Хемијски факултет Универзитета у Београду

Студентски трг 16, Београд

Семинарски рад из Основа физике

Врсте радиоактивног зрачења

Студент: Теодора Нешић BH 36/2023

Београд, децембар 2023.

1
САДРЖАЈ

Увод..........................................................................................................................3
Откриће радиоактивности?.............................................................................3-4
Радиоактивност и радијација..........................................................................4-5
Врсте радиоактивног зрачења.........................................................................5-6

Појам јонизујућег зрачења..................................................................................7

Природни и вештачки извори јонизујућег зрачења....................................7-8
Детекција јонизујућег зрачења.......................................................................8-9
Последице од радијације.................................................................................9-10
Литература............................................................................................................11

2
 1. Увод

Радиоактивност или радијација представља спонтану емисију алфа, бета, гама и

других зрака из радиоактивних материјала, који су праћени емисијом електромагнетних
таласа, при чему се приликом преласка елемената из једног облика
удруги ослобађа одређена количина кинетичке енергије емитованих честица или енергије
електромагнетних таласа. Свако од атомских језгара има одређено време полураспада.
Нуклеарна реакцијa карактерише се присуством језгра атома, код којих
долазидо нуклеарне реакције трансформације атомских честица при узајамном
деловању садругим честицама (алфа, бета, протон, неутрони и др.) или једног језгра са
другим језгром. Није неопходно да реакција буде само дуална, односно да учествују два
језгра,већ може бити и више, с’ тим да се смањује вероватноћа судара. За разлику од ради
оактивног распада који је спонтан, ова реакција мора да се иницира.

Излагање јонизујућем зрачењу представља веома велики и значајан проблем свима онима
који раде у зонама зрачења и који су му изложени својевољно или акцидентно. Неке од
последица излагања великим дозама зрачења су тровање радијацијом, радијационе
болести, нуспојаве радијације, мутације ДНК, дегенеративне болести и многе друге.
Златна правила заштите од јонизујућег зрачења су време експозиције, просторна заштита,
удаљеност од извора зрачења, правило 10 дана за пацијенте, заштитна опрема за
медицинско особље и пацијенте, прање одеће из зоне зрачења, проветравање просторија и
друге.

2. Откриће радиоактиности

Природну радиоактивнпст открио је крајем XIX века француски физичар Анри Бекерел.
Трудећи се да установи узрок флуоресценције односно фосфоресценције неких материјала
(што је и његпжов отац, такође физичар, проучавао), Бекерел је на фотографску плочу
умотану у црни папир поставио кристал уранијумове соли и онда све излагао сунчевој
светлости. Након развијања фотографске плоче показало се да је она била “осветљена”,
дакле, уранијумова со је емитовала зрачење које може да прође кроз црни папир и да

3
дејствује на фотографску плочу. Бекерел је сматрао да уранијумова со зрачи под дејством
сунчеве светлости. А онда, једног дана, због облачности, одустао је од експеримента, и
фото плочу умотану у црни папир одложио, а преко ње и уранијумску со. После неколико
дана ипак је развио плочу и на великп изненађење, установио да је и она јако озрачена.
Исправно је закључио да уранијумова со, без спољашњег утицаја, дакле спонтано, емитује
зрачење које пролази кроз хартију и изазива зацрњење фото плоче. Марија Кири је ову
појаву назвала радиоактивност.

Марија Кири (Варшава, 1867 — Саланш, 1934) је заједно с Пјером Киријем проучавала
радиоактивност и других уранијумових једињења, нпр. руде пехбленде (коа се углавном
састоји од уранил оксида U3О8 ). Кири је утврдила да је зрачење много јаче и да није
пропорционално количини уранијума. Претпоставила је да руда пехбленде садржи малу
количину неког елемента који много јаче зрачи. Коришћењем обичних хемијских
поступака за раздвајање елемената, П. и М. Кири изплпвали су пплпнијум (име дпбип пп
земљи рпђеоа Марије Кири) и радијум.

4
 3. Радиоактивност и радијација
Радиоактивност атомских језгара представља способност преласка из
једног језгра атома у друго језгро, спонтано и карактеристично је за нестабилна језгра. Са
мпојам стабилности односи се на стање у ком се језгро налази у нормалним условима. У
природиима око 300 врста стабилних и неколико хиљада нестабилних односно радиоактив
них, која су подложна некој врсти спонтаног распада.

Радиоактивни атоми су свуда у околини, а неки су настали као производ активности

човека.Када дође до распада радиоактивног језгра, долази до емисије зрачења и
електромагнетних таласа. Простирање зрачења доводи до проласка кроз материју, а
приликом проласка долази до ексцитације тј. побуђвања, а и јонизације молекула.

