстакли их да се врате у заједницу са Богом.
Пророци су били људи који су проповедали реч Божију Духом Светим, јер је Дух Свети
говорио кроз њих. Дух Свети је, дакле, Онај који позива све људе у заједницу са Богом да
би на тај начин они задобили спасење и вечни живот. Због тога се Он и назива Дух
заједнице.

Улога Духа Божијег у Старом завету је слична оној као у Новом завету. Када говоримо о
улози Духа Божијега, можемо да издвојимо четири опште области у којима Он делује: 1)
обнова, 2) обитавање (или испуњавање), 3) обуздавање и 4) оснаживање за службу. Докази
о деловању Светог Духа у овим областима су присутни како у делима праотаца тако и у
Новом Завету.

Прва област деловања Духа је у процесу обнове. Друга реч за обнову је „препород” од које
добијамо концепт „нановог рођења.” Доказ о овоме може да се нађе у Еванђељу по Јовану:
„Заиста, заиста, кажем ти, ако се ко не роди одозго, не може видети царства Божија”
Касније у дијалогу са Никодимом, Исус му је рекао: „Ти си израиљски учитељ и не знаш
то?” (Јован 3:10). Оно што је Исус желео да каже Никодиму је да је требало да познаје
истину да је Свети Дух извор новог живота, јер је то откривено у Новом завету. На
пример, Мојсије је рекао Израелцима, пре него што ће ући у Обећану земљу, да ће
„обрезати Господ, Бог твој, срце твоје и срце порода твога, да би љубио Господа, Бога
свога, свим срцем својим и свом душом својом, да би живео” (Поновљени закон 30:6). Ово
обрезивање срца је деловање Божијег Духа и то само Он може да учини. Тему обнове
такође видимо у Језекијелу 11:19-20 и Језекијелу 36:26-29.

Плод обнављајућег деловања Духа је вјера. Знамо да су постојали људи вере у Старом
завету. Ако је вера производ обнављајућег деловања Духа Божијег, онда је то сигурно
случај са старозаветним пророцима, праотацима, царевима и обичним људима који су
ишчекивали будућност и крст, верујући да ће се десити оно што је Бог обећао по питању
њиховог искупљења. Они су видели обећања „издалека и поздравише“ прихватајући по
вери оно што је Бог обећао да ће се десити. Други аспект деловања Духа у Старом завету
је обитавање или испуњавање. Овде је очигледна главна разлика између улога Духа у
Старом и Новом завету. Нови завет подучава трајно обитавање Светог Духа у верницима
(1. Коринћанима 3:16-17;6:19-20). Када се уздамо у Христа за спасење, Свети Дух долази
да живи у нама.
Апостол Павле назива ово стално обитавање „гарантом нашег наслеђа” (Ефесцима 1:13-
14). У супротности са овим деловањем у Новом завету, обитавање у Старом завету било је
селективне природе и привремено. Дух је „сишао” на такве старозаветне људе као што су
Исус Навин (Бројеви 27:18), Давид (1. Самуилова 16:12-13) и чак на Савла (1. Самуилова
10:10). У књизи Судија, видимо да је Дух „силазио ” на разне судије које је Бог подигао да
би избавио Израел од њихових тлачитеља. Свети Дух се спуштао на те појединце ради
посебних задатака. Обитавање је било знак Божије наклоности према тој особи (у
Давидовом случају) и ако би Божија наклоност престала према некој особи, Дух би се
удаљио (нпр. у случају Савла у 1. Самуиловој 16:14). На крају, „силажење” Светог Духа на
неку особу не указује увек на духовно стање те особе (нпр. Савле, Самсон и многе судије).
Тако да, док у Новом завету Дух обитава само у верницима и то трајно, Дух је силазио на
одређене старозаветне појединце ради специфичног задатка, независно од њиховог
духовног стања. Када би се тај задатак завршио, Дух је, по свему судећи, одлазио од те
особе.

Трећи аспект деловања Духа у Старом завету је Његово обуздавање греха. Постање 6:3
изгледа указује да је Свети Дух обуздавао човекову грешност и да то обуздавање може да
престане када Божије стрпљење у вези са грехом дође до „тачке кључања”. Ова идеја
одзвања у 2. Солуњанима 2:3-8, када ће у задњим временима, отпадништво у порасту бити
знак надолазеће Божије осуде. До тог предодређеног времена, када ће доћи „човек греха”
(стих 3), Свети Дух обуздава моћ Сатане и пустиће је тек када то буде одговарало Његовој
сврси.Четврти и задњи аспект деловања Духа у Старом завету је оспособљавање за
службу. На исти начин на који духовни дарови функционишу у Новом завету, Дух је давао
дар појединцима за службу. Размотримо пример Веселеила у књизи Излазак 31:2-5 који је
добио занатлијски дар у вези са радом око Шатора од састанка. Штавише, а у вези са горе
поменутим селективним и привременим обитавањем Светог Духа, видимо да су ове особе
биле надарене да изводе неке задатке, као што је владање над израелским народом (нпр.
Савле и Давид).

Можемо такође да поменемо улогу Духа у стварању. Постање 1:2 говори како је Дух
„лебдео над водама” и надгледао дело стварања. На исти начин, Дух је био одговоран за
дело новог створења (2. Коринћанима 5:17), јер Он доводи људе у Божије царство кроз
ново рођење. Све у свему, Дух је обављао сличне функције у Старом завету, као што чини
и данас. Главна разлика је стално обитавање Духа у верницима данас. Као што је Исус
рекао у вези са овом променом у служби Духа: „Ви га познајете, зато што борави код вас и
биће у вама” (Јован 14:17).

Стефан Павић (22/110)