У јонизујуће зрачење спадају гама тј. Х-зраци, алфа, бета, као и зрачење радиоактвним
честицама – протони, електрони или јони тежих елемената.

3.1. Врсте радиоактивног зрачења

5
Алфа распад промена је атомског језгра при којој језгро емитује алфа-честицу, масени
број се смањује за 4, а атомски број за 2. На пример алфа-распадом уранијума-238 настају
торијум-234 и алфа-честица. Ернест Радерфорд је закључио да су алфа-честице у ствари
јони хелијума или само атомско језгро хелијума.

Бета распад је промена атомског језгра при којој долази до емисије или апсорпције
електрона или позитивног електрона (позитрона) и антинеутрина или неутрина. Притом се
масени број не мења, а атомски број елемента се промени за један. У природним
радиоактивним низовима при бета-минус-распаду један неутрон у језгру распада се на
електрон, антинеутрино и протон.

На пример бета-распадом торијума-233 настају паладијум-234, бета-минус-честица и

антинеутрино. Приликом вештачки изазване радиоактивности може доћи и до бета-плус-
распада, тј. емисије позитрона и неутрина; масени број елемента остаје исти, а атомски се
број смањи за један. Бета-честице су у ствари електрони великих брзина, али за разлику од
електрона у електронском омотачу атома, настају из атомског језгра.

Гама-радиоактивност је прелаз између стања више побуђености атомског језгра у стање

ниже побуђености или у основно стање, а електромагнетско зрачење високе фреквенције
које се притом емитује назива се гама-зрачење. Тада се не мењају више атомски ни масени
број елемента. За гама-зрачење је утврђено да одговарају тврдим рендгенским зракама.

То су доказали Ернест Рутхерфорд и Е. Н. да Коста Андрад 1914, дифракцијом гама-

честица кроз одговарајућу кристалну решетку, помоћу које су успели да одреде њихову
таласну дужину. Према досадашњим мерењима утврђено је да су таласне дужине гама-
честица између 0.000466 nm и 0,0428 nm. Према томе, гама-честице одговарају
краткоталасном рендгенском зрачењу, али за разлику од рендгенског зрачења настају у
атомском језгру.

6
Зрачење настало радиоактивношћу разликује се по продорности, електричном набоју,
грађи и по процесима који доводе до емисије. Алфа-зрачење може зауставити папир, бета-
зрачење може зауставити алуминијски лим дебео неколико милиметара, а већину гама-
зрачења може зауставити десетак центиметара дебела оловна плоча. У магнетском пољу
алфа-зраци се савијају као позитивно наелектрисане честице, бета-зраци као негативне
или позитивне, а гама-зраци пролазе несметано.

4. Појам јонизујућег зрачења

У ову групу спадају сва зрачења електромагнетске или корпускуларне природекоја при
проласку кроз живу или неживу материју, поседују довољну количинуенергије да изазову
његову јонизацију. Јонизација материје може бити посредна илинепосредна. Такође,
јонзација се може дефинисати као настанак позитивних и негативних јона под дејством

7
овакве врсте зрачења, а настаје избацивањем једног или вишеелектрона из неке од
атомских орбита.

4.1. Природни и вештачки извори јонизујућег зрачења

Природни извори јонизујућег зрачења - Излагање природним изворима зрачења је

наизбежно за човека и свакодневно. Радиоактивне супстанце могу озрачивати
споља(екстерна радијација) иизнутра(интерно озрачивање). Екстерна радијација потиче од
космичких зракауглавном, а нешто мање из земаљских извора. Космички зраци потичу
између звезданих простора и експозиција Сунца.

Што се тиче земаљских извора, потиче од радиоактивних материјала попут калијума-40,

рубидијума-87 и породица уранијумакоји настају распадом радиоактивних језгара.
Интерна радијација потиче од радиоактивних материјала у елементима окочовека – вода,
ваздух, храна и течности и готово сво озрачивање потиче од земаљских извора. Већина
радиоактивних материјала настаје распадањем елемената – уранију,торијум, радон, пепељ
угља, геотермичка енергија, фосфатне руде и други.

Вештачки извори јонизујућег зрачења - Људским деловањем и откривањем Х-зрака,

произведено је неколико стотина вештачких радионуклеида, искористио снагу атома у
медицинске и војне сврхе исамим тим произвео вештачке изворе зрака. Општа подела

8
вештачких извора зрака подразумева медицинске, нуклеарне експлозије, нуклеарну
енергетику и друге изворе. Медицински извори се користе у дијагностици и терапији,
користећи се радиоизотопима. Нуклеарне експлозије представљају изложеност
радиоактивним падавинама након нуклеарног оружја, а све падавине су последица
нуклеарних екслозија у атмосфери. Нуклеарна енергетика представља коришћење
радионуклидау сврхе електричне енергије и у веома ниском степену доводи до
озрачивања људи. Други извори зрачења су материје које излажу људе радијацији и нешто
од тога су светлећи ручни сатови и будилници итд.

5. Детекција јонизујућег зрачења

У зонама у којима се ради са јонизујућим зрачењем (истраживачке лабораторије,

индустријска постројења, нуклеарне електране, здравствене установе за радиолошку
дијагностику, радиотерапију и нуклеарну медицину), неопходна је константна контрола
нивоа озрачености простора(колективна дозиметрија) и особља(личнадозиметрија).

Колективна дозиметрија представља примену система за одређивање нивоазрачења у

простору, при чему сваки уређај има детектор радијације и показивач нивоаисте. Вредност
може бити приказана скаларно, у виду дисплеја, светлосних иакустичних сигнала.
Најчешће коришћени је Гајгер-Милеров бројач.

1. Гајгер - Милеров бројач

9
Лична дозиметрија подразумева обавезно коришћење у склопу опреме сваког радника
који је у зонама зрачења. У те сврхе се користе дозиметри, а разликујемо филм,
термолуминисцентне, пенкало и др. За утврђивање и мерење присутности и доза
радијације контруисани су посебни уређаји – детектрори зрачења. Постоји 4 типа
детектора јонизујућег зрачења, који су подељени на основу функционисања: инструменти
засновани на јонизацији гаса, сцинтилациони детектори, полупроводнички детектори и
лични дозиметри.

6. Последице од радијације

Непосредно након откривања радиоактивности и Х-зрака 1895. године, научници су

уочили промене на свом телу као последица ефекта јонизујућег зрачења. Први уочени
ефекти јавили су се у виду еритема на кожи, кожно црвенило. Ове дозезрачења су
окарактерисане као толерантне дозе, међутим након у просеку од 10 година по открићу Х-
зрака, изнесени су први изветаштаји о повећаном броју леукемија код радиолошких
радника. Када се прича о осетљивости ткива и органа на јонизујућем зрачењу, разликујемо
радиосензитивна (црвена костна срж, епител желуца и црева, тимус, лимфни чворови,
гонаде), релативно радиосензитивна(епител коже, корен косе, длака, знојне и лојнежлезде,
жлездани епител, кости, очно сочиво, коњуктиве, еластично ткиво) и радиорезистентна
(мишићи, мозак, нервно ткиво, зрела кост, хрскавица, панкреас, хипофиза, надбубрежне
жлезде).

Степен осетљивости самог ткива зависи пре свега одњегових биолошких карактеристика,
а затим и од низа спољних и унутрашњихфактора. Најважнији фактори су спољашња
температура, оксигенација, употреба радиопротектора, радиосензитивност средстава и
други. Ефекти који се јављају су стохастични – карциноми, леукемије, генетскифактори и
они се дешавају без прага дозе, односно вероватноћа настанка не зависи одвеличине
апсорбоване дозе. Јављају се и после неколико година од излагања.

10
 Осим стохастичних, постоје и детерминистички ефекти и они зависе одминималне
одређене дозе, односно ефекти се повећавају са повећањем дозе. Изазивају симптоме
попут катаракте, немалигне лезије, хематопоетски синдром, поремећајфертилитета и
друго. Соматска оштећења представљају појаву оштећења на појединим органима
озрачене особе. Могу бити акутног и хроничног карактера. У групу соматских оштећења
спадају општи поремећаји, оштећења коже и њених аднекса, костне сржи, леукемије и
карциноми, ефекти зрачења на гонадама, очима и професионално оштећење капилара.

Литература
1.Никчевић, М., Анђелић, Т.(2011). Упутство за детекцију и поступање са изворима
зрачења и за провјеру функционисања дозиметријске опреме. Прелом
брошуре, Подгорица. Доступно на http://www.fizika5.net/files/IX/Radioaktivnost.pdf

Павелић, Ђ.(2018). Радиоактивност и радиоактивни материјал, Загреб. Доступно на

https://hrcak.srce.hr/file/306827

Аничин, И., Драганић, И., Јовановић, М., Јокић, С., Радојичић, М.(1998). Радиоактивност,
научна књига. Институт за нуклеарне науке “Винча”. Доступно на

11
https://books.google.rs/books?
hl=sr&lr=&id=QJnSBgAAQBAJ&oi=fnd&pg=PA5&dq=radioaktivnost&ots=5K4LuzHSJ2&sig
=dDp4azgjxtFNUzECWSlZsmn40ug&redir_esc=y#v=onepage&q=radioaktivnost&f=false

12